Delo čoveka ostaje unutar određenog opsega i ograničeno je. Jedna osoba može da obavlja samo delo neke određene faze, ali ne i delo čitave epohe – u suprotnom, ona bi ljude odvela u središte pravila. Čovekovo delo može se primeniti samo na neko konkretno vreme ili fazu. To je zato što ljudsko iskustvo ima svoj obim. Delo čoveka ne može se porediti s Božjim delom. Čovekovi načini praktičnog delovanja i njegovo poznavanje istine primenljivi su unutar konkretnog opsega. Ne može se reći da put kojim čovek korača u celosti predstavlja volju Svetog Duha, jer čovek može samo da bude prosvećen Svetim Duhom, ali ne i potpuno ispunjen Njime. Sve ono što čovek može da iskusi pripada opsegu normalne ljudskosti i ne može da izađe van opsega misli u normalnom ljudskom umu. Iskustva svih onih koji mogu da prožive stvarnost istine nalaze se unutar ovog opsega. Kada ti ljudi doživljavaju istinu, to je uvek iskustvo normalnog ljudskog života prosvećenog Svetim Duhom; to nije način doživljavanja koji bi odudarao od normalnog ljudskog života. Oni istinu doživljavaju prosvećeni Svetim Duhom, na temelju proživljavanja svog ljudskog života. Štaviše, ta istina varira od osobe do osobe, a njena dubina je povezana sa stanjem konkretne osobe. Moglo bi se samo reći da je put kojim oni koračaju normalan ljudski život nekoga ko traga za istinom, a taj se put može nazvati putem kojim korača normalan čovek prosvećen Svetim Duhom. Ne može se reći da je put kojim oni koračaju isti onaj put kojim ide Sveti Duh. Delo Svetog Duha u normalnom ljudskom iskustvu takođe nije isto, jer nisu isti ni ljudi koji tragaju. Osim toga, njihovo je iskustvo u različitim stepenima pomešano, zato što okruženja koja ljudi doživljavaju i rasponi njihovog iskustva nisu isti. Svaka osoba istinu razume u skladu sa svojim ličnim stanjem, koje je kod svake osobe drugačije. Njihovo razumevanje pravog značenja istine nije potpuno i predstavlja samo jedan ili više njenih aspekata. Obim istine koju čovek doživljava razlikuje se od osobe do osobe, u skladu s njenim stanjem. Na taj način, različiti ljudi drugačije izražavaju poznavanje jedne te iste istine. To znači da je čovekovo iskustvo uvek ograničeno i da ne može u potpunosti da predstavlja volju Svetog Duha, niti se delo čoveka može posmatrati kao delo Božje, čak i ako je ono što čovek izražava veoma blisko povezano s Božjom voljom i čak i ako je čovekovo iskustvo veoma blisko delu usavršavanja koje obavlja Sveti Duh. Čovek može da bude samo sluga Božji i da obavlja posao koji mu Bog poveri. Čovek može da izražava samo znanje prosvećeno Svetim Duhom i istine stečene iz svog ličnog iskustva. Čovek nije ni kvalifikovan, niti ispunjava uslove da bude odušak Svetog Duha. On nema prava da kaže kako njegovo delo predstavlja delo Božje. Čovek radi prema ljudskim načelima, a svi ljudi imaju različita iskustva i poseduju promenljiva stanja. Čovekovo delo obuhvata sva njegova iskustva pod prosvećenjem Svetog Duha. Ova iskustva mogu da predstavljaju samo čovekovo biće i ona ne predstavljaju Božje biće, niti volju Svetog Duha. Stoga se za put kojim čovek korača ne može reći da je put kojim je hodio Sveti Duh, jer čovekovo delo ne može da predstavlja delo Božje, a čovekovo delo i čovekovo iskustvo nisu celokupna volja Svetog Duha. Čovekovo delo podložno je potpadanju pod pravila, a metod njegovog rada lako se svodi na ograničeni obim i nije u stanju da ljude izvede na slobodan put. Većina sledbenika živi unutar ograničenog opsega, a njihov je način doživljavanja, po svom obimu, takođe ograničen. Čovekovo iskustvo je uvek ograničeno; metod njegovog rada je takođe ograničen na svega nekoliko vrsta i ne može se porediti sa delom Svetog Duha ili sa delom Samog Boga. To je zato što je ljudsko iskustvo, na kraju krajeva, ograničeno. Ma kako da Bog obavlja Svoje delo, ono nije sputano pravilima; ma kako da se obavlja, ono nije ograničeno na samo jedan metod. Ne postoje nikakva pravila Božjeg delovanja – celokupno Njegovo delo je nesputano i slobodno. Ma koliko vremena provodio sledeći Ga, čovek iz toga ne može da izvuče nikakve zakone koji bi upravljali Božjim načinima delovanja. Iako je Njegovo delo zasnovano na načelima, ono se uvek obavlja na nove načine, uvek se razvija u novim pravcima i za čoveka je nedostižno. Bog u svakom pojedinačnom periodu može imati nekoliko različitih vrsta dela i različite načine vođenja ljudi, tako da ljudi uvek imaju nove ulaske i promene. Ti zakone Njegovog dela ne možeš razabrati, jer On uvek deluje na nove načine, a jedino tako Božji sledbenici ne postaju sputani pravilima. Delo Samog Boga uvek izbegava ljudske predstave i suprotstavlja im se. Samo oni koji Ga slede i svim srcem tragaju za Njim mogu da preobraze svoju narav i mogu da žive slobodno, bez poštovanja ikakvih pravila i nesputani bilo kakvim verskim predstavama. Čovekovo delo ljudima postavlja zahteve na osnovu ličnog iskustva tog konkretnog čoveka i onoga što on sâm može da postigne. Standard ovih zahteva ograničen je određenim opsegom, a metodi praktičnog delovanja takođe su veoma ograničeni. Na taj način, sledbenici nesvesno žive unutar tog ograničenog opsega; kako vreme prolazi, te stvari postaju pravila i rituali. Ako delo jednog perioda predvodi neko koga Bog nije lično usavršio i kome Bog nije sudio, svi će njegovi sledbenici postati verski zanesenjaci i stručnjaci za opiranje Bogu. Prema tome, ako je neka osoba kvalifikovani vođa, ona mora da je bila podvrgnuta sudu i prihvatila da bude usavršena. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu izražavaju samo nejasne i nestvarne stvari, čak i ako možda poseduju delo Svetog Duha. Oni će vremenom ljude navoditi na nejasna i natprirodna pravila. Delo koje Bog obavlja nije u skladu s čovekovim telom. Ono se ne slaže sa čovekovim mislima, već se suprotstavlja njegovim predstavama; ono nije ukaljano nejasnim verskim bojama. Rezultate Božjeg delovanja ne može da ostvari neko ko nije usavršen od Njega; ti su rezultati van domašaja čovekovog razmišljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“