Celokupno delo Svetog Duha vrši se da bi ljudi od toga imali koristi. Ono u celosti ima za cilj da ljude unapredi; u njemu nema ničeg što ljudima nije od koristi. Bez obzira da li je istina duboka ili plitka, i bez obzira na to kakvog su kova oni koji tu istinu prihvataju, sve što Sveti Duh čini, od koristi je ljudima. Delo Svetog Duha, međutim, ne može da se obavi neposredno; ono se mora izražavati kroz ljude koji s Njim sarađuju. Jedino tako se mogu ostvariti rezultati delovanja Svetog Duha. Naravno, kad Sveti Duh deluje neposredno, Njegovo se delo nimalo ne razvodnjava; ali kad Sveti Duh deluje kroz čoveka, to delo postaje veoma ukaljano i ono više ne predstavlja prvobitno delo Svetog Duha. Budući da je tako, istina se menja u različitim stepenima. Sledbenici ne primaju prvobitnu nameru Svetog Duha, već kombinaciju dela Svetog Duha i čovekovog iskustva i znanja. Deo onoga što sledbenici dobijaju, a što predstavlja delo Svetog Duha, jeste ispravno, dok se čovekovo iskustvo i znanje koje dobijaju razlikuju, jer su i delatnici različiti. Delatnici koje Sveti Duh prosvećuje i usmerava sticaće iskustva zasnovana na tom prosvećivanju i usmeravanju. Ova iskustva u sebi sadrže kombinaciju čovekovog uma i iskustva, kao i biće ljudskog roda, da bi ljudi zatim stekli znanja ili uvide koje treba da imaju. Ovo je način čovekovog praktičnog delovanja nakon što iskusi istinu. Taj način praktičnog delovanja nije uvek isti, jer ljudi različito doživljavaju stvari, a i same stvari koje doživljavaju međusobno su različite. Tako će jedno te isto prosvećenje Svetog Duha rezultirati različitim znanjem i praksom, jer su i oni koji to prosvećenje primaju međusobno različiti. Neki ljudi u svom praktičnom delovanju prave sitnije greške, neki krupnije, dok neki ne rade ništa drugo osim što greše. To je zato što se ljudi međusobno razlikuju po sposobnosti razumevanja, a i zato što su im suštinski kvaliteti različiti. Neki poseduju jednu vrstu razumevanja nakon što čuju neku poruku, dok drugi drugačije razumeju istinu nakon što je čuju. Neki ljudi prave blaga odstupanja, dok drugi uopšte ne razumeju pravo značenje istine. Stoga će od čovekovog razumevanja zavisiti kako će on voditi druge; to je zaista tako, jer je delo nekog čoveka naprosto izraz njegovog bića. Ljudi koje predvode oni koji pravilno shvataju istinu, takođe će ispravno razumeti istinu. Čak i ako ima ljudi sa greškama u razumevanju, njih je vrlo malo i, uz to, neće baš svi imati greške. Ako neko greši u svom shvatanju istine, bez sumnje će i oni koji ga slede takođe grešiti, s tim što će oni grešiti u svakom smislu te reči. Stepen razumevanja istine kod sledbenika u velikoj meri zavisi od delatnika. Naravno, istina koja dolazi od Boga je tačna, nepogrešiva i apsolutno sigurna. Delatnici, međutim, nisu sasvim ispravni i ne može se reći da su potpuno pouzdani. Ako delatnici poseduju veoma praktičan način da istinu sprovedu u delo, onda će i sledbenici posedovati način praktičnog delovanja. Ako delatnici nemaju načina da primenjuju istinu, već poseduju samo doktrinu, onda sledbenici neće posedovati stvarnost. Kvalitet i priroda sledbenika određeni su rođenjem i nemaju veze s delatnicima, ali od delatnika zavisi u kojoj će meri sledbenici razumeti istinu i spoznati Boga (ovo važi samo za neke ljude). Kakav god da je delatnik, takvi će biti i sledbenici koje on predvodi. Ono što delatnik izražava jeste, bez rezerve, njegovo sopstveno biće. Zahtevi koje postavlja onima koji ga slede jesu ono što on sam želi ili može da postigne. Većina delatnika koristi ono što sami rade kao osnovu za postavljanje zahteva svojim sledbenicima, uprkos tome što ima mnogo toga što njihovi sledbenici uopšte ne mogu da postignu – a ono što neka osoba ne može da postigne postaje prepreka njenom ulasku.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“