Delo Božjeg upravljanja počelo je prilikom stvaranja sveta, a čovek se nalazi u središtu ovog dela. Može se reći da je Bog sve stvorio čoveka radi. Pošto delo Njegovog upravljanja traje hiljadama godina i ne obavlja se u opsegu koji se meri minutima, sekundama, treptajem oka, niti rokom od jedne ili dve godine, On je morao da stvori više stvari neophodnih za opstanak ljudskog roda, kao što su sunce, mesec, razna živa bića, hrana i gostoljubivo okruženje. To je bio početak Božjeg upravljanja.

Nakon toga, Bog je ljudski rod predao Sotoni i čovek je živeo pod Sotoninom vlašću, što je postepeno dovelo do Božjeg dela prvog doba, odnosno do priče o Dobu zakona… Tokom nekoliko hiljada godina Doba zakona, ljudski rod se navikao na vođstvo Doba zakona i uzimao ga zdravo za gotovo. Postepeno je čovek napustio Božje staranje. I tako su se, držeći se zakona, klanjali idolima i činili zlodela. Bili su bez Jahveove zaštite i samo su životarili pred oltarom u hramu. U stvari, Božje delo ih je odavno bilo napustilo i, iako su se Izraelci još uvek držali zakona i izgovarali Jahveovo ime, pa čak i ponosno verovali da su samo oni Jahveov narod i da su Jahveovi izabranici, slava Božja ih je nečujno napustila…

Kada Bog obavlja Svoje delo, On uvek tiho napušta jedno mesto i brižljivo obavlja novo delo koje započinje na drugom mestu. Ovo deluje neverovatno ljudima koji su otupeli. Ljudi su oduvek staro cenili, a na nove, nepoznate stvari gledali sa neprijateljstvom, ili ih doživljavali kao smetnju. I tako, koje god novo delo da Bog čini, od početka do samog kraja, čovek je među svim stvorenjima poslednji koji za to saznaje.

Kao što je oduvek bio slučaj, nakon Jahveovog dela u Dobu zakona, Bog je započeo Svoje novo delo druge etape: preuzeo je telo – ovaploćen kao čovek na deset, dvadeset godina – i govorio je i činio Svoje delo među vernicima. Ipak, bez izuzetka, niko to nije znao, a nakon što je Gospod Isus bio prikovan na krst i vaskrsao, samo je mali broj ljudi priznao da je On ovaploćeni Bog. [...] Čim je završena druga etapa Božjeg dela – posle raspeća – učinjeno je Božje delo izbavljenja čoveka od greha (što će reći, izbavljenja čoveka iz ruku Sotone). I tako, od tog trenutka pa nadalje, trebalo je samo da ljudski rod prihvati Gospoda Isusa kao Spasitelja i grehovi bi mu bili oprošteni. Uopšteno govoreći, grehovi čoveka više nisu bili prepreka njegovom dostizanju spasenja i stupanju pred Boga, niti su više bili poluga kojom je Sotona krivio čoveka. To je zato što je Sȃm Bog učinio praktično delo, postao obličje i nagoveštaj grešnog tela, a Sȃm Bog je bio i žrtva za greh. Na taj način, čovek je sišao sa krsta, iskupljen je i spasen kroz telo Božje – kroz obličje ovog grešnog tela. I tako, pošto je bio u Sotoninom zatočeništvu, čovek je došao korak bliže prihvatanju spasenja pred Bogom. Naravno, ova etapa dela bila je dublja i razvijenija od Božjeg upravljanja tokom Doba zakona.

Takvo je Božje upravljanje: predati ljudski rod Sotoni – ljudski rod koji ne zna šta je Bog, šta je Stvoritelj, kako se obožava Bog, niti zašto je potrebno pokoriti se Bogu – i dozvoliti Sotoni da ga iskvari. Korak po korak, Bog zatim izbavlja čoveka iz Sotoninih ruku, sve dok čovek u potpunosti ne bude obožavao Boga i odbacio Sotonu. To je Božje upravljanje. Ovo može zvučati kao mitska priča, a može izgledati i zbunjujuće. Ljudi smatraju da je ovo mitska priča jer nemaju predstavu koliko se toga čoveku dogodilo u proteklih nekoliko hiljada godina, a još manje znaju koliko se priča dogodilo u svemiru i na nebeskom svodu. Štaviše, to je zato što ne mogu da uvaže neverovatniji i strašniji svet koji postoji izvan materijalnog sveta, ali su svojim smrtnim očima sprečeni da ga vide. Čoveku se to čini neshvatljivim zato što čovek ne razume značaj Božjeg spasenja ljudskog roda, niti značaj dela Njegovog upravljanja, i ne shvata kakav ljudski rod na kraju Bog želi. Da li da ga Sotona nimalo ne iskvari, kakvi su bili Adam i Eva? Ne! Svrha Božjeg upravljanja jeste da pridobije grupu ljudi koji obožavaju Boga i pokoravaju Mu se. Iako je te ljude Sotona iskvario, oni više ne vide Sotonu kao svog oca; prepoznaju odbojno lice Sotone, odbacuju ga i dolaze pred Boga da prihvate Božji sud i grdnju. Oni dolaze do spoznaje kontrasta između ružnog i svetog, i prepoznaju Božju veličinu i Sotonino zlo. Ovakav ljudski rod više neće služiti Sotonu, neće obožavati Sotonu, niti će veličati Sotonu. To je zato što su oni grupa ljudi koje je Bog zaista zadobio. U tome je značaj Božjeg dela upravljanja ljudskim rodom. Tokom dela Božjeg upravljanja u ovom vremenu, ljudski rod je istovremeno i predmet Sotoninog kvarenja i Božjeg spasenja, a čovek je proizvod oko kojeg se Bog i Sotona bore. Dok Bog obavlja Svoje delo, On postepeno izbavlja čoveka iz Sotoninih ruku, i tako se čovek sve više približava Bogu…

A onda je nastupilo Doba carstva, koje je praktičnija etapa dela, ali i ona koju čovek najteže prihvata. Jer, što se čovek više približava Bogu, to se Božji štap više približava čoveku i čoveku se jasnije otkriva lice Božje. Posle iskupljenja ljudskog roda, čovek se zvanično vraća u Božju porodicu. Čovek je mislio da je sada vreme za uživanje, a ipak je podvrgnut otvorenom frontalnom napadu od Boga, kakav niko nikada nije mogao da predvidi: kako se ispostavilo, ovo je krštenje u kojem narod Božji mora da „uživa”. S takvim ophođenjem, ljudi nemaju drugog izbora nego da zastanu i pomisle u sebi: „Ja sam jagnje koje se pre mnogo godina izgubilo i na koje je Bog potrošio mnogo da ga otkupi, pa zašto se Bog ovako ponaša prema meni? Da li je to Božji način da mi se smeje i otkriva me? …” Nakon godina iskustva, nakon što je proživeo teškoću oplemenjivanja i grdnje, čovek se pohabao. Iako je čovek izgubio „slavu” i „romansu” minulih vremena, on je, nesvesno, shvatio načela ljudskog vladanja i mukotrpne namere koje je Bog tokom toliko godina uložio da spase ljudski rod. Čovek polako počinje da mrzi sopstveno varvarstvo, koliko ga je teško ukrotiti, sve što je pogrešno razumeo o Bogu i nerazumne zahteve koje je pred Njega postavio. Sat se ne može vratiti unazad. Minuli događaji postaju uspomene zbog kojih se čovek kaje, a reči i brižna ljubav Božja postaju pokretačka snaga u čovekovom novom životu. Čovekove rane zarastaju iz dana u dan, telo mu postaje snažnije, on ustaje i gleda u lice Svemogućeg… Ispostavlja se da je On uvek bio uz mene i čuvao me. Njegov osmeh i Njegovo prelepo lice još uvek su toliko dirljivi, Njegovo srce još uvek toliko brine za ljudski rod koji je stvorio, a Njegove ruke su i dalje tople i silne kao što su bile na početku. Kao da se čovek vratio u vreme Edenskog vrta, ali ovaj put više ne sluša zmijino zavođenje i više se ne krije od Jahveovog lica. Čovek kleči obožavajući Boga, gleda u Božje nasmejano lice i prinosi svoju najdragoceniju žrtvu – Oh! Gospode moj, Bože moj!

Božja ljubav i milost prožimaju svaki detalj dela Njegovog upravljanja i, bez obzira na to da li su ljudi u stanju da razumeju Božje mukotrpne namere, sa istrajnošću koja ne jenjava On obavlja delo koje namerava da postigne. Bez obzira na to koliko ljudi razumeju Božje upravljanje, pomoć i koristi koje čoveku donosi Božje delo može da ceni svako. Možda na ovaj dan od Boga nisi osetio nimalo ljubavi ni života kojima te je opskrbio, ali, pod uslovom da ne napustiš Boga i da ne odustaneš od svoje odlučnosti da stremiš ka istini, doći će dan kada će ti se Božje nasmejano lice otkriti. Jer cilj dela Božjeg upravljanja jeste da povrati ljude koji su pod Sotoninom vlašću, a ne da napusti ljude koje je Sotona iskvario i koji se Bogu protive.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”