Hajde da počnemo od toga što ćemo se prisetiti o čemu smo komunicirali na našem poslednjem okupljanju. (Na našem poslednjem okupljanju komunicirali smo na temu „Šta znači stremiti ka istini”. Prvo smo se bavili ovim pitanjem: „S obzirom na to da stvari koje ljudi smatraju dobrim i ispravnim nisu istina, zašto se ljudi i dalje čvrsto drže tih stvari kao da su istina i misle da pritom streme ka istini?” Izneli ste tri razloga za to. Uglavnom ste govorili o prvom od njih, a to je koje su to tačno stvari koje ljudi u svojim predstavama smatraju dobrim i ispravnim.) Na našem poslednjem okupljanju, uglavnom smo komunicirali o prvom razlogu. Govorili smo o stvarima koje ljudi u svojim predstavama smatraju dobrim i ispravnim, i podelili smo ih u dve široke kategorije: prvu čine „lepa ponašanja”, a drugu „dobro moralno postupanje”. Ukupno sam naveo šest primera za prvu kategoriju „lepih ponašanja”: biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen, biti ljubazan, poštovati stare i brinuti o mladima, biti druželjubiv i biti pristupačan. Još uvek nismo komunicirali o drugoj kategoriji, a to je „dobro moralno postupanje”. Na neka pitanja se moramo donekle osvrnuti nakon što o njima budemo prisno razgovarali, kako bismo razrešili i razjasnili istine i načela tog razgovora, tako da sve bude čisto i jasno. Tako će vam biti lakše da shvatite istinu. Naš poslednji zbor sastojao se od nekih širokih segmenata, kao i od nekih konkretnih primera. Čini se da toga ima previše, dok smo zapravo samo komunicirali o nekim konkretnim stvarima unutar tih širih segmenata, a te smo specifičnosti dalje razradili, kako bi taj zbor bio nešto jasniji i određeniji. Naveli smo šest primera lepog ponašanja, ali nismo detaljno komunicirali o svakome od njih ponaosob. Među tim primerima, biti obrazovan i razuman jeste klasična predstava onoga što ljudi u svojim predstavama smatraju ispravnim i dobrim. Nešto više smo komunicirali o ovom primeru. I ostali su mu slični; da biste ih detaljno analizirali i razlučili, možete koristiti sličan metod.

Danas, pre nego što se pozabavimo pravim sadržajem našeg zbora, ispričaću vam dve kratke priče. Volite li da slušate priče? (Da.) Slušanje priče nije previše zamorno i ne zahteva preveliku koncentraciju. Nije mnogo naporno, relativno govoreći, a može biti prilično zanimljivo. Dakle, slušajte pažljivo i, dok slušate sadržaj ovih priča, razmislite i o tome zašto vam ih pričam – koje su konkretne, suštinske ideje sadržane u njima ili, drugim rečima, kakve praktične stvari ljudi mogu steći slušajući ih. Počnimo, onda, sa našim pričama. Ovo su priče o Sjaosjaou i Sjaođiju.

Priče o Sjaosjaou i Sjaođiju

Sjaosjao je već neko vreme osećao bol u očima praćen zamagljenim vidom, osetljivošću na svetlost, suzama izazvanim vetrom, osećajem da ima nešto u očima i drugim sličnim simptomima. Protrljao bi ih, ali to nije mnogo pomagalo. Sjaosjao nije znao šta nije u redu s njim. Razmišljao je: „Nikada ranije nisam imao problem sa očima, a vid mi je u redu. Šta se dešava?” Kada se pogledao u ogledalo, oči su mu izgledale umnogome isto kao i ranije – samo što su bile malo crvenije, a ponekad i pomalo zakrvavljene. Ovo je za Sjaosjaoa bilo zbunjujuće i donekle uznemirujuće. Tom problemu nije pridavao prevelik značaj kada se po prvi put pojavio, međutim, kada su ovi simptomi počeli da se pojavljuju sve učestalije, na kraju to više nije mogao da izdrži. Malo je razmislio: „Treba li da odem lekaru ili da pokušam da to sam istražim? Bilo bi teško o tome pronaći informacije, a ja bih mogao da postavim pogrešnu dijagnozu stvarnog problema. Biće najbolje da odem pravo lekaru; on će sigurno postaviti tačnu dijagnozu.” I tako je Sjaosjao otišao lekaru. Lekar ga je pregledao i nije ustanovio nikakav veći problem. Propisao mu je uobičajene kapi za oči i posavetovao ga da povede računa o svojim očima i da ih ne opterećuje previše. Sjaosjaou je laknulo kad je saznao da nema većeg problema sa njegovim očima. Nakon što se vratio kući, Sjaosjao je svakoga dana koristio kapi za oči, u vreme i u dozi koju mu je lekar propisao, i za nekoliko dana simptomi su se ublažili. Veliko breme je palo sa Sjaosjaovog srca: osećao je da ako lek može da ga izleči, taj problem ne može biti ozbiljan. Međutim, taj osećaj nije potrajao i nakon nekog vremena simptomi su se vratili. Sjaosjao je povećao dozu kapi za oči, osetio je boljitak u očima i simptomi su donekle bili ublaženi. Ali, nekoliko dana kasnije, njegove oči su se vratile u pređašnje stanje, a simptomi su se pogoršali i postali učestaliji. Sjaosjao to nije mogao da razume i osetio je da ga obuzima novi talas nesreće: „Šta da radim? Lek koji mi je lekar dao ne deluje. Znači li to da imam ozbiljan problem sa očima? Ne mogu to da ignorišem.” Odlučio je da ovoga puta ne posećuje lekara, niti da se s njim konsultuje o problemima svojih očiju. Umesto toga je odlučio da samostalno reši problem. Otišao je na internet i pronašao svakakve video priloge i informacije u vezi sa svojim simptomima. U većini njih se navodilo da su ovi problemi izazvani nepravilnim korišćenjem očiju, da mora da vodi računa o svojim očima i, što je još važnije, da ih pravilno koristi. Sjaosjao je smatrao da ovaj savet baš i nije od pomoći i da ne može da reši njegov problem. Stoga je nastavio da traži informacije. Jednoga dana je naišao na neki izvor u kome se navodilo da su njegovi simptomi možda izazvani krvarenjem u mrežnjači, što bi moglo da prethodi glaukomu. Osim toga, moguće je da bi dalji razvoj simptoma mogao da preraste u kataraktu. Kada je Sjaosjao pročitao reči „glaukom” i „katarakta”, u glavi mu je zazujalo. Sve mu se zacrnilo i gotovo se onesvestio, a srce mu je dobovalo u grudima. „O, Bože, šta se dešava? Hoću li zaista dobiti glaukom i kataraktu? Čuo sam da katarakta zahteva operaciju i da ako imaš glaukom možeš da oslepiš! To bi mi bio kraj, zar ne? Još uvek sam mlad – ako zaista oslepim, kako ću, kao slepac, proživeti ostatak svog života? Čemu bih iz te pozicije morao da se radujem? Zar ne bih svoj život morao da provedem u tami?” Kada je Sjaosjao ugledao reči „glaukom” i „katarakta” na toj stranici, Sjaosjao je shvatio da više ne može da sedi skrštenih ruku. Bio je izbezumljen i sve dublje je padao u stanje depresije i potištenosti. Nije znao šta da radi, niti kako da se suoči sa danima koji dolaze. Bio je ispunjen tugom, i sve pred njim bilo je izgubljeno u izmaglici. Suočen sa ovim problemom, Sjaosjao je zapao u stanje potpunog očaja. Izgubio je volju za životom i nije mogao da skupi snagu da obavlja svoju dužnost. Nije želeo da ponovo posećuje lekara, niti da drugim ljudima pominje svoje probleme sa očima. Naravno, pribojavao se da bi ljudi mogli saznati da će dobiti glaukom ili kataraktu. U takvom je stanju Sjaosjao provodio dan za danom – deprimiran, negativan i zbunjen. Nije se usuđivao da išta predviđa niti da planira svoju budućnost, jer je ono što mu predstoji u budućnosti počelo da mu slama srce. Svoje dane je provodio u depresiji i očaju, u užasnom raspoloženju. Nije želeo da se moli niti da čita Božje reči, a sasvim sigurno nije želeo ni da razgovara sa drugim ljudima. Kao da je postao neka sasvim druga osoba. Nakon nekoliko dana u ovakvom raspoloženju, Sjaosjao je iznenada pomislio: „Čini se da sam dospeo u žalosno stanje. Pošto je moja budućnost sumorna, a Bog je, umesto da me štiti, dozvolio da dobijem ovu bolest, zašto bih i dalje davao sve od sebe da izvršim svoju dužnost? Život je kratak; zašto, dok mi je vid i dalje dobar, ne iskoristim priliku da uradim neke stvari koje volim i sebe počastim? Zašto moj život treba da bude toliko iscrpljujuć? Zašto sebe treba da povređujem i prema sebi se tako loše ophodim?” I tako je Sjaosjao, kada nije spavao, jeo niti radio, većinu vremena provodio na internetu, igrajući igrice, gledajući video priloge, gledajući u dahu televizijske serije, a kada bi izlazio, čak bi nosio sa sobom telefon i na njemu neprestano igrao igrice. Dane je provodio zadubljen u svet interneta. Naravno, dok je to činio, bol u njegovim očima bio je sve gori i gori, a i simptomi su postali sve ozbiljniji. Kada to više nije mogao da izdrži, koristio je kapi za oči da bi ublažio ove simptome, i nakon što bi mu oči bile malo bolje, ponovo bi se udubljivao u internet, gledajući stvari koje mu se dopadaju. Bio je to njegov način da ublaži strah i užas u svom srcu, kao i način da ubije vreme i prebrodi dane. Kad god bi osetio bol u očima i simptomi bi se pogoršali, Sjaosjao bi podsvesno gledao ljude oko sebe i pomislio: „I drugi ljudi koriste svoje oči kao i ja. Zašto njima oči ne pocrvene, ne suze sve vreme i ne osećaju kao da im je nešto upalo u oko? Zašto jedino ja imam ovu bolest? Zar Bog prema njima ne iskazuje naklonost? Toliko sam se dao za Boga; zašto On neće da me zaštiti? Bog je tako nepravedan! Zašto svi drugi imaju tu sreću da dobiju Božju zaštitu, a ja to ne mogu? Zašto sva loša sreća uvek zadesi mene?” I što je Sjaosjao više razmišljao, bio je sve više ljut i besan, a što je više bio ljut, sve je više želeo da se zabavlja i razonodi na internetu ne bi li time odagnao svoju gorčinu i bes. Želeo je da se što pre oslobodi očne bolesti, međutim, što je više želeo da se oslobodi gorčine i besa, sve je manje bio radostan i spokojan i osećao se sve nesrećnije, ma koliko da se udubljivao u internet. A u svom srcu se žalio da je Bog nepravedan. Jedan za drugim, dani su mu ovako prolazili. Sjaosjaov problem sa očima se nije poboljšao, a raspoloženje mu je bilo sve gore i gore. U tim okolnostima, Sjaosjao se osećao sve nemoćnijim i nesrećnijim i život je ovako nastavio da mu teče. Niko nije mogao da mu pomogne, a on nije tražio ničiju pomoć. Depresivan i nemoćan, svaki dan je provodio u izmaglici.

Bila je to priča o Sjaosjaou. Ovde ćemo je završiti. Sada sledi priča o Sjaođiju.

Dok je obavljao svoju dužnost, Sjaođi se susreo sa istim problemom kao i Sjaosjao. Vid mu je postao zamagljen, a oči su mu često bile otečene i bolele su ga. Ovo je počesto bilo propraćeno osećajem kao da ima nešto u očima, a ništa nije bilo bolje ni kada bi ih protrljao. Pomislio je: „Šta se ovde dešava? Oči su mi nekada bile u odličnom stanju; nikada ranije nisam išao kod oftalmologa. Šta im se to dešava u poslednje vreme? Da li je moguće da imam neki problem sa očima?” Kada se pogledao u ogledalo, njegove oči nisu izgledale ništa drugačije nego ranije. Naprosto je osećao peckanje u očima, a kada bi snažno trepnuo, osetio bi još veći bol i natečenost i oči bi počele da mu suze. Sjaođi je osetio da nešto nije u redu sa njegovim očima i pomislio je: „Problem sa očima nije sitnica. Ne treba ovo da ignorišem. Svejedno, ne osećam se toliko loše i to nije uticalo na moj život, niti na moju dužnost. U poslednje vreme ima toliko posla u crkvi, a odlazak lekaru bi se odrazio na moju dužnost. Kada budem imao slobodnog vremena potražiću informacije o tome.” Pošto je doneo tu odluku, Sjaođi je potražio relevantne informacije kada je u obavljanju dužnosti imao nešto slobodnog vremena i saznao da nema većih problema sa njegovim očima – nelagodnost je nastala zbog dugotrajne prekomerne upotrebe očiju. Uz pravilnu upotrebu, odgovarajuću negu i neke prikladne vežbe, njegove oči će se vratiti u normalu. Sjaođi je bio veoma srećan kada je to pročitao. „To nije veliki problem, tako da nema razloga za veliku zabrinutost. Ovaj izvor navodi da svoje oči moram pravilno da koristim i da ih ispravno vežbam – dakle, pogledaću samo kako da pravilno koristim oči i koje vežbe treba da radim kako bih ih vratio u normalno stanje.” Zatim je potražio još informacija od značaja i među njima odabrao nekoliko metoda i pristupa koji su odgovarali njegovoj situaciji. Od tada pa nadalje, pored svog normalnog života i obavljanja svoje dužnosti, Sjaođi je imao novi posao: da brine o svojim očima. Svakodnevno je praktikovao tehnike brige o očima koje je naučio. Dok ih je isprobavao, pokušavao je da utvrdi da li one ublažavaju simptome koje je imao. Nakon izvesnog perioda ispitivanja i isprobavanja, Sjaođi je zaključio da su neke od tih metoda izvodljive, dok su druge bile dobre samo u teoriji, ali ne i u praksi – makar nisu mogle da reše njegov problem. Pa je, na osnovu svojih nalaza iz tog početnog perioda, Sjaođi odabrao nekoliko metoda i tehnika za očuvanje zdravlja očiju koje su u njegovom slučaju davale rezultate. Svakodnevno je vežbao pravilnu upotrebu i negu očiju, kad god to ne bi remetilo njegovu dužnost. Posle nekog vremena, Sjaođi je osećao da su mu oči zaista sve bolje i bolje; njegovi prethodni simptomi – crvenilo, bol, peckanje i tako dalje – polako su počeli da nestaju i pojavljivali su se sve ređe i ređe. Sjaođi se osećao vrlo srećnim. „Hvala Bogu za Njegovo vođstvo. Ovo su Njegova blagodat i Njegovo vođstvo.” Iako je imao sve manje problema sa očima, a simptomi su bili sve manje ozbiljni, Sjaođi je bez zabušavanja nastavio da praktikuje te metode brige o očima i da pravilno koristi svoje oči. I posle nekog vremena, njegove su se oči sasvim vratile u normalu. Iz ovog iskustva Sjaođi je doznao pojedine načine da očuva zdravlje svojih očiju, a naučio je i kako da pravilno koristi svoje oči i kako da pravilno živi. Svojim životnim veštinama je pridodao nešto pozitivnog, zdravorazumskog znanja. Sjaođi je bio veoma srećan. Iako je doživeo određene uspone i padove i imao neka neobična iskustva, osećao je da je na kraju iz toga stekao određeno dragoceno životno iskustvo. Kad god bi se u njegovom okruženju neko požalio da ga bole oči, da su natečene i bolne, Sjaođi bi mu iskreno pričao o svom iskustvu, kao i o pristupima i tehnikama koje je on koristio. Uz Sjaođijevu pomoć, oni koji su imali probleme s očima takođe su naučili načine i metode da svoje oči ispravno koriste i da očuvaju njihovo zdravlje. Sjaođi je bio srećan i bio je od velike pomoći ljudima oko sebe. Pa su tako, tokom tog vremena, Sjaođi i drugi stekli određeno zdravorazumsko znanje koje ljudi, kao ljudska bića, treba da imaju u svojim životima. Svi zajedno su radili i obavljali svoje dužnosti, srećno i radosno. Zbog svog problema sa očima, Sjaođi nije podlegao negativnosti ili nemoći, niti se ikada požalio na svoju lošu sreću. Iako je i sȃm video neke od uznemirujućih tvrdnji tražeći iste one informacije koje je tražio i Sjaosjao, nije im pridavao preveliku važnost. Umesto toga, aktivno i pravilno je rešavao svoj problem. Kada se to isto dogodilo Sjaosjaou, on je uvek iznova upadao u depresiju, u stanje nemoći i zbunjenosti. Sa druge strane, Sjaođi ne samo da je izbegao da padne u depresiju i stanje zbunjenosti, već nije dospeo ni u stanje ozlojeđenosti prema Bogu – i čak je iz ovih događaja stekao korisniji, aktivniji i pozitivniji odnos prema životu. Pomogao je sebi i pomagao je drugima.

Bile su to Priče o Sjaosjaou i Sjaođiju. Upravo ste čuli obe njihove priče. Da li ste ih razumeli? Koji od njih dvojice vam se dopada: Sjaosjao ili Sjaođi? (Sjaođi.) Dakle, šta je bilo pogrešno u vezi sa Sjaosjaom? (Kada su ga zadesile nevolje, on nije bio u stanju da se sa njima suoči kako treba. Bio je negativan i pružao je otpor.) Negativnost i otpor vode do samouništenja. Kada druge ljude zadese nevolje, oni mogu da tragaju za istinom kako bi ih razrešili, međutim, kada je nešto takvo zadesilo Sjaosjaoa, on nije bio u stanju da traga za istinom, odlučio se za negativnost i otpor. Prizivao je svoju sopstvenu propast. Danas su informacije možda napredne, ali u ovom sotonskom svetu ima pregršt laži i prevara. Svet je pun laži i prevara. Kada se u ovom haotičnom svetu suoče sa bilo kojim problemom ili bilo kojom vrstom informacija, ljudi moraju imati mudrost, moraju biti inteligentni i imati moć zapažanja, i moraju biti pronicljivi. Moraju ozbiljno da prečešljaju razne vrste informacija, sa odgovarajuće tačke gledišta. Ljudi ne smeju da spremno poveruju svakoj tvrdnji, a svakako ne smeju da spremno prihvataju svaku vrstu informacija. U Sotoninom svetu, svi ljudi lažu, a lažove niko nikada ne poziva na odgovornost. Oni izgovaraju svoje laži i na tome ostaje. Niko na ovom svetu ne osuđuje laži; niko ne osuđuje prevare. Čovekovo srce je teško dokučiti, a u pozadini svakog lažova kriju se namera i cilj. Na primer, odeš lekaru, a on ti kaže: „Tvoja bolest treba brzo da se leči. Ako to ne učinimo, može prerasti u rak!” Ako si bojažljiv, uplašićeš se: „O, ne! Može da preraste u rak! Hajde da je odmah lečimo!” I kao rezultat toga, što više pokušavaš da je izlečiš, ona je sve gora i završiš u bolnici. Lekar je zapravo rekao da bi tvoja bolest mogla prerasti u rak, što znači da još uvek nije rak, ali si ti to pogrešno protumačio, misleći da mora pod hitno da se leči kao da jeste rak. Zar čineći to ne prizivaš smrt? Ako je budeš lečio kao da je u pitanju rak, što više budeš pokušavao da je izlečiš, to ćeš brže umreti. Da li bi tada mogao mnogo duže da preživiš? (Ne.) Ono od čega boluješ zapravo nije rak, pa zašto bi ti onda lekar rekao da će se bez lečenja to razviti u rak? On ti to govori da bi ti na prevaru uzeo novac, da bi te naterao da svoju bolest lečiš kao da je nešto ozbiljno. Kada bi znao da je u pitanju neka sitna boljka, ne bi ni pokušavao da je izlečiš, a on ne bi mogao da dođe do tvog novca. Kada pregledaju svoje pacijente, mnogi lekari se hvataju za njih, kao što se demon hvata za čoveka, drže ih čvrsto i ne ispuštaju. Ovo je uobičajeni pristup koji većina lekara koristi na svojim pacijentima. Počnu od toga što ti kažu kako su poznati, koliko su dobri u medicini, koliko ljudi su izlečili, koje su bolesti izlečili i koliko dugo se bave medicinom. Navode te da im poveruješ, da odmah sedneš i prihvatiš njihovo lečenje. Zatim ti govore da ćeš se razboleti od teške bolesti i da ćeš, ako se ne podvrgneš lečenju, možda umreti. Svi umiru, međutim, da li će te ubiti baš ova bolest? Ne nužno. Život i smrt svakog čoveka su u Božjim rukama. On o njima odlučuje, a ne lekari. Da bi prevarili ljude, lekari često koriste ovaj trik. Oni koji su plašljivi i boje se smrti svuda traže medicinski savet i dozvoljavaju lekarima da daju izjave o njihovom zdravlju. Ako im njihov lekar kaže da imaju šansu da dobiju rak, oni mu veruju i žurno prepuštaju lekaru da ih leči, kako bi odagnali rizik da umru od raka. Zar time oni ne plaše samo sebe? (Plaše.) Sada ćemo prestati da govorimo o lekarima i nastavićemo priču o Sjaosjaou i Sjaođiju. Njihova gledišta, stanovišta i stavovi o svemu što se oko njih dešava ne bi mogli biti različitiji. Sjaosjao predstavlja oličenje negativnosti, dok je Sjaođi u stanju da stvarima koje ga zadese pristupi kako treba. On ima razum i rasuđivanje normalne ljudskosti i aktivno se suočava sa stvarima. Takođe, nastavlja da obavlja svoju dužnost. Njih dvojica se razlikuju toliko da ne može više. Kada Sjaosjaoa zadesi nevolja, on tu situaciju otpisuje kao beznadežnu i postupa nepromišljeno. Ne traži odgovarajući metod i načine da je reši, a takođe je nerazborit, zbrkan, budalast, tvrdoglav kao mazga i nepopustljiv – i takođe prilično zlonameran. Kada se razboli ili kada se suoči sa nekom poteškoćom ili mu se dogodi nešto loše, nada se da će se to desiti i svima ostalima. Mrzi Boga zato što ga ne štiti i želi da dȃ oduška svom besu. Ali se ne usuđuje da sebi dȃ oduška i iskali svoj bes na drugima, pa svoj gnev i bes iskaljuje na sebi. Nije li ovo zlobna narav? (Jeste.) Biti ogorčen, ispunjen mržnjom i zavišću kada ti neka sitnica ne ide na ruku – to je zloba. Kada nešto zadesi Sjaođija, on ima razum i rasuđivanje normalne ljudskosti. On ima mudrost i pravi izbore kakve treba da ima i čini neko sa normalnom ljudskošću. Iako je Sjaođi imao istu bolest kao i Sjaosjao, njegov problem je na kraju rešen, dok Sjaosjao nikada nije bio u stanju da reši svoj problem, koji je postajao sve gori i intenzivniji. Sjaosjaov problem je ozbiljan i nije samo problem telesne bolesti – Sjaosjao je razotkrio narav koja leži u dubinama njegovog srca; razotkrio je svoju tvrdoglavost, nepopustljivost, glupost i zlonamernost. U tome je razlika između njih dvojice. Ako imate detaljnije znanje i razumevanje o tome kako ovo dvoje ljudi živi, kao i o njihovim stavovima i metodama za rešavanje stvari, kasnije o tome možete nastaviti da komunicirate, da se sa njima uporedite i izvučete pouku. Naravno, u stvari treba da ulazite na aktivan način, poput Sjaođija. Životu treba pravilno da pristupate i da nastojite da posmatrate ljude i stvari, ponašate se i delujete isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum, tako da postanete neko ko stremi ka istini. Ne smete biti kao Sjaosjao. Zar ne? (Tako je.) Ovo je način na koji treba da stremite i praktično delujete.

Sada ćemo se osvrnuti na ono o čemu smo u zajedništvu razgovarali na našem poslednjem okupljanju. Razgovarali smo o prvom aspektu stvari za koje ljudi, u svojim predstavama, smatraju da su ispravne i dobre – o lepim ponašanjima – i nabrojali smo šest primera lepog ponašanja. Sve su to bile stvari koje podstiče tradicionalna kultura i lepa ponašanja koja se ljudima dopadaju u njihovom stvarnom životu. Možete li Mi reći koja su to bila ponašanja? (Biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen, biti ljubazan, poštovati stare i brinuti o mladima, biti druželjubiv i biti pristupačan.) Nismo naveli nijedan drugi primer. Moguće je da u okviru tradicionalnih kultura drugih zemalja postoje izvesne razlike u odnosu na šest reprezentativnih lepih ponašanja koje uspostavlja tradicionalna kineska kultura, ali ih nećemo nabrajati. Poslednji put smo u zajedništvu razgovarali o delu konkretnog sadržaja ovih šest lepih ponašanja i analizirali smo njihov sadržaj. Sve u svemu, ova spoljna lepa ponašanja ne predstavljaju pozitivne stvari u okviru ljudskosti, a još manje pokazuju da se nečija narav promenila – ona, svakako, ne dokazuju da neko razume istinu i da proživljava istina-stvarnost. Ona su samo spoljna ponašanja koja čovek može da vidi. Jednostavno rečeno, ona su čovekova spoljna ispoljavanja. Ova spoljna ispoljavanja i izlivi samo su formalnosti koje nastaju kada su ljudi u interakciji, kada se jedni sa drugima slažu i kada jedni sa drugima žive. Na šta se odnose „formalnosti”? Odnose se na one najpovršnije stvari koje na ljude, kada ih oni vide, deluju umirujuće. Ne predstavljaju ništa od ljudske suštine, ni njihove misli i gledišta, ni njihov odnos prema pozitivnim stvarima, a još manje predstavljaju ljudski odnos prema istini. Zahtevi i merila za procenu koje ljudski rod ima prema spoljnim ponašanjima samo su formalnosti koje ljudi mogu da shvate i postignu. Oni nemaju nikakve veze sa čovekovom suštinom. Koliko god na površini ljudi mogu da izgledaju druželjubivo ili pristupačno i ma koliko drugi vole spoljna ponašanja koja proživljavaju, poštuju ih, plaše ih se i obožavaju ih, to ne znači da oni imaju ljudskost, niti znači da je njihova priroda-suština dobra ili da vole pozitivne stvari ili da poseduju osećaj za pravdu i, naravno, još i manje znači da su oni ljudi koji mogu da streme ka istini. Sva lepa ponašanja koja je ljudski rod rezimirao nisu ništa više od nekih spoljnih ispoljavanja i proživljenih stvari koje ljudski rod podstiče ne bi li se razlikovao od drugih oblika života. Na primer, biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen i biti ljubazan – ova lepa ponašanja samo pokazuju da je neka osoba spolja prilično lepo vaspitana, učtiva, obrazovana i kulturna, za razliku od životinja, koje ne poštuju nikakva pravila. Nakon što jedu ili piju, ljudi rukama ili salvetama brišu usta, dovodeći sebe malo u red. Ako psu, nakon što je jeo ili pio, pokušaš da obrišeš usta, on time neće biti oduševljen. Životinje ne razumeju takve stvari. Zašto ih onda ljudi razumeju? Zato što su ljudi „životinje višeg ranga”. Oni bi trebalo da razumeju ove stvari. Prema tome, ova lepa ponašanja jesu upravo ono što čovek koristi da bi uredio ponašanje biološke grupe koja se naziva ljudski rod i jedino što ta ponašanja čine jeste da ljudski rod razgraničavaju od nižih oblika života. Nemaju baš nikakve veze sa vladanjem ili stremljenjem ka istini ili sa obožavanjem Boga. To znači da, iako spolja možda živiš prema merilima i zahtevima da si obrazovan i razuman, nežan i prefinjen i tako dalje, iako možda poseduješ ova lepa ponašanja, to ne znači da si ti neko ko ima ljudskost ili neko ko poseduje istinu ili neko ko se boji Boga i kloni se zla. Uopšte ne znači ništa od tih stvari. Naprotiv, to samo znači da su, prolazeći kroz sistematsko obrazovanje na polju ponašanja i normi, tvoj govor, mimika, držanje i tako dalje postali nešto disciplinovaniji. To pokazuje da si bolji od životinja i da si donekle nalik čoveku – ali ne pokazuje da si neko ko stremi ka istini. Može se čak reći da to i nema nikakve veze sa stremljenjem ka istini. To što poseduješ ova lepa ponašanja uopšte ne znači da poseduješ prave uslove za stremljenje ka istini, a još manje znači da si već ušao u istina-stvarnost i zadobio istinu. Nije ni najmanji pokazatelj ovih stvari.

Svako ko je za kućnog ljubimca imao mačku ili psa osetiće da u njima postoji nešto što nagoni na ljubav. Zapravo svega nekoliko mačaka ili pasa poseduje određene manire. Kad neke mačke požele da uđu u sobu svoga gospodara, pre ulaska će pred vratima nekoliko puta zamjaukati. Neće ući ako im gospodar ne odgovori, već će ući jedino ako im njihov vlasnik kaže: „Uđi”. Čak i mačke mogu da uvežbaju ovu vrstu pristojnog ponašanja, znaju da pre ulaska u sobu svog gospodara treba da zatraže dozvolu. Nije li i ovo vrsta lepog ponašanja? Koliko su lepa ponašanja koja ljudi poseduju u stanju da ljude učine višim u odnosu na životinje, kad čak i životinje poseduju ovu vrstu lepog ponašanja? Ovo je najmanji nivo zdravog razuma koji ljudi treba da poseduju – ne zahteva podučavanje, već je sasvim normalna stvar. Ljudi možda osećaju da je ova vrsta lepog ponašanja relativno prikladna i možda se zbog nje osećaju donekle prijatnije, međutim, da li proživljavanje ovih lepih ponašanja predstavlja kvalitet ili suštinu njihove ljudskosti? (Ne.) Ne predstavlja. To su samo pravila i metode koje neko u svojim postupcima treba da poseduje – nemaju nikakve veze sa kvalitetom i suštinom nečije ljudskosti. Uzmimo za primer mačke i pse – šta im je zajedničko? Kada im ljudi daju nešto za jelo, oni iskazuju prisnost i zahvalnost. Oni poseduju ovu vrstu vladanja i mogu da ispolje ovu vrstu ponašanja. Ono što ih međusobno razlikuje jeste činjenica da se jedno od njih izveštilo za lovljenje miševa, dok se drugo izveštilo za čuvanje kuće. Mačka u svakom trenutku i na svakom mestu može da napusti svog gospodara; ako je na pomolu zabava, mačka će zaboraviti na svog gospodara i neće obraćati pažnju na njega. Pas neće nikada napustiti svog gospodara; ako te prepozna kao svog gospodara, čak i onda kada promeni vlasnika, i dalje će te prepoznavati i prema tebi se odnositi kao prema gospodaru. U tome je razlika između mačaka i pasa, u smislu moralnog kvaliteta njihovog ponašanja i njihove suštine. Hajde da sada porazgovaramo o ljudima. Među ponašanjima za koja čovek veruje da su lepa, kao što su biti obrazovan i razuman, biti ljubazan, biti pristupačan i tako dalje, iako postoje neka koja nadilaze ponašanje drugih vrsta – pri čemu se misli na to da ono što čovek može da učini nadmašuje sposobnosti drugih vrsta – ovo su samo spoljna ponašanja i pravila, to su naprosto pristupi koji imaju za cilj da regulišu ponašanje ljudi i razgraniče ih od drugih oblika života. Time što poseduju ova lepa ponašanja, ljudi mogu osećati da su drugačiji i bolji od drugih oblika života, a zapravo je činjenica da se u određenim aspektima ljudi ponašaju gore od životinja. Uzmimo za primer poštovanje starih i brigu o mladima. U životinjskom carstvu, vukovi to rade bolje nego ljudi. U čoporu vukova, odrasli vukovi će brinuti o mladunčetu, bez obzira na to kome ono pripada. Neće ga maltretirati, niti će mu nauditi. Čovek u tome ne uspeva, pa je time ljudski rod gori od čopora vukova. Kakvu vrstu poštovanja starih i brige o mladima poseduje ljudski rod? Jesu li ljudi zaista u stanju da to postignu? Većina ljudi nije sposobna za „brigu o mladima”, ljudi ne poseduju tu vrstu lepog ponašanja, što znači da ne poseduju tu vrstu ljudskosti. Na primer: kada je dete u prisustvu svojih roditelja, ljudi će biti prilično druželjubivi i pristupačni kada se obraćaju tom detetu – međutim, kada njegovi roditelji nisu prisutni, do izražaja dolazi demonska strana u ljudima. Ako im se to dete obrati, ignorisaće ga ili će čak smatrati da je ono grozno i zlostavljaće ga. Kako su samo zli! U mnogim zemljama u svetu, trgovina decom nije neuobičajena – to predstavlja svetski problem. Ako ljudi ne poseduju čak ni lepo ponašanje poštovanja starih i brige o mladima i ne osećaju grižu savesti kada maltretiraju decu, recite Mi, kakva je to vrsta ljudskosti? I dalje se pretvaraju da poštuju stare i da brinu o mladima, ali je to obična fasada. Zašto navodim ovaj primer? Zato što, iako je ljudski rod ustanovio ova lepa ponašanja i predložio ove zahteve i merila za ljudsko ponašanje, čovekova se iskvarena suština nikada ne može promeniti, bez obzira na to jesu li ljudi u stanju da ih dostignu odnosno bez obzira na to koliko lepih ponašanja poseduju. Kriterijumi za čovekovo posmatranje ljudi i stvari i za njegovo ponašanje i delovanje, u potpunosti proizlaze iz iskvarenih misli i gledišta ljudskog roda i određeni su iskvarenim naravima. Iako su zahtevi i merila koje je ljudski rod ustanovio priznati kao dobri i visoki standardi, jesu li ljudi u stanju da ih postignu? (Ne.) To je problem. Čak i onda kada se neka osoba spolja ponaša nešto bolje, pa zato bude nagrađena i priznata, i to biva ukaljano pretvaranjem i prevarama, jer, kao što svi potvrđuju, malo dobrog je lako činiti – teško je celoga života činiti dobro. Ako je zaista dobra osoba, zašto joj je toliko teško da čini dobre stvari? Prema tome, nijedna osoba ne može da živi u skladu sa takozvanim dobrim i priznatim merilima ljudskog roda. Sve to su hvalisanje, prevara i izmišljotina. Čak i ako bi ljudi spolja mogli da ispune nekoliko ovih merila i ako bi posedovali ponešto od lepih ponašanja – kao što su biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen, biti ljubazan, poštovati stare i brinuti o mladima, biti druželjubiv i biti pristupačan – iako ljudi mogu da čine i da poseduju neke od ovih stvari, to biva kratkog daha, privremeno je ili se odvija u nekom prolaznom okruženju. Oni poseduju ova ispoljavanja jedino onda kada im je to potrebno. Čim nešto udari na njihov status, ponos, bogatstvo, interese ili čak na njihovu sudbinu i njihove izglede, na površinu izbijaju njihova priroda i svirepo unutrašnje sopstvo. Više neće delovati kao obrazovani i razumni, nežni i prefinjeni, ljubazni, kao oni koji imaju poštovanje prema starima i oni koji su brižni prema mladima, kao druželjubivi ili pristupačni. Umesto toga, međusobno će se boriti i kovati zavere, svaki od njih će pokušavati da nadmudri onog drugog, podmetaće jedni drugima i međusobno se ubijati. Takve stvari se dešavaju prečesto – zarad svojih interesa, svog statusa ili svog autoriteta, prijatelji, rođaci, pa čak i očevi i sinovi, nastojaće da masakriraju jedni druge sve dok samo jedan od njih ne preostane. Jasno je uočljiva ova bedna situacija koja postoji među ljudima. Zato se biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen, biti ljubazan, poštovati stare i brinuti o mladima, biti druželjubiv i biti pristupačan mogu jedino nazvati produktima prolaznih okolnosti. Nijedna osoba ne može istinski da ih proživi – čak ni mudraci i velikani koje Kinezi obožavaju nisu bili sposobni za ove stvari. Prema tome, sva ova učenja i teorije su apsurdni. Sve su to obične besmislice. Ljudi koji streme ka istini u stanju su da stvari koje se tiču njihovih ličnih interesa rešavaju u skladu sa Božjim rečima i sa istinom kao svojim kriterijumom; u stanju su da istinu sprovode u delo i Bogu se pokore. Na ovaj način, istina-stvarnost koju poseduju nadilazi merila lepog ponašanja koja priznaje ljudski rod. Oni koji ne streme ka istini ne mogu da probiju granicu sopstvenih interesa i, kao takvi, ne mogu da istinu sprovedu u delo. Ne mogu čak ni da podrže pravila kao što su lepa ponašanja. Šta su onda osnova i kriterijumi za njihovo posmatranje ljudi i stvari i za njihovo ponašanje i delovanje? To su, svakako, samo pravila i doktrine, to su Sotonine filozofije i zakoni, a ne istina u Božjim rečima. Ovo je stoga što ti ljudi ne prihvataju istinu i mare samo za sopstvene interese, pa, prirodno, ne mogu istinu da sprovedu u delo. Ne mogu čak ni da podrže lepa ponašanja – glume da mogu, ali to njihovo pretvaranje nije održivo. Ovim razotkrivaju svoju pravu prirodu. Zarad svojih interesa, oni će se boriti, grabiti i pljačkati, kovaće zavere, praviće smicalice i upuštati se u prevare, kažnjavaće druge, a nekoga će čak i ubiti. Mogu da rade sve te zlobne stvari – zar se time ne razotkriva njihova priroda? A kada se njihova priroda razotkrije, drugi lako mogu da vide njihove namere i polazište za njihove reči i postupke; drugi mogu da ustanove da ti ljudi žive u potpunosti prema Sotoninim filozofijama, da Sotonine filozofije predstavljaju osnovu za njihovo posmatranje ljudi i stvari i za njihovo ponašanje i delovanje. Na primer: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Svet se vrti oko novca”, „Nada poslednja umire”, „Nema gospode među uskogrudima, pravi čovek mora da bude nemilosrdan”, „Kako ti prema meni, tako ja prema tebi”, „Sam kusaj šta si zakuvao” i tako dalje – ova sotonska logika i zakoni preuzimaju kontrolu u ljudima. Kada ljudi žive prema ovim stvarima, lepa ponašanja kao što su biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen, biti ljubazan, poštovati stare i brinuti o mladima i tako dalje, postaju maske kojima se ljudi prerušavaju, postaju fasade. Zašto postaju fasade? Zato što su temelj i zakoni prema kojima ljudi zaista žive, one stvari koje je u čoveka usadio Sotona, a ne istina. Pa tako, najosnovnija čovekova savest i moralnost nemaju uticaja na čoveka koji ne voli istinu. Kada se dogodi nešto što je povezano sa njegovim interesima, njegovo pravo sopstvo će izbiti na površinu i u tom trenutku će ljudi videti njegovo pravo lice. Ljudi će u šoku reći: „Nije li on obično tako nežan, ljubazan i gospodstven? Zašto, kada ga nešto zadesi, on kao da postaje sasvim druga osoba?” U stvari, ta se osoba nije promenila, već se sve do tada njeno pravo sopstvo nije otkrilo ni razotkrilo. Kada se stvari ne tiču njenih interesa i pre nego što spadnu rukavice, sve što ona čini jesu smicalice i prerušavanja. Zakoni i temelj njenog postojanja koje otkriva kada su joj interesi narušeni ili ugroženi i kada prestane da se prerušava, jesu njena priroda, njena suština i ono što ona zaista jeste. Prema tome, bez obzira na vrstu lepog ponašanja koju neka osoba poseduje – koliko god se njeno spoljno ponašanje drugima činilo besprekornim – to ne znači da je ta osoba neko ko stremi ka istini i voli pozitivne stvari. To ponajmanje znači da ima normalnu ljudskost, a još i manje da je dostojna poverenja ili da s njom vredi imati bilo kakve odnose.

U okviru lepih ponašanja, naveli smo sledeće primere: biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen, biti ljubazan, poštovati stare i brinuti o mladima, biti druželjubiv i biti pristupačan. Uzećemo sada za primer poštovanje starih i brigu o mladima i o tome u zajedništvu detaljno razgovarati. Poštovanje starih i briga o mladima predstavljaju sasvim normalnu pojavu u ljudskom životu. Mogu se pojaviti čak i kod nekih životinjskih populacija, pa bi, naravno, još i više trebalo da se pojavljuju među ljudima, koji poseduju savest i razum. Ljudi bi ovo ponašanje trebalo da poštuju bolje, konkretnije i praktičnije od drugih vrsta, a ne samo da ga zagrebu po površini. U odnosu na druge vrste, ljudi bi trebalo bolje da se pridržavaju ovog lepog ponašanja poštovanja starih i brige o mladima, jer ljudi poseduju savest i razum, što nije svojstveno drugim vrstama. Ljudi bi, kroz svoje poštovanje ovog lepog ponašanja, trebalo da budu u stanju da pokažu da je njihova ljudskost veća od suštine drugih vrsta, da je drugačija. Međutim, da li ljudi to zaista čine? (Ne.) Da li vaspitani i obrazovani ljudi to čine? (Ni oni to ne čine.) Ostavimo po strani običan narod i porazgovarajmo o poslovima elite i dvorskim poslovima. U kraljevskim palatama nekoliko zemalja trenutno se odvijaju brojne drame, razotkrivajući mnoge burne priče iz njihovih porodica. Članovi palate i običan narod slični su po tome što i jedni i drugi pridaju veliki značaj hijerarhiji položaja. Za razliku od običnog naroda, oni u kraljevskim porodicama imali su dublje, konkretnije obrazovanje o lepom ponašanju poštovanja starih i brige o mladima, a mlađe generacije u kraljevskim porodicama bolje su u uvažavanju i poštovanju starijih u odnosu na običan narod – to podrazumeva mnogo pravila lepog ponašanja. Kad je reč o poštovanju starih i brizi o mladima, za one u kraljevskim porodicama postoje posebno visoki zahtevi za ovim aspektom lepog ponašanja, koje moraju da poštuju do tančina. Na površini, reklo bi se da se pridržavaju zahteva tradicionalne kulture da poštuju stare i brinu o mladima, baš kao što to čine i obični ljudi – a ipak, koliko god da to dobro ili prikladno čine, koliko god da su pristojni i besprekorni, iza fasade ovog besprekornog ponašanja kriju se svakojaki prenosi moći i nadmetanja među raznim silama. Među sinovima i očevima, unucima i dedovima, slugama i gospodarima, ministrima i monarsima – na površini, svi oni naizgled poštuju taj najosnovniji kriterijum ponašanja: poštovanja starih i brige o mladima. Međutim, pošto su monarhistička vlast i razne druge sile međusobno pomešane, ovo spoljno ponašanje nema baš nikakvu funkciju. Nije nimalo u stanju da utiče na ono što na kraju proizlazi iz prenošenja monarhističke vlasti i nadmetanja raznih sila. Naravno, ova vrsta lepog ponašanja u osnovi nije u stanju da obuzda nikoga ko žudi za prestolom ili gaji ambicije za vlašću. Običan narod podržava pravilo poštovanja starih i brige o mladima, koje su mu preneli njihovi preci. I oni žive unutar ograničenja ovog pravila. Ma koliko interesa da se ukrsti, odnosno, kakve god da borbe nastaju pri sukobu tih interesa, običan narod nakon toga i dalje može da živi zajedno. Međutim, stvari su drugačije unutar kraljevskih porodica, jer su njihovi interesi i sukobi zbog vlasti značajniji. Neprekidno se bore, a krajnji ishod je da pobednici postaju kraljevi, a gubitnici zločinci – ili će jedna strana umreti ili će to biti druga. I pobednici i gubitnici, svi podjednako podržavaju ovo pravilo poštovanja starih i brige o mladima, ali budući da svako od njih drži različitu količinu vlasti i ima različite želje i ambicije, ili zbog nejednakosti u moći svake od tih strana, neki na kraju preživljavaju, dok drugi bivaju uništeni. Čime je ovo određeno? Je li to određeno pravilom poštovanja starih i brige o mladima? (Nije.) Dakle, čime je određeno? (Čovekovom sotonskom prirodom.) I na šta mislim pod svim ovim? Mislim da ova pravila, roman ljudskog roda, takozvana lepa ponašanja, ne mogu baš ništa da odrede. Put kojim čovek ide, u pogledu njegovog spoljašnjeg ponašanja, nije ni najmanje određen time da li je on obrazovan i razuman, druželjubiv ili poštuje stare i brine o mladima; određen je čovekovom prirodom. Ukratko, Božja kuća ne podstiče ove izjave o lepom ponašanju koje su nastale među ljudskim rodom. Ova ponašanja koja čovek vidi kao lepa nisu ništa više od vrste lepog ponašanja i ispoljavanja; ona ne predstavljaju istinu, te ako neko poseduje ova lepa ponašanja i ispoljavanja, to ne znači i da praktično sprovodi istinu, a još manje znači da stremi ka istini.

Pošto ova ponašanja, za koja čovek smatra da su lepa, ne potiču od Boga, niti ih Njegova kuća podstiče, a još i manje su u skladu s Njegovim namerama, i pošto su u suprotnosti s Božjim rečima i zahtevima koje On postavlja, ima li i Bog određene zahteve u pogledu ponašanja ljudskog roda? (Ima.) I Bog je dao određene izjave o ponašanju vernika koji Ga slede. One se razlikuju od zahteva koje je Bog postavio čoveku u pogledu istine i donekle su jednostavnije, ali sadrže određene osobenosti. Kakve zahteve ima Bog za one koji Ga slede? Na primer, posedovanje pristojnosti sveca – nije li to zahtev u pogledu čovekovog ponašanja? (Jeste.) A među njima su i da ne bude raskalašan, da se uzdržava, da ne nosi neobičnu odeću, da ne puši i ne pije, da ne udara druge niti ih verbalno zlostavlja, kao i da ne obožava idole, da odaje počast svojim roditeljima i tako dalje. Sve su ovo zahtevi u pogledu ponašanja koje je Bog postavio Svojim sledbenicima. To su najosnovniji zahtevi i ne smeju se zanemarivati. Bog ima posebne zahteve u pogledu ponašanja onih koji Ga slede, a ona se razlikuju od lepih ponašanja koja postavljaju nevernici. Lepa ponašanja koja predlažu nevernici ljude jedino pretvaraju u životinje višeg ranga, praveći tako razliku između njih i ostalih nižih životinja. S druge strane, zahtevi koje Bog postavlja Svojim sledbenicima razgraničavaju ih od nevernika, od ljudi koji ne veruju u Boga. Oni ne služe tome da se napravi razlika u odnosu na životinje. U prošlosti se takođe govorilo o „osvećenju”. Ovo je donekle preuveličana, netačna formulacija, međutim, Bog je postavio određene zahteve u pogledu ponašanja Svojih vernika. Recite Mi, koji su to zahtevi? (Da poseduju pristojnost sveca, da ne budu raskalašni, da se uzdržavaju, da ne nose neobičnu odeću, da ne puše i ne piju, da ne udaraju druge niti ih verbalno zlostavljaju, da ne obožavaju idole i da odaju počast svojim roditeljima.) Šta još osim toga? (Da ne prisvajaju tuđu imovinu, da ne kradu, da lažno ne svedoče, da ne čine preljubu.) I to su takođe Božji zahtevi. Oni su delovi zakona, neki od zahteva koje je Bog na samom početku postavio u pogledu ponašanja ljudskog roda i ostali su stvarni i praktični i danas. Bog koristi ove zahteve da uredi ponašanje Svojih sledbenika, što znači da su ova spoljna ponašanja oznaka onih koji slede Boga. Ako poseduješ ova ponašanja i ispoljavanja, tako da kad te drugi pogledaju, znaju da veruješ u Boga, imaćeš makar njihovo odobravanje i divljenje. Govoriće da poseduješ pristojnost sveca, da izgledaš kao neko ko veruje u Boga, a ne kao nevernik. Pojedini ljudi koji počnu da veruju u Boga ostaju isti kao nevernici, često puše, piju, tuku se i svađaju. Ima čak i onih koji čine preljubu i kradu. Čak je i njihovo ponašanje neobuzdano i nije u skladu sa Božjim rečima, pa kad ih nevernik ugleda, kaže: „Da li on zaista veruje u Boga? Zašto je onda baš poput ljudi koji ne veruju u Boga?” Drugi se toj osobi ne dive niti joj veruju, pa kad ta osoba pokuša da širi jevanđelje, ljudi to ne prihvataju. Ako neko može da učini ono što Bog zahteva od čoveka, tada je on ljubitelj pozitivnih stvari, dobrodušan je i poseduje normalnu ljudskost. Čim čuje Božje reči, takva osoba može da ih sprovede u delo i u njenom praktičnom delovanju nema nikakvog pretvaranja, jer je, u najmanju ruku, tako postupila po svojoj savesti i razumu. Na koji način se Božji posebni zahtevi prema čoveku razlikuju od lepih ponašanja koja podstiče ljudski rod? (Božji zahtevi prema čoveku su naročito praktični, ljudima omogućavaju da prožive normalnu ljudskost, dok tradicionalna kultura nalaže samo neka ponašanja koja služe za pokazivanje, koja nemaju opipljivu funkciju.) Tako je. Sva lepa ponašanja koja tradicionalna kultura zahteva od čoveka lažna su i sva predstavljaju maske. Običan su privid. Oni koji ih se pridržavaju možda jesu slatkorečivi, pri čemu su iznutra stvari sasvim drugačije. Ova lepa ponašanja predstavljaju masku, varku. To nisu stvari koje izviru iz suštine nečije ljudskosti, to su maske kojima se čovek zaodeva radi sopstvenog ponosa, svoje reputacije i statusa. One su predstava, svojevrsni licemerni pristup, nešto što čovek namerno glumi kako bi drugi to mogli da vide. Ponekad ljudi ne mogu da razaznaju da li je ponašanje neke osobe stvarno ili lažno, ali će s vremenom svi videti pravo lice te osobe. Baš kao što je bio slučaj sa licemernim farisejima, koji su imali toliko spoljnih lepih ponašanja i toliko ispoljavanja svoje takozvane pobožnosti, međutim, kad je Gospod Isus došao da izrazi istinu i obavi delo iskupljenja, oni su Ga osudili i razapeli, jer su imali odbojnost prema istini i mrzeli su je. Ovo pokazuje da ljudska lepa ponašanja i spoljni pristupi ne predstavljaju njihovu priroda-suštinu. Nepovezani su s ljudskom priroda-suštinom. Dok se pravila koja Bog zahteva od čoveka da ih ispuni mogu sprovesti u delo i zaista proživeti, pod uslovom da neko zaista veruje u Boga i poseduje savest i razum. Ove stvari bi trebalo da činiš, bez obzira na to da li ih činiš pred drugima ili iza njihovih leđa; kakva god da je tvoja ljudskost-suština, moraš da ispuniš ove zahteve koje je Bog postavio. Pošto slediš Boga, moraš da se uzdržavaš i da praktično deluješ u skladu s Njegovim rečima, koliko god da je ozbiljno iskvarena tvoja narav. Nakon što neko vreme budeš tako delovao, imaćeš istinski ulazak i bićeš istinski promenjen. Ta istinska promena je stvarna.

Hajde da ukratko rezimiramo: kakve zahteve ima Bog spram ponašanja ljudi? Ljudi moraju da ostanu principijelni i uzdržani i moraju da žive dostojanstveno, tako da ih drugi poštuju, bez ikakvog pretvaranja. Ovo su Božji zahtevi u pogledu ponašanja ljudi. To znači da čovek mora praktično da deluje na ovakav način i da poseduje ovakvu stvarnost, bez obzira na to da li se nalazi u prisustvu drugih ili ne, odnosno bez obzira na to u kom se okruženju nalazi ili sa kim se suočava. Normalni ljudi treba da poseduju ove stvarnosti; to je najmanje što čovek treba da učini u pogledu svog vladanja. Uzmimo za primer nekoga ko veoma glasno govori, ali verbalno ne vređa druge, niti koristi pogrdan rečnik, a ono što govori je istinito i tačno, i ne predstavlja napad na druge ljude. Čak i kad ta osoba nekoga nazove lošim ili kaže da neko nije dobar, to predstavlja činjenično stanje. Iako njene spoljne reči i postupci nisu u skladu sa zahtevima postavljenim od strane nevernika da čovek treba da bude druželjubiv ili nežan i prefinjen, sadržaj onoga što ona kaže i načela i temelj njenog govora omogućavaju joj da živi dostojanstveno i sa integritetom. To znači biti principijelan. Ta osoba ne govori ležerno o stvarima koje ne zna, niti proizvoljno procenjuje ljude koje ne može jasno da sagleda. Iako spolja gledano ne izgleda baš nežno i ne ispunjava standarde ponašanja o kojima govore nevernici da čovek treba da bude kulturan i da poštuje pravila, budući da ima bogobojažljivo srce i da je uzdržana u rečima i postupcima, ono što proživljava nadaleko nadilazi ponašanja kao što su biti obrazovan i razuman, nežan i prefinjen, kao i ljubazan, o kojima ljudski rod govori. Nije li to ispoljavanje uzdržanosti i principijelnosti? (Jeste.) U svakom slučaju, ako pažljivo pogledate zahteve u pogledu lepog ponašanja koje Bog postavlja Svojim vernicima, koji od njih nije konkretno pravilo o tome šta ljudi praktično treba da prožive? Koji od njih traži od ljudi da se prerušavaju? Nijedan, zar ne? Ako imate ikakvih nedoumica, možete ih izneti. Na primer, neki će možda reći: „Kad Bog kaže da druge ljude ne treba udarati i verbalno ih zlostavljati, to deluje pomalo lažno, jer trenutno postoje ljudi koji ponekad verbalno zlostavljaju druge, a Bog ih ne osuđuje.” Kad Bog kaže da druge ljude ne treba verbalno zlostavljati, na šta se odnosi „verbalno zlostavljanje”? (Kad neka osoba daje oduška svojim emocijama zbog svoje iskvarene naravi.) Davanje oduška svojim emocijama, izgovaranje besprizornih reči – to predstavlja verbalno zlostavljanje. Ako je ono što se o nekoj osobi kaže neprijatno, ali je u skladu sa njenom iskvarenom suštinom, onda to nije verbalno zlostavljanje. Na primer, neko je možda prekinuo i ometao rad crkve i počinio mnoga zla, i ti mu kažeš: „Učinio si mnoga zla. Ti si nitkov – nisi ljudsko biće!” Da li se to računa kao verbalno zlostavljanje? Ili kao izliv iskvarene naravi? Ili kao davanje oduška svojim emocijama? Ili kao nedostatak pristojnosti sveca? (To je u skladu sa činjenicama, pa se ne ubraja u verbalno zlostavljanje.) Tako je, ne ubraja se. U skladu je sa činjenicama – ovo su istinite reči, iskreno izrečene i ništa nije prikriveno niti skriveno. Možda nije u skladu sa time da treba biti obrazovan i razuman ili nežan i prefinjen, ali jeste u skladu sa činjenicama. Prekorena osoba će se uporediti sa tim rečima i preispitati sebe, i uvideće da je prekorena jer je učinila nešto pogrešno i počinila toliko zla. Mrzeće sebe, razmišljajući: „Zaista nisam ni za šta! Samo bi budala uradila ono što sam ja uradio – nisam ljudsko biće! Bilo je ispravno i dobro od njih što su me tako izgrdili!” Nakon što to prihvati, ona će steći nešto znanja o svojoj priroda-suštini, i nakon izvesnog perioda iskustva i izloženosti, istinski će se pokajati. U budućnosti će onda znati da traga za načelima dok obavlja svoju dužnost. Zar je prekorevanje nije probudilo? Zar onda ne postoji razlika između ovakvog prekorevanja i „verbalnog zlostavljanja” u Božjem zahtevu da ljudi druge verbalno ne zlostavljaju? (Postoji.) U čemu je ta razlika? Šta znači „verbalno zlostavljanje” u Božjem zahtevu da ljudi verbalno ne zlostavljaju druge? Jedan aspekt toga jeste da ako su sadržaj i reči bestidni, to nije dobro. Bog ne želi da čuje nijednu pogrdnu reč iz usta Svojih sledbenika. Njemu se ne dopada da čuje takve reči. Međutim, ako se neke neprijatne reči koriste dok se otkrivaju činjenice, u tim slučajevima se prave izuzeci. To nije verbalno zlostavljanje. Drugi aspekt je sledeći: koja je suština ponašanja koje podrazumeva verbalno zlostavljanje? Nije li to izliv jedne plahovite ćudi? Ako se problem može objasniti jasno i transparentno kroz normalan razgovor u zajedništvu, kroz podsticanje i komunikaciju, zašto umesto toga verbalno zlostavljati tu osobu? To nije dobro i nije primereno. U poređenju s tim pozitivnim pristupima, verbalno zlostavljanje nije normalan način postupanja. Predstavlja davanje oduška vlastitim emocijama i razotkrivanje sopstvene plahovite ćudi, a Bog ne želi da ljudi daju oduška svojim emocijama, niti da ispoljavaju svoju plahovitu ćud kao način za rešavanje ijednog problema. Kad ljudi ispoljavaju svoju preku narav i daju oduška svojim emocijama, često pokazuju ponašanje u kome se koristi rečnik za verbalno zlostavljanje i napadanje. Reći će ono najneprijatnije i reći će ono što će drugu stranu povrediti, a njih osloboditi sopstvenog besa. A kad završe, ne samo da su ukaljali i povredili drugu osobu – ukaljali su i povredili i sebe. Ovo nije stav niti metod koji sledbenici Božji treba da usvoje u rešavanju stvari. Štaviše, iskvareni ljudi uvek imaju osvetnički mentalitet, mentalitet davanja oduška svojim emocijama i nezadovoljstvima, ispoljavanja svoje plahovite ćudi. Na svakom koraku žele da verbalno zlostavljaju druge, a kad iskrsnu problemi, kako veliki tako i mali, ponašanje koje trenutno pokazuju jeste verbalno zlostavljanje. Čak i kad znaju da takvo ponašanje neće rešiti problem, svejedno mu pribegavaju. Nije li to sotonsko ponašanje? Učiniće to čak i onda kad su sami u svom domu, kad niko ne može da ih čuje. Zar to nije davanje oduška svojim emocijama? Nije li to otkrivanje vlastite plahovite ćudi? (Jeste.) Otkrivanje sopstvene plahovite ćudi i davanje oduška svojim emocijama, uopšteno govoreći, znače korišćenje sopstvene plahovite ćudi kao način da se nečemu pristupi i nešto reši; znače suočavanje sa svim stvarima uz prek stav, a jedno od ponašanja i ispoljavanja toga jeste verbalno zlostavljanje. Pošto je to suština verbalnog zlostavljanja, zar nije dobro što Bog od čoveka zahteva da to ne radi? (Jeste.) Nije li razumno od Boga što od čoveka zahteva da verbalno ne zlostavlja druge? Zar to nije od koristi čoveku? (Jeste.) Konačno, cilj Božjeg zahteva da čovek druge ne udara niti ih verbalno zlostavlja jeste u tome da ljudi vežbaju uzdržanost i da ih drži podalje od toga da stalno žive u sopstvenim emocijama i plahovitoj ćudi. Šta god da kažu kad nekoga verbalno zlostavljaju, ono što izbija iz onih koji žive u sopstvenim emocijama i plahovitoj ćudi jeste iskvarena narav. Kakva je to iskvarena narav? U najmanju ruku, to je narav zlobe i nadmenosti. Da li je Božja namera da se ijedan problem rešava ispoljavanjem iskvarene naravi? (Nije.) Bog ne želi da Njegovi sledbenici takve metode koriste za pristup nijednoj stvari koja se oko njih odvija, što sugeriše da Bog ne voli kad ljudi svemu što se oko njih dešava pristupaju tako što druge udaraju i verbalno ih zlostavljaju. Nijedan problem ne možeš rešiti verbalnim zlostavljanjem ljudi, a kad to činiš, to utiče na tvoju sposobnost da deluješ u skladu sa načelima. U najmanju ruku, to nije pozitivno ponašanje, niti je ponašanje koje treba da poseduju oni sa normalnom ljudskošću. Zato Bog postavlja zahtev onima koji Ga slede da ne udaraju druge i da ih verbalno ne zlostavljaju. U „verbalnom zlostavljanju” sadržane su emocije i plahovita ćud. Na šta se, konkretno, odnose „emocije”? One obuhvataju mržnju i kletve, zlonamernost, nadu da će se prema nečijoj želji drugima desiti ono što su zaslužili i da će drugi loše skončati. Emocije posebno obuhvataju negativne stvari kao što su ove. Šta onda označava „plahovita ćud”? Označava davanje oduška sopstvenim emocijama upotrebom ekstremnih, pasivnih, negativnih i zlih metoda i želju da nestanu stvari i ljudi koje neko ne voli ili da ih zadesi nesreća, tako da taj neko može da se raduje njihovoj nesreći, kakvu je i poželeo. To je plahovita ćud. Šta obuhvata ta plahovita ćud? Mržnja, neprijateljstvo i kletve, kao i određena zlonamernost – sve te stvari su obuhvaćene plahovitom ćudi. Da li je ijedna od njih pozitivna? (Nije.) U kakvom stanju je neko ko živi usred ovih emocija i plahovite ćudi? Neće li se on pretvoriti u sumanutog demona? Što više verbalno zlostavljaš ljude, sve više si besan i postaješ suroviji, i sve više želiš da verbalno zlostavljaš druge, a na kraju ćeš poželeti da ispružiš ruku i nekog udariš. A kad nekog udariš, poželećeš da ga smrtno povrediš, da mu oduzmeš život, a to znači: „Uništiću te! Ubiću te!” Jedna mala emocija – negativna emocija – dovodi do bujanja i erupcije nečije plahovite ćudi i, na kraju, nagoni ljude da požele da neko izgubi život ili da tom nekom život bude uništen. Je li to nešto što treba da imaju i poseduju oni sa normalnom ljudskošću? (Ne, nije.) Čije je ovo lice? (To je lice đavola.) U pitanju je đavo koji pokazuje svoje pravo lice. Isto ono lice koje ima demon kad se sprema da proždre čoveka. Njegova demonska priroda izbija na površinu i ne može se kontrolisati. A to znači biti pomahnitali demon. U kojoj meri pomahnitaju ovi ljudi? Pretvaraju se u demona koji želi da proždre čovekovo telo i dušu. Najteža posledica verbalnog zlostavljanja jeste ta da jednostavnu stvar može preokrenuti za sto osamdeset stepeni i dovesti do nečije smrti. Mnogi problemi započinju neznatnim trvenjem između dvoje ljudi, što dovodi do toga da jedno na drugo viču i međusobno se verbalno zlostavljaju, zatim udaraju jedno drugo, nakon čega sledi poriv za ubijanjem, što se zatim pretvara u nešto neminovno – jedno od njih biva ubijeno, a drugo optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt. Obe strane su na kraju na gubitku. Ovo je konačni ishod. Završili su sa svojim verbalnim zlostavljanjem, dali su oduška svojim emocijama, otkrili su svu svoju plahovitu ćud i oboje su otišli u pakao. To je rezultat. Takve su posledice koje čovek oseti kad daje oduška svojim emocijama i kad dolazi do bujanja i erupcije njegove plahovite ćudi. Ovakav ishod nije dobar, već zao. Vidiš, ovakav je ishod sa kojim se suočava čovek usled ponašanja izazvanog jednostavnom, negativnom emocijom. Ljudi ne žele da vide takav ishod, niti su voljni da se sami s njim suoče, međutim, budući da ljudi žive usred svakakvih loših emocija i zato što su upleteni i pod kontrolom plahovite ćudi, koja se često širi i izbija, na kraju nastaju takve posledice. Recite Mi, je li verbalno zlostavljanje jednostavno ponašanje? Verbalno zlostavljanje u koje se ljudi upuštaju u svom svakodnevnom životu možda neće dovesti do takvog zlog ishoda – to jest, takav zao ishod neće nužno proisteći iz svih slučajeva verbalnog zlostavljanja. Ipak, ovo je suština verbalnog zlostavljanja. To je davanje oduška vlastitim emocijama i bujanje i erupcija sopstvene plahovite ćudi. Prema tome, Božji zahtev prema ljudskom rodu da druge verbalno ne zlostavlja zasigurno je čoveku od koristi – koristi mu na stotine načina, a ne škodi mu ni na jedan – i istovremeno, ovo je deo značaja Božjeg postavljanja ovog zahteva pred ljudski rod. Zahtev da se drugi verbalno ne zlostavljaju možda neće dostići nivo sprovođenja istine u delo ili stremljenja ka istini, ali ovu vrstu zahteva čovek i dalje treba da posmatra.

Mogu li ljudi, oslanjajući se samo na sopstveno suzdržavanje, ispuniti Božji zahtev da jedni druge ne smeju verbalno da zlostavljaju? Kad se ljudi naljute, uglavnom nisu u stanju da se suzdrže. Pa, kako onda ljudi mogu da ispune ovaj zahtev da jedni druge verbalno ne zlostavljaju? Kad se spremaš da nekoga verbalno zlostavljaš, posebno kad nisi u stanju da se suzdržiš, trebalo bi da se što pre pomoliš. Budeš li se neko vreme molio i usrdno preklinjao Boga, tvoj bes će verovatno splasnuti. U tom trenutku bićeš u stanju da se efikasno suzdržiš i da kontrolišeš svoja osećanja i preku narav. Na primer, ljudi ponekad mogu reći nešto zbog čega se osetiš uvređeno ili te možda osuđuju iza tvojih leđa ili te možda svesno ili nesvesno povređuju ili te možda pomalo iskorišćavaju, ponešto kradu od tebe ili čak povređuju tvoje vitalne interese. Kad te zadese takve stvari, pomislićeš: „On me je povredio, pa ga mrzim, želim da ga naglas izvređam, želim da mu se osvetim, želim čak i da ga udarim. Želim da mu iza leđa napravim takvu smicalicu da ga naučim pameti.” Ne izazivaju li sve ovo loše emocije? Posledica koju izazivaju loše emocije je u tome što ćeš poželeti da učiniš ove stvari. Što više o tome razmišljaš, sve više postaješ besan i više razmišljaš o tome kako te ova osoba maltretira, te da su tvoje dostojanstvo i ličnost uvređeni. Iznutra ćeš se osećati neprijatno i poželećeš da se osvetiš. Zar ovu impulsivnost preke naravi u tebi nisu izazvale te negativne emocije? (Jesu.) Ova tvoja želja da se osvetiš, kakvo je to ponašanje? Zar nisi na korak od izliva preke naravi? U ovakvim trenucima moraš da se smiriš; pre svega, moraš da se pomoliš Bogu, da se suzdržiš, da razmisliš i tragaš za istinom i postupiš mudro. To je jedini način da izbegneš situaciju u kojoj postaješ razjaren i u kojoj se u tebi rađaju mržnja, emocije i preka narav. Neki će možda reći: „Ako dvoje ljudi po ceo dan rade zajedno, nema načina da se ovakva situacija izbegne.” Čak i ako ne možete da izbegnete ovu situaciju, ne smete da pribegavate odmazdi, morate da se suzdržite. Kako možete da se suzdržite? Pre svega, morate pomisliti u sebi: „Ako bih pribegao odmazdi, to se sasvim sigurno ne bi svidelo Bogu, tako da to ne mogu da učinim. Mržnja, osveta i gnušanje, sve su to stvari koje se Bogu ne dopadaju.” Bogu se ne dopadaju ove stvari, ali ti, svejedno, želiš da ih učiniš i ne možeš da se kontrolišeš. Kako to treba da rešiš? Naravno, moraš da se osloniš na Boga; ako se ne pomoliš Bogu, to nećeš moći da rešiš. Povrh toga, ako si previše mali rastom, a imaš suviše preku narav, i zaista ne možeš da obuzdaš svoje emocije i preku narav, pa poželiš da se osvetiš, svejedno, nipošto ne smeš da otvaraš usta i verbalno zlostavljaš tu osobu. Možeš da napustiš to mesto na kome se nalaziš i prepustiš nekom drugom da se umeša i reši tu situaciju. Treba da se tiho pomoliš Bogu i izgovoriš nekoliko odgovarajućih izraza Božjih reči. Moli se Bogu na ovaj način i tvoja preka narav će polako utihnuti. Shvatićeš da verbalno zlostavljanje ljudi ne može da reši probleme, da bi to bilo otkrivenje iskvarenosti i da time samo možeš da osramotiš Boga. Zar moliti se na ovaj način neće rešiti vaš problem? Šta mislite o ovom rešenju? (Dobro je.) Toliko o Mojoj besedi na temu uređenja ponašanja koje je Bog postavio: „Ne udaraj druge niti ih verbalno zlostavljaj.”

Upravo sam besedio o lepim ponašanjima za koja Bog od ljudi traži da ih se pridržavaju – koja su to ponašanja bila? (Da poseduju pristojnost sveca, da ne budu raskalašni, da se uzdržavaju, da ne nose neobičnu odeću, da ne udaraju druge niti ih verbalno zlostavljaju, da ne puše i ne piju, da ne obožavaju idole, da odaju počast svojim roditeljima, da ne kradu, da ne prisvajaju tuđu imovinu, da ne čine preljubu i da lažno ne svedoče.) Da, sve to je tačno. Recite Mi, mogu li zahtevi postavljeni u zakonu, poput onih o zabrani krađe i neiskorišćavanju drugih, i dalje da opstanu? Jesu li i dalje delotvorni? (I dalje mogu da opstanu i još uvek su delotvorni.) Šta je onda sa zapovestima iz Doba blagodati? (I one i dalje mogu da opstanu.) Dakle, zašto je Bog postavio ove konkretne zahteve? Kog aspekta čovekovog praktičnog delovanja se dotiču ovi konkretni zahtevi? Da Bog nije postavio ove zahteve, da li bi ljudi razumeli ove stvari? (Ne bi.) Ljudi ih ne bi razumeli. Svi ovi konkretni zahtevi koje je Bog postavio kako bi uredio čovekovo ponašanje jesu, u stvari, povezani sa proživljavanjem normalne ljudskosti. Suština postavljanja ovih konkretnih zahteva bila je da ljudima omoguće da tačno razluče i prepoznaju pozitivne i negativne stvari, kao i ono što je dobro i ono što je loše; bila je u tome da ljude poduči da je preljuba negativna stvar, da je sramna, da je se Bog gnuša, da je prezrena od čoveka, te da po tom pitanju ljudi treba da se suzdržavaju, da ne treba da čine to delo, niti da u tom smislu prave greške; bila je, takođe, u tome da ljude poduči da su ponašanja poput iskorišćavanja drugog, krađe i tako dalje sve negativne stvari i da ljudi ne treba da ih čine. Ako voliš da činiš ove stvari i činio si ih, ti onda nisi dobra osoba. Kako neko može da razlikuje osobu sa dobrom ljudskošću od one sa lošom ljudskošću ili da pozitivnu ličnost razlikuje od one negativne? Pre svega, ovo morate da utvrdite – ljudi se mogu tačno razaznati, a pozitivne i negativne ličnosti se mogu razlikovati, jedino na osnovu Božjih reči. Ljudi se mogu jedino razaznati i jasno sagledati na osnovu zahteva i merila koje je Bog postavio da uredi čovekovo ponašanje. Navešću jedan primer: ako čovek ima lepljive prste i voli da od drugih ljudi krade, kakva je njegova ljudskost? (Loša.) Krađa je ozbiljno zlo delo, pa su oni koji kradu zli ljudi. Svi drugi ljudi se od njih čuvaju, drže se podalje od njih i smatraju ih lopovima. U ljudskim umovima, lopovi su negativne osobe, krađa je negativna stvar i to je grešno ponašanje. Nije li to onda utvrđeno? Evo još jednog primera: recimo da postoji neki preljubnik, a neki ljudi ne znaju da li je to pozitivna ili negativna stvar – jedini način da to tačno ustanove jeste prema Božjim rečima, jer su jedino Božje reči istina. Bez obzira na to kakve nove tvrdnje današnji pravni sistemi i moralnost iznose o činu preljube, one nisu istina. Reči koje je izgovorio Bog, „ne čini preljubu”, jesu istina, a istina nikada ne prolazi. Od trenutka kad je Bog postavio zahtev „ne čini preljubu”, trebalo je da svi počnu da se gnušaju preljubnika i da ih odbacuju i da se drže podalje od njih. Ljudi poput njih nemaju ljudskost i, ako ih odmeravate iz ugla ljudskosti, u najmanju ruku jesu loši ljudi. Svaka osoba koja se upušta u ovakvo ponašanje i poseduje ovakvu ljudskost jeste sramna, prezrena od čoveka, u grupama se na nju popreko i prezrivo gleda, a široke mase je odbacuju. Na osnovu Božjih reči možemo da utvrdimo da je čin preljube negativna stvar i da su ljudi koji to čine negativne ličnosti. Koliko god da trendovi u društvu postaju zli, preljuba i blud jesu negativne stvari, a ljudi koji se u njih upuštaju jesu negativne ličnosti. Ovo je potpuno izvesno i to morate prozreti; zlim društvenim trendovima ne smete biti pogrešno navedeni ili zavedeni. Pored ovih, postoje i neki konkretniji zahtevi: Bog kaže ljudima da ne obožavaju idole, da odaju počast svojim roditeljima, da ne udaraju druge niti ih verbalno zlostavljaju, da poseduju pristojnost sveca i tako dalje. Svi ovi konkretni zahtevi jesu merila kojima Bog uređuje čovekovo ponašanje. Drugim rečima, pre nego što je ljude opskrbio istinom, Bog ih je podučio koja su dela ispravna i pozitivna, a koja su pogrešna i negativna, rekao im je kako da budu dobre osobe i koja lepa ponašanja moraju da poseduju kako bi bili osobe sa normalnom ljudskošću, kao i koje stvari moraju i ne smeju da čine kao osobe sa normalnom ljudskošću, tako da mogu da načine ispravne izbore. Svi ovi zahtevi koji uređuju čovekovo ponašanje jesu stvari koje svaka normalna osoba treba istinski da proživi i predstavljaju osnovu prema kojoj se svaka osoba zaista suočava i nosi sa svime na šta nailazi. Recimo da vidiš da neka druga osoba ima nešto lepo i ti to poželiš da uzmeš za sebe, a onda pomisliš: „Bog kaže da je pogrešno ukrasti od drugih ljudi, On je rekao da ne smemo da krademo niti da iskorišćavamo druge, pa neću od nje da ukradem.” Nije li time suzbijeno ponašanje krađe? I istovremeno, uz to suzbijanje, nije li time tvoje ponašanje uređeno? Pre nego što je Bog postavio ove zahteve, kad bi ljudi u vlasništvu druge osobe videli nešto lepo, oni bi poželeli da to uzmu za sebe. Nisu razmišljali o tome da bi to bilo pogrešno ili sramno, niti da bi se Bog toga gnušao, niti da je to negativna stvar, niti da je to čak greh; nisu znali za ove stvari, nisu posedovali ove koncepte. Nakon što je Bog postavio zahtev „nemoj da kradeš”, ljudi su u pogledu činjenja ovakvih stvari obdareni mentalnom granicom i, kroz tu granicu, naučili su da postoji razlika između toga da se ukrade i ne ukrade. Krađa je isto što i učiniti nešto negativno, učiniti nešto loše ili zlo, i sramna je. Ne ukrasti znači pridržavati se moralnosti ljudskosti i u tome postoji ljudskost. Božji zahtevi u pogledu čovekovog ponašanja ne samo da razrešavaju negativna ljudska ponašanja i pristupe, već istovremeno uređuju čovekovo ponašanje i ljudima omogućavaju da žive sa normalnom ljudskošću, da poseduju normalna ponašanja i ispoljavanja, te da makar izgledaju kao ljudi, kao normalni ljudi. Recite Mi, zar ovi zahtevi koje je Bog postavio da uredi čovekovo ponašanje nisu krajnje smisleni? (Jesu.) Smisleni su. Međutim, ovi konkretni zahtevi koji uređuju čovekovo ponašanje još uvek su prilično daleko od istina koje Bog sada izražava i ne mogu se uzdići na nivo istine. Ovo je stoga što su davno, u Doba zakona, ovi zahtevi bili samo zakoni koji su uređivali čovekovo ponašanje, bili su način da Bog korišćenjem najjednostavnijeg i najjasnijeg jezika saopšti ljudima šta treba i šta ne treba da rade, i da za njih stvori određena pravila. U Doba blagodati, ovi zahtevi su bili samo zapovesti, a danas, može se samo reći da predstavljaju kriterijume za odmeravanje nečijeg ponašanja i za procenjivanje stvari. Iako se ovi kriterijumi ne mogu uzdići na nivo istine i postoji određena distanca između njih i istine, oni su suštinski preduslov za čovekovo stremljenje ka istini i njeno primenjivanje. Kad se neka osoba pridržava ovih pravila, ovih zakona i zapovesti, ovih zahteva i kriterijuma ponašanja koje je Bog uspostavio da uredi čovekovo ponašanje, može se reći da ona poseduje osnovne preduslove za primenjivanje istine i za stremljenje ka njoj. Ako neka osoba puši i pije alkohol, ako je njeno ponašanje raskalašno, ako počini preljubu, iskorišćava druge ljude i često krade, a vi biste na to rekli: „Ova osoba voli istinu i sigurno može da je primenjuje i postigne spasenje”, da li bi takva izjava mogla da opstane? (Ne bi.) Zašto ne bi mogla da opstane? (Ta osoba nije u stanju da ispuni čak ni najosnovnije Božje zahteve, ona nikako ne bi mogla da primenjuje istinu, a ako bi iko rekao da ta osoba voli istinu, to bi bila laž.) Tako je. Ova osoba nema čak ni osnovni nivo suzdržavanja. To znači da nema čak ni najosnovniji stepen savesti i razuma koje bi neka osoba trebalo da poseduje. Drugim rečima, ova osoba ne poseduje savest i razum normalne ljudskosti. Šta znači ne posedovati savest i razum? To znači da je ta osoba čula reči koje je Bog izgovorio i zahteve koje je Bog postavio pred čoveka, i pravila koja je Bog uspostavio, i da ih uopšte nije uzela zaozbiljno. Bog kaže da je loše ukrasti od drugih ljudi i da ljudi ne treba da kradu, a ova osoba se pita: „Zašto ljudima nije dozvoljeno da kradu? Ja sam tako siromašan, da ne ukradem, kako bih mogao da živim? Da ne kradem stvari ili ne iskorišćavam druge ljude, da li bih mogao da se obogatim?” Zar njoj ne nedostaju savest i razum normalne ljudskosti? (Nedostaju joj.) Ta osoba nije u stanju da se pridržava zahteva koje je Bog stvorio da obuzda čovekovo ponašanje, pa samim tim nije osoba koja poseduje normalnu ljudskost. Ako bi neko rekao da osoba koja ne poseduje normalnu ljudskost voli istinu, da li bi to bilo moguće? (Ne bi.) Ona ne voli pozitivne stvari i, premda Bog kaže da ljudi ne smeju da kradu niti da počine preljubu, ona nije u stanju da ispuni ove zahteve i oseća odbojnost prema ovim rečima Božjim – pa je li onda sposobna da voli istinu? Istina je na mnogo višem nivou od ovih kriterijuma ponašanja – da li je ta osoba može postići? (Ne.) Istina nije jednostavan kriterijum ponašanja, nije samo stvar toga da ljudi porazmisle o istini kad se odaju grehu ili su samovoljni i nepromišljeni, a zatim se, pošto se suzdrže, više ne odaju grehu niti postupaju samovoljno i nepromišljeno. Istina ne sputava ljudsko ponašanje samo na ovaj jednostavan način – istina može postati život osobe i može preovladati nad svime u vezi sa tom osobom. Kad ljudi istinu prihvate kao svoj život, to se postiže time što proživljavaju Božje delo, spoznaju istinu i primenjuju je. Kad ljudi prihvate istinu, u njima će doći do borbe i verovatno će na površinu izbiti njihove iskvarene naravi. Kad su ljudi u stanju da koriste istinu kako bi razrešili svoje iskvarene naravi, istina može postati njihov život i načelo prema kome se vladaju i žive. Ovo je nešto što mogu postići samo ljudi koji vole istinu i poseduju ljudskost. Mogu li oni koji ne vole istinu i kojima nedostaje ljudskost da se uzdignu na ovaj nivo? (Ne.) Tako je, ne mogu, čak i da to žele.

Ako pogledamo ove zahteve koje je Bog stvorio da uredi čovekovo ponašanje, od svih reči koje je Bog izgovorio i od svih konkretnih odredbi koje je On doneo, da li je ijedna od njih izlišna? (Nije.) Jesu li smislene? Imaju li vrednost? (Da.) Da li ljudi treba da ih se pridržavaju? (Da.) Tako je, ljudi treba da ih se pridržavaju. Dok ih se pridržavaju, ljudi istovremeno treba da odbace izjave kojim ih je indoktrinirala tradicionalna kultura, kao što su biti obrazovan i razuman, biti nežan i prefinjen i tako dalje. Oni treba da ispune svaki od zahteva koje je Bog postavio da uredi čovekovo ponašanje i da se vladaju strogo u skladu sa Božjim rečima. Treba da proživljavaju normalnu ljudskost čvrsto se pridržavajući svih zahteva koje je Bog postavio i, naravno, treba takođe da procenjuju ljude i stvari, da se vladaju i postupaju strogo u skladu sa ovim zahtevima. Iako ovi zahtevi ne ispunjavaju merila istine, svi oni su Božje reči i, budući da su Božje reči, mogu imati pozitivno i aktivno usmeravajuće dejstvo na ljude. Kako sam definisao stremljenje ka istini? Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Božje reči obuhvataju veliki raspon stvari. Ponekad jedan izraz iz Njegovih reči predstavlja element istine. Ponekad je potrebno nekoliko izraza ili pasus da bi se izložio jedan element istine. Ponekad je potrebno čitavo poglavlje da bi se izrazio element istine. Istina deluje jednostavno, dok u stvarnosti nije nimalo jednostavna. Ako bih istinu opisao u širem smislu, Bog je istina. Sve Božje reči su istina, Božje reči su obimne i obuhvataju veliki sadržaj, i sve su izrazi istine. Na primer, zakoni i zapovesti koje je Bog izložio, kao i zahtevi u pogledu ponašanja koje je Bog postavio u ovo novo doba, svi su Božje reči. Iako se neke od ovih reči ne uzdižu na nivo istine, i premda se ne računaju kao istina, one su pozitivne stvari. Iako su to samo reči koje sputavaju čovekovo ponašanje, ljudi ih se ipak moraju držati. Ljudi moraju posedovati makar ove vrste ponašanja i ne smeju da ne ispune ova merila. Prema tome, čovekovo posmatranje ljudi i stvari i njegovo ponašanje i delovanje moraju se zasnivati na ovim rečima Božjim. Ljudi treba da ih se pridržavaju jer su to Božje reči; svi treba da posmatraju ljude i stvari i da se ponašaju i deluju u skladu sa Božjim rečima, jer su to Božje reči. Zar to nije tačno? (Jeste.) Nešto slično sam prethodno već rekao: Bog misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno, što znači da Božje reči neće nikada proći. Zašto one ne prolaze? Zato što, ma koliko reči da Bog izgovori i bez obzira na to kada ih Bog izgovara, sve one su istina i nikada ne prolaze. Čak i kada svet uđe u novo doba, Božje reči se neće promeniti i neće proći. Zašto kažem da Božje reči ne prolaze? Jer su Božje reči istina, a ono što je istina nikada se neće promeniti. Dakle, svi zakoni i zapovesti koje je Bog postavio i izgovorio, i svi konkretni zahtevi koje je On postavio u pogledu čovekovog ponašanja, nikada neće proći. Svaki zahtev u Božjim rečima je od koristi stvorenom ljudskom rodu, svi oni uređuju čovekovo ponašanje, poučni su i vredni u pogledu proživljavanja normalne ljudskosti i načina na koji ljudi treba da se vladaju. Sve ove reči mogu da promene ljude i navedu ih da prožive istinsko ljudsko obličje. Nasuprot tome, ako ljudi poriču ove Božje reči i poriču zahteve koje je Bog postavio ljudskom rodu i umesto toga se pridržavaju onih izjava o lepom ponašanju koje je čovek postavio, tada su u velikoj opasnosti. Ne samo da neće posedovati sve veću ljudskost i razum, već će postati sve više skloni obmanama i lažima, biće sve sposobniji za prevare, a ljudskost koju proživljavaju sadržaće sve više i više prevara. Ne samo da će prevariti druge ljude, već će pokušati da prevare i Boga.

Među zahtevima koje je Bog postavio u pogledu čovekovog ponašanja, postoji zahtev: „odavati počast svojim roditeljima”. Ljudi obično nemaju nikakva razmišljanja niti predstave o drugim zahtevima, pa kakva su vaša razmišljanja o zahtevu: „odavati počast svojim roditeljima”? Postoji li protivrečnost između vaših gledišta i istina-načela koje izgovara Bog? Ako ovo možete jasno da vidite, to je dobro. Onima koji ne razumeju istinu, koji samo umeju da poštuju pravila i izgovaraju reči i izraze doktrine, nedostaje razboritost; kada pročitaju Božje reči, uvek gaje ljudske predstave, uvek osećaju da postoje neke protivrečnosti i ne mogu jasno da vide Njegove reči. Dok oni koji razumeju istinu ne pronalaze nikakve protivrečnosti u Božjim rečima, smatraju da su Njegove reči neverovatno jasne, zato što imaju duhovno poimanje i mogu da shvate istinu. Ponekad ne možete jasno da vidite Božje reči i ne možete da postavite nikakva pitanja – ako ne postavljate nikakva pitanja, čini se kao da nemate nikakve probleme, dok u stvarnosti imate mnoge probleme i brojne teškoće, samo što toga niste svesni. To pokazuje da ste premali rastom. Pre svega, pogledajmo Božji zahtev da ljudi moraju da odaju počast svojim roditeljima – je li taj zahtev ispravan ili pogrešan? Treba li ljudi da ga se pridržavaju ili ne? (Treba.) Ovo je izvesno i ne može se poreći; nema potrebe da oklevate ili da o tome razmišljate, ovaj zahtev je ispravan. Šta je ispravno u vezi sa njim? Zašto je Bog postavio ovaj zahtev? Na šta se odnosi „odavanje počasti svojim roditeljima” o kome Bog govori? Znate li? Ne znate. Zašto nikada ne znate? Čim nešto podrazumeva istinu, vi to ne znate, a ipak možete unedogled da izgovarate reči i doktrine – u čemu je ovde problem? Kako ove reči Božje onda sprovodite u delo? Zar ovo ne podrazumeva istinu? (Podrazumeva.) Kada vidiš da postoji izraz Božjih reči koji kaže: „Moraš da odaješ počast svojim roditeljima”, ti u sebi pomisliš: „Bog traži od mene da odajem počast svojim roditeljima, pa ću onda morati da im odajem počast”, i počinješ to da radiš. Radiš sve ono što tvoji roditelji traže od tebe – kada su ti roditelji bolesni, opslužuješ ih pored postelje, sipaš im nešto da popiju, skuvaš im nešto ukusno da pojedu, a u vreme praznika, svojim roditeljima za poklon kupuješ stvari koje oni vole. Kada vidiš da su umorni, trljaš im ramena i masiraš leđa, a kad god imaju neki problem, ti si u stanju da za njega smisliš rešenje. Zbog svega toga, tvoji roditelji se osećaju veoma zadovoljni tobom. Ti odaješ počast roditeljima, praktično postupajući prema Božjim rečima i proživljavajući normalnu ljudskost, pa se u srcu osećaš mirno i misliš: „Vidi, moji roditelji kažu da sam se promenio otkako sam počeo da verujem u Boga. Kažu da sam sada u stanju da im odajem počast i da sam razumniji. Zaista su zadovoljni i smatraju da je vera u Boga odlična, jer ne samo što sinovi i kćeri koji veruju u Boga odaju počast svojim roditeljima, već idu i pravim putem u životu i proživljavaju ljudsko obličje – mnogo su bolji od nevernika. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, počeo sam praktično da postupam prema Božjim rečima i da se ponašam u skladu sa Njegovim zahtevima, i moji roditelji su zaista sretni što vide ovu promenu u meni. Veoma sam ponosan na sebe. Bogu donosim slavu – Bog sigurno mora biti zadovoljan mnome i On će reći da sam ja osoba koja odaje počast svojim roditeljima i poseduje pristojnost sveca.” Jednoga dana crkva organizuje da odeš na neko drugo mesto da širiš jevanđelje i moguće je da dugo nećeš moći da se vratiš kući. Pristaješ da odeš, osećajući da ne možeš da zanemariš Božji nalog i verujući da moraš istovremeno da odaješ počast svojim roditeljima kod kuće i da izvan nje podržiš Božji nalog. Međutim, kad o tome porazgovaraš sa svojim roditeljima, oni se razbesne i kažu: „Ti, neposlušno jedno dete! Toliko naporno smo radili da te podignemo, a ti se sada samo pakuješ i odlaziš. Kada budeš otišao, ko će brinuti o dvoje starih ljudi kao što smo mi? Ako se razbolimo ili ako nas zadesi neka nesreća, ko će nas odvesti u bolnicu?” Oni se ne slažu sa tvojim odlaskom i ti si zabrinut: „Bog kaže da odajemo počast svojim roditeljima, ali me moji roditelji ne puštaju da odem i obavljam svoju dužnost. Ako ih poslušam, moram da odbacim Božji nalog, a Bogu se to neće dopasti. Međutim, ako poslušam Boga, odem i obavljam svoju dužnost, moji će roditelji biti nesrećni. Šta bi trebalo da uradim?” Razmišljaš i razmišljaš: „Pošto je Bog prvo postavio zahtev da ljudi moraju da odaju počast svojim roditeljima, pridržavaću se tog zahteva. Ne treba da odem i obavljam svoju dužnost.” Ostavljaš svoju dužnost po strani i biraš da odaješ počast svojim roditeljima kod kuće, ali se u srcu ne osećaš mirno. Osećaš da, iako si odao počast svojim roditeljima, nisi ispunio svoju dužnost i misliš da si izneverio Boga. Kako se ovaj problem može rešiti? Treba da se pomoliš Bogu i tragaš za istinom, sve dok jednog dana ne razumeš istinu i shvatiš da je obavljanje tvoje dužnosti najvažnije. Tada ćeš, naravno, biti spreman da odeš od kuće i izvršiš svoju dužnost. Neki ljudi kažu: „Bog želi da obavljam svoju dužnost i, takođe, želi da odajem počast svojim roditeljima. Zar ovde ne postoji neka protivrečnost i sukob? Kako bi uopšte trebalo da praktično postupim?” „Odavati počast svojim roditeljima” jeste zahtev koji je Bog postavio u pogledu čovekovog ponašanja, ali zar odricanje od svega da bi se sledio Bog i ispunio Božji nalog nije Božji zahtev? Nije li to nešto što Bog još i više zahteva? Nije li to još i više praktično sprovođenje istine? (Jeste.) Šta bi trebalo da uradite kada se ova dva zahteva sukobe? Neki ljudi kažu: „Dakle, moram da odam počast svojim roditeljima i da ispunim Božji nalog, i moram da se pridržavam Božjih reči i da istinu sprovodim u delo – pa, to je lako. Srediću sve kod kuće, pripremiti sve što je neophodno za život mojih roditelja, unajmiću bolničarku, a zatim ću otići da obavljam svoju dužnost. Obavezno ću se vraćati kući jednom nedeljno, proveriću da li su moji roditelji kako treba, a zatim ću otići; ako nešto nije u redu, naprosto ću ostati dva dana. Ne mogu neprestano da budem daleko od njih i da se nikad ne vraćam, a ne mogu ni uvek da budem kod kuće i da nikada ne odlazim da obavljam svoju dužnost. Nije li to najbolje rešenje za obe strane?” Šta mislite o ovom rešenju? (To neće funkcionisati.) To je uobrazilja; nije realistično. Dakle, kada naiđete na ovakvu situaciju, kako tačno treba da postupite u skladu sa istinom? (Nije moguće pronaći najbolje rešenje za obe strane kada je reč o odanosti i privrženosti roditeljima – dužnost moram da stavim na prvo mesto.) Bog je ljudima prvo rekao da odaju počast svojim roditeljima, a nakon toga je ljudima postavio zahteve višeg ranga u pogledu toga da istinu sprovode u delo, da obavljaju svoje dužnosti i slede put Božji – kojeg zahteva treba da se pridržavaš? (Zahteva višeg ranga.) Je li u redu praktično postupati prema zahtevima višeg ranga? Može li se istina podeliti na više i niže istine odnosno na starije i novije istine? (Ne.) Prema tome, kada istinu sprovodite u delo, prema čemu bi trebalo praktično da delujete? Šta znači sprovoditi istinu u delo? (Obavljati stvari u skladu sa načelima.) Obavljati stvari u skladu sa načelima je najvažnije. Sprovoditi istinu u delo znači praktično primenjivati Božje reči u različito vreme, na različitim mestima, u različitim okruženjima i kontekstima; nije reč o tvrdoglavoj primeni pravila na stvari, već o pridržavanju istina-načela. To znači sprovoditi istinu u delo. Prema tome, naprosto ne postoji sukob između praktičnog sprovođenja Božjih reči i pridržavanja zahteva postavljenih od Boga. Konkretnije rečeno, ne postoji nikakav sukob između toga da odajete počast svojim roditeljima i izvršite nalog i dužnost koje vam je dao Bog. Šta su od ovoga trenutne Božje reči i zahtevi? Ovo pitanje bi trebalo prvo da razmotrite. Od različitih ljudi Bog zahteva različite stvari; On za njih ima posebne zahteve. Bog je pozvao one koji obavljaju ulogu starešina i delatnika, pa se oni moraju odreći svega i ne mogu ostati sa svojim roditeljima, da im odaju počast. Oni treba da prihvate Božji nalog i svega se odreknu da bi Ga sledili. Ovo je jedna vrsta situacije. Bog nije pozvao obične sledbenike, pa oni mogu da ostanu sa svojim roditeljima i odaju im počast. Za to ne sleduje nikakva nagrada i oni zbog toga neće zadobiti nikakve blagoslove, međutim, ako ne iskažu privrženost svojim roditeljima, tada im nedostaje ljudskost. U stvari, odavanje počasti svojim roditeljima samo je vrsta odgovornosti i ne doseže do sprovođenja istine u delo. Pokoravanje Bogu je sprovođenje istine u delo, prihvatanje Božjeg naloga je ispoljavanje pokornosti Bogu, a Božji sledbenici jesu oni koji se odriču svega da bi obavili svoju dužnost. Ukratko, najvažniji zadatak koji je pred vama jeste u dobrom obavljanju vaše dužnosti. To je sprovođenje istine u delo i to je ispoljavanje pokornosti Bogu. Prema tome, koja je to istina koju ljudi sada treba prvenstveno da sprovode u delo? (Da obavljaju svoju dužnost.) Tako je, odano obavljanje svoje dužnosti jeste sprovođenje istine u delo. Ako neka osoba svoju dužnost ne obavlja iskreno, ona tada samo službuje.

O kom smo pitanju upravo razgovarali? (Bog je od ljudi prvo tražio da odaju počast svojim roditeljima, a zatim im je postavio zahteve višeg ranga u vezi sa tim da istinu sprovode u delo, da obavljaju svoje dužnosti i slede put Božji, pa kojeg od tih zakona bi ljudi trebalo prvo da se pridržavaju?) Upravo ste rekli da ljudi treba praktično da postupaju prema zahtevima višeg ranga. Na teorijskom nivou, ova izjava je tačna – zašto kažem da je tačna na teorijskom nivou? To znači da ako biste na ovo pitanje primenili pravila i formule, u tom slučaju bi ovaj odgovor bio tačan. Međutim, kada se ljudi suoče sa stvarnim životom, ova izjava je često neizvodljiva i teško ju je sprovesti. Pa, kako onda treba odgovoriti na ovo pitanje? Pre svega, trebalo bi da pogledaš situaciju i životno okruženje sa kojima se suočavaš i kontekst u kome se nalaziš. Ako, na osnovu svog životnog okruženja i konteksta u kome se nalaziš, odavanje počasti tvojim roditeljima nije u sukobu sa tvojim izvršenjem Božjeg naloga i obavljanjem tvoje dužnosti – odnosno, drugim rečima, ako odavanje počasti tvojim roditeljima ne utiče na odano izvršavanje tvoje dužnosti – u tom slučaju ih oboje možeš istovremeno praktično sprovoditi u delo. Nema potrebe da se zvanično odvajaš od svojih roditelja i nema potrebe da ih se zvanično odričeš ili ih odbacuješ. U kojoj situaciji se ovo primenjuje? (Kada odavanje počasti svojim roditeljima nije u sukobu sa obavljanjem nečije dužnosti.) Tako je. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne pokušavaju da ometaju tvoju veru u Boga, i ako su i oni sami vernici, i zaista te podržavaju i podstiču da svoju dužnost obavljaš odano i izvršiš Božji nalog, u tom slučaju tvoj odnos sa roditeljima nije telesni odnos među srodnicima, u uobičajenom značenju te reči, već je to odnos među crkvenom braćom i sestrama. U tom slučaju, pored interakcije sa njima kao crkvenom sabraćom i sasestrama, prema njima moraš da ispuniš i nekoliko dužnosti koje prema svojim roditeljima imaš kao njihovo dete. Moraš im pokazati malo dodatne brige. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno, dokle god oni ne sputavaju tvoje srce, možeš da pozoveš svoje roditelje da ih pitaš kako su i da pokazuješ malo brige prema njima, možeš da im pomažeš da razreše nekoliko teškoća i da se izbore sa nekim od svojih životnih problema, a možeš čak i da im pomogneš da reše određene poteškoće koje imaju u smislu svog ulaska u život – sve ove stvari možeš da učiniš. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne ometaju tvoju veru u Boga, treba da održavaš ovaj odnos sa njima i treba da ispunjavaš svoje dužnosti prema njima. A zašto bi trebalo da pokažeš brigu prema njima, da se brineš o njima i pitaš ih kako su? Pošto si njihovo dete i imaš taj odnos sa njima, imaš drugu vrstu odgovornosti i zbog ove odgovornosti moraš malo više da se raspituješ za njih i da im pružaš značajniju pomoć. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti i dokle god tvoji roditelji ne ometaju niti remete tvoju veru u Boga i obavljanje tvoje dužnosti i ne sprečavaju te u onome što radiš, sasvim je prirodno i primereno da izvršavaš svoje dužnosti prema njima i to moraš da činiš sve do stepena u kome ne osećaš grižu savesti – ovo je najniže merilo koje moraš da ispuniš. Ako ne možeš da odaš počast svojim roditeljima kod kuće usled uticaja svojih životnih prilika i njihovog ometanja, onda ne moraš da se pridržavaš ovog pravila. Trebalo bi da se staviš na milost Božjim orkestracijama i da se pokoriš Njegovim uređenjima i ne moraš da istrajavaš u odavanju počasti svojim roditeljima. Da li Bog ovo osuđuje? Bog ovo ne osuđuje; On ljude na ovo ne primorava. O čemu sada u zajedništvu razgovaramo? Razgovaramo o tome kako ljudi treba praktično da postupaju kada se odavanje počasti njihovim roditeljima nađe u sukobu sa obavljanjem njihove dužnosti; razgovaramo o načelima praktičnog postupanja i istine. Imaš obavezu da odaješ počast svojim roditeljima, a ako okolnosti dozvoljavaju, možeš da ispuniš ovu obavezu, ali ne treba da budeš sputan svojim osećanjima. Na primer, ako se jedan od tvojih roditelja razboli, mora da ide u bolnicu i nema nikoga da brine o njemu, a ti si prezauzet svojom dužnošću da bi se vratio kući, šta bi trebalo da učiniš? U ovakvim trenucima, ne možeš da budeš sputan svojim osećanjima. Trebalo bi to pitanje da prepustiš molitvi, da ga poveriš Bogu i prepustiš ga na milost Božjim orkestracijama. Ovakav stav bi trebalo da imaš. Ako Bog želi da oduzme život tvom roditelju i da ti ga oduzme, svejedno treba da se pokoriš. Neki ljudi kažu: „Iako sam se pokorio, svejedno se osećam jadno i danima zbog toga plačem – nije li to telesno osećanje?” Ovo nije telesno osećanje, već ljudska dobrota, posedovanje ljudskosti i Bog to ne osuđuje. Možeš da plačeš, međutim, ako plačeš nekoliko dana i ne možeš da spavaš niti da jedeš, nisi raspoložen da obavljaš svoju dužnost, pa još poželiš da odeš kući i posetiš svoje roditelje, onda svoju dužnost ne možeš da obavljaš kako treba i nisi sproveo istinu u delo, što znači da, dok odaješ počast svojim roditeljima, ne ispunjavaš svoje obaveze i da živiš usred svojih osećanja. Ako svojim roditeljima odaješ počast dok živiš usred svojih osećanja, tada ne ispunjavaš svoje obaveze i ne pridržavaš se Božjih reči, jer si napustio Božji nalog i nisi neko ko sledi put Božji. Kada naiđeš na ovakvu situaciju, ako to ne odlaže tvoju dužnost niti utiče na odano obavljanje tvoje dužnosti, možeš učiniti određene stvari kako bi svojim roditeljima iskazao privrženost i možeš ispuniti dužnosti koje si u stanju da ispuniš. Ukratko, to je ono što ljudi treba da urade i što su u stanju da učine u okviru domena ljudskosti. Ako upadneš u zamku sopstvenih osećanja i to otežava obavljanje tvoje dužnosti, onda je to potpuno u suprotnosti sa Božjim namerama. Bog nikada nije tražio da to činiš, Bog samo zahteva da ispuniš svoje dužnosti prema roditeljima, to je sve. To je ono što znači biti privržen svojim roditeljima. Kada Bog govori o „odavanju počasti svojim roditeljima”, za to postoji kontekst. Samo treba da ispuniš nekoliko obaveza koje se mogu ispuniti u svim okolnostima, to je sve. Kada je reč o tome hoće li se tvoji roditelji teško razboleti ili umreti, da li ti odlučuješ o tim stvarima? Kakvi su njihovi životi, kada će umreti, koja će ih bolest ubiti ili kako će umreti – imaju li ove stvari ikakve veze sa tobom? (Nemaju.) Nemaju nikakve veze sa tobom. Neki ljudi kažu: „Moram da ispunim svoje dužnosti kako bih mogao da odam počast svojim roditeljima. Moram da se pobrinem da se ne razbole, posebno ne od raka ili od neke smrtonosne bolesti. Moram da se pobrinem da žive do svoje stote godine. Jedino tada sam zaista ispunio svoje obaveze prema njima.” Zar ovi ljudi nisu apsurdni? Jasno je da je ovo čovekova uobrazilja i to nipošto nije Božji zahtev. Ti čak ni ne znaš hoćeš li i sam doživeti stotu godinu, a ipak zahtevaš da tvoji roditelji dožive ovu starost – to je budalasti san! Kada Bog govori o „odavanju počasti svojim roditeljima”, On samo traži da ispuniš svoje dužnosti koje spadaju u domen normalne ljudskosti. Dokle god se prema svojim roditeljima loše ne ophodiš, niti činiš išta što je u suprotnosti sa tvojom savešću i moralnošću, to je dovoljno. Nije li to u skladu sa Božjim rečima? (Jeste.) Naravno, upravo smo pomenuli i slučaj kada tvoji roditelji sputavaju tvoju veru u Boga, njihova priroda-suština je poput one svojstvene bezvernicima i nevernicima, ili čak onima koji su zli ljudi i đavoli, te oni nisu na istom putu kao i ti. Drugim rečima, oni uopšte nisu iste osobe kao ti i, premda si godinama živeo u istom domaćinstvu kao i oni, oni naprosto nemaju ista stremljenja ili karakter kao ti, a zasigurno nemaju iste afinitete niti težnje kao ti. Ti veruješ u Boga, a oni uopšte ne veruju u Boga, čak se i opiru Bogu. Šta treba učiniti u ovim okolnostima? (Odbaciti ih.) Bog ti nije rekao da ih odbaciš niti da ih proklinješ u ovim okolnostima. Bog to nije rekao. Božji zahtev o „odavanju počasti svojim roditeljima” i dalje je na snazi. To znači da dok živiš sa svojim roditeljima i dalje treba da se pridržavaš ovog zahteva da odaješ počast svojim roditeljima. U ovome nema nikakve protivrečnosti, zar ne? (Nema.) Nema baš nikakve protivrečnosti. Drugim rečima, kada uspeš da dođeš kući u posetu, možeš da im skuvaš obrok ili napraviš knedle i, ako je moguće, možeš da im kupiš neke preparate za zdravlje i oni će biti veoma zadovoljni tobom. Ako govoriš o svojoj veri, a oni to ne prihvataju niti veruju, pa te čak i verbalno zlostavljaju, u tom slučaju ne moraš da im propovedaš jevanđelje. Ako možeš da ih gledaš, praktično postupaj na ovaj način; ako ne možeš, tako naprosto treba da bude i to je Božja orkestracija, a ti moraš da se što pre distanciraš od njih i izbegavaš ih. Koje se načelo primenjuje na ovo? Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga i sa tobom nemaju zajednički jezik niti zajednička stremljenja i ciljeve, ne koračaju istim putem kao i ti, pa te čak i ometaju u tvojoj veri u Boga i proganjaju je, onda ih možeš razaznati, prozreti njihovu suštinu i odbaciti ih. Naravno, ako verbalno zlostavljaju Boga ili te proklinju, možeš ih prokleti u svom srcu. Prema tome, na šta se odnosi „odavanje počasti svojim roditeljima” o kome Bog govori? Kako to treba praktično da sprovodiš? To jest, ako možeš da ispuniš svoje obaveze, onda ih donekle ispuni, a ako nemaš mogućnosti za to ili ako je trvenje u vašoj interakciji već postalo preveliko, među vama postoji sukob i već ste stigli dotle da jedni druge ne možete da se gledate, u tom slučaju treba da požuriš da se od njih odvojiš. Kada Bog govori o odavanju počasti ovakvim roditeljima, On hoće da kaže da treba da ispuniš obaveze koje imaš prema svojim roditeljima iz perspektive svog položaja kao njihovog deteta, te da uradiš stvari koje dete treba da učini. Prema svojim roditeljima ne treba da se loše ophodiš, niti da se sa njima svađaš, ne treba da ih udaraš niti da na njih vičeš, ne treba da ih zlostavljaš i treba da ispuniš svoje obaveze prema njima najbolje što možeš. Ovo su stvari koje treba da se obave u okviru domena ljudskosti; ovo su načela koja čovek treba da sprovodi u delo u pogledu „odavanja počasti svojim roditeljima”. Zar ih nije lako izvršiti? Ne treba uz preku narav da se ophodiš prema svojim roditeljima, govoreći im: „Vi đavoli i bezvernici, prokleti od Boga u ognjeno i sumporno jezero i bezdan, On će vas poslati na osamnaesti nivo pakla!” To nije potrebno, ne treba da ideš u ovu krajnost. Ako okolnosti to dozvoljavaju i situacija to nalaže, možeš da ispuniš obaveze koje imaš kao dete svojih roditelja. Ako to nije potrebno ili ako okolnosti to ne dozvoljavaju i to nije moguće, možeš da se oslobodiš ove obaveze. Kada se sastaješ sa roditeljima i sa njima komuniciraš, sve što treba da učiniš jeste da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete. Nakon što si to učinio, tvoj zadatak je završen. Šta mislite o ovom načelu? (Dobro je.) Moraju postojati načela o načinu na koji postupate prema svim ljudima, uključujući i vaše roditelje. Ne možeš da postupaš plahovito i ne možeš verbalno da zlostavljaš svoje roditelje samo zato što progone tvoju veru u Boga. Toliko je ljudi na svetu koji ne veruju u Boga, toliko je nevernika i toliko ljudi koji vređaju Boga – hoćeš li proklinjati svakog od njih i na njih vikati? Ako nećeš, onda ne treba da vičeš ni na svoje roditelje. Ako vičeš na svoje roditelje, ali ne i na te druge ljude, u tom slučaju živiš u prekoj naravi, a Bogu se to ne dopada. Nemoj misliti da će Bog biti zadovoljan tobom ako bez dobrog razloga verbalno zlostavljaš i psuješ svoje roditelje, govoreći im da su đavoli, žive Sotone i Sotonine sluge i proklinješ ih da odu u pakao – to naprosto nije slučaj. Bog te neće smatrati prihvatljivim, niti će reći da imaš ljudskost zbog ovog lažnog pokazivanja samoinicijative. Umesto toga, Bog će reći da tvoji postupci sa sobom donose emocije i preku narav. Bogu se neće dopasti da se tako ponašaš, to je previše ekstremno i nije u skladu sa Njegovim namerama. Moraju postojati načela o načinu na koji postupate prema svim ljudima, uključujući i vaše roditelje; bez obzira na to da li veruju u Boga ili ne i bez obzira na to jesu li zli ljudi ili nisu, prema njima se morate odnositi uz načela. Bog je čoveku saopštio ovo načelo: reč je o pravednom ophođenju prema drugima – samo što ljudi imaju dodatni stepen odgovornosti prema svojim roditeljima. Sve što je potrebno jeste da ispuniš ovu odgovornost. Bez obzira na to jesu li tvoji roditelji vernici ili nisu, bez obzira na to da li slede svoju veru ili ne, bez obzira na to da li se njihov pogled na život i njihova humanost poklapaju sa tvojima ili ne, potrebno je samo da izvršiš svoju obavezu prema njima. Ne treba da ih izbegavaš – samo prepusti da sve teče prirodnim tokom, u skladu sa Božjim orkestracijama i uređenjima. Ako oni sputavaju tvoju veru u Boga, i dalje treba da najbolje što možeš ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, tako da tvoja savest makar ne oseća da im išta duguje. Ako te ne sputavaju, već podržavaju tvoju veru u Boga, i onda treba praktično da postupaš u skladu sa načelima, ponašajući se lepo prema njima onda kada je to prikladno. Ukratko, bez obzira na sve, Božji zahtevi prema čoveku se ne menjaju i istina-načela koja ljudi treba praktično da sprovode ne mogu da se promene. U ovim stvarima naprosto treba da se držite načela i da ispunjavate dužnosti koje možete.

Sada ću govoriti o tome zašto je Bog postavio zahtev u pogledu čovekovog ponašanja kao što je „odavanje počasti svojim roditeljima”. Svi ostali Božji zahtevi jesu uređenja ponašanja koja se odnose na pojedinačno vladanje svake osobe, pa zašto je onda Bog postavio drugačiju vrstu zahteva u vezi sa pitanjem privrženosti roditeljima? Recite Mi, ako neka osoba ne može da oda počast čak ni svojim roditeljima, kakva je njena priroda-suština? (Loša.) Njeni su se roditelji mnogo namučili da bi je rodili i odgojili, a njeno vaspitanje zasigurno nije bilo lako – i zapravo, roditelji ni ne očekuju da će im njihovo dete doneti veliku sreću ili zadovoljstvo, samo se nadaju da će, nakon što njihovo dete odraste, oni živeti srećnim životom i da o njemu neće morati previše da brinu. Međutim, njihovo dete se ne trudi, ne radi i ne živi kako treba – i dalje se oslanja na svoje roditelje da se brinu o njemu i postalo je poput pijavice, pri čemu ne samo da ne odaje počast svojim roditeljima, već želi i da maltretira svoje roditelje i ucenjuje ih u pogledu njihove imovine. Ako je u stanju da ispoljava ovakvo odvratno ponašanje, kakva je to osoba? (To je osoba koja ima lošu ljudskost.) Ona ne ispunjava nijednu od svojih obaveza prema ljudima koji su je rodili i odgajali i zbog toga uopšte ne oseća krivicu – ako je pogledate iz ove perspektive, ima li ta osoba savest? (Nema.) Svakoga će udariti i verbalno zlostavljati, uključujući i svoje roditelje. Ona se prema svojim roditeljima odnosi kao i prema svima ostalima – udara ih i verbalno ih zlostavlja kako joj se prohte. Kada se oseća nesrećno, svoj bes iskaljuje na roditeljima, razbijajući činije i tanjire i plašeći ih. Poseduje li ovakva osoba razum? (Ne.) Ako neko ne poseduje savest niti razum i u stanju je da tek tako zlostavlja čak i svoje roditelje, je li to uopšte osoba? (Nije.) Šta je onda? (Zver.) Zver je. Je li ta izjava tačna? (Jeste.) Zapravo, ako neka osoba ispunjava neke od svojih obaveza prema roditeljima, brine se o njima i veoma ih voli – nisu li to stvari koje ljudi sa normalnom ljudskošću, po prirodi stvari, treba da poseduju? (Jesu.) Ako bi neko maltretirao i zlostavljao svoje roditelje, da li bi njegova savest to mogla da prihvati? Da li bi normalna osoba mogla da učini tako nešto? Ljudi koji poseduju savest i razum ne bi to mogli da učine – ako bi naljutili svoje roditelje, danima bi se osećali jadno. Neki ljudi imaju preku narav i u trenutku očaja mogu da se naljute na svoje roditelje, ali nakon što se to dogodi, grize ih savest i, čak i ako im se ne izvine, to više neće ponoviti. To je nešto što bi ljudi sa normalnom ljudskošću trebalo da poseduju i to predstavlja ispoljavanje normalne ljudskosti. Oni koji ne poseduju ljudskost mogu na svaki način da zlostavljaju svoje roditelje i da pritom ništa ne osećaju, a upravo to i čine. Ako su ih u detinjstvu roditelji udarili jednom, oni će im to zapamtiti do kraja života, i nakon što odrastu, i dalje će želeti da im istom merom uzvrate. Ako su ih roditelji udarili kao decu, većina ljudi neće uzvratiti udarac; pojedini ljudi od trideset i kusur godina neće uzvratiti udarac kada ih roditelji udare i, čak i ako ih to zaboli, neće ni reč izustiti o tome. Ovo je ono što treba da poseduju ljudi sa normalnom ljudskošću. Zašto o tome neće izustiti ni reč? Ako bi neko drugi hteo da ih udari, da li bi to dozvolili i toj osobi dopustili da ih udari? (Ne.) Da je reč o nekom drugom, ma ko da je u pitanju, oni toj osobi ne bi dozvolili da ih udari – ne bi dozvolili čak ni da im ta osoba uputi ikakvu reč verbalnog zlostavljanja. Pa, zašto onda ne uzvrate udarac niti se naljute bez obzira na to što su ih roditelji udarili? Zašto to podnose? Nije li to zbog toga što u njihovoj ljudskosti ima savesti i razuma? U sebi razmišljaju: „Roditelji su me odgojili. Iako nije u redu to što me udaraju, moram to da podnesem. Osim toga, ja sam taj koji ih je naljutio, pa zaslužujem da me udare. Oni to čine samo zato što ih nisam poslušao i zato što sam ih naljutio. Zaslužujem da me udare! Više to neću ponoviti.” Nije li ovo razum kakav treba da poseduju ljudi sa normalnom ljudskošću? (Jeste.) Upravo taj razum normalne ljudskosti im omogućava da podnesu da se njihovi roditelji prema njima odnose na ovaj način. Ovo je normalna ljudskost. Prema tome, da li ljudi koji ne mogu da podnesu ovakvo ophođenje, koji roditeljima uzvraćaju udarac, poseduju ovu ljudskost? (Ne poseduju je.) Tako je, ne poseduju je. Ljudi koji ne poseduju savest i razum normalne ljudskosti u stanju su čak i da udare i da verbalno zlostavljaju svoje roditelje, pa kako će se onda ponašati prema Bogu i prema svojoj braći i sestrama u crkvi? Prema roditeljima koji su ih rodili i podigli, u stanju su da se ponašaju na ovaj način, neće li onda još i manje mariti za druge ljude sa kojima nisu u krvnom srodstvu? (Hoće, još i manje će mariti.) Kako će se ponašati prema Bogu, koga ne mogu da vide niti dodirnu? Hoće li prema Bogu, koga ne mogu da vide, moći da se odnose sa savešću i razumom? Hoće li moći da se pokore svim okruženjima koje je Bog orkestrirao? (Neće.) Ako bi ih Bog orezivao, ili ih osuđivao i grdio, da li bi Mu se opirali? (Da.) Razmislite o ovome: koju funkciju obavljaju čovekova savest i razum? U izvesnoj meri, čovekova savest i razum mogu da obuzdaju i uređuju njegovo ponašanje – kada mu se stvari događaju, njemu to omogućava da ima ispravan stav i da čini ispravne izbore, te da svemu što ga zadesi pristupa sa svojom savešću i razumom. U najvećem broju slučajeva, ponašanje zasnovano na savesti i razumu ljudima će omogućiti da izbegnu brojne nesreće. Naravno, ljudi koji streme ka istini, na temelju ovoga, mogu da izaberu da idu putem stremljenja ka istini, ulazeći u istina-stvarnost i pokoravajući se Božjim orkestracijama i uređenjima. Onima koji ne streme ka istini nedostaje ljudskost i ne poseduju ovakvu savest i razum – a posledice toga su strašne. U stanju su da Bogu bilo šta učine – baš kao što su se fariseji poneli prema Gospodu Isusu, u stanju su da Boga vređaju, Bogu se svete, da hule na Boga ili čak da Boga optužuju i izdaju Ga. Ovo je vrlo ozbiljan problem – zar ovo ne sluti na nevolju? Ljudi kojima nedostaje razum ljudskosti često se posredstvom svoje preke naravi drugima svete; nisu sputani razumom ljudskosti, pa se kod njih lako javljaju neke ekstremne misli i stavovi, nakon čega se odaju nekom ekstremnom ponašanju i deluju na brojne načine lišene savesti i razuma, da bi na kraju posledice toga sasvim izmakle kontroli. Uglavnom sam završio besedu o „odavanju počasti svojim roditeljima” i o sprovođenju istine u delo – na kraju se sve svodi na ljudskost. Zašto je Bog postavio zahtev kao što je „odavanje počasti svojim roditeljima”? Zato što se on odnosi na čovekovo vladanje. S jedne strane, Bog koristi ovaj zahtev da uredi čovekovo ponašanja, dok istovremeno On njime ispituje i definiše čovekovu ljudskost. Ako se prema svojim roditeljima neka osoba ne odnosi sa savešću i razumom, u tom slučaju ona sasvim sigurno nema ljudskost. Neki ljudi kažu: „Šta ako roditelji te osobe nemaju dobru ljudskost i prema svom detetu nisu u potpunosti ispunili svoje obaveze – treba li ta osoba i dalje da iskazuje privrženost svojim roditeljima?” Ako poseduje savest i razum, onda, kao ćerka ili sin, ta osoba neće zlostavljati svoje roditelje. Ljudi koji zlostavljaju roditelje nipošto ne poseduju savest i razum. Prema tome, kakav god da zahtev Bog postavi, bilo da se on odnosi na stav sa kojim se ljudi ophode prema roditeljima ili na ljudskost koju ljudi obično proživljavaju i otkrivaju, budući da je Bog izložio ove pristupe u pogledu spoljnih ponašanja, On u svakom slučaju mora imati Svoje razloge i ciljeve zašto je to učinio. I premda su ovi zahtevi u pogledu ponašanja koje je Bog postavio i dalje donekle udaljeni od istine, oni su, ipak, merila koja je Bog postavio da bi uredio čovekovo ponašanje. Svi su značajni i važe i danas.

Upravo sam besedio o raznim vezama i razlikama između kriterijuma ponašanja koje je Bog postavio za čoveka i istina koje On zahteva. U ovom trenutku, nismo li manje-više završili razgovor u zajedništvu o lepim ponašanjima koja predstavljaju deo onih stvari za koje ljudi u svojim predstavama drže da su ispravne i dobre? Nakon što smo završili naš razgovor o ovome, razgovarali smo o nekim merilima i izrekama koje je Bog postavio da bi uredio čovekovo ponašanje i ono što čovek proživljava, i naveli smo određene primere, poput: ne udaraj druge niti ih verbalno zlostavljaj, odaj počast svojim roditeljima, nemoj da pušiš niti da piješ, nemoj da kradeš, nemoj da iskorišćavaš druge, nemoj lažno da svedočiš, ne obožavaj idole i tako dalje. Naravno, ovo su samo oni najvažniji, a postoji još mnogo detalja u koje nećemo ulaziti. Dakle, nakon što smo u zajedništvu razgovarali o ovim stvarima, koje istine je trebalo da zadobijete? Koja načela treba da sprovodite u delo? Šta treba da radite? Treba li da poštujete stare i brinete o mladima? Treba li da budete ljubazna osoba? Treba li da budete druželjubivi i pristupačni? Da li žene treba da budu nežne i prefinjene ili obrazovane i razumne? Da li muškarci treba da budu veliki, ambiciozni i ostvareni ljudi? Ne treba. Naravno, obavili smo veliki deo razgovora u zajedništvu. Ove stvari koje zagovara tradicionalna kultura Sotona očigledno koristi da ljude navede na pogrešan put. To su stvari koje čoveka navode na stranputicu i koje zavaravaju ljude. Trebalo bi da se preispitate i proverite da li još uvek gajite ijednu od ovih misli i gledišta odnosno ponašanja i ispoljavanja. Ako je tako, trebalo bi žurno da potražite istinu kako biste ih razrešili, a zatim treba da prihvatite istinu i da živite prema Božjim rečima. Na taj način ćete moći da zadobijete Božje odobravanje. Trebalo bi da razmislite kako je izgledalo vaše unutrašnje stanje kada ste živeli prema tradicionalnoj kulturi i kako ste se osećali u dubini srca; trebalo bi da razmisliš šta si dobio i kakav je bio ishod, a zatim da vidiš kakav je osećaj vladati se prema merilima koje Bog zahteva od čoveka, kao što su biti suzdržan, posedovati pristojnost sveca, ne udarati druge niti ih verbalno zlostavljati i tako dalje. Vidi koji od ovih načina života ti dozvoljava da živiš jednostavnije, slobodnije, stabilnije i mirnije, i omogućava ti da živiš sa više ljudskosti, a zbog kojih načina života se osećaš kao da živiš pod lažnom maskom i koji tvoj život čine lažnim i jadnim. Pogledaj koji ti od ovih načina života dozvoljava da živiš sve bliže i bliže Božjim zahtevima i tvoj odnos sa Bogom čini sve normalnijim. Kada ovo zaista doživiš, znaćeš. Jedino sprovođenje Božjih reči i istine u delo može da ti donese oslobođenje i slobodu i omogućava ti da zadobiješ Božje odobravanje. Na primer, da bi druge ljude naveo da kažu kako poštuješ stare i neguješ mlade, kako se pridržavaš pravila i kako si dobra osoba, kad god sretneš starijeg brata ili sestru, ti ih oslovljavaš sa „stariji brate” ili „starija sestro”, nikada se ne usuđuješ da ih osloviš po imenu, osećaš se previše neprijatno da ih nazoveš po imenu i misliš da bi takvo ponašanje predstavljalo izraz velikog nepoštovanja. Ova tradicionalna predstava o poštovanju starih i brizi o mladima skrivena je u tvom srcu, pa kada vidiš stariju osobu, ponašaš se veoma nežno i ljubazno, poput nekog ko veoma poštuje pravila i kulturan je i ne možeš a da se zarad njih ne povijaš i više nego što uistinu možeš. Prema starijima se odnosiš sa poštovanjem – i što je starija osoba koja je pred tobom, to se više pretvaraš da si kulturan. Je li ovakvo lepo ponašanje dobra stvar? To je život beskičmenjaka koji nema dostojanstvo. Kada ovakvi ljudi ugledaju malo dete, ponašaju se ljupko i razigrano, baš kao dete. Kada vide nekog svojih godina, stoje sasvim uspravno i ponašaju se kao odrasle osobe, kako drugima ne bi palo na pamet da ih ne poštuju. Kakva je ovo osoba? Nije li to osoba sa mnogo lica? Tako se brzo menja, zar ne? Kada vidi stariju osobu, naziva je „starijim dekom” ili „starijom bakom”. Kada ugleda nekog donekle starijeg od sebe, naziva ga „čikom”, „tetom”, „starijim bratom” ili „starijom sestrom”. Kada sretne nekog mlađeg od sebe, naziva ga „mlađim bratom” ili „mlađom sestrom”. Ljudima namenjuje različite titule i nadimke prema njihovoj starosnoj dobi i ove oblike obraćanja koristi vrlo precizno i tačno. Ove stvari su duboko ukorenjene u toj osobi i sa velikom lakoćom može da ih koristi. Posebno nakon što počne da veruje u Boga, ta osoba je još uverenija u sledeće: „Sada verujem u Boga, moram da poštujem pravila i da budem kulturan; moram da budem obrazovan i razuman. Ne mogu da prekršim pravila niti da budem buntovan poput onih nevernika, problematične omladine – ljudima se to neće svideti. Ako želim da se svima dopadnem, moram da poštujem stare i brinem o mladima.” I tako ta osoba svoje ponašanje uređuje čak i strože, deleći ljude različitih starosnih grupa na različite nivoe, dodeljuje im svima titule i nadimke, a zatim u svom svakodnevnom životu to neprestano sprovodi u delo da bi, nakon toga, sve više i više razmišljala na ovaj način: „Vidi me, zaista sam se promenio otkako sam počeo da verujem u Boga. Ja sam obrazovan, razuman i ljubazan, poštujem stare i brinem o mladima, i druželjubiv sam. Zaista živim sa ljudskošću. Svaku osobu sa kojom se susretnem znam kako da prikladno oslovljavam shodno njenoj tituli, bez obzira na to koliko godina ima. Nisu mi bili potrebni roditelji da me tome poduče, niti je bilo potrebno da mi ljudi u mom okruženju kažu da to uradim, naprosto sam znao kako da to učinim.” Nakon praktičnog sprovođenja ovih lepih ponašanja, ta osoba misli da zaista poseduje ljudskost, da je zaista neko ko poštuje pravila i da se Bogu to mora dopasti – zar time ne zavarava sebe i druge? Od sada pa nadalje, morate se okanuti ovih stvari. Prethodno sam ispričao priču o Damingu i Sjaomingu – ta priča se odnosila na poštovanje starih i brigu o mladima, zar ne? (Jeste.) Kad neki ljudi vide stariju osobu, smatraju da to što će je osloviti sa „stariji brate” ili „starija sestro” nije dovoljno učtivo, te da će ta osoba pomisliti kako oni nisu dovoljno kulturni, pa tu osobu stoga nazivaju „stariji deko” ili „starija teto”. Čini se da si joj ukazao dovoljno poštovanja, a odakle dolazi to tvoje poštovanje prema toj osobi? Ti nemaš lice čoveka koji poštuje druge. Imaš zastrašujući i svirep, drzak i nadmen izgled, a u svojim postupcima si nadmeniji od svake druge osobe. Ne samo da ne tragaš za istina-načelima, već se ni sa kim ni ne konsultuješ; samom sebi si zakon i nemaš ni najmanje ljudskosti. Gledaš da vidiš ko ima status, pa ga onda oslovljavaš sa „stariji čiko” ili „starija teto”, u nadi da ćeš zbog toga od ljudi dobiti pohvale – je li ovakvo pretvaranje korisno? Ako se ovako pretvaraš, hoćeš li posedovati ljudskost i moralnost? Naprotiv, kada drugi ljudi vide da to činiš, još će i više biti zgroženi tobom. Kada iskrsnu stvari koje podrazumevaju interese Božje kuće, u stanju si da zarad sebe zaista izneveriš interese Božje kuće. Živiš samo da zadovoljiš sebe i dok poseduješ ovakvu ljudskost, ljude i dalje oslovljavaš sa „starija teto” – nije li to pretvaranje? (Jeste.) Zaista si dobar u pretvaranju! Recite Mi, nisu li ovakvi ljudi odvratni? (Jesu.) Ovakvi ljudi zarad sebe uvek iznevere interese Božje kuće – uopšte ih ne štite. Ujedaju ruku koja ih hrani i ne zaslužuju da žive u Božjoj kući. Preispitaj sebe i sagledaj kakve misli, gledišta, stavove, pristupe i načine ophođenja prema ljudima, koje ljudski rod uobičajeno priznaje kao lepa ponašanja, još uvek gajiš, pri čemu su to zapravo baš one stvari kojih se Bog gnuša. Što pre bi trebalo da otpustiš ove bezvredne stvari i ne smeš nipošto da ih se držiš. Neki ljudi kažu: „Šta je loše u takvom ponašanju?” Budeš li se ovako ponašao, biću zgrožen tobom i gnušaću te se, nipošto ne smeš da se tako ponašaš. Neki ljudi kažu: „Nije važno ako si zbog nas zgrožen, na kraju krajeva, mi ni ne živimo sa Tobom.” Iako ne živimo zajedno, svejedno ne smeš da se tako ponašaš. Osetiću gađenje prema tebi zato što nisi u stanju da prihvatiš istinu ni da je sprovodiš u delo, a to znači da ne možeš biti spasen. Prema tome, bilo bi bolje da se što pre odvratiš od tih stvari. Ne pretvaraj se i nemoj da živiš pod lažnom maskom. Mislim da su zapadnjaci u tom pogledu veoma normalni. Na primer, u Americi, dovoljno je da ljude oslovljavaš po imenu. Nema potrebe da jednu osobu nezgrapno nazivaš „dekom”, a onu drugu „bakom” i ne moraš da brineš o tome da će te ljudi osuđivati – ljude naprosto možeš da oslovljavaš po imenu, na dostojanstven način, a nakon što čuju da to činiš, ljudi će se osećati veoma srećno, kako odrasli tako i deca, i smatraće da se odnosiš s poštovanjem. S druge strane, ako ti je poznato njihovo ime, a svejedno ih oslovljavaš sa „gospodine” ili „teto”, neće biti srećni već će biti uzdržani prema tebi, i to će ti biti veoma neobično. Zapadnjačka kultura se razlikuje od tradicionalne kineske kulture. Kinezi su indoktrinirani i pod uticajem tradicionalne kulture i uvek žele da se uzdignu, da budu stariji u grupi i druge ljude nateraju da ih poštuju. Njima nije dovoljno da ih oslovljavaju sa „deko” ili „bako”, već žele da ljudi tome pridodaju „stariji” i oslovljavaju ih sa „stariji deko”, „starija bako” ili „stariji čiko”. A tu su i „velika teto” ili „veliki čiko” – ako ih ne oslovljavaju sa „stariji”, onda žele da ih oslovljavaju sa „veliki”. Nisu li ovakvi ljudi odvratni? Kakva je ovo narav? Zar nije jadna? To je tako odvratno! Ovakvi ljudi ne samo da ne mogu da steknu poštovanje drugih, već ih se drugi ljudi gnušaju i preziru ih, drže se podalje od njih i odbacuju ih. Prema tome, postoji razlog zašto Bog razotkriva ove aspekte tradicionalne kulture, gnuša ih se i odbacuje ih. Razlog je u tome što ove stvari sadrže Sotonine smicalice i njegovu narav, i mogu da utiču na metode i pravac vladanja neke osobe. Naravno, mogu da utiču i na perspektivu iz koje neka osoba posmatra ljude i stvari, pri čemu ljude istovremeno zaslepljuju i utiču na njihovu sposobnost da izaberu pravi put. Prema tome, zar ljudi ne bi trebalo da se okanu ovih stvari? (Trebalo bi.)

Kineski narod je duboko pod uticajem tradicionalne kulture. Naravno, svaka zemlja na svetu ima sopstvenu tradicionalnu kulturu, a ove tradicionalne kulture se tek neznatno razlikuju. Iako se neke od njihovih izreka razlikuju od onih iz tradicionalne kineske kulture, priroda im je ista. Sve ove izreke postoje zato što ljudi imaju iskvarene naravi i nedostaje im normalna ljudskost, pa koriste neka vrlo obmanjujuća ponašanja, koja na površini deluju lepo, koja su u skladu sa čovekovim predstavama i uobraziljama, koja je ljudima lako da izvedu, ne bi li se lepo upakovali tako da deluju veoma gospodstveno, plemenito i ugledno, tako da izgledaju kao da imaju dostojanstvo i integritet. Međutim, upravo ovi aspekti tradicionalne kulture ljudima zamagljuju oči i zavaravaju ih, i upravo ove stvari ljude ometaju da proživljavaju istinsku ljudskost. Još i gore, Sotona ove stvari koristi da iskvari ljudskost ljudi i da ih zavede sa pravog puta. Nije li to slučaj? (Jeste.) Bog kaže ljudima da ne kradu, da ne počine preljubu i tako dalje, dok Sotona ljudima poručuje da moraju da budu obrazovani i razumni, nežni i prefinjeni, ljubazni i tako dalje – nije li to upravo suprotno zahtevima koje je Bog postavio? Nisu li to namerne protivrečnosti Božjim zahtevima? Sotona uči ljude kako da koriste spoljne metode, ponašanja i ono što proživljavaju ne bi li druge ljude prevarili. Čemu Bog uči ljude? Da ne treba da koriste spoljna ponašanja da bi lažno pridobili poverenje drugih ljudi, već da umesto toga treba da se vladaju na osnovu Njegovih reči i istine. Na taj način će zaslužiti poverenje drugih ljudi – jedino takvi ljudi imaju ljudskost. Zar se ovde ne zapaža razlika? Zapaža se ogromna razlika. Bog ti kaže kako da se vladaš, dok ti Sotona govori kako da se pretvaraš i kako da zavaravaš druge ljude – nije li u tome velika razlika? Prema tome, razumete li sada šta ljudi na kraju treba da odaberu? Koji je od ovo dvoje pravi put? (Božje reči.) Tako je, Božje reči su pravi put u životu. Kakav god da je zahtev koji Božje reči postave u pogledu čovekovog ponašanja, čak i ako su to pravilo, zapovest ili zakon o kojima je Bog govorio čoveku, svi oni su nesumnjivo ispravni i ljudi ih se moraju pridržavati. Ovo je stoga što će Božje reči zauvek biti pravi put i pozitivne stvari, dok Sotonine reči ljude zavaravaju i kvare, sadrže Sotonine smicalice i ne predstavljaju pravi put, ma koliko da su u skladu sa ljudskim ukusima ili predstavama i uobraziljama. Da li ovo razumete? (Da.) Kako se osećate nakon što ste čuli sadržaj današnjeg razgovora u zajedništvu? Da li je on povezan sa istinom? (Jeste.) Da li ste ranije razumeli ovaj aspekt istine? (Ne sasvim.) Razumete li ga sada jasno? (Više nego ranije.) Ukratko, razumevanje ovih istina ljudima će kasnije koristiti. Biće od koristi za njihovo buduće stremljenje ka istini, njihovo proživljavanje ljudskosti, kao i za cilj i pravac onoga ka čemu streme u životu.

26. februar 2022. godine