U ovoj, završnoj etapi dela, rezultati se postižu posredstvom reči. Putem reči čovek uspeva da dokuči mnoge tajne, kao i dela koja je Bog činio tokom prethodnih generacija; putem reči Sveti Duh prosvetljuje čoveka; putem reči čovek uspeva da razume tajne koje prošle generacije nikad ranije nisu razotkrile, te dela proroka i apostola iz davno prohujalih vremena i načela po kojima su oni delovali; putem reči čovek uspeva da shvati i narav Boga Samoga, sopstveni bunt i otpor, te da spozna svoju suštinu. Kroz sve ove etape dela i kroz sve izgovorene reči, čovek upoznaje delo Duha, delo koje izvršava Božje ovaploćeno telo i, povrh toga, celokupnu narav Njegovu. I tvoje poznavanje Božjeg dela upravljanja tokom šest hiljada godina takođe je stečeno posredstvom reči. Nisu li i spoznaja tvojih nekadašnjih predstava i to što si uspeo da ih ostaviš po strani takođe postignuti putem reči? U prethodnoj je etapi Isus predočavao znamenja i čuda, ali u ovoj etapi nema nikakvih znamenja, niti čuda. Nisi li i do svog razumevanja razloga zbog kojih Bog više ne predočava znamenja i čuda došao putem reči? Prema tome, reči izgovorene tokom ove etape nadmašuju delo koje su činili apostoli i proroci minulih pokoljenja. Čak ni proročanstvima koja su proroci kazivali ne bi mogao da bude ostvaren ovaj rezultat. Proroci su kazivali samo proročanstva, govorili o onome što će se u budućnosti dešavati, ali ne i o delu koje je Bog u to vreme želeo da učini. Nisu govorili da bi usmeravali živote ljudi, darivali istinu ljudskom rodu ili im otkrili tajne, a ponajmanje da bi ljudima darivali život. U rečima kazanim u ovoj etapi ima istine i predskazanja, ali one uglavnom služe da čoveku podare život. Sadašnje se reči razlikuju od predskazanja proroka. Svrha ove etape dela jeste život čovekov i promena njegove životne dispozicije, a ne proricanje. Prvu etapu činilo je delo Jahvea: trebalo je da Njegovo delo čoveku utre put ka obožavanju Boga na zemlji. Bilo je to delo početka, kojim se tražilo izvorište obavljanja dela na zemlji. U to je vreme Jahve Izraelce podučavao da svetkuju Šabat, da poštuju svoje roditelje i da žive jedni s drugima u miru. To je tako bilo zato što ljudi tog vremena nisu shvatali šta je to što čoveka čini čovekom, niti su razumevali kako treba da žive na zemlji. Stoga je bilo nužno da On u ovoj prvoj etapi dela usmeri ljude kako da žive. Ništa od onoga što im je Jahve kazao nije ranije bilo poznato ljudima, niti su se oni time odlikovali. U to je vreme Bog uzdigao mnoge proroke kako bi kazivali proročanstva, a svi su oni to činili pod vođstvom Jahvea. To je, jednostavno, bila jedna od stavki u Božjem delu. Bog se u prvoj etapi nije ovaplotio, te je stoga svim plemenima i narodima uputstva davao preko proroka. Kad je Isus u Svoje vreme obavljao delo, On nije toliko govorio kao što to danas čini. Ova etapa dela reči u poslednjim danima nikad ranije nije bila učinjena, tokom minulih doba i pokoljenja. Iako su Isaija, Danilo i Jovan govorili mnoga proročanstva, njihova su proročanstva bila sasvim drugačija od reči koje se danas izgovaraju. Ono što su oni kazivali bila su samo proročanstva, ali reči koje se danas izgovaraju to nisu. Ako bih sve ovo što sada govorim pretočio u proročanstva, da li biste ih mogli razumeti? Ako bismo pretpostavili da se ono o čemu sam govorio odnosi na stvari koje će se desiti tek pošto Ja odem, kako bi ti to onda mogao da shvatiš? Delo reči nikada nije učinjeno u vreme Isusa, niti u Dobu zakona. Možda će neko reći: „Nije li i Jahve takođe izgovarao reči u vreme Njegovoga dela? Zar nije i Isus, pored isceljivanja bolesti, izgona demona i predočavanja znamenja i čuda, takođe izgovarao reči u vreme Svog delovanja?” Među stvarima koje su izrečene postoje razlike. U čemu je bila suština reči koje je govorio Jahve? On je samo usmeravao ljude kako da žive svoj život na zemlji, pri tom se ne dotičući duhovnih stvari u životu. Zašto se kaže da je Jahve govorio da bi ljudima iz svih krajeva davao uputstva? Izraz „davati uputstva” znači eksplicitno saopštavati i neposredno zapovedati. On čoveka nije opskrbljivao životom, već ga je, jednostavno, uzimao za ruku i podučavao kako da Ga se boji, bez suvišnih parabola. Delo koje je Jahve učinio u Izraelu nije se sastojalo u orezivanju čoveka, njegovom dovođenju u red, niti u donošenju suda i grdnje, već u usmeravanju čoveka. Jahve je Mojsiju zapovedio da svom narodu kaže da u pustinji skuplja manu. Svako jutro, pre svanuća, trebalo je da skupe taman toliko mane koliko će toga dana pojesti. Manu nije bilo moguće sačuvati za naredni dan, jer bi se ubuđala. On ljudima nije držao predavanja, niti je razotkrivao njihovu prirodu, njihove misli i ideje. On ljude nije menjao, već ih je usmeravao u tome kako treba da žive. Ljudi tog vremena bili su nalik deci – ništa nisu shvatali i mogli su da obavljaju samo osnovne mehaničke pokrete, te je stoga Jahve samo uveo zakone kojima će rukovoditi mnoštvom.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”