Na našem poslednjem okupljanju, razgovarali smo o tome šta znači stremiti ka istini. Hajde da ukratko obnovimo: Šta zapravo znači stremiti ka istini? Imate li odgovor na to pitanje? Jeste li razmišljali o tome nakon našeg prethodnog zajedništva? Svaki put kad završimo razgovor o određenim temama, moraćete da o njima razmislite, a zatim da ih iskusite i praktično isprobate u stvarnom životu. Jedino tako ćeš moći da stekneš pravo znanje; jedino tako ćeš zaista moći da razumeš i uvažiš teme o kojima si razmišljao; jedino tako ćeš drugima moći da ponudiš pravo iskustvo i znanje. Zar nije tako? (Jeste.) Dakle, jeste li razmislili o pomenutom pitanju? Šta zapravo znači stremiti ka istini? Od kojih se elemenata sastoji stremljenje ka istini? Koje najvažnije stvari to stremljenje podrazumeva? Jeste li napravili neki rezime o tome? (Prošli put, Bog je naše zajedništvo otvorio razgovorom o raznim pogrešnim idejama, gledištima i stavovima koje čovek ima u pogledu stremljenja ka istini, a zatim nam je detaljno opisao pet koraka od kojih se stremljenje ka istini sastoji.) Naše poslednje zajedništvo se u suštini sastojalo od dva glavna dela. Prvi deo bio je posvećen nekim negativnim stanjima i pogrešnim gledištima mnogih ljudi u vezi sa stremljenjem ka istini, njihovim pogrešnim razumevanjem stremljenja ka istini, kao i izgovorima i opravdanjima koja ljudi smišljaju da ne bi stremili ka istini. Drugi deo bio je posvećen razgovoru o načinu stremljenja ka istini, koje se sastoji od pet koraka. Iako je zajedništvo imalo samo dva dela, u svakom od njih dotakli smo se mnogih pojedinosti i specifičnosti. Otkrio sam vam neka čovekova iskrivljena saznanja i shvatanja o stremljenju ka istini, i ujedno izložio nekoliko poteškoća sa kojima se ljudi susreću u stremljenju ka istini, kao i najčešće izgovore, opravdanja i tobožnje razloge kojima se ljudi koji osećaju odbojnost prema istini pravdaju zbog toga što ne streme ka njoj. Kada je reč o stremljenju ka istini, negativni i pasivni stavovi i spoznaje koje ljudi pokazuju odgovaraju životnim navikama i težnjama kojih se oni drže u svom stvarnom životu, kao i njihovim stavovima prema istini – svi ti stavovi i spoznaje odnose sa na specifična ponašanja ljudi i specifične izlive tih ponašanja. Zatim sam vam, na osnovu raznih ponašanja ljudi, ponudio nekoliko konkretnih metoda i koraka praktičnog delovanja na putu stremljenja ka istini. Da li vam je sve to jasno? (Jeste.) Zaista vam je jasno? Zašto onda ne kažete nešto? Čini se da vam to još uvek nije baš jasno; ima još stvari o kojima moramo zajedno da porazgovaramo.

Najvažnija stvar u vezi s verovanjem u Boga jeste stremljenje ka istini. Šta zapravo znači stremiti ka istini? Kada je reč o stremljenju ka istini, kroz sve ono što ljudi ispoljavaju otkrivaju se mnogi njihovi problemi i poteškoće, a oni uz to imaju najraznovrsnija opravdanja i izgovore za svoje nestremljenje ka istini – prepreke su, naprosto, ogromne. Zbog raznih poteškoća s kojima se susreću, čini se da su ljudi strašno zbunjeni i izloženi jakom pritisku kada je reč o stremljenju ka istini, pa misle da je to veoma teško. U stvari, na samo pitanje – „Šta zapravo znači stremiti ka istini?” – veoma je jednostavno odgovoriti. Zašto onda ljudi nisu u stanju da streme ka istini? Koji je razlog tome? Svi se hvale svojom savešću i razumom, tvrde da iskreno veruju u Boga, da mogu da obave svoju dužnost, da su voljni da trpe stradanje i da su spremni da plate cenu. Kako to da oni, sa tako dobrim ponašanjem kao osnovom, nisu u stanju da se otisnu na put stremljenja ka istini? Poseduju tako dobru ljudskost, integritet i sjajan ugled; imaju volje, aspiracije i želje za stremljenjem; subjektivno su spremni da ulože napor, imaju volju da izdrže teškoće i voljni su da plate cenu; sa aktivnim i pozitivnim stavom, uzdignute glave žude za prihvatanjem istine. Budući da sve to imaju kao svoj temelj, kako to da ne uspevaju da se kvalifikuju za stremljenje ka istini? Kako to da ne mogu da postignu stremljenje ka istini? Gde leži koren njihovog problema? (Čovek po svojoj prirodi ne voli istinu i oseća odbojnost prema njoj.) To je tačan odgovor. Najosnovniji razlog jeste to što je ljudska narav iskvarena. Čovekova iskvarena narav potiče od Sotone, a sve što dolazi od Sotone suprotstavljeno je Bogu i istini. Stoga je zahtevati od ljudi da streme ka istini isto što i zahtevati od njih da se pobune protiv svog života i urođenih osobina, kao i urođeni način stremljenja i pogled na život. Odvikavanje od svih tih pogrešnih stvari, pobuna protiv vlastitih telesnih sklonosti, samo zato da bi stremili i u delo sprovodili Božje reči i istinu, koju njihovo telo inače ne voli, koju ne poseduju i koju mrze, gnušaju je se i odbacuju je – to je ono što im najteže pada. Zahtevati od tebe da stremiš ka istini isto je što i tražiti da se odrekneš rođenog života. Zar to nije isto što i tražiti da položiš svoj život? (Jeste.) To je kao da polažeš svoj život. Da li ljudi svojevoljno polažu svoje živote? (Ne.) Duboko u svom srcu, oni će reći: „Neću” – po stotinu, hiljadu, pa i deset hiljada puta: „Neću”. Bez obzira na sve, ljudi se teško odriču urođenih, sotonskih stvari koje poseduju. To je činjenica koju ste svi duboko i istinski iskusili. Ljudi su, duboko u srcu, nespremni da se pobune protiv tela, da se pobune protiv svojih života, čija priroda-suština potiče od Sotone, da se pobune protiv svojih urođenih, sotonskih osobina i svoje sotonske prirode kako bi stremili ka istini. Prema tome, za ljude sa sotonskom prirodom, koji žive u skladu sa svojom sotonskom naravi, ljubav prema istini i stremljenje ka njoj suprotni su njihovoj volji i oni to nerado čine. Koji je osnovni razlog za to? Radi se o tome da čovekove osobine potiču od Sotone, te da su ljudi, sami po sebi, antagonistički nastrojeni prema Bogu. Nakon što ljudi, dakle, saslušaju i razumeju istinu, samo oni koji vole istinu, koji su spremni da teže ka njoj i da plate cenu, samo oni koji imaju takvu volju, težnju i želju, u stanju su da istinu sprovedu u delo čim je razumeju. Jedino takvi ljudi mogu da žive u skladu sa istinom i da prožive njenu stvarnost. Mnogo je onih koji su spremni da istinu sprovedu u delo, ali ih u tome sprečavaju njihova vlastita sotonska priroda i narav; stoga oni nisu u stanju da istinu sprovode u delo, čak i ako bi to možda i želeli. Činjenica je da je veoma teško sprovoditi istinu u delo u stvarnom životu. Jedna je stvar tražiti od tebe da se odrekneš svoje omiljene odeće i nakita, onoga u čemu uživaš, svog posla i karijere koje toliko voliš, svojih jačih strana, svojih hobija i tome slično. Protiv svega toga bi mogao da se pobuniš i to su stvari koje je lako otpustiti. Neuporedivo ti je, međutim, teže da se pobuniš protiv vlastitog tela i svoje sotonske naravi, da istinu počneš da sprovodiš u delo i da se pokoriš Bogu. To bi se otprilike moglo opisati kao teranje patke da spava na grani ili bika da se popne uz drvo – ljudima su te stvari izuzetno tegobne. S druge strane, veoma je lako naterati mačku da se popne na drvo – to je za nju prirodna stvar. Bilo bi, međutim, praktično nemoguće privoleti je da, umesto mesa, jede seno. Ako od nekog čoveka zahtevate da malo pati, da plati izvesnu cenu i da ostatak života skromno proživi, to je nešto što može da postigne svako ko ima volje da to učini. U stvari, nikakav fizički napor ne predstavlja veliki problem čoveku koji iskreno veruje u Boga i koji čezne za istinom. Primera radi, uzdržavati se od telesnih užitaka, skratiti vreme spavanja tokom dana, proživeti deset teških godina u nizu, snalaziti se sa veoma lošom hranom, odećom, stanovanjem i prevozom – svako može da podnese takve poteškoće i da plati takvu cenu, pod uslovom da ima volje za to, da je spreman da stremi ka istini i donekle sposoban da se uzdržava. Ako, međutim, od nekoga tražite da se pobuni protiv vlastitog tela i Sotone, da se ponaša potpuno u skladu s Božjim zahtevima i na osnovu Njegovih reči, da praktično deluje u skladu sa istinom i da tako postigne pokornost prema Bogu – to će svakome biti teško. Upravo tu leži uzrok čovekovih teškoća. Stremljenje ka istini, dakle, ne podrazumeva da ljudi mogu naprosto da donesu odluku i zatim je isprobaju, niti da praktikuju uzdržavanje i da slede pravila, te da na osnovu toga budu u stanju da istinu sprovode u delo i da je poseduju. Za iskvareno čovečanstvo, stremljenje ka istini je nešto najteže i najnapornije. Odakle potiče srž tog problema? (Iz Sotonine naravi.) Tako je. Sotonina narav je najveći izazov za čoveka. Može neko da bude slaboga kova, da ima zlu ćud ili da je loš čovek, može biti lišen pomena vrednih prednosti, talenata i veština – ništa od toga, međutim, neće za njega biti neki veliki izazov. Na kraju krajeva, poreklo problema leži u čovekovoj iskvarenoj naravi. Iskvarena narav, svojim samrtnim stiskom, čoveku čvrsto sputava ruke i noge, njegov razum i ideje, njegove misli, način razmišljanja i najskrivenije kutke njegove duše, otežavajući mu savladavanje svakog santimetra na putu stremljenja ka istini. Neko može da veruje u Boga tri ili pet godina, a da pritom ništa ne zadobije; ima čak ljudi koji su verovali deset, dvadeset ili čak trideset godina, zadobivši iz toga tek poneku mrvicu. A ima i onih koji nisu zadobili baš ništa – kako su samo siromašni i bedni ti ljudi, koji su ostali praznih šaka! Trideset godina su verovali u Boga i naposletku ostali i siromašni i slepi, bez ikakvih rezultata koje bi mogli da pokažu. Kad zapadnu u negativnost, ne umeju da iz nje isplivaju; kad zaglibe u nesporazume u vezi s Bogom, ne umeju da ih se reše; kad ih zadesi neka nevolja, ne znaju kako da se suoče s njom, niti znaju kako da razreše poteškoće te vrste. Mogu li se problemi rešavati samo subjektivnom snagom volje za uzdržavanjem ili pak oslanjanjem na vlastito strpljenje u beskrajnom istrajavanju? Teške situacije ljudi ponekad mogu savladavati korak po korak, ali njihove iskvarene naravi i dalje ostaju tu gde jesu. One time neće biti razrešene. Bez obzira na to koliko su puta iskusili negativnost ili nesporazume u vezi s Bogom, koliko su predstava imali o Bogu, koliko su puta pretrpeli neuspeh, posrnuli ili bili slabi, ljudi ni dan-danas nisu u stanju da ponude nikakvo iskustveno svedočenje, niti imaju išta da kažu o vlastitom znanju, iskustvu ili izloženosti Božjim rečima. Srca su im prazna i oni su, u dubini duše, prazni. Ne poseduju iskustveno razumevanje istine, niti istinsko znanje o Božjim rečima, a još su dalje od spoznaje Njegovog dela i Njegove naravi. Zar onda nisu siromašni, slepi i jadni? (Jesu.) Ako čovek ne stremi ka istini, njegova vera u Boga je besmislena, ma koliko dugo da u Njega veruje. Zašto bi onda neko sebi dopustio da zapadne u takvo stanje? Gde je svemu tome uzrok? Poreklo problema i ovde leži u čovekovoj iskvarenoj naravi. To je objektivni razlog.

Razjasnili smo, dakle, objektivni razlog zbog kojeg ljudi ne streme ka istini. Sada ćemo malo popričati o subjektivnom razlogu. Subjektivni razlog ogleda se u tome da, iako su, na osnovu Božjeg dela i svih Njegovih reči, ili na osnovu svojih stvarnih života, ljudi možda i shvatili da im je narav iskvarena, oni sebe nikada ne porede ni s Božjim rečima ni sa istinom kako bi stekli znanje o vlastitim iskvarenim naravima, nikada se ne bune protiv njih i nikada se ne ponašaju u skladu s Božjim rečima. Razlog je, dakle, u tome što, iako se ljudi možda svojski naprežu i mnogo od sebe daju na putu vere u Boga, iako na tom putu možda naporno rade, uveliko pate i plaćaju visoku cenu, sve je to samo spolja vidljivo ponašanje. Oni time ne dokazuju da su se zaista otisnuli na put stremljenja ka istini. Najviše su propatili oni ljudi koji su Boga počeli da slede od najranijih dana, koji su se vlastitih dužnosti latili već sa svojih dvadesetak godina. Ti ljudi sada imaju po pedesetak godina, a još uvek nisu stupili u brak. Moglo bi se reći da su svoju mladost posvetili veri u Boga, odrekavši se braka i porodice. Je li to visoka cena? (Jeste.) Odrekli su se svoje mladosti i žrtvovali sav svoj život, a šta su zauzvrat dobili? Platili su visoku cenu, ali ono što su naposletku zadobili ne odgovara onome što su od sebe dali. O kakvom se tu problemu radi? Na osnovu njihovog stava i rešenosti da plate cenu koju su platili, kao i na osnovu trajanja, količine i stepena njihovog davanja, čini se da bi oni već trebalo da razumeju istinu i da mogu da je sprovode u delo. Pomislili biste da bi već trebalo da poseduju svedočanstvo i bogobojažljivo srce, da bi trebalo da poznaju Boga, da su se već otisnuli na put straha od Boga i izbegavanja zla, te da su već zakoračili u istina-stvarnost. To je, međutim, samo zaključak – te dve stvari su samo logički povezane, a ovaj zaključak se ne poklapa s činjenicama, niti sa onim što ti ljudi proživljavaju. O kakvom se problemu ovde radi? Zar ga ne bi trebalo podvrgnuti ispitivanju i diskusiji? Nije li to problem koji zavređuje dublje promišljanje? (Jeste.) Među onima koji su ovu etapu Božjeg dela prihvatili na dve do tri godine ima sasvim dovoljno ljudi sa iskustvom i svedočanstvom. Oni svedoče o tome kako su ih Božje reči promenile i navele ih da postanu pošteni ljudi; o tome kako su im Božje reči omogućile da razumeju istinu, na putu stremljenja ka njoj; o tome kako su Božje reči razrešile njihove iskvarene naravi, njihovu nadmenost i lažljivost, njihovo buntovništvo, žudnju za statusom, njihove želje i ambicije, i tome slično. Nakon što su u Boga verovali svega dve ili tri godine, ti su ljudi u stanju da stiču iskustva i da svedoče, imaju duboko iskustveno razumevanje Božjih reči i mogu da osete njihovu istinitost. Zašto su onda neki drugi ljudi u Boga verovali po dvadeset ili trideset godina i platili toliku cenu, toliko propatili i toliko se trudili, a ipak su u dubini srca i u svom duhovnom svetu i dalje ostali šuplji i prazni? Mnogi od onih koji se nalaze u takvom stanju često se osećaju izgubljenim. Stalno govore: „Tako sam izgubljen.” Kažem im: „Ima već dvadeset ili trideset godina kako veruješ u Boga. Kako to da si još uvek izgubljen? Sasvim je očigledno da ništa nisi zadobio.” Neki su ljudi i dan-danas još uvek slabi i negativni. Kažu: „Tolike sam godine verovao u Boga i šta sam zadobio?” Kad god su negativni i slabi, kad su lišeni vlastitog statusa i beneficija ili kad im taština ostane nezadovoljena, oni često okrivljuju Boga i kaju se što su tolike godine verovali u Njega. Kaju se što su uopšte poverovali Njegovim rečima, što su se tako odlučno odrekli svog posla, braka i porodice, što su propustili priliku da upišu fakultet, samo zato da bi sledili Boga. Neki čak razmišljaju i o tome da napuste crkvu. Sada su obuzeti kajanjem što su uopšte verovali – zašto li su se upuštali u sve to? Verovali su u Boga dvadeset ili trideset godina, čuli su toliko istina i iskusili mnogo od Božjeg dela, a ipak su u dubini svog srca ostali prazni, često tonu u stanje haosa, konfuzije, kajanja, nevoljnosti, pa čak i neizvesnosti u vezi sa vlastitom budućnošću – šta je uzrok svemu tome? Zaslužuju li takvi ljudi sažaljenje? (Ne.) Kad god vidim te ljude, kad god čujem vesti o njima i saznam šta im se u skorije vreme dešavalo, imam neki predosećaj u vezi s njima. Dolazi Mi na pamet jedna misao o njima. Kako to da Mi njihova stanja i njihovi unutrašnji svetovi deluju toliko poznato? Oni čak i sada borave u Božjoj kući i tu obavljaju svoje dužnosti – na šta se tačno oni oslanjaju? Nadaju li se spasenju po osnovu blagodati? Nadaju li se da će ih, ako Boga budu sledili do samog kraja, to neumitno dovesti do spasenja? Ili se njihov mentalitet naprosto zasniva na sreći i slučajnosti? Ništa od navedenog. O čemu se, dakle, radi? Oni razmišljaju baš onako kako je govorio Pavle: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Nakon analize ovog stiha može se pojednostavljeno reći da one opisuju nekakvu transakciju, da u sebi sadrže stav, ideju i plan za sklapanje dogovora, kao i da potiču iz domena želje i ambicije. Koju činjenicu uočavate u ovim rečima? Za čime ljudi streme verujući u Boga? (Za krunom i blagoslovima.) Da. Streme ka blagoslovima i za dobrim odredištem. A šta bi dali u zamenu za to dobro odredište i za te blagoslove? Za šta bi ih razmenili? (Za svoj težak rad i dirinčenje, za svoje žrtve i za davanje sebe, za svoju patnju i za cenu koju plaćaju.) Da upotrebim Pavlove reči, oni su svoje bitke izborili i svoju trku dovršili. Veruju da su učinili sve što je trebalo da učine, te da stoga treba zauzvrat da dobiju dobro odredište i blagoslove koje je Bog spremio da podari ljudima. Misle da se samo po sebi razume de je upravo to ono što Bog treba da uradi – što On mora da uradi – jer ako to ne učini, On onda i nije Bog. Očigledno je da u tome nema ni trunke pokornosti prema Bogu, da to nije stav stremljenja ka istini i da tu nema ni stava ni plana za ispunjenje dužnosti stvorenog bića. To je samo želja da se par stvari koje su ljudi u stanju da učine trampi za blagoslove koje je Bog ljudima obećao. Prema tome, iako ljudi o kojima smo upravo govorili često osećaju da u njihovim unutrašnjim svetovima postoji nekakva praznina i da u dubinama svog srca nemaju na šta da se oslone, oni ipak i dalje teraju po svome, plaćaju toliku cenu i toliko pate, uporno bijući svoje bitke i trčeći svoje trke. Na šta se oni pritom oslanjaju? Drže se maločas citiranih Pavlovih reči, slepo verujući da upravo one podupiru njihovu „veru”. Oslanjaju se na vlastite ambicije i želje da budu nagrađeni i krunisani. Sanjaju o tome da će prostom razmenom doći do obilja blagoslova. Ne oslanjaju se na razumevanje Božjeg dela, niti na iskustvo i znanje koji se stiču stremljenjem ka istini i davanjem sebe za Boga. To nije ono na šta se ti ljudi oslanjaju.

Razmatrajući ono o čemu smo maločas razgovarali, može se videti da, iako na putu stremljenja ka istini ima mnogo praktičnih izazova, mnogo okova i stega iskvarene naravi, te mnoštvo poteškoća i prepreka, čovek treba da veruje da će, ukoliko poseduje istinsku veru, oslanjajući se na smernice iz Božjih reči i na delo Svetog Duha, biti sasvim sposoban da se otisne na put stremljenja ka istini. Pravi primer za to je Petar. Mnogi ljudi se, verujući u Boga, fokusiraju isključivo na to da rade za Boga; zadovoljavaju se time što samo pate i plaćaju cenu, ali pritom uopšte ne streme ka istini. Kao posledica toga, čak i nakon proživljenih deset, dvadeset, pa i trideset godina s verom u Boga, nedostaje im istinsko znanje o Božjem delu i ne mogu da govore ni o kakvom iskustvu niti znanju o istini, kao ni o rečima Božjim. Kad tokom skupova zauste da nešto prozbore o svom iskustvenom svedočenju, oni nemaju šta da kažu; da li će biti spaseni ili ne, za njih je potpuna nepoznanica. O kakvom se problemu ovde radi? Eto kakvi su ljudi koji ne streme ka istini. Ma koliko dugo da veruju, i dalje su nesposobni da istinu razumeju, a kamoli da je sprovode u delo. Kako bi neko ko uopšte ne prihvata istinu mogao da zakorači u istina-stvarnost? Ima ljudi koji nisu u stanju da taj problem sagledaju. Oni veruju da u istina-stvarnost mogu da zakorače i ljudi koji kao papagaji ponavljaju reči i doktrine, pod uslovom da istinu sprovode u delo. Je li to tačno? Budući da su ljudi koji uporno ponavljaju napamet naučene reči i doktrine suštinski nesposobni da razumeju istinu, kako bi onda mogli da je upražnjavaju? Mada to što oni upražnjavaju naizgled ne predstavlja kršenje istine, već pre liči na dobra dela i lepo ponašanje, kako bi se ta dobra dela i takvo ponašanje mogli nazvati istina-stvarnošću? Ljudi koji ne razumeju istinu ne znaju šta je istina-stvarnost; oni dobra dela i lepo ponašanje smatraju upražnjavanjem istine. To je apsurdno, zar ne? Po čemu se to uopšte razlikuje od mišljenja i stavova religioznih ljudi? I kako se takvi problemi iskrivljenog shvatanja mogu rešiti? Ljudi najpre moraju da iz Božjih reči razumeju Njegove namere, da spoznaju šta znači razumeti istinu, a šta sprovoditi je u delo, kako bi mogli da, posmatrajući druge ljude, razaznaju kakvi oni zaista jesu i da li poseduju istina-stvarnost ili ne. Cilj Božjeg dela i spasavanja čoveka jeste da ljudi razumeju i upražnjavaju istinu; tek tada će ljudi moći da odbace svoje iskvarene naravi, da deluju u skladu s načelima i da zakorače u istina-stvarnost. Ako ne stremiš ka istini, već se zadovoljavaš samo time što daješ sebe, što patiš i što zarad Boga plaćaš cenu u skladu s vlastitim predstavama i maštarijama, hoće li onda sve ono što radiš predstavljati tvoje upražnjavanje istine i pokoravanje Bogu? Hoće li to biti dokaz da si promenio svoju život-narav? Da li će to značiti da poseduješ istinsko znanje o Bogu? Neće. Šta će, dakle, predstavljati sve ono što radiš? To može da predstavlja samo tvoje lične sklonosti, tvoje razumevanje i tvoje puste želje. To će naprosto biti stvari koje voliš da radiš i koje rado obavljaš; sve što radiš usmereno je isključivo ka zadovoljenju vlastitih želja, rešenosti i ideala. Jasno je da to nije stremljenje ka istini. Ništa od tvojih postupaka i ponašanja nema nikakve veze sa istinom, niti s Božjim zahtevima. Svi su tvoji postupci i ponašanja namenjeni samo tebi; radiš, boriš se i jurcaš unaokolo isključivo zarad vlastitih ideala i zarad svog ugleda i statusa – u tom smislu, nimalo se ne razlikuješ od Pavla, koji je čitavog života rintao samo zato da bi bio nagrađen i krunisan, i da bi ušao u carstvo nebesko. Time sasvim jasno pokazuješ da koračaš Pavlovim putem. Neki kažu: „Ja se svojevoljno trudim i radim. Nisam pokušavao da s Bogom sklopim pogodbu.” U krajnjoj liniji, nebitno je da li si s Bogom pokušavao da sklopiš pogodbu i da li u svojoj glavi i srcu gajiš izričitu nameru da to učiniš – drugim rečima, da li imaš takve planove i ciljeve; ono što je bitno jeste da pokušavaš da svoj rad i trud, nevolje s kojima se suočavaš i cenu koju plaćaš razmeniš za nagrade i za krunu nebeskog carstva. Suština ovog problema je u tome što pokušavaš da se cenjkaš s Bogom – samo što ti uopšte nisi ni svestan toga. Bez obzira na to, dokle god čovek trpi nevolje i plaća cenu da bi zadobio blagoslove, njegovo je stremljenje po svojoj suštini identično Pavlovom. Po čemu su njihova stremljenja istovetna? Po tome što oba predstavljaju pokušaj da se vlastito dobro ponašanje – težak rad, nevolje koje čovek trpi, cena koju plaća, i tome slično – trampi za Božje blagoslove, za blagoslove koje je On obećao ljudskom rodu. Zar onda njihova stremljenja nisu suštinski ista? (Jesu.) Ona su po svojoj suštini identična; među njima nema stvarnih razlika. Ako ne želiš da ideš Pavlovim, već Petrovim putem, i ako želiš da zadobiješ Božje odobravanje, kako bi trebalo da praktično deluješ? Tu nema nikakvih nedoumica: moraš naučiti da stremiš ka istini. Moraš biti u stanju da prihvatiš istinu, da prihvatiš Božji sud i grdnju, kao i da prihvatiš da te On orezuje; moraš se fokusirati na to da spoznaš samoga sebe, da promeniš svoju narav i da nastojiš da upražnjavaš ljubav prema Bogu. Upravo to znači ići putem stremljenja ka istini i otisnuti se Petrovim putem. Da biste išli Petrovim putem, najpre morate razumeti šta je to što Bog zahteva od čoveka i koji je to put na koji On čoveku ukazuje. Morate biti u stanju da put vere u Boga, koji vodi ka spasenju, razlikujete od puta koji vodi ka propasti i uništenju. Treba uistinu da razmislite o razlozima zbog kojih ste mogli da idete Pavlovim putem i da utvrdite koja vam to narav nalaže da se tim putem krećete. Treba da razlučiš ono što je u tvojoj iskvarenoj naravi najistaknutije i najočiglednije, poput nadmenosti, lažljivosti ili rđavosti. Počev od tih svojih iskvarenih naravi, kreni da preispituješ, detaljno analiziraš i spoznaješ samoga sebe. Ako uspeš da dođeš do istinske samospoznaje i mržnje prema samom sebi, biće ti lako da odbaciš svoje iskvarene naravi i da istinu počneš da sprovodiš u delo. Na koji način, dakle, sve to treba konkretno upražnjavati? Hajde da jednostavno porazgovaramo o tome na primeru nadmene naravi. U svom svakodnevnom životu, dok se na sebi svojstven način ponašaš, govoriš i baviš raznim stvarima, dok obavljaš svoju dužnost, razgovaraš s drugima i tome slično, ma o kojoj stvari da je reč, ma gde da se nalaziš i ma kakve da su okolnosti, u svakom trenutku moraš fokusirano ispitivati koju vrstu nadmene naravi ispoljavaš. Iz svoje nadmene naravi moraš iskopati sve izlive, misli i ideje kojih si svestan i koje možeš da uočiš, kao i sve svoje namere i ciljeve. Pritom, naročitu pažnju obrati na sledeće simptome: stalno bi da drugima deliš lekcije s visine; nikome se ne potčinjavaš; sebe smatraš boljim od svih drugih; ne prihvataš ništa od onoga što ti drugi kažu, ma koliko da su u pravu; primoravaš druge da prihvate i potčine se onome što kažeš, čak i kad nisi u pravu; uvek bi da predvodiš druge ljude; neusklađen si i stalno smišljaš opravdanja kad te vođe i delatnici obrezuju, i nazivaš ih lažnjacima; druge uvek osuđuješ, a sebe uzdižeš; misliš da si bolji od svih; maštaš o tome da postaneš slavna, eminentna ličnost; voliš da se praviš važan, kako bi ti se drugi divili i obožavali te… Kroz praksu preispitivanja samog sebe i detaljnu analizu ovakvih izliva iskvarenosti, polako ćeš početi da uviđaš svu ružnoću svoje nadmene naravi, počećeš da prezireš i gnušaš se samog sebe, i još jače ćeš omrznuti svoju nadmenu narav. Na taj način, bićeš spreman da razmisliš o tome da li i u svim ostalim stvarima ispoljavaš svoju nadmenu narav. To se, jednim delom, sastoji u razmišljanju o nadmenim i samopravednim naravima koje ispoljavaš u svom govoru – o svim onim hvalisavim, nadmenim i besmislenim rečima koje izgovaraš. Drugi deo sastoji se u razmišljanju o apsurdnim i besmislenim stvarima koje činiš dok postupaš u skladu s vlastitim predstavama, maštarijama, ambicijama i željama. Jedino ovakvim preispitivanjem samog sebe možeš doći do samospoznaje. Kada stekneš istinsko znanje o sebi, treba da u Božjim rečima potražiš puteve i načela praktičnog delovanja kako bi postao poštena osoba, a zatim treba da vežbaš, da obavljaš svoju dužnost, te da drugim ljudima pristupaš i da s njima komuniciraš u skladu s putevima i načelima navedenim u Božjim rečima. Nakon što neko vreme, recimo mesec ili dva, na taj način budeš vežbao, osetićeš blistavost srca, nešto ćeš od toga zadobiti i okusićeš slast uspeha. Osetićeš da si pronašao put koji će te dovesti do toga da postaneš poštena, razumna i znatno stabilnija osoba. Mada još uvek nećeš moći da govoriš o nekom naročito dubokom poznavanju istine, zadobićeš izvesnu čulnu spoznaju o njoj, kao i o putu njenog sprovođenja u delo. Mada to još uvek nećeš moći jasno da izraziš rečima, steći ćeš izvestan uvid u štetu koju nadmena narav nanosi ljudima i u način na koji ona iskrivljuje njihovu ljudskost. Primera radi, nadmeni i uobraženi ljudi često su hvalisavi i neobuzdani, i nastoje da svojim đavolskim rečima obmanu druge; izgovaraju milozvučne reči, izvikuju parole i pribegavaju uzvišenim tiradama. Zar sve to nisu različite manifestacije nadmene naravi? Nije li krajnje besmisleno pred drugima ispoljavati te nadmene naravi? Ako uistinu možeš da razumeš da si po svoj prilici izgubio normalan ljudski razum kad ispoljavaš takve nadmene naravi, te da to što živiš unutar nadmene naravi znači da, umesto ljudskog, proživljavaš đavolski život, onda ćeš zaista shvatiti da je iskvarena narav zapravo sotonska narav i moći ćeš da svim srcem prezreš i Sotonu i iskvarene naravi. Ako takva iskustva budeš sticao šest meseci do godinu dana, bićeš sposoban za istinsku samospoznaju, pa ćeš, ukoliko opet budeš ispoljio nadmenu narav, odmah to opaziti i moći ćeš da se protiv takve naravi pobuniš i da je se odrekneš. Počećeš da se menjaš, postepeno ćeš odbacivati svoju nadmenu narav i normalno ćeš se slagati s drugim ljudima. Moći ćeš da govoriš iskreno i iz srca; nećeš više lagati, niti govoriti nadmeno. Zar tada nećeš posedovati malčice razuma i ponešto od obličja poštene osobe? Zar nećeš zadobiti taj ulazak? Upravo u tom trenutku, počećeš nešto da zadobijaš. Ako na taj način budeš uvežbavao poštenje, moći ćeš da tražiš istinu i da preispituješ sebe bez obzira na vrstu nadmene naravi koju izlivaš unaokolo, a nakon što neko vreme budeš sticao iskustvo poštene osobe, nesvesno ćeš i postepeno razumevati istine i relevantne Božje reči o tome kako biti pošten. A kad uz pomoć tih istina budeš raščlanio vlastitu nadmenu narav, u dubini svog srca pronaći ćeš prosvetljenje i prosvećenje Božjih reči, i tvoje srce će početi da se oseća svetlije. Jasno ćeš videti iskvarenost koju nadmena narav donosi ljudima, kao i ružnoću koju ljudi zbog nje proživljavaju, i moći ćeš da razlučiš svako od iskvarenih stanja u kojima se ljudi nalaze dok izlivaju svoju nadmenu narav. Što je budeš dublje detaljno analizirao, sve ćeš jasnije sagledavati Sotoninu ružnoću i još ćeš ga snažnije mrzeti. Stoga će ti biti lako da odbaciš vlastitu nadmenu narav. Kad dostigneš taj nivo znanja, relevantne istine u Božjim rečima biće ti sasvim jasno razumljive i znaćeš da sve ono što Bog zahteva od čoveka jeste upravo ono što ljudi normalne ljudskosti treba da poseduju i da proživljavaju. Imajući to u vidu, neće ti više biti teško da istinu sprovodiš u delo. Umesto toga, verovaćeš da je sprovođenje istine u delo savršeno prirodno i opravdano, da ljudi baš tako i treba da žive. Za tebe će, tada, upražnjavanje Božjih reči i istine biti nešto sasvim spontano, pozitivno i proaktivno, a ujedno ćeš sve jače voleti istinu. Broj pozitivnih stvari koje nosiš u srcu biće sve veći, a postepeno će u njemu rasti i istinsko bogopoznanje. Upravo to znači zbilja razumeti istinu. Imaćeš ispravan stav i pravilno ćeš posmatrati sve što se dešava, a to istinsko znanje i ti ispravni stavovi postepeno će se ukorenjivati u tvom srcu. To je ono što se podrazumeva pod ulaskom u istina-stvarnost – nešto čega te niko ne može lišiti i što ti niko ne može oduzeti. Nakon što sve te pozitivne stvari budeš, malo po malo, prikupio u sebi, duboko u srcu osetićeš se izuzetno obogaćeno. Neće ti se više činiti kako nema nikakvog smisla verovati u Boga, a iz srca će ti iščileti osećaj praznine. Kad jednom budeš osetio svu divotu razumevanja istine i ugledao svetlost ljudskog života, u tebi će se roditi istinska vera. A kad budeš imao vere da iskusiš Božje delo i da vidiš koliko su stremljenje ka istini i dostizanje spasenja stvarni i praktični, Božje reči ćeš upražnjavati i doživljavati pozitivno i proaktivno. S drugima ćeš u zajedništvu deliti svoje istinsko znanje i iskustvo, te na taj način svedočiti o Bogu i doprineti da još više ljudi spozna snagu Božjih reči i prednosti koje ljudima donosi istina. Tada ćeš s još jačom verom sprovoditi istinu u delo i svoju dužnost obavljati kako treba – a time ćeš se, ujedno, istinski pokoriti Bogu. Dok budeš govorio o svom pravom iskustvenom svedočanstvu, srce će ti bivati sve svetlije. Činiće ti se da si više na putu stremljenja ka istini, a ujedno ćeš uviđati da imaš veoma mnogo nedostataka i da ima još mnogo istina koje treba da sprovedeš u delo. Takvo iskustveno svedočenje biće korisno i poučno ne samo drugim ljudima, već ćeš i sȃm osećati da od svog stremljenja ka istini nešto zadobijaš i da si zaista primio Božje blagoslove. Kad čovek na ovaj način doživljava Božje delo, još dok se ne osposobi da svedoči za Njega, ne samo što će time druge ljude voditi ka spoznaji njihovih vlastitih iskvarenih naravi, ka odbacivanju okova, stega i nedaća koje im te naravi donose, i omogućiti im da izrone iz vlasti Sotone – nego će takav čovek sa sve snažnijom verom ići putem stremljenja ka istini i usavršavanja. Zar takvo iskustvo neće prerasti u istinsko svedočanstvo? Upravo to i jeste istinsko svedočanstvo. Da li će se osobi koja je sposobna da tako svedoči o Bogu činiti kako je dosadno, besmisleno i šuplje verovati u Njega? Nipošto. Kad je neko u stanju da svedoči o Bogu i kad poseduje istinsko bogopoznanje, duboko u svom srcu ispunjen je radošću i spokojstvom, oseća se obogaćeno i neverovatno stabilno. Kad čovek živi u takvom stanju i u takvom carstvu, sasvim je prirodno da on sebe ne primorava da pati, da plaća cenu, da bude ograničen. Ne bi se posvećivao isključivo disciplinovanju vlastitog tela i pobuni protiv telesnog. Takav čovek bi se više bavio pozitivnim sticanjem znanja o vlastitim iskvarenim naravima. Takođe bi težio spoznaji Božje naravi, onoga što Bog ima i što jeste, kao i razumevanju onoga što čovek treba da čini kako bi se pokorio Bogu i udovoljio Mu. Na taj bi način u Božjim rečima razabrao Njegove namere i otkrio načela za sprovođenje istine u delo, umesto da razmišlja o svojim prolaznim osećanjima. O tome kako, na primer, ne može da se suzdrži kad ga nešto zadesi, kako ima poganu ćud, kako je loše raspoložen, kako je tog dana zbog nečega pobesneo, kako je opet neki posao obavio loše ili ne baš savršeno, i o tome sličnim, krajnje nebitnim stvarima. Dokle god takve tričarije ne ometaju tvoje upražnjavanje istine, nema potrebe da o njima brineš. Treba i dalje da se usredsređuješ na rešavanje vlastitih iskvarenih naravi i na traženje takvih načina praktičnog delovanja koja su bogougodna i u skladu s Njegovim namerama. Ako istinu budeš tako sprovodio u delo, brzo ćeš napredovati u životu i otisnućeš se na put stremljenja ka istini i usavršavanja. Nećeš više osećati prazninu u srcu, posedovaćeš istinsku veru u Boga, sve ćeš se više zanimati za Božje reči i istinu, i sve ćeš ih jače ceniti. Sve ćeš bolje razumevati Božje namere i Njegove zahteve. Kad čovek dostigne taj nivo, to znači da je u potpunosti zakoračio u Božje reči i u istina-stvarnost.

Ono što danas mnogi ljudi upražnjavaju i u šta zakoračuju nije istina-stvarnost, već zapravo neka vrsta stanja u kojem se oni, spolja gledano, lepo ponašaju, spremni su da plate cenu, spremni su da pate i da daju sve od sebe. Duboko u srcu, međutim, i dalje ostaju prazni, bez ikakve podrške u svom unutrašnjem svetu. A zašto ostaju bez podrške? Zato što im, kad god ih nešto zadesi, nedostaje pravi put; oslanjaju se na svoje puste želje i ne poseduju načela za sprovođenje istine u delo. Kad im se vlastita iskvarena narav izlije na površinu, mogu jedino da upražnjavaju suzdržavanje, jer nisu u stanju da potraže istinu kako bi se takve naravi rešili. Srećom po njih, njihova stara tela od krvi i mesa imaju jednu urođenu sposobnost: mogu da podnose patnju. Ima jedna izreka među nevernicima, koja kaže: „Nema patnje koja se ne može istrpeti; ima samo blagoslova u kojima se ne može uživati”. Ljudsko telo ima jednu urođenu, nagonsku sposobnost: ne može da uživa u preobilju blagoslova, ali zato svaku patnju može da otrpi i da izdrži, i da sȃmo sebe obuzda. Da li je to dobro? Je li to prednost ili mana, telesni nedostatak? Ima li istine u toj izreci? (Nema.) U njoj nema istine, a ako je nešto neistinito, znači da se radi o besmislici. Ta izreka je prazno slovo na papiru, koje nijedan problem ne može da ti reši, niti da otkloni praktične poteškoće s kojima se susrećeš. Preciznije govoreći, ta izreka ne može da razreši tvoje iskvarene naravi. Stoga od nje nema nikakve koristi. Mada o njoj možda ponešto i znaš, mada si možda čuo za nju ili je čak na vlastitoj koži iskusio, ona je i dalje potpuno beskorisna. Među nevernicima ima i drugih izreka, poput „Ako se ne bojim smrti, zašto bih se plašio života?” ili „Kad zima zavlada, ni proleće nije daleko”. Reč je o jako smelim izjavama, zar ne? Nisu li one veoma nadahnjujuće i filozofske? Nevernici te izreke smatraju „melemom za dušu”. Da li vam se dopadaju takve izreke? (Ne.) Zašto? Neki će možda reći: „Naprosto nam se ne sviđaju. To su izreke nevernika, a mi više volimo Božje reči.” Pa onda, koji vam se konkretan deo Božjih reči dopada? Koju frazu smatrate istinitom? Koju ste frazu lično doživeli, upražnjavali je, zakoračili u nju i zadobili je? Nema nikakve koristi od toga što vam se ove izreke nevernika naprosto ne sviđaju, a pritom niste u stanju da jasno prozrete njihovu suštinu. Jesu li pomenute izreke tačne? (Nisu.) Reči nevernika, bile one tačne ili pogrešne, nemaju nikakve veze sa istinom. Čak i ako ih ljudi smatraju dobrim i tačnim, one nisu u skladu sa istinom i nipošto ne mogu dopreti do nivoa istine. Sve su te reči u sukobu sa istinom i neprijateljski nastrojene prema njoj. Budući da nevernici ne prihvataju istinu, nema potrebe da s njima raspravljamo oko toga šta je tačno a šta pogrešno. Sve što možemo da učinimo jeste da njihove reči posmatramo kao zbrku besmislica i da tako svršimo s njima. Šta se ovde podrazumeva pod „besmislicom”? To su reči koje nisu nimalo poučne ni vredne za ljude, za njihove živote, za puteve kojima idu, kao ni za njihovo spasenje. Sve takve izjave su besmislene, a možemo ih još nazvati i praznim slovom na papiru. One nemaju nikakve veze s čovekovim životom i smrću, s putevima kojima ljudi hode; to su besmislice koje ne mogu poslužiti nikakvoj pozitivnoj svrsi. Kad čuju neku takvu frazu, ljudi nastavljaju da žive onako kako su i pre toga živeli; takve fraze ne mogu izmeniti ni jednu jedinu činjenicu, naprosto zato što nisu istinite. Sȃma istina je za čoveka poučna i neprocenjivo vredna. Zašto to kažem? Zato što istina može da promeni ljudske sudbine, njihove misli i stavove, kao i njihove unutrašnje svetove. Što je najvažnije, istina može da razveje iskvarene naravi ljudske; može da promeni njihove osobine, odnosno da njihove sotonske atribute pretvori u atribute istine – od osobe koja živi u skladu sa svojim iskvarenim naravima može da stvori osobu koja živi u skladu sa istinom i sa Božjim rečima. A kad neko proživljava istina-stvarnost, s Božjim rečima kao svojom osnovom, nije li njegov život time promenjen? S promenom čovekovog života menjaju se njegove misli i pogled na svet, menja se njegov spoljni izgled, njegova gledišta i način na koji posmatra ljude i stvari oko sebe; njegovi stavovi u vezi sa stvarima i događajima drugačiji su nego pre. Stoga su pomenute izreke nevernika ništa drugo do prazne reči i besmislice. Pomoću njih se nijedan problem ne može rešiti. Zar ono što sam maločas pomenuo – „Nema patnje koja se ne može istrpeti; ima samo blagoslova u kojima se ne može uživati” – nisu samo prazne reči i besmislice? (Jesu.) Pa šta ako možeš da patiš? Ti ne patiš da bi zadobio istinu, već patiš zato da bi uživao u prestižu i statusu. Tvoja patnja nema nikakvu vrednost ni značaj. Pogledaj u činjenice: iako si toliko propatio i platio onoliku cenu, ti još uvek ne poznaješ sebe i ne možeš čak ni da pojmiš sve misli i ideje koje izranjaju iz tvoje iskvarene naravi, a kamoli da ih razrešiš. Da li onda misliš da imaš život-ulazak? Ima li tvoja patnja neku vrednost? Ona je potpuno bezvredna. Patnja nekih drugih ljudi, međutim, ima svoju vrednost. Primera radi, vredna je ona patnja koju ljudi trpe zato da bi zadobili istinu: kad neko zadobije istinu, moći će njome da poučava i snabdeva druge ljude. Mnogi pate i plaćaju cenu zato da bi širili jevanđelje, doprinosili širenju crkvenog dela i Božje kuće, te širili jevanđelje o carstvu nebeskom. Iz ovoga vidimo da će svako ko pati i plaća cenu da bi zadobio istinu i ispunio volju Božju iz toga nešto zadobiti. Ti ljudi će kod Boga naići na odobravanje. Ima, međutim, ljudi koji ne streme ka istini i, mada oni možda daju sve od sebe i pate zarad Boga, te stoga primaju Njegovu dobrotu, ta dobrota nije ništa drugo do Božje sažaljenje i trpeljivost, odraz naklonosti koju On pokazuje prema ljudima, kao i odraz blagodati koju proširuje na čoveka. Koje je vrste ta blagodat? Reč je o svega par materijalnih blagoslova – ništa više od toga. Je li to ono što želiš? Je li to krajnji cilj tvoje vere u Boga? Mislim da nije. Da li si, od dana kad si poverovao u Boga pa sve dosad, želeo samo Njegovu dobrotu, Njegovu zaštitu i nekoliko materijalnih blagoslova koje On daje? Jesu li to stvari koje želiš? Jesu li to stvari kojima težiš u svojoj veri? (Nisu.) Mogu li te stvari da razreše problem tvog spasenja? (Ne mogu.) Izgleda da prilično jasno razmišljate. Razumete šta je ključno i šta je važno. Niste zbunjeni. Znate šta pije vodu, a šta ne. Ostaje, međutim, da se vidi možete li se otisnuti na put stremljenja ka istini.

Svrha verovanja u Boga nije u zadobijanju blagodati ili Božje trpeljivosti i sažaljenja. U čemu je onda ta svrha? Svrha je u spasenju. Šta je, dakle, znak spasenja? Koja su merila koja Bog propisuje? Šta čovek treba da uradi da bi bio spasen? Treba da se reši svoje iskvarene naravi. U tome je sva suština. Prema tome, kad se naposletku sve sabere i oduzme, potpuno će biti nebitno koliko si propatio, koliku cenu si platio i koliko uporno za sebe tvrdiš da si istinski vernik – ukoliko se na kraju uopšte ne budeš rešio svoje iskvarene naravi, to znači da ti nisi osoba koja stremi ka istini. Može se takođe reći i da tvoja iskvarena narav nije razrešena zbog toga što ne stremiš ka istini. To, drugim rečima, znači da se uopšte nisi ni otisnuo na put spasenja, da ništa od onoga što Bog govori i ništa od dela koje On obavlja da bi ljude spasio nije u tebi ostvarilo nikakav efekat, nije dovelo ni do kakvog svedočanstva od tebe, niti je u tebi urodilo plodom. Bog će ti kazati: „Pošto si patio i pošto si platio cenu, podario sam ti blagodati, blagoslove, negu i zaštitu, koje zaslužuješ u ovom životu i na ovom svetu. Nema, međutim, nikakvog tvog udela u onome što čovek zaslužuje nakon što bude spasen. Zašto je to tako? Zato što sam ti već podario ono što zaslužuješ u ovom životu i na ovom svetu; a što se tiče onoga što čoveka sleduje nakon spasenja, tu ničega nema za tebe, jer se nisi otisnuo na put stremljenja ka istini.” Nisi među onima koji će biti spaseni, nisi postao pravo stvoreno biće i stoga te Bog ne želi. Bog ne želi ljude koji samo rade, jurcaju unaokolo, pate i plaćaju cenu zarad Njega, ljude koji samo donekle iskreno veruju i poseduju nešto malo vere, ali ništa više od toga. Takvi se ljudi mogu naći posvuda unutar grupe Njegovih vernika. Drugim rečima, ima toliko mnogo onih koji rade i službuju za Boga, da ih je naprosto nemoguće prebrojati. Kad bi svako od njih bio osoba koju je Bog predodredio i izabrao, koju je lično Bog doveo nazad u Božju kuću, niko od njih ne bi oklevao da za Njega radi i službuje. Zašto je to tako? Zato što je to toliko lako činiti. To je razlog zbog kojeg ima toliko mnogo ljudi koji službuju i naporno rade za Boga. Ima takođe i antihrista i zlih ljudi koji mogu to da rade, poput Pavla. Zar nema isuviše ljudi sličnih Pavlu? (Ima.) Kad bi ti ušao u neku crkvu i ovako propovedao – „Dokle god si voljan da trčiš unaokolo, da trpiš patnju i plaćaš cenu zarad Boga, kruna pravednosti čeka na tebe” – misliš li da bi se mnogi odazvali tvom pozivu? Toliko mnogo njih bi se odazvalo. Ali, nažalost, to nisu ljudi koji mogu da budu spaseni i koje će Bog naposletku spasti. Takvi ljudi naprosto tavore na nivou službovanja; spremni su jedino da službuju za Boga. Drugim rečima, ti su ljudi jedino spremni da svoj težak rad trampe za Božju sreću, za Njegovu blagodat i blagoslove. Oni ne žele da menjaju svoje metode preživljavanja, svoj način života, niti temelje na kojima zasnivaju svoj opstanak; ne žele da prihvate Božji sud i grdnju kako bi promenili svoje iskvarene naravi, niti da streme ka istini kako bi postigli spasenje. Naravno, moglo bi se takođe reći da su ti ljudi spremni samo da trpe patnju i da plate cenu, da su spremni samo da napuste i razdele svu svoju imovinu, da daju sve od sebe, ma po koju cenu, te da su spremni da se na sve moguće načine trude – pa ipak, ako od njih zatražiš da spoznaju sami sebe, da prihvate istinu, da se reše svojih iskvarenih naravi, da se pobune protiv tela, da sprovedu istinu u delo, da poput žitelja drevne Ninive uklone svoje zlo i ponovo se okrenu Bogu, kao i da žive u skladu s Njegovim rečima, biće im biti izuzetno teško da to učine. Zar nije tako? (Jeste.) Nije li to prilično problematično? Bog je toliko toga uradio i tolike reči izgovorio, pa zašto se onda ljudima čini da je toliko teško stremiti ka istini? Zašto su uvek tako apatični u vezi s tim? Čak i nakon što su tolike godine slušali propovedi, još uvek nemaju nameru da se promene. Nikad se pred Bogom nisu iskreno i iz dubine srca pokajali, niti su ikad iskreno priznali i prihvatili činjenicu da im je narav iskvarena. Kako u stavovima tako i u svojim postupcima, nikada se nisu odricali sopstvenih gledišta da bi potražili istinu; njihov pristup svim stvarima nije praćen spremnošću da vlastita gledišta preokrenu i pokaju se pred Bogom. Ima, dakle, mnogo ljudi koji su puno toga iskusili i mnogo posla obavili, koji već poprilično dugo izvršavaju svoje dužnosti, ali još uvek nisu u stanju da pruže bilo kakvo svedočanstvo. O Božjim rečima nemaju nikakvo znanje ni iskustvo, a kad o tom znanju i iskustvu treba nešto da kažu, veoma su postiđeni, osećaju se bespomoćno i deluju krajnje nesposobno. Razlog za to leži u njihovom nepoznavanju istine ili u njihovoj potpunoj nezainteresovanosti za nju. Težak rad im je, s druge strane, tako jednostavan i lak. Svi su, dakle, spremni da službuju za Boga, ali ne i da streme ka istini.

Imajući sve to u vidu, šta tačno znači stremiti ka istini? Toliko smo toga već ispričali na tu temu; zar ne bi trebalo da definišemo šta znači stremiti ka istini? Možete li da definišete taj pojam? To bi trebalo da bude prilično jednostavna definicija, zar ne? Možete li je se dosetiti ako naprosto budete promišljali, razmatrali i analizirali reči od kojih se taj pojam sastoji? Možda će neki među vama reći: „Stremljenje ka istini je obimna tema. Nemoguće ju je jasno izraziti u samo par rečenica. Ne znam šta bih mogao da kažem o tome. Koje reči mogu to da opišu? Stremljenje ka istini je velika stvar, koja bi se mogla prikladno opisati samo uz pomoć najgrandioznijih reči – to je jedini način da njenom definicijom svi budu zaista impresionirani!” Da li zaista smatrate da bi tako trebalo biti? (Ne.) Pa dobro, definišite onda stremljenje ka istini koristeći se svakodnevnim jezikom. (Stremiti ka istini znači upotrebiti istinu da bismo se rešili svoje iskvarene naravi.) Može li se to smatrati definicijom? Izvlačite li neki zaključak iz ovoga? Da li je lako definisati stremljenje ka istini? Definisanje tog pojma nije nimalo lak zadatak; morate da uložite malo više truda u razmišljanje o tome. Šta zapravo znači stremiti ka istini? Hoćemo li pokušati da to definišemo? Od svih ljudskih jezika, najbolji je onaj koji je jednostavan, kolokvijalan i što približniji stvarnom životu. Stoga nećemo govoriti tuđim jezikom, niti koristiti grandiozne reči. Govorićemo svakodnevnim jezikom običnih ljudi, govorićemo tečnim, kolokvijalnim i lako razumljivim jezikom, kako bi ljudi mogli odmah da razumeju o čemu pričamo. Ako izuzmemo maloletna lica i ljude koji su isuviše prosti ili mentalno nepodobni da bi to razumeli, svaka će odrasla osoba koja normalno razmišlja već nakon prvog slušanja moći da razume jezik koji budemo koristili. Upravo na to mislimo kad za neki jezik kažemo da je kolokvijalan; to je ono što se zove svakodnevnim jezikom. Šta, dakle, znači stremiti ka istini? Stremiti ka istini znači posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo na osnovu Božjih reči, u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Eto, tako glasi precizna definicija stremljenja ka istini. Pitanje: šta znači stremiti ka istini? Odgovor: posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. To je definicija stremljenja ka istini. Jednostavno, zar ne? Možda će neki među vama reći: „Sve ovo vreme nam u zajedništvu govoriš o tome šta znači stremiti ka istini, a definicija tog stremljenja staje u jednu jedinu rečenicu. Je li moguće da je tako jednostavno?” Da, tako je jednostavno. Iako se radi o tako jednostavnoj definiciji, ona se dotiče mnogih srodnih tema – a sve te srodne teme takođe dotiču temu stremljenja ka istini. Među te teme spadaju čovekove poteškoće, njegove misli i pogledi na svet, kao i čitavo mnoštvo izgovora, opravdanja, metoda i stavova koje čovek ima prema stremljenju ka istini. Tu je, takođe, i tema čovekovog otpora prema stremljenju ka istini i odbijanja da se time bavi, što je posledica njegovih iskvarenih naravi. Naravno, sve one stvari o kojima sam vam govorio – onih nekoliko puteva i koraka od kojih se stremljenje ka istini sastoji, način na koji čovek stremi ka istini, rezultati koji se tim stremljenjem postižu, kao i istina-stvarnost koja se može uočiti kod ljudi koji to proživljavaju – takođe se dotiču teme stremljenja ka istini. Krajnji rezultat svega toga jeste iskustveno svedočanstvo o Božjim rečima i Njegovom delu spasavanja ljudskog roda, koje se rađa kad ljudi streme ka istini i kad upražnjavaju i doživljavaju Njegove reči. To je najvažniji rezultat stremljenja ka istini. Jedna od odlika takvog svedočanstva jeste da ono svedoči o rezultatima Božjeg dela; druga je da svedoči o pozitivnim efektima koji se mogu videti kod ljudi koji su stremili ka istini, a koji se ogledaju u tome da njihove iskvarene naravi bivaju, u većoj ili manjoj meri, razrešene. Primera radi, neko ko je ranije bio veoma nadmen, ko je postupao proizvoljno, nepromišljeno i ne obazirući se na pravila i zakone, čitajući Božje reči spoznaće da je sve to odraz njegove iskvarene naravi, a zatim će tu svoju spoznaju priznati i prihvatiti. Postepeno će shvatati koliko štete ta njegova iskvarena narav nanosi drugim ljudima i njemu samom: gledano iz uže perspektive, ona je štetna za druge ljude, dok u širem smislu ona ometa i prekida crkveno delo, i nanosi mu štetu. To je jedan deo rezultata, nešto što čovek spoznaje nakon što je razumeo Božje reči. Nadalje, na osnovu otkrivenja Božjih reči, čovek priznaje da mu je vlastita narav iskvarena, da bi zatim, u situacijama koje je Bog uredio, postepeno počeo da se kaje, da napušta pređašnji stil života i svoja ranija gledišta na vlastito ponašanje i postupke. Među Božjim rečima pronalazi načela i puteve praktičnog delovanja, da bi zatim probleme rešavao u skladu s tim načelima praktičnog delovanja koje mu je Bog podario. To se zove iskreno pokajanje i istinski lični preokret. Čovek sada može da se ponaša i da deluje na osnovu Božjih reči, da bi naposletku počeo da traži istina-načela u svemu što radi i da proživljava deo stvarnosti koja je zasnovana na Božjim rečima. To je primer rešavanja nadmene naravi. Krajnji rezultat koji se time postiže jeste da takva osoba više ne proživljava nadmenost; umesto toga, ona stiče savest i razum, u stanju je da teži istina-načelima i da se iskreno potčini istini; onim što upražnjava i što proživljava više ne prevladava njena iskvarena narav; umesto toga, istina joj je glavni kriterijum i ona proživljava stvarnost Božijih reči – to je njen krajnji rezultat. Nije li taj rezultat postignut upravo stremljenjem ka istini? (Jeste.) Stremljenje ka istini dovodi čoveka upravo do takvog rezultata. A što se Boga tiče, takav život predstavlja istinsko svedočanstvo o Njemu i Njegovom delu; to je rezultat koji se postiže kad se stvoreno biće podvrgne sudu, grdnji i dejstvu Božjih reči. To je istinsko svedočanstvo, koje Bog smatra veličanstvenim. Za čoveka, naravno, u tome nema ničeg veličanstvenog, već bi se samo moglo nazvati časnim i ponosnim svedočanstvom, koje jedno stvoreno biće treba da ima i da proživi nakon što iskusi Božje delo. To je pozitivno dejstvo koje se ostvaruje u osobi koja stremi ka istini. Takvo iskustvo i znanje, kao i sve ono što ti ljudi proživljavaju, Bog takođe smatra rezultatima Svog dela. Po Njegovom mišljenju, to je svedočanstvo kojim se Sotoni snažno uzvraća udarac. To je ono što Bog voli i što smatra dragocenim.

Maločas smo definisali šta znači stremiti ka istini. Da li se, zahvaljujući toj definiciji, vaš stav o tome šta znači stremiti ka istini približio stvarnosti? (Jeste.) Pošto smo sada stremljenje ka istini definisali na način koji vam je razumljiv, kako bi trebalo da posmatrate svoja ranija stremljenja? Moguće je da velika većina vas ne spada u ljude koji streme ka istini. Možda ste donekle uznemireni što to čujete, zar ne? Pročitajte još jedanput malopređašnju definiciju. (Šta znači stremiti ka istini? Odgovor: posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum.) Sada možete tačno da je izgovorite. Kad bolje razmislite, da li je ta definicija ispravna? (Jeste.) Kakav rezultat ćete dobiti ako svoja ranija stremljenja i svoju nekadašnju praksu budete odmerili prema toj definiciji? Moći ćete da saznate da li u ovom trenutku posedujete istina-stvarnost, kao i da proverite da li vaše trenutno ponašanje predstavlja stremljenje ka istini. Ako stvari tako postavimo, to ne zvuči apstraktno, zar ne? Zar to nije izrečeno prilično kolokvijalnim jezikom? (Jeste.) Radi se o svakodnevnom jeziku, koji može da razume svaki običan čovek. Iako je to naizgled lako razumljivo, ljudi imaju jedan problem. O kakvom se problemu radi? Nakon što su tu definiciju razumeli, ljudi se osećaju neprijatno i uznemireno. Zašto su uznemireni? Zato što im se čini da se njome osuđuju njihove ranije patnje i cena koju su plaćali, te da su se zalud trošili, i zbog toga se ne osećaju dobro. Neki ljudi će, kad ovo čuju, reći: „Tako, dakle, glasi definicija t stremljenja ka istini. Nije li, sudeći po toj definiciji, cena koju smo plaćali i sve što smo dosad od sebe davali uludo protraćeno? Da Ti nisi definisao šta znači stremiti ka istini, i dalje bismo smatrali kako nam baš dobro ide u našem stremljenju; zar sada, kad si nam podario tu definiciju, sva naša stremljenja i sva cena koju smo platili nisu otišli niz vodu? Nisu li njome srušeni svi naši snovi o tome da ćemo biti krunisani i nagrađeni? Zašto nam sada, kad smo razumeli istinu, sudiš, umesto da nas blagosiljaš i učiniš da nam se snovi ostvare? Zašto i dalje živimo u mraku i beznađu? I naša prošlost i naša sadašnjost su osuđeni, a ko zna kakva će nam biti budućnost. Izgleda da se ne možemo nadati nikakvim blagoslovima.” Da li je zaista tako? Je li ispravno da ljudi o tome razmišljaju na taj način? (Nije.) Da li onda treba da razmišljaju na takav način? (Ne.) Ne treba. Ima, međutim, jedna dobra stvar u vezi s tim: definiciju stremljenja ka istini možeš stalno iznova da čitaš kao molitvu, te da se zatim u mislima vraćaš u vlastitu prošlost, dok ujedno posmatraš svoju sadašnjost i upireš pogled u budućnost. Pritom ćeš možda osećati nemir, ali to će samo značiti da nisi otupeo. Umeš da razmišljaš o svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, znaš kako da planiraš da bi popravio svoje izglede i možeš da razmišljaš o njima, da brineš o njima i da se zbog njih uzrujavaš. To je dobra stvar. To je dokaz da još uvek živiš, da si živ čovek i da ti srce još uvek kuca u grudima. Zabrinjavajuće je kad čovek ostane bezvoljan ma šta da mu se kaže i ma koliko da mu drugi u zajedništvu jasno ukazuju na put stremljenja ka istini. Takvi ljudi ovako razmišljaju: „Naprosto sam takav i baš me briga da li ću dobiti blagoslove ili će me zadesiti kakva nesreća? Sudi mi, osuđuj me – čini šta Ti je volja!” Ma šta da im se kaže, njima je svejedno. To je znak koji ukazuje na nevolju. Šta tačno podrazumevam pod nevoljom? To da takvi ljudi istinu neće razumeti ma koliko da u zajedništvu razgovarate s njima o njoj; to su, naprosto, mrtvaci bez imalo duha. Pojma nemaju o stvarima kao što su verovanje u Boga, stremljenje ka istini, spasenje ili Božje delo spasavanja čoveka; oni te stvari naprosto ne razumeju. To je kao kad biste pokušavali da antisluhistu naučite da peva ili daltonistu da slaže boje: to je, naprosto, neizvodljivo. Razgovori o tim stvarima nemaju za takve ljude nikakav značaj ni vrednost, jer im je sasvim svejedno da li je ono što im govoriš duboko ili plitko, konkretno ili uopšteno – oni ionako ništa ne osećaju. Baš kao kad biste nekom slepom čoveku dali naočari – nosio ih ne nosio, one nimalo neće uticati na njegov vid. Neki ljudi često kažu: „Kad zima zavlada, ni proleće nije daleko” i „Ako se ne bojim smrti, zašto bih se plašio života?” ili „Pljesnem li dlanom o dlan, ni pramen oblačka neću oterati.” Sve su to reči ljudi bez duha, reči mrtvaca koji za sebe misle da su prepametni. Da upotrebimo duhovni izraz, ti su ljudi lišeni duhovnog razumevanja. A ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje jesu mrtvaci, čak i ako su još uvek živi. Mogu li mrtvaci razumeti reči živih ljudi? Oni ovako razmišljaju: „Sva ta priča o stremljenju ka istini, o čovekovim gledištima na ljude i stvari, o njegovom ponašanju i delovanju – kakve to veze ima sa mnom? Ako se ne bojim smrti, zašto bih se plašio života?” Ko god tako misli, svršeno je s njim. On je mrtav čovek. Tako stoje stvari s definicijom stremljenja ka istini. Kad pročitate tu definiciju, ma kakve da su vam namere i planovi za budućnost, ma koliko da ćete se promeniti, na kraju se sve svodi na vaše lično stremljenje. To su reči koje moram da izgovorim i delo koje moram da obavim. Rekao sam sve što je trebalo da kažem i sve što sam imao da vam kažem. Ako zaista volite istinu i spremni ste da ka njoj stremite, bilo bi dobro da definiciju stremljenja ka istini, koju sam vam upravo dao, usvojite kao cilj i pravac svog stremljenja kada je reč o tome kako obično posmatrate ljude i stvari, kako se ponašate i kako delujete, ili pak da tu definiciju usvojite kao referencu, kako biste na taj način mogli postepeno da zakoračite u stvarnost Božjih reči i u istina-stvarnost. Ako tako učinite, u bliskoj budućnosti ćete sasvim sigurno nešto zadobiti na svom putu stremljenja ka istini. Neki će možda reći: „Nikad nije kasno za stremljenje ka istini.” To nije tačno – ako ka istini ne budete stremili do trenutka kad Božje delo bude okončano, tada će zaista biti prekasno. Kako objasniti ovu zamisao? Stremljenje ka istini se mora dogoditi pre okončanja Božjeg dela. Drugim rečima, ta tvrdnja će važiti sve do trenutka kad Bog bude zvonjavom oglasio da je Svoje delo priveo kraju. Ali, kad Božje delo bude završeno i kad On bude rekao: „Neću više raditi na spasavanju čoveka i neću više ništa govoriti kako bih ljudima pomogao da dostignu spasenje, niti išta drugo što je u vezi sa čovekovim spasenjem. Ništa više o tim stvarima neću govoriti”, tada će Njegovo delo zaista biti privedeno kraju. Ako sve do tada budeš odlagao svoje stremljenje ka istini, za tebe će zaista biti prekasno. Bez obzira na sve, ako iz ovih stopa počneš da stremiš ka istini, za tebe još uvek ima vremena – još uvek ima šanse da postigneš spasenje. Potrudi se da odsad daješ sve od sebe kako bi postepeno počeo da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Potrudi se da za što kraće vreme pročitaš i shvatiš sve Božje reči kojima se razotkrivaju čovekove iskvarene naravi, vežbaj preispitivanje i spoznavanje samog sebe. To će umnogome koristiti tvom život-ulasku. Među Božjim rečima kojima se razotkrivaju čovekove iskvarene naravi, uzmimo kao primer one koje se dotiču naravi antihrista. Nisu li to upravo najfundamentalnije reči? (Jesu.) Šta treba da činiš ako te reči uzmeš kao osnovu? Treba li da osuđuješ samog sebe? Da samog sebe proklinješ? Treba li da se lišiš vlastite budućnosti i sudbine? Ne. Pomoću tih reči treba da spoznaš vlastitu iskvarenu narav. Ne pokušavaj da pobegneš od toga. To je prelomni trenutak kroz koji svako mora da prođe. Šta to zapravo znači? To je isto kao što se svaki čovek rađa iz braka svojih roditelja, što zatim odrasta, stari i naposletku umre. Sve su to prelomni trenuci koje svaka osoba mora, jedan po jedan, da proživi. Koliko je stremljenje ka istini važno? Isto koliko i hrana i piće koje čovek svakodnevno unosi u sebe. Kad bi prestao da svakoga dana uzimaš hranu i piće, tvoje telo ne bi moglo da opstane, tvoj život ne bio mogao da se nastavi. „U skladu s Božjim rečima” znači da moraš da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ isključivo u skladu s Božjim rečima, iz čega, opet, proizlaze tvoji pogledi na svet, tvoji metodi i praktični postupci. Naravno, „u skladu s Božjim rečima” isto je što i „uzimajući istinu kao kriterijum”. Prema tome, u definiciji stremljenja ka istini, izraz „u skladu s Božjim rečima” dovoljan je sȃm po sebi. Zašto je onda moralo da bude dodato „uzimajući istinu kao kriterijum”? Zato što postoje određeni problemi koji se u Božjim rečima ne pominju. U takvim slučajevima, treba da potražiš istina-načela i da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ u okviru tih načela. Na taj ćeš način sasvim sigurno postići apsolutnu tačnost. Međutim, pre no što postigne apsolutnu tačnost, čovek mora da spozna svoju iskvarenu narav i da prizna izlive svoje iskvarenosti i svoju iskvarenu suštinu. Nakon toga, mora iskreno da se pokaje i da se na taj način istinski preobrati. U tom nizu, svaki je process neophodan, baš kao i kod uzimanja hrane: čovek je najpre mora staviti u usta, nakon čega hrana mora da mu kroz ždrelo dopre do želuca, gde se zatim vari i apsorbuje. Tek nakon toga, hrana može da prodre u krv i da njegovom telu obezbedi energiju koja mu je potrebna. Tako i ljudi najpre streme ka istini i uzimaju je za svoj kriterijum, da bi zatim istinu mogli da sprovedu u delo, da je prožive i da zakorače u istina-stvarnost. Svaki od normalnih procesa u tom nizu podjednako je važan i nužan; sve su to obavezni koraci koje svako ko stremi ka istini mora da savlada u svom stremljenju za ma kojim elementom istine. Neki možda kažu: „Nisu mi potrebni svi ti koraci i procesi da bih stremio ka istini. Tražiću istinu direktno, sprovešću je u delo i od nje napraviti svoju stvarnost.” Mada je takvo shvatanje uprošćeno, naravno da ono za nekoga može biti bolji izbor, pod uslovom da daje željene rezultate. To pokazuje da si već prikupio određenu količinu znanja i uspeha u redovnom spoznavanju vlastite iskvarene naravi, tako da možeš i da preskočiš proces proučavanja, spoznavanja, prihvatanja, pokajanja i tako dalje, te da odmah pređeš na potragu za istina-načelima. Da bi neka osoba prešla direktno na traženje istina-načela, ona mora posedovati određeni rast. Šta znači imati takav rast? To znači da ta osoba istinski poznaje svoju iskvarenu narav i da više ne mora da spoznaje samu sebe, da se kaje i da preokreće kurs kojim se kretala kad god ne razume istine u vezi s nečim što ju je zadesilo. Sve što treba da uradi jeste da neposredno stekne razumevanje istina-načela i da zatim krene praktično da deluje u skladu s njima. To je sasvim dovoljno. Običan čovek, međutim, ne poseduje takav rast. Osoba s takvim rastom je, u najmanju ruku, iskusila proces tokom kojeg je bila podvrgnuta strogom sudu, grdnji, dovođenju u red i proveri od strane Boga. Ona se Njemu već pokorila i na putu je da bude usavršena. Takvim ljudima nisu neophodni procesi poput spoznavanja i priznavanja vlastite iskvarenosti, proces pokajanja i preokretanja kursa. Šta, dakle, u tom smislu možete reći za sebe? Da li je većini vas neophodno da počnete od spoznavanja samih sebe? Ako ne poznaješ samog sebe, nećeš biti uveren, pa ti stoga neće biti lako da prihvatiš istinu i nećeš biti sposoban da se iskreno pokaješ. A možeš li se potčiniti istini ako se iskreno ne pokaješ? Možeš li se pokoriti Bogu? Sigurno da ne možeš, pa, u tom slučaju, ti nisi osoba koja će biti spasena.

Da li sada, nakon ovog razgovora u zajedništvu, barem donekle nazirete put stremljenja ka istini? Imate li dovoljno samopouzdanja da za njom stremite? (Da.) Dobro je; bilo bi zabrinjavajuće da još uvek ništa od toga niste shvatili. Možda među vama ima onih koji se nakon ove propovedi osećaju negativno. „O, ne – izgleda da sam lošeg kova. Saslušao sam propoved, ali baš ništa nisam razumeo; mogu da razumem tek ponešto od doktrine. Čini se da ne posedujem neko veliko duhovno razumevanje. Osećam se bezvoljno u pogledu stremljenja ka istini. Dok vršim svoju dužnost, mogu da uložim samo malo teškog rada. Imam previše nedostataka i pun sam iskvarenih naravi. Pretpostavljam da se to ne može promeniti. Eto, tako će to ostati. Dovoljno mi je da budem samo službenik.” Može li se osoba s tako negativnim mislima otisnuti na put stremljenja ka istini? Deluje pomalo opasno, jer upravo te negativne misli prave veliku prepreku na putu stremljenja ka istini. Ako ih se čovek ne reši, on na taj put neće moći da se otisne, ma koliko on dobar bio. Neki su, na putu stremljenja ka istini, nebrojeno puta omanuli i pali, pa su se naposletku obeshrabrili: „To je to – ne moram više da stremim ka istini. Nije mi suđeno da budem blagosloven. Zar i Sȃm Bog nije rekao: ’Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove?’ Dovoljno je da se pogledam u ogledalo, pa da vidim koliko je moj izgled prosečan, moje oči neproduhovljene, a crte lica nesrazmerne, bez imalo prefinjenosti. Kako god da okrenem, jednostavno ne izgledam kao neko ko je blagosloven. Mogu ljudi da streme koliko im volja – ako ih Bog za to nije predodredio, oni od toga neće imati nikakve koristi!” Pogledajte samo mentalitet tih ljudi: kako bi oni uopšte i mogli da se otisnu na put stremljenja ka istini pored tolike grozote u njihovim srcima koju tek treba razrešiti? Stremljenje ka istini je najveća stvar u životu, a najgore što možete učiniti jeste da to stremljenje uvek povezujete sa zadobijanjem blagoslova. Čovek najpre mora da se reši svoje namere da zadobije blagoslove. Nakon toga, stremljenje ka istini će mu nešto lakše ići. Kada je reč o stremljenju ka istini, od ključne je važnosti da čovek ne gleda da li se tim putem kreće veliki broj ljudi i da ne sledi ono što bira većina, već da se, oponašajući Petra, usredsredi samo na težnju ka ispunjenju Božjih zahteva. Najvažnije je jasno sagledavati sadašnjost i živeti u njoj, spoznati koja se od iskvarenih naravi trenutno izliva iz tebe, pa istog trena potražiti istinu kojom ćeš je razrešiti, i to tako što ćeš je najpre detaljno analizirati i temeljno spoznati, a zatim se pred Bogom pokajati. Tokom pokajanja, od ključne je važnosti da tu istinu sprovodiš u delo – jedino se na taj način mogu postići stvarni rezultati. Recimo da se Bogu obratiš rečima: „Bože, spreman sam da se pokajem. Izvini. Pogrešio sam. Oprosti mi, molim Te!” Ako misliš da je to sve što treba da učiniš da bi kod Boga naišao na odobravanje, hoće li ti to uspeti? (Neće.) Recimo da Bogu uvek drage volje govoriš: „Izvini, Bože. Pogrešio sam.” Pritom se nadaš da će ti On na to odgovoriti: „U redu je. Samo tako nastavi.” Ako stalno živiš u takvom stanju, nećeš moći da zakoračiš u istinu. Kako bi, dakle, trebalo da se moliš Bogu i da se pred Njim pokaješ? Postoji li put za to? Ko god je to iskusio, neka slobodno kaže nešto o tome. Niko? Izgleda da nemate običaj da se molite za pokajanje, niti da ispovedate svoje grehe i da se pokajete pred Bogom. Kako onda da se oslobodite vlastitih želja i namera? Kako da se rešite vlastite iskvarenosti? Imate li put praktičnog delovanja? Primera radi, ako nemate put za rešavanje nadmene naravi, treba ovako da se molite Bogu: „Imam nadmenu narav, Bože. Mislim da sam jači od drugih, bolji od drugih i pametniji od drugih, i hteo bih da drugi rade onako kako im ja kažem. To je potpuno besmisleno. Zašto ne mogu da se oslobodim toga, iako znam da se radi o nadmenosti? Molim Te da me dovedeš u red i prekoriš me. Spreman sam da se odreknem svoje nadmenosti i vlastitih namera da bih Tvoje namere potražio. Spreman sam da saslušam Tvoje reči i da ih prihvatim kao svoj život i kao načela po kojima ću postupati. Spreman sam da proživim Tvoje reči. Molim Te da me usmeriš, molim Te da mi pomogneš i da me vodiš.” Ima li u tim rečima pokornog stava? Ima li želje za pokornošću? (Ima.) Neki će možda reći: „Nije dovoljno pomoliti se samo jedanput. Kad god me nešto bude zadesilo, i dalje ću živeti u skladu s vlastitom iskvarenom naravi, i dalje ću hteti da se ja pitam za sve.” U tom slučaju, nastavi da se moliš: „Bože, tako sam nadmen i buntovan! Molim Te da me dovedeš u red, da u začetku sprečiš moja zlodela i da obuzdaš moju nadmenu narav. Molim Te da me usmeravaš i vodiš, kako bih mogao da proživim Tvoje reči i da postupam i delujem u skladu s Tvojim rečima i Tvojim zahtevima.” Što češće stupaj pred Boga moleći sa i preklinjući, i dopusti Mu da deluje. Što iskrenije budu tvoje reči i tvoje srce, to će i tvoja želja da se pobuniš protiv vlastitog tela i samoga sebe postajati sve snažnija. Kad ta želja u tebi nadvlada želju da postupaš u skladu sa vlastitom voljom, tvoje će srce polako početi da se okreće – a kad se to desi, možeš se nadati da ćeš sprovoditi istinu u delo i postupati u skladu sa istina-načelima. Dok se budeš molio, Bog ti neće ništa govoriti, neće ti ni na šta ukazivati, niti ti išta obećavati, već će proučavati tvoje srce i namere koje stoje iza tvojih reči; motriće na to da li je ono što govoriš iskreno i istinito, kao i na to da li Ga sa iskrenim srcem preklinješ i moliš Mu se. Kad bude video da ti je srce iskreno, Bog će te voditi i usmeravati, kao što si to od Njega tražio i kao što si Ga molio, a ujedno će te svakako i prekoriti i dovesti u red. Kad Bog bude ispunio ono za šta si Ga preklinjao, srce će ti biti prosvećeno i donekle izmenjeno. U suprotnom, ako su tvoje molbe i preklinjanja neiskrena i ako nemaš iskrenu želju da se pokaješ, već samo pokušavaš da svojim rečima privremeno odobrovoljiš Boga i da od Njega napraviš budalu, nakon što ti prouči srce, On za tebe neće ni prstom mrdnuti, već će te se gnušati i odbaciti te. Pod takvim okolnostima, takođe će ti se činiti da ti Bog ništa ne govori, da ti ništa ne radi i da uopšte ništa ne preduzima, ali razlog zbog kojeg Bog na tebi ništa ne radi leži u tvom neiskrenom srcu. A šta će se desiti ako Bog na tebi ne bude ništa radio? Tvoje će srce, baš kao što ti je i bila namera, biti lišeno želje za pokajanjem i nimalo se neće preokrenuti. I tako će, u datom okruženju i u pogledu konkretnog događaja koji te je zadesio, svi tvoji postupci biti učinjeni po diktatu ljudske volje i iskvarenih naravi, umesto da budu zasnovani na istina-načelima. I dalje ćeš se ponašati i praktično delovati u skladu sa svojim ličnim željama i htenjima. Ishod tvojih molitvi upućenih Bogu biće isti kao i pre molitve; nikakve promene tu neće biti. I dalje ćeš raditi po svojoj volji i nećeš napraviti ni najmanji preokret. To znači da su, u procesu stremljenja ka istini, subjektivni napori ljudi veoma važni, kao i da je važno to da li oni razumeju istinu. U isto vreme, ako ljudi razumeju istinu i žele da je upražnjavaju, ali im se čini da je to jako teško, moraju se osloniti na Boga, ponuditi Mu svoje iskreno srce i uistinu Mu se pomoliti. To je takođe veoma važno i sve su te stvari neophodne. Ako se Bogu samo na brzinu i onako uzgred pomoliš rečima: „Bože, pogrešio sam. Izvini”, a u svom srcu ostaneš isto onako površan prema Bogu kao što si u svojim molitvama, onda ni Bog neće ništa raditi na tebi, niti će na tebe obraćati pažnju. Ako kažeš: „Izvini, Bože. Pogrešio sam”, Bog ti zasigurno neće reći: „U redu je.” Pošto si Mu se obratio površnim rečima i kao uzgred, Bog će te upitati: „A u čemu si to pogrešio? Šta nameravaš da učiniš? Hoćeš li se pokajati? Hoćeš li se odreći vlastitog zla i preokrenuti se? Hoćeš li se osloboditi vlastite volje, namera i interesa i požuriti da se što pre preokreneš? Možeš li doneti odluku da se preokreneš?” Ti možda nećeš čuti kako te Bog išta pita dok se to dešava, ali ako Mu kažeš: „Izvini, Bože. Pogrešio sam”, Božji će stav, gledano iz Njegove perspektive, biti upravo onakav kakvim sam ga maločas opisao: tim rečima će te ispitivati. Kako će te ispitivati? Posmatraće šta radiš i kakve odluke donosiš nakon što si rekao: „Izvini, Bože. Pogrešio sam.” On će želeti da vidi da li je tvoje pokajanje iskreno, odnosno, da li je do njega došlo na osnovu toga što si zaista priznao i prezreo vlastitu iskvarenost. Želeće da vidi kakav je tvoj stav prema Njemu i prema istini, kako gledaš na vlastitu iskvarenu narav i kakvi su tvoji stavovi o njoj, kao i da li nameravaš da odbaciš svoje pogrešne stavove i puteve; posmatraće koje odluke donosiš, da li si izabrao da ideš putem stremljenja ka istini, posmatraće na koji način deluješ i kojih se načela držiš dok na tom putu napreduješ, kao i to možeš li da sprovodiš istinu u delo i da Mu se pokoriš. Bog će ispitivati svaki tvoj korak, svaku tvoju nameru i odluku, i pritom će posmatrati da li se u onome što radiš, nakon što si te odluke doneo, zaista ogleda tvoje pokajanje i tvoj preokret. To su pitanja od ključne važnosti.

Kako da se ljudi preokrenu nakon što odluče da se pokaju? Tako što ćete se odreći vlastitih želja, vlastitih misli i stavova i starih načina delovanja, kako bi sprovodili istinu u delo i kako bi se uistinu promenili. To je ono što znači istinski se preokrenuti. Ako samo tvrdiš kako si spreman da se promeniš, ali se pritom u svom srcu još uvek čvrsto držiš vlastitih želja, napuštaš istinu i nastavljaš po starom, to znači da nisi uistinu počeo da se preokrećeš. Ako, prilikom molitve, Bogu samo kažeš: „Izvini, Bože. Pogrešio sam”, da bi nakon toga i dalje nastavio da donosiš odluke, da praktično deluješ i da živiš onako kako je tebi volja, suprotstavljajući se istini u svim tim stvarima, kako bi tebe onda, sa Božjeg stanovišta, trebalo definisati? Nisi se preokrenuo. U najmanju ruku, On će kazati da ne nameravaš da se preokreneš. Možeš ti Bogu da kažeš: „Izvini, Bože. Pogrešio sam”, ali to su samo uzgredne reči, to nije pokajanje niti ispovest koja izvire iz dubine tvog srca. U tim se rečima ne ogleda stav priznavanja greške i pokajanja; to su samo prazne reči. Bog ne sluša šta govoriš – On posmatra šta misliš, šta planiraš i šta smeraš. A kad bude video da su načela po kojima deluješ i dalje protivna istini, On će o tebi doneti istinitu, stvarnu i preciznu presudu. Reći će: „Nisi se preokrenuo, niti imaš nameru da se preokreneš.” Kad to bude rekao, kad ti Bog bude tako presudio, On se nadalje više neće baviti tobom. A kad Bog bude prestao da se bavi tobom, tvoje će srce danima nakon toga biti mračno, bićeš lišen prosvećenja i prosvetljenja u svemu što radiš, i nećeš uopšte biti svestan ispoljavanja svoje iskvarene naravi, niti ćeš zbog toga biti podvrgnut dovođenju u red. Nastavićeš da živiš, tupo i utrnulo, osećaćeš se šuplje i bez ičega na šta bi mogao da se osloniš. Što je najgore od svega, i dalje ćeš se prepuštati proizvoljnom i nepromišljenom ponašanju, dopuštajući svojoj iskvarenoj naravi da nekontrolisano raste i buja. Eto, tako će se stvari odvijati. A kakva će biti krajnja posledica takvog ponašanja neke osobe? Kad neka osoba okrene leđa istini, posledica koju ona time navlači na sebe jeste da se Bog neće više baviti njome. Iako ti Bog pritom možda neće ništa reći, niti ti išta jasno naznačiti, moći ćeš to da osetiš. Na osnovu tvojih misli i ideja, tvojih stvarnih stanja i stava prema istini, biće potpuno jasno da se tvoje ukupno stanje sastoji od obamrlosti, tuposti, nepopustljivosti i ostalih sličnih manifestacija. Takve se stvari odražavaju u ljudima. Prema tome, nakon što sa ovim uporedite svoje stvarne živote i stvari koje upražnjavate, možda će vas zanimati da proučite i istražite sledeće: dok još ni najmanje nisi okrenut Bogu, možda si u stanju da Mu upućuješ pregršt slatkih i milozvučnih reči, ali u kakvom se stanju i poziciji nalaziš dok to činiš? A kad se budeš zaista preokrenuo, iako se Bogu možda nećeš moliti slatkim i milozvučnim rečima, već ćeš Mu tek ponešto od srca reći, u kakvom ćeš se stanju i poziciji tada nalaziti? Ta se dva stanja u potpunosti razlikuju među sobom. Iako Bog ljudima, u njihovom svakodnevnom životu, možda ni na šta jasno ne ukazuje, niti im se obraća očiglednim rečima, trebalo bi da ljudi, u svom svakodnevnom životu, mogu da osete delo Svetog Duha, sve što On čini i svaku nameru koju želi da izrazi. Naravno, posmatrači takođe mogu da primete te stvari. Neko ko je bio tup i slabouman može najednom postati pametan, dok osoba koja je obično pametna može najednom postati tupa, slaboumna i beskorisna. Ta dva stanja mogu se istovremeno javiti u jednoj te istoj osobi, ili kod različitih ljudi – to je nešto što se dešava prilično često. Iz ovoga se može videti da pamet ili glupost neke osobe, u mnogim slučajevima, uopšte ne zavise od njenog mozga, njenih misli ili njenog kova; to određuje Bog. Da li ti je to jasno? (Jeste.) Te stvari nećeš razumeti dokle god ih lično ne iskusiš. Kad ih jednom budeš iskusio, znaćeš – što je tvoje iskustvo o njima dublje, to će i tvoje razumevanje biti temeljnije, a ujedno ćeš ih i više ceniti. Božje namere ogledaju se u Njegovim postupcima; On ti na njih neće očigledno ukazivati, neće ti to otvoreno saopštavati, niti će ti o tome pričati, ali to ne znači da On o tebi nema nikakav stav. To ne znači da Bog nema nikakve stavove o tvojim mislima, idejama, stanjima ili stavovima. Ako neko gaji lične namere i planove kad god mu se nešto desi, i ako sasvim jasno ispoljava iskvarenu narav – trebalo bi da takva osoba upravo u tim trenucima preispita samu sebe i potraži istinu, a to su ujedno i ključni momenti tokom kojih Bog analizira tu osobu. Prema tome, bez obzira na to da li si u stanju da tražiš istinu, da prihvatiš istinu i da se iskreno pokaješ – to su trenuci u kojima čovek sebe najviše razotkriva. U tim trenucima, treba da priznaš da ti je narav iskvarena i da budeš spreman da se iskreno pokaješ. Treba da se iskreno izjasniš pred Bogom, umesto da Mu tek uzgred kažeš: „Izvini, Bože. Pogrešio sam.” Ono što je Bogu potrebno nije tvoje uzgredno obraćanje, već stav iskrenog pokajanja. Ako imaš bilo kakvih poteškoća, Bog će ti pomoći, usmeravaće te i vodiće te korak po korak u tvom preokretanju ka putu prihvatanja i stremljenja ka istini. Naravno, ako je tvoje pokajanje samo na rečima, ili ako nameravaš da se pokaješ i želiš da se odrekneš svojih namera i želja, ali s tim u vezi nisi iskren i nedostaje ti volja da to učiniš, Bog te na to neće primoravati. Što se Boga tiče, u Njegovom stavu prema čoveku nema nikakvog „moranja”; Bog ti daje slobodu, nudi ti mogućnost izbora i čeka. Šta je to što Bog čeka? Čeka da vidi šta ćeš naposletku izabrati i da li nameravaš da se pokaješ. Ako nameravaš da se pokaješ, kada ćeš to učiniti? Kako će se tvoje pokajanje ispoljiti? Ako nameravaš da se pokaješ i spreman si da to učiniš, ali pritom i dalje pokušavaš da svojim postupcima zaštitiš vlastite interese, ne želeći da izgubiš svoj status, onda je potpuno jasno da ti nisi pravi pokajnik i da si neiskren u vezi s tim. Ti samo malčice želiš da se pokaješ, ali nisi istinski pokajnik. Da li će Bog raditi na tebi ako samo nameravaš da se pokaješ, ali nisi iskreni pokajnik? Neće. Pitaće te: „Pa dobro, kada tačno nameravaš da se pokaješ?” A ti nećeš znati da mu odgovoriš. Hoće li ti Bog ponoviti to pitanje? Ne – reći će ti: „Znači, dakle, da nisi iskreni pokajnik. Onda ću sačekati.” Možda nemaš nameru da se pokaješ, možda još nisi spreman za to, a možda ne želiš da se odrekneš svog statusa i interesa. Onda, u redu. Bog ti daje slobodu da odabereš ono što želiš. Ni na šta te On neće primoravati. Ima, međutim, jedna činjenica o kojoj treba da razmisliš – ako se, poput drevnih Ninivljana, ne preokreneš i ne pokaješ, šta će od svega toga ispasti? Bićeš uništen. Ako, u ovom trenutku, samo nameravaš da se pokaješ, ali još uvek ništa konkretno nisi preduzeo u cilju pokajanja, Bog se više neće baviti tobom. Zašto se neće više baviti tobom? Bog kaže: „Nisi iskren, ne iznosiš otvoreno svoje stavove, a srce ti se još uvek koleba.” Možda ćeš, posle kraćeg razmišljanja, reći kako si spreman da se pokaješ, ali to je samo prolazna misao i prazna izjava, bez ikakve akcije ili konkretnog plana. Upravo zato Bog kaže: „Ljude poput tebe naprosto ću gurnuti u stranu. Uopšte Me ne zanimaš. Radi kako ti je volja!” Kad jednoga dana budeš shvatio: „O, ne, treba da se pokajem”, kako bi trebalo da postupiš? Bog ti neće slepo poverovati na reč, niti će smesta početi da radi na tebi, misleći: „Pošto namerava da se pokaje, trebalo bi da ga odmah blagosiljam, zar ne?” Bog neće tako postupiti. Šta će učiniti? Temeljno će te ispitati. Nameravaš da se pokaješ, želiš da se pokaješ i zahtevaš to od sebe nešto jače nego ranije, ali ko zna koliko će ti vremena biti potrebno da to zaista i učiniš. Ako nisi preduzeo konkretne korake, niti imaš konkretan plan kako da se pokaješ, to onda i nije pravo pokajanje. Moraš da preduzmeš stvarne korake. Tek kad preduzmeš stvarne korake, Božje delo će uslediti. Zar se Božje delo i Njegov odnos prema ljudima ne zasnivaju na načelima? Kad Bog krene na posao, čovek zadobija prosvećenje, oči mu zablistaju, u stanju je da razume istinu i da zakorači u stvarnost, a dobitak mu se ustostručuje i uhiljadostručuje. Kad ti se to dogodi, bićeš uistinu blagosloven. Na kojim temeljima, dakle, ljudi sebe moraju izgrađivati da bi sve to postigli? (Na sposobnosti da se iskreno pokaju.) Tako je. Kad se ljudi zaista odreknu vlastitih želja i interesa i kad se iskreno pokaju pred Bogom – drugim rečima, kad vlastita zlodela zaustave u samom začetku, kad se odreknu sopstvene zlobe, svojih želja i namera, kad se ispovede pred Bogom i kad prihvate Božje zahteve i Njegove reči – tek tada će zakoračiti u stvarnost vlastitog preokreta. Jedino to je pravo pokajanje.

Maločas smo u zajedništvu razgovarali o problemima na koje čovek često nailazi u svom stremljenju ka istini, kao i o problemima koje oni koji streme ka istini mogu da prepoznaju i da ih spoznaju. Upravo su to problemi koje treba razrešiti. Iako te probleme ranije možda nismo detaljno objašnjavali, niti ih previše analizirali, iako možda čak nismo došli ni do kakvog jasnog zaključka o njima, za svaki od koraka koje čovek doživljava u toku stremljenja ka istini, za svako od različitih ponašanja i stanja kroz koja čovek prolazi tokom tog procesa, Bog ima odgovarajuće reči i dela, kao i relevantne načine i metode pristupa u njihovom rešavanju. Ljudi mogu da dožive i da razumeju ponešto od svega toga; stoga oni ne treba pogrešno da shvataju Boga, niti da u vezi s Njim u sebi gaje bilo kakve predstave i maštarije koje se ne poklapaju sa stvarnošću. Štaviše, Bog ljudima daje dovoljno slobode i mogućnosti da sami donose odluke o svakom koraku, o svakom načinu postupanja i praktičnog delovanja od kojih se sastoji stremljenje ka istini – On ljude ni na šta ne primorava. I mada su te reči i ti zahtevi odštampani i izgovoreni jasnim i preciznim jezikom, svakoj osobi je i dalje ostavljena mogućnost da po svojoj volji slobodno odlučuje o tome kako će tim istinama pristupati. Bog nad ljudima ne vrši nikakvu prinudu. Ako si voljan da stremiš ka istini, možeš se nadati spasenju. Ako pak nisi spreman da stremiš ka istini, ako te ove istine uopšte ne zanimaju i stoga ih odbacuješ, ako nisi nimalo zainteresovan za sve te načine praktikovanja stremljenja ka istini – i to je takođe u redu. Bog te neće primoravati na to. Isto tako je u redu ako samo želiš da naporno radiš. Dokle god ne kršiš načela, Božja kuća ti dopušta da samostalno donosiš odluke. Iako je stremljenje ka istini neraskidivo vezano za dostizanje spasenja i usko povezano s njim, još uvek ima mnogo ljudi koje stremljenje ka istini uopšte ne zanima, koji o tome ne razmišljaju i koji ne nameravaju, niti planiraju da se time bave. Da li to znači da su svi ti ljudi osuđeni? Ne baš. Ako oni, po osnovu učinka u obavljanju svojih dužnosti, zadovoljavaju zahteve Božje kuće, onda mogu nastaviti da tamo obavljaju svoje dužnosti. Božja kuća ti neće ukinuti pravo da obavljaš svoju dužnost zbog toga što ne stremiš ka istini. Takvo obavljanje dužnosti je, međutim, do danas bilo klasifikovano kao „naporan rad”. „Naporan rad” je, zapravo, lepši izraz koji Božja kuća koristi za nešto što bi se naprosto moglo nazvati „obavljanjem posla”. Možda će neki od vas reći: „Kad obavljaš neki posao, za to dobijaš platu.” Tako je, za obavljanje posla možete biti plaćeni. Šta je, dakle, u ovom slučaju tvoja plata? Sve blagodati koje ti je Bog podario – to je tvoja plata. A što se stremljenja ka istini tiče, ma šta da ti nameravaš, planiraš ili želiš da učiniš, sada mogu otvoreno da ti kažem da si u tom smislu potpuno slobodan. Ako budeš stremio ka istini, to će biti u redu; ne budeš li stremio, isto tako će biti u redu. Ali poslednja stvar koju ću vam reći jeste da samo kroz stremljenje ka istini čovek može da bude spasen. Ako ne stremite ka istini, vaše nade u pogledu spasenja ravne su nuli. To je činjenica koju želim da vam saopštim. Tu činjenicu moram da vam saopštim kako bi se ona potpuno jasno, izričito, precizno i nedvosmisleno urezala u vaša srca – kako biste u svojim srcima mogli jasno da spoznate temelj na kojem se zasniva nada u spasenje. Ako se zadovoljavaš samo time što naporno radiš, misleći: „Dovoljno mi je što mogu da obavljam svoju dužnost i time izbegnem izbacivanje iz Božje kuće, odnosno, što ne moram da se bakćem s nečim tako teškim kao što je stremljenje ka istini”, da li je takav stav održiv? Da li si, iako još uvek veruješ u Boga ili obavljaš neku dužnost, i dalje uveren da možeš Boga da slediš do samog kraja? Bez obzira na sve, stremljenje ka istini je velika stvar u životu, važnija od braka i rađanja dece, važnija od podizanja sinova i kćeri, važnija od života i sticanja bogatstva. Ono je čak važnije i od obavljanja dužnosti i težnje ka vlastitoj budućnosti u Božjoj kući. Kad se sve sabere i oduzme, stremljenje ka istini je najznačajnija stvar na životnom putu neke osobe. Ako u sebi još uvek niste razvili zanimanje prema stremljenju ka istini, niko vas zbog toga neće osuđivati, niti tvrditi da ni ubuduće nećete stremiti ka istini. Ni Ja vas neću osuđivati, niti ću reći da, ako sada ne stremite ka istini, to nikada nećete raditi u budućnosti. Stvari se uopšte ne odvijaju na taj način. Ne postoji takav logički odnos; to nije činjenično stanje. Bilo kako bilo, nadam se da ćete u bliskoj budućnosti, ili već koliko danas, moći da se otisnete na put stremljenja ka istini i svrstate se među ljude koji se mogu nadati spasenju.

Stremljenje ka istini direktno je povezano sa postizanjem spasenja, što znači da ova tema uopšte nije nevažna. Iako se možda radi o sasvim običnoj temi, ona se dotiče mnogih istina. Ova tema je, zapravo, usko vezana za čovekove izglede i njegovo odredište i, mada o njoj često razgovaramo, ljudima još uvek nisu sasvim jasne razne istine i problemi u vezi sa stremljenjem ka istini, koje bi morali da razumeju. Umesto toga, oni kao muve bez glave streme ka raznoraznim ponašanjima i pristupima koje ljudi smatraju dobrim, kao i za određenim mišljenjima i stavovima koje smatraju relativno aktivnim, naprednim i pozitivnim, brkajući ih sa istinom. To je strašna greška. Ima mnogo stvari koje ljudi smatraju dobrim, ispravnim i korektnim, ali koje, da budemo sasvim precizni, ne predstavljaju istinu. Neke od tih stvari mogu, u najboljem slučaju, biti u skladu sa istinom, ali se za njih ipak ne može reći da jesu istina. Većina ljudi na duboko pogrešan način razume stremljenje ka istini i gaji popriličan broj lažnih shvatanja i pristrasnih stavova u vezi s njim. Stoga je neophodno da u zajedništvu jasno razgovaramo o ovoj temi, kako bi ljudi u svemu tome razumeli istine koje treba da razumeju i probleme koje treba da razreše. Imate li ikakvo mišljenje o konkretnim sadržajima vezanim za stremljenje ka istini, o kojima smo maločas razgovarali? Imate li ikakvih planova ili namera? Pošto smo sada, kroz razgovor u zajedništvu, došli do konkretnije definicije stremljenja ka istini, mnogi ljudi su pomalo zbunjeni u vezi sa onim što su ranije radili i ispoljavali, kao i sa onim što ubuduće nameravaju da rade. Uznemireni su, a nekima se čak čini da za njih nema nade i da im preti opasnost da budu uklonjeni. Ako se ljudi osećaju bezvoljno, uprkos tome što smo o istini jasno razgovarali u zajedništvu, da li je njihovo stanje ispravno? Da li je ono normalno? (Ne, njihovo stanje nije normalno.) Zar se ne bi osećao snažnije da si ranije već stremio ka istini i da si, slušajući sada ovaj naš razgovor, dobio potvrdu o tome? (Da, osećao bih se snažnije.) Zašto su onda ljudi tako bezvoljni? Šta leži u korenu njihove bezvoljnosti? Što se o istini jasnije i transparentnije razgovara, tim pre bi ljudi trebalo da imaju svoj put – zašto se onda, kad već imaju svoj put, osećaju bezvoljnije? Zar ovde ne postoji neki problem? (Postoji.) Koji je to problem? (Ako neko zna da je dobro stremiti ka istini, ali nema volje da to čini, to je zato što ta osoba ne voli istinu.) Ljudi ne vole istinu, niti nameravaju da ka njoj streme – to je razlog zbog kojeg se osećaju bezvoljno. A šta je s njihovim ranijim postupcima? (Osuđeni su na propast.) „Osuđeni” nije baš prava reč – preciznije bi bilo reći da njihovi raniji postupci nisu priznati. Nepriznavanje nečijih postupaka – kakav je sad to ishod? Šta se dešava kad nečiji postupci ostanu nepriznati? Šta to znači? Stvar je krajnje jednostavna – ako nečiji postupci nisu priznati, to pokazuje da ta osoba ne stremi ka istini, već da umesto toga stremi ka stvarima koje ljudi smatraju dobrim i ispravnim, te da i dalje živi u skladu sa vlastitim predstavama i maštarijama. Zar se ne dešava upravo to? (Dešava se.) To je ono što se zapravo dešava. Kada Bog ne priznaje njihove postupke, ljudi se osećaju uznemireno. Zar oni tada ne poseduju nešto od pozitivnog i ispravnog puta praktičnog delovanja? Da li je u redu da neka osoba postane negativna, da napusti svoju dužnost i da se odrekne sebe kao beznadežnog slučaja, samo zato što njeni postupci nisu priznati? Da li je to pravi put praktičnog delovanja? (Nije.) To nipošto nije pravi put praktičnog delovanja. Kad se nekoj osobi takvo nešto desi i kad ona razotkrije vlastite probleme, trebalo bi da što pre napravi zaokret. Ukoliko, kroz naše razgovore o tome šta znači stremiti ka istini, ustanoviš da tvoji raniji postupci i ponašanja nisu imali nikakve veze sa stremljenjem ka istini, prvo što treba da učiniš, bez obzira da li te to uznemiruje ili ne, jeste da preokreneš svoje stare, pogrešne načine i metode praktičnog delovanja, kao i pogrešan put svog stremljenja. Te stvari treba momentalno da preokreneš. Ako njihovi raniji postupci budu odbačeni i nepriznati od Boga, ako Bog kaže da su ti postupci puki naporni rad i da nemaju nikakve veze sa stremljenjem ka istini, neki će ovako razmišljati: „Oh, mi ljudi smo zaista glupi i slepi. Ne razumemo istinu i stvari ne vidimo onakvima kakve one zaista jesu – uz to, sve vreme živimo u uverenju da istinu sprovodimo u delo, da stremimo ka njoj i da udovoljavamo Bogu. Tek sada shvatamo da je sve ono što smo činili tokom našeg tobožnjeg ’stremljenja ka istini’ zapravo predstavljalo dobra ljudska ponašanja – da su to naprosto bile stvari koje ljudi čine na osnovu raznih nagonskih sposobnosti, na osnovu svog kova i telesnih talenata. Sve je to miljama daleko od suštine, definicije i zahteva stremljenja ka istini; te stvari naprosto nemaju s tim nikakve veze. Šta povodom toga treba da učinimo?” To je veliki problem koji se mora rešiti. Koji je način njegovog rešavanja? Pitanje zapravo glasi: budući da su ponašanja i pristupi, koje su ljudi ranije smatrali dobrim, sada u celosti odbačeni, i budući da ih Bog nije upamtio, niti ih je definisao kao stremljenje ka istini – šta onda jeste stremljenje ka istini? Da bi odgovorio na ovo pitanje, čovek mora da pažljivo u molitvi čita definiciju stremljenja ka istini, mora da u toj definiciji pronađe put praktičnog delovanja i da taj put pretvori u svoju životnu stvarnost. Budući da u prošlosti nisu upražnjavali stremljenje ka istini, definiciju stremljenje ka istini ljudi odsad moraju uzimati kao svoju osnovu, kao temelj vlastitog ponašanja. Kako, dakle, glasi definicija stremljenja ka istini? Ona glasi ovako: posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Ovo se ne može jasnije i eksplicitnije izraziti. Šta onda predstavljaju svi raniji čovekovi postupci i ponašanja? Jesu li bili u skladu s Božjim rečima i jesu li uzimali istinu kao kriterijum? Razmislite malo – jesu li? (Nisu.) Moglo bi se reći da su im se takvi postupci i ponašanja dešavali jednom u sto godina, to jest da ih je doslovno nemoguće pronaći. Da li to onda znači da čovek baš ništa nije postigao za sve ove godine koliko veruje u Boga, čita Njegove reči i sa drugima u zajedništvu razgovara o njima? Zar ljudi ni jednu jedinu stvar nisu upražnjavali u skladu s Božjim rečima? Na šta je tačno usmerena definicija „Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum”, o kojoj smo ovde govorili? Koji problem ona treba da reši? Na koje je čovekove probleme i na koje aspekte suštine ljudske naravi ona usmerena? Iako ljudi sada možda i razumeju definiciju stremljenja ka istini, kada je reč o razlozima zbog kojih njihovi raniji postupci nisu priznati, već su definisani kao nešto što nije stremljenje ka istini, ti su razlozi ljudima i dalje nejasni, neshvatljivi i opskurni. Neki će reći: „Tolikih smo se stvari odrekli otkad smo prihvatili ime Božje: digli smo ruke od svojih porodica i svojih poslova, odrekli se svojih izgleda za budućnost. Neki od nas su se povukli s dobrih pozicija; drugi su napustili svoje srećne porodice; treći su imali sjajne i dobro plaćene karijere, sa neograničenim izgledima za budućnost, ali su ih ipak napustili. Sve su to stvari kojih smo se odrekli. Otkad smo počeli da verujemo u Boga, naučili smo se poniznosti, strpljenju i toleranciji. Prilikom komunikacije s drugima, ne ulazimo u prepirke s njima, nastojimo da probleme koji se javljaju unutar crkve rešavamo kako najbolje znamo i umemo, i dajemo sve od sebe kako bismo svojoj braći i sestrama s puno ljubavi pomagali kad god naiđu na bilo kakve poteškoće. Koliko god je to moguće, izbegavamo da drugim ljudima nanosimo štetu i da narušavamo njihove interese. Zar je moguće da nijedan od ovih pristupa zaista nema nikakve veze sa stremljenjem ka istini?” Razmislite sada dobro: na šta se odnose sva čovekova odricanja, davanja, njegovi napori, tolerancija, strpljenje, pa čak i stradanja? Kako se sve te stvari postižu? Na čemu se one zasnivaju? Koja motivaciona sila nagoni čoveka da sve to čini? Promislite malo o tome. Zar te stvari ne zavređuju da o njima dublje razmišljate? (Zavređuju.) Pa dobro, pošto o njima vredi dublje razmisliti, hajde da ih danas zajedno istražimo i proučimo; hajde da vidimo da li sve ono što je čovek oduvek smatrao dobrim, ispravnim i plemenitim ima ikakve veze sa stremljenjem ka istini.

Započećemo od razmatranja čovekovih odricanja, napora i cene koju čovek plaća. Bez obzira na kontekst ili okruženje u kojima se ta odricanja, napori i plaćanja cene odvijaju, odakle potiče primarna motivaciona sila za sve to? Kad rezimiram, postoje dva izvora te sile. Prvi je kada ljudi, u svojim zamislima i predstavama, pomisle: „Ako verujete u Boga, treba svega da se odreknete, da date sebe i da platite cenu za Njega. Bogu je ugodno kad ljudi tako čine. On ne voli kad se ljudi prepuštaju udobnostima i streme ka svetovnim stvarima, niti kad ostaju ravnodušni i nastavljaju da žive svoj život nakon što su obznanili da prihvataju Njegovo ime i da su postali Njegovi sledbenici. Bog ne voli kad ljudi tako postupaju.” U pogledu čovekove subjektivne volje, takva je misao sasvim izvesna. Bez obzira na razloge zbog kojih neko prihvata Boga i Njegovo novo deo, subjektivna volja te osobe pristaje na takvo postupanje, verujući da se Bogu dopada samo kad ljudi tako postupaju, odnosno da će jedino takvim postupanjem postići da Bog bude srećan i zadovoljan. Takve osobe smatraju da će Bog zasigurno biti srećan dokle god se ljudi marljivo trude i bore, dokle god se naprežu ne tražeći ništa zauzvrat, dokle god se, u dobru i u zlu, naprežu i plaćaju cenu, i sve dotle dok plaćaju cenu, naprežu se, daju sve od sebe i prinose sebe kao žrtvu Bogu. I tako, čim neko poveruje u sve ovo, on bez razmišljanja saginje glavu i, bez obzira na sve drugo, odriče se svega čega može da se odrekne, nudi sve što ima da ponudi i trpi svako stradanje koje može da podnese. Iako ljudi ovakve pristupe sprovode u delo, da li je iko od njih ikada podigao glavu i upitao Boga: „Jesu li stvari koje činim one koje su Tebi potrebne, Bože? Priznaješ li, Bože, sva moja davanja, moje napore, moje patnje i cenu koju sam platio?” Ljudi nikada Bogu ne postavljaju ta pitanja, pa ne znajući kakva bi bila Njegova reakcija i Njegov stav po tim pitanjima, nastavljaju da se naprežu, nude i daju sebe na osnovu svojih jednostranih želja, verujući da će Bog biti srećan i zadovoljan jedino ako oni budu na taj način patili. Neki čak idu toliko daleko da se odriču knedli, strahujući da bi Bog bio nezadovoljan ukoliko bi ih pojeli. Umesto toga, jedu običan kačamak, verujući da jedenje knedli predstavlja preterivanje u zadovoljstvu. Opušteni su samo dok konzumiraju kačamak, bajati somun i povrće iz turšije, i misle da je Bog zasigurno zadovoljan onda kad se oni osećaju opušteno. Svoja vlastita osećanja, svoju radost, tugu, bes i sreću, brkaju sa Božjim osećanjima, s Njegovom radošću, tugom, besom i srećom. Zar to nije apsurdno? Mnogi ljudi istinom smatraju stvari za koje čovek drži da su ispravne, te ih, povrh toga, nameću Bogu, opisujući ih kao Božje zahteve prema čoveku, jer svi ljudi upravo u to veruju. I sve dok žive u takvom uverenju, sasvim je prirodno i vrlo verovatno da će oni sve te izjave, ponašanja i pristupe okarakterisati kao istinu. Pošto su ustanovili da su te stvari istina, smatraće da one ujedno predstavljaju načela praktičnog delovanja kojih se čovek mora pridržavati, a svakoga ko ta načela poštuje i ko deluje u skladu s njima smatraće osobom koja upražnjava Božje reči, stremi ka istini i, naravno, sledi Njegovu volju. A budući da ti ljudi „slede Božju volju”, zar onda njihove nevolje nisu vredne truda? Zar to ne znači da oni tu cenu ispravno plaćaju? Nije li to nešto što je Bogu ugodno i što On pamti? Ljudi bi pomislili da to sigurno jeste tako. U tome se ogleda rastojanje i razlika između onoga što čovek smatra „istinom” i Božjih reči. Sve što je, prema ljudskim predstavama i maštarijama, u skladu s moralnim karakterom čoveka i što je dobro, plemenito i ispravno, ljudi jednoobrazno svrstavaju pod istinu, da bi zatim nastavili da se u tom pravcu ponašaju i da praktično deluju, postavljajući pritom stroge zahteve sebi samima. Veruju da na taj način zapravo streme ka istini, da su baš oni ti koji streme ka istini i da, naravno, sasvim sigurno spadaju među ljude koji mogu da budu spaseni. Činjenica je, međutim, da Božje reči i istina nemaju ama baš nikakve veze s onim što ljudi u svojim predstavama smatraju dobrim, ispravnim i pozitivnim. Uprkos tome, čak i dok Božje reči čitaju i drže ih u svojim rukama, ljudi istinom smatraju sve ono što je – prema njihovim predstavama – dobro, ispravno, lepo, ljubazno, pozitivno, kao i sve ono što čovek zastupa kao istinito i pozitivno; neumorno streme ka njima i pritom zahtevaju, ne samo od sebe, već i od drugih ljudi, da ka tome streme i da sve to postignu. Stvari koje smatraju dobrim, ljudi uporno brkaju sa istinom, da bi zatim svoje stremljenje usklađivali sa merilima i pravcem koji te stvari diktiraju, te na osnovu svega toga veruju da oni sami već streme ka istini i da proživljavaju istina-stvarnost. To je jedan aspekt čovekovog pogrešnog shvatanja u vezi sa stremljenjem ka istini. Nesporazum se sastoji u tome da ljudi za svoja merila uzimaju ono što oni – u svojim predstavama – smatraju dobrim, ispravnim i pozitivnim, zamenjujući tim merilima Božje zahteve prema čoveku, kao i zahteve i merila Njegovih reči. Te stvari, dakle, za koje u svojim predstavama veruju da su ispravne i dobre, ljudi brkaju sa istinom; i ne samo to – oni te stvari bespogovorno prihvataju i streme ka njima. Zar to ne predstavlja problem? (Predstavlja.) To je problem koji se tiče čovekovih misli i stavova. Čime su ljudi motivisani da čine takve stvari? Koji je osnovni uzrok zbog kojeg se u njima rađaju takve ideje i lažna shvatanja? Osnovni uzrok je u tome što ljudi veruju da se te stvari Bogu dopadaju, te Mu ih stoga nameću. Primera radi, tradicionalna kultura uči ljude da budu marljivi i štedljivi, da su marljivost i štedljivost ljudske zasluge. Još jedna takva zasluga opisana je izrekom „Moraš mnogo da propatiš da bi stigao do vrha”, ili izrekom „Veži konja gde ti gazda kaže, jer inače ništa nećeš steći, ma koliko se mučio”, i drugim sličnim idejama. U svakoj rasi i svakoj grupi ljudi, ima onih koji veruju da je istina sve ono što oni smatraju dobrim, ispravnim, pozitivnim, aktivnim i naprednim, i koji na te stvari gledaju kao na istinu, zamenjujući njima sve one istine koje je Bog izrazio. Stvari u koje čovek čvrsto veruje, a koje zapravo potiču od Sotone, takvi ljudi brkaju sa istinom i sa merilima Božjih zahteva. Svoja stremljenja usmeravaju ka onim idealima, pravcima i ciljevima koje oni sami zamišljaju i za koje veruju da su ispravni. To je strašna greška. Stvari koje potiču iz čovekovih predstava i maštarija uopšte se ne poklapaju s Božjim rečima i potpuno su suprotne istini.

Da vam sve ovo ne bi zvučalo previše apstraktno i da biste to mogli da razumete, na nekoliko primera ću vam pokazati kako ljudi istinu brkaju sa stvarima za koje, u svojim predstavama, drže da su dobre i ispravne. Primera radi: kad počnu da veruju u Boga, neke žene prestaju da se šminkaju i da nose nakit. Drugim rečima, šminku i nakit ostavljaju po strani, smatrajući da ljudi koji veruju u Boga treba uljudno da se ponašaju, da ne smeju da nose šminku ni modernu odeću. Ima ljudi koji poseduju automobil, ali ga ne voze, već umesto toga voze bicikl. Oni smatraju da vožnja automobila predstavlja preteranu udobnost. Neki ljudi ne jedu meso iako bi to sebi mogli da priušte, zato što misle da bi, ako bi stalno jeli meso, postali slabi i negativni, te da bi izdali Boga, ako bi se našli u situaciji da više ne mogu jesti meso. Stoga se oni, zlu ne trebalo, svesno odvikavaju od jedenja mesa. Drugi, pak, misle da, kao vernici u Boga, moraju odavati utisak uljudne osobe, pa stoga nastoje da odbace sve svoje mane i loše navike, svojski se trude da promene način govora i obuzdaju svoj temperament, i čine sve što mogu da budu prefinjeni, a ne vulgarni. Smatraju da svaki čovek, čim počne da veruje u Boga, mora sebe da ograničava i obuzdava, da mora u očima drugih ljudi postati dobra i uljudna osoba. Ujedno, smatraju da time plaćaju cenu, da udovoljavaju Bogu i da sprovode istinu u delo. Neki se, s vremena na vreme, lepo doteraju i odu u kupovinu, da bi odmah zatim počeo da ih muči osećaj krivice. Misle da sada, pošto veruju u Boga, ne bi smeli da se šminkaju i doteruju, niti da nose finu odeću. Veruju da će ih Bog prezreti i da Mu se neće dopasti to što se šminkaju, doteruju i lepo oblače. Misle da Bog voli primitivna ljudska bića, ali ne i industriju, savremenu nauku, niti bilo kakve trendove. Smatraju da će ka istini moći da streme samo ukoliko se odreknu stremljenja za svim drugim stvarima. Zar takvo shvatanje nije iskrivljeno? (Jeste.) Da li su ti ljudi pažljivo pročitali Božje reči? Jesu li Božje reči uzeli kao istinu? (Ne.) A pošto Božje reči nisu uzeli kao istinu, da li oni onda streme ka istini? (Ne.) Upravo zato i kažemo da svi ti pristupi i manifestacije nastaju tako što ljudi istinu brkaju sa stvarima koje, u svojim predstavama, smatraju ispravnim i dobrim, a zatim te stvari uzimaju kao zamenu za istinu. Oni te stvari upražnjavaju krajnje optimistično, verujući da na taj način streme ka istini i da su oni zapravo ljudi koji poseduju istina-stvarnost. Tako, na primer, ima ljudi koji, od trenutka kad su poverovali u Boga, nisu pogledali nijednu televizijsku emisiju ili dnevnik, niti su ikada otišli u kupovinu. Mnoge su noći prespavali na stogovima sena i mnoge dane prestajali kraj uličnih slivnika, šireći jevanđelje i obavljajući svoje dužnosti. Mnogo ih je puta želudac mučio zbog hladne hrane, puno su smršali i mnogo propatili zbog nedostatka sna i oskudne ishrane. Ovi ljudi sve to odlično znaju i sve te stvari uredno beleže, jednu po jednu. Zašto oni vode tako urednu evidenciju o tim stvarima? Zato što veruju da takvim ponašanjem i takvim pristupom zapravo sprovode istinu u delo i udovoljavaju Bogu, i zato što veruju da će od Boga dobiti priznanje ako se budu lepo ponašali. I tako ljudi, bez ikakvog oklevanje i pritužbe, upražnjavaju sve te stvari. U svojim glaavama oni neumorno razglabaju o tim stvarima, ponavljaju ih i prisećaju ih se, a srca su im zbog toga ispunjena. Pa ipak, kad ih Bog podvrgne kušnjama, kad okruženje koje im je Bog uredio nije u skladu s njihovim željama, kad se Njegovi postupci i ono što On od njih zahteva ne poklapa s njihovim predstavama, tada im stvari koje smatraju ispravnim, kao ni cena koju su platili, a ni stvari koje upražnjavaju, neće više biti ni od kakve koristi. Te stvari im neće ni najmanje pomoći da se pokore Bogu, niti da Ga spoznaju unutar okruženja sa kojima su suočeni. Naprotiv, one će za njih postati kamenovi spoticanja i prepreke na njihovom putu ulaska u stvarnost Božjih reči i pokoravanja Bogu. Razlog za to leži u činjenici da ljudi nikada nisu naučili da stvari koje oni smatraju ispravnim u osnovi nisu istina, kao i da to što oni upražnjavaju nije stremljenje ka istini. Šta će, dakle, ljudi naposletku zadobiti od svega toga? Jedva neku vrstu lepog ponašanja. Ljudi iz tih stvari neće zadobiti ni istinu ni život. Pa ipak, oni i dalje pogrešno veruju da ta lepa ponašanja predstavljaju istina-stvarnost, i čak su naizgled još odlučniji u svom stavu da te stvari, koje oni u svojim predstavama smatraju ispravnim, zaista jesu istinite i pozitivne, usled čega ta odlučnost pušta korenje u njihovim srcima. Što ljudi više obožavaju i slepo veruju u te stvari, koje u svojim predstavama smatraju ispravnim, to oni snažnije odbacuju istinu i sve se više udaljavaju od Božjih zahteva i Njegovih reči. U isto vreme, što je viša cena koju plaćaju, to su jače uvereni da zapravo stiču kapital i to iskrenije veruju kako zavređuju da budu spaseni i da prime ono što im je Bog obećao. Zar to nije začarani krug? (Jeste.) Šta je osnovni uzrok ovog problema? Ko je za to glavni krivac? (Krivi su ljudi koji vlastite predstave brkaju s pozitivnim stvarima i koji tim svojim predstavama zamenjuju Božje reči.) Ljudi zamenjuju Božje reči vlastitim predstavama, ostavljaju Božje reči po strani i u osnovi ih zanemaruju. Drugim rečima, oni Božje reči uopšte i ne smatraju istinom. Slobodno se može reći da je ono ka čemu ljudi streme, ono što biraju i što upražnjavaju nakon što poveruju u Boga, iako pritom možda i čitaju Božje reči, da je, dakle, sve to i dalje zasnovano na čovekovim predstavama i maštarijama, te da se oni još uvek nisu otisnuli na put vere u Boga u skladu s Njegovim rečima i zahtevima. Odakle tačno izvire taj problem, to jest, činjenica da ljudi u Boga veruju na osnovu vlastitih predstava i maštarija? Gde nastaju čovekove predstave i maštarije? Odakle one potiču? Može se reći da one prvenstveno nastaju iz tradicionalne kulture, iz čovekovog nasleđa, kao i iz uslovljavanja i uticaja koji vrši religijski svet. Čovekove predstave i maštarije neposredno su povezane s tim stvarima.

Za koje još stvari ljudi, u svojim mislima i stavovima, veruju da su dobre, ispravne i pozitivne? Slobodno možete navesti nekoliko primera. Ljudi često kažu „Dobri ljudi spokojno žive” i „Bezazleni ljudi uvek prevagnu” – to su neki od primera, zar ne? (Jesu.) Ima ih još: „Dobro se dobrim vraća, a loše rđavim; te stvari će biti uzvraćene kad za to dođe vreme”, „Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada”, „Bog najpre izludi one koje hoće da uništi”, „Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha”, „Knjiga je čovekov najbolji prijatelj” i tome slično. Da čoveku muka pripadne od tih đavolskih reči. Prosto pobesnim kad ih čujem, a ljudi ih, ipak, tako olako izgovaraju. Kako mogu tako olako da izgovaraju te reči? Kako to da Ja jedva da mogu da ih izgovorim? Ne dopadaju mi se te reči, te izreke. Činjenica da ih uvek držite spremne u glavi, da vam one tako lagano kliznu preko jezika i da ih tako tečno recitujete, pokazuje da vi te stvari naročito volite i obožavate. Obožavate te prazne, iluzorne i nestvarne reči, i ujedno ih uzimate kao svoj moto, ali i kao načela, kriterijume i osnovu za svoje postupke. Povrh toga, vi čak mislite da i Bog veruje u te stvari, da su Njegove reči ništa drugo do drugačiji pristup tim istim idejama, kao i da te stvari zapravo predstavljaju opšte značenje Njegovih reči: poziv ljudima da budu dobri. Da li je takvo gledište ispravno? Da li te stvari zaista predstavljaju značenje Božjih reči i istina koje On izražava? Nipošto; ono što Bog želi da kaže nema s tim stvarima nikakve veze. Stoga se stav ljudi prema istini mora preokrenuti, a ono u čemu oni prepoznaju istinu mora se korigovati – što znači da treba popraviti i preokrenuti merilo po kojem oni ustanovljuju istinu. U suprotnom, biće im teško da prihvate istinu i nikako neće moći da se otisnu na put stremljenja ka njoj. Šta je istina? U najširem smislu, sve Božje reči su istina. Konkretnije govoreći, dakle – šta je istina? Već sam vam o tome govorio. Šta sam rekao? („Istina je kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (3. deo)”).) Tako je. Istina je kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. Da li istina, dakle, ima ikakve veze sa stvarima za koje ljudi, u svojim predstavama, veruju da su ispravne i dobre? (Nema.) Odakle potiču te ljudske stvari? (Iz Sotonine filozofije za ovozemaljsko ophođenje, kao i iz određenih mišljenja koja su čoveku usađena kroz tradicionalnu kulturu.) Tačno tako. Preciznije govoreći, sve te stvari potiču od Sotone. A ko su svi oni eminentni i slavni ljudi koji su te stvari čoveku usadili u glavu? Zar i oni nisu Sotona? (Jesu.) Svi ti vaši silni patrijarsi zapravo su Sotone – glavom i bradom. Poslušajte samo sve te izreke koje su usvojili Kinezi: „Velika je radost kad ti iz daleka dođe prijatelj”, „Kad si već došao, možeš i da ostaneš”, „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi”, „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”, „Od tri greha prema roditeljima, najgori je nemati naslednika”, „O pokojniku sve najbolje”, „Kako se čovek približava smrti, reči mu postaju istinite i nežne”. Pažljivo analizirajte ove reči – ima li među njima ijedne istine? (Nema.) Sve su to zablude i đavolske reči. Recite Mi, koliko ljudi moraju biti glupi da bi, nakon što su prihvatili Božje delo, ove zablude i đavolske reči pobrkali sa istinom? Jesu li ti ljudi uopšte sposobni da shvate istinu? (Nisu.) To su neki krajnje apsurdni likovi, koji su potpuno nesposobni da shvate istinu. A kako stoji stvar sa vama – budući da ste dosad toliko Božjih reči pročitali, zar iz njih niste barem nešto naučili o istini? (Jesmo.) Odakle potiče istina? (Potiče od Boga.) Istina potiče od Boga. Ne verujte ni u jednu reč koju nije izgovorio Bog. Nijedna od tih sotonskih filozofija za ovozemaljsko ophođenje i svih tih ideja iz tradicionalne kulture ne predstavlja istinu, te stoga čovek na ljude i stvari ne sme gledati, niti se sme vladati u skladu s njima, a ne sme ih ni uzimati kao vlastite kriterijume, zato što te stvari ne potiču od Boga. Dokle god neka stvar potiče od čoveka, bilo da dolazi iz tradicionalne kulture ili iz usta neke slavne osobe, bilo da se radi o proizvodu nekog učenja ili nekog društva, i bez obzira na to iz koje je dinastije ili rase ljudi potekla – ta stvar nije istina. Pa ipak, upravo su to stvari koje ljudi uzimaju kao istinu, za kojima streme i koje upražnjavaju umesto istine. Štaviše, oni pritom veruju da sprovode u delo istinu i da samo što nisu ispunili Božje namere, dok se zapravo radi o nečemu sasvim suprotnom: dok su tvoje stremljenje i praksa zasnovani na tim stvarima, ti se sve više udaljavaš od Božjih zahteva i sve si dalje od istine.

Suštinski je apsurdno to što ljudi sa istinom brkaju stvari koje čovek smatra dobrim i pozitivnim, i što ka njima streme kao da se zaista radi o istini. Kako to da ljudi koji su prihvatili Božje delo i pročitali mnoge Njegove reči i dalje uporno greše, brkajući sa istinom stvari koje čovek smatra dobrim i pozitivnim, i streme ka njima kao ka istini? O kakvom se ovde problemu radi? Radi se o tome da je sve ovo dovoljan dokaz da ljudi ne razumeju šta je istina i da istinu nisu stvarno spoznali. To je jedan od činilaca u pitanju koje sam vam maločas postavio: „Budući da ove stvari nisu istina, kako to da ih ljudi i dalje upražnjavaju, misleći da time zapravo istinu sprovode u delo?” Sada ću govoriti o još jednom činiocu, koji se tiče čovekove iskvarene naravi. Ljudi veruju da stvari za koje oni u svojim predstavama drže da su dobre, ispravne i pozitivne predstavljaju istinu, da bi zatim, na tom temelju, osmislili čitavu spletku, verujući da će ih Bog, kad Mu udovolje i kad Ga usreće, podariti blagoslove koje je obećao ljudima. Nije li ta zavera zapravo njihov pokušaj da sklope nagodbu s Bogom? (Jeste.) S jedne strane, ljudi te stvari podržavaju i streme ka njima zato što ih shvataju na potpuno pogrešan način, dok u isto vreme pokušavaju da sklope nagodbu s Bogom vođeni vlastitim željama i ambicijama. Zar to nije još jedan činilac? (Jeste.) Budući da smo o ovom činiocu i ranije u zajedništvu često razgovarali, sada o njemu nećemo detaljnije govoriti. Pitam vas, dakle: kad se neko ko veruje u Boga odriče svega, pati, daje sebe i plaća cenu zarad Boga, zar ta osoba nema određenu nameru i cilj dok to čini? (Ima.) Da li iko kaže: „Ne želim ništa i ne tražim ništa. Svega ću se odreći, daću sve od sebe i platiću cenu, bez obzira na okolnosti. I to je sve. Nemam nikakvih ličnih želja ni ambicija. Kako god da Bog postupa sa mnom, dobro je. Možda će me nagraditi, a možda i neće – bilo kako bilo, postupao sam u skladu s Njegovim zahtevima, ponudio sam Mu sebe, svega sam se odrekao, platio cenu i propatio”? Ima li uopšte takvih ljudi? (Nema.) Do dana današnjeg takva se osoba nije rodila. Neki možda kažu: „Takva osoba bi morala živeti u vakuumu.” Čak ni osoba koja je čitav život provela u vakuumu ne bi takva bila: narav bi joj i dalje bila iskvarena, imala bi želje i ambicije, i još uvek bi pokušavala da s Bogom sklopi nagodbu. Prema tome, drugi činilac u ovom pitanju odnosi se na to da ljudi počinju da spletkare onog trenutka kad prema stvarima, za koje u svojim predstavama veruju da su ispravne, počnu da se odnose kao prema istini. A o kakvoj spletki je reč? Ljudi, naime, pomenute stvari upražnjavaju kako bi ih razmenili za blagoslove koje je Bog obećao čoveku, kao i za predivno odredište. Dokle god nešto smatraju pozitivnim, ljudi veruju da to mora biti i ispravno, pa onda traže i čine to što smatraju ispravnim, verujući da će ih, zbog takvog postupanja, Bog zasigurno blagosloviti. U tome se sastoji čovekova spletka. Ovaj drugi činilac odnosi se na ljude koji nastoje da zadovolje vlastite želje i ambicije, i koji pokušavaju da sklope nagodbu s Bogom. Ako ne veruješ, probaj da im zabraniš da sklapaju nagodbe i pokušaj da ih lišiš njihovih želja i ambicija – reci im neka se odreknu svojih ambicija i želja. Istog trenutka će izgubiti volju za svakom daljom patnjom i plaćanjem cene. Zašto će ih proći volja da to čine? Zato što će im se učiniti da su izgubili sve izglede za budućnost i svoje odredište, da više nema ni tračka nade da će ih Bog blagosloviti i kako nemaju više šta da zadobiju. To što oni upražnjavaju nije istina, ono ka čemu streme nije istina, već su to stvari za koje oni maštaju da su pozitivne, ali za koje čak nisu ni spremni da plate cenu kad im se želje i ambicije rasprše. Recite Mi šta ljudi zaista imaju? Imaju li istinsku veru? (Nemaju.) Ako odemo korak dalje, jesu li ljudi verni? Neko će možda reći: „Šta god da Bog sada govori, mi Ga sledimo. Ma šta da kaže, ne zapadamo u negativnost i nismo obeshrabreni, nećemo čak ni posustati, a kamoli da odustanemo. Čak i ako nas Bog ne želi, ako kaže da smo oni koji službuju i naporno rade, da nismo ljudi koji streme ka istini i da nema nikakve nade da ćemo biti spaseni, mi ćemo Ga i dalje bez oklevanja slediti i istrajaćemo u obavljanju svojih dužnosti. Zar to nije vernost? Zar to nije istinska vera? Zar biti veran i istinski verovati nije isto što i stremiti ka istini? Zar to ne znači da, makar u izvesnoj meri, stremimo ka istini?” Recite Mi, je li to stremljenje ka istini? (Nije.) Šta znači kad kažemo da to nije stremljenje ka istini? To znači da su sva čovekova „užad za spasavanje” odsečena i da nema više ni slamke za koju bi se uhvatio. Pa šta mu, u tom slučaju, preostaje? Može li išta po tom pitanju da uradi? Bez obzira da li ljudi mogu nešto da učine po tom pitanju ili ne mogu, kako se oni osećaju kad ovo čuju? Strašno su razočarani: „Da li to zaista znači da za mene nema nikakve nade da ću primiti blagoslove? Šta se to, zaboga, dešava?” U takvim okolnostima, ljudi potpuno gube kompas. Videću kojim ćete putem poći sada, kad sam vam Svojim rečima pokidao svu „užad za spasavanje”. Neki kažu: „Ako nije ispravno naporno raditi, sklapati nagodbe, imati iskrivljeno shvatanje, ako nije ispravno patiti ni plaćati cenu – šta je onda, zaboga, ispravno? Šta god da Bog kaže, nećemo Ga napustiti. Nastavićemo da obavljamo svoje dužnosti. Zar to nije isto što i sprovođenje istine u delo?” Ovo se pitanje mora jasno razumeti. Budući da ne razumeju istinu i da iskrivljeno shvataju značenje njenog sprovođenja u delo, ljudi veruju da odricanje, davanje sebe, patnja i plaćanje cene predstavljaju upražnjavanje istine i pokoravanje Bogu. To je katastrofalna greška. Upražnjavati istinu znači upražnjavati reči Božje, s tim da se to mora raditi u skladu s načelima – ljudi to nipošto ne bi smeli da rade na osnovu vlastitih predstava i maštarija. Ono što Bog želi jeste iskreno srce, srce koje je bogoljubivo i koje Mu udovoljava. Jedino takvo upražnjavanje Božjih reči predstavlja upražnjavanje istine. Ako čovek, svaki put kad sebe daje zarad Boga, nastoji da s Njim sklopi nagodbu i da zadovolji vlastite želje i ambicije, onda je taj čovek zapravo licemer, koji istinu ne upražnjava, već se s njom poigrava i gazi po njoj. Ako je, dakle, neko u stanju da prihvati Božje reči suda, ako ne napušta Boga i ako istrajava u vršenju svoje dužnosti čak i nakon što mu se izjalove želje i namere u pogledu zadobijanja blagoslova, čak i kad nema čemu da se nada niti čime da se motiviše, može li se onda sve to podvesti pod upražnjavanje istine i stremljenje ka njoj? Po Mom mišljenju, ako sve to odmerimo na osnovu definicije stremljenja ka istini, to još uvek nije stremljenje ka istini, zato što ni izbliza ne ispunjava merilo stremljenja ka istini. Pošto sada imamo preciznu definiciju stremljenja ka istini, trebalo bi da je se strogo pridržavamo kada ocenjujemo ljudske postupke, ponašanja i manifestacije. Kako se može oceniti nečija sposobnost da ostane kraj Boga i da istraje u obavljanju svoje dužnosti čak i kada se ne može nadati nikakvim blagoslovima? Ocena je da ljudi, kao stvorena bića, od rođenja imaju u svojoj ljudskosti dve stvari vredne pomena; ukoliko te dve stvari korisno upotrebiš, to će ti – u najmanju ruku – omogućiti da slediš Boga. Znate li koje su te dve stvari? (Savest i razum.) Tačno. U čovekovoj ljudskosti, dve su stvari najvrednije – ako ljudi ne razumeju istinu, ako su veoma lošega kova, ako su lišeni svakog znanja i ulaska u pogledu Božjih zahteva i istine, ali pritom i dalje čvrsto stoje na svom mestu, koji osnovni preduslov im omogućava da to postignu? Preduslov je da moraju posedovati savest i razum normalnog ljudskog bića. Prema tome, odgovor je sasvim jasan. Pošto ljudi ne streme ka istini, pošto nemaju želje ni ambicije da budu blagosloveni, pošto su lišeni svake želje za sticanjem blagoslova, ako oni, uprkos svemu tome, mogu i dalje da slede Boga i da obavljaju svoje dužnosti, na osnovu čega to čine? Šta je to što ih motiviše? Za njihove postupke ne postoji nikakva osnova ni motivacija – ljudi to mogu da čine dokle god poseduju savest i razum normalnog ljudskog bića. Evo kako sada stoje stvari: činjenica je da ne razumeš istinu – a tvoje razumevanje doktrina potpuno je beskorisno i nipošto se ne može uzeti kao pokazatelj da si zakoračio u istina-stvarnost. Znaš da je pogrešno pogađati se s Bogom zarad ostvarenja boljih izgleda i lepšeg odredišta, ali bi zaista bilo sjajno ako bi ti i dalje sa radošću sledio Boga i obavljao svoju dužnost čak i kada su ti stremljenje ka boljim izgledima i odredištem, kao i želja za blagoslovima, prokaženi i oduzeti. Kada bi bio u stanju da slediš Boga i ako prethodno ne zadobiješ istinu, od čega bi to zavisilo? To bi zavisilo od tvoje savesti i razuma. Savest i razum mogu da održavaju čovekovo postojanje, njegov život i njegov odnos prema ljudima i stvarima. Po čemu se, dakle, obavljanje dužnosti na osnovu vlastite savesti i razuma razlikuje od sprovođenja istine u delo? Osoba koja stremi ka istini pokazuje se tako što posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum, dok ljudi koji deluju isključivo na osnovu vlastite savesti i razuma ne mogu stremiti ka istini, ali zato još uvek mogu naporno da rade, da obavljaju svoje dužnosti, te da i dalje borave u Božjoj kući, bez ijedne loše ocene u svom dosijeu. Od čega sve to zavisi? Oni posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju na osnovu kriterijuma vlastite savesti i razuma, umesto u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Imajući sve to u vidu, ako svoju dužnost obavljaš isključivo na osnovu vlastite savesti i razuma, da li se to i po čemu razlikuje od stremljenja ka istini? (Razlikuje se.) Obavljati dužnost u skladu sa vlastitom savešću i razumom znači zadovoljiti se napornim radom; to znači uzimati za merila odlike kao što su naporno raditi, ne praviti prekide i ometanja, slušati i pokoravati se, lepo se ponašati i imati dobre odnose s drugim ljudima, te posedovati isključivo dobre ocene u dosijeu. Da li sve to doseže do nivoa stremljenja ka istini? Ne doseže. Ma koliko da se neka osoba lepo ponaša, ako ona baš ništa ne zna o svojim iskvarenim naravima, kao ni o svom buntovništvu, svojim predstavama, pogrešnim shvatanjima o Bogu i raznim svojim negativnim stanjima, ako joj je nemoguće da se reši svih tih stvari, ako nije u stanju da razume načela upražnjavanja istine i ako nijedan od izliva njene iskvarene naravi nije razrešen, ako je još uvek nadmena i samopravedna, proizvoljna i nepromišljena, nepoštena i lažljiva, ako ponekad čak zapada u negativnost i slabost, ako sumnja u Boga i tome slično – ako, dakle, sve te stvari još uvek nosi u sebi, može li takva osoba da postigne istinsku pokornost prema Bogu? Ako u njoj još uvek čuče sve te iskvarene naravi, hoće li ona moći uistinu da doživi Božje delo? Ako se neka osoba naprosto samo lepo ponaša, da li ta manifestacija predstavlja stremljenje ka istini? (Ne.) Koje su stvari u čoveku najbolje? Najbolje su jedino njegova savest i razum; to su jedine dve pozitivne i pomena vredne stvari u čoveku. Nijedna od njih, međutim, nema veze sa istinom; one nisu ništa drugo do najosnovniji preduslovi čovekovog stremljenja ka istini, što znači da, ukoliko poseduješ savest i razum normalnog ljudskog bića i ako si u stanju da razumeš istinu, moći ćeš da donosiš ispravne odluke kad ti se nešto desi. Čovekova savest i razum ogledaju se u sledećem: Bog je Gospod stvaranja, a ti si stvoreno biće; Bog je izabrao tebe, što znači da je za tebe jedino ispravno da se posvetiš i da celog sebe podariš Bogu, i jedino je ispravno da slušaš Njegove reči. Sintagma „jedino ispravno” određena je tvojom savešću i razumom – ali, da li si zaista slušao Božje reči? Na kojim se načelima i metodima zasnivaju tvoji postupci? Narav ti je iskvarena – jesi li se pobunio protiv nje? Jesi li je razrešio? Sve te stvari nemaju nikakve veze sa onim što je „jedino ispravno”. Ako se ni za pedalj ne pomeraš od te osnove, koja kaže šta je jedino ispravno činiti i kako je jedino ispravno postupati, i ako živiš okružen parametrima koji određuju šta je „jedino ispravno”, zar to nije uticaj tvoje savesti i razuma? (Jeste.) Savest ti govori: „Bog me je spasao, te bi stoga trebalo da i ja sebe podarim Njemu. Bog mi je spasao jedan i podario mi drugi život, te je stoga jedino ispravno da Mu uzvratim ljubav. Bog je Gospod stvaranja, a ja sam stvoreno biće, i zato treba da se pokorim Njegovim uređenjima.” Zar ovo nije uticaj tvoje savesti i razuma? (Jeste.) Razna ponašanja, načini praktičnog delovanja, stavovi i pogledi koji se u ljudima rađaju pod uticajem njihove savesti i razuma, protežu se samo do granice određene parametrima prirodne sposobnosti te njihove savesti i razuma, i ne uspevaju da dosegnu do stremljenja ka istini. Zar nije tako? (Jeste.) Primera radi, neki će možda reći: „Božja kuća me je uzvisila time što mi je dozvolila da obavljam dužnost, Božja kuća me hrani, oblači i brine o mom smeštaju. Božja kuća vodi računa o svim aspektima mog života. Pošto sam uživao u obilju Božje blagodati, trebalo bi da Mu uzvratim ljubav; ne treba da sklapam nagodbe s Bogom površnim obavljanjem dužnosti, a kamoli bilo kakvim prekidanjem ili ometanjem. Spreman sam da se potčinim svemu što Božja kuća uredi za mene. Šta god Božja kuća od mene zatraži da uradim, neću se žaliti.” Ovakva izjava lepo zvuči; zar nekome ko ima savesti i razuma nije krajnje jednostavno da tako nešto učini? (Jeste.) Može li to da dosegne do nivoa stremljenja ka istini? (Ne može.) To ipak ne doseže do stremljenja ka istini. Prema tome, ma koliko da je nečija savest plemenita a razum normalan, bez obzira da li je neka osoba u stanju da se, u svemu što radi, rukovodi vlastitom savešću i razumom, ma koliko da su joj postupci pravilni i pristojni, i ma koliko da se drugi ljudi dive tim njenim postupcima, oni ipak ne dosežu dalje od lepog ljudskog ponašanja. Te postupke možemo svrstati jedino u oblast lepih ljudskih ponašanja; oni se fundamentalno razlikuju od sprovođenja istine u delo. Ako svoju komunikaciju s drugim ljudima zasnivaš na vlastitom razumu, tvoj će se govor donekle profiniti, nećeš napadati druge niti se na njih ljutiti, nećeš tlačiti, kontrolisati, maltretirati, niti nastojati da utičeš na druge ljude, i tome slično – sve se to može postići normalnim ljudskim razumom – ali, jesu li te stvari povezane sa sprovođenjem istine u delo? Ne, nisu povezane. To su stvari koje se mogu postići ljudskim razumom, a između njih i istine postoji određena distanca.

Zašto kažem da postupanje na osnovu vlastite savesti i razuma nije povezano sa sprovođenjem istine u delo? Objasniću vam to na jednom primeru. Zamisli da je neka osoba dobra prema tebi i da si ti takođe u dobrim odnosima s njom, te da ona prihvata Božje delo poslednjih dana i sada pokušava da tebi prenese jevanđelje – što je isto kao da ti Bog preko nje prenosi jevanđelje. Nakon što si i sȃm prihvatio novo Božje delo, prema toj osobi osećaš još veću zahvalnost i sve vreme želiš da joj nekako uzvratiš. Stoga joj dopuštaš izvesnu slobodu u svemu što radiš, i uvek si naročito ljubazan kad god se njoj obraćaš. Ma šta da ona loše uradi, ti se prema njoj uvek odnosiš naročito uljudno, s puno poštovanja i tolerancije, strpljiv si i uviđavan bez obzira na njen karakter, čak do te mere da joj bezuslovno priskačeš u pomoć kad god se suoči s bilo kakvim izazovom. Zašto bi to radio? Šta je to što utiče na tvoje postupke? (Moja savest.) Ti sve to radiš pod dejstvom vlastite savesti. Za to se dejstvo ne može reći ni da je pozitivno ni da je negativno; može se jedino reći da poseduješ savest i malo ljudskosti, te da si, prema onima koji su prema tebi ljubazni, zahvalan i voljan da im uzvratiš istom merom. Sa tog stanovišta, ti si osoba na svom mestu. Ako bismo to, pak, odmeravali prema istini, moguće je da bismo došli do potpuno drugačijeg zaključka. Zamisli da ta osoba jednoga dana počini neko zlodelo i da je pred isključenjem iz crkve, ali je ti i dalje ceniš na osnovu vlastite savesti i govoriš sebi: „Upravo mi je ona prenela jevanđelje. Dok sam živ, neću zaboraviti njenu dobrotu; da nije bilo nje, ne bih danas bio tu gde jesam. Iako je danas počinila zlodelo, ne mogu da je razotkrijem. Mada vidim da je učinila pogrešnu stvar, ne mogu to glasno da izgovorim, jer mi je ona toliko pomogla. Možda neću moći da joj uzvratim, ali naprosto ne mogu da je napadam. Ako neko drugi želi da je prijavi, slobodno neka to učini, ali ja neću. Neću da joj stavljam so na ranu – u suprotnom, kakav bih čovek bio? Zar to ne bi značilo da sam potpuno lišen savesti? A zar čovek bez savesti nije najobičnija zver?” Šta mislite o ovome? Kakvo je dejstvo čovekove savesti u okolnostima poput ove? Zar ovakvo dejstvo savesti nije u suprotnosti sa istinom? (Jeste.) Iz ovoga vidimo da je dejstvo čovekove savesti ponekad ograničeno i pod uticajem njegovih osećanja, što za posledicu ima sukob čovekovih odluka sa istina-načelima. Pošto stvari tako stoje, jednu činjenicu možemo jasno da uočimo: dejstvo nečije savesti inferiorno je u odnosu na merilo istine, a ljudi se ponekad ogreše o istinu postupajući na osnovu svoje savesti. Ako verujete u Boga, ali ne živite u skladu sa istinom, već postupate po svojoj savesti, možete li činiti zlodela i opirati se Bogu? Zaista ćete biti u stanju da počinite neko zlo – nipošto se ne može reći da je uvek ispravno postupati na osnovu vlastite savesti. To je dokaz da postupanje samo na osnovu vlastite savesti nikako nije dovoljno ukoliko čovek želi da udovolji Bogu i da se uskladi s Njegovim namerama. Da bi ispunio Božje zahteve, čovek mora delovati na osnovu istine. Ako se prema svojoj savesti odnosiš kao prema istini i ako je smatraš superiornijom od svega ostalog, gde si onda smestio istinu? Zamenio si je svojom savešću. Zar se time ne opireš istini? Zar se time ne suprotstavljaš istini? Ako živiš po svojoj savesti, možeš da prekršiš istinu, a kršenjem istine opireš se Bogu. Ima mnogo ljudi koji, čak i nakon što su poverovali u Boga, svoju savest uzimaju kao merilo za sve što govore i rade, a i ponašaju se na osnovu svoje savesti. Da li delovanje po vlastitoj savesti predstavlja upražnjavanje istine ili ne? Može li nečija savest da zameni istinu? Po čemu se, tačno, postupanje zasnovano na nečijoj savesti razlikuje od postupanja na osnovu istine? Neki ljudi uvek insistiraju na postupanju po savesti, smatrajući da na taj način oni zapravo streme ka istini. Da li je takvo gledište ispravno? (Nije.) Mogu li osećaji nečije savesti da zamene istinu? (Ne mogu.) Koju grešku takvi ljudi prave? (Oni krše istinu, i time se opiru Bogu.) Tako je. Osećaje vlastite savesti oni izjednačavaju sa istinom, što ih čini podložnim kršenju istine. Jedna takva osoba uvek posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje na osnovu merila vlastite savesti, uzimajući tu svoju savest kao jedini kriterijum. Takva osoba je zapletena u vlastitu savest, koja njome upravlja i koja, u isto vreme, upravlja i njenim razumom. A da li je osoba kojom upravlja vlastita savet sposobna da i dalje stremi ka istini i da praktično deluje u skladu sa njom? Nije. Može li, dakle, savest da zameni istinu? Ne može. Neko će možda pitati: „Ako već vlastitu savest ne možemo da tretiramo kao istinu, niti da pomoću nje odmeravamo svoj odnos prema drugim ljudima, je li onda ispravno da merila vlastite savesti koristimo za odmeravanje svog odnosa prema Bogu?” O ovom pitanju vredi razmisliti. U svakom slučaju, savest bilo koje osobe ne može da zameni istinu. Ako ne poseduješ istinu i ako Bogu pristupaš na osnovu svoje savesti, to bi, prema ljudskim merilima, bilo sasvim u redu, s tim što nećeš moći da postigneš ljubav i pokornost prema Bogu ako se oslanjaš na to merilo – u najboljem slučaju, moći ćeš da izbegneš kršenje istine i opiranje Bogu. Možda će neko kazati: „Ne moraš da koristiš svoju savest u odnosu prema drugim ljudima, kao ni u odnosu prema Bogu.” Da li je takav stav ispravan? Sa stanovišta doktrine i teorije, čini se da je takav stav pogrešan, zar ne? A ako ga odmeriš uz pomoć istine – da li ti se tada ovaj stav čini ispravnim? Nalaže li Bog ljudima da Mu pristupaju koristeći vlastitu savest? Šta Bog zahteva od čoveka? Kako On od čoveka zahteva da Mu pristupa? Možda ti poseduješ savest, ali pitanje je da li si iskren? Ako imaš savest a nisi iskren, to naprosto neće ići. Ono što Bog zahteva od čoveka jeste da Mu pristupa iskreno. U Bibliji je zapisano: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom” (Marko 12:30). Šta Bog zahteva? (Da Ga ljudi vole svim srcem svojim, svim umom svojim i svom dušom svojom.) Šta je to što Bog želi od ljudi? (Njihovu iskrenost.) Tačno. Da li je Bog rekao: „Morate Me voleti svojom savešću i razumom, i svojim nagonima”? Je li Bog tako rekao? (Ne, nije tako rekao.) Zašto Bog ne kaže tako? (Zato što savest nije istina.) Šta je savest? (Najniže merilo ljudskosti.) Tako je, savest i razum predstavljaju najniža i najosnovnija merila ljudskosti. Kako možete znati da li je neka osoba dobra i da li poseduje ljudskost? Kako da to izmerite? Čime to možete izmeriti? Najniže i najosnovnije merilo jeste da li ta osoba poseduje savest i razum. To je merilo na osnovu kojeg možete saznati da li neka osoba poseduje ljudskost. A po kojem se onda merilu ocenjuje da li neka osoba stremi ka istini? Da li neka osoba stremi ka istini ili ne možete ustanoviti po tome da li ona poseduje savest i razum – jesu li ove reči tačne? Jesu li ispravne? (Nisu.) Šta onda Bog želi od čoveka? (Iskrenost.) Bog želi čovekovu iskrenost. Od čega je sačinjena ta iskrenost? Šta čovek treba da uradi da bi pokazao da je iskren? Ako neko tokom molitve samo kaže kako nudi svoju iskrenost Bogu, ali nakon toga ne daje sebe iskreno Bogu niti svoju dužnost obavlja verno, da li je to iskrenost? To nije iskrenost – to je obmana. Kroz koje se ponašanje, dakle, iskrenost ispoljava? Kroz koje konkretne praktične postupke? Znate li? Zar nije u pitanju pokoran stav prema Bogu? (Jeste.) Čovek je iskren jedino ako poseduje stav pokornosti. Zar to nije daleko superiornije od savesti? Čovekova savest i razum ne mogu ni da priđu iskrenosti, među njima postoji jaz. Ljudska savest i razum nisu ništa drugo do najosnovniji uslovi za održanje njihove egzistencije, njihovih normalnih života i njihovih odnosa sa drugim ljudima. Ako bi bili lišeni savesti i razuma, ljudi ne bi mogli da egzistiraju, da normalno žive, pa čak ni da, na najosnovnijem nivou, komuniciraju s drugim ljudima. Pogledajte samo sve one zle ljude, bez savesti i razuma – da li bi iko iz neke grupe svojevoljno stupio s njima u komunikaciju? (Ne bi.) Niko s njima ne bi svojevoljno komunicirao. Šta ljudi osećaju dok s takvima komuniciraju? Gađenje i prezir – pa možda čak i strah, sputanost ili vezanost za njih. Takvi ljudi nemaju čak ni savest i razum normalnog ljudskog bića, te stoga niko sa njima ne bi svojom voljom stupao u bilo kakvu interakciju. Recite Mi, da li bi Bog te ljude spasao? (Ne bi.) Ako neka zla osoba svakome ko je uvredi odgovara rečima: „Ako mi se ikad bude pružila zgodna prilika, ubiću te – načisto ću te uništiti!”, nije li onda sama činjenica da ona može tako nešto izgovori, bez obzira da li je zaista u stanju da to i učini, dovoljan dokaz da se radi o zloj osobi? (Jeste.) Kojoj, dakle, vrsti ljudi pripadaju osobe čije reči u drugima izazivaju strah? Jesu li to savesne i razumne osobe? (Nisu.) A da li osobe bez savesti i razuma poseduju ljudskost? (Ne.) Ko bi se usudio da s tako zlim osobama bez ljudskosti stupi u bilo kakvu komunikaciju? Imaju li te zle osobe normalne odnose s drugim ljudima? (Nemaju.) U kakvom su stanju njihovi odnosi s drugima? Svi ih se plaše i svako se u njihovoj blizini oseća ograničeno i sputano – oni bi maltretirali svakoga kog sretnu i sve bi kažnjavali. Da li takve osobe poseduju normalnu ljudskost? Niko se ne usuđuje da komunicira s takvom vrstom ljudi, koji nemaju ni savesti ni razuma. Oni čak nisu u stanju da žive normalnim ljudskim životom, te se stoga ni po čemu ne razlikuju od zveri i đavola. Kad se nađu u grupi, uvek se obrušavaju na druge ljude, kažnjavajući ih jednog po jednog. Naposletku, svako se drži podalje od njih, svi ih izbegavaju. Mora da su strašni! Oni nisu ni sposobni za normalne odnose s drugima i ne mogu da steknu uporište ni u jednoj grupi ljudi – pa kakva su to stvorenja? Takve osobe ni nemaju ljudskosti – mogu li onda da streme ka istini? (Ne mogu.) Kakve su to osobe, ako nemaju ljudskosti? Zveri, đavoli. Istine koje izražava, Bog daruje ljudskom rodu, a ne zverima i đavolima. Ljudskim bićima se mogu nazvati samo osobe sa savešću i razumom. Recite Mi opet: da li je dovoljno da neka osoba poseduje savest i razum da bi u celosti proživela normalnu ljudskost? Moglo bi se reći da tu i dalje postoji nekakav jaz, zato što je ljudska narav iskvarena. Oni najpre moraju da streme ka istini, da bi tek nakon toga mogli da se oslobode svojih iskvarenih naravi i da prožive normalnu ljudskost. Neko će možda reći: „Imam i savest i razum. Ako se budem postarao da ne počinim nikakvo zlo, zadobiću istina-stvarnost.” Da li je to baš tako? Ako je neka osoba savesna i razumna, to ne znači da ona već stremi ka istini – to se ne može podrazumevati čak ni ako ona zaista živi po svojoj savesti i razumu. Šta su, onda, tačno savest i razum? Čovekova savest i razum naprosto su najosnovniji pokazatelji i svojstva ljudskosti koju ljudi moraju posedovati da bi stremili ka istini. To što neka osoba živi po svojoj savesti i razumu, ne znači da ona stremi ka istini, a još manje dokazuje da ona poseduje istina-stvarnost. Iz primera koji sam maločas pomenuo, može se videti da je čovek koji posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje na osnovu svoje savesti i razuma, podložan kršenju istine i načela. Takav čovek ne uspeva da zadovolji merilo da te stvari čini u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Prema tome, bez obzira na to koliko savesti poseduješ i koliko ti je razum normalan, ako nisi u stanju da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum, ti onda ne stremiš ka istini. Slično tome, ma koliko da patiš i da naporno radiš u okviru nagona svoje savesti i razuma, za tebe se ipak ne može reći da stremiš ka istini.

Upravo smo detaljno analizirali tri stvari, od kojih sve tri predstavljaju pristrasna i pogrešna shvatanja, koja ljudi imaju u vezi sa stremljenjem ka istini. Recite Mi, koje su to tri stvari? (Prva se odnosila na činjenicu da ljudi istinu brkaju sa stvarima koje u svojim predstavama smatraju dobrim, ispravnim i pozitivnim, i koje koriste kao svoja merila – zamenjujući njima Božje zahteve prema čoveku, kao i zahteve i merila Njegovih reči – da bi zatim te stvari upražnjavali i stremili ka njima. Druga se temelji na tome da ljudi, čvrsto se držeći svojih pogrešnih shvatanja, pokušavaju da s Bogom sklapaju nagodbe, dok u sebi gaje vlastite želje i ambicije. Ljudi veruju da će im Bog, čim Mu udovolje i učine Ga srećnim, podariti ono što im je obećao. Treća stvar je verovanje ljudi da to što se ponašaju i što deluju na osnovu vlastite savesti i razuma automatski znači da oni već streme ka istini.) Ako te tri stvari ostavimo po strani, šta tačno znači stremiti ka istini? Hajde da se vratimo na našu definiciju stremljenja ka istini: „posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum”. Ove reči su sasvim dovoljne da ljudi razumeju šta znači stremiti ka istini i kako to treba činiti. Već smo mnogo govorili o tome šta znači stremiti ka istini. Na koji način, dakle, čovek stremi ka istini? I o tome smo mnogo razgovarali, kako na ovom današnjem, tako i na prethodnim druženjima: bilo da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se ili deluješ, to mora da bude u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. To je stremljenje ka istini. Sve ostalo, što se ne odnosi na ove reči, nije stremljenje ka istini. Naravno, ukoliko „posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum” nije usmereno ka čovekovoj iskvarenoj naravi, to se svakako odnosi na neka čovekova mišljenja, stavove i predstave. A ako se odnosi na te stvari, ako je namenjeno tome da čoveku omogući da postupa u skladu sa istina-načelima i da se pokori Božjim rečima i istini, onda je sasvim prirodno da će upravo to biti krajnji efekat svega toga. Definicija je, dakle, potpuno jasna i eksplicitna – „Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum”. Ona ljudima ukazuje na put, koji će im omogućiti da u svom praktičnom delovanju konačno odbace svoju pristrasnost i odreknu se vlastitih želja i ambicija. U isto vreme, ljudi ne smeju živeti tako što će se skrivati iza verovanja u to da su nadmoćni, da poseduju ljudskost, savest i razum, kojima nadomeštaju načelo delovanja na osnovu Božjih reči i sa istinom kao svojim kriterijumom. Ma kakva opravdanja da imaš, ma koje vrline i prednosti da poseduješ, sve je to nedovoljno da nadomesti posmatranje ljudi i stvari, ponašanje i delovanje u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. U to nema nikakve sumnje. Nasuprot tome, ako je početna tačka tvojih gledišta na ljude i stvari, tvog ponašanja i delovanja, potpuno u skladu s Božjim rečima i sa istinom kao načelom delovanja, onda to znači da ti istinu sprovodiš u praksi. U suprotnom, to nije slučaj. Ukratko, kad ljudi žive okruženi vlastitim predstavama i maštarijama, kad postupaju u cilju sklapanja nagodbi, ili kad uporno veruju u svoje dobro moralno vladanje, umesto da upražnjavaju istinu i da streme ka njoj – svi takvi pristupi su glupi. Naime, nijedan od tih pristupa nije manifestacija stremljenja ka istini, a njihov će konačni ishod biti takav da ljudi neće razumeti istinu, da neće moći da shvate Božje namere, te da neće biti u stanju da se otisnu na put koji vodi do spasenja. Razumete li vi to? (Da.) Naravno, među ljudima koji ne streme ka istini – ako izuzmemo one koji nipošto ne mogu biti spaseni – ima onih koji žele da budu službenici i koji će opstati. To je sasvim u redu i može se smatrati dobrom alternativom za ljude koji ne streme ka istini. Za koji ćete se put odlučiti, zavisi isključivo od vas. Možda će neki reći: „I pored tolikih druženja, još uvek nam nisi rekao kako da posmatramo ljude i stvari, kako da se ponašamo i da delujemo”. Zar vam zaista nisam to rekao? (Jesi, rekao si.) U skladu s čim treba posmatrati druge ljude i stvari, ponašati se i delovati? (U skladu s Božjim rečima.) A šta treba uzimati kao kriterijum? (Kao kriterijum treba uzimati istinu.) Šta su onda Božje reči? Gde je istina? (Božje reči su istina.) Budući da ima toliko Božjih reči koje ljudima iz svakog mogućeg aspekta objašnjavaju kako da posmatraju druge ljude i stvari, kako da se ponašaju i kako da deluju, sada se tim stvarima nećemo detaljnije baviti. Pročitajte još jedanput šta znači stremiti ka istini. (Šta znači stremiti ka istini? Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum.) Te reči morate urezati u svoja srca i koristiti ih kao svoj životni moto. Često ih naglas izgovarajte, kako biste mogli da o njima razmišljate i da ih imate na umu; upoređujte s njima svoje ponašanje, svoj stav prema životu, svoje poglede na stvari, svoje namere i ciljeve. Na taj ćeš način moći jasno da osetiš kakvo je tvoje stvarno stanje i kakva je narav-suština koju izlivaš. Upoređuj ih s ovim rečima i uzimaj te reči kao načela vlastitog postupanja, kao put i smer svog praktičnog delovanja. Ako budeš na taj način stremio, ako u te reči budeš mogao u potpunosti da uđeš i da ih proživiš, razumećeš šta znači stremiti ka istini. Naravno, kad budeš zakoračio u stvarnost tih reči, to će značiti da si se već otisnuo na put stremljenja ka istini. A kad se budeš otisnuo na put stremljenja ka istini, šta će se iz toga izroditi? Sve ćeš manje biti nesrećan zbog ometanja, kontrole i ograničenja, koje ti nameće vlastita iskvarena narav. A zašto? Zato što ćeš osetiti kako sada znaš put kojim ćeš se rešiti svoje iskvarene naravi, i što ćeš osetiti kako za tebe ima nade da budeš spasen. Tek tada ćeš osetiti koliko je spokojan i radostan i koliko te ispunjava život sa istinskom verom u Boga, dok jedeš i piješ Njegove reči. S druge strane, ljudima koji ne vole istinu, život se, čak i nakon tolikih godina provedenih s verom u Boga, i dalje čini praznim i bez ikakvog oslonca. Često čak osećaju kako je zaista bolno živeti unutar iskvarene naravi, koju nikako ne mogu da zbace sa sebe, ma koliko to želeli. I tako oni ostaju zauvek sputani, okovani i vezani svojom iskvarenom naravi, usled čega su jako nesrećni, lišeni bilo kakvog puta koji bi sledili. Beskrajni su ti njihovi dani ispunjeni gorčinom. Tim bi danima, doduše, došao kraj, ukoliko bi nekako mogli da prihvate istinu i postignu spasenje. Rezultat svega toge će, međutim, zavisiti isključivo od vašeg budućeg stremljenja i ulaska.

29. januar 2022. godine