Tema današnjeg razgovora u zajedništvu svima je dobro poznata. Ona je usko povezana s čovekovom verom u Boga i čovekovim težnjama, i to je tema s kojom se ljudi svakodnevno susreću i o kojoj slušaju. O čemu se, dakle, radi? Tema je šta znači stremiti ka istini. Kakvo je vaše mišljenje o ovoj temi? Da li je ona za vas u dovoljnoj meri nova? Je li vam ubedljiva? Bez obzira na to u kolikoj vam je meri ova tema ubedljiva, znam da je za svakog od vas bitna; ona je bitna za spasenje ljudi, za njihov ulazak u stvarnost Božjih reči i promenu njihove naravi, kao i za njihov budući ishod i odredište. Većina vas je sada spremna da stremi ka istini i počeli ste da se budite, ali još uvek niste sigurni šta znači stremiti ka istini, niti kako ka istini treba stremiti. Stoga je neophodno da današnji razgovor posvetimo upravo ovoj temi. Stremljenje ka istini je tema s kojom se ljudi često susreću u svom svakodnevnom životu; radi se o praktičnom problemu s kojim se ljudi suočavaju kada ih nešto zadesi u svakodnevnom životu, dok obavljaju svoje dužnosti i tome slično. Kad im se nešto desi, ljudi se u većini slučajeva naprosto samoinicijativno trude da čitaju Božje reči i paze na to da im misli ne postanu negativne, nadajući se da će na taj način prestati da uranjaju u negativnost i pogrešno razumevanje Boga, te da će biti u stanju da se potčine Njegovom delu. Oni koji su boljeg kova sposobni su da pozitivno i proaktivno tragaju za svim aspektima istine u Božjim rečima; oni tragaju za načelima, Božjim zahtevima i putevima praktičnog delovanja. Ili su, pak, u stanju da analiziraju sebe, da kontempliraju i stiču znanja kroz ono što im se dešava, te da na taj način razumeju istina-načela i zakorače u istina-stvarnost. To, međutim, za većinu ljudi i dalje predstavlja veliku prepreku i neizvesno je da li će oni to moći da postignu. Većina ljudi još uvek nije zakoračila u taj aspekt stvarnosti. Vama, dakle, čak i ako budete imali vremena da o tome kontemplirate, neće biti lako da dođete do praktičnog, objektivnog i istinskog razumevanja ove obične, svakodnevne i konkretne teme. Vraćajući se na našu glavnu temu, hajde da malo u zajedništvu popričamo o tome šta znači stremiti ka istini. Mada niste vešti u kontemplaciji, nadam se da umete dobro da slušate – ne samo ušima, već i srcem. Nadam se da ćeš svoje srce uložiti u shvatanje i razumevanje ovoga, te da ćeš sve što si u stanju da shvatiš i sve što odgovara tvom stanju, tvojoj naravi i svakom aspektu situacije u kojoj se nalaziš, primiti k srcu kao nešto važno. Ujedno se nadam i da ćeš, nakon toga, početi da popravljaš svoju iskvarenu narav i nastojati da sva načela praktičnog delovanja primiš k srcu kako bi, kad iskrsnu slični problemi, imao put koji ćeš slediti i bio u stanju da Božje reči tretiraš kao put praktičnog delovanja, te da ćeš ih, kao takve, sprovoditi u delo i povinovati im se. To bi bilo najbolje.

Šta znači stremiti ka istini? Ovo može biti konceptualno pitanje, ali je ono ujedno i najpraktičnije pitanje u vezi sa verom u Boga. To da li su ljudi u stanju da streme ka istini ili ne, direktno je povezano sa njihovim sklonostima, njihovim kovom i njihovim stremljenjem. Stremljenje ka istini obuhvata mnoge praktične elemente. Trebalo bi da u zajedništvu o svakom od njih pojedinačno razgovaramo, kako biste što pre mogli da razumete istinu i da saznate šta tačno znači stremiti ka njoj i koja se pitanja odnose na to stremljenje. Na taj način ćete na kraju moći da razumete šta znači stremiti ka istini. Hajde da najpre popričamo o sledećem: da li vi ka istini stremite slušajući ovu propoved? (Ne baš.) Slušanje propovedi je samo preduslov i pripremna radnja za stremljenje ka istini. Koje elemente obuhvata stremljenje ka istini? Mnogo je tema koje se dotiču stremljenja ka istini, a i kod ljudi se prirodno javljaju mnogi problemi o kojima ovde treba da razgovaramo. Primera radi, ima ljudi koji kažu: „Ako neko svakog dana jede i pije Božje reči i u zajedništvu razgovara o istini, ako je u stanju da normalno obavlja svoju dužnost, ako radi sve šta mu crkva odredi i nikada ne pravi nikakve smetnje ni poremećaje – a čak i ako ponekad možda i prekrši istina-načela, to ne čini svesno niti namerno – zar to onda ne pokazuje da takva osoba stremi ka istini?” To je dobro pitanje. Mnogi ljudi upravo tako razmišljaju. Pre svega, morate shvatiti da li neko može da dostigne razumevanje istine i da stekne istinu tako što će dosledno postupati na ovaj način. Podelite s nama svoja razmišljanja o tome. (Mada je ispravno postupati na ovaj način, čini se da je to više u skladu s verskim obredom – tu se poštuju pravila. To ne može dovesti do razumevanja, niti do zadobijanja istine.) O kakvim se ponašanjima ovde zapravo radi? (Radi se o ponašanjima koja su samo površno dobra.) Dopada Mi se taj odgovor. To su samo dobra ponašanja koja se kod neke osobe rađaju nakon što ona poveruje u Boga, na temelju savesti i razuma te osobe, kao posledica uticaja raznih dobrih i pozitivnih učenja. Ali to su ipak samo dobra ponašanja i ništa više, i daleko su od stremljenja ka istini. Šta je, onda, koren tih dobrih ponašanja? Šta ih izaziva? Ona proizlaze iz čovekove savesti i razuma, iz njegove moralnosti, njegovih pozitivnih osećanja prema veri u Boga i njegove suzdržanosti. Pošto se radi o dobrim ponašanjima, ona nemaju veze sa istinom i zasigurno nisu ista stvar. Dobro ponašanje nije isto što i praktikovanje istine, a ako se neka osoba ponaša dobro, to ne znači da ona ima odobrenje od Boga. Dobro ponašanje i praktikovanje istine dve su različite stvari – one nemaju nikakvog uticaja jedna na drugu. Praktikovanje istine je Božji zahtev i potpuno je u skladu s Njegovim namerama; dobro ponašanje rađa se iz čovekove volje i nosi sa sobom čovekove namere i motive – to je nešto što čovek smatra dobrim. Iako dobra ponašanja nisu zlodela, ona su u suprotnosti sa istina-načelima i nemaju nikakve veze sa istinom. Ma koliko da su ta ponašanja dobra i ma koliko da su ona u skladu s ljudskim predstavama i zamislima, ona nemaju veze sa istinom. Prema tome, nijedno dobro ponašanje ne može dobiti odobrenje od Boga. Pošto je dobro ponašanje na ovaj način definisano, jasno je da se ono ne odnosi na praktikovanje istine. Ako bismo ljude razvrstali na tipove prema njihovom ponašanju, njihova bi dobra ponašanja, u najboljem slučaju, predstavljala dela lojalnih službenika i ništa više. Ona nemaju nikakve veze s praktikovanjem istine, niti sa istinskim potčinjavanjem Bogu. Ona naprosto predstavljaju vrstu ponašanja i potpuno su nebitna sa aspekta promene ljudske naravi, njihovog potčinjavanja istini i njenog prihvatanja, sa aspekta straha od Boga i izbegavanje zla, kao i sa aspekta bilo kog drugog praktičnog elementa koji se zaista tiče istine. Zašto ih onda uopšte nazivamo dobrim ponašanjima? Evo objašnjenja, koje ujedno predstavlja i objašnjenje suštine ovog pitanja. Ono glasi da ova ponašanja proizlaze jedino iz ljudskih predstava, iz njihovih sklonosti, njihove volje i samoinicijativnog truda. Ona nisu manifestacije kajanja koje se javlja sa sticanjem istinske samospoznaje prihvatanjem istine, suda i grdnje od Božjih reči, niti su to ponašanja ili postupci sprovođenja istine u delo, koji se javljaju onda kad ljudi pokušavaju da se potčine Bogu. Razumete li to? To znači da ta dobra ponašanja ni na koji način ne uključuju promenu nečije naravi, niti ona proizlaze iz podvrgavanja sudu i grdnji Božjih reči, kao ni iz istinskog kajanja usled spoznaje vlastite iskvarene naravi. Ona se svakako ne odnose na čovekovo istinsko potčinjavanje Bogu i istini, a još manje na to da u svom srcu gaji strah i ljubav prema Bogu. Dobra ponašanja nemaju s tim nikakve veze; ona su naprosto nešto što dolazi od čoveka i nešto što čovek smatra dobrim. Pa ipak, ta dobra ponašanja mnogi ljudi vide kao znak da neko praktikuje istinu. To je strašna greška i predstavlja apsurdan stav i razumevanje. Ta dobra ponašanja nisu ništa drugo do obavljanje verskog obreda i mahinalna radnja. Ona nemaju nikakve veze sa sprovođenjem istine u delo. Iako ih Bog možda ne osuđuje direktno, On ih apsolutno ne odobrava; to je izvesno. Treba da znate da ovi spoljašnji postupci koji su u skladu s ljudskim predstavama i ova dobra ponašanja nisu praktikovanje istine, niti su manifestacija stremljenja ka istini. Nakon što ste odslušali sve što je rečeno tokom današnjeg razgovora, stekli ste tek nešto malo konceptualnog znanja o tome šta znači stremiti ka istini, odnosno, stekli ste početno razumevanje jednostavnog koncepta stremljenja ka istini. Ako želite da uistinu razumete šta znači stremiti ka istini, moramo u zajedništvu pričati o još nekim stvarima.

Da bi stremio ka istini, čovek je mora razumeti; samo kroz razumevanje istine, čovek je može sprovoditi u delo. Da li su dobra ponašanja ljudi povezana s praktikovanjem istine? Da li se dobra ponašanja rađaju iz stremljenja ka istini? Koje manifestacije i radnje spadaju u praktikovanje istine? Koje manifestacije poseduju ljudi koji streme ka istini? Morate razumeti ova pitanja. Da bismo u zajedništvu razgovarali o stremljenju ka istini, najpre moramo govoriti o poteškoćama i pogrešnim stavovima ljudi prema njoj. Neophodno je na samom početku razrešiti ove probleme. Ima ljudi čije je razumevanje čisto i koji imaju relativno jasan stav o tome šta je istina. Oni poseduju put kojim će stremiti ka istini. Ima, međutim, i onih koji ne razumeju šta je istina i koji, mada ih to zanima, ne znaju kako da je sprovode u delo. Oni misle da je činiti dobre stvari i dobro se ponašati isto što i sprovoditi istinu u delo – da praktikovati istinu znači činiti dobre stvari. Tek kad pročitaju mnoge Božje reči, oni shvataju da se činjenje dobrih stvari i dobro ponašanje potpuno razlikuje od praktikovanja istine. Vidite koliko su ljudske predstave i maštarije apsurdne – oni koji ne razumeju istinu ništa ne mogu da vide jasno! Mnogi godinama obavljaju svoju dužnost, svakodnevno su zauzeti i prevladali su mnogobrojne nevolje, te stoga sebe smatraju ljudima koji praktikuju istinu i koji poseduju istina-stvarnost. Oni, međutim, ne mogu da ponude nikakvo iskustveno svedočenje. O kakvom se problemu ovde radi? Zašto oni, ako već razumeju istinu, ne mogu da govore o svojim stvarnim iskustvima? Zar u tome nema izvesne protivrečnosti? Neki će reći: „Ranije, dok sam obavljao svoju dužnost, nisam stremio ka istini, niti sam u svojim molitvama pažljivo čitao Božje reči. Mnogo sam vremena protraćio. Bio sam toliko zaokupljen svojim poslom, misleći da je revnosno obavljanje vlastite dužnosti isto što i praktikovanje istine i pokoravanje Božjem delu – a zapravo sam samo gubio vreme.” Šta se pod ovim podrazumeva? Podrazumeva se da su ti ljudi odlagali stremljenje ka istini zato što su bili prezauzeti obavljanjem svojih dužnosti. Da li je zaista tako? Neki apsurdni ljudi veruju da, dokle god su zaokupljeni svojim dužnostima, njihova iskvarena narav neće imati kad da se pokaže, da oni neće više pokazivati svoju iskvarenu narav, niti će živeti u stanju iskvarenosti, te da stoga ne moraju da jedu i piju Božje reči kako bi popravili tu svoju iskvarenu narav. Da li je ovakvo mišljenje ispravno? Je li zaista tačno da ljudi ne otkrivaju svoju iskvarenu narav dok marljivo obavljaju svoje dužnosti? To je apsurdna ideja i besramna laž. Oni kažu da nemaju vremena da streme ka istini jer su zauzeti svojim obavezama. To je čista zabluda i oni zauzetost koriste kao izgovor. Mnogo smo puta razgovarali o istinama u vezi sa ulaskom u život i sa obavljanjem dužnosti: samo ako tragaju za istinom radi rešavanja problema dok obavljaju svoju dužnost, ljudi mogu ostvariti životni rast. Prema tome, ako tokom obavljanja svoje dužnosti čovek isključivo nastoji da bude što više zauzet, a pritom ne traga za istinom radi rešavanja problema, on istinu nikada neće razumeti. Neki ljudi koji ne vole istinu zadovoljavaju se samo službovanjem i nadaju se da će zauzvrat dobiti blagoslove carstva nebeskog. Na kraju se izgovaraju time da su toliko zauzeti obavljanjem svoje dužnosti da nemaju vremena da streme ka istini; čak kažu da su time toliko zauzeti da ne otkrivaju svoju iskvarenu narav. Time žele da kažu kako je, zbog toga što su zauzeti svojom dužnošću, njihova iskvarena narav nestala, da više ne postoji. To je laž, zar ne? Da li je njihova tvrdnja u skladu sa činjenicama? Nimalo – to bi se čak moglo nazvati najvećom od svih laži. Kako bi to moglo da se iskvarena narav više ne otkriva zato što je osoba zauzeta svojom dužnošću? Postoje li takvi ljudi? Postoji li takvo iskustveno svedočanstvo? Sigurno ne. Sotona je ljude duboko iskvario; svi oni imaju sotonsku prirodu i svi žive u sotonskoj naravi. Ima li u čoveku ičeg pozitivnog, ičega osim iskvarenosti? Postoji li iko ko je rođen bez iskvarene naravi? Ima li ikoga ko je od rođenja sposoban da odano vrši svoju dužnost? Ima li ikoga ko je od rođenja sposoban da se pokori Bogu i da Ga voli? Naravno da nema. Pošto svi ljudi imaju sotonsku prirodu i ispunjeni su iskvarenom naravi, ukoliko nisu u stanju da razumeju i praktikuju istinu, oni mogu da žive jedino u skladu sa svojom iskvarenom naravi. Prema tome, apsurdno je i pogrešno reći da neka osoba neće razotkriti svoju iskvarenu narav ukoliko je zauzeta obavljanjem svoje dužnosti. To je drska laž, čiji je cilj obmanjivanje ljudi. Bilo da su zauzeti obavljanjem svoje dužnosti ili ne, bilo da imaju vremena da čitaju Božje reči ili ne, ljudi koji ne vole istinu naći će razloge i izgovore da ne streme ka njoj. Ti su ljudi, prostim jezikom rečeno, službenici. Ako neki službenik ne jede i ne pije Božje reči i ako ne prihvata istinu, hoće li moći dobro da službuje? Sigurno da neće. Svi oni koji ne prihvataju istinu lišeni su savesti i razuma, to su ljudi koji bi živeli u skladu sa svojom iskvarenom naravi i činili brojna zlodela. Oni ni u kom slučaju ne mogu biti odani službenici i u njima nema ničeg velikog, uprkos tome što službuju. U to možete biti sasvim sigurni.

Neki su ljudi previše zapetljani u porodične veze i često su obuzeti strepnjom. Kad vide mlađu braću i sestre koji su se odrekli porodice i karijere da bi sledili Boga i obavljali svoje dužnosti, oni sa zavišću kažu: „Bog je bio milostiv prema ovim mladim ljudima. Počeli su da veruju u Njega dok su još bili mladi, pre no što su se venčali i dobili decu; oni nisu vezani porodicom, niti moraju da brinu kako će se snaći u životu. Nemaju nikakvih briga koje bi ih sprečavale da slede Boga i da vrše svoju dužnost. Došli su baš na vreme da bi prisustvovali Božjem delu i Njegovom širenju jevanđelja u poslednjim danima – Bog im je obezbedio tako povoljne okolnosti. Dušom i telom mogu da se posvete obavljanju svojih dužnosti. Oni mogu da streme ka istini, ali za mene to ne važi. Za mene Bog nije uredio pogodno okruženje – previše sam vezan za porodicu i moram da je izdržavam. Tu leže moji pravi problemi. Zbog toga ja nemam vremena da stremim ka istini. Stremljenje ka istini je za ljude koji svoju dužnost obavljaju puno radno vreme i koji ničim nisu vezani. Opterećen sam porodičnim problemima, a srce mi je ispunjeno beznačajnim sitnicama svakodnevnog snalaženja, tako da mi ne preostaje ni snage ni vremena da jedem i pijem Božje reči, niti da obavljam svoju dužnost. Sa ma koje strane da razmotrite okolnosti u kojima živim, ne postoji način da stremim ka istini. Ne možete me kriviti zbog toga. Naprosto mi nije suđeno da stremim ka istini, a okolnosti mi ne dozvoljavaju da obavljam svoju dužnost. Sve što mogu da uradim jeste da sačekam da se moji porodični problemi razreše, da mi se deca osamostale i da se ja penzionišem i rešim svojih materijalnih briga – onda ću stremiti ka istini.” Ovakvi ljudi imaju poteškoća u svakodnevnom životu i povremeno osećaju kako im se vlastita iskvarena narav izliva kroz beznačajne stvari u svakodnevnom životu. Oni to mogu da osete, ali, budući da su uhvaćeni u zamku sekularnog sveta, misle da im sasvim dobro ide, jer žive, veruju u Boga, slušaju propovedi i udoban im je takav način života. Veruju da stremljenje ka istini može da sačeka i da neće biti prekasno ni ako se svoje iskvarene naravi reše kroz par godina. Na taj način, oni stalno iznova odlažu važnu stvar stremljenja ka istini. Šta oni uvek govore? „Nikad nije kasno za stremljenje ka istini. Počeću s tim za par godina. Sve dok Božje delo ne bude okončano, još uvek ima vremena – još uvek imam šansu.” Šta mislite o ovakvom stavu? (Pogrešan je.) Da li su oni na sebe preuzeli breme stremljenja ka istini? (Nisu.) Pa, kakvo su onda breme preuzeli na sebe? Nije li to breme preživljavanja, staranja o svojoj porodici, odgajanja dece? Svu svoju energiju posvećuju deci, porodici, vlastitim životima i svakodnevici, a sa stremljenjem ka istini planiraju da započnu tek kad se za sve to pobrinu. Jesu li, dakle, ti njihovi izgovori valjani? Zar oni nisu kamen spoticanja u njihovom stremljenju ka istini? (Jesu.) Iako ti ljudi veruju u Božju suverenost i Njegova uređenja, oni se ujedno žale na okruženje koje je Bog za njih uredio. Oni zanemaruju Božje zahteve i uopšte nisu proaktivni u saradnji s njima. Umesto toga, stalo im je samo do toga da udovolje svom telu, svojim porodicama i rodbini. Šta navode kao razlog zbog kojeg ne streme ka istini? „Previše smo zauzeti i iscrpljeni pokušajima da se održimo u životu. Nemamo kad da stremimo ka istini; nedostaje nam odgovarajuće okruženje za stremljenje ka istini.” Kakvo je njihovo stanovište? (Nikad nije kasno za stremljenje ka istini.) „Nikad nije kasno za stremljenje ka istini. Pozabaviću se time za par godina.” Zar to nije glupo? (Jeste.) To je glupo – oni sami sebe zavaravaju takvim izgovorima. Da li će Božje delo čekati na tebe? (Neće.) „Počeću s tim kroz par godina” – šta tačno znači „za par godina”? To znači da ćeš manje moći da se nadaš spasenju i da ćeš imati manje vremena da doživiš Božje delo. Par godina će proleteti, a zatim i sledećih nekoliko, i tako će neosetno proći čitavih deset godina, a ti nećeš razumeti istinu, niti zakoračiti u istina-stvarnost, i tvoja iskvarena narav neće se ni za dlaku popraviti. Teško ti je da izgovoriš jednu jedinu iskrenu reč. Zar to nije opasno? Nije li to prava šteta? (Jeste.) Kome ljudi, na kraju krajeva, nanose štetu nudeći sve te izgovore i pravdajući se zbog toga što ne streme ka istini? (Sebi.) Tako je – oni, na kraju krajeva, sami sebi nanose štetu. A na samrtnoj postelji, preziraće sebe zato što istinu nisu stekli tokom dugih godina vere u Boga i kajaće se zbog protraćenog života!

Neki od njih imaju donekle dobro obrazovanje, ali su ipak slabog kova i ne poseduju duhovno razumevanje. Koliko god propovedi da su odslušali, nisu u stanju da razumeju istinu. Uvek imaju vlastite želje i ambicije i uvek se nadmeću oko statusa. Ako ne dobiju željeni status, oni neće stremiti ka istini. Reći će: „Božja kuća mi nikad ne dodeljuje dužnosti u skladu s mojim sposobnostima, poput uređivanja tekstova, audiovizuelnog rada, dužnosti crkvenog vođe ili nadzornika grupe. Ne daju mi da radim nikakav važan posao. Božja kuća mi ne nudi unapređenja, niti me vaspitava, a svaki put kad se u crkvi održavaju izbori, niko ne glasa za mene i niko me ne voli. Zar stvarno ne posedujem nijedan od poželjnih kvaliteta? Ja sam visoko-obrazovani intelektualac, ali Božja kuća me nikad ne unapređuje niti me vaspitava, te stoga nisam motivisan da stremim ka istini. Sva braća i sestre koji su u Boga počeli da veruju otprilike u isto vreme kad i ja obavljaju važne dužnosti i služe kao vođe i radnici – kako to da sam samo ja uvek besposlen? Dodeljuju mi tek sporednu ulogu da s vremena na vreme širim jevanđelje, a ne dozvoljavaju mi ni da svedočim. Kad god Božja kuća neke ljude promoviše na važne dužnosti, ja izvisim; ne dopuštaju mi čak ni da predvodim skupove i ne daju mi nikakve obaveze. Sve to osećam kao veliku nepravdu. To je okruženje koje mi je Bog uredio. Zašto ne osećam da moje postojanje ima neku vrednost? Zašto Bog voli druge, a mene ne voli? Zašto Bog druge ljude vaspitava, a mene ne? Trebalo bi da mi Božja kuća natovari na leđa više posla i da me postavi za nadzornika ili tome slično. Na taj bih način bio barem malo motivisan da stremim ka istini. Kako da stremim ka istini ako za to nemam motivacije? Ljudima uvek treba malo motivacije da bi stremili ka istini; moramo biti u stanju da vidimo neku korist od toga. Znam da ljudi imaju iskvarenu narav koju treba promeniti i da je stremljenje ka istini dobra stvar, da nam omogućava da budemo spaseni i usavršeni – ali ja nikad nisam upotrebljen ni za šta važno i stoga ne osećam nikakav podsticaj u pogledu stremljenja ka istini! Počeću da stremim ka istini onda kad me braća i sestre budu poštovali i podržavali – neće to biti prekasno.” Zar nije tačno da postoji ovakva vrsta ljudi? (Tačno je.) Šta je problematično u vezi s njima? Problem je u tome što žele status i ugled. Očigledno je da oni istinu ne vole, ali bi ipak hteli da steknu ugled i svoje mesto za stolom u Božjoj kući. Zar to nije besramno? Sasvim je u redu da budeš službenik; ostaje, međutim, da se vidi da li si u stanju da se uzdigneš do statusa odanog službenika. Kako ti to nije jasno? Misliš li da ćeš biti spasen ako stekneš status i ugled? Da ćeš postati neko ko stremi ka istini? Jesu li ta tvoja osećanja valjana? (Nisu.) Ti ljudi žele da se istaknu i da njihovo prisustvo bude primećeno; ako im se ta želja ne ispuni, žale se da je Bog nepravedan i da ne tretira sve ljude podjednako, da ih Njegova kuća ne promoviše i da ih njihova braća i sestre ne biraju na važne funkcije – sve to svakako nije osnova koja je čoveku potrebna da bi stremio ka istini, zar ne? Da li se igde u Božjim rečima kaže da svi koji streme ka istini moraju biti prihvaćeni i poštovani od svoje braće i sestara? Ili da moraju biti u stanju da stupaju na važne dužnosti i da obavljaju važne poslove, kao i da značajno doprinose Božjoj kući? Kažu li Božje reči da jedino takvi ljudi mogu da streme ka istini, da su samo oni sposobni za stremljenje ka istini? Da li Njegove reči kažu da samo takvi ljudi ispunjavaju kriterijume stremljenja ka istini, da samo oni mogu da zakorače u istina-stvarnost ili da će, na kraju, samo oni moći da budu spaseni? Da li je to igde u Božjim rečima zapisano? (Nije.) Očigledno je da tvrdnje ovakvih ljudi nisu validne. Zbog čega, dakle, oni iznose takve tvrdnje? Nisu li to njihovi izgovori za to što ne streme ka istini? (Jesu.) Oni vole status i prestiž. Stalo im je samo do trke za ugledom i ličnim dobitkom, kao i do sticanja statusa u svojoj veri u Boga. Stide se da to glasno kažu, pa stoga smišljaju gomilu opravdanja, braneći se što ne streme ka istini i svaljujući krivicu na crkvu, na svoju braću i sestre i na Boga. Zar to nije zlo? Nisu li to zli ljudi koji upiru prstom u nevine? (Jesu.) Oni bez razloga prave probleme i maltretiraju druge svojim nelogičnim zahtevima; nemaju nimalo savesti ni razuma! Iako je to što ne streme ka istini samo po sebi dovoljno ozbiljan problem, oni uz to pokušavaju da se raspravljaju i da otežaju drugima – to je zaista nerazumno, zar ne? Stremljenje ka istini je dobrovoljna stvar. Ako voliš istinu, Sveti Duh će delovati u tebi. Ako voliš istinu, ako se moliš Bogu i zavisiš od Njega, ako razmišljaš o sebi i nastojiš da sebe spoznaš bez obzira na nevolje i progone koji te zadese, i ako aktivno tragaš za istinom kako bi otklonio probleme koje si u sebi otkrio, i u stanju si adekvatno da obavljaš svoju dužnost, bićeš postojan u svom svedočenju. Kad ljudi vole istinu, kod njih se sve ovo ispoljava prirodno. Te se manifestacije javljaju dobrovoljno, rado i bez prinude, bez ikakvih dodatnih uslova. Ako su u stanju da na ovaj način slede Boga, ljudi će na kraju steći istinu i život, zakoračiće u istina-stvarnost i proživeće ljudsko obličje. Treba li da budu ispunjeni još neki dodatni uslovi da bi počeo da stremiš ka istini? Ne. Vera u Boga je dobrovoljna, to je nešto što čovek sam bira, a stremljenje ka istini je savršeno prirodno i opravdano; Bog to odobrava. Oni koji ne streme ka istini nerado se odriču telesnih zadovoljstava, ali bi ipak hteli da steknu Božje blagoslove; međutim, čim se suoče s nevoljama i progonom, čim počnu da ih ismevaju i klevetaju, oni postaju negativni i slabi, ne želeći više da veruju u Boga, niti da Ga slede. Ponekad Ga čak i okrivljuju i odriču Ga se. Nije li sve to besmisleno? Hteli bi da budu blagosloveni, ali ipak i dalje teže telesnim zadovoljstvima, a kada ih snađu bilo kakve nevolje ili progoni, oni Boga krive za to. Eto koliko su nerazumni ljudi koji ne vole istinu. Biće im teško da Boga slede do samog kraja; čim ih zadesi neka nevolja ili progon, biće razotkriveni i isključeni. Previše je ovakvih ljudi. Bez obzira na razlog zbog kojeg veruješ u Boga, Bog će na kraju tvoj ishod odrediti na osnovu toga da li si stekao istinu. Ako ne budeš stekao istinu, nijedno tvoje opravdanje ili izgovor neće držati vodu. Možeš ti da rezonuješ kako god želiš, možeš koliko hoćeš da se zaplićeš – da li će Bog mariti za to? Da li će Bog razgovarati s tobom? Hoće li raspravljati i savetovati se s tobom? Hoće li se s tobom konsultovati? Koji je odgovor? Neće. Sasvim je sigurno da neće. Ma koliko da su tvoji razlozi čvrsti, oni neće biti prihvaćeni. Ne smeš pogrešno razumeti Božje namere i misliti da ne moraš da stremiš ka istini ukoliko ponudiš raznorazne razloge i izgovore. Bog želi da budeš u stanju da za istinom tragaš u svakom mogućem okruženju i ma šta da te zadesi, te da konačno uspeš da zakoračiš u istina-stvarnost i da zadobiješ istinu. Bez obzira na okolnosti koje je Bog za tebe uredio, bez obzira na kakve ljude i događaje nailaziš i u kakvom se okruženju nalaziš, ti treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi se s njima suočio. Upravo su to lekcije koje treba da naučiš tokom svog stremljenja ka istini. Ako stalno tražiš izgovore da iz tih okolnosti izađeš, da ih izbegneš, da ih odbiješ ili da im se odupreš, Bog će dići ruke od tebe. Besmisleno je iznalaziti razloge, biti tvrdoglav i naporan – ukoliko se Bog ne bavi tobom, izgubićeš svaku šansu za spasenje. Za boga ne postoji problem koji ne može da se reši; On je za svaku osobu stvorio odgovarajuće uređenje i zna kako da postupa sa svakim čovekom. On s tobom neće raspravljati o tome da li su tvoji razlozi i izgovori opravdani. On neće slušati ni ocenjivati da li su argumenti kojima se braniš racionalni. Pitaće te samo „Jesu li Božje reči istinite? Je li tvoja narav iskvarena? Treba li da stremiš ka istini?” Jedna jedina činjenica treba da ti bude jasna: Bog je istina, a ti si iskvareno ljudsko biće, te stoga treba da preuzmeš na sebe traganje za istinom. Nijedan problem ni poteškoća, nikakav razlog ni izgovor ne stoji – ukoliko ne prihvatiš istinu, nastradaćeš. Čoveku se isplati da plati bilo koju cenu da bi stremio ka istini i zakoračio u istina-stvarnost. Ljudi treba da ostave po strani sve svoje izgovore, sva opravdanja i sve nevolje, kako bi prihvatili istinu i zadobili život, jer Božje reči i istina jesu život koji oni treba da steknu, i to je život koji se ni za šta ne može menjati. Ako propustiš ovu priliku, ne samo da ćeš se zbog toga čitavog života kajati – ovde nije reč samo o kajanju – već ćeš samog sebe sasvim upropastiti. Za tebe više neće biti ni ishoda ni odredišta, i ti ćeš, kao stvoreno biće, doći do kraja puta. Nikada više nećeš imati priliku da budeš spasen. Razumete li? (Razumemo.) Nemojte tražiti izgovore i razloge da ne stremite ka istini. Od njih nema nikakve koristi i njima samo zavaravate sami sebe.

Pojedini vođe nikad ne deluju u skladu s načelima, već su sami sebi zakon, svojevoljni su i plahoviti. Njihova braća i sestre im to mogu napomenuti sledećim rečima: „Retko se konsultuješ bilo s kim pre no što nešto preduzmeš. O tvojim sudovima i odlukama saznajemo tek nakon što ih doneseš. Zašto ni sa kim ne razgovaraš o njima? Zašto nas unapred ne obaveštavaš o odlukama koje donosiš? Čak i ako je to što radiš ispravno i ako si boljeg kova od nas, ipak bi trebalo da nas najpre obavestiš o tome. U najmanju ruku, imamo pravo da znamo šta se dešava. Time što se uvek ponašaš kao da si sam sebi zakon, ti koračaš putem antihrista!” A šta bi ti vođa na to odgovorio? „U svojoj kući, ja sam gazda. O svim stvarima, velikim i malim, odlučujem ja. Tako sam navikao. Kad neko iz moje šire porodice ima neki problem, on dolazi kod mene i traži da odlučim šta treba učiniti. Oni znaju da sam dobar u rešavanju problema. Zato sam upravo ja zadužen za poslove svoje porodice. Kad sam prišao crkvi, mislio sam da više neću morati da se bavim ovozemaljskim stvarima, ali onda su me izabrali za vođu. Šta ja tu mogu – tako mi je suđeno. Bog mi je podario tu sposobnost. Rođen sam da donosim odluke i da govorim drugima šta da rade.” Ovde se podrazumeva da su oni na neki način predodređeni da budu zvaničnici, dok su drugi rođeni da budu pešadinci i robovi. Smatraju da je njihova poslednja, dok svi ostali treba da ih slušaju. Čak i kada braća i sestre uvide problem kod takvih vođa i ukažu im na to, oni to neće prihvatiti, niti će prihvatiti orezivanje. Boriće se i pružati otpor sve dok braća i sestre ne zatraže njihovu smenu. Za sve to vreme, takav će vođa ovako razmišljati: „Budući ovako čvrstog kova, suđeno mi je da budem glavni gde god da se pojavim. A vi ćete, shodno vlastitom kovu, uvek biti robovi i sluge. Suđeno vam je da primate naređenja od drugih ljudi.” Kakvu narav oni otkrivaju time što često ovako govore? Očigledno je da se radi o iskvarenoj naravi, aroganciji, samoljublju i krajnjem egoizmu, ali oni sve to besramno pokazuju i razmeću se time kao da im je to jača strana i neka naročita prednost. Kad neka osoba u sebi otkrije iskvarenu narav, ona treba da razmisli o sebi, da spozna svoju iskvarenu narav, te da se zatim pokaje i pobuni protiv takve naravi, i treba da stremi ka istini sve dok ne bude u stanju da deluje u skladu s načelima. Ali, takvi vođe ne postupaju tako. Umesto toga, oni ostaju nepopravljivi i uporno se drže vlastitih gledišta i metoda. Na osnovu takvih ponašanja, može se videti da oni uopšte ne prihvataju istinu i da ni u kom slučaju nisu ljudi koji streme ka istini. Ne slušaju nikoga ko ih razotkriva i ko ih orezuje, već za sebe uvek imaju opravdanje: „E pa, naprosto sam takav! To se zove stručnost i talenat – ima li ih iko od vas? Suđeno mi je da budem glavni. Kud god da krenem, svuda sam vođa. Navikao sam da moja reč bude poslednja i da o svemu samostalno odlučujem, bez konsultacija s drugim ljudima. Jednostavno sam takav i u tome je moj lični šarm.” Nije li ovo razuzdana bestidnost? Oni ne priznaju da im je narav iskvarena i očito ne priznaju Božje reči koje čoveku sude i razotkrivaju ga. Naprotiv, oni svoje jeresi i zablude smatraju istinom i pokušavaju da sve ostale nateraju da ih prihvate i poštuju. U dubini duše, veruju kako u Božjoj kući treba da vladaju oni, a ne istina, da u njoj oni treba da donose odluke. Zar to nije drska bestidnost? Kažu da žele da streme ka istini, ali se ponašaju sasvim suprotno. Kažu da su pokorni Bogu i istini, ali stalno žele da budu na vlasti, da njihova uvek bude poslednja i da im se sva ostala braća i sestre potčinjavaju i da ih slušaju. Nikome ne dozvoljavaju da ih nadgleda niti savetuje, bez obzira da li je ono što rade prikladno i u skladu s načelima. Umesto toga, misle da svi ostali moraju da ih slušaju i da se povinuju njihovim rečima i odlukama. Oni se uopšte ne osvrću na svoje postupke. Ma koliko da ih braća i sestre savetuju i pomažu im, ma koliko da ih Božja kuća orezuje, pa čak ni kad ih više puta razreše dužnosti, oni se uopšte ne bave svojim problemima. U svim prilikama, uporno ponavljaju jedno te isto: „U svojoj kući, ja sam gazda. O svemu odlučujem ja. Po svim pitanjima jedino je moja reč poslednja. Na to sam navikao i to se nikako ne može izbeći.” Zaista su nerazumni i nepopravljivi! Sve svoje negativne postupke propagiraju kao nešto pozitivno i sve vreme imaju veoma visoko mišljenje o sebi. Oni su tako bestidni! Ti ljudi uopšte ne prihvataju istinu i potpuno su nepopravljivi – stoga možete biti sigurni da oni istinu ne vole, niti streme ka njoj. Duboko u srcu im je odbojna istina i neprijateljski su raspoloženi prema njoj. Cena koju plaćaju i teškoće kroz koje prolaze da bi udovoljili svojim željama i stekli status potpuno su uzaludne. Ništa od toga Bog ne odobrava i gnuša se toga. Na taj se način ispoljava njihovo protivljenje istini i otpor prema Bogu. U to možete biti potpuno sigurni, a svi koji razumeju istinu u stanju su da to raspoznaju.

Ima takođe i ljudi koji godinama veruju u Boga, a ipak ne poseduju nikakvu istina-stvarnost; godinama slušaju propovedi, ali i dalje ne razumeju istinu. Iako su lošeg kova, oni poseduju „talente” u kojima su bez premca: laganje i prikrivanje laži, te varanje i obmanjivanje drugih kićenim rečima. U stanju su da u desetak rečenica izgovore isto toliko laži – svaka je njihova rečenica u izvesnoj meri ukaljana. Preciznije govoreći, ništa što kažu nije istinito. Međutim, pošto su lošeg kova i naizgled se prilično dobro vladaju, oni ovako razmišljaju: „Po prirodi sam plašljiv, naivan i lošega kova. Kud god da krenem, ljudi me maltretiraju, a ja to naprosto moram da trpim i da patim. Ne usuđujem se da im uzvratim uvrede, niti da se s njima potučem – sve što mogu da uradim jeste da se sakrijem, da se predam i progutam njihove uvrede. Ja sam onaj ’pošten, ali neuk čovek’ o kojem govore Božje reči, ja sam pripadnik Njegovog naroda.” Ako takvog čoveka neko pita: „Zašto onda lažeš?” Odgovoriće: „Kad sam ja to slagao? Koga sam prevario? Nisam lagao! Kako bih ja, ovako naivan, mogao da slažem? Mozak mi sporo reaguje, a nisam ni naročito obrazovan – ja ni ne znam da slažem! Ima na svetu lažljivaca koji za tren oka mogu da smisle nekoliko podlih ideja i spletki. Ali ja nisam tako lukav i mene drugi stalno maltretiraju. Ja sam, dakle, ona poštena osoba o kojoj Bog govori i vi me bez osnova nazivate lažovom i prevarantom. Nema u tome ništa posebno, nego vi samo pokušavate da me oklevetate. Znam da me svi gledate sa visine: mislite da sam glup i da sam lošega kova, pa zato želite da me maltretirate. Jedino me Bog ne maltretira, već je milostiv prema meni.” Takvi ljudi neće priznati da lažu, nego drsko tvrde da upravo oni predstavljaju poštene ljude o kojima Bog govori, te tom izjavom sebe uzdižu direktno na presto. Veruju da su po prirodi pošteni, ali neuki ljudi, koje Bog voli. Misle da ne moraju da streme ka istini, niti da razmišljaju o sebi. Misle da od rođenja nisu izgovorili ni jednu jedinu laž. Ma šta drugi ljudi o njima govorili, oni ne priznaju da lažu, već se umesto toga svađaju i brane, stalno potežući jedne te iste otrcane izgovore. Da li su ikada analizirali sami sebe? U izvesnom smislu, jesu. I kakav je rezultat te njihove „samoanalize”? „Ja sam onaj pošten, ali neuk čovek, o kojem Bog govori. Možda sam donekle i neuk, ali sam zato pošten čovek.” Kao da se kite ordenjem? Oni ne kažu nedvosmisleno da li su neznalice ili poštenjačine, ali sebe ipak smatraju poštenim osobama. Imaju li oni uopšte samosvesti? Ako je neko budala koju svi maltretiraju i koja živi kukavičkim životom, da li to nužno znači da se radi o dobroj osobi? A ako nekoga drugi ljudi smatraju dobrim čovekom, znači li to da on ne treba da stremi ka istini? Da li su takvi ljudi, na neki način, prirodno obdareni istinom? Neki kažu: „Ja sam prilično naivna osoba i uvek se trudim da govorim istinu, ali sam uz to pomalo neuk. Ne moram da stremim ka istini, zato što već jesam dobar i pošten čovek.” Zar oni na taj način ne žele da uvijeno kažu da poseduju istinu i da im narav nije iskvarena? Sotona je temeljno iskvario čitav ljudski rod. Svi ljudi imaju iskvarenu narav, a kad je nečija narav iskvarena, ta osoba može da laže, vara i da druge obmanjuje kad god joj se prohte. Može se čak hvaliti nekim svojim beznačajnim dostignućem ili doprinosom, prosipajući unaokolo svoju nadmenu narav. Za sve to vreme, puni su predstava o Bogu i preteranih zahteva prema Njemu, i pokušavaju da se s Njim ubeđuju. Zar u tome ne leži njihov problem? Zar njihova narav nije iskvarena? Zar to ne zahteva dublju analizu? Naravno da zahteva. Pa ipak, ti su ljudi sami sebe već miropomazali i proglasili se poštenim ljudima, koji nikad ne lažu niti varaju druge; javno tvrde kako nemaju narav prevaranta, te da stoga ni ne moraju da streme ka istini. Prema tome, niko ko se tako ponaša ne stremi ka istini, niti je iko od njih zakoračio u istina-stvarnost. Dok se Bogu mole, oni često gorke suze liju zbog vlastite gluposti, zbog toga što ih drugi stalno maltretiraju i zbog svog naročito lošeg kova: „Bože, jedino me Ti voliš; jedino me Ti sažaljevaš i postupaš milostivo prema meni. Svi me ljudi maltretiraju i govore da sam lažov – ali ja nisam lažov!” Kad se, nakon molitve, usprave, obrišu suze i pogledaju druge ljude, oni misle: „Nikoga od vas Bog ne voli. On voli samo mene.” Takvi ljudi imaju visoko mišljenje o sebi i negiraju tvrdnje da pokazuju ikakve znake raznovrsnih ponašanja i izliva iskvarene naravi o kojima Bog govori. Čak i kad ih zadesi neki konkretan problem, koji ih dovodi do iskvarenog stanja ili izliva besa, oni to, nakon kraćeg razmišljanja, samo verbalno konstatuju, i na tome se sve završava. Oni uopšte ne tragaju za istinom, niti prihvataju činjenicu da nose iskvarenost u sebi i da su iskvarena ljudska bića. Naravno, još su manje skloni da priznaju da su u bilo kom konkretnom slučaju prosuli svoju iskvarenu narav. Ma koliko problema da stvaraju i ma koliko iskvarene naravi da prospu, oni naposletku uvek ponavljaju jedno te isto: „Ja sam onaj pošten, ali neuk čovek, o kojem Bog govori. Predmet sam Njegovog sažaljenja i On će me obilno blagosiljati.” I tako, izgovarajući ove reči, osećaju kako uopšte ni ne moraju da streme ka istini; te su reči takvim ljudima izgovor za to što ne streme ka istini. Zar nisu apsurdni? (Jesu.) Apsurdni su i neuki. Koliko su, zapravo, apsurdni? Toliko da se hvataju za jednu jedinu frazu iz Božjih reči koja im ide u prilog i koriste je kao znamen kojim bi prisilili Boga i opravdali sebe zbog toga što ne streme ka istini, dok se prema Božjim rečima koje čoveka razotkrivaju i osuđuju ophode kao da nemaju nikakve veze s njima. Misle da te reči ne moraju da slušaju zato što oni već jesu pošteni. Preciznije govoreći, takvi su ljudi bedni paćenici. Lošeg su kova, nerazumni su i skoro da nemaju stida, ali bi ipak hteli da steknu blagoslove. I uprkos tome što su lošeg kova, što nemaju ni razuma ni stida, veoma su ponosni i na obične ljude gledaju sa visine. Oni nemaju poštovanja prema ljudima dobrog kova koji su u stanju da streme ka istini i koji mogu da u zajedništvu razgovaraju o istina-stvarnosti. Oni ovako razmišljaju: „Kakva je uopšte korist od tih vaših prednosti? Ako već svi vi stremite ka istini i poznajete sami sebe, ne moram i ja da radim te stvari. Pošten sam čovek; možda sam pomalo neuk, ali to ne vidim kao neki problem. A ni iskvarena narav, koju tako obilno prosipam, nije nešto što treba da vas zabrinjava. Dokle god pokazujem dobro vladanje, sve će biti u redu.” Šta oni zahtevaju od sebe? „U svakom slučaju, Bog poznaje moje srce, a moja vera u Njega je iskrena. To je dovoljno. Kakva korist od toga da po vasceli dan pričamo o iskustvenim svedočenjima i o poznavanju Božjih reči? Kad se sve uzme u obzir, sasvim je dovoljno iskreno verovati u Boga.” Zar to nije glupo da ne može biti gluplje? Kao prvo, takve ljude istina uopšte ne zanima; kao drugo, pošteno je reći da oni nisu sposobni da shvate ni istinu ni Božje reči. Pa ipak, oni i dalje imaju veoma visoko mišljenje o sebi i nastupaju tako uzvišeno i moćno. Nastoje da pronađu opravdanje za to što ne streme ka istini, da pronađu neki metod traganja ili nešto što smatraju prednošću kojom će zameniti stremljenje ka istini. Zar to nije glupo? (Jeste.)

Neki od onih koji ne streme ka istini nemaju većih problema u smislu svoje ljudskosti. Pridržavaju se pravila i dobro se ponašaju. Ako se radi o ženama, one su nežne i čedne, otmene i pristojne, i ne švrljaju unaokolo. Pred svojim su roditeljima dobre devojke, u porodičnom životu su dobre žene i majke, koje savesno provode dane brinući o domaćinstvu. Ako je reč o muškarcima, oni su bezazleni i savesni, i dobro se ponašaju; svojim su roditeljima poslušni sinovi, ne piju i ne puše, ne kradu i ne otimaju, ne kockaju se i ne kurvaju – uzorni su muževi, a van kuće se sa drugima retko svađaju ili spore oko toga ko je u pravu. Neki ljudi misle da je, za nekoga ko veruje u Boga, ovo sasvim dovoljno, te da oni koji ovako postupaju predstavljaju standardno i prihvatljivo dobre ljude. Na osnovu toga što su milosrdni i uslužni, ponizni i strpljivi, što su postali tolerantni nakon što su poverovali u Boga i što sve poslove koje im crkva dodeli obavljaju marljivo i dobro, ne pokazujući površnost, ti ljudi smatraju da su time već dostigli istina-stvarnost i da su veoma blizu ispunjenja Božjih zahteva. Misle da se stremljenje ka istini sastoji u tome da dobro zagreju stolicu i malo više se potrude, da čitaju više Božjih reči i da iz njih upamte što veći broj fraza, koje će zatim što češće propovedati drugima. Oni, međutim, ne prepoznaju vlastite izlive iskvarenosti, ne znaju kakvu iskvarenu narav imaju, a još manje znaju kako iskvarena narav nastaje, odnosno kako je treba upoznati i osloboditi je se. Oni ništa od toga ne znaju. Ima li takvih ljudi? (Ima.) Svoju prirodnu „dobrotu” smatraju standardom koji treba da dostignu oni koji streme ka istini. Ako bi im neko rekao da su nadmeni, lažljivi i rđavi, oni to ne bi otvoreno osporavali, već bi se pretvarali da su ponizni, strpljivi i prijemčivi. Duboko u sebi, međutim, oni to ne bi shvatili ozbiljno, već bi se tome opirali: „Zar sam ja nadmen? Ako sam ja nadmen, onda na kugli zemaljskoj nema nijedne dobre osobe! Ako sam ja lažljiv, onda na svetu nema poštenih ljudi! Ako sam ja rđav, onda niko na svetu nije pristojan! Zar je danas lako naći nekoga ko je dobar kao ja? Ne, to nije moguće!” Njima ne vredi govoriti da su lažljivi i nadmeni, ili da ne vole istinu, a svakako ih ne vredi nazivati bezvernicima. Oni će naprosto lupiti rukom o sto i krenuti da se raspravljaju: „Znači, kažete da sam bezvernik? Ako ja ne mogu da budem spasen, sigurno ne može niko od vas!” Neko će možda pokušati da ih razotkrije tako što će im reći: „Ti ne prihvataš istinu. Kad ti drugi ukažu na probleme koje imaš, pretvaraš se da si ponizan i strpljiv, ali duboko u sebi sve to odbacuješ. Mada ono što propovedaš kada u zajedništvu razgovaramo o istini zaista jeste tačno, činjenica je da ti ne prihvataš nijednu od Božjih reči kojima se razotkriva i sudi o čovekovoj iskvarenoj narav-suštini. Tim se Božjim rečima opireš i imaš averziju prema njima. Imaš zlobnu narav.” Ako ih nazovete „zlobnim”, oni to jednostavno ne mogu da prihvate. „Imam zlobnu narav, kažete? Da sam zloban, odavno bih vas sve izgazio! Da sam zloban, sve bih vas već uništio!” Oni nisu u stanju da pravilno shvate ništa od onoga što iznosite o njima ili što im u razgovoru saopštavate. Šta znači pravilno shvatati stvari? To znači da svaki problem koji neko razotkrije u vama, ma kakav taj problem bio, upoređujete s Božjim rečima, kako biste ustanovili da li je u vašim namerama i mislima zaista bilo grešaka, te da, bez obzira u kojoj meri ti problemi zaista postoje u vama, vi svima njima pristupate sa stavom prihvatanja i pokornosti. Upravo tako čovek zaista može da stekne znanje o vlastitim problemima. Vlastitu iskvarenu narav nije moguće spoznati koristeći vlastite predstave i maštarije, već se to mora učiniti na osnovu Božjih reči. Koji je, dakle, preduslov za samospoznaju? Morate priznati činjenicu da je Sotona naveo na pogrešan put i iskvario ljudski rod, te da svi ljudi imaju iskvarenu narav. Tek nakon što prihvatite ovu činjenicu, moći ćete da o sebi razmišljate u skladu s razotkrivanjem Božjih reči i da, tokom ovog procesa samorefleksije, postepeno otkrijete vlastite probleme. Ti će problemi tada, bez tvog znanja, malo po malo isplivati na površinu, i onda ćeš jasno razumeti koliko je tvoja narav iskvarena. Na temelju toga, steći ćeš saznanje o tome kojoj vrsti ljudi pripadaš i šta je tvoja suština. Time ćeš ujedno prihvatiti sve što Bog kaže i što razotkriva, a zatim ćeš u Njegovim rečima pronaći put praktičnog delovanja koji je On čoveku odredio i nastavićeš da deluješ i da živiš u skladu s Njegovim rečima. A upravo to znači stremiti ka istini. Da li, međutim, takve osobe ovako primaju Božje reči? Ne – one možda kažu kako priznaju da su Božje reči istina i da sve Njegove reči kojima se razotkriva iskvarenost čovečanstva predstavljaju činjenice, ali ako od njih zatražite da spoznaju svoju iskvarenu narav, one to neće prihvatiti ni priznati. Takvi ljudi veruju da to nema nikakve veze s njima. To je zato što sebe smatraju dostojanstvenim i pristojnim ljudima – ljudima od poštenja i časti. Da li biti častan ujedno znači posedovati istinu? Biti častan samo je pozitivna manifestacija nečije ljudskosti; časnost ne predstavlja istinu. Prema tome, to što poseduješ jednu karakteristiku normalne ljudskosti ne znači da ne moraš da stremiš ka istini, niti znači da si istinu već stekao – a još manje znači da si ti osoba koju Bog voli. Zar nije tako? (Jeste.) Ovi takozvani „časni ljudi” veruju da im narav nije nadmena i lažljiva, da im istina nije odbojna, te da zasigurno nemaju rđavu i opaku narav. Misle da u njima nema niti jedne od ovih iskvarenih naravi, jer sebe smatraju časnim ljudima, koji su po prirodi pošteni i ljubazni, koje uvek drugi maltretiraju, te da su, iako lošega kova i neuki, oni nadasve pošteni. To njihovo „poštenje”, međutim, nije pravo poštenje, već naivnost, strašljivost i neukost. Zar takvi ljudi nisu velike budale? Svi ih smatraju dobrim ljudima. Da li je takvo mišljenje ispravno? Da li ljudi za koje drugi misle da su dobri imaju iskvarenu narav? Odgovor ne ovo pitanje je, bez imalo sumnje, potvrdan. Zar naivni ljudi ne lažu? Zar ne varaju druge, niti se pretvaraju? Nisu li i oni sebični? Nisu li pohlepni? Zar ne žude za važnim funkcijama? Da li su oni lišeni preteranih želja? Naravno da nisu. Jedini razlog zbog kojeg nisu počinili neko zlodelo jeste taj što im se nije pružila prava prilika za to. Oni se čak i ponose time – sami sebe proglašavaju za časne ljude i smatraju da im narav nije iskvarena. I tako, ako bi im neko ukazao na njihovu iskvarenu narav, na izliv pokvarenosti ili nekakvo stanje u njima, oni bi to opovrgli rečima: „Nisam iskvaren! Ja nisam takav, ne ponašam se tako, niti kako mislim. Pogrešno ste me razumeli. Svi me smatrate naivnim, glupim i strašljivim, pa me zato i maltretirate.” Šta činiti sa ovakvim ljudima, koji su u stanju da tako drsko odgovaraju? Ako bi se neko i usudio da takvu osobu iznervira, ona bi ga doveka proganjala. Takva osoba nikad ne bi prestala da se svađa i čovek ne bi mogao da je se otrese, ma koliko pokušavao. Ovi nerazumni, neumorno naporni ljudi sebe i dalje smatraju onima koji streme ka istini, bezazlenim i neukim ljudima, čija narav nije iskvarena. Često čak kažu: „Možda sam neuk, ali sam zato bezazlen – pošten sam čovek i Bog me voli!” Za njih su to stvari koje treba iskoristiti. Nije li to ipak pomalo bestidno? Kažeš da te Bog voli. Ma nemoj? Imaš li osnova za takvu tvrdnju? Poseduješ li delo Svetoga Duha? Je li Bog kazao da će te usavršiti? Planira li Bog da te upotrebi? Ako ti Bog ništa od toga nije rekao, ne možeš tvrditi da te voli – možeš jedino da kažeš da te On sažaljeva, što je već samo po sebi velika stvar. Ako kažeš da te Bog voli, to je samo tvoje lično mišljenje, ali ne i dokaz da te Bog zaista voli. Može li Bog voleti osobu koja ne stremi ka istini? Može li Bog voleti neuku i strašljivu osobu? Tačno je, doduše, da Bog sažaljeva neuke ljude i strašljivce. Bog voli one koji su uistinu pošteni, koji streme ka istini, koji su u stanju da istinu sprovode u delo i da Mu se pokoravaju, koji Ga veličaju i svedoče za Njega, koji vode računa o Njegovim namerama i koji Ga iskreno vole. Božju ljubav imaju samo oni koji su u stanju da zaista daju sebe za Njega i da odano vrše svoju dužnost; Božju ljubav imaju samo oni koji mogu da prihvate istinu, kao i da budu orezani. Bog se gnuša i odbacuje one koji ne prihvataju istinu, koji ne prihvataju da budu orezani. Ako ti je istina odbojna i ako se opireš svim rečima koje je Bog izgovorio, onda ćeš i ti Njemu biti odbojan i On će te se gnušati i odbaciti te. Da li će te Bog voleti ako sebe smatraš dobrom osobom, prostodušnom i naivnom osobom koja je dostojna sažaljenja, ali koja pritom ne stremi ka istini? To je nemoguće; za to u Njegovim rečima nema nikakvog osnova. Bog ne gleda da li si ti naivan, niti Ga zanima s kakvom si ljudskošću ili kvalitetima rođen – Njega samo zanima da li Njegove reči, nakon što ih saslušaš, prihvataš ili ignorišeš, da li im se pokoravaš ili im se opireš. On posmatra da li Njegove reči utiču na tebe i rađaju li plodove u tebi, kao i da li si u stanju da uistinu svedočiš o mnoštvu reči koje je On izgovorio. Ako se tvoje iskustvo na kraju uvek svodi na to da kažeš: „Ja sam bezazlen i strašljiv, maltretira me svaka osoba koju sretnem. Svi me gledaju sa visine”, Bog će onda kazati da to nije svedočenje. Ako tome dodaš: „Ja sam onaj pošten, ali neuk čovek, o kojem Bog govori”, Bog će reći da si ispunjen lažima i da iz tvojih usta ne može izaći nijedna istinita reč. Ako se ne pokoravaš zahtevima koje Bog pred tebe postavlja, a pritom još pokušavaš da se raspravljaš s Njim i da za sebe iznađeš opravdanja, govoreći: „Propatio sam, platio cenu i volim Boga”, to ti neće proći. Stremiš li ka istini? Gde je tvoje istinsko iskustveno svedočenje? Kako se ispoljava tvoja ljubav prema Bogu? Nikoga ne možeš ubediti ukoliko ne pružiš dokaze. Kažeš: „Ja sam časna osoba i ponašam se pristojno. Ne upuštam se u bludne radnje i delujem u skladu sa svim postojećim pravilima. Ja sam lepo vaspitana osoba. Ne idem po kafanama da pijem, ne kurvam se i ne kockam. Ne pravim smetnje niti poremećaje u Božjoj kući i ne sejem razdor, već trpim patnju i naporno radim. Zar sve to nisu pokazatelji mog stremljenja ka istini? Ja, zapravo, već stremim ka istini.” A Bog će na to reći: Jesi li se oslobodio svoje iskvarene naravi? Gde je svedočanstvo tvog stremljenja ka istini? Možete li steći odobravanje i divljenje od strane izabranog Božjeg naroda? Ako nisi u stanju da ponudiš nikakvo iskustveno svedočenje, a ipak tvrdiš da si pošten i da voliš Boga, ti zapravo navodiš druge ljude na pogrešan put krivim rečima – ti si nerazumni đavo i Sotona i zaslužuješ prokletstvo. Sve što ti sleduje jeste da budeš osuđen i isključen od Boga.

Neki ljudi, pri obavljanju svoje dužnosti, često postupaju samovoljno i nepromišljeno. Oni su do krajnosti hiroviti: kad su srećni, obavljaju pomalo od svoje dužnosti, a kada nisu, oni se dure i kažu: „Danas sam loše volje. Neću ništa jesti i neću obavljati svoju dužnost.” Ostali onda moraju da pregovaraju s njima, govoreći im: „To ne može tako. Ne smeš da budeš tako hirovit.” A šta oni na to odgovaraju? „Znam da ne može, ali ja sam odrastao u bogatoj, povlašćenoj porodici. Razmazili su me baka, deka i tetke, a roditelji su mi bili još gori. Bio sam njihovo mezimče i zenica oka, u svemu su mi povlađivali i tako me razmazili. Zbog takvog vaspitanja sam ovako ćudljiv, tako da, dok obavljam dužnost u Božjoj kući, ni sa kim neću ni o čemu razgovarati, neću tragati za istinom, niti se pokoravati Bogu. Treba li me zbog toga kriviti?” Da li je njihovo shvatanje ispravno? Predstavlja li njihov stav stremljenje ka istini? (Ne.) Kad god neko pomene neku sitnu manu takvog čoveka – na primer, da pri obrocima za sebe bira najbolje komade hrane, da brine samo o sebi i da ne razmišlja o drugima, on to ovako opravdava: „Takav sam od malih nogu. Navikao sam da tako postupam. Nikada nisam razmišljao o drugima. Oduvek sam živeo povlašćenim životom, a moji roditelji, bake i deke me obožavaju. Za celu moju porodicu ja sam zenica oka.” Ovo je ništa drugo do gomila gluposti i zabluda. Nije li sve to malo drsko i besramno? Ako te roditelji obožavaju, da li to znači da i svi ostali moraju da te vole? Da li je to što te rodbina obožava i obasipa pažnjom opravdan razlog da se ti u Božjoj kući ponašaš nepromišljeno i samovoljno? Je li to valjan razlog? Je li to ispravan stav prema vlastitoj iskvarenoj naravi? Je li to stav stremljenja ka istini? (Nije.) Kad se ovim ljudima bilo šta desi, kad naiđu na bilo kakav problem u vezi sa svojom iskvarenom naravi ili sa svojim životom, oni traže objektivna opravdanja kako bi na to odgovorili, kako bi to objasnili ili opravdali. Oni nikad ne traže istinu, ne mole se Bogu, niti dolaze pred Boga da bi preispitali sami sebe. Mogu li se bez samoanalize spoznati vlastiti problemi i vlastita iskvarenost? (Ne mogu.) A mogu li se ti ljudi pokajati ukoliko nisu svesni vlastite iskvarenosti? (Ne mogu.) Ako neko nije sposoban da se pokaje, u kakvom će stanju on neprestano živeti? Zar to neće biti stanje samopraštanja? Osećaj da, uprkos tome što su prosuli svoju iskvarenost, ipak nisu počinili nikakvo zlo, niti prekršili upravne odluke – da taj izliv iskvarenosti, iako u neskladu s načelima istine, nije učinjen namerno, i da im se zato može oprostiti? (Da.) Treba li, dakle, u takvom stanju da se nađe neko ko stremi ka istini? (Ne.) Ako se čovek nikada iskreno ne pokaje i neprestano živi u takvom stanju, hoće li moći da se preokrene? Ne, on to nikad neće moći da učini. A ukoliko se ne preokrene, neće moći ni da se uistinu oslobodi od vlastitog zla. Šta znači nesposobnost istinskog oslobađanja od vlastitog zla? To znači nemogućnost istinskog praktikovanja istine i ulaska u istina-stvarnost. To je očigledan ishod. Ako ne možeš da se oslobodiš vlastitog zla, da istinu sprovodiš u delo ili da zakoračiš u stvarnost, da li ćeš onda Boga moći da privoliš da promeni mišljenje o tebi, hoćeš li moći da zadobiješ delo Svetog Duha, da stekneš Božje prosvećenje i prosvetljenje, te da od Boga dobiješ oprost za svoje grehove i razrešenje vlastite iskvarenosti? (Nećeš.) A ako to nije moguće, može li onda tvoja vera u Boga dovesti do tvog spasenja? (Ne može.) Ako neka osoba živi u stanju samopraštanja i divljenja samoj sebi, onda je ona miljama daleko od stremljenja ka istini. Stvari kojima se bavi, ono što gleda, sluša i na čemu marljivo radi, mogu biti donekle povezane s verom u Boga, ali one neće imati nikakve veze sa stremljenjem ka istini, niti s njenim sprovođenjem u delo. Takav ishod je očigledan. A budući da one nemaju veze sa stremljenjem ka istini, niti sa njenim praktikovanjem, ta osoba neće analizirati sebe, niti će imati znanje o samoj sebi. Neće znati u kojoj je meri iskvarena, niti kako da praktikuje pokajanje, te je stoga još manje verovatno da će postići istinsko pokajanje i privoleti Boga da promeni Svoje mišljenje o njoj. Ako živiš u takvom stanju, a želiš da Bog preispita Svoj stav prema tebi, da te pomiluje i da te prizna, to će zaista biti teško. Šta ovde znači „da te prizna”? To znači da Bog priznaje ono što radiš, da to odobrava i pamti. Ako nisi u stanju da stekneš išta od toga, to dokazuje da ti, u onome što radiš, u svojim naporima, izlivima svoje naravi i svom ponašanju, ne stremiš ka istini. Pritom nije važno šta ti misliš, a čak i ako si u stanju da se donekle dobro ponašaš, to tvoje ponašanje samo dokazuje da u tvojoj ljudskosti ima nešto savesti i razuma. Ta dobra ponašanja, međutim, nisu manifestacija stremljenja ka istini, jer tvoja početna tačka, tvoje namere i motivi ne ukazuju na to da stremiš ka istini. Na osnovu čega to kažem? Na osnovu toga da nijedna tvoja misao, postupak ili delo nemaju za cilj stremljenje ka istini i da oni sa istinom nemaju nikakve veze. Ako sve što čovek čini nije usmereno ka sticanju Božjeg odobrenja i priznanja, onda ništa od onoga što on uradi neće moći da dobije odobrenje ni priznanje od Boga, i očito je da se sva ta ponašanja i postupci mogu nazvati samo dobrim ljudskim ponašanjima. Ona ne ukazuju na to da taj čovek praktikuje istinu, a svakako ne ukazuju da on ka istini stremi. Ljudi koji su naročito hiroviti i koji se često ponašaju nepromišljeno i samovoljno ne prihvataju sud i grdnju Božjih reči, niti prihvataju da budu orezani. Pored toga, oni često traže izgovore za to što ne streme ka istini i što nisu u stanju da prihvate orezivanje. Kakva je, onda, njihova narav? Očigledno je da se radi o naravi kojoj je istina odbojna – o naravi Sotone. Čovek je zaposednut Sotoninom prirodom i njegovom naravi, te stoga nema sumnje da ljudi pripadaju Sotoni. Oni su đavoli, potomci Sotone i velike crvene aždaje. Neki od njih su u stanju da priznaju da su đavoli, Sotone i potomci velike crvene aždaje, i veoma lepo govore o toj svojoj samospoznaji. Međutim, kad pokažu svoju iskvarenu narav i kad ih neko razotkrijei oreže, oni će svim silama nastojati da se opravdaju i nikako neće prihvatati istinu. O kakvom se problemu tu radi? Ovde oni bivaju potpuno razotkriveni. Ako već tako lepo govore o vlastitoj samospoznaji, zašto onda, kad se suoče sa orezivanjem, ne mogu da prihvate istinu? Tu se javlja problem. Zar ovo nije prilično uobičajeno? Je li to lako uočiti? Zapravo, jeste lako. Ima dosta ljudi koji, kad govore o samospoznaji, priznaju da su đavoli i Sotone, ali se nakon toga niti kaju, niti menjaju. Da li je, dakle, ta samospoznaja o kojoj govore istinita ili lažna? Jesu li oni uistinu spoznali sami sebe ili je to samo lukavstvo kojim žele da druge ljude obmanu? Odgovor se nameće sam po sebi. Prema tome, da biste saznali da li je neka osoba uistinu spoznala sebe, ne treba samo da je slušate dok o tome priča – treba da vidite kakav je njen stav prema orezivanju, te da li je ona u stanju da prihvati istinu. To je ono što je najvažnije. Ko god ne prihvata orezivanje, taj u suštini ne prihvata istinu, odnosno, odbija da je prihvati, a narav mu je takva da joj je istina odbojna. U to nema nikakve sumnje. Pojedini ljudi ne dozvoljavaju drugima da ih orežu, bez obzira na količinu iskvarenosti koju su razotkrili – niko ne sme da ih orezuje. O vlastitoj samospoznaji mogu govoriti kako im volja, ali ako ih neko drugi razotkrije, ako ih kritikuje ili orezuje, oni to neće prihvatiti, ma koliko da je objektivno ili u skladu sa činjenicama. Ma kakav izliv iskvarene naravi da neko drugi razotkrije u njima, oni će prema toj osobi biti krajnje antagonistički nastrojeni i stalno će davati lažna opravdanja, bez imalo istinske pokornosti. Ako takvi ljudi ne streme ka istini, biće nevolje. Unutar crkve, oni su nedodirljivi i besprekorni. Ako ljudi kažu nešto lepo o njima, to će ih usrećiti; ako pak ukažu na nešto loše u vezi s njima, naljutiće se. Ako ih neko razotkrije i kaže im: „Ti si jedna dobra, ali veoma hirovita osoba. Uvek postupaš samovoljno i nepromišljeno. Moraš prihvatiti da budeš podvrgnut orezivanju. Zar ne bi bolje bilo da se ratosiljaš tih svojih mana i svoje iskvarene naravi?”, oni će na to odgovoriti: „Nisam počinio nikakvo zlo. Nisam zgrešio. Zašto me orezuješ? Kod kuće su mi od malih nogu svi ugađali, počev od mojih roditelja, pa do bake i deke. Ja sam njihovo mezimče, zenica oka. A sada i ovde, u Božjoj kući, niko mi ni u čemu ne ugađa – nije nimalo zabavno živeti ovde! Stalno mi zamerate zbog neke od mojih mana i pokušavate da me orežete. Kako da živim pod takvim okolnostima?” O kakvom se problemu ovde radi? Oni pronicljiviji će odmah uvideti da su te ljude razmazili njihovi roditelji i porodica, te da oni čak ni sada ne znaju da se ponašaju niti da žive samostalno. Porodica te je obožavala kao idola, a ti ne znaš svoje mesto u vaseljeni. U sebi si razvio poroke nadmenosti, samopravednosti i krajnje hirovitosti, kojih uopšte nisi svestan i ne znaš kako da ih preispitaš. Veruješ u Boga, ali ne slušaš Njegove reči, niti sprovodiš istinu u delo. Možeš li da stekneš istinu s takvim verom u Boga? Možeš li da zakoračiš u istina-stvarnost? Možeš li da proživiš istinsko obličje ljudskog bića? Naravno da ne možeš. Ako veruješ u Boga, moraš barem da prihvatiš istinu i da spoznaš samoga sebe. Jedino tako ćeš moći da se promeniš. Ako se u svojoj veri stalno oslanjaš na vlastite predstave i maštarije, ako tražiš samo mir i sreću, umesto da stremiš ka istini, ako nisi sposoban da se iskreno pokaješ i ako ni za dlaku ne menjaš svoju životnu dispoziciju, onda tvoja vera u Boga nema nikakvog smisla. Ako veruješ u Boga, moraš razumeti istinu. Moraš se potruditi da spoznaš samoga sebe. Ma šta da te zadesi, moraš tragati za istinom, moraš se osloboditi svih oblika iskvarene naravi koja se iz tebe izliva, i to tako što ćeš sa drugima iskreno razgovarati o istini, u skladu s Božjim rečima. Ako ti neko ukaže na tvoju iskvarenu narav ili ako samoinicijativno odlučiš da je lično istražiš, ako si u stanju da je svesno uporediš s Božjim rečima, da se zagledaš u sebe, da samog sebe analiziraš i spoznaš, te da se zatim oslobodiš svog problema i da se pokaješ, tada ćeš biti sposoban da živiš kao ljudsko biće. Oni koji veruju u Boga moraju razumeti istinu. Ako, pak, sve vreme uživaš u tome da te članovi porodice obožavaju, ako ti je drago što te smatraju zenicom oka i svojim mezimčetom, šta ćeš imati od toga? Ma koliko da te porodica smatra zenicom oka i svojim mezimčetom, ako ne poseduješ istina-stvarnost, ti si obično smeće. Vera u Boga ima vrednost samo ukoliko stremiš ka istini. Kad budeš razumeo istinu, znaćeš kako da se ponašaš i znaćeš kako treba da živiš da bi iskusio istinsku sreću i postao bogougodna osoba. Nema tog porodičnog okruženja, nema te lične snage, zasluge ili dara, koji bi mogli da zamene istina-stvarnost, niti bi išta od toga trebalo da ti služi kao izgovor što ne stremiš ka istini. Zadobijanje istine je jedina stvar koja ljudima može doneti istinsku sreću, omogućiti im da žive smislenim životom i pružiti im predivno odredište. To su neosporne činjenice.

Neki ljudi, nakon što postanu vođe i delatnici unutar crkve, poveruju da su od zlata i da su time konačno dobili priliku da zablistaju punim sjajem. Zadovoljni su samima sobom i počinju da koriste svoje prednosti; puštaju na volju vlastitim ambicijama i pokazuju sve svoje sposobnosti. To su ljudi višeg staleža i visoko obrazovani, ljudi koji imaju organizacione sposobnosti, kao i manire i držanje vođe. Bili su najbolji đaci u razredu i lideri saveza studenata, bili su direktori ili predsednici kompanija u kojima su radili, a kad su počeli da veruju u Boga i zakoračili u Njegovu kuću, izabrani su za vođe, te stoga ovako misle o sebi: „Nebo me nikad nije izneverilo. Neko ko je sposoban poput mene teško uspeva da ne privuče pažnju okoline. Čim sam se povukao sa funkcije predsednika kompanije, došao sam u Božju kuću i preuzeo ulogu vođe. Ne bih mogao da budem običan čovek čak ni kad bih to hteo. Ovim me Bog veliča, ovo je ono što mi je On odredio da uradim, te ću se tome pokoriti.” Nakon što postanu vođe, oni koriste svoje iskustvo, znanje, organizacione sposobnosti i vlastiti stil rukovođenja. Sebe smatraju sposobnim i hrabrim, te istinski veštim i nadarenim pojedincima. Šteta je, međutim, što u svemu tome ima jedan problem. Šta ovi vešti, nadareni vođe, sa urođenom sposobnošću rukovođenja, najbolje rade u crkvi? Oni tu uspostavljaju svoje nezavisno carstvo, prisvajaju celokupnu vlast i vode glavnu reč u svim raspravama. Nakon što postanu vođe, oni neprestano nešto rade, jurcaju unaokolo, trpe nevolje i plaćaju visoku cenu, a sve zarad vlastitog prestiža i statusa. Ni do čega drugog im nije stalo. Veruju da su njihova marljivost i rad u skladu s Božjim namerama, da nemaju iskvarenu narav, te da su kao takvi uvek potrebni crkvi, kao i svojoj crkvenoj braći i sestrama. Veruju da nijedan posao ne bi mogao da se obavi bez njih, da sve mogu da preuzmu na sebe i da imaju monopol nad vlašću. Uz to, veoma su vešti u stvaranju vlastitog nezavisnog carstva. Sposobni su za sve što je inventivno i novo, naročito se dobro snalaze u ulozi zvaničnika i u javnim obraćanjima, a uvežbani su i da drugima drže predavanja sa visine. Ima, međutim, jedna važna stvar za koju nisu sposobni: nakon što postanu vođe, oni više nisu u stanju da sa drugima iskreno razgovaraju, da spoznaju sebe, da uoče vlastitu iskvarenost, niti da saslušaju predloge svoje braće i sestara. Ako neko tokom radnih diskusija iznese drugačije ideje, ovi vođe će te ideje ne samo odbaciti, već će to odbacivanje ovako pravdati: „Niste dobro promislili o svom predlogu. Ja sam crkveni vođa – ako postupim kako mi predlažete i ništa ne krene po zlu, sve će biti u redu, ali, ako išta krene naopako, odgovornost ću snositi samo ja. Prema tome, vi u većini slučajeva možete slobodno da iznosite svoje mišljenje – mi poštujemo tu formalnost – ali se na kraju jedino ja pitam i jedino ja odlučujem o načinu rada.” S vremenom će većina braće i sestara prestati da učestvuje u diskusijama i razgovorima u vezi sa poslom, a njihovi se vođe neće ni truditi da s njima razgovaraju o bilo kakvim problemima u radu. Nastaviće da donose odluke i da presuđuju, ne govoreći nikome ni reč o tome, te će i dalje iznalaziti razna opravdanja za svoje postupke. Oni ovako razmišljaju: „Crkva pripada crkvenom vođi, a vođa je taj koji zacrtava kurs. Vođa ima poslednju reč o pravcu u kom braća i sestre idu i o stazi kojom koračaju.” Naravno, ovi vođe tada preuzimaju kontrolu nad ulaskom svoje braće i sestara u život, nad putem kojim oni idu i nad pravcem njihovog stremljenja. Kad jednom dobiju „kapetanski čin”, oni preuzimaju monopol nad vlašću i stvaraju nezavisno carstvo. U njihovim potezima nema transparentnosti, i oni nesvesno potiskuju neke ljude i isključuju iz crkve pojedinu braću i sestre koji streme ka istini i koji imaju sposobnost da je shvate. Za sve to vreme, oni i dalje smatraju da na taj način štite crkveno delo i interese Božjeg izabranog naroda. Sve što rade je tako precizno obrazloženo i praćeno tolikim obiljem opravdanja i izgovora – a kakva korist, na kraju, ispadne od toga? Sve je to usmereno isključivo ka zaštiti vlastitog statusa i monopola nad vlašću. Oni svoja načela, način života i ponašanja iz sekularnog društva i vlastitog porodičnog života donose u Božju kuću, misleći da time štite njene interese. Pa ipak, oni nikad ne uspevaju da spoznaju same sebe, niti sebe preispituju. Čak i kad bi im neko ukazao na to da krše istina-načela, čak i kad bi se suočili s Božjim prosvećenjem, dovođenjem u red i grdnjom, oni toga uopšte ne bi bili svesni. U čemu je njihov problem? Od onog dana kad preuzmu poziciju vođe, oni na svoju dužnost gledaju kao na karijeru, te su upravo stoga osuđeni da idu putem antihrista i neminovno ostaju nesposobni da streme ka istini. Pa ipak, tokom čitave te svoje „karijere”, oni veruju da je sve što rade usmereno ka stremljenju ka istini. Kako oni gledaju na stremljenje ka istini? Tobože štiteći interese svoje braće i sestara, kao i interese Božje kuće, oni zapravo čuvaju sopstveni status i autoritet, verujući da upravo time ispoljavaju svoje stremljenje ka istini. Ne znaju apsolutno ništa o iskvarenoj naravi koja se iz njih manifestuje i izliva dok se nalaze na toj funkciji. Čak i ako im se ponekad nakratko učini da imaju iskvarenu narav koje se Bog gnuša, da im je narav zlobna i nepopustljiva, brzo će se predomisliti i reći će sebi: „To ne može tako. Ja sam vođa i moram biti dostojanstven poput vođe. Ne smem da dozvolim da moja braća i sestre vide kako se iz mene izliva iskvarena narav.” I tako, premda shvataju da su iz sebe izlili veliku količinu iskvarenosti i da su mnogo toga radili suprotno načelima samo da bi očuvali vlastiti status i autoritet, kad ih neko razotkrije, oni pribegavaju govorničkim trikovima ili pokušavaju to da spreče, kako niko drugi ne bi saznao. Čim steknu autoritet i status, stavljaju se u položaj neprikosnovenog sveca, smatrajući sebe velikim, ispravnim, besprekornim i van svake sumnje. Zauzevši takav položaj, jednako se opiru i odbijaju svako suprotno mišljenje, svaku sugestiju ili savet, koji bi mogli biti od koristi braći i sestrama prilikom ulaska u život, te doprineti crkvenom delu. Koje izgovore oni nude za to što ne streme ka istini? Kažu: „Ja posedujem status i ugledna sam osoba – to znači da imam dostojanstvo i da sam neprikosnoveni svetac.” Mogu li oni da streme ka istini, budući da iznalaze takve razloge i izgovore? (Ne.) Ne mogu. Oni uvek govore i deluju sa svog uzvišenog položaja, dok istovremeno uživaju u pogodnostima svog statusa. Čineći to, oni su neprestano na udaru, usled čega je neophodno da budu razotkriveni. Zar takvi ljudi nisu za žaljenje? Jadni su i mizerni, a takođe i mrski – odvratni su! Kao vođe, oni se odenu u lik svetitelja. Svetac, veličanstvena, slavna i ispravna osoba – šta uopšte znače sve te titule? One predstavljaju okove, i ko god ih na sebe stavi, taj više ne može da stremi ka istini. Ako neko samom sebi stavi te okove, on na taj način gubi svaku vezu sa stremljenjem ka istini. Koji je glavni razlog zbog kojeg ti ljudi ne streme ka istini? Razlog je, zapravo, u tome što su sputani svojim statusom. Oni u sebi uvek ovako razmišljaju: „Ja sam vođa. Ja sam ovde glavni. Ja sam osoba od ugleda i statusa. Dostojanstvena sam osoba. Moja narav ne može biti nadmena, niti rđava. Ne mogu ja da otvorim dušu i da u zajedništvu raspravljam o svojoj iskvarenoj naravi – moram da sačuvam svoje dostojanstvo i prestiž. Moram da nateram ljude da se ugledaju na mene i da me poštuju.” Uvek su sputani ovim stvarima, tako da nisu u stanju da otvore dušu, niti da se preispitaju i spoznaju sami sebe. To ih uništava. Da li su njihovi stavovi i pogled na svet u skladu sa istinom? Sasvim je očigledno da nisu. Da li ponašanja koja oni obično pokazuju prilikom izvršavanja svojih dužnosti – nadmenost i samopravednost, stavljanje sebe iznad zakona, pretvaranje, lukavstvo i tome slično – da li ti postupci predstavljaju stremljenje ka istini? (Ne.) Jasno je kao dan da ništa od toga ne predstavlja stremljenje ka istini. A šta navode kao opravdanje, odnosno razlog zbog kojeg ne streme ka istini? (Oni misle da su vođe zapravo dostojanstveni ljudi visokog statusa, te da se, čak i ako imaju iskvarenu narav, ta njihova narav ne može razotkriti.) Zar to nije krajnje apsurdno stanovište? Ako neka osoba priznaje da ima iskvarenu narav, ali pritom ne dopušta da se ona razotkrije, da li je onda ta osoba neko ko prihvata istinu? Ako ti, kao vođa, nisi u stanju da prihvatiš istinu, kako ćeš onda iskusiti Božje delo? Kako da tvoja iskvarenost bude očišćena? A ako tvoja iskvarenost ne može da se očistiti i ti nastavljaš da živiš sa svojom iskvarenom naravi, ti si onda vođa koji ne može praktično da deluje – ti si lažni vođa. Tačno je da, kao vođa, poseduješ status, ali tu se samo radi o drugačijem poslu, drugačijoj dužnosti – to ne znači da si postao čovek od ugleda. To što si stekao takav status i što obavljaš drugačiju dužnost ne znači da si dostojanstveniji od drugih, niti da si postao osoba od naročitog ugleda. Ako zaista postoje ljudi koji ovako razmišljaju, zar oni nisu bestidni? (Jesu.) Kako bi se to moglo kazati da zvuči više žargonski? Oni su drski i bezobrazni, zar ne? Kad nisu na poziciji vođe, oni se prema drugima ponašaju iskreno; u stanju su da otvoreno govore o svojim izlivima iskvarenosti i da detaljno analiziraju svoju iskvarenu narav. Međutim, čim zauzmu vodeću poziciju, oni postaju potpuno drugačije osobe. Zašto kažem da postaju potpuno drugačije osobe? Zato što na lice navlače masku, iza koje ostaje skrivena njihova prava ličnost. Ta maska ne odaje nikakve izraze, ni plač ni smeh, ni zadovoljstvo ni bes, ni tugu ni radost, nikakve emocije ni želje – a svakako ne odaje ni njihovu iskvarenu narav. U svakom trenutku, stanje i izraz maske ostaju isti, dok sva istinska stanja vođe, njegove privatne misli i ideje, ostaju skriveni iza maske, gde niko ne može da ih vidi. Ima crkvenih vođa i delatnika koji za sebe uvek misle da imaju visok ugled i status. Užasavaju se od mogućnosti da izgube dostojanstvo prilikom orezivanja, te stoga ne prihvataju istinu. Iz svog statusa i autoriteta crpe nadahnuće za sladunjave, lažne reči, kojima prikrivaju svoju iskvarenu narav. U isto vreme, pogrešno veruju da ih njihov status izdvaja od drugih i čini svetijim, te da stoga ne moraju da streme ka istini – da ka istini treba da streme drugi. Takvo je razmišljanje pogrešno, a donekle i besramno i nerazumno. Eto, tako se ovakve osobe ponašaju. U svojoj suštini, ponašanje takvih ljudi jasno pokazuje da oni ne streme ka istini. Umesto toga, oni teže statusu i prestižu. Dok delaju, oni čuvaju svoj status i autoritet, i zavaravaju se misleći da streme ka istini. Nalik su Pavlu, jer često prave rezime poslova koje su obavili i dužnosti koje su izvršili, zadataka koje su u okviru crkvene delatnosti ispunili, kao i svojih postignuća tokom obavljanja dela Božje kuće. Oni sve to često sumiraju, baš kao kad je Pavle rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Time je zapravo hteo da kaže da je, nakon što je dovršio svoju trku i dobro se izborio, došlo vreme da se izračuna kolika mu je šansa za spasenje, koliki je njegov doprinos i kolika će mu biti nagrada, kao i da zamoli Boga da nagradi njegov doprinos. Hteo je da kaže da Boga neće smatrati pravednim Bogom ukoliko ga On ne nagradi krunom, da će odbiti da Mu se pokori i da će se čak i požaliti na nepravednost Božju. Da li jedna ovakva osoba, s takvim načinom razmišljanja i takvom naravi, stremi ka istini? Je li to neko ko se zaista pokorava Bogu? Mogu li takvi ljudi da sebe prepuste na milost i nemilost Božjim orkestracijama? Zar to nije već na prvi pogled očigledno? Misle da to što trče svoje trke i što vojuju bitke predstavlja stremljenje ka istini, a zapravo ih istina uopšte ne zanima i oni ničim ne pokazuju da zaista streme ka njoj – oni, dakle, nisu ljudi koji streme ka istini.

Koje smo od čovekovih problema, kroz ovaj naš razgovor, primarno razotkrili? Konkretnije govoreći, koje smo iskvarene ljudske naravi prvenstveno razotkrili tokom današnjeg razgovora? Osnovna odlika te naravi jeste da je čoveku istina odbojna i da on odbija da je prihvati; to je jedna vrlo specifična vrsta ponašanja. Sledeća glavna odlika je nešto što postoji u narav-suštini svakog čoveka: nepopustljivost. Ona se takođe ispoljava sasvim konkretno i očigledno, zar ne? (Tako je.) Ovo su dva glavna načina ispoljavanja i izlivanja čovekove iskvarene naravi. Te specifične vrste ponašanja, ti specifični pogledi na svet, stavovi i tome slično, istinito i tačno ilustruju činjenicu da u iskvarenoj ljudskoj naravi zaista ima elemenata odbojnosti prema istini. Naravno, ono što je u čovekovoj naravi izrazitije jesu manifestacije nepopustljivosti: šta god da Bog govori i kakve god se iskvarene ljudske naravi razotkrivaju tokom obavljanja Božjeg dela, ljudi tvrdoglavo odbijaju da to priznaju i opiru se tome. Naravno, osim očiglednog otpora i prezrivog odbacivanja, postoji još jedna vrsta ponašanja, koja se ogleda u tome da se ljudi uopšte ne bave Božjim delom, kao da ono nema nikakve veze s njima. Šta zapravo znači ne baviti se Bogom? To je ono kad neko kaže: „Možeš Ti da pričaš šta hoćeš – to se mene uopšte ne tiče. Ništa od Tvog suda i razotkrivanja nema nikakve veze sa mnom. Ja to ne prihvatam, niti priznajem.” Možemo li ovakav stav nazvati „nepopustljivim”? (Možemo.) To je ispoljavanje nepopustljivosti. Takvi će ljudi reći: „Živim kako mi se prohte, na način koji je za mene udoban i koji me čini srećnim. Čak i ako ispoljavam ponašanja o kojima Ti govoriš, kao što su nadmenost, lažljivost, odbojnost prema istini, rđavost, pakost i tome slično – pa šta onda? Neću ih analizirati, upoznavati niti prihvatati. Ja, naprosto, tako verujem u Boga, i šta mi možeš?” U ovakvom se stavu ogleda nepopustljivost. Ako se ljudi ne bave Božjim rečima i ako na njih ne obraćaju pažnju, što znači da jednodušno ignorišu Boga ma šta da On govori, bilo da im se obraća u formi podsećanja, upozorenja ili saveta – bez obzira na način govora koji koristi i bez obzira na izvore i ciljeve Njegovog govora – onda je stav takvih ljudi nepopustljiv. To znači da oni ne obraćaju pažnju na goruću nameru Božju, a još manje na Njegovu iskrenu i dobronamernu želju da ljude spase. Šta god Bog činio, ljudi nisu rešeni da u tome sarađuju i nisu voljni da teže ka istini. Čak i ako priznaju da su Božji sud i otkrivenje u potpunosti istiniti, u njihovim srcima nema kajanja i oni nastavljaju da veruju kao i pre. Na kraju, nakon što su odslušali brojne propovedi, oni i dalje ponavljaju jedno te isto: „Ja sam, u svakom slučaju, istinski vernik, nisam loš čovek, nikome ne bih namerno učinio ništa nažao, u stanju sam da se odreknem nekih stvari, mogu da istrpim nedaće i spreman sam da platim cenu za svoju veru. Bog me neće napustiti.” Zar nije i Pavle upravo tako govorio: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti”? Ljudi imaju takav stav. A kakva se narav krije iza takvog stava? Nepopustljiva narav. Je li teško promeniti nepopustljivu narav? Ima li načina da se to postigne? Najjednostavniji i najneposredniji metod jeste da promeniš svoj stav prema Božjim rečima i prema Sȃmom Bogu. Kako da preinačiš taj svoj stav? Tako što ćeš detaljno analizirati i spoznati stanja i načine razmišljanja koji proizlaze iz tvog nepopustljivog stava, i tako što ćeš razmotriti koji se tvoji postupci i reči, koja stanovišta i namere, pa čak i koje od konkretnih misli i ideja koje izlivaš, nalaze pod uticajem tvoje nepopustljive naravi. Dobro prouči i pojedinačno razreši svako od tih ponašanja, izliva i stanja, a zatim ih okreni naopačke – čim neko od njih otkriješ i proučiš, požuri da ga što pre izokreneš. Primera radi, baš smo maločas razgovarali o delanju na osnovu vlastitih sklonosti i raspoloženja, što je definicija hirovitosti. Hirovita narav nosi sa sobom odbojnost prema istini. Ako ustanoviš da i sam pripadaš takvoj vrsti ljudi, s tako iskvarenom naravi, ako ne preispituješ sebe niti tragaš za istinom kako bi se takve naravi oslobodio, tvrdoglavo umišljajući da je s tobom sve u redu, to je nepopustljivost. Možda ćeš, nakon ove propovedi, iznenada shvatiti: „I ja sam takve stvari govorio i imam takve stavove. Moja je narav takva da mi je istina odbojna. Pošto tako stoje stvari, pristupiću razrešenju svoje naravi.” Kako ćeš, dakle, pristupiti tom razrešenju? Za početak, odrekni se tog svog osećaja nadmoći, svoje hirovitosti i svoje samovolje; bez obzira da li si dobro ili loše raspoložen, pogledaj šta to Bog od tebe zahteva. Ako si u stanju da se pobuniš protiv tela i da deluješ u skladu s Božjim zahtevima, kako će On gledati na tebe? Ako zaista možeš da započneš sa rešavanjem svoje iskvarene naravi, to je znak da pozitivno i proaktivno sarađuješ sa Božjim delom. Počećeš svesno da se buniš protiv naravi kojoj je istina odbojna i da je se oslobađaš, a ujedno ćeš se rešiti i svoje nepopustljive naravi. Kad se budeš rešio obeju svojih iskvarenih naravi, moći ćeš da se pokoriš Bogu i da Mu udovoljiš, a to će se Njemu jako dopasti. Ako ste razumeli sadržaj ove besede i ako na ovaj način budete praktikovali pobunu protiv tela, biću veoma srećan zbog toga. To će značiti da vam nisam uzalud sve ovo govorio.

Nepopustljivost je problem koji proizlazi iz iskvarene naravi; to je nešto što postoji u čovekovoj prirodi i što nije lako razrešiti. Kad neko ima nepopustljivu narav, to se uglavnom ispoljava kroz sklonost ka iznalaženju opravdanja i klimavih argumenata, ka upornom pridržavanju vlastitih ideja i teškom prihvatanju novina. Ima trenutaka kad ljudi shvate da su im ideje pogrešne, ali ih se i dalje uporno drže zbog vlastite sujete i ponosa, ostajući do kraja tvrdoglavi. Takvu nepopustljivu narav je teško transformisati, čak i kada je čovek svestan nje. Da bi razrešio problem nepopustljivosti, čovek mora da poznaje nadmenost, lažljivost, zlobu, odbojnost prema istini i druge slične naravi. Kad čovek spozna vlastitu nadmenost, lažljivost, zlobu, kad shvati da mu je istina odbojna, da ne želi da se pobuni protiv svog tela uprkos tome što želi da primenjuje istinu, kad shvati da se stalno pravda i da drugima objašnjava svoje teškoće iako želi da se pokori Bogu, biće mu lako da prizna kako ima problem sa nepopustljivošću. Da bi taj problem razrešio, čovek najpre mora imati normalan ljudski razum i mora početi tako što će naučiti da sluša Božje reči. Ako želiš da budeš Božja ovca, moraš naučiti da slušaš Njegove reči. A kako treba da ih slušaš? Tako što ćeš slušati sve one, za tebe bitne, probleme koje On u Svojim rečima razotkriva. Kad god naiđeš na neki takav problem, treba da ga prihvatiš; ne smeš verovati da je to problem nekih drugih ljudi, problem koji svi ljudi imaju, ili problem čitavog čovečanstva, koji s tobom nema nikakve veze. Bilo bi pogrešno da u tako nešto poveruješ. Treba da se preispitaš kako bi, kroz otkrivenje Božjih reči, uvideo da li i sȃm poseduješ neka od iskvarenih stanja ili iskrivljenih stavova koje Bog razotkriva. Primera radi, kad čuješ Božje reči kojima se otkrivaju manifestacije nadmene naravi koja se iz čoveka izliva, treba da se zapitaš: „Pokazujem li i ja znakove nadmenosti? Pošto sam i sȃm iskvareno ljudsko biće, mora da i ja pokazujem neke od tih manifestacija; treba da se preispitam u vezi s tim. Ljudi kažu da sam nadmen, da se uvek ponašam kao da sam bolji i jači od drugih, da sputavam ljude dok govorim. Je li moja narav zaista takva?” Putem takvog preispitivanja, na kraju ćeš shvatiti da je otkrivenje Božjih reči u potpunosti tačno – da si ti jedna nadmena osoba. A budući da je otkrivenje Božjih reči sasvim tačno, da se savršeno i bez trunke neslaganja poklapa s tvojom situacijom, te da se nakon dubljeg razmišljanja čini još tačnijim, treba da prihvatiš sud i grdnju iz Njegovih reči i da, u skladu s njima, razaznaš i spoznaš suštinu svoje iskvarene naravi. Tek tada ćeš moći da osetiš iskreno kajanje. Verujući u Boga, samog sebe možeš spoznati jedino tako što ćeš jesti i piti Njegove reči. Da bi rešio svoje iskvarene naravi, moraš prihvatiti sud i razotkrivanje posredstvom Božjih reči. Ako nisi u stanju da to uradiš, ni na koji način nećeš moći da odbaciš svoje iskvarene naravi. Ako si pametan i ako uviđaš da je otkrivenje Božjih reči, u osnovi, tačno, ili priznaješ da je barem polovina Njegovih reči tačna, onda treba odmah da ih prihvatiš i da se pokoriš Bogu. Osim toga, moraš se moliti Bogu i preispitivati sȃmog sebe. Tek tada ćeš shvatiti da su sve Božje reči otkrivenja tačne, da sve te reči predstavljaju ništa manje do sušte činjenice. Jedino kroz pokoravanje Bogu bogobojažljivim srcem, ljudi mogu istinski preispitivati sebe. Tek tada će moći da u sebi otkriju raznorazne iskvarene naravi i da shvate da su uistinu nadmeni i samopravedni, bez trunke razuma. Ako čovek ljubi istinu, moći će da padne ničice pred Boga, moći će da Mu prizna svoju duboku iskvarenost i biće spreman da prihvati Njegov sud i grdnju. Na taj način, ljudima će se u srcu javiti kajanje, počeće da negiraju i mrze sami sebe i zažaliće što nisu ranije počeli da streme ka istini, misleći: „Zašto nisam mogao da prihvatim sud i grdnju Božjih reči čim sam počeo da ih čitam? Moj stav prema Njegovim rečima bio je nadmen, zar ne? Kako sam mogao da budem toliko nadmen?” Nakon što u nekom periodu budu često preispitivali sebe na ovaj način, shvatiće da su zaista nadmeni, da ne mogu u potpunosti da priznaju da su Božje reči istinite i činjenične, te da zaista nemaju ni trunke razuma. Spoznati samog sebe, međutim, nije nimalo lako. Svaki put kad preispituje sebe, čovek može da stekne tek malo veće i malo dublje znanje o sebi. Sticanje jasnog znanja o vlastitoj iskvarenoj naravi nije nešto što se može postići za kratko vreme; čovek mora više da čita Božje reči, više da se moli i češće da preispituje sebe. Jedino tako će postepeno spoznati samoga sebe. Svi koji istinski poznaju sebe, u prošlosti su više puta doživljavali neuspeh i posrtali, nakon čega su čitali Božje reči, molili se Bogu i preispitivali sebe, te na taj način uvideli istinu o vlastitoj iskvarenosti i osetili da su zaista bili duboko iskvareni i potpuno lišeni istina-stvarnosti. Ako budeš ovako doživljavao Božje delo, ako se budeš molio Bogu i tražio istinu kad te nešto zadesi, postepeno ćeš i ti spoznati sebe. A onda će ti, jednog dana, u srcu konačno biti jasno: „Možda i jesam nešto boljeg kova u odnosu na druge ljude, ali to mi je od Boga dato. Stalno se hvalim, nastojim da nadmašim druge ljude kad govorim i pokušavam da ih navedem da rade na moj način. Zaista mi nedostaje razum – ovo je čista nadmenost i samopravednost! Preispitujući sebe, spoznao sam vlastitu nadmenu narav. To su Božje prosvećenje i blagodat, i ja sam Mu na njima zahvalan!” Da li je dobro ili loše kad neko spozna vlastitu iskvarenu narav? (Dobro je.) Kad to postignete, treba da težite ka tome da govorite i postupate razumno i poslušno, da budete ravnopravni sa drugima, da se prema drugim ljudima ponašate pravedno i da ih ne sputavate, da ispravno gledate na svoje kvalitete, talente, prednosti i tome slično. Na taj će način vaša nadmena narav biti razrešena, baš kao što se stena pretvara u prah pod upornim udarcima čekića. Kad nakon toga budete stupali u odnose s drugim ljudima ili sarađivali s njima u obavljanju neke dužnosti, moći ćete korektno da se odnosite prema njihovim stavovima i da ih pomno i pažljivo saslušate. A kad čuješ kako zastupaju neki ispravan stav, pomislićeš: „Izgleda da ipak nisam osoba najboljega kova. Činjenica je da svaki čovek ima svoje prednosti i da drugi ljudi uopšte nisu inferiorni u odnosu na mene. Ranije sam uvek mislio da sam boljeg kova u odnosu na druge. A zapravo se radilo o samoobožavanju i uskogrudoj neukosti. Moji pogledi na svet bili su veoma ograničeni, kao u žabe na dnu bunara. Takvo razmišljanje zaista nije imalo nikakvog smisla – i bilo je bestidno! Bio sam zaslepljen i zaglušen vlastitom nadmenom naravi. Tuđe reči nisu dopirale do mene, smatrao sam da sam bolji od njih i da sam u pravu, a zapravo ni od koga nisam nimalo bolji!” Tog ćeš trenutka steći pravi uvid i znanje o vlastitim nedostacima i o svom sitnom rastu. A nakon toga, dok sa drugima budeš razgovarao, pažljivo ćeš osluškivati njihove stavove i shvatićeš da: „Ima toliko ljudi koji su bolji od mene. Moj kov i sposobnost razumevanja su, u najboljem slučaju, osrednji.” Zar sa ovom spoznajom nećete steći barem malo samosvesti? Kada to doživite i kada budete često preispitivali sebe u skladu s Božjim rečima, doći ćete do istinske samospoznaje, koja će se svakim danom sve više produbljivati. Moći ćete da prozrete istinu o svojoj iskvarenosti, o svom siromaštvu i jadu, o svojoj žalosnoj ružnoći, i tada ćete biti odbojni sami sebi i prezreti svoju iskvarenu narav. Tada će vam biti lako da se pobunite protiv sebe. Tako se doživljava Božje delo. Morate, u skladu s Božjim rečima, preispitivati svoje izlive iskvarenosti. Konkretnije govoreći, nakon što u bilo kojoj situaciji otkrijete iskvarenu narav, morate često preispitivati i spoznavati sebe. Tada će vam biti lako da jasno uočite svoju iskvarenu suštinu i u srcu ćete moći da osetite mržnju prema svojoj iskvarenosti, prema svom telu i prema Sotoni. Ujedno ćete biti u stanju da od srca zavolite istinu i da stremite ka njoj. Na taj način, tvoja nadmena narav počeće lagano da gasne i ti ćeš je, malo po malo, sasvim odbaciti. Bićeš sve razumniji i biće ti lakše da se pokoriš Bogu. U očima drugih, izgledaćeš stabilnije i utemeljenije, a tvoje će reči zvučati objektivnije. Bićeš sposoban da saslušaš druge i daćeš im vremena da govore. Kad uvidiš da su drugi u pravu, biće ti lako da prihvatiš njihove reči, i tvoji odnosi s ljudima neće više biti toliko zahtevni. Sa svima ćeš moći skladno da sarađuješ. Ako svoju dužnost budeš tako obavljao, zar onda nećeš imati razuma i ljudskosti? Upravo tako se čovek rešava te vrste iskvarene naravi.

Hajde da sada malo porazgovaramo o načinu rešavanja iskvarenih naravi kroz pitanje nepopustljivosti, koje sam maločas spomenuo. Da bi se oslobodio svoje iskvarene naravi, čovek najpre mora biti u stanju da prihvati istinu. A prihvatiti istinu znači prihvatiti Božji sud i grdnju, odnosno prihvatiti Njegove reči kojima se razotkriva suština ljudske iskvarenosti. Ako na osnovu Božjih reči spoznaš i detaljno analiziraš izlive vlastite iskvarenosti, svoja iskvarena stanja, kao i svoje iskvarene namere i ponašanja, i ako budeš u stanju da otkriješ suštinu svojih problema, steći ćeš znanje o svojoj iskvarenoj naravi i pokrenućeš proces njenog rešavanja. S druge strane, ako ne budeš na ovaj način praktično delovao, ne samo što nećeš moći da se rešiš svoje nepopustljive naravi, već ni na koji način nećeš moći da iskoreniš svoje iskvarene naravi. Svaka osoba poseduje više iskvarenih naravi. Kako bi čovek trebalo da počne da ih se oslobađa? Najpre treba da se reši vlastite nepopustljivosti, jer nepopustljiva narav ljude sprečava da se približe Bogu, da tragaju za istinom i da Mu se pokore. Nepopustljivost je najveći kamen spoticanja koji čoveku onemogućava da se moli i da u zajedništvu razgovara s Bogom; to je ono što u najvećoj meri ometa čovekov normalan odnos prema Bogu. Nakon što se rešite svoje nepopustljive naravi, lako ćete se osloboditi i svih ostalih sklonosti. A oslobađanje od iskvarene naravi započinje preispitivanjem i spoznajom samog sebe. Oslobodite se svih iskvarenih naravi kojih ste svesni – što više njih spoznate, to ćete većeg broja njih moći da se rešite; što je dublje vaše znanje o njima, temeljnije ćete moći ih se oslobodite. To je proces oslobađanja od iskvarenih naravi; to oslobađanje se postiže molitvom, preispitivanjem i spoznajom samog sebe i detaljnom analizom suštine svoje iskvarene naravi posredstvom Božjih reči, sve dok čovek ne bude u stanju da se pobuni protiv svog tela i da praktikuje istinu. Spoznavanje suštine vlastite iskvarene naravi nije nimalo jednostavan zadatak. Samospoznaja se ne sastoji samo u tome da uopšteno kažete: „Ja sam iskvarena osoba; ja sam đavo; ja sam potomak Sotone i velike crvene aždaje; opirem se Bogu i neprijateljski sam raspoložen prema Njemu; ja sam Njegov neprijatelj.” Takve reči ne znače nužno da ste uistinu spoznali vlastitu iskvarenost. Možda ste ih samo naučili od nekog drugog, a da pritom još uvek ne znate mnogo o sebi. Istinska samospoznaja nije zasnovana na učenju ili rasuđivanju, već na Božjim rečima – ona se sastoji u sagledavanju posledica iskvarenih naravi i patnje koju ste zbog njih pretrpeli, kao i od svesti o tome da vaša iskvarena narav ne šteti samo vama, već i drugim ljudima. Ona podrazumeva shvatanje činjenice da sve iskvarene sklonosti potiču od Sotone, da su one Sotonini otrovi i filozofije, te da su krajnje neprijateljski nastrojene prema istini i Bogu. Tek kad prozrete suštinu ovog problema, spoznaćete svoju iskvarenu narav. Neki ljudi, čak i nakon što priznaju da su đavoli i Sotone, i dalje ne prihvataju orezivanje. Oni ne priznaju da su išta loše uradili, niti da su ugrozili istinu. U čemu je njihov problem? U tome što još uvek nisu spoznali sami sebe. Iako neki ljudi za sebe kažu da su đavoli i Sotone, kad biste ih upitali: „Zašto kažeš da si đavo i Sotona?” oni ne bi znali da vam odgovore. To pokazuje da oni ne poznaju svoju iskvarenu narav, niti svoju priroda-suštinu. Kad bi mogli da vide da je njihova priroda đavolska, da je njihova iskvarena narav zapravo Sotonina narav i da priznaju da su zbog toga đavoi Sotona, tek tada bi spoznali svoju priroda-suštinu. Istinska samospoznaja postiže se razotkrivanjem, sudom, praktikovanjem i doživljavanjem Božjih reči. Ona se postiže kroz razumevanje istine. Ako čovek ne razume istinu, onda je sve što on govori o vlastitoj samospoznaji, šta god to bilo, šuplje i nepraktično, zato što on nije u stanju da pronađe niti da shvati ono što leži u korenu stvari i što je suštinsko. Da bi spoznao samog sebe, čovek mora da prizna koje je iskvarene sklonosti pokazivao u konkretnim situacijama, kakva mu je pritom bila namera, kako se ponašao, čime je bio onečišćen i zašto nije mogao da prihvati istinu. Tek kad bude bio u stanju da sve to jasno iskaže, moći će da spozna sebe. Kad se suoče s orezivanjem, neki ljudi priznaju da im je istina odbojna, da su prepuni sumnje i nerazumevanja prema Bogu i da se čuvaju od Njega. Oni takođe priznaju da su istinite sve Božje reči koje čoveka razotkrivaju i sude mu. To pokazuje da oni poseduju izvestan stepen samospoznaje. Ta njihova samospoznaja je, međutim, prilično plitka, zato što oni ne znaju ništa o Bogu, niti o Njegovom delu, i zato što ne razumeju Njegove namere. Ako neko samo priznaje vlastitu iskvarenost, ali pritom nije pronašao uzrok svojih problema, mogu li se onda razrešiti njegove sumnje, nerazumevanje i odbrambeni stav prema Bogu? Naravno da ne mogu. Upravo stoga je samospoznaja mnogo više od pukog priznanja vlastite iskvarenosti i vlastitih problema – uz to, čovek mora da razume istinu i da u korenu razreši problem svoje iskvarene naravi. To je jedini način da se pronikne u istinu o vlastitoj iskvarenosti i da se dostigne istinsko pokajanje. Kad oni koji vole istinu spoznaju sami sebe, oni ujedno postaju sposobni da tragaju za istinom i da je razumeju, kako bi rešili svoje probleme. Samo takva vrsta samospoznaje daje rezultate. Kad god u Božjim rečima naiđe na neku frazu kojom se čovek razotkriva i osuđuje, neko ko voli istinu će, pre svega, poverovati da su Božje reči koje čoveka razotkrivaju stvarne i činjenične, da Božje reči koje čoveku sude jesu istina, i da one predstavljaju Božju pravednost. Oni koji vole istinu moraju, u najmanju ruku, biti u stanju da to priznaju. Ako neko ne veruje čak ni Božjim rečima, niti veruje da su Božje reči koje čoveka razotkrivaju i sude mu činjenične i istinite, može li on da kroz Njegove reči spozna samoga sebe? Naravno da ne – čak i kad bi hteo, on to ne bi mogao da učini. Ako čvrsto veruješ da sve Božje reči jesu istina i ako u sve te reči veruješ, bez obzira šta je to što Bog izgovara i na koji način to čini, ako si u stanju da u Božje reči poveruješ i da ih prihvatiš čak i onda kad ih ne razumeš, biće ti lako da kroz te reči sebe preispitaš i spoznaš. Vlastito preispitivanje mora biti zasnovano na istini. U to nema nikakve sumnje. Jedino su Božje reči istina – nijedna od ljudskih reči i nijedna od Sotoninih reči nisu istina. Sotona je hiljadama godina kvario ljudski rod najrazličitijim učenjima, poukama i teorijama, usled čega su ljudi toliko otupeli i postali tako glupi da ne samo što ništa ne znaju o sebi samima, već podržavaju razne jeresi i zablude i odbijaju da prihvate istinu. Takve je ljude nemoguće spasti. Oni koji poseduju istinsku veru u Boga veruju da su samo Njegove reči istina, u stanju su da sami sebe spoznaju na osnovu Božjih reči i istine, te da tako dostignu istinsko pokajanje. Neki ljudi uopšte ne streme ka istini; oni sebe preispituju samo na osnovu ljudskih učenja i ne priznaju ništa drugo osim svog grešnog ponašanja, ali pritom nisu u stanju da proniknu u suštinu vlastite iskvarenosti. Takva samospoznaja je uzaludan poduhvat, koji ne daje nikakve rezultate. Preispitivanje samoga sebe mora biti zasnovano na Božjim rečima, nakon čega čovek postepeno spoznaje iskvarene sklonosti koje te reči razotkrivaju. Čovek mora biti u stanju da na osnovu istine izmeri i spozna vlastite nedostatke, svoju ljudskost-suštinu, svoje stavove o različitim stvarima, svoje životne poglede i vrednosti, te da zatim dođe do tačne procene i suda o svemu tome. Na taj način, on će postepeno moći da stekne znanje o samome sebi. Samospoznaja, međutim, postaje sve dublja sa povećanjem čovekovog životnog iskustva, te je stoga čoveku nemoguće da u potpunosti pronikne u vlastitu priroda-suštinu pre nego što zadobije istinu. Ako neka osoba uistinu poznaje samu sebe, uvideće da iskvarena ljudska bića zaista jesu potomci Sotone i njegovo otelovljenje. Osetiće da ne zaslužuje da živi pred Bogom, da je nedostojne Njegove ljubavi i spasenja, i biće u stanju da padne ničice pred Njega. Samo oni koji su sposobni za takav nivo znanja uistinu poznaju sami sebe. Samospoznaja je preduslov za ulazak u istina-stvarnost. Ako neko želi da praktikuje istinu i da zakorači u stvarnost, mora poznavati samoga sebe. Svi ljudi imaju iskvarene naravi i stalno su, uprkos samima sebi, sputani i kontrolisani tim svojim iskvarenim naravima. Oni nisu u stanju da praktikuju istinu, niti da se pokore Bogu. Ako, dakle, žele to da postignu, najpre moraju da spoznaju sebe i da se oslobode svojih iskvarenih naravi. Samo kroz proces oslobađanja od iskvarene naravi čovek može razumeti istinu i steći znanje o Bogu; jedino tako će moći da se pokori Bogu i da svedoči za Njega. Na taj se način stiče istina. Proces ulaska u istina-stvarnost jeste proces razrešenja vlastite iskvarene naravi. Šta, dakle, čovek treba da učini da bi se oslobodio svoje iskvarene naravi? Kao prvo, mora spoznati svoju iskvarenu suštinu. To, konkretno, znači da mora da spozna kako je njegova iskvarena narav nastala i koje su od Sotoninih đavolskih reči i zabluda koje je prihvatio dovele do toga. Nakon što, na osnovu Božjih reči, bude u potpunosti shvatio i međusobno razlikovao ove osnovne uzroke, čovek više neće hteti da živi po svojoj iskvarenoj naravi, već će želeti samo da se pokori Bogu i da živi prema Njegovim rečima. Kad god bude ispoljio neku od svojih iskvarenih naravi, moći će da je prepozna, da je odbaci i da pobuni protiv svog tela. Ako bude ovako praktično delovao i doživljavao stvari, postepeno će sasvim odbaciti svoju iskvarenu narav.

Neki ljudi kažu: „Kad sam pročitao Božje reči razotkrivanja i osude, preispitao sam sebe i shvatio da sam nadmen, lažljiv, sebičan, rđav, nepopustljiv i lišen ljudskosti.” Ima čak i onih koji za sebe kažu da su izuzetno nadmeni, da su poput zveri, da su đavoli i Sotone. Da li se ovde radi o istinskoj samospoznaji? Pod uslovom da govore iz srca i da ne kopiraju druge, to pokazuje da su oni barem donekle stekli određenu samospoznaju; pitanje je samo da li je ta samospoznaja plitka ili duboka. Ukoliko pak samo kopiraju druge i ponavljaju tuđe reči, onda to nije prava samospoznaja. Znanje o vlastitoj iskvarenoj naravi mora biti konkretno, do najsitnije teme i stanja – to znači da njime moraju biti obuhvaćene pojedinosti poput stanja, izliva, ponašanja, misli i ideja koje se odnose na vlastitu iskvarenu narav. Jedino tako će čovek moći da spozna samoga sebe. A kada čovek uistinu sebe spozna, srce će mu se ispuniti kajanjem i postaće sposoban da se iskreno pokaje. Koja je prva stvar koju čovek mora da praktikuje da bi se pokajao? (Mora da prizna sopstvene greške.) „Priznati sopstvene greške” nije pravi način da se to izrazi; ovde se pre radi o priznavanju i spoznaji da čovek ima određene iskvarene sklonosti. Nije u pravu onaj koji kaže da njegova iskvarena narav predstavlja nekakvu grešku. Iskvarena narav je nešto što pripada nečijoj prirodi, nešto što tom osobom upravlja. To nije isto što i samo jedanput počinjena greška. Neki ljudi se, nakon što otkriju vlastitu iskvarenost, ovako mole Bogu: „Oh, Bože, pogrešio sam. Žao mi je.” Ovo je netačno. Prikladnije bi bilo „priznati greh”. Specifičan način na koji ljudi praktikuju pokajanje jeste samospoznaja i rešavanje vlastitih problema. Kad neka osoba pokaže svoju iskvarenu narav ili počini nekakav prestup, i pritom shvati da se opire Bogu i da kod Njega izaziva mržnju, ona tada treba da se preispita i da spozna sebe u odgovarajućim Božjim rečima. Ona će, na osnovu toga, steći izvesno znanje o svojoj iskvarenoj naravi i priznaće da ona potiče od Sotoninih otrova i iskvarenosti. Nakon toga, kad otkrije načela za praktikovanje istine i uspe da sprovede istinu u delo, istinski će se pokajati. Ma kakvu iskvarenost da ta osoba pokaže, ako je u stanju da najpre spozna svoju iskvarenu narav, te da zatim traga za istinom kako bi tu svoju narav razrešila i napokon počne da istinu sprovodi u delo, to će biti pravo pokajanje. Neki ljudi znaju ponešto o sebi, ali u njima nema znakova pokajanja, niti bilo kakvog svedočanstva o tome da istinu sprovode u delo. Ako i nakon sticanja samospoznaje ostanu nepromenjeni, oni će biti daleko od istinskog pokajanja. Da bi postigao istinsko pokajanje, čovek se mora rešiti svoje iskvarene naravi. Kako bi, dakle, trebalo konkretno praktikovati i zakoračiti u rešavanje vlastitih iskvarenih sklonosti? Evo jednog primera. Ljudi su lažljive naravi i stalno lažu i obmanjuju. Ako to shvataš, onda se najprostije i najneposrednije načelo praktičnog delovanja u cilju oslobađanja od vlastite lažljivosti sastoji u tome da budeš pošten, da govoriš istinu i da radiš pošteno. Gospod Isus je rekao: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete.” Da bi bio pošten, čovek treba da sledi načela Božjih reči. Ovo jednostavno praktično načelo je najefikasnije, a i lako ga je razumeti i primenjivati u praksi. Ljudima je, međutim, prilično teško da praktikuju istinu, budući da su tako duboko iskvareni, da svi imaju sotonsku prirodu i da žive prema sotonskim sklonostima. Hteli bi da budu pošteni, ali ne mogu. Ne mogu odoleti porivu da lažu i da se bave prevarama; mada će se ponekad možda i pokajati nakon što to prepoznaju u sebi, oni i dalje neće biti u stanju da se oslobode stega vlastite iskvarene naravi, već će nastaviti da lažu i varaju po starom. Kako bi ovaj problem trebalo rešavati? Rešenje se, jednim delom, sastoji u spoznaji da je suština iskvarene naravi ružna i odvratna, te u sposobnosti da se ona iz dna duše mrzi; drugi deo rešenja sastoji se u uvežbavanju praktičnog delovanja u skladu s istina-načelom, koje glasi: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete.” Ako ovo načelo sprovodiš u praksi, naći ćeš se u procesu oslobađanja od vlastite lažljive naravi. Naravno, ako si u stanju da, prilikom oslobađanja od svoje lažljive naravi, deluješ u skladu sa istina-načelima, time ćeš manifestovati vlastito preobraženje i početak svog iskrenog pokajanja, što Bog odobrava. To znači da će Bog, kad se budeš preobratio, promeniti Svoje mišljenje o tebi. U stvari, to što Bog bude učinio biće neka vrsta oproštaja za čovekovu iskvarenu narav i buntovništvo. On ljudima prašta i zaboravlja na njihove grehe i prestupe. Jesam li bio dovoljno konkretan? Jeste li razumeli sve ovo? Evo još jednog primera. Zamislimo da poseduješ nadmenu narav i da si prilično svojevoljan, ma šta da te zadesi – stalno bi da budeš glavni, da te drugi slušaju i da rade ono što im ti kažeš da urade. Jednoga dana, međutim, shvataš da je svemu tome uzrok tvoja nadmena narav. Tvoje priznanje da uzrok leži u tvojoj nadmenoj naravi predstavlja prvi korak ka samospoznaji. Nakon toga, u Božjim rečima treba da potražiš nekoliko odlomaka u kojima se nadmena narav razotkriva, te da vlastitu narav uporediš s tim rečima, preispitaš se i spoznaš samoga sebe. Ako ustanoviš da je takvo poređenje sasvim na mestu, ako priznaš da u tebi postoji nadmena narav koju Bog razotkriva, ako zatim razlučiš i otkriješ odakle potiče i zbog čega je nastala tvoja nadmena narav, te koji Sotonini otrovi, jeresi i zablude upravljaju njome, tada ćeš, nakon što si do srži proučio sva ova pitanja, dopreti do korena vlastite nadmenosti. Eto, to je istinska samospoznaja. Kad budeš došao do preciznije definicije načina razotkrivanja ove iskvarene naravi, to će ti omogućiti da lakše stekneš dublje i praktičnije znanje o samom sebi. Šta je sledeće što treba da uradite? Treba da potražite istina-načela u Božjim rečima i da razumete koje sve vrste čovekovog ponašanja i govora predstavljaju manifestacije normalne ljudskosti. Kad jednom pronađete put praktičnog delovanja, morate delovati u skladu s Božjim rečima, a kad se vaše srce bude preobratilo, postići ćete istinsko pokajanje. Ne samo što će vaše reči i postupci biti zasnovani na načelima, već ćete takođe proživeti ljudski lik i postepeno odbaciti svoju iskvarenu narav. Drugi će u vama videti jednu potpuno novu osobu: nećete više, kao nekad, biti ona stara, iskvarena osoba, već osoba preporođena u Božjim rečima. Takva osoba je ona čija je život-narav pretrpela promenu.

Spoznati samog sebe nije jednostavan zadatak. To se postiže prihvatanjem istine, kao i praktikovanjem i doživljavanjem Božjih reči, dok se istinska samospoznaja može postići isključivo prihvatanjem Božjeg suda i grdnje. Oni koji nisu iskusili sud i grdnju mogu, u najboljem slučaju, priznati greške koje su počinili i stvari koje pogrešno uradili. Njima će biti jako teško da jasno sagledaju vlastitu priroda-suštinu. Zbog čega vernici iz Doba blagodati, čak i nakon što su prestali da čine određene grehe i svoje ponašanje promenili nabolje, nikada nisu uspeli da preobrate svoje život-naravi? Zašto su se opirali Bogu, pa Ga čak i izdali, iako su verovali u Njega? Iskvarenom čovečanstvu je teško da prepozna izvor ovog problema. Zašto svi ljudi imaju sotonske naravi? To je zato što je Sotona iskvario ljude i što su oni prihvatili njegove đavolske reči i filozofije. Upravo to je izrodilo iskvarene naravi i upravo tako je Sotonina narav postala izvor čovekovog otpora prema Bogu. To je ljudima najteže da prepoznaju. Svoje delo suda u poslednjim danima Bog obavlja zato da bi ljude spasao od uticaja Sotone i da bi razrešio izvor ljudskog greha i otpora prema Bogu. Sotona je ljude kvario hiljadama godina i njegova je priroda pustila korenje u ljudskim srcima. Stoga se nijedna vrsta iskvarene naravi ne može rešiti niti odbaciti nakon samo jednog ili dva pokušaja preispitivanja i spoznavanja samoga sebe. Iskvarene naravi stalno iznova naviru, te stoga ljudi treba da prihvate istinu i da povedu dugotrajnu bitku protiv vlastitih sotonskih naravi, sve dok konačno ne savladaju Sotonu. Tek tada će u potpunosti moći da odbace svoju iskvarenu narav. Prema tome, ljudi moraju neprestano da se mole Bogu, da tragaju za istinom, da se preispituju, da spoznaju sebe i da praktikuju istinu, sve dok iz njih ne prestane da izbija iskvarenost, dok se njihova život-narav ne promeni i dok ne postanu pokorni Bogu. Tek tada će od Boga dobiti priznanje. Ishodi svake od ovih bitaka možda neće biti odmah očigledni, a možda ćete kod sebe i kasnije razotkrivati iskvarene sklonosti. Možda ćeš se osećati pomalo negativno i obeshrabreno, ali nećeš hteti da odustaneš i nastavićeš uporno da se trudiš, ugledajući se na Boga i oslanjajući se na Njega. Ako u tome istraješ, nakon dve-tri godine ćeš zaista biti u stanju da istinu sprovodiš u delo, a srce će ti biti ispunjeno mirom i radošću. Tada ćeš jasno uvideti da je svaki tvoj neuspeh, svaki učinjeni napor i svaki dobitak bio dobar znak da si na pravom putu ka preobražaju vlastite naravi i ka tome da Boga privoliš da promeni Svoje mišljenje o tebi. Iako je za ljudsku svest svaka promena neprimetna, preobražaj naravi do kojeg dolazi sa svakim zaokretom ne može se postići uz pomoć nijedne druge stvari ili aktivnosti. Ovo je put koji se mora prevaliti prilikom promene vlastite naravi i život-ulaska. Ovako se mora sprovoditi u delo težnja za promenom naravi. Svakako, ljudi bi trebalo precizno da razumeju kako se tačno odigrava promena naravi: to nije nekakva iznenadna, tektonska promena, koja sa sobom nosi iznenađenje i oduševljenost, kako to ljudi zamišljaju. Ova se promena ne dešava na taj način. Reč je o promeni koja se dešava nesvesno, lagano i korak po korak. Kad čovek bude u stanju da sprovede istinu u delo, zadobiće nešto. Kada se, nakon što ovim putem budeš koračao tri, pet ili deset godina, osvrneš unazad, iznenadićeš se kad otkriješ da se za tih deset godina tvoja narav značajno promenila i da si sada potpuno drugačija osoba. Pritom se tvoja ličnost i temperament, tvoj stil života i tome slično, možda neće bitnije promeniti, ali će zato tvoje sklonosti, stanja i ponašanja koja prosipaš unaokolo biti sasvim drugi svet, baš kao da si uistinu postao neko drugi. Zbog čega dolazi do ovakve promene? Zbog toga što ćeš, tokom tih deset godina, nebrojeno puta biti podvrgavan sudu, grdnji, orezivanju, proveri i oplemenjivanju posredstvom Božjih reči, i što ćeš shvatiti mnoge istine. Sve će to započeti promenom tvog gledanja na stvari, tvog pogleda na život i tvojih vrednosti, nakon čega će uslediti promena tvoje život-naravi i temelja na koje se oslanjaš da bi preživeo – a paralelno s tim promenama, postepeno ćeš se pretvarati u sasvim drugog, novog čoveka. Iako tvoja ličnost, temperament, način života, pa čak i tvoj govor i držanje mogu ostati nepromenjeni, tvoja će se život-narav promeniti, a to već predstavlja temeljnu, suštinsku promenu. Koji znaci ukazuju na promenu naravi? Kako se ta promena konkretno ispoljava? Ona započinje promenom čovekovog gledanja na stvari – to je ono kada se brojni nevernički stavovi, koje neka osoba u sebi gaji, menjaju zajedno s njenim boljim razumevanjem istine, približavajući se sve više istini Božjih reči. To je prva faza promene naravi. Osim toga, kroz preispitivanje i spoznaju samoga sebe, ljudi se mogu usredsrediti na sprovođenje istine u delo. Preispitujući razne svoje namere, motive, misli i ideje, svoje predstave, gledišta i stavove koji se iz njih rađaju, ljudi mogu uočiti vlastite probleme i početi da osećaju kajanje zbog njih. Tada će oni moći da se pobune protiv svog tela i da sprovedu istinu u delo. A čineći to, oni će još više ceniti Božje reči i istinu, i priznaće da je Hristos istina, put i život. Biće spremniji da slede Hrista i da Mu se pokore, osetiće da Bog izražava istine kako bi čoveka razotkrio, sudio mu i grdio ga, i kako bi promenio iskvarenu narav ljudsku, te da Bog na taj način spasava i usavršava čoveka na uistinu praktičan način. Osetiće da bez Božjeg suda i grdnje, kao i bez opskrbe i smernica koje pružaju Njegove reči, ljudi ni na koji način ne bi mogli da postignu spasenje, niti bi mogli da požanju takve nagrade. Zavoleće Božje reči i osetiće da od njih zavise u stvarnom životu, osetiće da su im Njegove reči potrebne kako bi ih snabdevale, vodile i utirale im put. Srca će im biti spokojna, a kad ih nešto zadesi, nesvesno će tragati za Božjim rečima, koje će im poslužiti kao osnova, i tragaće u tim rečima za načelima i putevima praktičnog delovanja. To je jedan od rezultata koji se postižu samospoznajom. A tu je i drugi: ljudi se prema svojim izlivima iskvarene naravi više neće odnositi kao nekad, sa nepopustljivim stavom. Umesto toga, moći će da umire svoja srca i da Božje reči slušaju sa stavom poštenog čoveka, i biće u stanju da prihvate istinu i pozitivne stvari. To znači da oni, kad budu ispoljavali svoju iskvarenu narav, neće više biti isti kao pre – nepopustljivi, teško ukrotivi, divlje agresivni, nadmeni, drski i pakosni – umesto toga, proaktivno će preispitivati sami sebe i sticati znanje o svojim realnim problemima. Možda neće spoznati suštinu svoje iskvarene naravi, ali će zato moći da nađu svoj mir, da se mole Bogu i da tragaju za istinom, nakon čega će priznati svoje probleme i svoju iskvarenu narav, pokajati se pred Bogom i čvrsto rešiti da se ubuduće drukčije ponašaju. To je u potpunosti stav pokorne osobe. Na taj način, oni će steći srce koje se pokorava Bogu. Šta god da Bog kaže, šta god da zatraži od njih, kakav god posao da obavlja i ma kakvo okruženje da za njih uređuje, ljudima će biti lako da se tome pokore. Njihove iskvarene naravi neće im više predstavljati tako veliku prepreku, i oni će ih lako rešavati i prevazilaziti. Tada će moći da bez imalo napora sprovode istinu u delo i da dostignu pokornost Bogu. To su znaci koji ukazuju na promenu naravi. Ako je neko u stanju da sprovede istinu u delo i da se iskreno pokori Bogu, slobodno se može reći da je njegova život-narav već pretrpela promenu – i to istinsku promenu, onu koja se u potpunosti postiže stremljenjem ka istini. A sva ponašanja koja ljudi ispoljavaju tokom tog procesa, bilo da se radi o pozitivnom ponašanju ili uobičajenoj negativnosti i slabosti, neophodna su i neumitna. Budući da postoje pozitivna, tako isto moraju postojati i ponašanja koje odražavaju negativnost i slabost – ta negativnost i slabost su, međutim, samo privremene. Čim data osoba bude ostvarila određeni rast, počeće da pokazuje sve manje negativnih, slabih stanja, a sve više pozitivnih ponašanja i ulazaka, pa će njeni postupci biti sve principijelniji. Takva osoba je neko ko se pokorava Bogu, i neko čija se život-narav promenila nakon čišćenja vlastitih iskvarenih sklonosti. Može se reći da su to rezultati koje ljudi koji streme ka istini postižu kroz podvrgavanje sudu i grdnji posredstvom Božjih reči, kao i višestrukim orezivanjem, njihovim testiranjem i oplemenjivanjem.

Budući da su do sada svi već čuli i razumeli konkretne, normalne procese stremljenja ka istini, ljudi više ne bi smeli da izmišljaju razna opravdanja ni izgovore za to što im je istina odbojna, što joj se opiru ili što ne streme ka njoj. Pošto ste razumeli ove istine i jasno sagledali problem, možete li sada da prepoznate sva ona opravdanja i izgovore koje ljudi daju da ne bi stremili ka istini? Ako vam neka starija osoba kaže: „Ja sam star. Nisam više motivisan ni pun elana kao neki mladić. Sa godinama sam izgubio silovitost i mladalačku ambiciju, i više se ne ponašam nadmeno. Besmislica je, dakle, to što kažeš da sam nadmen, jer ja to zaista nisam!” Da li je takva osoba u pravu? (Ne.) Očigledno da nije. Svi vi sada možete da prepoznate takve izgovore. U stanju ste da takvu osobu raskrinkate i da joj kažete: „Iako si star, ti još uvek imaš nadmenu narav. Čitavog si života bio nadmen, a da to nikada nisi razrešio. Želiš li da i ubuduće ostaneš nadmen?” Neki mlađi ljudi će reći: „Tako sam mlad da još uvek nisam iskusio haotične delove društva, nisam se mučio niti lutao kroz različite grupe. Nemam toliko iskustva kao ljudi koji su prošli svet – a što je svakako još važnije, nisam tako ljigav ni podmukao kao ti stari lisci. Kao mlad čovek, normalno je da imam pomalo nadmenu narav; ali barem nisam tako proračunat, lažljiv i rđav, kao neki starac.” Je li prikladno ovako nešto kazati? (Nije.) Svaki čovek ima iskvarenu narav. To nema nikakve veze ni sa godinama ni sa polom. Imaš ono što imaju drugi, a i oni imaju to što ti imaš. Nema potrebe da iko upire prstom u bilo koga. Naravno, nije dovoljno samo priznati da je narav svih ljudi iskvarena. Pošto ste već priznali da imate iskvarenu narav, morate tragati za istinom da biste je se rešili – svoj cilj nećete postići sve dok ne steknete istinu i dok se vaša narav ne promeni. Oslobađanje od iskvarene naravi naposletku će zavisiti od vašeg prihvatanja istine, od odustajanja od svih mogućih opravdanja i izgovora, te od vaše sposobnosti da se pravilno suočite s vlastitom iskvarenom naravi. Tu stvar ne smete izbegavati, niti se izvlačiti raznim izgovorima, a nipošto je ne smete odbaciti. To je veoma lako postići. Šta je najteže uraditi? Mogao bih da smislim nešto takvo. Ima ljudi koji kažu: „Bilo da tvrdite da stremim ka istini ili da ne stremim, bilo da kažete da ne volim istinu ili da mi je ona odbojna, razotkrijte u meni bilo kakvu iskvarenu narav – ja ću vas, naprosto, ignorisati. Ja radim sve ono što Božja kuća od mene zahteva, odnosno sve ono što je potrebno uraditi. Slušam propovedi i prisustvujem skupovima, čitam zajedno sa ostalima dok jedu i piju Božje reči, sedim i zajedno s vama gledam video zapise o iskustvenim svedočenjima, jedem onda kad i vi jedete. Drugim rečima, pratim vas u stopu. Ko bi od vas mogao da kaže da ne stremim ka istini? Ja ovako verujem, a vi možete da radite i govorite šta god hoćete, baš me briga!” Ova vrsta ljudi pravi čitavu predstavu oko tvrdnje da ne traže izgovore ni opravdanja, ali oni ipak nemaju nameru da streme ka istini. Kao da Božje delo spasenja nema nikakve veze s njima i kao da im ono nije ni potrebno. Ovakvi ljudi neće izričito reći: „Moja je ljudskost dobra, ja iskreno verujem u Boga, spreman sam da napustim neke stvari i u stanju sam da patim i da platim svoju cenu. Treba li da, povrh toga, prihvatim Božji sud i grdnju?” Oni to, dakle, ne kažu izričito, nemaju jasan stav prema istini i ne osuđuju eksplicitno Božje delo. Kako se, međutim, Bog odnosi prema takvim ljudima? Ukoliko ne streme ka istini, ako su prilično ravnodušni prema Božjim rečima i zanemaruju ih, onda je Božji stav prema njima vrlo jasan. Baš kao u onom stihu iz Biblije, koji kaže: „Ali pošto si mlak, ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta” (Otkrivenje 3:16). Bog takve ljude ne želi, a to znači nevolju. Ima li takvih ljudi u crkvi? (Ima.) Kako ih, dakle, treba razvrstati? U koju ih grupu treba svrstati? Nema potrebe ni za kakvim razvrstavanjem. Ukratko, takvi ljudi ne streme ka istini. Oni ne prihvataju istinu, ne preispituju niti poznaju sebe i nemaju pokajničko srce – umesto toga, imaju zbrkanu i pometenu veru u Boga. Oni rade sve što Božja kuća od njih zahteva, ne izazivajući pritom nikakve smetnje niti poremećaje. Pitajte ih: „Imaš li nekakve predstave?” „Nemam.” „Imaš li kakve iskvarene sklonosti?” „Nemam.” „Želiš li da postigneš spasenje?” „Ne znam.” „Priznaješ li da su Božje reči istina?” „Ne znam.” Ma šta da ih pitate, oni ne znaju da vam odgovore. Postoji li neki problem kod takvih ljudi? (Da.) Postoji, ali oni smatraju da to nije problem i da ga ne treba rešavati. Biblija kaže: „Ali pošto si mlak, ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta.” Upravo ova fraza – „izbljuvaću te iz svojih usta” – predstavlja načelo po kojem treba postupati s takvim ljudima; to je rezultat koji oni zaslužuju. To što nisu ni hladni ni vrući znači da ti ljudi nemaju nikakvih stavova; to znači da oni ostaju ravnodušni, ma kako vi u zajedništvu sa njima besedili o pitanjima promene naravi ili spasenja. Šta ovde znači da „ostaju ravnodušni”? To znači da su potpuno nezainteresovani za takve stvari i da ne žele ni da čuju za njih. Neko će možda reći: „Šta ima toliko lošeg u nemanju stava ili u izlivima iskvarenosti?” Kakva notorna glupost! To su bezdušni ljudi, mrtvaci, ni hladni ni vrući, i Bog ni u kom slučaju ne može da radi na njima. Kad je reč o ljudima koje nije moguće spasti, Bog će ih samo izbljuvati i svršiti s njima. On na njima ne radi, te mi takvim ljudima nećemo davati nikakve ocene, nego ćemo ih naprosto ignorisati. Ako u crkvi ima takvih ljudi, oni u njoj mogu ostati sve dotle dok ne budu pravili nikakve smetnje – ukoliko počnu da ometaju rad, treba ih se ratosiljati. Taj se problem lako rešava. Moje su reči usmerene ka onima koji mogu da prihvate istinu, koji žele da streme ka njoj i koji imaju jasan stav o istini, koji priznaju da poseduju iskvarene sklonosti i koji mogu da budu spaseni; ove reči su usmerene ka onima koji razumeju Božje reči i čuju Njegov glas, usmerene su ka ovcama Božjim – to su ljudi kojima su Božje reči upućene. Božje reči nisu usmerene ka onima koji su prema Njemu ni hladni ni vrući. Takve ljude istina ne zanima i oni su ni hladni ni vrući prema Božjim rečima i delu. Sa takvim ljudima treba postupati tako što ćete im reći: „Odlazi. To kakav si ti nema nikakve veze sa Mnom” – treba ih, dakle, ignorisati i ne trošiti trud na njih.

Upravo smo razgovarali o nekim negativnim primerima koji se odnose na temu stremljenja ka istini. Ljudi, često i nesvesno, smišljaju razna opravdanja, izgovore i paravane, kojima bi da poreknu izlive svoje iskvarene naravi – oni, svakako, često kriju da uopšte imaju iskvarenu narav, obmanjujući na taj način i sebe i druge. To su, naprosto, budalasti i glupi ljudski načini ponašanja. Oni, s jedne strane, priznaju da sve Božje reči kojima se čoveku sudi jesu istina, dok, s druge strane, negiraju postojanje vlastitih iskvarenih sklonosti, kao i svoja pogrešna ponašanja kojima narušavaju istinu. To je jasan znak da oni ne prihvataju istinu. Bez obzira na to da li svoju iskvarenu narav poričeš ili priznaješ, ili pak nudiš izgovore, opravdanja i klimave argumente za svoje izlive iskvarenog ponašanja – jednom rečju, ukoliko ne prihvataš istinu, ne možeš od Boga dobiti spasenje. U to nema nikakve sumnje. Svako ko uopšte ne stremi ka istini naposletku će biti razotkriven i isključen, ma koliko da je godina bio vernik. Takav ishod je zastrašujuć. Neće proći mnogo vremena, a na tebe će se sručiti katastrofe i bićeš razotkriven, a kad te zadesi katastrofa, osetićeš strah. Možeš ti imati gomilu opravdanja i obilje izgovora, možeš se čak i dobro maskirati i čvrsto umotati, ali ima jedna činjenica koju je nemoguće poreći: tvoja iskvarena narav pritom ostaje netaknuta i ni za dlaku se ne menja. Ti nisi u stanju da sebe uistinu spoznaš i nisi sposoban za iskreno pokajanje, tako da naposletku nećeš moći da se istinski okreneš Bogu, niti da Mu se pokoriš, usled čega se ni On neće predomisliti u vezi s tobom. Zar se tada nećeš naći u velikoj nevolji? Bićeš u opasnosti da budeš isključen. Stoga bi pametan čovek odbacio sve te nerazumne izgovore i glupa opravdanja, odbacio bi sve svoje maske i omote. On bi se na pravi način suočio sa iskvarenim naravima koje ispoljava i koristio bi ispravne metode da se s njima nosi i da ih se oslobađa, nastojeći da sve što radi i izvršava bude dobro, kako bi Bog promenio Svoje mišljenje o njemu. Ako Bog promeni Svoje mišljenje o tebi, to će biti dokaz da ti je zaista oprostio svako tvoje buntovništvo i otpor iz prošlosti. Bićeš radostan i spokojan, nećeš se više osećati potlačeno i imaćeš utisak kao da si skinuo veliki teret sa srca. To osećanje je potvrda tvog duha i ti se sada možeš nadati spasenju. Ova nada je ono što dobijaš zauzvrat za cenu koju si platio stremeći ka istini i čineći dobra dela. To je rezultat koji si ostvario stremeći ka istini i vršeći dobra dela. Nasuprot tome, možda ćeš smatrati kako si već dovoljno pametan i iznaći dovoljno izgovora kojima ćeš se braniti i pravdati prilikom svakog ispoljavanja svoje iskvarenosti. Svoju iskvarenu narav možeš prikriti i lepo upakovati, te na taj način lukavo izbeći potrebu da je preispituješ i spoznaješ, baš kao da nikad nisi ni ispoljio nikakvu iskvarenost. Sebe možda smatraš prilično pametnim, budući da uvek iznova uspešno izbegavaš da budeš razotkriven u raznim okruženjima koje je Bog uredio. Stoga ti nećeš preispitivati ni spoznavati sebe, nećeš zadobiti istinu i propustićeš brojne prilike da te Bog usavrši. Kakve će biti posledice toga? Ostavimo za sada po strani pitanje da li si sposoban za pokajanje i dostizanje spasenja i recimo samo ovo: ako ti Bog uvek iznova daje priliku da se pokaješ, a tebi nijednom ne padne na pamet da se predomisliš, zadesiće te velika nevolja. Hoće li tada uopšte biti važno koliko se uspešno braniš, koliko dobro sebe predstavljaš, koliko se vešto maskiraš i kakve lepe izgovore i opravdanja smišljaš? Ako ti je Bog nebrojeno puta pružio priliku, a ti zbog toga nisi čak ni pokušao da se predomisliš, u velikoj si opasnosti. Znaš li o kakvoj se opasnosti radi? Ti i dalje tvrdoglavo iznalaziš izgovore za svoju iskvarenu narav, nudiš isprike i opravdanja za svoje nestremljenje ka istini, opireš se i odbacuješ Božji sud i Njegovo delo, a pritom sebe ipak smatraš dobrim čovekom i veruješ da ti je savest potpuno čista. Odbijaš da prihvatiš da te Božja kuća nadzire i orezuje, neprestano izbegavajući Božji sud, grdnju i spasenje, dok ti je srce ispunjeno buntom protiv Njega – Bog te je već odavno prezreo i napustio, a ti se ipak nadaš da još uvek možeš biti spasen. Zar ne znaš da si već duboko zabrazdio pogrešnim putem i da je za tvoje iskupljenje odavno postalo prekasno? Bog caruje u kući Božjoj. Misliš li da se, dok se opireš Bogu i činiš raznorazna zlodela, nalaziš van Njegovog dohvata? Ne prihvataš Božji sud i grdnju, nisi zadobio ni istinu ni život i ne poseduješ nikakvo iskustveno svedočanstvo. Zbog toga te Bog osuđuje. Ti sam sebi donosiš katastrofu. Nema u tome ničeg pametnog – to je glupost, totalna glupost! To je katastrofa! Sve smo ti ovde jasno izložili – ako ne veruješ, sačekaj pa ćeš videti. Bolje bi ti bilo da ne misliš da zbog toga što imaš spreman paket opravdanja za nestremljenje ka istini, što si rečit i što vešto spletkariš, što niko ne može da te nadgovori, što tvoja braća i sestre nisu u stanju da te razotkriju i što crkva ne može da nađe dobar izgovor da te ukloni, da ti zbog svega toga Božja kuća baš ništa ne može. Silno grešiš ako tako misliš. Stalno se nadmećeš s Bogom, ali videću koliko ćeš dugo izdržati u tom nadmetanju! Hoćeš li moći da se s Njim takmičiš sve do onog dana kad bude nagrađivao dobre i kažnjavao zle, nakon što Svoje delo bude priveo kraju? Jesi li siguran da nećeš poginuti u katastrofama – da ćeš ih sve preživeti? Da li zaista poseduješ suverenost nad vlastitom sudbinom? Možda će ti sva ta opravdanja i izgovori omogućiti da neko vreme izmičeš istrazi od strane Božje kuće i da još malo produžiš svoje gnusno postojanje. Možda ćeš moći privremeno da zaslepiš ljude, da se i dalje prerušavaš i obmanjuješ druge u crkvi, te da i dalje popunjavaš svoje mesto tamo – nikako, međutim, ne možeš izbeći Božju smotru i detaljan pregled. O ishodu svake osobe odlučuje Bog, na osnovu toga da li ta osoba poseduje istinu ili ne; On samostalno obavlja Svoj posao i vršidbu. Ma kakav da si čovek ili đavo, Božjem sudu i osudi uteći ne možeš. Onog trenutka kad izabrani Božji narod bude razumeo istinu i stekao razboritost, niko više neće moći da utekne, a tada ćeš i ti biti uklonjen iz crkve. Neki se možda još nisu uverili u to, pa gunđaju: „Toliko sam jurcao unaokolo zarad Boga, toliko posla obavio za Njega i platio toliku cenu. Napustio sam porodicu i rasturio brak; svoju sam mladost potrošio zarad Boga i Njegovog dela. Odrekao sam se karijere i utrošio pola svoje životne energije, verujući da ću zasigurno dobiti blagoslove koje On deli. Nisam nikad ni pomišljao da ću biti isključen zato što ne stremim ka istini i što je nikad nisam sprovodio u delo!” Zar ne znaš da u Božjoj kući caruje istina? Zar ti nije jasno koga Bog nagrađuje i koga blagosilja? Ako putem odricanja i trošenja samog sebe budeš došao do iskrenog iskustvenog svedočenja, i ako to odricanje i trošenje bude svedočilo o Božjem delu, Bog će te nagraditi i blagosloviti. Ukoliko, pak, tvoje odricanje i trošenje ne predstavljaju iskreno iskustveno svedočenje, a još manje svedočenje o Božjem delu, već umesto toga svedoče o tebi samom i o tvom zahtevu da Bog prizna tvoja postignuća, ti onda ideš istim onim putem kojim je išao Pavle. To što radiš je zlo i predstavlja otpor prema Bogu, te će ti Bog stoga reći: „Beži od Mene, zlotvore!” A šta će to značiti? Biće to dokaz da si uništen, da si osuđen da te snađe nesreća i da budeš kažnjen. Suočićeš se s katastrofom. Pavle je od prosečne osobe svog vremena bio nadmoćniji u pogledu statusa i posla koji je obavljao, u pogledu svoje sposobnosti i svojih talenata – ali, šta je iz svega toga proisteklo? Pavle je, od početka do kraja svoje vere u Boga, pokušavao da se s Njim nagodi i da Mu postavlja uslove; tražio je od Boga nagradu i krunu. Naposletku se nije čak ni iskreno pokajao, niti je pripremio mnoga dobra dela – stoga, naravno, nije ni izdaleka posedovao mnogo pravih iskustvenih svedočanstava. Bi li on mogao da od Boga dobije pomilovanje, a da se prethodno nije iskreno pokajao? Da li bi mogao da privoli Boga da promeni Svoje mišljenje o njemu? To bi bilo apsolutno nemoguće. Pavle je čitav svoj život potrošio na Gospoda, ali pošto je išao putem antihrista i odlučno odbijao da se pokaje, ne samo da nije nagrađen – nego ga je Bog još i kaznio. Sasvim je razumljivo da su posledice koje je pretrpeo bile katastrofalne. Stoga ti sada jasno poručujem da, ako već nisi neko ko stremi ka istini, treba da budeš barem toliko razuman da se ne raspravljaš s Bogom, niti da vlastiti ishod i odredište nudiš kao kockarski zalog. To bi, naime, predstavljalo pokušaj da se nagodiš s Bogom, što je jedan od načina opiranja Bogu. Kakvom se srećnom svršetku mogu nadati oni koji u Boga veruju, ali Mu se pritom opiru? Kad se nađu licem u lice sa smrću, ljudi se lepo ponašaju; oni, pak, do kojih razum ne dopire, od svog puta neće odustati sve dok ne pokucaju smrti na vrata. Ako želiš da budeš spasen, onda se najbolji, najjednostavniji i najmudriji metod sastoji u tome da sve svoje izgovore, opravdanja i uslove staviš na stranu, da prihvatiš istinu i počneš da stremiš ka njoj, stojeći sa obe noge čvrsto na zemlji, te da na taj način privoliš Boga da promeni Svoje mišljenje o tebi. Kad se Bog bude predomislio u vezi s tobom, tek tada se možeš nadati spasenju. Nadu u spasenje čoveku daje Bog, a preduslov za to je da se odrekneš svega što voliš i da napustiš sve kako bi sledio Boga i stremio ka istini, ne pokušavajući da s Njim sklapaš nikakve nagodbe. Pritom je potpuno nebitno da li si star ili mlad, muškarac ili žena, obrazovan ili neuk, a takođe je krajnje nevažno gde si rođen. Boga ništa od toga ne zanima. Možda ćeš reći: „Imam dobar temperament. Strpljiv sam, tolerantan i saosećajan. Ako budem strpljiv do kraja, privoleću Boga da promeni Svoje mišljenje o meni.” Sve je ovo krajnje beskorisno. Boga ne zanima tvoj temperament, tvoja ličnost, stepen obrazovanja, kao ni godine starosti, niti Mu je važno koliko si propatio ili koliko si posla obavio. Bog će te samo pitati: „Da li se, tokom svih ovih godina provedenih u veri, tvoja narav promenila? Po kojim načelima živiš? Jesi li stremio ka istini? Jesi li prihvatio Božje reči?” A ti ćeš Mu možda ovako odgovoriti: „Saslušao sam ih i prihvatio.” Tada će te Bog upitati: „Nakon što si ih saslušao i prihvatio, je li tvoja iskvarena narav razrešena? Da li si se iskreno pokajao? Jesi li se iskreno pokorio Božjim rečima i prihvatio ih?” Kažeš: „Propatio sam i platio cenu; potrošio sam sebe, odrekao se ovozemaljskih stvari i prineo žrtve – rođenu sam decu takođe žrtvovao Bogu.” Sve su tvoje žrtve beskorisne. Takve se stvari ne mogu trampiti za blagoslove carstva nebeskog, niti koristiti za to da Bog promeni Svoje mišljenje o tebi. Jedini način da Boga privoliš da promeni Svoje mišljenje o tebi, jeste da kreneš putem stremljenja ka istini. Druga mogućnost jednostavno ne postoji. Čovek ne sme da bude oportunista, niti da prebegava lukavstvima kad je spasenje u pitanju, jer se do spasenja ne može doći na mala vrata. Razumeš li ti to? Ovo ti mora biti u potpunosti jasno. Nemoj se zbunjivati u vezi s tim – a čak i ako se zbuniš, Bog se zasigurno neće zbuniti. Šta bi, dakle, od sad pa nadalje trebalo da radite? Preokrenite svoj stav i promenite tačku gledišta, neka vam Božje reči budu temelj, ma šta da radite. Nikakva, od čoveka stvorena „dobrota”, nijedan ljudski izgovor, nikakva ljudska filozofija, znanje, moral, etika, pa čak ni savest, kao ni takozvani ljudski integritet i dostojanstvo, ne mogu da zamene istinu. Ostavite sve to po strani, ućutkajte svoje srce, pa u Božjim rečima pronađite temelj svakog svog ponašanja i delovanja. Dok to radite, u Božjim rečima pronađite Njegovo otkrivenje u vezi s različitim aspektima čovekove iskvarene naravi. Uporedite sebe s njima i oslobodite se svojih iskvarenih sklonosti. Nastojte da što pre spoznate sami sebe, odbacite vlastitu iskvarenost, pa požurite da se pokajete i da krenete suprotnim smerom. Oslobodite se vlastite zlobe, a u svom ponašanju i svojim postupcima težite ka istina-načelima, oslanjajući se pritom na Božje reči – nikako se u tim stvarima ne smete oslanjati na ljudske predstave i maštarije. Uz to, nikako ne smete pokušavati da sklapate nagodbe s Bogom, niti da svoju beznačajnu patnju i žrtve menjate za Božje nagrade i blagoslove. Prestani da činiš takve gluposti, inače će se Bog naljutiti na tebe, prokleti te i iskoreniti. Da li ti je to jasno? Jeste li razumeli sve ovo? (Jesmo.) E pa, onda, ubuduće pažljivo razmišljajte o tome.

Sve ono o čemu smo maločas razgovarali odnosilo se na potragu za istinom i, mada nismo dali konkretan odgovor na konceptualno pitanje šta znači stremiti ka istini, naš razgovor jednim delom jeste bio usmeren na razna ljudska kriva shvatanja i iskrivljena znanja o stremljenju ka istini, kao i na razne poteškoće i probleme koji se javljaju kod ljudi koji streme ka istini. Želeo bih da, za kraj, sumiram značenje stremljenje ka istini, načine na koje se stremljenje ka istini manifestuje i koji je tačno put praktičnog delovanja u stremljenju ka istini. Šta, dakle, znači stremljenje ka istini? Stremiti ka istini znači početi da doživljavaš i sprovodiš u delo Božjih reči, a zatim razumeti istinu i, kroz proces doživljavanja Božjih reči, zakoračiti u istina-stvarnost, te tako postati neko ko uistinu poznaje Boga i pokorava Mu se. Ovo je krajnji rezultat stremljenja ka istini. Naravno, stremljenje ka istini je proces koji se odvija postepeno, u koracima, i podeljen je na nekoliko etapa. Nakon što si pročitao Božje reči i otkrio da su one sušta istina i stvarnost, počećeš da preispituješ i da spoznaješ samog sebe u okviru Božjih reči. Uvidećeš koliko si buntovan i koliko iskvarenosti izlivaš oko sebe. Žudećeš za time da se osposobiš da istinu sprovodiš u delo, da dostigneš pokornost prema Bogu, i počećeš da stremiš ka istini. Upravo to je rezultat preispitivanja i spoznaje samoga sebe. Od tog trenutka započinje tvoje životno iskustvo. Kad budeš počeo da istražuješ i analiziraš stanja i probleme koji proističu iz tvoje iskvarene naravi, to će biti dokaz da si počeo da stremiš ka istini. Bićeš u stanju da se proaktivno preispituješ i da analiziraš sve probleme koji se budu javili i sve iskvarenosti koje budeš prosipao unaokolo. A kad shvatiš da to zaista jesu izlivi iskvarenosti i iskvarene naravi, sasvim prirodno ćeš potražiti istinu i početi da te probleme rešavaš. Život-ulazak započinje vlastitim preispitivanjem; to je prvi korak potrage za istinom. Odmah zatim, kroz preispitivanje i spoznaju samog sebe, uvidećeš da su sve Božje reči kojima On ljude razotkriva u skladu sa činjenicama. Tada ćeš te reči moći iskreno da poslušaš i da prihvatiš njihov sud i grdnju. Ovo je drugi korak stremljenja ka istini. Većina ljudi je u stanju da prihvati Božje reči kojima se razotkriva čovekova iskvarena narav, ali oni ne mogu lako da prihvate one reči Božje kojima se razotkriva čovekova iskvarena suština. Nakon što pročitaju Božje reči, oni ne priznaju da su i sami do srži iskvareni; priznaju jedino one Božje reči kojima se razotkriva čovekovo iskvareno ponašanje. Zato oni nisu u stanju da iskreno prihvate Božji sud i grdnju. Umesto toga, oni taj sud i grdnju odbacuju. Neki kažu: „Imam svega nekoliko iskvarenih navika u ponašanju, ali mogu da učinim i neke dobre stvari. Dobar sam čovek i ne pripadam Sotoni. Verujem u Boga, te bi stoga trebalo da pripadam Bogu.” Zar ovo nije notorna glupost? Rođen si u ljudskom svetu, živeo si pod uticajem Sotone i stekao obrazovanje o okviru tradicionalne kulture. Celokupno nasleđe koje je u tebe ugrađeno, kao i znanje koje si stekao, potiču od Sotone. Svi veliki i slavni ljudi kojima se diviš pripadaju Sotoni. Da li ćeš, samo zbog toga što kažeš da ne pripadaš Sotoni, moći da izbegneš da te on iskvari? Upravo su tako i mala deca u stanju da, čim zinu, slažu i vređaju druge. Ko ih je tome naučio? Niko. Čega je to onda posledica, ako ne kvarenja od strane Sotone? Činjenice tako govore. Iako Sotonu i zle duhove duhovnog carstva ljudi ne mogu da vide, živih demona i đavoljih kraljeva ima posvuda u ljudskom svetu. Svi su oni Sotonina otelovljenja. To je činjenica koju svi ljudi moraju da priznaju. Oni koji razumeju istinu mogu da prozru te stvari i da priznaju da su sve razotkrivajuće Božje reči činjenice. Neki možda tvrde da su spoznali sebe, ali nikada ne priznaju da su iskvarenosti koje Božje reči razotkrivaju činjenične, niti da su Njegove reči istina. To je isto što i nesposobnost da se prihvati istina. Ako neka osoba ne priznaje činjenicu da poseduje iskvarenu narav, ona neće moći da se iskreno pokaje. Naravno, da bi neko priznao i prihvatio činjenicu da svi ljudi imaju iskvarenu narav, on najpre mora da iskusi Božje delo na neko vreme. Nakon što iz sebe bude izlio mnoge iskvarene sklonosti, svakako će pognuti glavu pred tom činjenicom. On neće imati drugog izbora osim da prizna da sve Božje reči koje razotkrivaju, sude i osuđuju čoveka jesu činjenice i jesu istina, i da onda te reči u potpunosti prihvati. Upravo to znači biti osvojen Božjim rečima. Kad budu bili u stanju da na osnovu Božjih reči spoznaju vlastite iskvarene sklonosti i svoju iskvarenu suštinu, da priznaju da im je narav sotonska i da su do srži iskvareni, ljudi će tada u potpunosti moći da prihvate i pokore se Božjem sudu i grdnji. Biće spremni da poslušaju Božje reči kojima On ljude razotkriva i sudi im, ma koliko te reči bile oštre i probojne. Kad budeš razumeo i saznao ponešto o tome kako Božje reči definišu, klasifikuju i osuđuju iskvareno čovečanstvo, kako mu sude i kako ga razotkrivaju, kad budeš zaista prihvatio sud i grdnju Božjih reči i počeo da upoznaješ svoju iskvarenu narav i suštinu, kad budeš počeo da mrziš svoju iskvarenu narav, Sotonu i vlastito telo – i kad budeš strasno poželeo da stekneš istinu, da živiš životom dostojnim čoveka i da postaneš neko ko se iskreno pokorava Bogu – tada ćeš početi da se usredsređuješ na promenu svoje naravi. Ovo je treći korak stremljenja ka istini.

Uistinu spoznati sebe znači poznavati i preispitivati svoju iskvarenu narav na osnovu Božjih reči, čime se dolazi do spoznaje o vlastitoj iskvarenoj suštini i činjenici vlastite iskvarenosti. Kad bude uspeo u tome, čovek će sasvim jasno moći da sagleda duboki ambis ljudske iskvarenosti – shvatiće da ljudi ne žive onako kako bi trebalo da žive, da ljudski rod proživljava isključivo iskvarene sklonosti i da je čovečanstvo lišeno i najmanjeg tračka savesti i razuma. Shvatiće da sva ljudska gledišta potiču od Sotone i da nijedno od njih nije ispravno niti u skladu sa istinom, da su sve ljudske sklonosti, težnje i putevi koje ljudi biraju zaprljani Sotoninim otrovima, te da je sve to začinjeno čovekovim preteranim željama i namerom da stekne blagoslove. Shvatiće da naravi koje čovek oko sebe izliva zapravo predstavljaju Sotoninu narav i njegovu priroda-suštinu. Do te mere spoznati samog sebe nije nimalo jednostavno; to se može postići samo na osnovu Božjih reči. Ako neko pokuša da to postigne na osnovu teorija o moralu, tvrdnji i zamisli iz domena tradicionalne kulture, hoće li moći da dođe do istinske samospoznaje? Naravno da neće. Tvoju iskvarenu narav izrodile su upravo te sotonske filozofije i teorije. Zar ne bi bilo apsurdno da vlastitu samospoznaju zasnuješ na nečemu što pripada Sotoni? Zar to ne bi bila puka besmislica? Prema tome, samospoznaja mora biti zasnovana na Božjim rečima. Jedino su Božje reči istina i jedino one predstavljaju kriterijum za merenje svih ljudi, događaja i stvari. Kad uistinu shvatiš da su Božje reči istina i da predstavljaju jedinu ispravnu osnovu prema kojoj se mere svi ljudi, događaji i stvari, put za napredovanje biće ti otvoren. Tada ćeš moći da živiš u svetlosti, što znači da ćeš živeti pred Bogom. Kad ljudi u Božjim rečima budu stekli pravo znanje o vlastitoj iskvarenoj suštini, kako će se oni nakon toga ponašati i praktično delovati? (Oni će se pokajati.) Tako je. Kad neka osoba bude stekla znanje o vlastitoj priroda-suštini, u njenom će se srcu prirodno javiti kajanje i ona će početi da se kaje. To znači da će nastojati da se oslobodi svojih iskvarenih sklonosti i da više neće živeti u skladu sa sotonskom naravi. Umesto toga, živeće i ponašaće se u skladu s Božjim rečima i biće u stanju da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima. To je pravo pokajanje. Ovo je četvrti korak stremljenja ka istini. Pošto vam je sada svima jasno šta je pravo pokajanje, znate li kako da ga praktikujete? Tako što ćete krenuti suprotnim smerom. To znači da treba da se odreknete svega za šta ste vezani i što smatrate ispravnim, da prestanete da živite po sotonskoj naravi i da budete spremni da istinu sprovodite u delo u skladu s Božjim rečima. To znači krenuti suprotnim smerom. Konkretno govoreći, najpre se morate odreći sami sebe i, na osnovu Božjih reči, ispitati da li su vaše misli, ideje, dela i postupci u skladu sa istinom, i kako su nastali. Ako ustanovite da to potiče od iskvarene naravi i da je nastalo iz sotonskih filozofija, trebalo bi da prema svemu tome zauzmete stav osude i kletve. To će vam pomoći da se pobunite protiv vlastitog tela i Sotone. O kakvom se ovde ponašanju radi? Zar to nije negiranje, ostavljanje, odricanje i pobuna protiv vlastite iskvarene naravi? Nije baš jednostavno negirati ono što smatrate ispravnim, odreći se vlastitih interesa, pobuniti se protiv pogrešnih nauma, i tako ostvariti preokret u svom životu, a uz to je sve to skopčano sa mnogo specifičnih pojedinosti. Ako si samo na rečima spreman da se pokaješ, ali pritom ne negiraš, ne ostavljaš, ne odričeš se, niti se buniš protiv svoje iskvarene naravi, ti onda time ne pokazuješ kajanje i još nisi praktično zakoračio u pokajanje. Kako se manifestuje pravo pokajanje? Kao prvo, negiranjem onoga što smatraš ispravnim, poput, na primer, vlastitih predstava i zahteva prema Bogu, kao i vlastitih pogleda na stvari, vlastitih metoda i načina rešavanja problema, vlastitog iskustva i tome slično. Negiranje svih tih stvari predstavlja praktično ispoljavanje iskrenog kajanja i okretanja ka Bogu. Pogrešnih stvari se možeš osloboditi tek nakon što si ih prozreo i negirao. Ukoliko te stvari ne budeš negirao, već ih i dalje budeš smatrao dobrim i ispravnim, ti onda nećeš moći da ih odbaciš od sebe, čak i ako ti drugi kažu da to učiniš. Reći ćeš: „Ja sam visoko-obrazovan i imam bogato iskustvo. Verujem da su ove stvari ispravne, pa zašto bih ih onda odbacivao?” Ako se istrajno i tvrdoglavo pridržavaš vlastitih načina, hoćeš li biti u stanju da prihvatiš istinu? To neće biti nimalo lako. Ako želiš da stekneš istinu, najpre moraš da negiraš sve one stvari koje smatraš ispravnim i pozitivnim, a zatim da jasno uvidiš da su one u suštini negativne, da potiču od Sotone i da su sve to puke zablude – kao i da će te one samo navoditi da činiš zlo, da se opireš Bogu i da na kraju budeš kažnjen i uništen. Ako jasno uviđaš da su misli i otrovi kojima Sotona kvari ljude u stanju da dovedu do njihovog uništenja, moći ćeš u potpunosti da ih napustiš. Naravno, negiranje, ostavljanje, odricanje, pobuna i tome slično predstavljaju stavove i metode koje čovek primenjuje u borbi protiv Sotoninih sila i njegove prirode, kao i protiv filozofije, logike, misli i pogleda pomoću kojih Sotona ljude obmanjuje. Primera radi, tu spadaju ostavljanje po strani interesa vlastitog tela; napuštanje telesnih sklonosti i stremljenja; odricanje od Sotoninih filozofija, misli, jeresi i zabluda; pobuna protiv Sotoninog uticaja i njegovih zlih sila. Čitav ovaj niz praktičnih postupaka predstavlja metode i načine na koje ljudi mogu praktikovati pokajanje. Radi ulaska u iskreno pokajanje, čovek mora da razume brojne istine, i tek nakon toga može u potpunosti da negira samog sebe i da se pobuni protiv vlastitog tela. Zamislimo, na primer, da za sebe smatraš da mnogo toga znaš, da imaš bogato iskustvo, te da bi stoga trebalo da budeš dragoceni resurs, koji je od velike koristi Božjoj kući. Pa ipak, nakon što si nekoliko godina slušao propovedi o istini i razumeo ponešto od tih istina, osećaš da su tvoje znanje i učenost bezvredni i da Božja kuća nema od njih nikakve koristi. Uviđaš da ljude mogu spasti upravo istina i Božje reči, te da je istina ta koja može postati život čovekov. Sve više ti se čini da, ma koliko znanja ili iskustva da neko ima, to ne znači da taj neko poseduje istinu, te da, ma koliko da se sve što je ljudsko poklapa s ljudskim predstavama, ne znači da su sve te stvari istina. Jasno ti je da sve te stvari potiču od Sotone, da su sve odreda negativne i da nemaju veze sa istinom. Bez obzira na to koliko si obrazovan, učen ili iskusan, od toga nećeš imati velike koristi ukoliko ne poseduješ duhovno razumevanje i ako ne možeš da razumeš istinu. Ako bi kojim slučajem preuzeo ulogu vođe, ti ne bi posedovao istina-stvarnost i ne bi bio u stanju da rešavaš probleme. Ako bi trebalo da napišeš esej o iskustvenom svedočenju, ti ne bi mogao da iz sebe izvučeš ni reč na tu temu. Ako bi hteo da svedočiš o Bogu, ti ne bi baš ništa znao o Njemu. Ako bi trebalo da širiš jevanđelje, ne bi bio u stanju da u zajedništvu besediš o istini kako bi razrešio ljudske predstave. Ako bi trebalo da napojiš novopridošle članove, ti ne bi imao jasan stav o istinitosti vizija i mogao bi samo da im propovedaš reči i doktrine. Ako nisi u stanju da se oslobodiš čak ni vlastitih predstava, kako onda da razrešiš predstave pridošlica? Ako ništa od toga nisi u stanju da uradiš – šta onda možeš da radiš? Ako bi od tebe zahtevali da se potrudiš, ti bi to smatrao traćenjem svog talenta. Iako tvrdiš da si talentovan, nisi u stanju da dobro obaviš nijedan zadatak, niti bilo koju dužnost – pa šta ti zapravo možeš da uradiš? Ovde se ne radi o tome da Božja kuća ne želi da te iskoristi, već o tome da nisi izvršio dužnost koju je trebalo da obaviš. Ne možeš zbog toga kriviti crkvu. Pa ipak, ti u sebi možda ovako razmišljaš: „Ne očekuje li Bog previše od čoveka? Ovi zahtevi prevazilaze moje moći. Zašto se od mene toliko toga traži?” Ako neko u tolikoj meri ne razume Boga, on time dokazuje da o Njemu ne zna baš ništa i da ne razume ni delić istine. Ako misliš da su tvoji stavovi ispravni i da ih ne treba menjati, i ako priznaješ da su, u teoriji, Božje reči istina, ali ipak nisi u stanju da se oslobodiš gluposti kojih se uporno držiš, to pokazuje da još uvek ne razumeš istinu. Trebalo bi da stupiš pred Boga i više tragaš o istini, da pročitaš još Njegovih reči i odslušaš još više propovedi i beseda, jer ćeš tek nakon toga postepeno shvatiti da su Božje reči istina. Prvi od načina na koje bi, kao čovek, trebalo da se odnosiš prema istini i Bogu jeste pokornost. To je dužnost na koju se čovek obavezao. Ako si u stanju da razumeš ove stvari, to znači da praviš zaokret. Povratak na pravi put predstavlja način praktikovanja pokajanja; to podrazumeva potpuno napuštanje svega onoga što si nekada smatrao ispravnim, a što potiče od Sotone, kao i ponovno biranje puta kojim želiš da ideš. To podrazumeva sprovođenje Božjih reči u delo, u skladu s Njegovim zahtevima i istina-načelima, kao i kretanje putem potrage za istinom. To je značenje povratka na pravi put. To znači uistinu stupiti pred Boga i zakoračiti u stvarnost pokajanja. Ako je čovek u stanju da istinu sprovodi u delo, onda se samo po sebi podrazumeva da je počeo da ulazi u istina-stvarnost i da se iskreno pokajao. Tek kad se čovek iskreno pokaje, može se reći da je zakoračio na put koji vodi do spasenja. To ujedno znači da je započeo sa četvrtim korakom stremljenja ka istini.

Kada se čovek bude iskreno pokajao, krenuće putem stremljenja ka istini, u sebi više neće gajiti predstave niti pogrešna shvatanja o Božjem delu, biće spreman da se podvrgne Božjem sudu i grdnji, čime će i formalno započeti da doživljava Božje delo. Postoji jedan duži period tranzicije od trenutka kad neko po prvi put poveruje u Boga, do trenutka kad on formalno počne da doživljava Božji sud i grdnju. Taj prelazni period je faza koja traje od trenutka kad osoba počne da veruje u Boga, do njenog iskrenog pokajanja. Ako neko ne voli istinu, on neće prihvatiti ni delić Božjeg suda i grdnje, ni trunku istine, i nikada neće moći da spozna samoga sebe. Takvi ljudi će biti isključeni. Ukoliko čovek voli istinu, on će, bilo posredstvom čitanja Božjih reči ili slušanja propovedi, zaista moći da nešto stekne i da spozna da je cilj Božjeg dela čovekovo spasenje, moći će da, posredstvom onih istina koje razume, preispituje i spoznaje samog sebe; sve više će mrzeti vlastitu iskvarenu narav i sve se više zanimati za istinu, nesvesno će doći do istinske samospoznaje i osetiće iskreni žal i kajanje. Ljudi koji vole istinu sasvim prirodno postižu ovakve rezultate čitanjem Božjih reči i slušanjem propovedi. Oni postepeno spoznaju sami sebe i uspevaju da se iskreno pokaju. Kako bi trebalo praktično da deluje neko ko se iskreno pokajao? Trebalo bi da u svim stvarima traži istinu i da, ma šta da mu se desi, bude u stanju da na osnovu Božjih reči pronalazi načela i puteve praktičnog delovanja, da bi zatim istinu počeo da sprovodi u delo. Ovo je peti korak stremljenja ka istini. Koja je svrha traženja istine? Sprovođenje istine u delo i dostizanje pokornosti prema Bogu. Međutim, da bi istinu sprovodio u delo, čovek to mora činiti u skladu sa istina-načelima. Već i sam taj čin predstavlja pravilno praktikovanje istine i čoveku omogućava da dobije odobrenje od Boga. Prema tome, ono što treba postići stremljenjem ka istini jeste sposobnost delovanja u skladu sa istina-načelima. Kad čovek stigne do ovog koraka, to znači da je zakoračio u stvarnost praktikovanja istine. Traganje za istinom vrši se u cilju oslobađanja čoveka od njegovih iskvarenih sklonosti. Ako je neka osoba sposobna da istinu sprovodi u delo, ona će se sasvim prirodno osloboditi svojih iskvarenih sklonosti, a njeno će praktikovanje istine ostvariti rezultat koji Bog zahteva. To je proces koji vodi od iskrenog pokajanja do sprovođenja istine u delo. Nekada si živeo usred svojih iskvarenih sklonosti, što znači da si živeo pod vlašću Sotone, pri čemu je Bog osuđivao i prezirao sve tvoje postupke i ponašanja; sada si, pak, u stanju da prihvatiš istinu, iskreno si se pokajao, u stanju si da istinu sprovodiš u delo, da se pokoriš Bogu i da živiš u skladu s Njegovim rečima – što, naravno, kod Boga nailazi na odobravanje. Oni koji streme ka istini treba često da preispituju sami sebe. Treba da priznaju svoje iskvarene sklonosti i da prihvate Božji sud i grdnju, da steknu pravo znanje o vlastitoj iskvarenoj suštini i da u srcu neguju pokajanje; nakon što se pokaju, treba da počnu da u svemu traže istinu, da deluju u skladu sa istina-načelima i da dostignu pokornost prema Bogu. To je ono što se može postići ako se stremi ka istini i ako se sve dublje zakoračuje u život. Ako čovek ne poznaje samog sebe, on nikako neće moći da se pokori Božjem sudu i grdnji, niti da se iskreno pokaje. A ako se ne pokaje iskreno, nastaviće da živi po sotonskoj naravi. U njemu se neće desiti istinska promena, ma koliko dugo da je verovao u Boga. Malo će samo promeniti svoje ponašanje – i to je sve. Budući da oni koji ne streme ka istini nikako ne mogu da istinu prihvate kao svoj život, sasvim je izvesno da će njihovi postupci i ponašanja i dalje predstavljati izlive iskvarene naravi, da će biti u neskladu sa istinom i opirati se Bogu. Oni koji streme ka istini u stanju su da istinu prihvate kao svoj život, da odbace svoju iskvarenu narav, da sprovedu istinu u delo i da postignu istinsku pokornost prema Bogu. Oni koji streme ka istini nastaviće da je traže čak i kad im se dogode stvari koje ne razumeju. Neće više kovati zavere zarad vlastite koristi i kloniće se svakog zla, a u grudima će im kucati srce koje je usklađeno s Bogom. Ljudi koji streme ka istini sve se više pokoravaju Bogu i u stanju su da se plaše Boga i klone se zla, živeći sve više životom kojim bi čovek trebalo da živi. Ovakve promene nisu moguće kod ljudi koji ne streme ka istini. Čemu teže oni koji ne streme ka istini? Oni su ustremljeni ka prestižu, dobiti i statusu; teže isključivo blagoslovima i nagradama. Ambicije i želje su im sve veće i veće, a pritom nemaju ispravne životne ciljeve. Ma čemu da teže, i ako nisu u stanju da ostvare svoj cilj, oni neće odustati, a kamoli promeniti svoje mišljenje. Čim im okolnosti i okruženje to dozvole, u stanju su da počine zlodela i da se opiru Bogu, a mogu pokušati i da uspostave nezavisno carstvo. To je zato što u srcu nisu bogobojažljivi, niti se pokoravaju Bogu, tako da će ih On naposletku svakako uništiti zbog brojnih zala koja su počinili i zbog izdaje Boga. Svi oni koji ne streme ka istini ljudi su kojima je istina odbojna, a svi kojima je istina odbojna ljubitelji su zla. Sve što oni svojim duhom, krvlju i kostima poštuju jeste prestiž, dobitak, status i uticaj; srećni su što žive prema sotonskim sklonostima i što vojuju protiv Neba, zemlje i čoveka, zarad ostvarenja vlastitih ciljeva. Misle da u takvom životu ima radosti, hteli bi da žive kao istaknuti pojedinci i da kao junaci umru. Očigledno je da se kreću sotonskim putem koji vodi ka uništenju. Nasuprot njima, ljudi koji streme ka istini utoliko više vole Boga i, što više razumeju istinu, osećaju koliko je ona dragocena. Spremni su da prihvate Božji sud i grdnju i odlučni su da streme ka istini i da je zadobiju, ma kolike nevolje da ih pritom snađu. To znači da su stupili na put spasenja i usavršavanja i da su sposobni da ostvare usklađenost s Bogom. Što je najvažnije, u stanju su da se pokore Bogu, vratili su se na mesto koje im je prvobitno pripadalo kao stvorenim bićima, a u grudima im kuca bogobojažljivo srce. Oni s pravom mogu da od Boga dobiju vođstvo, smernice i blagoslove, a Bog ih se više ne gnuša niti ih odbacuje. Kako je to divno! Ljudi koji ne streme ka istini ne mogu da se oslobode svoje iskvarene naravi, usled čega im se srce sve više udaljava od Boga, a istina im je odbojna i odbacuju je. Kao posledica toga, oni se sve snažnije opiru Bogu i stupaju na put koji Mu je suprotstavljen. Ponašaju se isto kao Pavle time što otvoreno od Boga zahtevaju nagradu. Ukoliko je ne dobiju, pokušaće da se raspravljaju s Njim i da Mu se suprotstave, te će naposletku postati antihristi i u potpunosti razotkriti grozno lice Sotonino, nakon čega će ih Bog prokleti i uništiti. S druge strane, oni koji idu putem stremljenja ka istini u stanju su da istinu prihvate i da joj se pokore. Ti ljudi mogu da odbace iskvarenu narav Sotone, spremni su da se svega odreknu kako bi svoju dužnost obavljali dobro i Bogu uzvratili za ljubav, i u stanju su da postanu ljudi koji su prema Bogu pokorni i koji Ga obožavaju. Osoba koja je spremna da se Bogu u celosti pokori, samim tim se u potpunosti vratila u prvobitno stanje stvorenog bića i sposobna je da se u svemu pokorava Božjim orkestracijama i uređenjima. To ujedno znači da ona poseduje temeljno ljudsko obličje. Šta se podrazumeva pod istinskim ljudskim obličjem? To je ono kad se neka osoba pokorava Stvoritelju i plaši Ga se, baš kao Jov i Petar. Takvi su oni koje Bog uistinu blagosilja.

Najvažniji koraci stremljenja ka istini, o kojima smo danas razgovarali, veoma su jednostavni. Ponovite Mi o kojim se koracima radi. (Prvo, preispitati sebe u skladu s Božjim rečima; drugo, priznati i prihvatiti činjenice koje se Božjim rečima razotkrivaju; treće, spoznati vlastitu iskvarenu narav i suštinu, i prezreti svoju iskvarenu narav i Sotonu; četvrto, praktikovati pokajanje i odreći se svih počinjenih zlodela; peto, tragati za istina-načelima i sprovoditi istinu u delo.) Ukupno, dakle, ima pet koraka. Ljudima koji žive usred svojih iskvarenih sklonosti veoma teško pada praktikovanje svakog od ovih koraka, jer su svi oni skopčani s brojnim preprekama i poteškoćama, a praktikovanje i savladavanje svakog od njih zahteva mukotrpne napore; pri tom se, naravno, neminovno javljaju neuspesi i nazadovanja – a s tim u vezi, samo ću vam ovo reći: nemojte klonuti duhom. Mada će te drugi možda osuđivati i govoriti: „Gotov si”, „Nema vajde od tebe”, „Naprosto si takav i ne možeš se promeniti” – ma koliko njihove reči bile neprijatne, ti moraš jasno da rasuđuješ. Nemoj klonuti duhom i nemoj odustajati, jer će ti jedino stremljenje ka istini, otpočinjanje i praktikovanje pomenutih koraka, zaista omogućiti da izbegneš katastrofu. Pametni ljudi će sve poteškoće gurnuti u stranu i neće se plašiti neuspeha i povremenih nazadovanja, već će uporno koračati napred, ma koliko to bilo teško. Čak i ako se na koraku proučavanja i spoznaje samog sebe budeš zadržao tri ili pet godina, pa čak i ako nakon punih osam ili deset godina budeš samo spoznao koje sve iskvarene sklonosti poseduješ, ali još uvek ne budeš u stanju da razumeš istinu niti da svoju iskvarenu narav odbaciš, ja ću te i dalje isto savetovati: nemoj klonuti duhom. Mada još uvek nisi u stanju da ostvariš istinski preokret, već si savladao prva tri koraka. Čemu onda strah da preostala dva nećeš moći da savladaš? Prestani da brineš, radi još marljivije, još se jače potrudi i stići ćeš do cilja. Možda ima i onih koji su došli do četvrtog koraka – pokajanja, ali nikako ne uspevaju da započnu korak traganja za istina-načelima. Šta u tom slučaju treba da rade? I za njih isto važi – ne smeju klonuti duhom. Dokle god imaš volju za to, treba da u svemu istrajno tragaš za istinom i da se što više moliš Bogu – to često donosi plodove. Tragaj što god možeš bolje, u zavisnosti od svog kova i okolnosti, i naporno radi da bi postigao što je moguće više. Dokle god daješ sve od sebe, savest će ti biti čista i sigurno ćeš moći puno toga da stekneš. Biće dovoljno čak i ako budeš razumeo tek jednu istinu više – život će ti zbog toga postati barem malo srećniji i radosniji. Ukratko, stremljenje ka istini nije šuplja stvar; postoji specifičan put praktikovanja svakog njenog koraka, i ona od ljudi zahteva da otrpe izvestan bol i da plate određenu cenu. Istina ne spada u oblast akademskog proučavanja; ona ne predstavlja nekakvu teoriju, niti slogan ili argument; istina nije šuplja. Svaka istina zahteva da je ljudi nekoliko godina doživljavaju i praktikuju, pre nego što budu mogli da je spoznaju i razumeju. Ipak, bez obzira na cenu koju budeš morao da platiš i na uloženi napor, dokle god su tvoj pristup, metod, put i pravac ispravni, pre ili kasnije nastupiće dan u kojem ćeš požnjeti izdašne nagrade, steći istinu i biti u stanju da spoznaš Boga i da Mu se pokoriš – a ti ćeš zbog svega toga biti savršeno srećan.

8. januar 2022. godine