Delo koje Bog obavlja nije reprezentativno za iskustvo Njegovog tela; delo koje obavlja čovek jeste reprezentativno za njegovo iskustvo. Svako priča o svom ličnom iskustvu. Bog istinu može neposredno da izrazi, dok čovek može da izrazi samo ono iskustvo koje odgovara njegovom doživljaju istine. Božje delo nema pravila i ne podleže vremenskim ni geografskim ograničenjima. On može bilo kada i bilo gde da izrazi ono što On jeste. On radi kako Mu je volja. Čovekovo delo ima svoje uslove i svoj kontekst; bez njih čovek ne bi mogao da radi, niti bi mogao da izrazi svoje znanje o Bogu ili svoj doživljaj istine. Da bi utvrdio da li je neko delo Božje ili ljudsko, ti naprosto moraš da uporediš njihove međusobne razlike. Ako ne postoji delo koje je obavio Sâm Bog, već samo čovekovo delo, ti ćeš jednostavno znati da su čovekova učenja uzvišena, izvan kapaciteta bilo kog drugog čoveka; način na koji on govori, načela kojima se rukovodi u rukovanju stvarima, te iskusan i staloženi način rada, izvan su domašaja drugih ljudi. Svi se vi divite ovim ljudima dobrog kova i uzvišenog znanja, ali ti iz Božjeg dela i reči ne možeš da vidiš koliko je Njegova ljudskost uzvišena. Umesto toga, On je običan, a dok radi On je normalan i stvaran, ali za smrtnike ipak neizmeran, usled čega ljudi osećaju neku vrstu bojazni od Njega. Možda je iskustvo nekog čoveka u njegovom radu naročito napredno, ili su njegova mašta i rasuđivanje naročito napredni, a njegova ljudskost naročito dobra; takva svojstva mogu kod ljudi da izazovu samo divljenje, ali ne i njihovo strahopoštovanje i bojazan. Svi se dive onima koji znaju dobro da rade, koji poseduju naročito duboko iskustvo i koji istinu umeju da sprovedu u delo, ali takvi ljudi nikad ne mogu izazvati strahopoštovanje, već samo divljenje i zavist. Ljudi koji su iskusili Božje delo, međutim, ne dive se Bogu; umesto toga, oni osećaju da je Njegovo delo van domašaja ljudi i da je čoveku nedokučivo, da je sveže i predivno. Kad ljudi iskuse Božje delo, njihova prva spoznaja o Njemu jeste da je On nedokučiv, mudar i divan, te se oni Njega nesvesno pribojavaju i osećaju tajnovitost dela koje obavlja, a koje je izvan vidokruga čovekovog uma. Ljudi samo žele da budu u stanju da ispune Njegove zahteve, da udovolje Njegovim željama; oni ne žele da Ga nadmaše, jer delo koje On obavlja prevazilazi čovekovo razmišljanje i maštu i čovek to delo ne bi mogao da obavi umesto Njega. Čak ni sâm čovek ne poznaje sopstvene nedostatke, ali Bog je iskovao novi put i došao da čoveka uvede u noviji i lepši svet, te je čovečanstvo tako ostvarilo novi napredak i dobilo priliku za novi početak. Ono što ljudi osećaju prema Bogu nije divljenje, ili, preciznije rečeno, nije samo divljenje. Njihovo najdublje iskustvo jeste strahopoštovanje i ljubav; oni osećaju da je Bog zaista divan. On obavlja posao koji čovek nije u stanju da obavi i govori stvari koje čovek nije u stanju da iskaže. Ljudi koji su iskusili Božje delo uvek imaju neki neopisiv osećaj. Ljudi s dovoljno dubokim iskustvom mogu da razumeju Božju ljubav; oni mogu da osete Njegovu divotu, osećaju da je Njegovo delo tako mudro i tako divno, čime se među njima stvara beskrajna moć. To nije strah, niti povremena ljubav i poštovanje, već duboki osećaj Božje samilosti i trpeljivosti prema čoveku. Međutim, oni koji su iskusili Njegovu grdnju i sud osećaju Njegovo veličanstvo i znaju da On ne toleriše uvrede. Čak ni ljudi koji su u velikoj meri iskusili Njegovo delo nisu u stanju da Ga dokuče; svi koji su istinski bogobojažljivi znaju da Njegovo delo nije u skladu s ljudskim predstavama, već im je uvek suprotstavljeno. Njemu nije potrebno da Mu se ljudi u celosti dive, niti da odaju utisak da Mu se potčinjavaju; umesto toga, ljudi treba da postignu istinsku bogobojažljivost i da Mu se istinski potčine. U toliko mnogo Njegovih dela, svako ko poseduje istinsko iskustvo oseća bojazan prema Njemu, koja je uzvišenija od divljenja. Ljudi su Njegovu narav videli zahvaljujući Njegovom delu grdnje i suda, te su zato svim svojim srcem bogobojažljivi. Ljudi treba da se boje Boga i da Mu se pokoravaju, jer Njegovo biće i Njegova narav nisu isti kao kod stvorenog bića, već su iznad njih. Bog je samopostojeći i večan, On je nestvoreno biće i samo je Bog dostojan bogobojažljivosti i poslušnosti; čovek za to nije kvalifikovan. Prema tome, svi koji su iskusili Njegovo delo i koji su Ga istinski spoznali, prema njemu osećaju bogobojažljivost. Oni, međutim, koji se ne odriču svojih predstava o Njemu – oni koji Ga, naprosto, ne smatraju Bogom – ne osećaju bogobojažljivost prema Njemu i, mada Ga slede, nisu osvojeni; oni su, po svojoj prirodi, neposlušni ljudi. Ono što On, delujući na ovaj način, želi da postigne, jeste da sva stvorena bića u srcu osećaju bogobojažljivost prema Stvoritelju, da Mu se klanjaju i da se bezuslovno potčine Njegovoj vlasti. To je konačni rezultat koji celokupno Njegovo delo treba da ostvari. Ako ljudi koji su iskusili takvo delo nisu nimalo bogobojažljivi i ako se njihova prethodna neposlušnost nimalo ne promeni, oni će zasigurno biti izgnani. Ako je stav nekog čoveka prema Bogu takav da Mu se samo divi ili Ga poštuje iz daljine, a pritom Ga ni najmanje ne voli, onda je to rezultat do kojeg je došao čovek koji Boga ne voli svim srcem, i taj čovek ne ispunjava uslove da bude usavršen. Ako jedno ovakvo delo ne može da zadobije istinsku ljubav neke osobe, onda ta osoba nije zadobila Boga i ne teži iskreno istini. Osoba koja ne voli Boga ne voli ni istinu, te stoga ona ne može da zadobije Boga, a kamoli da od Boga stekne priznanje. Takvi ljudi, ma koliko da su iskusili delo Svetog Duha i Božji sud, nisu u stanju da se boje Boga. To su ljudi čija je priroda nepromenljiva i ljudi izuzetno rđave naravi. Svi koji se ne boje Boga biće izgnani da bi bili podvrgnuti kazni i da bi bili kažnjeni isto kao i oni koji čine zlo, da bi propatili čak i više od onih koji su počinili nepravdu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“