Čovekovo delo ukazuje na njegovo iskustvo i njegovu ljudskost. Ono što čovek pruža i delo koje obavlja predstavljaju njega samoga. Čovekovi uvidi i rezonovanje, njegova logika i bogata mašta – sve je to obuhvaćeno njegovim delom. Naročito je čovekovo iskustvo u stanju da ukaže na njegovo delo, tako da iskustva neke osobe postaju sastavne komponente njenog dela. Čovekovo delo može izražavati njegovo iskustvo. Ako ljudi imaju negativna iskustva, jezik njihovog zajedništva uglavnom će se sastojati od negativnih elemenata. Ako je njihovo iskustvo u određenom periodu pozitivno i ako oni naročito poseduju put u pozitivnom aspektu, onda je njihovo zajedništvo veoma ohrabrujuće i ljudi iz njega mogu da izvuku pozitivne stvari za sebe. Ako delatnik u nekom periodu postane negativan, njegovo će zajedništvo uvek nositi negativne elemente. Ovakva vrsta zajedništva je obeshrabrujuća i drugi će ljudi nesvesno postati depresivni nakon njegovog zajedništva. Stanje sledbenika se menja u zavisnosti od stanja vođe. Kakav god da je delatnik iznutra, on to izražava, a delo Svetog Duha se često menja sa čovekovim stanjem. On deluje u skladu sa iskustvom ljudi i ne primorava ih, već ljudima postavlja zahteve u skladu s normalnim tokom njihovog iskustva. To znači da se čovekovo zajedništvo razlikuje od Božje reči. Ono što ljudsko zajedništvo prenosi jesu njihovi lični uvidi i iskustvo, a ono njihove uvide i iskustvo izražava na osnovu Božjeg dela. Njihova je obaveza da, nakon što Bog obavi neko delo ili nešto izgovori, otkriju šta od toga treba da primene u praksi, odnosno u šta treba da zakorače, i da zatim to prenesu sledbenicima. Čovekovo delo, dakle, predstavlja njegov ulazak i njegovu praksu. Naravno, takav rad je pomešan sa ljudskim poukama i iskustvom, ili s nekim ljudskim razmišljanjima. Kako god da Sveti Duh deluje, bilo na čoveku ili u ovaploćenom Bogu, delatnici uvek izražavaju ono što jesu. Iako je Sveti Duh taj koji deluje, to delo je zasnovano na onome što čovek suštinski jeste, jer Sveti Duh ne deluje bez osnova. Drugim rečima, to delo ne nastaje ni iz čega, već se uvek obavlja u skladu sa stvarnim okolnostima i realnim uslovima. Jedino je na taj način moguće preobraziti čovekovu narav i promeniti njegove stare predstave i mišljenja. Čovek, pak, izražava ono što vidi, što doživljava i što može da zamisli, a to se može postići čovekovim razmišljanjem, čak i ako se radi o doktrinama ili predstavama. Čovekovo delo, ma koliko veliko bilo, ne može da prekorači opseg njegovog iskustva, ni ono što čovek vidi, niti ono što čovek može da smisli ili da zamisli. Sve što Bog izražava je ono što On Sâm jeste, a to je za čoveka nedostižno – to jest, to je van domašaja čovekovog razmišljanja. On izražava Svoje delo vođenja čitavog čovečanstva, a to nema veze s pojedinostima ljudskog iskustva, već se tiče Njegovog sopstvenog upravljanja. Ono što čovek izražava je njegovo iskustvo, dok je ono što Bog izražava Njegovo biće, koje je Njegova suštinska narav, van čovekovog domašaja. Čovekovo iskustvo predstavlja njegov uvid i znanje stečeno na osnovu Božjeg izraza Njegovog bića. Takav uvid i znanje nazivaju se čovekovim bićem, a osnov njihovog izražavanja jesu čovekova suštinska narav i kvalitet – stoga se oni još nazivaju i čovekovim bićem. Čovek je u stanju da u zajedništvu razmenjuje ono što doživljava i što vidi. Niko ne može da u zajedništvu razmenjuje ono što nije iskusio, ono što nije video ili što njegovo mišljenje ne može da dosegne, jer su to stvari koje on nema u sebi. Ako ono što čovek izražava ne potiče iz njegovog iskustva, onda je to njegova mašta ili doktrina. Prosto rečeno, u njegovim rečima nema realnosti. Da nikad nisi došao u dodir sa stvarima koje se odnose na društvo, ti ne bi mogao da u zajedništvu jasno komuniciraš o složenim društvenim odnosima. Kad ne bi imao porodicu, ti ne bi razumeo o čemu drugi ljudi pričaju kad govore o porodičnim problemima. Prema tome, ono što čovek s drugima razmenjuje u zajedništvu i delo koje obavlja, predstavljaju njegovo unutarnje biće. Kad bi neko u zajedništvu objašnjavao kako shvata grdnju i sud, a da ti pritom nemaš nikakva iskustva u vezi s tim, ti se ne bi usudio da osporiš njegovo znanje, a kamoli da u njega budeš stopostotno uveren. To je zato što je njihovo zajedništvo nešto što ti nikada nisi iskusio, niti si ikada spoznao, i tvoj um ne može to da zamisli. Na osnovu njihovog znanja, jedino što možeš da preduzmeš jeste da kreneš putem kojim ćeš se u budućnosti podvrgnuti grdnji i sudu. Ali taj put može biti samo put doktrinarnog znanja; on ne može da zameni tvoje sopstveno razumevanje, a kamoli tvoje iskustvo. Možda misliš da je to što oni kažu prilično tačno, ali ti, na osnovu sopstvenog iskustva, smatraš to na mnogo načina neizvodljivim. Možda osećaš kako je nešto od onoga što čuješ krajnje neizvodljivo; u tom trenutku, ti o tome gajiš predstave i, čak i ako ga prihvataš, činiš to nevoljno. Ali prema sopstvenom iskustvu, znanje iz kojeg si stvorio predstave postaje tvoj način primene i, što ih više primenjuješ, ti sve više shvataš pravu vrednost i značenje reči koje si čuo. Nakon što stekneš sopstvena iskustva, možeš da pričaš o znanju koje je trebalo da imaš o onome što si iskusio. Pored toga, ti takođe možeš da razlikuješ one čije je znanje stvarno i praktično, od onih čije je znanje zasnovano na doktrini i bezvredno. Prema tome, da li je znanje koje propovedaš u skladu s istinom, uveliko zavisi od toga da li o tome imaš praktično iskustvo. Tamo gde u tvom iskustvu ima istine, tvoje će znanje biti praktično i dragoceno. Kroz sopstveno iskustvo takođe možeš steći razboritost i uvid, produbiti svoje znanje, te uvećati svoju mudrost i zdrav razum o tome kako treba da se ponašaš. Ma koliko da je uzvišeno, znanje koje izražavaju ljudi koji ne poseduju istinu je doktrina. Takvi ljudi mogu biti veoma inteligentni u pogledu telesnih stvari, ali oni ne mogu da rasuđuju o duhovnim stvarima. To je zato što takvi ljudi nemaju nikakvog iskustva u stvarima koje se tiču duha. To su ljudi koji nisu prosvećeni u duhovnim stvarima i koji te stvari ne razumeju. Ma koju vrstu znanja da izražavaš, dokle god je ono tvoje biće, ono je i tvoje lično iskustvo, tvoje istinsko znanje. Ono o čemu razgovaraju ljudi koji govore samo o doktrini – a to su oni koji ne poseduju ni istinu ni stvarnost – takođe se može nazvati njihovim bićem, jer su do svoje doktrine došli samo dubokom kontemplacijom i ona je rezultat njihovog temeljnog promišljanja. Pa ipak, to je samo doktrina, ništa više od mašte!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“