U današnje vreme, oni koji obavljaju svoje dužnosti imaju sve više posla. Osećaju da vreme leti, da ga nema dovoljno. Zašto je to tako? Činjenica je da je to tako zato što oni sada razumeju istinu i imaju uvid u mnoge stvari. Osećanje odgovornosti sve ih više pritiska i oni svoje dužnosti obavljaju sve revnosnije, rade sve detaljnije. Stoga osećaju da ima sve više dužnosti koje treba da obave. Zato sa svojim dužnostima imaju sve više posla. Pored toga, većina onih koji obavljaju dužnosti mora svakodnevno da čita Božje reči i da u zajedništvu razgovara o istini. Moraju da razmišljaju o sebi, a kada ih zadesi neki problem, moraju da tragaju za istinom da bi ga rešili. Osim toga, moraju da savladaju i neke stručne veštine. Uvek se osećaju kao da nema dovoljno vremena, da im dani prebrzo prolaze. Uveče premišljaju o tome što su toga dana uradili i čini im se da to nije bilo od naročite vrednosti, da ništa veliko iz toga nije proizašlo. Osećaju se mali rastom i nedostatni i žarko žele da brzo uvećaju svoj rast. Neki od njih kažu: „Kada će ovaj posao već jednom biti gotov? Kada ću moći da umirim srce, da pravilno čitam Božje reči i da se kako treba snabdem istinom? Ono što dobijam sa ovim jednim ili dva skupa nedeljno vrlo je ograničeno. Trebalo bi češće da se sastajemo i da slušamo više propovedi – to je jedini način da se razume istina.” I tako čekaju i čeznu i, dok treneš okom, prođe tri, četiri, pet godina, a njima se čini da vreme leti. Neki čak ni posle deset godina verovanja ne mogu da ponude neko naročito iskustveno svedočenje. Postanu nemirni, plaše se da će biti napušteni i žele na brzinu da se bolje opreme istinom. Zato osećaju pritisak vremena koje prolazi. Mnogo ih je koji tako razmišljaju. Svi oni koji nose teret vršenja dužnosti i streme ka istini osećaju da vreme leti. Oni, pak, koji ne vole istinu i koji žude za udobnošću i uživanjem ne misle da vreme brzo prolazi; neki od njih se čak i žale, pa kažu: „Kad li će taj Božji dan? Uvek govore da se Njegovo delo bliži kraju – pa zašto već nije svršeno? Kad li će se Božje delo proširiti po čitavoj vaseljeni?” Ljudi koji tako govore smatraju da vreme prolazi sporo. Oni, u dubini duše, nisu zainteresovani za istinu; uvek žele da se vrate u svet i da nastave sa svojim sitničavim životima. To njihovo stanje je očigledno drugačije od stanja ljudi koji streme ka istini. Ma koliko da su zauzeti svojim dužnostima, ljudi koji streme ka istini imaju vremena da tragaju za njom da bi rešili probleme koji ih zadese, da traže razgovor o stvarima koje su im nejasne u propovedima koje su čuli, kao i da svakodnevno umire srce i da razmišljaju o tome kako su obavili dužnost, pa da zatim razmotre Božje reči i gledaju video snimke iskustvenog svedočenja. Iz toga nešto dobijaju. Ma koliko zauzeti bili sa svojim dužnostima, to im uopšte ne ometa život-ulazak, niti ga odlaže. Za ljude koji vole istinu prirodno je da na taj način praktično postupaju. Ljudi koji ne vole istinu ne tragaju za njom, nisu voljni da se utišaju pred Bogom da bi razmislili o sebi i spoznali sebe, bez obzira na to da li su zauzeti obavljanjem dužnosti, i bez obzira na to kakvi ih problemi zadese. Stoga, bilo da su u obavljanju svojih dužnosti zauzeti ili dokoni, oni ne streme ka istini. Činjenica je da će se čovek koji je sklon tome da stremi ka istini, koji čezne za istinom i nosi teret život-ulaska i promene naravi, u srcu zbližiti sa Bogom i moliti Mu se bez obzira na to koliko je zauzet svojim dužnostima. Sigurno je da će zadobiti nešto od prosvećenja i jasnoće Svetog Duha i da će se njegov život neprekidno razvijati. Ali, ako čovek ne voli istinu, ne nosi teret život-ulaska i promene naravi i ako ga te stvari ne zanimaju, on ne može ništa ni da dobije. Razmišljati o svojim izlivima iskvarenosti nešto je što treba raditi na svakom mestu i u svako vreme. Tako, na primer, ako je neko izlio svoju iskvarenost dok je vršio dužnost, mora iz dubine duše da se pomoli Bogu, da razmisli o sebi i spozna svoju iskvarenu narav i da traga za istinom da bi je razrešio. To je pitanje srca; nema nikakve veze sa zadatkom koji čovek obavlja. Je li lako to učiniti? To zavisi od toga da li si čovek koji stremi ka istini. Ljudi koji ne vole istinu nisu zainteresovani za pitanja razvoja u životu. Oni i ne razmišljaju o takvim stvarima. Samo su oni koji streme ka istini voljni da prionu na posao da bi se u životu razvijali; samo oni često razmišljaju o problemima koji stvarno postoje i o tome kako da tragaju za istinom da bi ih rešili. Proces rešavanja problema i proces stremljenja ka istini u stvari su jedno te isto. Ako se čovek pri vršenju dužnosti stalno fokusira na traganje za istinom da bi rešio probleme, ako to primenjuje nekoliko godina i time reši dosta problema, onda on svoju dužnost vrši na odgovarajućem nivou. Takvi ljudi imaju manje izliva iskvarenosti i zadobili su mnogo istinskog iskustva obavljajući svoje dužnosti. Zato su u stanju da svedoče za Boga. Kako ti ljudi prolaze kroz iskustvo koje je počelo kada su se prvi put prihvatili svoje dužnosti, a trajalo sve dok nisu postali kadri da svedoče za Boga? Oni to čine tako što se uzdaju u traganje za istinom da bi rešili probleme. Zato će ljudi koji streme ka istini, ma koliko zauzeti bili svojim dužnostima, tragati za istinom da bi rešili probleme i uspeti da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa načelima, a biće i u stanju da upražnjavaju istinu i da se pokore Bogu. To je proces život-ulaska, a i proces ulaska u istina-stvarnost. Neki uvek govore da su toliko zauzeti svojim dužnostima da nemaju vremena da streme ka istini. To ne pije vodu. Ma šta u datom trenutku radio, čovek koji stremi ka istini će, čim otkrije problem, potražiti istinu da bi ga rešio, pa će tako razumeti i zadobiti istinu. To je potpuno izvesno. Mnogi smatraju da se istina može razumeti jedino putem svakodnevnih okupljanja. To je sasvim pogrešno. Istina nije nešto što se može razumeti dolaskom na okupljanja i slušanjem propovedi; čovek pored toga mora i da sprovodi Božje reči u delo i da ih doživi, kao i da prođe kroz proces otkrivanja i rešavanja problema. Ključno je to da mora da nauči da traga za istinom. Oni koji ne vole istinu ne tragaju za njom, kakav god problem da ih zadesi; oni koji vole istinu tragaju za njom, ma koliko bili zauzeti svojim dužnostima. Stoga sa izvesnošću možemo reći da nisu ljubitelji istine oni koji se uvek žale da su prezauzeti svojim dužnostima pa da zato nemaju vremena da dolaze na okupljanja, već moraju da odlažu stremljenje ka istini. To su ljudi nelogičnog razmišljanja koji ne poseduju duhovno razumevanje. Zašto, kada čitaju Božje reči ili slušaju propovedi, nisu u stanju da ih sprovedu u delo ni da ih primene u vršenju svojih dužnosti? Zašto ne mogu da primene Božje reči na svoje stvarne živote? To je dovoljan dokaz da oni ne vole istinu i da stoga ne tragaju za istinom i ne upražnjavaju je kada se u vršenju svojih dužnosti susretnu sa ma kakvom teškoćom. Jasno je da su ti ljudi službenici. Neki možda i žele da streme ka istini, ali su previše lošeg kova. Nisu u stanju ni sopstveni život da urede kako treba; kada treba da urade dve-tri stvari, oni ne znaju od čega da krenu i čime da završe. Ako ih zadese dva-tri problema, ne znaju kako da ih reše. Zavrti im se u glavi. Mogu li takvi ljudi da nađu put do istine? Mogu li uspeti u traganju za istinom da bi rešili probleme? To nije sigurno, jer su previše lošeg kova. Mnogi su ljudi voljni da streme ka istini, a ipak, ni nakon deset ili dvadeset godina vere u Boga, nisu u stanju da daju nikakvo iskustveno svedočenje i nisu zadobili ni delić istine. Glavni razlog tome je činjenica da su previše lošeg kova. Da li neko stremi ka istini ne zavisi od toga koliko je zauzet svojom dužnošću niti od toga koliko vremena ima; zavisi od toga da li u dubini duše voli istinu. Činjenica je da svi jednako obilujemo vremenom; razlikuje se samo način na koji ga svako od nas provodi. Moguće je da svako ko tvrdi da nema vremena za stremljenje ka istini u stvari troši vreme na telesna zadovoljstva, ili da je zauzet nekim spoljnim poduhvatom. On ne provodi vreme u traganju za istinom da bi rešio probleme. Takvi su ljudi koji su nemarni u svom stremljenju. Tako se veoma značajno pitanje njihovog život-ulaska odlaže.

Na poslednja dva okupljanja, u zajedništvu smo razgovarali o tome „Šta znači stremiti ka istini”, kao i o određenim konkretnim aspektima te teme. Da najpre obnovimo ono o čemu smo razgovarali na prošlom okupljanju. Precizno smo definisali „Šta znači stremiti ka istini”, a zatim smo u zajedništvu razgovarali o konkretnim problemima i konkretnim oblicima ljudskog ponašanja koji imaju veze sa značenjem stremljenja ka istini. Šta beše poslednja tačka našeg razgovora na prošlom okupljanju? (Bog je postavio pitanje: s obzirom da stvari koje čovek smatra dobrim i ispravnim nisu isto što i istina, zašto on onda stremi ka tim stvarima kao da jesu istina?) S obzirom na to da stvari koje čovek smatra dobrim i ispravnim nisu isto što i istina, zašto ih se on i dalje drži kao da jesu, dok za sebe smatra da stremi ka istini? Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o tri stvari koje se odnose na to pitanje. Prvo: te stvari ka kojima čovek stremi nisu istina, pa zašto ih onda upražnjava baš kao da jesu? Zato što čoveku stvari koje vidi kao ispravne i dobre izgledaju kao da su istina, pa stremi ka tim stvarima koje smatra dobrim i ispravnim kao da i jesu istina. To je jasno rečeno, zar ne? (Jeste.) Šta je, dakle, tačan odgovor na to pitanje? Ljudi se drže stvari koje smatraju ispravnim i dobrim kao da su istina, a čineći to misle da streme ka istini. Zar nije to potpun odgovor? (Jeste.) Drugo: zašto čovek, držeći se stvari koje smatra dobrim i ispravnim kao da su istina, misli da stremi ka istini? Na to pitanje možemo odgovoriti ovako: zato što čovek želi da bude blagosloven. Čovek se sa željom i ambicijom baca u potragu za stvarima koje smatra ispravnim i dobrim, pa stoga misli da upražnjava istinu i da stremi ka njoj. U suštini, on pokušava da se nagodi sa Bogom. Treće: ako neko poseduje normalnu savest i razum, on će, kada ne bude razumeo istinu, instinktivno izabrati da se ponaša u skladu sa svojom savešću i svojim razumom, pridržavaće se propisa, zakona, pravila i tako dalje. Može se reći da se čovek instinktivno drži stvari koje, po svojoj savesti, smatra pozitivnim, konstruktivnim i u skladu sa ljudskošću, baš kao da su te stvari istina. To se može postići u okviru parametara ljudske savesti i razuma. Mnogi su u stanju da normalno rade u Božjoj kući; spremni su da službuju i da se pokore uređenju Božje kuće zato što poseduju normalnu savest i normalan razum. Čak će podneti i patnju i platiti svaku cenu da bi zadobili blagoslove. Stoga čovek ono za šta je sposoban u okviru parametara svoje savesti i razuma smatra upražnjavanjem istine i stremljenjem ka njoj. To su tri glavna segmenta odgovora na to pitanje. Poslednji put smo uopšteno razgovarali o ta tri segmenta; danas ćemo konkretno i detaljno razgovarati o problemima koje stvaraju ta tri pitanja i raščlaniti probleme koje svako od njih podrazumeva, kao i način na koji se svaki od tih elemenata razlikuje od stremljenja ka istini ili se sukobljava sa njim, da biste jasnije spoznali šta znači stremiti ka istini i kako, tačno, to stremljenje treba upražnjavati. Na taj način ćemo bolje podstaći ljude da u svakodnevnom životu ispravno primenjuju istinu i streme ka njoj.

Počećemo razgovorom o prvom pitanju. Naš razgovor o prvom pitanju će se, jednostavno rečeno, fokusirati na stvari koje čovek, u svojim predstavama, smatra ispravnim i dobrim. Zašto bi se naš razgovor fokusirao baš na taj sadržaj? Koje probleme taj sadržaj povlači za sobom? Najpre podrobno razmislite o tome. Da li biste mogli tačno da ih spoznate da nismo valjano o njima razgovarali na okupljanjima? Da nismo vodili konkretan razgovor o tome, nego da ste sami o tome razmišljali ili da ste uložili neko vreme da to iskusite i spoznate? Da li biste onda znali kojih se istina dotiče taj sadržaj? Da li biste bili kadri da ih dokučite razmišljanjem? (Ne bismo.) Počećemo razmatranjem bukvalnog značenja reči u izrazu „stvari koje čovek, u svojim predstavama, smatra ispravnim i dobrim”, pa ćemo videti koliko daleko ide vaše znanje o tome. Prvo, na šta se odnosi važan deo tog izraza o kojem ćemo u zajedništvu razgovarati? Zar ne znate? Je li to neki apstraktan izraz? Ima li u njemu neke tajne? (Odnosi se na čovekove predstave i uobrazilju.) To je previše uopšteno; dajte mi neki primer. (Čovek, u svojim predstavama, veruje da će, ukoliko je u stanju da se odriče, da se daje Bogu, da pati i plaća cenu, moći da zadobije Božje odobravanje. Ima u tome i nešto tradicionalne kulture – stvari kao što su odanost roditeljima i obaveza žene da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu. Ljudi i to smatraju dobrim stvarima.) Pogodili ste nekoliko stvari. Jeste li shvatili poentu? Koji se delovi toga dotiču naše teme? (Odricanje, davanje, patnja i plaćanje cene.) (Odanost roditeljima i obaveza žene da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu.) Tako je. Ima li još nešto? (Pokazivanje pobožnosti, strpljenja i tolerancije, kao kod fariseja.) Poniznost, strpljenje, tolerancija – to ima veze sa konkretnim demonstracijama i izrekama o nekoliko vidova ponašanja. Pošto ćemo razgovarati o takvom sadržaju, najbolje je da razgovaramo konkretno i da koristimo konkretne izraze. Ljudi će tačnije i preciznije razumeti ako se na taj način fokusiramo na to pitanje. Pošto sada ne možete ponuditi nikakve ideje, Ja ću direktno besediti. Je li to u redu? (Dogovoreno.) Kineske kultura, koja je stara pet hiljada godina, „široka je i duboka”, puna svih vrsta narodnih izreka i izraza. Iz nje je potekao i čitav niz hvaljenih „drevnih mudraca”, kao što su Konfučije, Mencije i drugi. Oni su tvorci kineskog učenja konfučijanstva, koje predstavlja glavni deo tradicionalne kineske kulture. U kineskoj tradicionalnoj kulturi postoji veliki broj izraza, reči i izreka, koje su skovale mnoge generacije. Neke od tih izreka upućuju na drevno doba, a neke ne; neke potiču od običnih ljudi, a druge od poznatih ličnosti. Možda vi ne volite mnogo tradicionalnu kulturu, ili ste se udaljili od prizemne tradicionalne kulture, ili ste premladi da biste se upuštali u dublje proučavanje i istraživanje kineske „široke i duboke” tradicionalne kulture, pa zato još uvek ne znate ništa o njoj i ne razumete te stvari. To je u stvari dobro. Iako čovek to možda ne shvata, u njegovo razmišljanje i njegove predstave podsvesno su usađene ideje tradicionalne kulture i on je njima zaražen. Na kraju živi prema tim idejama, a da toga nije ni svestan. Deo onoga što se prenosi sa predaka na potomke, odnosno tradicionalne kulture koja se prenosi na čoveka sa njegovih pradedova, jesu i razne tvrdnje o tome kako čovek treba da govori, da postupa i da se ponaša. Pa, iako ljudi možda različito razumeju i gledaju na razne tvrdnje tradicionalne kulture, uglavnom su sigurni u vezi sa tim stvarima. Iz tog opažanja vidimo da su izvori uticaja na život i postojanje čovečanstva, na njegov pogled na ljude i stvari, na njegovo ponašanje i delanje, uvek elementi tradicionalne kulture. Iako se različiti narodi čovečanstva razlikuju po svojim tvrdnjama o moralnim standardima i moralnim kriterijumima kojih se drže, opšte ideje na kojima se oni zasnivaju slične su kod svih. Danas ćemo detaljno u zajedništvu razgovarati o nekima od njih i raščlanićemo ih. Iako nećemo stići da pomenemo i raščlanimo sve što čovek smatra ispravnim i dobrim, opšti sadržaj tih pojmova nije ništa drugo do ona dva elementa kojih smo se dotakli kada smo definisali stremljenje ka istini: čovekov pogled na ljude i stvari, i njegovo ponašanje i delanje. Jedno su pogledi, a drugo je ponašanje. To znači da čovek posmatra ljude i događaje u svetu kroz stvari koje, u svojim predstavama, smatra ispravnim i dobrim, i da te stvari uzima za temelj, osnov i merilo prema kojem se ponaša i dela. Šta su, dakle, tačno, te dobre i ispravne stvari? Najšire rečeno, stvari koje čovek, u svojim predstavama, smatra ispravnim i dobrim nisu ništa drugo do zahtevi da se čovek lepo ponaša i da ima dobar ljudski moral i karakter. Te dve stvari. Razmislite o tome: zar nisu, u suštini, u pitanju samo te dve stvari? (Jesu.) Jedna je lepo ponašanje; druga je ljudski karakter i moral. Čovečanstvo je praktično uspostavilo dve stvari kao aršin kojim se meri ljudskost sa kojom neko živi i prema kojoj se ponaša. Jedna je zahtev da se čovek spolja lepo ponaša, a druga da se moralno vlada. Ljudi koriste ta dva faktora da procene čovekovu dobrotu. Pošto koriste ta dva faktora da procene čovekovu dobrotu, u tu svrhu razvili su se i aršini prema kojima se sudi o ljudskom ponašanju i moralu, pa su, samim tim, ljudi prirodno počeli da slušaju raznorazne izjave o čovekovom moralnom vladanju ili ponašanju. Koje su tačno izreke u pitanju? Da li znate? Nešto jednostavno, kao na primer: koji su aršini i izreke kojima se meri ponašanje ljudi? Biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen – to ima veze sa spoljnim ponašanjem. Da li je i ljubaznost jedno od tih merila? (Jeste.) Ostalo je manje-više slično i znaćete, po analogiji, koje su reči i tvrdnje aršini za merenje ljudskog ponašanja, a koje za merenje čovekovog morala. A izreka „žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna” – je li u pitanju merilo koje se odnosi na spoljno ponašanje ili na moral? (Odnosi se na moral i etiku.) A velikodušnost? (I to se odnosi na moral.) Tako je. I to ima veze sa moralom, sa čovekovim moralnim karakterom. Najvažnije tvrdnje koje se odnose na čovekovo ponašanje jesu one da treba da bude ljubazan, nežan i prefinjen, kao i da bude obrazovan i razuman. Sve su to stvari koje čovek, u svojim predstavama, smatra ispravnim i dobrim; stvari koje, na osnovu tvrdnji tradicionalne kulture, ili barem u skladu sa savešću i razumom, smatra pozitivnim, a ne negativnim. Ovde, dakle, govorimo o stvarima koje ljudi generalno prepoznaju kao ispravne i dobre. Koje još tvrdnje postoje o čovekovom lepom ponašanju, osim ove tri koje sam upravo pomenuo? (Poštovanje starih i briga o mladima.) Poštovanje starih i briga o mladima, druželjubivost, pristupačnost – sve su to stvari sa kojima su ljudi uglavnom upoznati i koje razumeju. Obrazovanje i razumnost, nežnost i prefinjenost, ljubaznost, poštovanje starih i briga o mladima, druželjubivost, pristupačnost – čovek zamišlja da je svako ko se tako ponaša dobar čovek, ljubazan čovek, čovek koji poseduje ljudskost. Svako druge procenjuje na osnovu njihovog ponašanja; sud o čovekovoj dobroti donosi se na osnovu njegovih spoljnih manira. Da li je neko kultivisan i čovečan i da li je vredan razgovora i poverenja – ljudi o tome sude, to određuju i procenjuju u skladu sa mislima i idejama tradicionalne kulture i u skladu sa ponašanjem te osobe koje je njima vidljivo. Imaju li ljudi sposobnost da pogledom prodru u materijalni svet? Nemaju nikakvu. Ljudi su u stanju da sude i da razlikuju da li je neko dobar ili loš, odnosno kakav je čovek, samo po njegovom ponašanju; samo u interakciji, razgovoru i saradnji sa njim mogu da uoče i utvrde te stvari. Bez obzira na to da li se doslovno držiš fraza kao što su „budi obrazovan i razuman”, „budi druželjubiv” i „poštuj stare i brini o mladima”, kada odmeravaš, aršini tvog odmeravanja ne idu dalje od tih izjava. Kada neko ne može da vidi unutrašnji svet drugog čoveka, on sudi o tome da li je taj čovek dobar ili loš, plemenit ili podao, posmatrajući njegovo ponašanje i postupke i primenjujući ta merila na ponašanje. Ljudi, u suštini, koriste samo takva merila. Zar nije tako? (Jeste.) Prema tome, po tvrdnjama koje smo upravo izložili, kakve aršine za merenje ima čovečanstvo? Koje su stvari koje čovečanstvo, u svojim predstavama, smatra dobrim i ispravnim? Umesto da počnemo od stvari koje se odnose na moralno ponašanje, hajde da počnemo razgovor i raščlanjivanje od dobrih, ispravnih i pozitivnih stvari koje čovek ispoljava i pokazuje svojim ponašanjem. Da vidimo da li su to stvarno pozitivne stvari. Ima li, dakle, u tvrdnjama koje smo upravo nabrojali, ičeg što se dotiče istine? Je li njihov sadržaj imalo u skladu sa istinom? (Nije.) Ako je nečija težnja da bude takav čovek, čovek koji ima takvo ponašanje i spoljašnjost, da li on onda stremi ka istini? Da li njegova težnja ima ikakve veze sa stremljenjem ka istini? Da li čovek koji se tako ponaša upražnjava istinu i stremi ka njoj? Da li je neko ko se tako ponaša i tako izgleda dobar čovek u pravom značenju te reči? Odgovor je odričan – nije. To se jasno vidi.

Da pogledamo prvo tvrdnju da čovek treba da bude obrazovan i razuman. Da govorimo o tome šta sama po sebi znači tvrdnja da je neko „obrazovan i razuman”. (Ona opisuje nekoga ko je prilično pristojan i lepo vaspitan.) Šta znači biti „pristojan”? (To znači donekle se ponašati u skladu sa pravilima.) Tačno. Koja pravila poštuje takav čovek? Što konkretniji bude tvoj odgovor, to će temeljnije biti tvoje razumevanje ovog pitanja i njegove suštine. Šta, dakle, znači ponašati se u skladu sa pravilima? Evo jednog primera. Mlađa generacija, tokom obroka, ne sme da sedne dok ne sednu stariji i mora da ćuti kada stariji ne govore. Kada se hrana ostavi po strani za starije, niko ne sme da je jede ako mu stariji to ne dozvole. Osim toga, ne sme se pričati dok se jede, ne smeju se pokazivati zubi, ne sme se glasno smejati, mljackati ni preturati po tanjiru. Kada starija generacija završi, mlađi moraju odmah da prestanu da jedu i da ustanu. Smeju da nastave sa jelom tek kada isprate starije od stola. Nije li to poštovanje pravila? (Jeste.) Ta pravila, u manjoj ili većoj meri, postoje u svakom domu i domaćinstvu, u porodicama svake loze i porekla. Svi ljudi, u manjoj ili većoj meri, poštuju ta pravila, a čineći to, ograničeni su njima. U različitim porodicama vladaju različita pravila – a ko je taj ko ih je postavio? Postavili su ih preci i ugledne starešine prošlih doba. Ona naročito dobijaju na značaju tokom proslave važnih praznika i spomen-dana; tada svi, bez izuzetka, moraju da ih poštuju. Ako neko prekrši ili ne poštuje ta pravila, strogo se kažnjava i porodica ga oštro kritikuje. Ponekad čak mora i da klekne i da moli za oproštaj pred porodičnim oltarom. To su pravila. To o čemu smo govorili samo su neka od pravila koja se možda primenjuju u određenom domaćinstvu ili porodici. Zar nisu ta pravila deo onog što se smatra „pristojnošću”? (Jesu.) Da bismo utvrdili da li je neko pristojan, dovoljno je da ga gledamo kako jede. Ako dok jede mljacka, prebira po tanjiru, uvek drugima stavlja zalogaje u usta, priča sa punim ustima, glasno se smeje, pa čak, u određenim slučajevima, pokazuje štapićima na osobu sa kojom razgovara, taj čovek time pokazuje da je nepristojan. Kada kažemo da je neko nepristojan, to podrazumeva da ga drugi opominju, dovode u pitanje i preziru njegovo ponašanje. Oni koji su pristojni, pak, ne govore sa punim ustima, ne cerekaju se, ne prebiraju po hrani i ne stavljaju drugima zalogaje u usta. Ponašaju se u skladu sa pravilima. Drugi vide njihovo ponašanje i postupke i na osnovu njih kažu da su oni pristojni. Zahvaljujući svojoj pristojnosti, takvi ljudi stiču poštovanje i uvažavanje, pa i naklonost drugih. To je deo onoga što se nalazi u osnovi pristojnosti. Šta je, dakle, u stvari, pristojnost? Upravo smo rekli: „pristojnost” ima veze samo sa čovekovim ponašanjem. Recimo da je u ovim poslednjim primerima bilo reči o tome koje generacije prvo jedu. Svoje mesto za stolom svako pronalazi prema datim pravilima; ne sme da sedi na pogrešnom mestu. I starija i mlađa generacija poštuje ta porodična pravila, koja niko ne sme da prekrši, pa deluje da su svi oni usklađeni sa pravilima, da su vrlo prefinjeni, otmeni i dostojanstveni – a ipak, kako god da izgledaju, na kraju se sve svodi samo na spoljne manire. Da li je ovde reč o iskvarenoj naravi? Nije; reč je samo o jednom aršinu za merenje spoljnog ponašanja ljudi. Kojeg ponašanja? Uglavnom govora i postupaka. Na primer, čovek ne treba da govori dok jede niti da glasno žvaće. Kada se seda za sto, to se čini određenim redosledom i zna se ko seda prvi. Generalno gledano, postoji ispravan način stajanja i sedenja. Sve su to samo oblici ponašanja, spoljni maniri. Jesu li, onda, ljudi zaista voljni da poštuju ta pravila? Šta ljudi u sebi misle o tom pitanju? Kako se osećaju u vezi sa tim? Da li je poštovanje tih bednih pravila ljudima od ikakve koristi? Mogu li ona da im donesu napredak u životu? Šta je problem sa poštovanjem tih bednih pravila? Imaju li ona ikakve veze sa promenama nečijeg pogleda na stvari i život-naravi? Nemaju nikakve. Imaju veze samo sa ljudskim ponašanjem. To su samo neki zahtevi koji se odnose na ljudsko ponašanje, zahtevi u vezi sa tim koja pravila ljudi treba da usvoje i da slede. Šta god neko mislio o tim pravilima, čak i ako ih mrzi i prezire, on nema izbora i mora, zbog svoje porodice i predaka i zbog svog porodičnog kodeksa ponašanja, da živi sputan tim pravilima. A ipak, niko se ne upušta u to da ispita kakvo je konkretno mišljenje ljudi o tim pravilima i kako ih, kada o njima razmišljaju, vide i na njih gledaju, odnosno kakav pogled na njih i stav prema njima imaju. Dovoljno je da se lepo ponašaš i da poštuješ ta pravila u tom navedenom obimu. Oni koji to rade pristojni su ljudi. Zato izraz „biti obrazovan i razuman” razne svoje zahteve nameće isključivo u vezi sa ljudskim ponašanjem. On se koristi da se postave granice ljudskom ponašanju, a to ponašanje uključuje čovekovo držanje dok sedi i stoji, pokrete tela, gestove čulnih organa, to kako treba da izgledaju njegove oči, kako da mu se pokreću usta, kako da okreće glavu, i tako dalje. Taj izraz ljudima daje aršin za spoljno ponašanje, ne mareći za to kakvi su njihov um, njihova narav i suština njihove ljudskosti. Takav je standard obrazovanja i razumnosti. Ako ispunjavaš taj standard, onda si obrazovan i razuman čovek, a ako se ponašaš lepo u smislu posedovanja obrazovanja i razumnosti, onda si, u očima drugih, čovek koji zaslužuje uvažavanje i poštovanje. Zar nije upravo tako? (Jeste.) Dakle, da li je fokus te izreke na ljudskom ponašanju? (Jeste.) Koja je stvarno korist od tog standarda ponašanja? On se uglavnom koristi da se proceni da li je čovek pristojan i da li se ponaša u skladu sa pravilima, da li ima izgleda da stekne poštovanje i uvažavanje u odnosima sa drugim ljudima, i da li je vredan divljenja. Takva procena ljudi je u potpunom neskladu sa istina-načelima. Ona je beznačajna.

Naš malopređašnji razgovor se uglavnom odnosio na to koliko je čovek kultivisan, što je jedan od zahteva koji pred njega postavlja izraz „biti obrazovan i razuman”. Na šta se odnosi izraz „biti razuman”? (Na razumevanje lepih manira i bontona.) Jeste malo površno, ali je deo toga. Zar „biti razuman” ne znači da si uljudan toliko da možeš da se urazumiš, da se povinuješ razumu? Da li možemo da odemo tako daleko? (Možemo.) Da pokazuješ razumevanje lepih manira i bontona i da si toliko uljudan da se urazumiš. Pa da sada sve to povežemo, ako neko poseduje oblike ponašanja koje podrazumeva izraz „biti obrazovan i razuman”, kako on to tačno, u celini, ispoljava? Jeste li ikada videli čoveka koji je obrazovan i razuman? Ima li obrazovanih i razumnih ljudi među vašim starijima i rođacima, ili među vašim prijateljima? Koja ih osobina odlikuje? Oni poštuju izuzetno veliki broj pravila. Vrlo su precizni u govoru, koji nije ni prost, ni grub, niti povređuje druge. Kada sede, ispravno sede; kada stoje, imaju dobro držanje. Drugima, koji ih gledaju sa naklonošću i zavišću, njihovo ponašanje deluje prefinjeno i staloženo u svakom pogledu. Kada nekoga sretnu, spuštaju glavu i naklone se, poviju se da kolenom dotaknu zemlju. Govore učtivo, strogo se pridržavajući pravila pristojnosti i reda u javnosti, bez robovanja navikama i huliganskog ponašanja, tipičnih za niže slojeve društva. Njihovo spoljno ponašanje u celosti izaziva prijatnost i pohvale kod onih koji ga vide. Tu postoji samo jedan problem: sve u vezi sa njima se odvija po pravilima. Jedu u skladu sa pravilima; spavaju u skladu sa pravilima; hodaju u skladu sa pravilima; čak i odlaze od kuće i vraćaju se u nju u skladu sa pravilima. Čovek se oseća prilično sputano i nelagodno sa takvim ljudima. Ne znaš kad će da se pojavi neko pravilo, a ako ga neoprezno prekršiš, izgledaš prilično nemaran i neuk, dok oni deluju tako prefinjeno. Prefinjen je čak i njihov osmeh, u kojem se nikad ne pokazuju zubi, i njihov plač, jer nikad ne plaču pred drugima, već samo noću, ispod pokrivača, dok drugi spavaju. Šta god da rade, u skladu je sa pravilima. To se naziva „lepim vaspitanjem”. Neki ljudi žive u zemlji bontona, u jednoj velikoj porodici; imaju mnoštvo pravila i mnogo su lepo vaspitani. Kako god okreneš, lepo ponašanje koje podrazumeva izraz biti obrazovan i razuman samo je ponašanje – spoljno lepo ponašanje koje u čoveka uliva sredina u kojoj je odrastao i koje se u njemu kali pomoću visokih standarda i strogih zahteva koje on sam sebi postavlja u vezi sa svojim ponašanjem. Kako god ta ponašanja uticala na ljude, ona se dotiču samo njihovog spoljnog ponašanja, pa iako ljudi ta spoljna ponašanja smatraju lepim ponašanjem, ponašanjem kojem ljudi teže i koje odobravaju, ona ipak nisu isto što i ljudska narav. Ma kako lepo bilo nečije spoljno ponašanje, ono ne može da prikrije njegovu iskvarenu narav; ma kako lepo bilo njegovo spoljno ponašanje, ono ne može da zameni promenu njegove iskvarene naravi. Iako je ponašanje obrazovanog i razumnog čoveka vrlo disciplinovano i izaziva prilično poštovanje i uvažavanje drugih, to njegovo lepo ponašanje nije mu ni od kakve koristi kada se ispolji njegova iskvarena narav. Ma kako plemenito i zrelo bilo njegovo ponašanje, kada ga zadesi nešto što se dotiče istina-načela, to njegovo lepo ponašanje nije mu ni od kakve koristi, niti ga podstiče da razume istinu – naprotiv, pošto, u svojim predstavama, veruje da je biti obrazovan i razuman pozitivna stvar, on tu stvar uzima za istinu, kojom meri i preispituje Božje reči. On sopstveni govor odmerava i postupa prema tom izrazu, koji je ujedno i njegov aršin za odmeravanje drugih. Pogledajmo sada odgovor na pitanje „šta znači stremiti ka istini”: posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Recite mi, da li standard spoljnog ponašanja koji od čoveka zahteva da bude obrazovan i razuman ima ikakve veze sa Božjim rečima i istinom? (Nema.) Ne samo da među njima nema nikakve veze, već su međusobno sukobljeni. Gde je tu sukob? (Cilj takvih izreka jeste da se ljudi fokusiraju samo na površno lepo ponašanje, a da ignorišu namere i iskvarene naravi u sebi. One čine da ljudi budu zavedeni na pogrešan put tim lepim ponašanjem i da ne razmišljaju o sadržini svojih misli i ideja, te tako ne vide ni svoju iskvarenu narav, pa čak i slepo zavide drugima ili ih obožavaju, u zavisnosti od toga kako se ti drugi ponašaju.) To su posledice prihvatanja izreka tradicionalne kulture. Zato čovek, kada vidi da se neko lepo ponaša, takvo ponašanje izuzetno ceni. Najpre ga smatra dobrim i pozitivnim, a onda se, na osnovu toga što je pozitivno, ponaša kao da je to ponašanje isto što i istina. Zatim ga koristi kao merilo prema kojem sebe koči a druge odmerava; uzima ga za osnovu svojih pogleda na ljude i stvari, a samim tim ga uzima i za osnovu svog ponašanja i delanja. Zar nije to onda u sukobu sa istinom? (Jeste.) Za sada ćemo ostaviti po strani pitanje da li tvrdnja da čovek treba da bude obrazovan i razuman zavodi ljude na pogrešan put, već ćemo govoriti o samom tom izrazu. „Budi obrazovan i razuman” – to je civilizovana, plemenita izreka. Svima se sviđa ta izreka i čovek pomoću nje odmerava druge i posmatra ljude i stvari, pretpostavljajući da je izreka ispravna, dobra, i da predstavlja neko merilo. Čineći tako, on je uzima i za osnovu svog ponašanja i delanja. Tako, na primer, on procenu nečije dobrote ne zasniva na Božjim rečima. Na čemu je zasniva? „Je li taj čovek obrazovan i razuman? Je li njegovo spoljno ponašanje kultivisano? Poštuje li pravila? Ukazuje li poštovanje drugima? Je li lepo vaspitan? Je li u razgovoru sa drugima skrušen? Ponaša li se lepo kao nekada Kong Rong, kada se odrekao većih krušaka?^[a] Je li to takav čovek?” Na osnovu čega se postavljaju ta pitanja i na čemu se zasnivaju ti pogledi? Zasnivaju se, pre svega, na merilu obrazovanja i razumnosti. Je li ispravno što ljudi to uzimaju za merilo? (Nije.) Zašto nije ispravno? Odgovor je tako jednostavan, a ipak ga se niste setili. Zato što Bog ne odmerava na taj način, niti želi da čovek to radi. Kada čovek to radi, greši. Ako bi neko čoveka ili događaj odmerio na taj način, ako bi to koristio kao standard kroz koji posmatra ljude i stvari, on bi se time ogrešio o istinu i o Božje reči. U tome je sukob između tradicionalnih predstava i istine. Zar nije tako? (Jeste.) Na čemu Bog želi da čovek zasniva svoju procenu drugih ljudi? Na osnovu kojeg merila On želi da čovek posmatra ljude i stvari? (Na osnovu Njegovih reči.) On želi da čovek posmatra ljude na osnovu Njegovih reči. To, konkretno, znači da na osnovu Njegovih reči treba odmeriti da li neko poseduje ljudskost. To je jedan deo. Osim toga, procena treba da se zasniva i na tome da li čovek voli istinu, da li ima bogobojažljivo srce i da li je u stanju da se pokori istini. Zar nisu upravo to konkretna merila? (Jesu.) Na čemu, dakle, čovek zasniva svoju procenu tuđe dobrote? Na tome da li je taj drugi kultivisan i da li poštuje pravila, da li mljacka ili prebira po hrani tražeći najbolje zalogaje dok jede, da li za obrokom čeka da prvo sednu stariji, pa da tek onda i sam sedne za sto. To su merila na osnovu kojih druge procenjuje. Zar to ne znači da su upravo obrazovanje i razumnost standard ponašanja koji se primenjuje? (Znači.) Da li su takve procene tačne? Da li su u skladu sa istinom? (Nisu.) Jasno je kao dan da nisu u skladu sa istinom. Šta je, onda, krajnji rezultat te procene? To da onaj koji procenjuje veruje da je svako ko je obrazovan i razuman ujedno i dobar čovek, pa ako takav procenitelj besedi o istini, uvek će ljudima usađivati ta kućna pravila i učenja, i lepo ponašanje. A krajnji rezultat usađivanja tih stvari ljudima jeste to što će one navesti ljude da se lepo ponašaju, što nimalo neće promeniti njihovu iskvarenu suštinu. Takav način postupanja predstavlja veliko odstupanje od istine i od Božjih reči. Takvi ljudi samo poseduju neke oblike lepog ponašanja. Može li se, dakle, njihova iskvarena priroda promeniti zahvaljujući lepom ponašanju? Mogu li postići pokornost i odanost Bogu? Ni blizu. U šta su se ti ljudi pretvorili? U fariseje, koji se spolja lepo ponašaju, ali u suštini ne razumeju istinu i nisu u stanju da se pokore Bogu. Zar nije tako? (Jeste.) Pogledajte fariseje – nisu li, naizgled, bili besprekorni? Poštovali su Šabat; na Šabat nisu ništa radili. Bili su ljubazni u govoru, prilično kultivisani, civilizovani i učeni, poštovali su pravila i pridržavali ih se. Pošto su se dobro pretvarali i nisu se nimalo bojali Boga, već su Ga kritikovali i osuđivali, On ih je na kraju prokleo. Bog ih je definisao kao licemerne fariseje, koji su svi odreda zlikovci. Slično tome, oni ljudi kojima lepo ponašanje obrazovanih i razumnih služi kao merilo ponašanja i delanja očigledno nisu ljudi koji streme ka istini. Kada to pravilo primenjuju u proceni drugih i kao merilo svog ponašanja i delanja, oni, naravno, ne streme ka istini; a kada donesu sud o nekome ili nečemu, merilo i osnova za donošenje tog suda nisu u skladu sa istinom, već je krše. Jedino na šta se oni fokusiraju jesu ljudsko ponašanje i navike, a ne ljudska narav i suština. Osnova im nisu ni Božje reči ni istina; naprotiv, njihove procene temelje se na standardu ponašanja tradicionalne kulture, na obrazovanju i razumnosti. Krajnji rezultat takve procene jeste da im je čovek kojeg procenjuju dobar i u skladu sa Božjim namerama ukoliko ima spoljno lepo ponašanje obrazovane i razumne osobe. Kada ljudi usvoje takve klasifikacije, oni očigledno zauzimaju stav suprotan istini i Božjim rečima. A što više primenjuju to merilo ponašanja u posmatranju ljudi i stvari, u svom ponašanju i delanju, to se više udaljavaju od Božjih reči i istine. Čak i tada, oni uživaju u tome što rade i veruju da streme ka istini. Pridržavajući se nekoliko dobrih izreka tradicionalne kulture, veruju da se pridržavaju istine i istinitog puta. A ipak, ma koliko se pridržavali tih stvari, ma koliko insistirali na njima, na kraju će završiti bez ikakvog iskustva i razumevanja Božjih reči i istine i neće se ni najmanje pokoriti Bogu. Još manje će sve to dovesti do istinske bogobojazni. To se dešava kada se ljudi pridržavaju svih oblika lepog ponašanja obrazovanih i razumnih ljudi. Što se više čovek fokusira na lepo ponašanje, na njegovo proživljavanje i težnju ka njemu, to je udaljeniji od Božjih reči – a što je udaljeniji od Božjih reči, manje je kadar da razume istinu. To se može i očekivati. Ako se nečije ponašanje popravi, da li to znači da se promenila i njegova narav? Imate li iskustva sa tim? Jeste li ikada svesno nastojali da budete obrazovani, razumni ljudi? (Jesmo.) To je zato što svako razume da, kada je čovek obrazovan i razuman, on drugima izgleda veoma ugledan i plemenit. Drugi ga visoko cene. Tako je to, zar ne? (Jeste.) Dakle, ne bi trebalo da ima nešto loše u lepom ponašanju. Ali, da li će to što je čovek naučio da se lepo ponaša, da se pokazuje u dobrom svetlu, razrešiti njegovu iskvarenu narav? Da li će ga sprečiti da čini loše stvari? Ako neće, kakva je onda korist od lepog ponašanja? Ono samo lepo izgleda, ali od njega nema nikakve koristi. Mogu li ljudi koji se lepo ponašaju da se pokore Bogu? Mogu li da prihvate i da upražnjavaju istinu? Jasno je da ne mogu. Lepo ponašanje ne može da zameni upražnjavanje istine. Tako je bilo i sa farisejima. Ponašanje im je bilo odlično i bili su veoma pobožni, ali kako su se poneli prema Gospodu Isusu? Niko ne bi mogao ni da zamisli da će oni razapeti na krst Spasitelja čovečanstva. Stoga su u opasnosti oni koji su naučili da se spolja lepo ponašaju, a nisu stekli istinu. Nastaviće po starom, nastaviće da se opiru Bogu i da Ga izdaju. Ako to niste u stanju da prozrete, možda će vas tuđe lepo ponašanje i dalje zavoditi na pogrešan put.

Biti obrazovan i razuman tradicionalna je ljudska predstava. Ona je u potpunom neskladu sa istinom. S obzirom da je u sukobu sa istinom, šta čovek tačno treba da poseduje da bi sproveo istinu u delo? Koja to stvarnost, kada se proživi, biva u skladu sa istinom i Božjim zahtevima? Da li znate? U ovakvom razgovoru, neko bi mogao da kaže: „Kažeš da je biti obrazovan i razuman u neskladu sa istinom, da je to samo izvana lepo ponašanje. Stoga, jednostavno, više nećemo biti obrazovani i razumni. Život će biti bezbrižniji, bez okova, nesputan pravilima. Moći ćemo da radimo šta hoćemo, da živimo kako hoćemo. Kako li ćemo bezbrižni biti! Već smo slobodniji, s obzirom da čovekovo lepo ponašanje nije ni u kakvoj vezi sa njegovim ishodom. Ne moramo da se brinemo za kulturno ponašanje, da poštujemo pravila, niti bilo šta slično.” Je li to pouka koju je trebalo da izvučete iz ovog razgovora? (Nije.) To je iskrivljeno shvatanje; greška je u tome što se otišlo u krajnost. Ima li, dakle, među vama onih koji bi napravili takvu grešku? Možda bi neko rekao: „Pošto i kulturni ljudi mogu da se opiru Bogu i da Ga izdaju, ja jednostavno neću biti kulturan. Počinjem da osećam prezir prema kulturnim ljudima. Prezirem one koji su obrazovani i razumni, nežni, prefinjeni, ljubazni i druželjubivi, koji poštuju stare i brinu o mladima. S visine gledam na svakoga ko ispoljava te osobine i javno ga korim: ’Tvoje je ponašanje isto kao farisejsko. Dolazi iz namere da druge zavede na pogrešan put. To nije stremljenje ka istini, a još manje upražnjavanje istine. Prestani da nas varaš – ne damo se prevariti i nećemo pasti na tvoje trikove!’” Da li biste tako postupili? (Ne bismo.) U pravu ste što ne biste. Da uradite nešto tako bezumno, značilo bi da ste osoba previše sklona iskrivljavanju. Nekim ljudima iskrivljenog razumevanja nedostaje čisto razumevanje istine – oni nemaju sposobnost razumevanja. Oni znaju samo da poštuju pravila, pa to i čine. Zašto, dakle, razgovaramo o ovom problemu i raščlanjujemo ga? Prvenstveno zato da ljudi shvate da stremiti ka istini nije isto što i stremiti ka spoljnom lepom ponašanju, niti služi tome da postaneš kulturan čovek koji se lepo ponaša i poštuje pravila. Naprotiv, služi tome da razumeš istinu, da je upražnjavaš i da budeš u stanju da postupaš u skladu sa njom, što znači da je sve što radiš utemeljeno u Božjim rečima i da je u skladu sa istinom. Ponašanje koje je u skladu sa istinom i utemeljeno u Božjim rečima nije isto što i obrazovanje i razumnost, niti se poklapa sa standardima koje tradicionalna kultura i tradicionalni moral postavljaju pred čoveka. To su dve različite stvari. Božje reči jesu istina i one su jedini i isključivi kriterijum na osnovu kojeg se kod čoveka odmerava dobro i zlo, ispravno i pogrešno. S druge strane, merilo obrazovanja i razumnosti tradicionalne kulture ni približno ne dostiže standard istina-načela. Kada ti je, tokom koje etape dela, Bog rekao da moraš da budeš obrazovan, razuman, kulturan, plemenit čovek bez ikakvih niskih interesa? Je li Bog rekao tako nešto? (Ne.) Nije. Šta je, dakle, Bog rekao i koje je zahteve postavio u vezi sa ljudskim ponašanjem? Ponašajte se i delujte isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Šta je, onda, osnova Božjih reči? Odnosno, koje istine treba da uzimaš kao kriterijum i kakav život treba da vodiš da bi stremio ka istini i upražnjavao je? Zar nije to nešto što treba razumeti? (Jeste.) Kako, dakle, Božje reči zahtevaju da se čovek ponaša, prema kojim standardima? Možete li da nađete Njegove reči koje jasno govore o tome? (Božje reči kažu: „Ja imam mnoga nadanja. Nadam se da možete da se ponašate pristojno i učtivo, da verno obavljate svoju dužnost, da posedujete istinu i ljudskost, da budete ljudi koji se mogu odreći svega što imaju, pa i svog života zarad Boga, i tako dalje. Sva ova nadanja proističu iz vaših nedostataka, vaše iskvarenosti i buntovništva” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”).) Sve su te reči načela i zahtevi za ljudsko ponašanje. Koje se još Božje reči odnose na određeno praktično postupanje? (Ima još jedan odlomak, koji kaže: „Tvoje srce mora da bude u stalnom stanju mira, a kada te nešto zadesi, ne smeš da se pretvaraš ni da imaš predrasude, niti da budeš brzoplet, tvrdoglav, radikalan i izveštačen, kako bi mogao da se ponašaš razumno. Tako se pravilno ispoljava normalna ljudskost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put razrešenja iskvarene naravi”).) To je dosta konkretna primena. To su konkretna uputstva i zahtevi za to kakvi treba da budu čovekovo spoljno ponašanje i navike. Mogu li se ta uputstva i zahtevi smatrati osnovom Božjih reči? Jesu li dovoljno konkretni? (Jesu.) Pročitajte ih još jednom. („Tvoje srce mora da bude u stalnom stanju mira, a kada te nešto zadesi, ne smeš da se pretvaraš ni da imaš predrasude, niti da budeš brzoplet, tvrdoglav, radikalan i izveštačen, kako bi mogao da se ponašaš razumno. Tako se pravilno ispoljava normalna ljudskost.”) Obratite pažnju na te stavke; to su načela kojih ubuduće treba da se pridržavate kada nešto preduzmete. Ona ljudima govore da treba da nauče da se, u ponašanju i delovanju, razumno suočavaju sa stvarima i da, osim toga, moraju da tragaju za istina-načelima na temelju savesnog i razumnog delovanja. Ponašajte se i delujte tako, pa će biti i načela i puta primene.

Onih par stvari o kojima smo pričali: „Kada te nešto zadesi, ne smeš da se pretvaraš ni da imaš predrasude, niti da budeš brzoplet, tvrdoglav, radikalan i izveštačen, kako bi mogao da se ponašaš razumno” – je li to lako učiniti? Istina je da su sve ostvarive, nakon jednog perioda obuke. Šta treba učiniti ako neko zaista ne može da ih ostvari? Biće u redu ukoliko učiniš makar jednu stvar, odnosno, kada se susretneš sa problemom ili razgovaraš sa drugima, postoji barem jedna stvar koje treba da se pridržavaš: moraš da se ponašaš i da deluješ na način koji je za druge poučan. To je najvažnije od svega. Ako to primenjuješ i toga se pridržavaš, ako postupaš u skladu sa tim i koristiš ga kao kriterijum, uglavnom nećeš drugima naneti veliku štetu, niti ćeš sam trpeti velike gubitke. Ponašaj se i deluj poučno za druge – treba li da ulazimo u detalje? (Treba.) Ne zasnivaj svoje zadovoljstvo sobom na ugrožavanju tuđih interesa; ne gradi svoju sreću i radost na tuđoj patnji. To znači poučavati. Kako se u osnovi može razumeti takvo poučavanje? Smisao je da tvoje ponašanje, mereno savešću i razumom ljudskosti, mora drugima da bude podnošljivo; mora da bude u skladu sa savešću i razumom ljudskosti. Svaki čovek normalne ljudskosti može to da ostvari, zar ne? (Može.) Recimo da se neko odmara u sobi, a ti uđeš, ne obazirući se na okolinu, i počneš da pevaš i sviraš. Da li bi to bilo korektno? (Ne bi.) Zar ne bi to značilo da gradiš svoju zabavu i sreću na tuđoj patnji? (Značilo bi.) Ako neko upravo čita Božje reči ili u zajedništvu razgovora o istini, a ti baš tad moraš sa njim da razgovaraš o svojim problemima, da li mu time ukazuješ poštovanje? Zar takvo ponašanje nije neukusno? (Jeste.) Šta znači neukusno se ponašati? To znači da se, u najmanju ruku, ponašaš prema drugima s nepoštovanjem. Ne smeš drugima da upadaš u reč ni da ih prekidaš u onom što rade. Zar nije to nešto što se normalnom ljudskošću može postići? Ako čak ni za to nisi sposoban, onda stvarno nemaš ni savesti ni razuma. Mogu li ljudi bez savesti i razuma doći do istine? Ne mogu. Samo ljudi koji poseduju barem savest i razum mogu da upražnjavaju istinu, pa stoga, ako želiš da stremiš ka istini, moraš u svom govoru i delima da se pridržavaš barem standarda savesti i razuma; moraš da se ponašaš prihvatljivo za ljude oko sebe i da zadovoljiš njihove kriterijume. Kao što smo upravo rekli: neka tvoji postupci drugima izgledaju barem pristojno i neka budu poučni za njih. Da li biti poučan znači isto što i biti od koristi drugima? Ne znači, u stvari – biti poučan znači da jedni drugima poštujemo lični prostor, znači ne ometati i ne prekidati druge i ne nametati im se; znači ne dopustiti da budu povređeni ni da pate zbog tvog ponašanja. To znači biti poučan. Kako vi to razumete? Biti poučan ne znači biti drugima od koristi; znači omogućiti im da ostvare svoje interese i prava, ne prekidati ih u tome i ne lišavati ih njihovih interesa i prava samovoljnim i nepristojnim ponašanjem. Zar nije tako? (Tako je.) Sada znate par Božjih reči koje imaju veze sa Njegovim zahtevima u vezi sa ljudskim ponašanjem i delovanjem, ali ponavljam vam, osnovno je da svojim ponašanjem i postupcima budete poučni za druge. To je načelo ponašanja. Jeste li razumeli šta znači biti poučan? (Jesmo.) Ima ljudi koji ne brinu o tome da li svojim govorom i delima poučavaju druge, iako tvrde da su obrazovani, razumni ljudi. Nije li to prevara? Ponašati se i delovati poučno za druge – zar nije u tome lekcija koju treba da naučite? To možda i jeste samo neka izvedba u ponašanju, ali da li je lako postići je? Ako neko donekle razume istinu, znaće kako da postupa u skladu s načelima, kako da postupa poučno za druge i da postupa tako da drugi imaju koristi od njega. Ako, pak, neko ne razume istinu, on neće znati šta da radi; u svojim postupcima može da se uzda samo u svoje predstave i uobrazilju. Neki ljudi nikada ne tragaju za istinom u svakodnevnom životu, ma šta da ih zadesi. Jednostavno se ponašaju onako kako im se dopada, ne mareći za to kako se drugi zbog toga osećaju. Ima li ikakvih načela u takvom delovanju? Trebalo bi da ste u stanju da vidite da li ih ima, zar ne? Svi se često okupljate i čitate Božje reči; ako ste zaista u stanju da razumete bar deo istine, moći ćete i da je primenjujete i da se bavite određenim poslovima u skladu sa istina-načelima. Kako se osećaš kada tako postupaš? Kako se drugi zbog toga osećaju? Ako se dobro potrudite da to izokola saznate, znaćete koja vrsta postupaka je za druge poučna. Obično, kada vas zadesi nešto, ma šta to bilo, ne bavite se pravim pitanjem kako da se ponašate na način koji se dotiče normalne ljudskosti ili upražnjavanja istine. Pa tako, ako bi vas čovek, kada vas nešto zadesi, pitao kakvi bi postupci ili delovanje bili poučni za druge, bilo bi vam teško da odgovorite, kao da nema jasnog puta. Na ovim okupljanjima, sa vama razgovaram samo o problemima iz stvarnog života, a ipak, kada se sa njima susretnete, nikada niste u stanju da odgovorite i glava vam je uvek prazna. Zar ne vidite u tome nesklad? (Vidimo.) Pa šta ste onda dobili od svoje vere u Boga? Par doktrina, par slogana. Kako ste jadni i bedni!

U jednoj od stvari o kojima smo razgovarali kao o nečemu što čovek, u svojim predstavama, smatra ispravnim i dobrim – a to je obrazovanje i razumnost – nalazimo neke od konkretnih ljudskih predstava i uobrazilja, kao i neka tradicionalna shvatanja ljudskog ponašanja. Ukratko, ako sada pogledamo to prikazano ponašanje, vidimo da on nije ni u kakvom odnosu sa istinom niti sa istinskom ljudskošću. To je zbog toga što to ponašanje ni približno ne doseže do istine niti se može spomenuti u istoj rečenici sa njom, a pored toga, ono je u suštinskom neskladu sa merilima Božjih zahteva za čovekove poglede na ljude i stvari, kao i za njegovo ponašanje i delanje, sa kojima se uopšte ne slaže i nije ni u kakvom odnosu. To je samo ljudsko ponašanje. Ma koliko dobro da čovek ispoljava to ponašanje i ma koliko adekvatno da ga upražnjava, to je ipak samo oblik ponašanja. Ono čak ne ispunjava ni uslove da ga nazovemo normalnom ljudskošću. Tvrdnja da čovek mora da bude obrazovan i razuman samo je stavljanje mašne na čovekovo spoljno ponašanje. Čovek, da bi se lepo upakovao i ulepšao, čvrsto nastoji da bude obrazovan i razuman, čime stiče tuđe uvažavanje i poštovanje, a rastu mu i položaj i vrednost u njegovoj grupi. Ali činjenica je da takvo ponašanje ne doseže čak ni nivo morala, integriteta i dostojanstva kakve istinski čovek treba da poseduje. Biti obrazovan i razuman izreka je iz tradicionalne kulture i predstavlja skup prikazanih ponašanja koja je iskvareno čovečanstvo za sebe utvrdilo smatrajući da ih se treba pridržavati. Cilj tih ponašanja jeste da uvećaju čovekov status u grupi i da mu podignu vrednost, kako bi stekao poštovanje drugih i bio najjači od svih, kako bi bio čovek kojeg u grupi ne mogu prezirati ni zlostavljati. To spoljno ponašanje nema nikakve veze sa moralom niti sa osobinom ljudskosti, a ipak ga čovek tako visoko vrednuje i pridaje mu takav značaj. Vidite sami kakvo je to varanje! Stoga, ako sada stremiš da budeš obrazovan i razuman, pa svoje ponašanje podešavaš i ulažeš veliki trud u svom stremljenju i praktičnom postupanju, da bi postigao cilj da budeš obrazovan i razuman, savetujem ti da odmah sa tim prestaneš. Takva ponašanja i metode mogu samo da te nauče da se sve bolje prerušavaš i da postaješ sve veći licemer, a kada se to desi, još više ćeš se udaljiti od toga da budeš iskren, jednostavan i otvoren čovek. Što više nastojiš da budeš obrazovan i razuman, to ćeš se više prerušavati, a što se više budeš prerušavao, što dublje bude tvoje pretvaranje, teže će biti drugima da te procene i razumeju, dok će se tvoja iskvarena narav sve dublje skrivati. Ako budeš tako činio, veoma ćeš teško prihvatiti istinu i postići spasenje. Je li, dakle, u svetlu tih uvida, put stremljenja ka obrazovanju i razumnosti isto što i put stremljenja ka istini? Je li to ispravno stremljenje? (Nije.) Zar se, pored negativne suštine i negativnih rezultata tog ponašanja obrazovanog i razumnog čoveka, iza njega ne krije još i varanje drugih i sebe samih? (Krije se.) Obrazovan, razuman čovek iza sebe skriva mnoge neizrecive tajne i, što je još važnije, skriva razne pogrešne misli, predstave, poglede, stavove i ideje koje drugi ne vide, a koje smatraju podlim, odvratnim, zlim i mrskim. Iza lepog ponašanja obrazovanog, razumnog čoveka skriva se njegova iskvarena narav. Takav čovek, pod krinkom tog ponašanja, nema hrabrosti da se suoči sa svojom iskvarenom naravi, pa čak ni samopouzdanja da prizna da mu je narav iskvarena. Još manje ima hrabrosti i samopouzdanja da se otvori o svojoj iskvarenoj naravi, o svom iskrivljenom znanju, o svojim zlim mislima, namerama i ciljevima – ili, u nekim slučajevima, čak i pakosnim, otrovnim mislima. Iza njega se krije toliko stvari koje niko ne vidi; ljudi pred sobom vide samo takozvanog „dobrog čoveka” koji se lepo ponaša, obrazovan je i razuman. Nije li to prava prevara? (Jeste.) Ponašanje, nastup, stremljenje i suština tog čoveka, u celini, predstavljaju prevaru. Takvi varaju i druge i sebe. Šta će biti krajnji ishod za tog čoveka? Da bi bio obrazovan i razuman, on napušta Boga, okreće leđa istinitom putu i Bog ga se gnuša i odbacuje ga. U svakom skrivenom kutku, on, iza lepog ponašanja obrazovanog i razumnog čoveka, skriva svoje tehnike i ponašanja prerušavanja i prevare, a čineći to, skriva i svoju narav, koja je nadmena, rđava, zlobna, nepopustljiva i oseća odbojnost prema istini. Stoga, što je čovek obrazovaniji i razumniji, to je veći prevarant, a što više neko teži da bude obrazovan i razuman, to manje voli istinu i to veću odbojnost oseća prema istini i Božjim rečima. Recite mi, zar nije upravo tako? (Jeste.) Ovde ćemo, za sada, završiti razgovor o lepom ponašanju obrazovanog i razumnog čoveka.

Upravo smo razgovarali o jednoj tvrdnji tradicionalne kulture o lepom ponašanju: o tome da se bude obrazovan i razuman. Nećemo pojedinačno razgovarati o ostalih nekoliko. Sve te izreke o lepom ponašanju su, grupno gledano, samo način da se stavi mašna na čovekovo spoljno ponašanje i sliku u javnosti. „Staviti mašnu” je eufemizam; da budemo precizniji, reč je o jednom vidu prerušavanja, o korišćenju lažne fasade kako bi nas drugi na prevaru zavoleli, da ih prevarimo da nas pozitivno procene, da ih prevarimo da nas poštuju, dok su na tamnoj strani srca skriveni i lepo upakovani naša iskvarena narav i naše pravo lice. Može se reći i ovako: ono što se krije iza oreola tog lepog ponašanja jeste iskvareno pravo lice svakog pojedinog člana iskvarenog čovečanstva. Ono što se krije jeste svaki pojedini član zlog čovečanstva, sa svojom nadmenom, lažljivom, zlobnom naravi i svojom odbojnošću prema istini. Nema veze da li se čovek naizgled ponaša kao obrazovan i razuman, ili kao nežan i prefinjen, i da li je druželjubiv i pristupačan, da li poštuje stare i brine o mladima, ili bilo šta slično – šta god od toga da ispoljava, to je tek spoljno ponašanje za tuđe oči. Čovek kroz to lepo ponašanje ne može da dođe do spoznaje svoje priroda-suštine. Iako, gledajući spoljno ponašanje, čovek dobro izgleda kada je obrazovan i razuman, nežan i prefinjen, pristupačan i druželjubiv, pa mu je ceo svet naklonjen, ipak se ne može poreći da se pod krinkom tih lepih ponašanja zaista krije iskvarena ljudska narav. Čovekova odbojnost prema istini, otpor i buntovništvo prema Bogu, njegova priroda-suština odbojnosti prema rečima koje je izgovorio Stvoritelj i opiranja Stvoritelju – sve to tamo zaista postoji. Nema u tome ničeg lažnog. Ma kako se neko dobro pretvarao, ma kako pristojno i prikladno bilo njegovo ponašanje, ma kako se lepo ili divno upakovao, ma kako lažljiv bio, ne može se poreći da je svaki iskvaren čovek prepun sotonske naravi. Pod maskom spoljnog ponašanja, on se i dalje opire Bogu i buni se protiv Njega, opire se Stvoritelju i buni se protiv Njega. Naravno, ispod tog lepog ponašanja koje mu služi kao plašt i maska, čovečanstvo svakodnevno izliva svoju iskvarenu narav, svakog sata i svakog časa, svakog minuta i sekunda, u svakoj situaciji u kojoj živi u svojoj iskvarenoj naravi i grehu. To je neosporna činjenica. Uprkos čovekovom pristojnom ponašanju, dopadljivim rečima i lažnoj fasadi, njegova iskvarena narav ni najmanje ne bledi, niti je ta njegova spoljna ponašanja imalo menjaju. Naprotiv, njegova iskvarena narav se neprestano ispoljava upravo zahvaljujući masci tog spoljnog lepog ponašanja, a on ne prestaje da korača ka činjenju zla i ka otporu prema Bogu – i naravno, rukovođeni njegovom zlobnom i rđavom naravi, njegove ambicije, želje i ekstravagantni zahtevi stalno rastu i razvijaju se. Recite Mi, gde je taj ljubazan, druželjubiv, pristupačan čovek čiji su proživljena slika i temelj ponašanja i delovanja pozitivni i u skladu sa Božjim rečima, sa istinom? Gde je taj obrazovan, razuman, nežan i prefinjen čovek koji voli istinu, voljan je da pravac i cilj svog života nađe u Božjim rečima i dao je doprinos spasenju čovečanstva? Možete li da nađete jednog jedinog takvog čoveka? (Ne možemo.) Činjenica je da, među ljudima – bez obzira na to da li ih nazivaju obrazovanima i razumnima, druželjubivima i pristupačnima – što je neko obavešteniji i obrazovaniji, što više ideja ima, što mu je viši status i što je ugledniji, to više njegove pisane izjave mogu da prevare ljude, to više zla on čini i to je jači njegov otpor prema Bogu. Oni sa boljom reputacijom i višim statusom samo još više zavode druge na pogrešan put i još su više podivljali u svom otporu prema Bogu. Diljem ljudskog roda, pogledajte poznate ljude, velike ljude, mislioce, prosvetitelje, pisce, revolucionare, državnike i druge velikane istaknute u svojim oblastima – ko od njih nije bio obrazovan i razuman, pristupačan i druželjubiv? Ko se od njih nije spolja ponašao tako da izmami pohvale i zasluži tuđe poštovanje? A ipak, šta su oni faktički doneli čovečanstvu? Jesu li ga izveli na pravi put, ili su ga odveli na stranputicu? (Na stranputicu.) Jesu li doveli čovečanstvo pod vlast Stvoritelja, ili su ga doveli Sotoni pod noge? (Sotoni pod noge.) Jesu li omogućili čovečanstvu da učestvuje u suverenosti, u davanju i vođstvu Stvoritelja, ili su dozvolili da ga Sotona pregazi, zlostavlja i okrutno tretira? Od svih herojskih ličnosti, od svih poznatih, velikih, uzvišenih, neobičnih, moćnih ljudi prošlosti – čiji autoritet i status nisu stečeni ubistvom miliona i miliona ljudi? Čiji ugled nije izgrađen na prevari, podstrekivanju i zavođenju čovečanstva na stranputicu? Svi oni spolja, u svojim svakodnevnim susretima sa drugim ljudima, deluju pristupačno, opušteni su, razgovaraju sa drugima na ravnoj nozi i ponašaju se druželjubivo – ali je ono što rade iza zatvorenih vrata nešto sasvim drugo. Neki kuju zaveru da bi druge uhvatili u zamku; neki se upuštaju u prevare da bi druge napali i naškodili im; neki traže prilike za osvetu. Većina državnika okrutna je i nanosi štetu nebrojenim ljudima. Svoj status i uticaj osvojili su stojeći na glavama i u krvi nebrojeno mnogo ljudi, a u javnosti, ljudi ipak vide samo njihovu pristupačnu spoljašnjost i druželjubivo ponašanje. Ljudi vide nežne i prefinjene, obrazovane i razumne, skromne ljude kakvima se oni prikazuju. Spolja su ljubazni, nežni i prefinjeni, dok iza te spoljašnjosti ubijaju nebrojene ljude, otimaju im imovinu, vladaju i igraju se njima. Izgovaraju samo lepe reči, a čine samo zla dela i bestidno, drsko propovedaju sa svoje pozornice, učeći druge kako da budu pristupačni, obrazovani i razumni, kako da doprinesu svojoj zemlji i čovečanstvu, kako da služe ljudima i javnosti, kako da se posvete naciji. Zar to nije bestidno? Drska, nezasita ološ – to su oni! Ukratko, biti čovek koji se ponaša lepo i u skladu sa tradicionalnim predstavama o moralu nije isto što i stremiti ka istini; to nije stremljenje ka tome da se bude istinsko stvoreno biće. Naprotiv, iza stremljenja ka tim lepim ponašanjima kriju se mnoge mračne i prećutkivane tajne. Za kakvim god lepim ponašanjem čovek težio, jedini cilj iza toga jeste da osvoji simpatije i poštovanje što većeg broja ljudi, da poboljša svoj status i ubedi ljude da je dostojan poštovanja, poverenja i poverenog mu naloga. Ako stremiš ka tome da budeš takav čovek lepog ponašanja, zar nije to nastojanje istog kova kao i nastojanja poznatih ljudi i velikana? Ako si čovek koji se samo površno lepo ponaša, ali ne voli Božju reč i ne prihvata istinu, onda si, po svojim osobinama, isti kao i oni. A kakav je ishod? Ono što si napustio je istina; ono što si izgubio je prilika za spasenje. To je najgluplje moguće ponašanje – izbor i stremljenje budale. Jeste li ikada želeli da budete taj veliki, poznati, nesvakidašnji čovek na sceni, kojem se tako dugo divite? Taj druželjubivi i pristupačni čovek? Taj ljubazni, nežni i prefinjeni, obrazovani i razumni čovek? Taj čovek, koji spolja gledano, deluje prijatno i divno? Jeste li nekada sledili i obožavali takve ljude? (Jesmo.) Ako danas i dalje slediš takve ljude, ako ih još uvek smatraš svojim idolima, ovo ću ti reći: nisi daleko od smrti, jer su tvoji idoli zli ljudi koji se pretvaraju da su dobri. Bog neće spasti zle ljude. Ako su tvoji idoli zli ljudi i ako ne prihvataš istinu, na kraju ćeš i sam biti uništen.

Suština koja stoji iza lepog ponašanja, poput pristupačnosti i druželjubivosti, može se opisati jednom rečju: pretvaranje. Takvo lepo ponašanje ne rađa se iz Božjih reči, niti usled upražnjavanja istine ili postupanja u skladu sa načelima. Čime je ono izazvano? Ono dolazi iz ljudskih motiva, spletki, pretvaranja, glume, lažljivosti. Kada se ljudi drže takvog lepog ponašanja, cilj im je da dobiju ono što hoće; inače se nikada ne bi tako maltretirati i živeli u suprotnosti sa svojim željama. Šta znači kada kažemo da žive u suprotnosti sa svojim željama? Znači da oni, po svojoj pravoj prirodi, nisu tako lepo vaspitani, nevini, nežni, ljubazni i moralni kao što drugi zamišljaju. Ne žive po savesti i razumu; naprotiv, žive da bi ostvarili određeni cilj ili zahtev. Kakva je čovekova istinska priroda? Smetena je i neuka. Bez zakona i zapovesti koje im je Bog podario, ljudi ne bi imali pojma šta je greh. Zar nije čovečanstvo nekada bilo baš takvo? Tek kada je Bog objavio zakone i zapovesti, ljudi su stekli neki pojam o grehu. Još uvek, međutim, nisu imali predstavu o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, kao ni o tome šta je pozitivno, a šta negativno. Pa kako bi, imajući to u vidu, mogli da budu svesni ispravnih načela govora i ponašanja? Da li su mogli da znaju koji bi načini postupanja, koji oblici lepog ponašanja, trebalo da odlikuju normalnu ljudskost? Da li su mogli da znaju šta dovodi do istinski lepog ponašanja, kakav put treba da slede da bi proživeli ljudsko obličje? Nisu mogli. Zbog svoje sotonske prirode, svojih instinkta, mogli su samo da se pretvaraju i da glume da žive pristojno i dostojanstveno – a to je dovelo do varki kao što su obrazovanje i razumnost, nežnost i prefinjenost, ljubaznost, poštovanje prema starima i briga o mladima, druželjubivost i pristupačnost; tako su nastali ti trikovi i tehnike obmane. A kada su jednom nastali, ljudi su se selektivno držali jedne ili većeg broja tih varki. Neki su birali da budu druželjubivi i pristupačni, neki da budu obrazovani i razumni, nežni i prefinjeni, neki da budu ljubazni, da poštuju stare i brinu o mladima, a neki da budu sve to. A ipak, ja sve ljude koji se tako lepo ponašaju nazivam jednim imenom. Koje je to ime? „Glatko kamenje.” Šta je glatko kamenje? To je ono glatko kamenje u rekama koje je tekuća voda tokom dugih godina ispirala i glačala, pa sad nema oštrih ivica. Iako nas možda ne boli kada na njega nagazimo, čovek, ako ne pazi, može da se oklizne. To kamenje je, izgledom i oblikom, veoma lepo, ali kada ga odneseš kući, ono je sasvim beskorisno. Ne možeš da se nateraš da ga baciš, ali nema smisla ni da ga čuvaš – eto šta je „gladak kamen”. Po Meni su ljudi koji se tako očigledno lepo ponašaju mlaki. Spolja se pretvaraju da su dobri, ali uopšte ne prihvataju istinu, govore stvari koje lepo zvuče, ali ništa stvarno ne rade. Oni su samo glatko kamenje. Ako sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini i načelima, oni ti govore o tome kako treba biti nežan, prefinjen i ljubazan. Ako im govoriš o razaznavanju antihrista, oni ti pričaju o poštovanju starih i brizi o mladima, o obrazovanju i razumnosti. Ako im kažeš da čovek mora da se ponaša u skladu sa određenim načelima, da pri vršenju svoje dužnosti mora da traga za načelima, a ne da se ponaša svojeglavo, kakav će biti njihov stav? Reći će: „Ponašanje u skladu sa istina-načelima nešto je sasvim drugo. Ja samo želim da budem obrazovan i razuman i da drugi odobravaju moje postupke. Dok god poštujem stare i brinem o mladima i dok god dobijam odobravanje drugih ljudi, to mi je dovoljno.” Njima je stalo samo do lepog ponašanja, nisu usredsređeni na istinu. Generalno su u stanju da poštuju starije, nadređene, ljude sa određenim kvalifikacijama, one koji u svojoj grupi uživaju položaj i ugled visokomoralnih ljudi i da se istovremeno s velikom ljubavlju i pažnjom brinu o zajednicama mladih i ranjivih. Strogo se pridržavaju društvenog pravila poštovanja starih i brige o mladima da bi se pokazali kao plemeniti. Međutim, ne može se poreći da, kada se njihovi interesi sukobe s tim pravilom, oni ostavljaju pravilo po strani i naglavce se i ne „trpeći” ničije stege bacaju na zaštitu svojih interesa. Iako za svoje lepo ponašanje dobijaju pohvale svakog koga sretnu, koga ovlaš znaju ili bolje poznaju, ne može se poreći da, dok se tako lepo ponašaju i drugi ih hvale, oni ni najmanje ne gube iz vida svoje interese i bore se za njih svim raspoloživim sredstvima, ne „trpeći” ničije stege. Njihovo poštovanje starih i briga o mladima samo je prolazno ponašanje, izgrađeno na temeljima neugrožavanja vlastitih interesa. Ograničenog je opsega i svodi se na puko držanje. Mogu oni to kada im interesi nisu nimalo povređeni ni ugroženi, ali, kada im interesi dođu u prvi plan, na kraju će se samo za njih boriti. Stoga se njihovo poštovanje starih i briga o mladima u stvari ne sukobljava sa njihovom težnjom ka ostvarenju sopstvenih interesa, niti je ograničava. Poštovanje starih i briga o mladima jeste lepo ponašanje za koje su ljudi sposobni samo u određenim okolnostima, pod uslovom da se ne sukobljava sa njihovim interesima. To nije nešto što im dolazi iz života, što im je u kostima. Ma koliko neko upražnjavao takvo ponašanje, ma koliko u tome istrajao, to ne može da promeni iskvarenu narav u koju se čovek u životu uzdaje. To znači da neki ljudi, iako ne poseduju tu vrstu lepog ponašanja, ipak ispoljavaju iskvarenu narav – a i kada steknu takvo lepo ponašanje, njihova iskvarena narav se ni najmanje ne popravi niti se promeni. Naprotiv, oni je sve dublje skrivaju. To su suštinske stvari koje se kriju iza tog lepog ponašanja.

To bi bilo to što se tiče našeg razgovora i detaljne analize lepog ponašanja u tradicionalnoj kulturi, koje obuhvata nežnost i prefinjenost, ljubaznost, poštovanje starih i brigu o mladima, druželjubivost i pristupačnost. To je kao kada je čovek obrazovan i razuman, i suština je manje-više ista. Nebitno je. Ljudi bi trebalo da se okanu takvog lepog ponašanja. Ono čemu bi trebalo najviše da teže jeste da Božje reči postanu njihov temelj, a istina njihovo merilo; tek tada mogu da žive u svetlosti i da prožive obličje normalne osobe. Ako želiš da živiš u svetlosti, treba da se ponašaš u skladu sa istinom; treba da budeš pošten čovek koji izgovara poštene reči i radi poštene stvari. Fundamentalno je da čovekovo ponašanje bude zasnovano na istina-načelima; kada ljudi izgube istina-načela i fokusiraju se isključivo na lepo ponašanje, to neminovno vodi prevari i pretvaranju. Ako nečije ponašanje nije zasnovano na načelima, taj čovek je onda licemer, ma koliko se lepo ponašao; možda će mu neko vreme polaziti za rukom da druge navodi na pogrešan put, ali nikada neće biti dostojan poverenja. Ljudi imaju istinski temelj tek kada postupaju i ponašaju se u skladu sa Božjim rečima. Ako se ne ponašaju u skladu sa Božjim rečima, već se samo fokusiraju pretvaraju da se lepo ponašaju, mogu li tako postati dobri ljudi? Ni slučajno. Dobre doktrine i lepo ponašanje ne mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, niti njegovu suštinu. Samo istina i Božje reči mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, misli i mišljenja i da postanu njegov život. Razni oblici lepog ponašanja koje čovek takvima smatra na osnovu svoje tradicionalne kulture i svojih predstava, kao što su obrazovanje i razumnost, nežnost i prefinjenost, ljubaznost, poštovanje starih i briga o mladima, druželjubivost i pristupačnost, svode se na puko ponašanje. Nisu sȃm život, a još manje su istina. Tradicionalna kultura nije istina, a nisu to ni oblici lepog ponašanja koje ona podstiče. Ma koliko od tradicionalne kulture čovek dokučio i ma kakvo sve lepo ponašanje proživeo u svom životu, to ne može da promeni njegovu iskvarenu narav. Tako je čovečanstvu hiljadama godinama usađivana tradicionalna kultura, a da se njegova iskvarena narav nije nimalo promenila; naprotiv, iskvarenost se dodatno produbila, a svet dodatno zamračio i prozlio. To je u direktnoj vezi sa učenjima tradicionalne kulture. Ljudi mogu da prožive obličje istinskog ljudskog bića samo ako Božje reče shvate kao svoj život. To je van svake rasprave. Kakve, dakle, parametre i zahteve za ljudsko ponašanje postavljaju Božje reči? Osim onoga što je utvrđeno zakonima i zapovestima, postoje i zahtevi Gospoda Isusa o tome kako čovek treba da se ponaša, a naročito zahtevi i pravila koje Božji sud poslednjih dana postavlja pred čoveka. Te reči su za čovečanstvo najdragocenije od svih i predstavljaju najosnovnija načela ponašanja. Ta najosnovnija merila ponašanja koja se odnose na vaše vladanje i dela morate da pronađete u Božjim rečima. Kada to budete učinili, oslobodićete se zabluda tradicionalnog kineskog lepog ponašanja, koje vas navodi na stranputicu. Tada ćete naći put i načela ponašanja i delanja, što u stvari znači da ćete naći i put i načela spasenja. Ako ove Božje reči uzmete za svoju osnovu, a istinu o kojoj sada razgovaramo za svoje merilo, pa njima zamenite one standarde lepog ponašanja koje čovečanstvo, u svojim predstavama, želi, onda ste osoba koja stremi ka istini. Božji zahtevi za čoveka se, u svakom pojedinačnom slučaju, odnose na to kakva osoba on treba da bude i kojim putem treba da korača. Bog nikada ne zahteva da čovek ispoljava određeno ponašanje sámo za sebe. On zahteva da ljudi budu pošteni, a ne lažljivi; da čovek prihvati istinu i da stremi ka njoj, da Mu bude veran, pokoran i da svedoči o Njemu. Nikada nije zahtevao čovek ima poneki lep manir, niti tvrdio da bi to samo po sebi bilo dovoljno. A ipak, glavni fokus tradicionalne kulture Kine je na lepom ponašanju, na tome da se čovek spolja dobro pokaže. Ta kultura ništa ne preduzima da osvetli iskvarenu ljudsku narav, niti da osvetli njen izvor, a kamoli da ukaže na put na kojem se ta iskvarena narav odbacuje. Stoga, ma koliko se tradicionalna kultura zalagala za to da se čovek odlikuje lepim ponašanjem, kada je reč o tome da čovečanstvo odbaci svoju iskvarenu narav i da proživi obličje istinske ljudskosti, od nje nema nikakve koristi. Ma koliko da su plemenite i primamljive njene tvrdnje o moralu, ona je nemoćna da promeni iskvarenu ljudsku suštinu. Pod uplivom i uticajem tradicionalne kulture, u iskvarenom čovečanstvu zbivaju se mnoge podsvesne stvari. Šta u ovom slučaju znači „podsvesno”? Znači da, kada čoveku neprimetno uliju tradicionalnu kulturu i zaraze ga njome, ukoliko ne dobije jasne reči, izjave, pravila i svest o tome kako da ispravno postupa, on instinktivno primenjuje konvencionalne ideje i metode drugih ljudi i povinuje im se. Živeći u takvim okolnostima, u tom stanju, kao što svi ljudi čine, čovek, i ne primećujući, počne podsvesno da razmišlja ovako: „Biti obrazovan i razuman je odlično – pozitivno je i u skladu sa istinom; biti nežan i prefinjen je odlično – ljudi i treba da budu takvi, Bogu se to sviđa i u skladu je sa istinom; biti ljubazan, poštovati stare i brinuti o mladima, biti druželjubiv i pristupačan – sve su to prikazi potekli iz normalne ljudskosti – sve je to u skladu sa Božjim rečima i sa istinom.” Uprkos tome što nije našao jasnu osnovu u Božjim rečima, u srcu oseća da su Božje reči i zahtevi koje On postavlja čoveku otprilike isto što i standardi tradicionalne kulture i da među njima nema velike razlike. Nije li to izvrtanje i pogrešno tumačenje Božjih reči? Govore li Božje reči tako nešto? Ne, niti On tako misli; te stvari su ljudsko izvrtanje i pogrešno tumačenje Božjih reči. Božje reči nikada nisu govorile te stvari, pa stoga ni vi ne treba ni pod kakvim okolnostima na taj način da razmišljate. Treba detaljno da čitate Božje reči i da u njima pronađete Njegove tačne zahteve u pogledu ljudskog ponašanja, zatim da nađete još odlomaka sa Njegovim rečima, da ih sve sakupite, pa da sve zajedno molitveno čitate i o njima u zajedništvu razgovarate. Tek kada budete stekli znanje o njima, možete i da ih upražnjavate i doživite. To Božje reči dovodi u vaš stvarni život, gde postaju osnova vaših pogleda na ljude i stvari, kao i vašeg ponašanja i delanja. Šta treba da bude osnova ljudskog govora i delanja? Božje reči. Koji su onda zahtevi i standardi koje je Bog postavio za ljudski govor i delanje? (Da budu konstruktivni za ljude.) Tako je. A što je najvažnije, moraš da govoriš istinu, da govoriš iskreno, i drugi treba da imaju koristi od tebe. Tvoj govor, u najmanju ruku, treba da bude poučan i ne sme ljude da vara, da zavodi na stranputicu, ismeva, izvrgava ruglu, da im se ruga i podsmeva, da ih sputava, da razotkriva njihove slabosti niti da ih povređuje. To je izraz normalne ljudskosti. To je vrlina ljudskosti. Da li ti je Bog rekao koliko glasno da govoriš? Da li je od tebe zahtevao da se služiš književnim jezikom? Da li je zahtevao da se u govoru služiš cvetnom retorikom ili uzvišenim, prefinjenim stilom? (Nije.) Ničega nema od tih površnih, licemernih, lažnih, tričavih stvari. Svi Božji zahtevi odnose se na stvari koje normalna ljudskost treba da poseduje i na standarde i načela ljudskog govora i ponašanja. Nije važno gde je čovek rođen ni koji jezik govori. U svakom slučaju, reči koje izgovaraš – način izražavanja i sadržaj – moraju da budu poučni za druge. Šta znači kada kažemo da reči treba da budu poučne? To znači da drugi, kada ih čuju, treba da osete da su istinite, te reči treba da ih obogate i da im pomognu, treba pomoću njih da razumeju istinu i da ne budu više zbunjeni niti podložni tome da ih drugi zavedu na pogrešan put. Bog, dakle, zahteva da ljudi govore istinu, da kažu ono što misle i da druge ne varaju, ne zavode na stranputicu, ne ismevaju, ne izvrgavaju ruglu, da im se ne rugaju i ne podsmevaju, da ih ne sputavaju, da ne razotkrivaju njihove slabosti i da ih ne povređuju. Zar nisu upravo to načela govora? Šta znači kada se kaže da ne treba razotkrivati tuđe slabosti? Znači da ne treba koristiti te slabosti protiv njih. Ne treba stalno isticati njihove greške iz prošlosti i njihove mane da bi se oni kritikovali i osuđivali. To je najmanje što bi trebalo da uradiš. Sa aspekta proaktivnosti, kako se konstruktivan govor izražava? On uglavnom ohrabruje, usmerava, vodi, ubeđuje, pruža razumevanje i utehu. S druge strane, u određenim, posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takav način praktikovanja je za ljude veoma koristan. On im zaista pomaže i konstruktivan je, zar ne? Recimo da si, na primer, izrazito svojeglav i nadmen. Nikada toga nisi bio svestan, ali ti je onda neko ko te dobro poznaje to otvoreno rekao. Misliš u sebi: „Jesam li svojeglav? Jesam li nadmen? Niko se drugi nije usudio da mi to kaže, ali on me razume. Činjenica da je on to rekao ukazuje na to da je verovatno istina. Moram neko vreme o tome da razmišljam.” Nakon toga, tom čoveku kažeš: „Drugi mi govore samo lepe stvari, pevaju mi hvalospeve, niko mi lično ne kaže istinu, niko mi nikada nije ukazao na te moje mane i probleme. Samo si ti bio u stanju da mi to kažeš, da mi lično ukažeš na to. To je bilo fantastično, mnogo mi je pomoglo.” To znači otvoreno razgovarati, zar ne? Malo po malo, taj čovek ti saopštava šta mu je na umu, šta misli o tebi i kakva su njegova sopstvena iskustva sa predstavama, uobraziljom, negativnošću i slabošću u tim stvarima, kao i kako je uspeo da ih izbegne tragajući za istinom. To je otvoren razgovor; prisna veza između duša. A šta je, u kratkim crtama, načelo kojeg treba da se pridržavaš u govoru? Ovo: reci šta ti leži na srcu, govori o svojim istinskim iskustvima i reci ono što stvarno misliš. Takve su reči za ljude najblagotvornije, one ih opskrbljuju, pomažu im, pozitivne su. Nemoj pristati da izgovaraš one lažne reči, reči od kojih ljudi nemaju koristi i koje nisu poučne; tako ćeš izbeći da ljudima naškodiš, da ih spotičeš i gurneš u negativnost, a tvoje reči neće imati negativno dejstvo. Moraš da govoriš pozitivne stvari. Moraš da nastojiš da pomažeš ljudima koliko god možeš, da im budeš od koristi, da ih opskrbljuješ, da u njima probudiš istinsku veru u Boga; moraš da dozvoliš da ljudima pomognu tvoja iskustva sa Božjim rečima i tvoj način rešavanja problema i da oni iz toga mnogo dobiju, da im omogućiš da razumeju put doživljaja Božjeg dela i ulaska u istina-stvarnost, da im omogućiš da ostvare život-ulazak i da se njihov život razvije – a sve je to omogućeno time što iza tvojih reči stoje načela i što one ljude mogu da pouče. Bez toga, kada se ljudi okupe da bi ogovarali i dokono se kikotali, oni su lišeni načela. Jedino što se iz njih izliva jeste njihova iskvarena narav. Ona nije zasnovana na Božjim rečima i ti ljudi se ne pridržavaju istina-načela. Sve je to ljudska filozofija za ovozemaljsko ophođenje – ljudi žive onako kako njihova iskvarena narav manipuliše njima.

Bog zahteva da čovekov govor bude principijelan i poučan. Ima li to ikakve veze sa onim spoljnim lepim manirima kod ljudi? (Nema.) Nema nikakve veze sa njima. Recimo da prema drugima ne zauzimaš zapovedni stav i da u svom govoru nisi neiskren i lukav, već si u stanju da ljude ohrabriš i da im pružiš vođstvo i utehu. Ako si u stanju da uradiš obe te stvari, ima li potrebe da ih radiš na takav način da istovremeno deluješ pristupačno? Da li je neophodno da budeš pristupačan? Da li te stvari mogu da se rade isključivo u okviru takvih spoljnih oblika ponašanja kao što su ljubaznost, nežnost i prefinjenost? To nije neophodno. Preduslov za to da tvoj govor bude poučan za druge jeste da bude zasnovan na Božjim rečima i na Njegovim zahtevima – da bude zasnovan na istini, a ne na lepom ponašanju kakvo je uspostavila tradicionalna kultura. Kada budeš govorio shodno načelima i poučno za druge, možeš da govoriš sedeći ili stojeći; možeš da govoriš glasno ili tiho; možeš da koristiš nežne ili stroge reči. Ukoliko je krajnji rezultat pozitivan, što znači da si ti izvršio svoju dužnost, a druga strana je od toga imala koristi, to je onda u skladu sa istina-načelima. Ako stremiš ka istini i upražnjavaš je, a temelj tvog govora i delanja su Božje reči, istina-načela, i ako drugi mogu od tebe da imaju koristi i da nešto dobiju, zar ne bi onda to bilo korisno i za tebe i za njih? Ako živiš sputan načinom razmišljanja tradicionalne kulture, pa se pretvaraš, a i drugi to rade, ako se ti ponašaš izveštačeno i pokazuješ lepe manire, a oni se klanjaju i ulaguju i svi se jedni pred drugima pretvarate, onda niko od vas ništa ne vredi. I ti i oni se klanjate i ulagujete i ponašate se po bontonu po čitav dan, bez ijedne reči istine, a u životu otelovljujete samo lepo ponašanje za kakvo se zalaže tradicionalna kultura. Iako je takvo ponašanje, spolja gledano, konvencionalno, ono je čisto licemerje, ponašanje koje druge vara i navodi na pogrešan put, ponašanje koje ljude obmanjuje i vara, bez ijedne iskrene reči. Ako se sa čovekom koji se tako ponaša sprijateljiš, sigurno je da će te on na kraju obmanuti i prevariti. U njegovom lepom ponašanju nema ničega što će te poučiti. Sve čemu će te naučiti je laž i prevara. Ti varaš njega, on vara tebe. Na kraju ćeš osetiti da su ti integritet i dostojanstvo do kraja urušeni i to ćeš onda jednostavno morati da podnosiš. I dalje ćeš morati da se predstavljaš kao ljubazan, obrazovan i razuman i nećeš smeti drugima da se zameraš niti da mnogo tražiš od njih. I dalje ćeš morati da budeš strpljiv i tolerantan i da se, uz blistav osmeh, pretvaraš da si bezbrižan, slobodouman i velikodušan. Koliko li je godina napora potrebno da se postigne to stanje! Ako od sebe budeš zahtevao da tako živiš pred drugima, zar te neće tvoj život iscrpljivati? Pretvarati se da imaš toliko ljubavi, a odlično znati da je nemaš – nije lako biti takav licemer! Sve više bi, kao osoba, bio iscrpljen od takvog ponašanja; poželeo bi da se u sledećem životu rodiš kao krava ili konj, svinja ili pas, radije nego kao ljudsko biće. Ljudi bi ti izgledali previše neiskreni i zli. Zašto čovek živi na način koji ga toliko iscrpljuje? Zato što živi okružen tradicionalnim predstavama, koje ga ograničavaju i sputavaju. Oslanja se na svoju iskvarenu narav i živi u grehu, iz kojeg nije u stanju da se izbavi. Za njega nema izlaza. To što on proživljava nije obličje istinskog ljudskog bića. Čovek od ljudi ne može da čuje ni da dobije ni jednu jedinu reč najosnovnije iskrenosti, a to se odnosi i na reči izgovorene između muža i žene, majke i ćerke, oca i sina, ljudi koji su međusobno najbliži – ne može se čuti ni jedna jedina intimna, topla niti utešna reč. Pa čemu onda služe ti spoljni oblici lepog ponašanja? Služe tome da se privremeno uspostavi normalno rastojanje i normalan odnos između ljudi. A iza tog lepog ponašanja, niko se ne usuđuje da se upusti u dublji odnos sa drugima; kao što kaže čuvena pesnikinja: „Izdaleka samo sve k’o zvezda sja”. Zar to ne otkriva pravu prirodu čovečanstva? Zašto sve samo izdaleka izgleda lepo? U lažnoj i zloj stvarnosti takvog života, čovek živi u sve većoj usamljenosti, povučenosti, utučenosti, ogorčenju i nezadovoljstvu, za njega nema puta. To je pravo stanje nevernika. A ipak, ti danas veruješ u Boga. Došao si u Božju kuću i prihvatio Njegove reči koje ti je dao i često slušaš propovedi. U srcu, međutim, i dalje voliš lepo ponašanje koje ti nameće tradicionalna kultura. To dokazuje sledeće: da ne razumeš istinu i ne poseduješ stvarnost. Zašto si sada u svom životu i dalje tako utučen, tako usamljen, tako jadan, tako sam sebe ponižavaš? Jedini razlog je to što ne prihvataš istinu i nisi se nimalo promenio. Drugim rečima, ti ne vidiš ljude i stvari, ne ponašaš se i ne delaš u skladu sa Božjim rečima, niti uzimaš istinu kao merilo. I dalje živiš oslanjajući se na iskvarenu narav i tradicionalne predstave. Zato ti je život i dalje tako usamljen. Nemaš prijatelje, nikoga kome bi se poverio. Ne možeš od drugih da dobiješ ohrabrenje, vođstvo, pomoć ni pouku koji su ti potrebni, niti sam možeš drugima da daš ohrabrenje, vođstvo ili pomoć. Čak ni te najminimalnije oblike ponašanja ne zasnivaš na Božjim rečima i na istini kao merilu, a da i ne pričamo o tvojim pogledima na ljude i stvari, o ponašanju i delanju – oni su hiljadama milja udaljeni od istine i od Božjih reči!

Upravo smo razgovarali o Božjim zahtevima u pogledu ljudskog ponašanja: On zahteva da čovekove reči i postupci budu principijelni i poučni za druge. Pa da li, na osnovu toga, svi sada znaju ima li ikakve vrednosti u tim lepim manirima koje čovek izmišlja – vredi li ih čuvati? (Ne vredi.) Šta onda treba da radite, pošto ne verujete da ih treba čuvati? (Treba ih se odreći.) Kako da ih se odreknete? Da biste ih se odrekli, morate imati konkretan put i korake za njihovu primenu. Najpre morate da se preispitate i da utvrdite da li zaista ispoljavate ponašanja obrazovanih i razumnih, nežnih i prefinjenih ljudi, za kakva se zalaže tradicionalna kultura. Kakvi treba da budu forma i sadržina tog preispitivanja? Takvi da se zagledate u sebe da biste videli koja je osnova vaših pogleda na ljude i stvari, kao i vašeg ponašanja i delanja, i da biste videli koje su Sotonine stvari uhvatile korena duboko u vašem srcu i uvukle vam se u krv i u kosti. Da kažemo, recimo, da su nekoga od detinjstva tetošili i da on ne zna mnogo o samokontroli, iako mu ljudskost nije loša. Recimo da je taj čovek istinski vernik, da iskreno veruje u Boga i vrši svoju dužnost i da je u stanju da istrpi patnju i da plati cenu. Samo je jedna stvar kod njega pogrešna: dok jede, često prebira po tanjiru i mljacka. Toliko ti smeta kad to čuješ da ti zastane zalogaj u grlu. Nekada si osećao posebnu antipatiju prema takvim ljudima. Mislio si da su nevaspitani i da nemaju samokontrolu, da nisu ni obrazovani ni razumni. U srcu si ih prezirao, smatrajući ih niskim i nedostojanstvenim, i mislio da nema šanse da su to ljudi koje bi Bog izabrao, a kamoli voleo. Na osnovu čega si to mislio? Jesi li si pronikao u njihovu suštinu? Jesi li ih procenio na osnovu njihove suštine? Na čemu si zasnovao svoju procenu? Očigledno si procenjivao ljude na osnovu raznih tvrdnji kineske tradicionalne kulture. Kada, dakle, spoznaš taj problem, kako treba da razmišljaš polazeći od istina o kojima smo danas u zajedništvu razgovarali? „Bože, nekada sam takve ljude gledao s nipodaštavanjem. Uvek sam ih nerado slušao kada govore. Kad god bi nešto rekli ili uradili, ma koliko bili u pravu i ma koliko praktične bile njihove reči, čim bih pomislio na to kako mljackaju i prebiraju po tanjiru tokom obroka, ne bih želeo da ih slušam. Uvek sam ih smatrao nevaspitanim ljudima lošeg kova. Sada, kroz Božje besede vidim da moji pogledi na ljude nisu zasnovani na Božjim rečima; umesto toga, ponašam se kao da loše navike i ružno ponašanje koje ljudi u životu poseduju – konkretno, kada im fali lepog vaspitanja ili su nepristojni – predstavljaju ispoljavanje njihove ljudskost-suštine. Sada, kada ih odmeravam na osnovu Božjih reči, vidim da su sve te stvari tek sitne mane koje ne utiču na njihovu ljudskost-suštinu. Tu nije problem u načelima; te stvari nisu ni blizu tome.” Zar to nije preispitivanje sebe? (Jeste.) Oni koji su kadri da prihvate Božje reči i da razumeju istinu jasno će videti te stvari. Šta onda treba činiti? Ima li puta? Kada bi od njih zahtevao da odmah prestanu sa tim lošim navikama, da li bi to imalo efekta? (Ne bi.) Takve sitne mane su duboko ukorenjene i teško se menjaju. Nije to nešto što se može promeniti za dan ili dva. Probleme u ponašanju nije tako teško razrešiti, ali, kada je reč o manama u nečijim životnim navikama, potrebno je vreme da ih se čovek oslobodi. Ali, one ne utiču na kvalitet nečije ljudskosti niti na njegovu ljudskost-suštinu, tako da im ne treba previše davati na značaju i slepo ih se držati. Svako ima svoje navike i način života. Niko ne dolazi iz vakuuma. Svako ima neke mane i, kakve god one bile, ako drugima smetaju, treba ih ispraviti. Tako se ostvaruju prijateljski odnosi. Ipak, niko nije idealan baš u svemu. Ljudi dolaze iz veoma različitih sredina i životne navike im se razlikuju, pa moraju jedni prema drugima da budu tolerantni. To je nešto što bi trebalo da bude deo normalne ljudskosti. Ne uzimaj beznačajne probleme k srcu. Budi tolerantan. To je najprikladniji način ponašanja prema drugima. To je načelo tolerancije, načelo i način da se nosiš sa takvim stvarima. Ne pokušavaj da utvrdiš nečiju suštinu i ljudskost na osnovu njegovih sitnih mana. Činiti to na toj osnovi u potpunom je neskladu sa načelima, jer čovekove mane i nedostaci ne govore o njegovoj suštini i ne znače da on nije iskren vernik u Boga, a još manje da je neko ko ne stremi ka istini. Treba da gledamo ljudske vrline i da svoje poglede zasnivamo na Božjim rečima i na zahtevima koje On postavlja pred čoveka. Tako ćemo se pravično odnositi prema ljudima. Kako neko ko stremi ka istini treba da posmatra ljude? Treba da posmatra ljude i stvari, da se ponaša i da dela isključivo u skladu s Božjim rečima, uzimajući istinu kao kriterijum. Kako, onda, da posmatraš svakog čoveka u skladu s Božjim rečima? Gledaj da li čovek poseduje savest i razum i da li je dobar ili zao. U kontaktu sa njim ćeš možda videti da je, iako ima svoje sitne mane i nedostatke, njegova ljudskost sasvim solidna. Možda je tolerantan i strpljiv u odnosima sa ljudima, a kada je neko negativan ili slab, ponaša se prema njemu s ljubavlju i u stanju je da se za njega pobrine i da mu pomogne. To je njegov stav prema drugima. A kakav mu je stav prema Bogu? Na osnovu njegovog stava prema Bogu još je lakše proceniti da li ima ljudskost. Možda je, u vezi sa svim Božjim delima, pokoran, traga i čezne, a kada vrši dužnost i komunicira sa drugima – kada dela – ima bogobojazno srce. Nije pustolov, ne ponaša se razuzdano i ne bi makar šta ni uradio ni rekao. Kada se desi nešto što ima veze sa Bogom ili sa Njegovim delom, veoma je oprezan. Kada utvrdiš da su to osobine koje ispoljava, kako da, na osnovu stvari koje se izlivaju iz njegove ljudskosti, odmeriš da li je taj čovek dobar ili loš? Odmeri to na osnovu Božjih reči i na osnovu toga da li ima savesti i razuma, kao i na osnovu njegovog stava prema istini i Bogu. Kada ga proceniš na osnovu ta dva kriterijuma, videćeš da taj čovek, iako u njegovom ponašanju ima problema i mana, ipak ima savesti i razuma, da mu je srce pokorno i bogobojazno i da voli i prihvata istinu. Ako je tako, onda je, u Božjim očima, on neko ko može biti spasen, koga Bog voli. A pošto je u Božjim očima on neko ko može biti spasen i koga Bog voli, kako onda ti treba da se ophodiš prema njemu? Moraš da posmatraš ljude i stvari u skladu sa Božjim rečima i da ih procenjuješ u skladu sa Njegovim rečima. Taj je čovek pravi brat, a ta žena prava sestra, i treba prema njima da se ophodiš korektno i bez predrasuda. Ne posmatraj ih s predrasudama i ne procenjuj ih na osnovu tvrdnji tradicionalne kulture – već ih odmeri na osnovu Božjih reči. A što se tiče njihovih mana u ponašanju, ako imaš dobro srce, treba da im pomogneš. Uputi ih kako da primereno postupaju. Šta da radiš ako oni to prihvate, ali nisu u stanju da se odmah odviknu od svojih mana u ponašanju? Treba da se osloniš na toleranciju. Ako nisi tolerantan, to znači da nemaš dobro srce; u tom slučaju treba da potražiš istinu u svom stavu prema njima i da razmisliš i spoznaš sopstvene nedostatke. Tako ćeš naučiti da se korektno ponašaš prema ljudima. Kakav je tvoj stav ako, umesto toga, kažeš: „Taj čovek ima toliko mana. Nevaspitan je, ne zna da se kontroliše, nema poštovanja prema drugima i nema lepe manire. On mora da je nevernik. Ne želim da se družim s njim, ne želim da ga vidim ni da čujem šta ima da kaže, pa makar bio u pravu. Ko bi poverovao da se taj boji Boga i da Mu se pokorava? Je li on sposoban za to? Ima li odgovarajući kov?” Da li se u takvom ophođenju prema drugima ogleda ljubaznost i uslužnost? Je li to u skladu sa istina-načelima? Da li takvim ponašanjem prema drugima pokazuješ da razumeš i upražnjavaš istinu? Pokazuješ li ljubav? Bojiš li se Boga u srcu? Ako u nečijoj veri u Boga nema ni najosnovnije dobrote, da li taj čovek poseduje istina-stvarnost? Ako se držiš svojih predstava, a tvoji pogledi na ljude i stvari su i dalje zasnovani na tvojim osećanjima, utiscima, sklonostima i predstavama, to je dovoljan dokaz da ne razumeš ni delić istine i da se još uvek uzdaš u sotonsku filozofiju. To je dovoljan dokaz da nisi ljubitelj istine niti čovek koji stremi ka njoj. Neki ljudi su tako samopravedni. Kako god da sa njima razgovaraš, drže se sopstvenih pogleda kao pijan plota: „Ja sam ljubazan čovek koji poštuje stare i brine o mladima – pa šta? Barem sam dobar čovek. Šta nije dobro u mom ponašanju? Barem me svi poštuju.” Nemam ništa protiv tvoje tvrdnje da si dobar čovek, ali ako nastaviš tako da se pretvaraš, hoćeš li moći da stekneš istinu i život? Biti dobar čovek tako kao ti možda ne narušava tvoj integritet niti cilj i pravac tvog ponašanja, ali jedno moraš da razumeš: ako tako nastaviš, nećeš biti u stanju da razumeš istinu ni da zakoračiš u istina-stvarnost, a na kraju nećeš moći ni da stekneš istinu, ni da zadobiješ život i Božje spasenje. To je jedini mogući ishod.

Upravo sam govorio o tome kako da gledate na ono što ljudi, u svojim predstavama, smatraju lepim ponašanjem i kako da prepoznate lepo ponašanje čoveka koji stremi ka istini. Da li sada imate put? (Imamo.) Šta treba da radite? (Prvo, da razmislimo o tome da li mi sami posedujemo ta ponašanja. Zatim, da razmislimo o tome na osnovu kojih merila i kriterijuma obično posmatramo ljude i stvari.) Tako je. Treba prvo jasno da vidite da li je nešto u vašim dosadašnjim pogledima na ljude i stvari, ili u vašem dosadašnjem ponašanju i delanju, bilo u sukobu sa onim o čemu sam danas govorio, ili se tome protivi. Razmislite o tome koja je osnova vaše perspektive i pogleda na ljude i stvari, o tome da li ih zasnivate na standardima tradicionalne kulture ili izjavama neke značajne i poznate ličnosti, ili, pak, na Božjim rečima, na istini. Zatim razmislite o tome da li su misli i pogledi tradicionalne kulture i značajnih, poznatih ličnosti u skladu sa istinom, gde se sa njom sukobljavaju i u čemu, tačno, greše. To su konkretni zadaci u okviru drugog koraka samopromišljanja. A sada, treći korak. Kada otkriješ da su pogledi, načini, osnove i kriterijumi tvojih pogleda na ljude i stvari, kao i tvog ponašanja i delanja, nastali iz ljudske volje, iz zlih tendencija društva i tradicionalne kulture, i da su suprotni istini, šta treba onda da uradiš? Zar ne treba da potražiš odgovarajuće Božje reči i da ih uzmeš kao osnovu? (Treba.) Potraži istina-načela u Božjim rečima koje se dotiču pogleda na ljude i stvari, kao i ponašanja i delanja. Trebalo bi da ih prvenstveno zasnivaš na Božjim rečima, ili, preciznije rečeno, na istina-načelima Božjih reči. Ta istina-načela treba da postanu osnova i kriterijum tvojih pogleda na ljude i stvari i tvog ponašanja i delanja. To se najteže postiže. Čovek mora prvo da se odrekne sopstvenih pogleda, predstava, mišljenja i stavova. Oni se tiču nekih pogrešnih, iskrivljenih čovekovih pogleda. On mora da ih razotkrije, upozna i detaljno raščlani. Drugi deo je da ljudi, kada pronađu pravu tvrdnju u odgovarajućim Božjim rečima, moraju o njoj da promisle i da u zajedništvu porazgovaraju, pa kada razjasne šta su istina-načela, istog trenutka nastupa pitanje kako treba da prihvataju i upražnjavaju istinu. Recite Mi, kada čovek razume istina-načela, da li on ubrzo postaje kadar da ih prihvati i da im se pokori? (Ne postaje.) Čovekovo buntovništvo i iskvarena narav ne mogu se razrešiti u trenutku. Čovek ima iskvarenu narav, pa čak i ako zna šta Božje reči znače, nije u stanju da ih odmah primeni. Svaki slučaj sprovođenja istine u delo za njega je borba. Čovek ima buntovnu narav. Nije u stanju da se odrekne svojih predrasuda, ćudljivosti, nepopustljivosti, nadmenosti, samopravednosti i uobraženosti, kao ni mnoštva svojih opravdanja i izgovora, ni osećanja sopstvene vrednosti, statusa, ugleda i taštine. Stoga, kada se odričeš nečega što u svojim predstavama smatraš dobrim, ono čega se u stvari odričeš jesu ti tvoji interesi i stvari koje čuvaš kao blago. Kada budeš u stanju da se svih tih stvari odrekneš i da ih otpustiš, tek tada će biti nade ili šanse da praktično deluješ na osnovu Božjih reči, u skladu sa istina-načelima. Odreći se sebe i negirati sebe – to je najteži trenutak kroz koji čovek treba da se probije. Ali, čim kroz njega prođeš, u tvom srcu više neće biti nikakvih velikih teškoća. Kada budeš razumeo istinu i kada budeš u stanju da prozreš suštinu lepog ponašanja, tvoji će se pogledi na ljude i stvari promeniti i postepeno ćeš bivati u stanju da se odrekneš tih stvari iz tradicionalne kulture. Nije, dakle, jednostavno promeniti čovekove pogrešne poglede na ljude i stvari, čovekove puteve i načine, kao i poreklo i motive njegovog delovanja. A najteže je promeniti čovekovu iskvarenu narav. Upravo je ta iskvarena narav izvor njegovih pogleda na stvari i njegovog načina života. Iskvarena narav te čini nadmenim, samopravednim i samovoljnim; navodi te da prezireš druge, da se uvek fokusiraš na održavanje svog imena i statusa, da nastojiš da stekneš uvažavanje i da među ljudima dođeš u prvi plan, da uvek uzimaš u obzir svoje buduće mogućnosti i sudbinu, i tako dalje. Sve te stvari rađaju se iz tvoje iskvarene naravi i dotiču se tvojih interesa. Kada svaku od tih stvari budeš raščlanio na delove, prozreo i odbacio, bićeš u stanju da ih se odrekneš. A tek kada ih budeš u potpunosti otpustio, moći ćeš, u svojim pogledima na ljude i stvari i u svom ponašanju i delanju, malo po malo, bez kompromisa i apsolutno, da uzmeš Božje reči kao osnovu i istinu kao svoj kriterijum.

Uzeti Božje reči kao osnovu u svojim pogledima na ljude i stvari i u svom ponašanju i delanju – svako razume te reči. Lako ih je razumeti. Čovek je, u svojoj razumnosti i svojim mislima, svojim odlukama i idealima, u stanju da razume te reči i spreman je da ih se drži. U tome ne bi trebalo da bude nikakvih teškoća. Ali, u stvarnosti, čoveku je teško da ih se drži kada upražnjava istinu, a prepreke i problemi na koje nailazi kada to čini nisu tek teškoće izazvane njegovim spoljnim okruženjem. Glavni razlog za to u vezi je sa njegovom iskvarenom naravi. Čovekova iskvarena narav izvor je raznih njegovih nevolja. Kada se ona razreši, sve čovekove nevolje i teškoće više ne predstavljaju neki veliki problem. Iz toga sledi da sve čovekove teškoće u upražnjavanju istine izaziva njegova iskvarena narav. Stoga ćeš, kada budeš sprovodio te Božje reči u delo i zakoračio u njegovu stvarnost upražnjavanja istine, postajati sve svesniji ovoga: „Moja je narav iskvarena. Ja sam to ’iskvareno čovečanstvo’ o kojem Bog govori, koje je Sotona iskvario do srži, čovek koji živi po sotonskoj naravi.” Ne dešava li se to upravo tako? (Da.) Stoga, ako čovek želi da stremi ka istini i da zakorači u istina-stvarnost, spoznati i prozreti negativne stvari tek je prvi korak život-ulaska, korak koji se pravi na samom njegovom početku. Zašto, dakle, mnogi ljudi razumeju par istina, a ipak ne mogu da ih sprovedu u delo? Zašto su u stanju da u svojim propovedima izgovore mnoge reči i doktrine, ali i dalje nisu u stanju da zakorače u istina-stvarnost? Je li problem u tome što ne razumeju ni delić istine? Nije – upravo je suprotno. Njihovo teoretsko, doslovno razumevanje istine poprilično je na mestu. Čak je vrlo lako izgovaraju dok recituju. Imaju, naravno, rešenost i ispravne stavove i težnje; svi su spremni da streme ka istini. Zašto, uprkos tome, nisu u stanju da sprovedu istinu u delo, već ostaju nesposobni da zakorače u istina-stvarnost? To je zbog toga što reči, slova i teorije koje su dokučili još uvek ne mogu da se ispolje u njihovom stvarnom životu. Odakle, onda, dolazi taj problem? Problem proističe iz prisustva njihove iskvarene naravi u samoj njihovoj srži; ona je ta koja ometa stvari. Zato ima ljudi lišenih duhovnog razumevanja, koji ne razumeju šta znači stremiti ka istini, koji daju zavete i izjave volje svaki put kad u nečemu ne uspeju ili kad padnu, kao i kada nisu u stanju da sprovedu istinu u delo. Takvi ljudi daju ogroman broj takvih zaveta i izjava, a to ipak ne rešava problem. Uvek se zaustave u toj fazi donošenja voljne odluke i zavetovanja. Ostaju zaglavljeni u njoj. Mnogi ljudi, kada upražnjavaju istinu, uvek usmeravaju svoju volju ka tom cilju i zaklinju se, govore da će se boriti. Svaki dan sebe bodre. Posle tri, četiri, pet godina borbe – kako se to na kraju završava? Ništa nije postignuto i sve se završava neuspehom. Ono malo doktrine što razumeju nisu u stanju nigde da primene. Kada ih nešto zadesi, ne znaju kako to da posmatraju i ne mogu da proniknu u to. Ne mogu da nađu Božje reči da im posluže kao osnova; ne znaju kako da posmatraju stvari u skladu sa Božjim rečima, ni koji se element istine u Božjim rečima odnosi na događaj koji ih je zadesio. Onda ih obuzima velika strepnja i mrze sebe, mole se i traže od Boga da im dȃ više snage i vere i na kraju se i dalje bodre. Zar nije takav čovek nepromišljen? (Jeste.) On je kao neko dete. Zar nije čovekovo uobičajeno ophođenje kada stremi ka istini upravo ovako detinjasto? Čovek uvek želi sebe da ohrabri da upražnjava istinu tako što donosi voljnu odluku i zavetuje se, tako što sebe obuzdava i bodri, ali do upražnjavanja istine i ulaska u nju ne dolazi samoohrabrenjem. Naprotiv, moraš istinski da zakoračiš na put i da postupaš u skladu sa koracima o kojima ti Ja govorim, čvrsto i nepokolebljivo, nogu pred nogu. Samo tako ćeš ostvariti rezultate; samo ćeš tako stremiti ka istini i moći da zakoračiš u istina-stvarnost. Nema prečice kojom ćeš to zaobići. To ne znači da će, uz malo srca, malo želje da se daš, uz mnogo volje i uz veliki cilj, istina postati tvoja stvarnost, već znači to da čovek mora da nauči temeljne lekcije traganja, ulaska, praktičnog delovanja i pokornosti u stvarnom životu, među ljudima, događajima i stvarima. Tek kada nauči te lekcije, čovek može doći u kontakt sa istinom i sa Božjim rečima, može ih doživeti, odnosno spoznati. Ako to ne učini, ma koliko godina proveo motivišući, ohrabrujući i bodreći sebe, čovek će zadobiti tek nešto malo doktrine da njome popuni prazninu u srcu. Osetiće tek nešto prolaznog duhovnog zadovoljstva, ali neće zadobiti ništa od istinskog značaja. Šta znači ne zadobiti ništa od istinskog značaja? Znači da Božje reči nisu osnova tvojih pogleda na ljude i stvari i tvog ponašanja i delanja. U tvojim pogledima na ljude i stvari i u tvom stavu prema ponašanju i delanju nema Božjih reči koje bi im poslužile kao osnova. Živiš smušenim, bespomoćnim životom, i što ti se više bude dešavalo da se suočiš sa nekim problemom koji od tebe zahteva da izložiš svoje poglede, načela i stav, to će očigledniji biti tvoje neznanje, glupost, praznina i bespomoćnost. Pod normalnim okolnostima, u stanju si da istrtljaš određeni broj ispravnih doktrina i fraza, kao da sve razumeš. Ali kada se pojavi neki problem, kada ti neko dođe i ozbiljno zatraži da izraziš svoj stav da bi utvrdio tvoju poziciju, rečitost će te napustiti. Neki će reći: „Napustiće me rečitost? Ne radi se o tome – već se ja sam ne bih usudio da izgovorim te reči.” Pa zašto se ne bi usudio? To samo pokazuje da nisi siguran da li je tvoje postupanje ispravno. Zašto ne bi bio siguran u to? Zato što, kada si to nešto radio, nikada nisi utvrdio osnovu svojih postupaka, niti načela na osnovu kojih si to radio, a još manje da li si tu stvar posmatrao i radio u skladu sa Božjim rečima, uzimajući istinu kao kriterijum. Stoga, kada dođe do problema, ti izgledaš nespretno i nemoćno. Neki nisu ubeđeni u to što govorim. Kažu: „Ja nisam takav. Ja sam završio fakultet. Magistrirao sam”. Ili: „Ja sam filozof, profesor, intelektualac najvišeg reda”. Ili: „Ja sam kulturan čovek. Možeš da štampaš sve što ja kažem”. Ili: „Ja sam eminentni naučnik” ili „Ja sam talentovan”. Imaš li ikakve koristi od toga što to beskrajno ponavljaš? Nisu to tvoje zasluge. Sve to, u najboljem slučaju, znači da imaš nešto malo znanja. Teško je reći da li će od toga biti neke koristi u Božjoj kući, ali svakako je sigurno da to tvoje znanje nije isto što i istina i da ono ne odražava tvoj rast. Šta znači kada kažem da tvoje znanje ne odražava tvoj rast? Te stvari nisu tvoj život; one su nešto što je izvan tvog tela. Šta onda jeste tvoj život? To je život čija su osnova i kriterijumi Sotonina logika i filozofija i ti, uz sve svoje znanje, kulturu i pamet nisi u stanju da te stvari suzbiješ ni da ih kontrolišeš. Pa zato, kada dođe do problema, sav tvoj izvor talenta, intelekta i obimnog znanja neće biti ni od kakve koristi – ili se, pak, može desiti da, kada se jedan aspekt tvoje iskvarene naravi izlije, sve tvoje strpljenje, vaspitanje, znanje i slično neće ti ni najmanje pomoći. Tada ćeš se osetiti bespomoćno. Sve te stvari su nezgodni načini na koje se u čoveku ispoljava činjenica da ne stremi ka istini i da nije zakoračio u istina-stvarnost. Da li je lako zakoračiti u istinu? Ima li u tome nekih izazova? Gde su? Ako Mene pitate, nema nikakvih izazova. Nemoj se fokusirati na donošenje voljne odluke ni na zavetovanje. I jedno i drugo je beskorisno. Ako imaš vremena za donošenje voljne odluke i zavetovanje, iskoristi ga umesto toga da uložiš trud u Božje reči. Razmisli o tome šta ti govore, koji njihov deo se dotiče tvog trenutnog stanja. Beskorisno je donositi odluke. U svojoj odlučnosti, možeš razbijati glavu i prolivati krv, a da od toga ipak ne bude nikakve koristi. To ne rešava ni jedan problem. Možeš na taj način da prevariš čoveka i demone, ali ne možeš da prevariš Boga. Bog nije oduševljen tvojom voljom. Koliko si puta donosio razne odluke? Daješ zavet pa ga prekršiš, da bi ga opet dao i prekršio. Pa kakav si ti to čovek? Kad ćeš održati zadatu reč? Nije važno da li držiš zadatu reč i da li donosiš odluke. Ni zaveti koje daješ nisu ni od kakvog značaja. Šta je važno? Važno je da istinu koju razumeš odmah, smesta, istog trenutka sprovedeš u delo. Čak i ako je u pitanju najočiglednija istina, ona koja je drugima najmanje zanimljiva i ti sam stavljaš najmanje akcenta na nju, sprovedi je u delo odmah – zakorači smesta u nju. Ako to učiniš, odmah ćeš zakoračiti u istina-stvarnost i odmah ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Bićeš na pragu toga da postaneš čovek koji stremi ka istini. Na tom temelju ćeš uskoro moći da postaneš i čovek koji posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje u skladu sa Božjim rečima, uzimajući istinu kao kriterijum. Kakvo će to obilje biti – kakva opipljiva vrednost!

Da li ste, posle ovog razgovora u zajedništvu o izrekama tradicionalne kulture o lepom ponašanju, zadobili ikakvo razumevanje o njima? Kako treba da pristupite toj vrsti lepog ponašanja? Neki će možda reći: „Od danas neću biti obrazovan i razuman, nežan i prefinjen, ni ljubazan čovek. Biću ono što se zove ’dobar’ čovek; neću biti čovek koji poštuje stare i brine o mladima; neću biti druželjubiv, pristupačan čovek. Ništa od toga nije prirodan izliv normalne ljudskosti; to je varljivo ponašanje koje je lažno i izveštačeno i ne dostiže nivo upražnjavanja istine. Kakav ću čovek biti? Biću pošten čovek; počeću od toga da budem pošten čovek. U govoru sam možda neobrazovan, ne razumem pravila, nedostaje mi znanja i drugi me gledaju sa visine, ali govoriću otvoreno, iskreno i neizveštačeno. Ni kao čovek ni u svojim postupcima neću se pretvarati ni glumiti. Svaki put kada progovorim, to će biti iz srca – reći ću ono što stvarno u sebi mislim. Ako prema nekom osećam mržnju, preispitaću se i neću učiniti ništa da ga povredim; radiću samo konstruktivne stvari. U govoru neću uzimati u obzir ličnu dobit, niti će me sputavati želja da sačuvam ugled ili izbegnem poniženje. Štaviše, neću gajiti nameru da navedem ljude da imaju visoko mišljenje o meni. Značaj ću pridavati jedino tome da li je Bog zadovoljan. Moja polazna tačka će biti da ne povređujem ljude. Sve što uradim biće urađeno u skladu sa Božjim zahtevima; neću činiti ništa što bi druge povredilo, niti ću činiti stvari koje ugrožavaju interese Božje kuće. Činiću samo stvari koje su drugima korisne, biću isključivo pošten čovek i čovek koji usrećuje Boga.” Zar to nije prava promena u čoveku? Ako on te reči zaista sprovede u delo, to će značiti da se istinski promenio. Njegova budućnost i sudbina promeniće se na bolje. Ubrzo će krenuti putem stremljenja ka istini, uskoro zakoračiti u stvarnost istine i uskoro postati čovek za kojeg ima nade da će biti spasen. To je dobro i pozitivno. Da li je potrebno da donosiš odluke, ili da se zavetuješ? Nije potrebno baš ništa: ni da donosiš odluke pred Bogom, ni da sastavljaš inventar svojih prethodnih prestupa, grešaka i buntovništva, da žuriš da se ispovediš Bogu i da od Njega tražiš oproštaj. Nema potrebe za takvim formalnostima. Samo reci nešto istinito i iz srca, sada, odmah, istog trenutka, i uradi nešto konkretno, bez laži i prevare. Tada ćeš nešto postići i ima nade da postaneš pošten čovek. Kada neko postane pošten čovek, on zadobija istina-stvarnost i počinje da živi kao ljudsko biće. Takve ljude Bog odobrava. U to nema nikakve sumnje.

5. februar 2022. godine

a. Kong Rong je kineski pesnik i lik iz poznate kineske pripovetke, koja tradicionalno uči decu vrednostima ljubaznosti i bratske ljubavi. Priča govori o tome kako se četvorogodišnji Kong Rong, kada je njegova porodica dobila korpu krušaka, odrekao većih krušaka u korist svoje starije braće, a za sebe uzeo najmanju krušku.