O čemu smo razgovarali u zajedništvu na našem poslednjem okupljanju? (Bog je prvo sa nama podelio priče o Sjaosjaou i Sjaođiju. Nakon toga, Ti si besedio o tome šta predstavljaju ponašanja koja čovek smatra lepim; takođe si govorio o nekim zahtevima koje Bog ima prema čoveku, a poseban naglasak je bio na istina-načelima koja treba da razumemo kada je u pitanju odavanje počasti roditeljima.) Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o temi koja je u vezi sa stremljenjem ka istini koja je najviše u skladu za čovekovim predstavama. Bila je to i negativna tema, odnosno tema o ponašanjima koja se, prema čovekovim predstavama, smatraju ispravnim i lepim. Naveli smo nekoliko primera koji su u vezi sa ovom temom, a zatim smo naveli još nekoliko primera zahteva koje je Bog postavio kako bi uredio čovekovo ponašanje. Manje-više, ovo su bile konkretne stvari o kojima smo razgovarali u zajedništvu. Ovaj razgovor se nije sastojao od mnogo obimnih delova, ali smo razgovarali o mnogim pojedinostima u vezi sa ljudskim znanjem, primenom i ljudskim shvatanjem istine. Danas ćemo se ukratko osvrnuti na ove stvari. Uopšteno govoreći, šta čovek smatra lepim ponašanjima? Zar ne bi trebalo da imamo neki zaključak o tome ili širu definiciju toga? Da li ste došli do zaključka? Jeste li o ovim stvarima razgovarali u zajedništvu na okupljanjima? (Jesmo. Nakon što je Bog sa nama u zajedništvu razgovarao nekoliko puta, uvideli smo da su lepa ponašanja koja čovek doživljava kao ispravna samo jedna određena vrsta ponašanja. Ona ne predstavljaju istinu, već su samo načini da se ljudi pretvaraju.) Prema nekim izjavama koje je ljudski rod rezimirao u vezi sa spoljnim ponašanjima – šta je zapravo suština ovih ponašanja? Postoji li veza između čovekove suštine i spoljnih lepih ponašanja ljudskog roda? Zbog ovih spoljnih lepih ponašanja ljudi deluju veoma pristojno i dostojanstveno; oni koji ih poseduju predmet su poštovanja i hvale od strane drugih, veoma su cenjeni i odaju dobar utisak. Da li je ovaj dobar utisak u skladu sa suštinom čovekove iskvarene naravi? (Ne, nije.) Dakle, posmatrano iz te perspektive, kakva je priroda čovekovih lepih ponašanja? Nisu li ona samo površni pristupi i lepo pakovanje? (Da, jesu.) Jesu li ovi površni pristupi i lepo pakovanje prava ispoljavanja normalne ljudskosti? (Ne, nisu.) Zato su ponašanja koja ljudi, u svojim predstavama, smatraju ispravnim i lepim, zapravo samo čovekovi površni pristupi i lepo pakovanje. To je priroda ovih ponašanja. Ona ne predstavljaju proživljavanje normalne ljudskosti, niti su otkrovenja normalne ljudskosti; samo su spoljni pristupi. Ovakvi pristupi prikrivaju čovekove iskvarene naravi, prikrivaju čovekovu sotonsku priroda-suštinu i obmanjuju oči drugih ljudi. Ljudi primenjuju ova lepa ponašanja u praksi kako bi pridobili naklonost, uvažavanje i poštovanje drugih – takva ponašanja ljudima ne mogu pomoći da se jedni prema drugima odnose pošteno niti da međusobno iskreno komuniciraju, a kamoli da proživljavaju ljudsko obličje. Ova lepa ponašanja nisu pristupi koji proističu iz iskrenog poštenja, niti su prirodna otkrovenja normalne ljudskosti. Ni na koji način ne predstavljaju čovekovu suštinu; samo su krinka i lažna maska kojom se čovek zaodeva – ukrasi su iskvarenog ljudskog roda. Prikrivaju zlu suštinu ljudskog roda. U tome je suština čovekovih lepih ponašanja, istina koja se nalazi u njihovoj pozadini. Prema tome, koja je suština onih ponašanja koja Bog zahteva od čoveka? Tokom naša poslednja dva razgovara u zajedništvu pomenuli smo neke od pristupa koje Bog zahteva da čovek u pogledu sopstvenog ponašanja proživljava. Šta je time bilo obuhvaćeno? (Ljudi ne smeju da puše ni da piju alkohol, ne smeju druge da udaraju niti da ih vređaju. Treba da odaju počast svojim roditeljima i da poseduju pristojnost sveca. Ne smeju da obožavaju idole, da čine preljubu, da kradu, da prisvajaju tuđu imovinu, da lažno svedoče i tako dalje.) Koja je suština ovih zahteva? Drugim rečima, na temelju čega Bog postavlja ove zahteve? Na kom suštinskom uslovu se oni temelje? Nisu li ovi zahtevi postavljeni u tom kontekstu i pod tom pretpostavkom da je ljudski rod iskvaren od Sotone i da čovek ima grešnu prirodu? I nisu li ovi zahtevi u okvirima normalne ljudskosti? Nisu li to stvari koje oni sa normalnom ljudskošću mogu da postignu? (Jesu.) Ovi su zahtevi u potpunosti postavljeni na osnovu suštinskog uslova da čovek sa normalnom ljudskošću može da ih ostvari. U tom smislu, šta je suština ponašanja koja Bog zahteva od čoveka? Možemo li reći da je to pravo obličje koje proživljava normalna ljudskost, kao i osnovni minimum koji normalna ljudskost treba da poseduje? Primeri koje smo naveli: da ljudi treba da imaju pristojnost sveca i da se suzdržavaju, da ne budu raskalašni, da ne udaraju druge niti da ih vređaju, da ne puše, ne piju alkohol, ne čine preljubu, ne kradu niti obožavaju idole i da treba da odaju počast svojim roditeljima, a u Dobu blagodati, ljudima je takođe rečeno da budu strpljivi, tolerantni i tako dalje – jesu li ovi zahtevi koje je Bog postavio svedeni samo na jednu vrstu pristupa? Ne, Bog je postavio kriterijume o načinu na koji ljudi treba da proživljavaju normalnu ljudskost. Na šta mislim pod „kriterijumima”? Mislim na merila Božjih zahteva. Kao čovek, šta treba da proživite kako biste posedovali normalnu ljudskost? Morate ispuniti zahteve koje je Bog postavio. Naveli smo samo deo zahteva koje je Bog postavio čoveku. Zahtevi poput onog da druge ne treba udarati i vređati, da ne treba pušiti, piti alkohol, činiti preljubu, krasti i tako dalje, jesu stvari koje oni sa normalnom ljudskošću mogu da ostvare. Iako su ove stvari manjeg značaja u odnosu na istinu i daleko su od istine, one predstavljaju neka osnovna merila za procenu da li neka osoba poseduje ljudskost ili je ne poseduje.

Šta je bila suština ponašanja koja Bog zahteva od čoveka i koja smo upravo rezimirali? Proživeti normalnu ljudskost. Ako čovek može da proživi na načine koje Bog zahteva ili da se tako ponaša, u očima Božjim taj čovek poseduje normalnu ljudskost. Šta znači posedovati normalnu ljudskost? To znači da taj čovek u pogledu svog ponašanja, pristupa i onoga što proživljava već poseduje kriterijume ponašanja koje Bog zahteva i ispunjava merilo normalne ljudskosti jer ispoljava i proživljava normalnu ljudskost na način kako to Bog zahteva. Može li se tako reći? (Da.) Bez obzira na to da li čovek veruje u Boga ili ne, bez obzira na to da li ima istinsku veru ili je nema, ako od drugih ljudi krade, obmanjuje ih ili ih iskorišćava; ili ako često koristi pogan rečnik; ili ako bez ikakvih skrupula udara i povređuje druge ljude kada su mu ugroženi sopstvena reputacija, položaj, ugled ili drugi interesi; ili ako ode čak toliko daleko pa počini greh preljube – ako i dalje ima ove probleme u načinu na koji proživljava ljudskost, a posebno nakon što počne da veruje u Boga, da li je onda njegova ljudskost normalna? (Ne, nije.) Bez obzira na to da li procenjuješ nevernike ili vernike, ova merila ponašanja koja je Bog postavio samo su najniža i minimalna merila za procenu čovekove ljudskosti. Postoje ljudi koji se, nakon što postanu vernici, odriču i pomalo se daju, i mogu donekle da plate cenu, ali nikada ne ispunjavaju merila ponašanja koja je Bog postavio. Jasno je da ovakvi ljudi ne proživljavaju normalnu ljudskost – oni čak ne proživljavaju ni najosnovnije ljudsko obličje. Šta znači ako neka osoba ne proživljava normalnu ljudskost? Znači da ne poseduje normalnu ljudskost. Pošto ne može da ispuni čak ni merila zahteva koje Bog ima u pogledu ponašanja ljudskog roda u smislu proživljavanja ljudskosti, njena ljudskost je veoma loša i može dobiti samo lošu ocenu. Minimalno merilo za procenu čovekove ljudskosti jeste u tome da se proveri da li njegovo ponašanje ispunjava merila zahteva koje je Bog postavio u pogledu ponašanja ljudskog roda. Da se proveri da li se taj čovek, nakon što je počeo da veruje u Boga, suzdržava; da li u onome što govori i čini ima pristojnost sveca; da li u odnosima sa drugima te ljude iskorišćava ili ne; da li se prema članovima svoje porodice i braći i sestrama u crkvi odnosi sa ljubavlju, tolerancijom i strpljenjem; da li svoje obaveze prema roditeljima ispunjava najbolje što može; da li, kada to niko ne vidi, još uvek obožava idole i tome slično. Ove stvari nam mogu poslužiti za procenjivanje čovekove ljudskosti. Ostavljajući po strani da li ta osoba voli istinu i ka njoj stremi, prvo procenite da li ona ima normalnu ljudskost – da li njene reči i ponašanje ispunjavaju merila ponašanja koja je Bog postavio. Ako ne ispunjava ova merila ponašanja, njenu ljudskost onda možete proceniti prema stepenu onoga što proživljava kao prosečnu, lošu, veoma lošu ili užasnu – tim redosledom. Tako treba. Ako vernik u samoposluzi krade ili na javnim mestima džepari, ako ima lepljive prste, kakvu on ljudskost poseduje? (Lošu ljudskost.) Postoje ljudi koji viču i vređaju druge, pa ih čak i udaraju kada se zbog nečega naljute. Njihove uvrede nisu poštena procena suštine druge osobe, već su proizvoljne optužbe i pune su poganih reči. Takvi ljudi izgovaraju sve ono što im omogućava da daju oduška svojoj mržnji, nimalo se ne suzdržavajući. Neki ljudi, konkretno, upućuju svojim roditeljima, svojoj braći i sestrama, svojim rođacima koji su nevernici, pa čak i svojim prijateljima koji su nevernici, reči koje ne bi želeo da čuješ, koje ti paraju uši. Kakvu ljudskost imaju ovakvi ljudi? (Lošu ljudskost.) Moglo bi se reći i da uopšte nemaju ljudskost. A ima i onih čije su oči uvek uprte u novac. Kada uoče nekoga ko ima novac, ko se dobro hrani, ko nosi lepu odeću i živi u izobilju, ovi ljudi uvek žele da ga iskoriste. Od njega izokola uvek traže usluge, jedu njegovu hranu i koriste njegove stvari, ili pozajmljuju stvari i ne vraćaju ih. Iako druge ljude nisu iskoristili u velikoj meri i njihovi se postupci ne mogu podvesti pod proneveru ili podmićivanje, ova njihova koristoljubiva ponašanja zaista su niska i besprizorna i kod drugih izazivaju prezir. Još su ozbiljniji slučaj oni koji su raspomamljeni pred lepotom suprotnog pola. Često očijukaju sa pripadnicima suprotnog pola, pa čak čine i preljubu, počinivši greh među polovima. Neki od ovih ljudi su samci, dok drugi imaju porodice – ima čak i onih koji se upuštaju u preljubu uprkos svojim poodmaklim godinama. Da stvari budu još ozbiljnije, neki ljudi pokušavaju da zavedu pripadnike istog pola i da sa njima budu fizički intimni. Ovo je zaista odvratno. Još su neverovatniji oni ljudi koji već godinama veruju u Boga, ali ne veruju da je istina iznad svega niti da Božje reči sve ostvaruju. Ovi ljudi često potajno posećuju gatare ne bi li im proricale sudbinu, obožavaju Budu ili druge idole paleći im tamjan, dok neki čak koriste vudu-lutke da druge ljude proklinju, održavaju seanse i tome slično. Izvođenje ovakve zle magije još je ozbiljniji problem; ljudi poput ovih su bezvernici i ne razlikuju se od nevernika. Bez obzira na to jesu li okolnosti u manjoj ili većoj meri ozbiljne, ako neka osoba ima ovakva ispoljavanja, možemo reći da ljudskost proživljava na način koji je nenormalan i ukaljan, te da su neka njena ponašanja čak pogrešna ili apsurdna – da su to zaista grešna ponašanja. Nakon što počnu da veruju u Boga, neki ljudi se odevaju veoma provokativno, pridaju veliki značaj tome da izgledaju privlačno poput nevernika i prate svetske trendove. Nimalo ne liče na svece. Kada odlaze na okupljanja, neki ljudi se odevaju sa više ukusa, međutim, čim se vrate svojoj kući preoblače se u pomodnu odeću nevernika. Na osnovu onoga što nose na sebi, ne izgledaju kao vernici; nema razlike između njih i nevernika. Kikoću se i sprdaju na račun svega; izuzetno sebi ugađaju i ne pokazuju uzdržanost. Da li ovakvi ljudi proživljavaju normalnu ljudskost? (Ne, ne proživljavaju je.) Prate svetske trendove, nastoje da izgledaju atraktivno, da drugima budu privlačni i da se za njima glave okreću. Ceo dan provode gizdajući se i napadno se šminkajući u nastojanju da privuku suprotni pol. Ono što ovi ljudi proživljavaju relativno je loše. Ne mogu da se obuzdaju čak ni u pogledu načina na koji se odevaju, govore i ponašaju, i nemaju pristojnost sveca, pa kada ih procenjujemo prema kriterijumima ponašanja koje Bog zahteva, očito je da je ljudskost koju proživljavaju veoma loša. Iz ovih konkretnih primera možemo da vidimo da su Božji zahtevi u pogledu ljudskog ponašanja i onoga što oni proživljavaju u potpunosti u skladu sa zahtevima normalne ljudskosti – pa su, naravno, oni sa normalnom ljudskošću u stanju da ih ostvare. Šta znači ova rečenica? Znači da imaš ljudsko obličje, da si nalik normalnoj osobi i da imaš osnovni nivo normalne ljudskosti ukoliko to proživljavaš. Posmatrajući konkretne pojedinosti Božjih zahteva, možemo da vidimo da proživljavanje ljudskosti na ovaj način nije lažno niti je glumatanje, kao i da nije obmanjivanje drugih. Naprotiv, to je način na koji normalan čovek treba da se ispoljava i to je stvarnost koju treba da poseduje. Jedino oni koji proživljavaju ova ispoljavanja normalne ljudskosti poseduju ljudsko obličje, bez i najmanjeg obmanjivanja. Isključivo proživljavajući normalnu ljudskost na ovaj način ljudi mogu da steknu poštovanje drugih i da žive dostojanstveno. I jedino proživljavanjem normalne ljudskosti na ovaj način i posedovanjem pristojnosti sveca normalna ljudska ispoljavanja donose slavu Bogu. Jer tada će sve što proživljavaš biti pozitivno i biće stvarnost pozitivnih stvari, i to neće biti gluma. Proživljavaćeš ljudsko obličje u skladu sa Božjim zahtevima.

I suština čovekovog lepog ponašanja i suština ponašanja koje Bog zahteva objašnjene su jasno i razumljivo. Prema tome, način primene i način na koji bi ljudi trebalo da proživljavaju normalnu ljudskost trebalo bi, takođe, da budu jasni, zar ne? Ljudi neće preterivati niti će cepidlačiti o pitanjima proživljavanja normalne ljudskosti. Da li se proživljavanje normalne ljudskosti odnosi na beznačajne stvari u ljudskim životima koje nemaju nikakve veze sa ljudskošću? Postoje neki smešni ljudi koji ovu stvar ne mogu jasno da vide. Pa kažu: „Pošto Bog, kada govori, ulazi u mnoge detalje, i mi moramo da budemo pedantni kada je reč o svakom malom aspektu naših života. Na primer, da li je batat hranljiviji kada se kuva na pari ili kada se peče?” Da li se ovo odnosi na proživljavanje normalne ljudskosti? Ni najmanje. Šta ljudi treba da jedu i kako treba da jedu stvar je zdravog razuma koji svi ljudi danas poseduju. Sve dok ne postoji problem da se nešto pojede, možete to jesti kako god poželite. Ako neko smatra da istinu treba tražiti u tako jednostavnim stvarima koje spadaju u domen zdravog razuma i da takve stvari treba da sprovodi u delo kao da su istina, nije li ta osoba smešna i apsurdna? Danas postoje ljudi koji su veoma pedantni u ovakvim stvarima, koje nemaju nikakve veze sa istinom. Ovi ljudi smatraju da streme ka istini i istražuju i ispituju beznačajne stvari kao da su one istina. Dok polemišu o ovim stvarima, neki se čak zajapure. Kakav je ovo problem? Nije li ovo slučaj ozbiljnog nedostatka duhovnog razumevanja? Činjenica da pojedini ljudi tragaju po pitanju jedenja batata kao da je reč o istini, zaista je smešna i iritirajuća. Ovakvi su ljudi beznadežni slučajevi, jer ne razumeju Božje reči i ne znaju šta znači stremiti ka istini. U životu ne umeju da proniknu ni u najjednostavnija pitanja zdravog razuma i ne mogu da ih razreše – pa u čemu je onda svrha što sve ove godine žive? Kako ovi ljudi mogu potezati tako nebitne stvari na okupljanjima i o njima raspravljati i razgovarati kao da su to teme u kojima se može tragati za istinom? Razlog se uglavnom svodi na to da ovi ljudi imaju izopačena shvatanja i nedostatak duhovnog razumevanja. U kom su kontekstu pedantni? Zašto su se u njima pojavile ovakve misli i ideje? Kako su mogli da na okupljanjima raspravljaju i da u zajedništvu razgovaraju o načinu na koji se jede batat? Je li razlog taj što su pitanja o kojima sam govorio u zajedništvu previše konkretna, pa je to dovelo do nekih pogrešnih shvatanja među ljudima koji vole da ulaze u tančine i da cepidlače? Kada iskrsnu ovakvi problemi i situacije, razgovarajući sa ovim ljudima imam utisak da se majmunu obraćam kao da je ljudsko biće. Majmuni su stvorenja koja žive u planinama i u džunglama. Iako liče na ljude i mnoga njihova ponašanja i navike jesu slični onima kod ljudi, i premda su ih ljudi nekada smatrali svojim precima, majmuni su, ipak, i dalje majmuni. Treba da žive u šumama i u planinama. Zar ne bi bilo pogrešno dovesti ih u kuću da žive sa ljudima? Treba li prema majmunima da se odnosimo kao da su ljudi? (Ne, ne treba.) Prema tome, jeste li vi majmuni ili ste ljudi? Ako ste ljudi, koliko god moram da govorim ili koliko god moram naporno da radim, primereno je i vredno truda da vam kažem ove stvari. Ako ste majmuni, da li je primereno da se prema vama odnosim kao da ste ljudi i da trošim Svoje reči raspravljajući sa vama o istini i Božjim namerama? Je li to vredno truda? (Ne, nije.) Pa onda, jeste li vi ljudi ili ste majmuni? (Mi smo ljudi.) Nadajmo se da jeste. Kako vi gledate na to da se na okupljanjima u zajedništvu vodi razgovor o načinu na koji se jede batat? Da li biste i vi s pedantnošću pristupili ovakvim stvarima? Na primer, neki ljudi pitaju: „Treba li da nosim plavu ili belu odeću? Ako nosim belu odeću, koju vrstu bele? Koja vrsta bele boje simbolizuje svetost i priliči svecu? Ako je za mene prikladna plava, koja vrsta plave boje? Koja nijansa plave najviše priliči zahtevima i kriterijumima koje Bog ima prema čoveku i Bogu može da donese najveću slavu?” Da li ste u ovim pitanjima ikada bili pedantni? Da li je iko ikada razmišljao kakva frizura ili kakav način govora i ton glasa priliče svecu? Jeste li ikada bili pedantni u vezi sa ovim stvarima? Neki su ljudi bili pedantni i potrudili su se oko ovakvih stvari. Postoje ljudi koji su nekada voleli da farbaju kosu u plavo ili u crveno ili u neku drugu neobičnu boju, ali su, nakon što su počeli da veruju u Boga, primetili da druga braća i sestre u crkvi svoju kosu ne farbaju, pa su i sami prestali. Tek su nakon nekoliko godina potpuno shvatili da nije od suštinske važnosti kakvu boju kose neko ima ili kakvu frizuru nosi. Od suštinske je važnosti da li neko proživljava normalnu ljudskost i da li voli istinu. Ljudi koji su bili pedantni u ovakvim stvarima koje nemaju nikakve veze sa proživljavanjem normalne ljudskosti postepeno počinju da shvataju da je besmisleno truditi se oko ovih stvari, jer te stvari nemaju nikakve veze sa istinom. One su samo neka pitanja u domenu normalne ljudskosti i ne dosežu do istine. Ako ljudskost koju proživljavaš ispunjava Božje zahteve i merila, to je dovoljno. Nisu li u prošlosti ova pitanja izazivala u vama čuđenje i zbunjenost? (Da, jesu.) Čak i ako nije bilo u pitanju nešto toliko drastično kao što je na okupljanjima raspravljati o konzumiranju batata, i vi ste bili zbunjeni nekim malim, beznačajnim životnim stvarima. Ovo su činjenice. Dakle, zar ne bi trebalo da o ovim pitanjima postoji neki konačan zaključak? Da li vam je jasno koja načela ljudi treba da slede kada proživljavaju normalnu ljudskost prema Božjim zahtevima i merilima? Da li znate kako da tragate za istinom kada se sledeći put budete našli u nekim posebnim okolnostima? Neki ljudi kažu: „Iako ne idem u takvu krajnost da pitam kako se jede batat, i dalje bih se neko vreme osećao zbunjeno ako bi se u mom svakodnevnom životu pojavili određeni problemi.” Dakle, navedite Mi primer – kakav bi vas to problem naveo da se neko vreme osećate zbunjeno? Da li biste rekli da je pogrešno da se žene šminkaju? Je li to u skladu sa Božjim zahtevima da se proživljava normalna ljudskost? (Nije pogrešno.) U ovom slučaju, na šta se odnosi izraz „nije pogrešno”? (Dokle god nečija šminka priliči svecu i nije napadna, to je u redu.) Primerena je dokle god nije previše napadna. Ima nekih koji pitaju: „Ako je primereno da nosimo šminku koja nije previše napadna, znači li to da Ti želiš da se šminkamo?” Jesam li to rekao? (Ne, nisi.) Nošenje šminke nije problem, u skladu je sa proživljavanjem normalne ljudskosti. Određujuće načelo u ovom slučaju jeste da je to u redu sve dok šminka nije previše napadna. To je merilo. Prema tome, na koju meru žene treba da svedu svoju šminku kako bi ona bila u skladu sa proživljavanjem normalne ljudskosti? Koja je granica? Šta znači „napadna šminka”? Koja se šminka smatra napadnom? Ako se granica jasno podvuče, ljudi će znati kako da postupe. Nije li ovo detalj? Navedite Mi primer kojim se objašnjava šta je napadna šminka. (Kada je nečije lice obojeno izrazito belom bojom, kada su usne izrazito crvene a oči naglašeno crne, pa to lice deluje krajnje neprirodno i neprijatno ga je gledati.) Ljudi se trgnu kada ga ugledaju kao da su videli duha, dok drugi ne vide prirodni oblik ili lice te osobe. U nekim zemljama i etničkim grupama, kao i u određenim profesijama, ljudi nose naročito napadnu šminku. Nije li, recimo, pravi primer šminka koju nose ljudi u barovima i noćnim klubovima? Svi ovi ljudi nose napadnu šminku i to nije za primer drugima – smisao njihove šminke je u tome da druge zavedu. Ova vrsta šminke je napadna. Prema tome, koja vrsta šminke je u skladu sa proživljavanjem normalne ljudskosti? Diskretna šminka poput one koju nose žene na radnom mestu, koja deluje dostojanstveno i elegantno. Sve dok vaša šminka ne izlazi iz ovih okvira, šminkanje je u redu. U Kini nije u modi da se starije osobe šminkaju. Ako se obična, starija osoba koja nema neki poseban status ili ugled u društvu uvek doteruje i šminka kada napušta kuću, ljudi će reći da se ne ponaša primereno svojim godinama. Međutim, na Zapadu je drugačije. Ukoliko se makar malo ne našminkaš i ne doteraš kada se sa nekim sastaješ ili odlaziš na posao, ljudi će reći da ne ceniš svoj posao, da nemaš profesionalan odnos i da nemaš poštovanja prema drugim ljudima. Ovo je vrsta kulture. Naravno, u ovakvim situacijama merilo za nošenje šminke treba da bude da li u očima drugih ljudi izgledate kao dostojanstvena, poštena i ugledna osoba. Da svedemo to na jednu rečenicu: ako se šminkaš, šminka treba da učini da izgledaš kao ugledna osoba, a ne da u ljudskim srcima izaziva požudu – takva šminka nije prikladna. Ovo je načelo i ne može biti jednostavnije. Neki ljudi pitaju: „Da li je u redu da se ne našminkam kada izlazim iz kuće? Nemam običaj da se šminkam.” Treba da tragaš unutar Božjih reči. Da li je Bog rekao da je pogrešno ne našminkati se? Bog to nije rekao. Kuća Božja nije nikada od ljudi zahtevala da se šminkaju. Ako voliš da se šminkaš, dao sam ti ovaj kriterijum i postavio granicu, i rekao sam ti šta treba da učiniš da bi tvoja šminka bila prikladna. Ako ne voliš da se šminkaš, kuća Božja to ne zahteva. Međutim, jedno moraš da upamtiš: iako se od tebe ne zahteva da se šminkaš, kada izlaziš iz kuće ne smeš da izgledaš neuredno i razbarušeno, poput prosjaka. Na primer, kada izlaziš da širiš jevanđelje, da li je konstruktivno ako se pre izlaska iz kuće ne upristojiš ili umiješ lice, već se nemarno obučeš uz reči: „U redu je. Dokle god razumemo istinu, nije bitno kako se oblačimo!”? Kao neko ko veruje u Boga, trebalo bi da imate načela i za svoje odevanje i izgled. Najosnovnije merilo ovog načela jeste u tome da moraš da proživljavaš normalnu ljudskost i da ne smeš učiniti ništa čime bi ponizio Boga ili čime bi ponizio sopstveni karakter i dostojanstvo. Druge ljude bi trebalo da navedeš da te makar poštuju. Čak i ako ti nedostaje pobožnosti, trebalo bi makar da se suzdržiš, da budeš dostojanstven i čestit i da imaš pristojnost sveca. Budeš li na ljude mogao da ostaviš ovakav utisak, onda je to dovoljno. Ovo je najosnovniji zahtev za proživljavanje normalne ljudskosti.

Za one koji veruju u Boga, ova pitanja o ljudskim spoljnim ponašanjima i o proživljavanju normalne ljudskosti ne bi trebalo da predstavljaju teret niti poteškoće, jer su to najosnovnije stvari i najmanje što jedna normalna osoba treba da poseduje. Ova pitanja treba da budu laka za razumevanje; nisu apstraktna. Prema tome, ova pitanja o ljudskim spoljnim ponašanjima i o proživljavanju normalne ljudskosti ne bi trebalo da postanu važni problemi o kojima se u crkvenom životu često raspravlja. U redu je o njima povremeno razgovarati, međutim, ako se prema njima odnosite kao da su teme u kojima se traži istina i često ih iznosite, raspravljate o njima duboko i ozbiljno, u tom slučaju pomalo zanemarujete svoje prave dužnosti. Koji ljudi obično zanemaruju svoje prave dužnosti? Baviti se pitanjima kao što su način na koji se jede batat i posmatrati ih kao teme u kojima se traži istina, istraživati ih i u zajedništvu razgovarati o njima na okupljanjima, ponekad čak i na više okupljanja, pri čemu crkvene vođe ne čine ništa da to spreče – nisu li sve ovo ispoljavanja ljudi koji su skloni izopačenjima i kojima nedostaje duhovno razumevanje? (Da, jesu.) O kojim bi pitanjima na okupljanjima trebalo najviše raspravljati? O onima koja se odnose na istinu i na ljudske iskvarene naravi. Istina i Božje reči nepromenljive su teme crkvenog života; stvari koje se odnose na najosnovniju i najobičniju temu spoljnih ponašanja normalne ljudskosti ne bi trebalo da budu glavna tema razgovora u crkvenom životu i na okupljanjima. Ako se braća i sestre van okupljanja međusobno savetuju, podsećaju i razgovaraju o ovim stvarima, to je dovoljno za rešavanje ovih problema. Na razgovor u zajedništvu i raspravljanje o njima nije potrebno trošiti mnogo vremena. To bi se odrazilo na normalno okupljanje ljudi i na jedenje i pijenje Božjih reči, i uticalo bi na njihov ulazak u život. Crkveni život jeste život jedenja i pijenja Božjih reči. Njegov naglasak treba da bude na razgovoru u zajedništvu o istini i na rešavanju praktičnih problema, jer tako čovekov životni napredak neće biti odložen. Ako poseduješ osećaj za normalnu ljudskost, trebalo bi da ti bude jasno kako da ovo sprovodiš u delo u skladu sa načelima. Ako uvek sitničariš oko nebitnih pitanja i stvari koje nemaju nikakve veze sa istina-načelima, ako uvek cepidlačiš, a ipak osećaš da si obrazovan i učen, ne bi li ovaj problem trebalo detaljno analizirati? Na primer, neki ljudi pridaju veliki značaj tome kako se odevaju i uvek pitaju mogu li vernici da nose neobičnu odeću; neki ljudi koji su odnedavno počeli da veruju u Boga uvek pitaju treba li vernici da piju alkohol; neki ljudi uživaju da rade i uvek pitaju treba li vernici mnogo da zarađuju; a neki ljudi uvek pitaju kada će doći Božji dan. Ovi ljudi nisu voljni da tragaju za istinom kako bi pronašli tačne odgovore. Iako, kada su u pitanju ove teme, nema preciznih reči, Bog je veoma jasno objasnio načela za pristup ovim pitanjima. Ako se čovek ne trudi da čita Božje reči, neće pronaći odgovore. Zapravo, svi znaju koja je svrha vere u Boga i šta će se time zadobiti. Stvar je u tome što postoje neki ljudi koji ne vole istinu, ali ipak žele da dobiju blagoslove. U tome leži njihov problem. Prema tome, najvažnija stvar jeste u tome da li čovek može da prihvati istinu. Postoje ljudi koji nikada nisu pridavali značaj jedenju i pijenju Božjih reči, niti razgovoru u zajedništvu o istini. Naprosto se uhvate za pitanja bez ikakvog značaja i uvek žele da na okupljanjima razgovaraju o njima i da na njih dobiju konačne odgovore, a vođe i radnici ne mogu da ih obuzdaju. Kakav je ovo problem? Zar ovi ljudi ne zanemaruju svoje prave dužnosti? Ako istinu ne sprovodiš u delo i uvek želiš da ideš pogrešnim putem, zašto ne porazmisliš o sebi, ne spoznaš sebe i detaljno ne analiziraš sebe? Ti si neko ko uvek želi da udovolji drugima, neodgovoran si u pogledu svoje dužnosti, samoživ si, sam postavljaš pravila, proizvoljan si i nepromišljen. Kako po ovom pitanju možeš da budeš nesavestan? Kako možeš da to ne istražiš i detaljno ne analiziraš kako bi ustanovio šta se zapravo dešava? Zašto kriviš i pogrešno razumeš Boga kad god te nešto zadesi? Zašto uvek samome sebi donosiš presudu i gunđaš kako Bog nije pravedan i kako je crkva nepravična? Zar ovo nije problem? Zar u crkvenom životu ne bi trebalo da razgovaraš o ovim pitanjima i detaljno ih analiziraš? Kada kuća Božja podeli crkvu i ukloni ljude, ti se nikada ne pokoravaš i nikad nisi zadovoljan, uvek imaš predstave i širiš negativnost. Zar to nije problem? Zar o ovom problemu ne bi trebalo da razgovarate i detaljno ga analizirate? Uvek težiš statusu, baviš se politikom i upravljaš svojim položajem. Zar ovo nije problem? Zar o ovim pitanjima ne bi trebalo da razgovaraš i detaljno ih analiziraš? Crkva trenutno sprovodi delo pročišćavanja i neki kažu: „Ljudi neće biti uklonjeni dokle god su donekle efikasni u svojim dužnostima, pa ako samo nastavim da budem donekle efikasan u svojoj dužnosti i ne budem uklonjen, to je dovoljno.” U čemu je ovde problem? Zar ovi ljudi nemaju stav pasivnog protivljenja? Ako je neko u stanju da ispolji ovakvu obmanjujuću narav, zar to ne treba razrešiti? Nisu li problemi koji se odnose na iskvarene naravi i čovekovu priroda-suštinu mnogo ozbiljniji od toga kako treba jesti batat? Nisu li vredni da se iznesu, da se o njima razgovara u zajedništvu i da se detaljno analiziraju na okupljanjima i u crkvenom životu, kako bi Božji izabrani narod mogao da stekne razboritost? Nisu li ovo dobri, tipični primeri negativnog ponašanja? Problemi u vezi sa iskvarenim naravima neposredno se odnose na čovekovu promenu u pogledu naravi i dotiču se čovekovog spasenja. To nisu sitnice, pa zašto na okupljanjima ne razgovarate o ovim pitanjima i detaljno ih ne analizirate? Ako na okupljanjima nikada ne tragate za istinom da biste rešili suštinske stvari kao što su ove, već umesto toga beskonačno razgovarate o nebitnim i dosadnim stvarima, trošeći i po čitavo okupljanje na razgovor u zajedništvu o nekoj sitnici, nesposobni da rešite ijedan značajan problem i pritom gubite vreme – zar ne zanemarujete svoje prave dužnosti? Nastavite li na ovaj način, svi vi ćete postati beskorisni pojedinci lošeg kova, koji su smeteni i koji svoje dužnosti ne obavljaju kako treba, ne dosežući do istine. Ne razgovarate o stvarima o kojima bi na okupljanjima trebalo da razgovarate, a beskrajno razgovarate o stvarima o kojima na okupljanjima ne bi trebalo da razgovarate. Na okupljanjima uvek razgovarate o stvarima koje nemaju nikakve veze sa istinom, koje pripadaju vašim izopačenim shvatanjima i beznačajnim ličnim problemima, primoravajući druge da ih zajedno sa vama istražuju, uludo trošeći vreme. Ovo ne samo da utiče na ulazak u život Božjeg izabranog naroda, već i odlaže normalan napredak crkvenog posla. Nije li ovo prekidanje i ometanje crkvenog posla? Ovakva ponašanja bi trebalo označiti kao remećenje. Reč je o svesnom remećenju, a ljudima koji se ovako ponašaju treba ograničiti pristup. Ubuduće, okupljanja treba ograničiti na jedenje i pijenje reči Božjih, na razgovor u zajedništvu o istini, na rešavanje problema koji imaju veze sa iskvarenim naravima i na rešavanje teškoća i problema u ljudskim dužnostima. Na okupljanjima ne treba razgovarati u zajedništvu ni o jednom beznačajnom i nebitnom pitanju, kao ni o onom koje se odnosi na probleme svakodnevnog zdravog razuma. Ove probleme braća i sestre mogu da reše kroz međusoban razgovor; o njima na okupljanjima ne treba razgovarati u zajedništvu.

U crkvi uvek ima ljudi sa izopačenim shvatanjima o Božjim rečima koji su skloni cepidlačenju. Kada govorim o čovekovim lepim ponašanjima, ti ljudi se zaista potrude oko svog ponašanja. Oni ne znaju zašto o ovim stvarima moramo da razgovaramo. Recite Mi, zašto o ovom pitanju treba da razgovaramo u zajedništvu? Šta želimo da postignemo kroz razgovor o tome? Hajde da prvo porazgovaramo o tome zašto o ovom pitanju moramo da razgovaramo. U kom kontekstu je bila pokrenuta tema o čovekovim lepim ponašanjima i o kriterijumima za ponašanja koja Bog zahteva? Pokrenuta je dok smo u zajedništvu razgovarali o temi „Šta znači stremiti ka istini”. Ovo pitanje se neposredno odnosi na to kako čovek treba da stremi ka istini. Lepa ponašanja koja ljudi ispoljavaju kao rezultat sprovođenja istine u delo tiču se istine i povezana su sa istinom. Ma koliko se čoveku neko ponašanje činilo lepim, ako ono ne uključuje sprovođenje istine u delo, onda je ono nešto što nije povezano sa istinom. Neki ljudi će reći: „To je pogrešno! Zar nisi rekao da lepa ponašanja ne dosežu do istine? Ne razumem.” Možete li da objasnite ovaj problem? U kontekstu razgovora u zajedništvu o tome „Šta znači stremiti ka istini”, detaljno sam analizirao ponašanja za koja ljudi, shodno svojim predstavama, smatraju da su lepa i kritikovao sam ih i osudio. U isto vreme, ljude sam obavestio o tome koje je kriterijume Bog postavio u pogledu čovekovog ponašanja i dao sam im ispravan put kojim će proživljavati normalnu ljudskost, omogućavajući im tako da poseduju kriterijume kojima će procenjivati proživljavanje normalne ljudskosti. Na temelju toga, efekat koji sam na kraju postigao bio je u tome da ljude obavestim da ponašanja za koja, shodno svojim predstavama, smatraju da su lepa, nisu kriterijumi istine, ne podrazumevaju istinu i nisu povezana sa istinom, sprečavajući time ljude da pogrešno veruju da je poštovanje ovih lepih ponašanja isto što i stremljenje ka istini. U isto vreme, ljude sam obavestio da su ispunili merila za proživljavanje normalne ljudskosti tek kada su ispunili kriterijume za ponašanje koje zahteva Bog. Pošto sam ljudima rekao da su sva lepa ponašanja koja čovek zagovara prerušavanja i laž, da su sva ona gluma i pretvaranje, da su sva neispravna, da su sva ukaljana Sotoninim smicalicama, sada kada su te stvari uklonjene i ljudi su ih lišeni, zar oni ne znaju kako da praktično postupaju? U sebi razmišljaju ovako: „Prema čemu onda treba da živim? Koji su stvarni kriterijumi ponašanja koje Bog zahteva?” Zahtevi, kriterijumi i konkretne izjave koje Bog ima u pogledu čovekovog ponašanja – u toj meri je jednostavno. Dokle god ljudi proživljavaju stvarnosti koje Bog zahteva, oni će ispuniti merila za proživljavanje normalne ljudskosti. Neće cepidlačiti po tom pitanju, niti će biti začuđeni ili zbunjeni. Kada čovek ispuni merila koja treba da proživi normalnom ljudskošću, nije li time rešio praktičan problem na putu stremljenja ka istini? Nije li otklonio prepreku i razrešio smetnju za proživljavanje normalne ljudskosti? U ovom trenutku, barem spoljni pristupi koje veliča ljudski rod, kao što su biti obrazovan i razuman, druželjubiv i pristupačan, više nisu ciljevi čovekovog stremljenja. Ili, preciznije rečeno, to više nije cilj čijem spoljnom proživljavanju teže ljudi koji streme ka istini, niti je merilo koje normalna ljudskost treba da proživi. Zamenili su ga potreba za suzdržanošću, posedovanje pristojnosti sveca i tako dalje. Ovi Božji zahtevi jesu kriterijumi za čoveka da proživljava normalnu ljudskost; oni su obličje koje normalan čovek treba da proživi. Nije li ovim potvrđen najosnovniji uslov, cilj i pravac stremljenja ka istini? Potvrđena je ona suštinska, najosnovnija stvar, a to je da cilj proživljavanja normalne ljudskosti nije taj da ljudi budu obrazovani i razumni, nežni i prefinjeni, druželjubivi, ljubazni, da poštuju stare i brinu o mladima i tako dalje. Umesto toga, cilj je da proživljavaju normalnu ljudskost kako Bog zahteva. U ovome nema nikakvih prerušavanja niti Sotoninih smicalica; umesto toga, ovo je stvarno proživljavanje, ispoljavanje i ponašanje normalne ljudskosti. Zar nije tako? (Da, tako je.) Posmatrano iz ove perspektive, kada razgovaramo o čovekovim lepim ponašanjima koja potpadaju pod temu koja se bavi stvarima koje ljudi, u svojim predstavama, smatraju ispravnim i lepim, i kada razgovaramo o kriterijumima za ponašanje koje Bog zahteva – jesu li ove stvari povezane sa stremljenjem ka istini? (Da, jesu.) Tako je, povezane su. Ovo u izvesnoj meri potvrđuje osnovni pravac i cilj čovekovog stremljenja ka istini. To znači da će, pre nego što počneš da stremiš ka istini, barem tvoj cilj da proživiš normalnu ljudskost biti ispravan. Ovaj cilj nije pristup stvoren od čoveka, nije lepo pakovanje niti prerušavanje. Naprotiv, to je normalno proživljavanje ljudskosti koje Bog zahteva. Iako je ova tema i dalje donekle udaljena od stvarnog stremljenja ka istini, ona je od suštinskog značaja za sveobuhvatni pravac stremljenja ka istini. Najjednostavniji je i najosnovniji kriterijum za ponašanje koji čovek treba da razume. Koliko god da je tema ovog razgovora udaljena od stremljenja ka istini i koliko god da je ona daleko od kriterijuma istine, budući da se odnosi na Božje zahteve i na kriterijume ponašanja koje je Bog dao ljudskom rodu, ona se naravno, u izvesnoj meri, odnosi i na kriterijume istine. Prema tome, ljudi treba da razumeju ova pitanja. Ovi zahtevi koje Bog ima u pogledu čovekovog ponašanja jesu kriterijumi kojih ljudi treba da se pridržavaju i ne smeju se zanemarivati. Nakon što ih shvate, ljudi u proživljavanju normalne ljudskosti i svojim spoljašnjim pristupima makar neće tražiti da budu obrazovane i razumne, nežne i prefinjene, ljubazne, pristupačne ili druželjubive osobe – kao što zapadnjaci, konkretno, očekuju od muškaraca da budu kavaljeri, da ženama otvaraju vrata, da ženi pridržavaju stolicu kada treba da sedne i da ženama daju prednost na javnom mestu – kada ljudi postanu razboriti u pogledu ovih lepih ponašanja, oni ih makar neće smatrati sopstvenim merilima u svom nastojanju da prožive normalnu ljudskost ili kada streme ponašanjima normalne ljudskosti. Umesto toga, oni će u svom srcu i umu odbaciti ove stvari; više neće biti pod njihovim uticajem, niti će njima biti vezani. Ovo je nešto što bi trebalo da uradite. Ako postoji neko ko još uvek kaže: „Pa, ta osoba nije baš obrazovana i razumna”, kako ćeš ti odreagovati? Pogledaćeš ga i reći mu: „Grešiš. Ovo je Božja kuća. Kako to misliš ’obrazovana i razumna’? To nije istina i nije ljudsko obličje koje treba da proživimo.” Neki ljudi kažu: „Naša vođa ne poštuje stare i ne brine o mladima. Već sam u poodmaklim godinama, a ona me ipak ne oslovljava sa ’teto’, već me oslovljava imenom. Ne bi trebalo to da radi. Moji unuci su stariji od nje! Ponašajući se tako, zar me ne gleda sa visine? Ni prema drugim ljudima se ne ponaša lepo ni prijateljski. Ako je suditi po njenom ponašanju, ne čini se baš prikladnom da bude vođa.” Šta mislite o ovom gledištu? Poštovati stare i brinuti za mlade ne predstavlja istinu. Ljude ne treba da procenjujete na osnovu njihovog spoljnjeg ponašanja i ispoljavanja, već prema Božjim rečima, sa istinom kao svojim kriterijumom. Jedino su ovo načela za procenjivanje ljudi. Prema tome, kako treba da procenjujemo vođe i radnike? Trebalo bi da proverite da li oni obavljaju praktičan posao, da li mogu da predvode Božji izabrani narod da jede i pije reči Božje i da razume istinu, da li mogu da koriste istinu za rešavanje problema u crkvi i za obavljanje nekih ključnih poslova. Recimo, kako se odvija delo jevanđelja? Kakav je crkveni život? Da li pripadnici Božjeg izabranog naroda obavljaju svoje dužnosti kako treba? Kako napreduju različiti posebni zadaci? Jesu li uklonjeni bezvernici, zli ljudi i antihristi? Ovo su ključni crkveni poslovi. Procenjivanje vođa i radnika se prvenstveno odvija kroz proveru koliko dobro obavljaju ove poslove. Ako su efikasni u svim ovim oblastima, u tom slučaju su sposobne vođe. Čak i ako im je ponašanje donekle manjkavo, to nije veliki problem. Posmatranje samo spoljnih ponašanja nije merilo za procenu da li je neki vođa ili radnik podoban. Ako bi se ovo posmatralo iz čovekove perspektive, reklo bi se da je vođa bila nepristojna jer neku stariju ženu nikada nije oslovljavala sa „teto” ili „bako”. Međutim, ako bi se za procenjivanje koristile Božje reči, ona bi bila podoban vođa; Božji izabrani narod je izabrao pravu osobu budući da ona može na svoja pleća da preuzme svaki aspekt crkvenog posla, od pomoći je i korisna za život-ulazak svakog pripadnika Božjeg izabranog naroda i dobro obavlja delo jevanđelja. Svi treba da prihvate njeno vođstvo i da sarađuju u njenom radu. Ako neko ne sarađuje u radu sa ovom vođom ili joj otežava stvari ili ako traži izgovor da je kritikuje samo zato što ne poseduje lepa spoljna ponašanja kao što su poštovanje starih i briga za mlade, to nije od koristi za crkveni posao. Ovo je neprincipijelno ponašanje prema vođi i radniku i predstavlja ispoljavanje prekidanja i ometanja crkvenog posla. Ovakvi ljudi nisu dobri; čine zlo. Ako vidite vođu ili radnika koji ne poštuje svoje starije i shodno tome mislite da oni nisu tako dobre osobe, ne prihvatate njihovo vođstvo, pa ih čak i osuđujete, kakvu grešku pravite? Ovo predstavlja zao ishod procenjivanja ljudi po čovekovim merilima, shodno gledištima tradicionalne kulture. Ako svako bude mogao da ljude procenjuje i da vođe i radnike bira u skladu sa Božjim rečima i sa istinom, to će biti ispravno i u skladu sa Božjim namerama. Ljudi će istovremeno moći da se prema drugima odnose pošteno i da održavaju normalan napredak crkvenog posla. Bog će biti zadovoljan i čovek će biti zadovoljan. Zar nije tako?

Pošto sam detaljno analizirao čovekova takozvana lepa ponašanja i govorio u zajedništvu o merilima zahteva koje Bog ima u pogledu čovekovog ponašanja, promenili su se perspektiva iz koje ljudi posmatraju neku osobu, kao i merila koja koriste da bi je procenili; i pošto je drugačije vidno polje u kome ljudi posmatraju neku osobu, drugačiji su i rezultati čovekovog procenjivanja. Ako ljudi kao osnovu za svoje procene koriste Božje reči, rezultati će u tom slučaju zasigurno biti ispravni, pravedni, objektivni i u svačijem interesu. Ako su perspektiva, metod i osnova procene ljudi ono što čovek smatra ispravnim i dobrim, kakav će onda biti rezultat? Neko bi na kraju mogao pogrešno da optuži i osudi dobre ljude, da dozvoli da ga licemeri zavedu, pa da nije u stanju da ljude pravedno proceni i tako se prema njima i odnosi. Budući da je čovekovo polazište pogrešno, konačan rezultat će svakako biti pogrešan, nepravedan i neće biti u skladu sa Božjim namerama. Prema tome, da li je potrebno detaljno analizirati suštinu ljudskih predstava o lepom ponašanju i o njoj razgovarati? Ima li to ikakve veze sa stremljenjem ka istini? Ovo dvoje je veoma tesno povezano! Iako ova tema dotiče samo ljudsko proživljavanje normalne ljudskosti i čovekove spoljne pristupe i ispoljavanja, ljudi će, ukoliko imaju ispravne kriterijume koje Bog zahteva za proživljavanje normalne ljudskosti, imati ispravne i standardizovane osnove i kriterijume za procenjivanje drugih, kao i za posmatranje ljudi i stvari, i za ponašanje i delovanje. Prema tome, neće li pravac, put i cilj njihovog stremljenja ka istini u tom pogledu biti ispravniji? (Da, biće.) Biće ispravniji i u većoj meri standardizovan. Iako su ove teme donekle jednostavne, one su na najpraktičniji, najstvarniji i najneposredniji način povezane sa čovekovim posmatranjem ljudi i stvari, kao i sa čovekovim ponašanjem i delovanjem – nisu prazna priča.

Već sam mnogo govorio o stvarima koje čovek, u svojim predstavama, smatra ispravnim i dobrim – ponavljao sam to iznova svaki put kako bih vas naveo da shvatite da, iako su ove teme, u izvesnoj meri, udaljene od istine i ne dosežu tako visoko kao istina, one jesu povezane sa čovekovim posmatranjem ljudi i stvari i sa njegovim ponašanjem i delovanjem. Prema tome, nemojte ove teme smatrati neistinama niti vrstom znanja ili teorijom. One nisu prazne. Stvari koje ljudi u svojim predstavama smatraju ispravnim i dobrim uvek su u dubinama njihovog srca, kontrolišući njihove misli, kontrolišući perspektivu i stanovište sa kojih posmatraju ljude i stvari i način na koji se ponašaju i deluju. Stoga ove stvari moraju biti jasno objašnjene, kako bi ljudi mogli da ih razumeju i da nad njima steknu razboritost i time se oslobode čovekovih predstava o lepom ponašanju i stvarima te vrste, kao i da ove stvari više nikada ne posmatraju kao pozitivne, niti kao kriterijume ponašanja za svoje posmatranje ljudi i stvari i za svoje ponašanje i delovanje. Ove stvari nipošto nisu Božje reči, a pogotovo nisu istina. Ono što treba da činite jeste da neprestano ispravljate stanovište i stav iz kojih posmatrate ljude i stvari i ponašate se i delujete, dok istovremeno stalno ispitujete da li su svaka predstava i gledište koji nastaju u vašim mislima u skladu sa istinom. Svoje pogrešne predstave i stanovišta morate trenutno da preokrenete, a zatim da zadržite ispravan stav, i da posmatrate ljude i stvari i ponašate se i delujete u skladu sa Božjim rečima, koristeći kriterijume ponašanja koje Bog zahteva. U stremljenju ka istini, ovo je najosnovnije praktično postupanje. Takođe je i svojevrsni pravac i cilj stremljenja koji treba da posedujete kada težite tome da postignete spasenje i da proživite normalnu ljudskost. Pošto ste upravo saslušali ove reči, način na koji ih razumete možda neće biti toliko dubok niti konkretan, ali ne brinite. Nakon što se vaše doživljavanje Božjih reči bude neprekidno produbljivalo i nakon što neprekidno budete analizirali i razaznavali stvari za koje se u okviru predstava tradicionalne kulture smatra da su ispravne, konačno ćete moći da napustite različite tvrdnje tradicionalne kulture. Ljudsko ponašanje više nikada nećete procenjivati prema tradicionalnoj kulturi; umesto toga, ljude ćete procenjivati prema Božjim rečima i istini. Na taj način ćete sasvim raščistiti sa predstavama tradicionalne kulture i napustiti ih. Ako ne razumeš istinu, već samo razumeš jednostavne doktrine i znaš da su ponašanja koja zahteva tradicionalna kultura nevažeća, možda pomisliš: „Ja sam savremena osoba, drugačija od svetskih masa. Nisam baš tradicionalan i zaista imam odbojnost prema tradicionalnoj kulturi, ne dopada mi se da poštujem dosadne običaje i obrede”. Međutim, kada posmatraš ljude i stvari, i dalje ćeš sasvim prirodno koristiti svoje pređašnje predstave da ih posmatraš i procenjuješ. U tom trenutku ćeš shvatiti da su sve tvoje tvrdnje o tome kako si savremena osoba, koja nije staromodna niti vrlo tradicionalna i koja može da prihvati istinu, zapravo bile lažne i pogrešne i da si bio obmanut sopstvenim osećanjima. Tek tada ćeš shvatiti da su pređašnja razmišljanja, gledišta i predstave još odavno duboko ukorenjeni u tvom srcu, te da oni ne nestaju istoga časa kada izmeniš svoje predstave ili napustiš određena razmišljanja. Tvrdnja da si osoba novog doba, savremena osoba, samo je površinska oznaka; radi se samo o tome da si rođen u drugoj generaciji i dobu, ali su sve one stvari koje su staromodne i neprijateljski nastrojene prema Bogu, koje su zajedničke celom ljudskom rodu, bez izuzetka prisutne i u tebi. Dokle god si čovek, te stvari će biti u tebi. Ako u to ne veruješ, stekni više iskustva. Doći će dan kada ćeš na ove Moje reči reći „Amin”. Oni ljudi koji nemaju duhovno razumevanje i oni koji su nadmeni i egoistični razmišljaju: „Ja sam magistrirao i doktorirao. Proživeo sam mnogo godina u ovom društvu i bio sam izložen kulturi i obrazovanju novog doba, posebno zapadnjačkom obrazovanju. Kako bih i dalje mogao da gajim te staromodne stvari? Tradicije su mi nešto najgore. Najviše se gnušam tih besmislenih pravila. Kada se moja porodica okupi i razgovara o tradicionalnim stvarima i pravilima, ja to uopšte ne želim da slušam.” Ne požuruj da to poričeš. Na kraju će doći dan kada ćeš napustiti ove svoje ideje. Priznaćeš da od tebe ne postoji običniji pripadnik ljudske rase iskvarene od Sotone. Iako svojevoljno nisi prihvatio niti ispoljavao te staromodne predstave koje su u tebi, tradicionalna kultura i preci ljudskog roda su te njima odavno zarazili i uslovili ih u tebi. Ove stvari, bez izuzetka, postoje u tvom unutrašnjem okruženju, kao i u tvojim mislima i predstavama. Zašto je to tako? Zato što ovi aspekti tradicionalne kulture nisu jednostavne izjave niti su jednostavne izreke ili pristupi. Umesto toga, oni su vrsta razmišljanja i teorije. Dejstvo im je u zavaravanju i kvarenju čoveka. Ove izreke i pristupi ne potiču od iskvarenog ljudskog roda, dolaze od Sotone. Sve dok živiš pod Sotoninom vlašću, ne možeš da izbegneš da te ove stvari uslovljavaju, zavode i kvare. Sada kada si čuo Moje reči, osetićeš da su sve one činjenice i istina. Kada iskusiš ove Moje reči, otkrićeš da, iako ne voliš tradicionalnu kulturu, ni dosadne običaje i obrede, niti besmislena pravila, osnove za tvoje posmatranje ljudi i stvari i za tvoje ponašanje i delovanje, neizbežno potiču od čoveka. Pripadaju jezgru tradicionalne kulture, stvari su u okviru tradicionalne kulture. Tvoje posmatranje ljudi i stvari i tvoje ponašanje i delovanje nisu zasnovani na Božjim rečima, i uzimajući istinu kao kriterijum. U tom trenutku znaćeš, moći ćeš jasno da vidiš, da ako ljudi, pre nego što zadobiju istinu, ne streme ka istini i ne spoznaju je, u sebi nose Sotonin otrov, delić Sotone i Sotonine smicalice dok proživljavaju najosnovniju normalnu ljudskost. Sve što proživljavaju je negativno i s gnušanjem odbačeno od Boga. Sve to je telesno i nema nikakve veze sa pozitivnim stvarima koje Bog postavlja i voli, i koje su usklađene sa Njegovim namerama. Nema nikakvog preklapanja, pa čak ni sličnosti među njima. Veoma je važno jasno sagledati ove probleme, jer u suprotnom ljudi neće znati šta znači istinu sprovoditi u delo. Zauvek će se držati lepih ponašanja za koja čovek veruje da su pozitivne stvari, pa njihovo ponašanje i ispoljavanja neće nikada naići na Božje odobravanje. Ako čovek voli istinu, on će moći da je prihvati i da ka njoj stremi. On će posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Na taj način moći će da krene životnim putem na koji je Bog ukazao čoveku. Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum – ovo istina-načelo izuzetno je važno i predstavlja imperativ za čoveka. To je istina-načelo koje čovek mora da poseduje kada stremi ka spasenju i teži tome da proživi smislen život. To moraš da prihvatiš. Ovo pitanje ne ostavlja mogućnost izbora i niko od toga nije izuzet. Ako ne stremiš ka istini i ne prihvatiš ovo istina-načelo, bez obzira na to jesi li star ili mlad, obrazovan ili ne, bez obzira na to jesi li čovek od vere ili čovek koji tek malo veruje, i bez obzira na društvenu klasu kojoj pripadaš ili tvoju nacionalnost, bez izuzetka, nećeš imati nikakve veze sa merilima koje Bog zahteva. Ono što moraš da učiniš jeste da stremiš tome da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Ovo je jedan i jedini put kojim bi trebalo da ideš. Ne treba da probiraš, uz reči: „Ako se nešto uklapa u moje predstave, prihvatiću to kao istinu, ali ako se ne uklapa, odbiću da to prihvatim. Činiću stvari na svoj način, nema potrebe da stremim ka istini. Nema potrebe da posmatram ljude, pitanja i stvari sa tačke gledišta Božjih reči; imam sopstvene stavove, a oni su prilično plemeniti, objektivni i pozitivni. Ne razlikuju se mnogo od Božjih reči, tako da, naravno, mogu da zamene Božje reči i istinu. U tom pogledu ne moram praktično da sprovodim Božje reči ni da prema njima postupam.” Ovakav stav i metod stremljenja su pogrešni. Ma koliko da su stavovi neke osobe dobri ili ispravni, svejedno su pogrešni. Ni na koji način ne mogu zameniti istinu. Ako ne možeš da prihvatiš istinu, sve ka čemu stremiš biće pogrešno. Zato i kažem da nemaš izbora po pitanju toga kako da „posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum”. Možeš jedino da se u skladu sa ovim izrazom poslušno ponašaš i da ga sprovodiš i lično iskusiš, postepeno stičući znanje o njemu, prepoznajući svoju iskvarenu narav i ulazeći u stvarnost ovog izraza. Jedino će tada cilj koji na kraju postižeš biti cilj koji treba da se postigne stremljenjem ka istini. U suprotnom, tvoj naporan rad, sve ono čega si se odrekao i celokupna cena koju si platio će ispariti, sve to će biti uzaludno. Da li razumeš?

Šta znači stremiti ka istini? (Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum.) Tako je. Sprovodite ove reči u delo savesno, u potpunosti i sveobuhvatno. Neka ovaj izraz bude cilj tvog stremljenja i stvarnost tvog života, tada ćeš biti čovek koji stremi ka istini. Nemoj da se zaprljaš ni na jedan način, neka te ne zaprlja nikakva čovekova volja i nemoj se držati nikakvog mentaliteta sreće. Ovo je ispravan način postupanja i tada ćeš moći da se nadaš zadobijanju istine. Prema tome, da li je neophodno razgovarati o čovekovim predstavama o lepom ponašanju i analizirati ih? (Da, jeste.) Kakve vam pozitivne smernice i pomoć to može pružiti? Mogu li ove reči postati osnova i kriterijum za način na koji posmatrate ljude i stvari i ponašate se i delujete? (Da, mogu.) Ako mogu, molitveno pročitajte ove dve besede tokom okupljanja i u trenucima duhovne posvećenosti. Kada jednom temeljno dokučiš ove reči, moći ćeš tačno da posmatraš ljude i stvari i ponašaš se i deluješ prema Božjim rečima. Tako ćeš imati osnovu i kriterijum za ono što kažeš i činiš. Ljude ćeš pravilno posmatrati, pri čemu će perspektiva i stav iz kojih ćeš posmatrati stvari takođe biti ispravni. Ljude i stvari više nećeš posmatrati na temelju svojih emocija ili osećanja, niti na osnovu tradicionalne kulture ili sotonskih filozofija. Kada budeš imao pravu osnovu, rezultati tvojih posmatranja ljudi i stvari biće relativno tačni. Zar nije tako? (Jeste.) Prema tome, ove reči ne možete tek tako uzeti ili ostaviti. Ne okupljam se sa vama i ne govorim u zajedništvu o ovim temama samo da bih Sebi prekratio vreme niti samo da bih se zabavio jer Mi je dosadno. To činim zato što su ovi problemi zajednički svim ljudima, i predstavljaju probleme koje ljudi moraju da razumeju na svom putu stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Ipak, ljudima i dalje nisu jasna ova pitanja. U njima se često zapetljaju, bivaju vezani. Ovi ih problemi ometaju i muče. Naravno, ljudi ne razumeju ni put postizanja spasenja. Bilo da je to iz pasivne ili aktivne perspektive, odnosno, bilo da je to iz pozitivne ili negativne perspektive, ljudi treba da se postaraju da im ovi problemi budu jasni i da ih razumeju. Tako ćeš, kada u stvarnom životu naiđeš na ovakve probleme i suočiš se sa izborom, moći da tragaš za istinom; perspektiva i stav iz kojih posmatraš problem biće ispravni i moći ćeš da se pridržavaš načela. Time će tvoje odluke i izbori imati osnovu i biće u skladu sa Božjim rečima. Više nikada nećeš biti zaveden sotonskim filozofijama i zabludama; više nikada te neće uznemiravati Sotonini otrovi i apsurdne tvrdnje. Zatim, kada bude reči o posmatranju ljudi i stvari, što predstavlja najosnovniji nivo, bićeš u stanju da budeš objektivan i pravedan u načinu na koji posmatraš neku stvar ili osobu; nećeš biti pod uticajem niti pod kontrolom svojih osećanja ili sotonskih filozofija. Prema tome, iako prepoznavanje i razaznavanje ponašanja za koja ljudi, shodno svojim predstavama, smatraju da su lepa, ne predstavljaju glavnu stvar u procesu stremljenja ka istini, oni jesu tesno povezani sa svakodnevnim ljudskim životom. Drugim rečima, ljudi se sa ovim stvarima često susreću u svom svakodnevnom životu. Recimo da se nešto dešava i ti želiš da postupiš na jedan način, dok druga osoba iznosi drugačije gledište, a ti se ne osećaš prijatno zbog načina na koji se ta osoba obično ponaša – kako treba da posmatraš njeno gledište? Kako treba da se nosiš sa ovom situacijom? Bilo bi pogrešno da ovu osobu samo ignorišeš. Budući da imaš određeno gledište ili procenu o njoj, ili zaključak koji si o njoj doneo, ove stvari će se odraziti na tvoje razmišljanje i rasuđivanje i verovatno će uticati na tvoju odluku o toj stvari. Zato različitom gledištu te osobe moraš da pristupiš smireno, da ga razaznaš i vidiš jasno u skladu sa istinom. Ako je ono što je ta osoba rekla u skladu sa istina-načelima, onda to treba da prihvatiš. Ako ovu stvar ne možeš da vidiš jasno, kada se ponovo susretneš sa ovakvom situacijom ili osobom, uvek ćeš se osećati zbunjeno, nespremno, uzrujano i usplahireno. Da bi pristupili toj situaciji i sa njom se nosili, neki ljudi možda pribegnu i nekim krajnjim merama, pri čemu krajnje rezultate zasigurno niko ne želi da vidi. Ako koristiš standarde merenja koje Bog zahteva za posmatranje neke osobe, krajnji ishod će verovatno biti dobar i pozitivan – među vama neće doći do sukoba i složićete se. Međutim, ako za posmatranje te osobe upotrebiš Sotoninu logiku i merila čovekovih predstava o lepom ponašanju, vas dvoje ćete se na kraju verovatno raspravljati i posvađati. Ishod toga će biti da nećete moći da se složite i iz toga će proisteći brojne stvari: možda ćete se međusobno potkopavati, omalovažavati i osuđivati, a u ozbiljnim slučajevima možda ćete ući i u fizički okršaj i na kraju će obe strane biti povređene i na gubitku. To niko ne želi da vidi. Prema tome, stvari koje Sotona usađuje u ljude ne mogu nikada da im pomognu da neku osobu ili stvar posmatraju objektivno, pravedno ili razumno. Dok, kada ljudi stvar ili osobu posmatraju i procenjuju prema kriterijumima ponašanja koje Bog zahteva i o kojima je obavestio čoveka, te prema Božjim rečima i istini, konačni rezultat će, svakako, biti objektivan, jer nije zaprljan plahovitošću ili čovekovim emocijama i osećanjima. Iz ovoga mogu proisteći samo dobre stvari. Imajući ovo u vidu, šta ljudi treba da prihvate: čovekove predstave o dobrim stvarima ili kriterijume ponašanja koje Bog zahteva? (Kriterijume ponašanja koje Bog zahteva.) Svi vi znate odgovor na ovo pitanje i možete na njega tačno da odgovorite. U redu, naš razgovor o ovoj temi prekinućemo na ovom mestu. Sledeće što treba da uradite jeste da nastavite da razmišljate o ovim stvarima i da o njima razgovarate, da ova pitanja sistematično uredite, da smislite nekoliko načela za praktično postupanje i puteve praktičnog delovanja i da im se zatim u svom svakodnevnom životu neprestano podvrgavate i proživljavate ih, kao i da uđete u stvarnost ovih reči. Naravno, ulazak u stvarnost ovih reči jeste prva istina-stvarnost ka kojoj ljudi streme i u nju ulaze. Na ovaj način, kroz iskustvo, ljudi postepeno dolaze do različitih stepena razumevanja i znanja o svakom aspektu sadržaja ovog razgovora, i sve više i više stiču dobitke iz različitih perspektiva. Što više stičeš, to će tvoje iskustveno znanje i ulazak u ove reči postati dublji. Što dublje ulaziš u njih i doživljavaš ih, dublji će biti i tvoj ulazak u posmatranje ljudi i stvari i tvoje ponašanje i delovanje, kao i iskustveno znanje o njima. Nasuprot tome, ako uopšte ne ulaziš u ove reči, već samo gledaš i razumeš doslovno značenje ovih reči i na tome se zadržavaš, živeći kao što si oduvek živeo, ne tragajući za istinom kada se pojave problemi i ne odmeravajući te probleme u odnosu na Božje reči radi poređenja, niti ih rešavajući prema Božjim rečima, u tom slučaju nećeš nikada biti u stanju da uđeš u stvarnost Božjih reči. Šta znači kada kažem da nikada nećeš moći da uđeš u istina-stvarnost? To znači da nisi neko ko voli istinu i nikada istinu nećeš sprovoditi u delo, jer nikada nećeš posmatrati ljude i stvari niti se ponašati i delovati prema Božjim rečima, sa istinom kao svojim kriterijumom. Kažeš: „I dalje živim dobro iako Božje reči ne uzimam kao svoju osnovu niti istinu kao svoj kriterijum.” Kako to misliš „živiš dobro”? Da li to znači da se stvari dobro odvijaju sve dok nisi mrtav? Cilj tvog stremljenja nije da postigneš spasenje i ne prihvataš istinu niti je razumeš, a ipak kažeš da živiš dobro. Ako je to slučaj, kvalitet tvog života je znatno ispod proseka, a kvalitet ljudskosti koju proživljavaš je veoma nizak. Da se poslužim narodskom izrekom, više si đavo nego ličnost, jer ne jedeš i ne piješ Božje reči i ne razumeš istinu, i dalje živiš prema sotonskoj naravi i sotonskim filozofijama – samo si nečovek zaodenut ljudskom kožom. U čemu je kvalitet ili vrednost života takve osobe? Nije od koristi ni tebi, a ni drugima. Kvalitet ovakvog života je toliko jadan – da nema nikakvu vrednost.

Da li znate zašto danas u zajedništvu govorim o ovim tradicionalnim predstavama i tradicionalnoj kulturi i analiziram ih? Da li je to samo zato što ih ne volim? (Ne, to nije razlog.) U čemu je onda značaj razgovora u zajedništvu o ovim temama? Koji je krajnji cilj? (To nam pomaže da ispitamo koja ponašanja i ispoljavanja koja diktiraju tradicionalna kultura i život po sotonskim filozofijama još uvek gajimo. Nakon što shvatimo istinu i steknemo razboritost, moći ćemo da proživimo normalnu ljudskost prema zahtevima i kriterijumima koje nam je Bog dao i da idemo putem stremljenja ka istini.) To je tačno, ali pomalo preopširno. Koji je najjednostavniji i najneposredniji odgovor? Postoji samo jedan krajnji cilj razgovora u zajedništvu o ovim temama, a on je u tome da se ljudi navedu da shvate šta je istina i šta je sprovođenje istine u delo. Kada ljudima ove dve stvari postanu jasne, imaće razboritost u pogledu lepih ponašanja koja podstiče tradicionalna kultura. Prema ovim lepim ponašanjima više se neće odnositi kao prema merilima za sprovođenje istine u delo ili za proživljavanje ljudskog obličja. Jedino shvatanjem istine ljudi mogu odbaciti okove tradicionalne kulture i odbaciti svoja pogrešna shvatanja i gledišta o sprovođenju istine u delo i o lepim ponašanjima koja ljudi treba da poseduju. Samo na taj način ljudi mogu ispravno sprovoditi istinu u delo i ka njoj stremiti. Ako ljudi ne znaju šta je istina i kao istinu uzimaju tradicionalnu kulturu, u tom slučaju će njihov pravac, ciljevi i put njihovog stremljenja svi redom biti pogrešni. Odstupiće od Božjih reči, suprotstaviće se istini i skrenuti sa istinitog puta. Kao takvi, oni će ići svojim putem i zalutaće. Ako ljudi koji ne razumeju istinu nisu u stanju da za njom tragaju i da je sprovode u delo, kakav će biti krajnji rezultat? Neće zadobiti istinu. A ako ne zadobiju istinu, ma koliko da ti ljudi snažno veruju, biće uzaludno. Prema tome, današnji razgovor o tradicionalnim predstavama i ovim tvrdnjama tradicionalne kulture i njihova analiza veoma su važna i veoma značajna tema za sve vernike. Vi verujete u Boga, međutim, da li zaista razumete šta je istina? Da li zaista znate kako da stremite ka istini? Jeste li sigurni u svoje ciljeve? Jeste li sigurni u svoj put? Ako ni u šta nisi siguran, kako možeš da stremiš ka istini? Da li možda stremiš ka pogrešnoj stvari? Da li si možda skrenuo sa puta? Sasvim je verovatno. Prema tome, iako reči o kojima danas govorim u zajedništvu na površini deluju sasvim jednostavno, kao reči koje ljudi razumeju istoga časa kad ih čuju, i iz vaše perspektive čak ni ne izgledaju kao da su vredne pomena, ova tema i ovaj sadržaj se neposredno odnose na istinu i tiču se Božjih zahteva. Većina vas toga nije svesna. Iako, u smislu doktrine, vi shvatate da tradicionalna kultura i društvene nauke ljudskog roda nisu istina, i da narodni običaji i navike svakako nisu istina, da li zapravo jasno vidite suštinu ovih stvari? Jeste li zaista odbacili okove ovih stvari? Ne nužno. Božja kuća nije nikada od ljudi zahtevala da se potrude da proučavaju narodnu kulturu, običaje i navike, i Božja kuća ljude, svakako, nije primoravala da prihvate išta iz tradicionalne kulture. Božja kuća nije nikada pominjala ove stvari. Međutim, tema o kojoj danas govorim u zajedništvu jeste vrlo važna. Meni je neophodno da to kažem jasno kako biste razumeli. Cilj zbog koga govorim ove stvari nije ništa drugo nego da ljude nateram da shvate istinu i Božje namere, međutim, možete li svi vi razumeti ono što govorim? Ako se malo potrudite, platite izvesnu cenu i u to uložite nešto energije, na kraju ćete u ovoj oblasti moći da steknete dobitke i uspeti da razumete ove istine. I pošto shvatite ove istine, a zatim budete nastojali da uđete u istina-stvarnost, biće vam lako da postignete rezultate.

Jedan od aspekata o kojima smo ranije govorili u zajedništvu, aspekata onih stvari koje čovek, u svojim predstavama, smatra ispravnim i dobrim, jeste čovekovo lepo ponašanje. Koji je bio drugi aspekt? (Moralnost i kvalitet čovekove ljudskosti.) Ukratko rečeno, to je čovekovo moralno postupanje. Iako žive prema svojim sotonskim naravima, svi iskvareni ljudi su izuzetno dobri u prerušavanju. Osim izreka koje se posebno odnose na površne pristupe i ponašanja, oni su, takođe, iznedrili brojne izreke i zahteve koji se tiču čovekovog moralnog postupanja. Koje izreke o moralnom postupanju kruže među ljudima? Navedite one za koje znate i koje su vam poznate, a zatim ćemo odabrati nekoliko uobičajenih izreka da bismo ih analizirali i o njima razgovarali. (Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep. Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima.) (Na dobrotu uzvrati zahvalnošću.) (Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih.) (Na zlo uzvrati dobrim.) (Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna.) (Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima.) Tako je, sve su ovo dobri primeri. Evo još nekih: „Kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao”, „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” i „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Sve ovo su zahtevi postavljeni u pogledu čovekovog moralnog postupanja. Ima li još nekih? (Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode.) Ovo je takođe zahtev koji je tradicionalna kultura ljudskog roda postavila u odnosu na čovekovo moralno postupanje, kao i merilo za procenjivanje moralnog postupanja ljudi. Koje još izreke znamo? (Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš.) Ova je nešto jednostavnija, ali se takođe računa. Zatim i ove: „Za prijatelja bih i metak primio”, „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”, „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi” i „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”. Nisu li i ovo primeri? (Da, jesu.) Baš kao i ovaj: „Svilene bube u proleće tkaju dok ne umru, a sveće gore sve dok im suze ne presuše”. Pogledajte koliko su velika njihova očekivanja u pogledu čovekovog ponašanja i vladanja! Od ljudi traže da kroz ceo život gore poput sveće i pretvore se u pepeo. Za čoveka se smatra da poseduje izrazit moralni karakter samo kada se vlada na ovaj način. Nije li to veliko očekivanje? (Da, jeste.) Ljudi su hiljadama godina pod uticajem ovih aspekata tradicionalne kulture i njima su vezani, i koji je rezultat? Da li oni proživljavaju ljudsko obličje? Da li proživljavaju smislene živote? Ljudi žive za ove stvari koje zahteva tradicionalna kultura, žrtvujući za njih svoju mladost, pa čak i ceo život, sve vreme verujući da su njihovi životi veoma ponosni i slavni. Na kraju, kada umru, ne znaju za šta su umrli, da li je njihova smrt imala ikakvu vrednost i smisao, niti da li su ispunili zahteve svog Stvoritelja. Ljudi su sasvim neupućeni u ove stvari. Koje još izreke i zahteve ima tradicionalna kultura u pogledu moralnog postupanja ljudi? Izreke „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje” i „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere” takođe su prikladne. A tu je i ona: „Za pravog gospodina, data reč je svetinja”, kao zahtev koji se tiče čovekove pouzdanosti. Ima li još izreka? (Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv.) Ovaj izraz se u izvesnoj meri podudara sa ovom temom. Mislim da smo naveli dovoljno primera. Izreke koje smo upravo pomenuli sadrže zahteve u pogledu čovekove posvećenosti, rodoljublja, pouzdanosti, čestitosti, kao i načela za odnose sa drugima, o tome kako ljudi treba da se ophode prema nekome ko im je pomogao ili kako da uzvrate na ljubaznost i tome slično. Neke od ovih izreka su jednostavnije, dok su druge nešto dublje. Najjednostavnije su: „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” i „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi”. Ovo su zahtevi koji se odnose na čovekovo vladanje. „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža” jeste zahtev koji se odnosi na ljudski moralni integritet i čestitost. Ove izreke manje-više spadaju u okvire koncepata blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti kineske tradicionalne kulture. Koliko izreka smo upravo naveli? (Dvadeset i jednu.) Pročitajte Mi ih. („Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”, „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, „Na zlo uzvrati dobrim”, „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”, „Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih”, „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna”, „Kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao”, „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”, „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, „Za prijatelja bih i metak primio”, „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”, „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi”, „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”, „Svilene bube u proleće tkaju dok ne umru, a sveće gore sve dok im suze ne presuše”, „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje”, „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”, „Za pravog gospodina, data reč je svetinja” i „Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv”.) Danas ćemo dodatno proučiti sve vrste „dobrih” osobina koje je ljudski rod rezimirao u pogledu moralnog postupanja. Različite tvrdnje tradicionalne kulture o moralnom postupanju postavljaju različite zahteve za čovekovu ljudskost i moralno postupanje. Neke od ljudi traže da uzvrate na primljenu ljubaznost, neke zahtevaju da ljudi pronađu radost u pomaganju drugima, neke su metode za ophođenje prema onim ljudima koje čovek ne voli, dok su druge metode za postupanje prema manama i nedostacima drugih ljudi ili sa ljudima koji imaju probleme. U ovim oblastima ljudima postavljaju granice i uspostavljaju neke zahteve i merila. Sve ovo su zahtevi i merila koje tradicionalna kultura ima u pogledu čovekovog moralnog postupanja i sve su to stvari koje kruže među ljudima. Svako ko je odrastao u Kini često će čuti ove izreke i znaće ih napamet. Sve ove tvrdnje o moralnom postupanju iz tradicionalne kulture manje-više spadaju u okvire blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti. Naravno, postoje i neke izreke koje ne spadaju u ovaj domen, s tim da one glavne manje-više baš tu spadaju. Ovo bi trebalo da vam bude jasno.

Danas nećemo na konkretan način razgovarati u zajedništvu o čemu je reč u određenoj izjavi o moralnom postupanju, niti ćemo na konkretan način raščlanjivati šta je suština ijedne određene izreke. Nateraću vas da se prvo pozabavite pripremnim proučavanjem. Pogledajte kakve razlike postoje između tvrdnji tradicionalne kulture o moralnom postupanju i merila koje Bog zahteva od čoveka da bi proživeo normalnu ljudskost. Koje izreke iz tradicionalne kulture su u jasnoj suprotnosti sa Božjim rečima i istinom? Ako se protumače doslovno, koje izreke podsećaju na Božje reči i istinu ili su donekle povezane sa njima? Za koje od ovih izreka veruješ da su pozitivne stvari i kojih od njih si se nekad striktno pridržavao nakon što si počeo da veruješ u Boga, sprovodeći ih u delo i poštujući ih kao da su kriterijum za tvoje stremljenje ka istini? Na primer, „Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih”. Da li vam je svima poznata ova izreka? Nakon što ste počeli da verujete u Boga, zar niste pomislili da treba da budete dobra osoba poput ove? I nakon što ste sopstvene interese žrtvovali zarad drugih, niste li pomislili da imate prilično dobru ljudskost i da ćete se Bogu zasigurno dopasti? Ili, pre nego što si verovao u Boga, možda si smatrao da su ljudi koji poseduju osobinu „da na zlo uzvrate dobrim” dobri ljudi – ti naprosto nisi bio voljan da to učiniš, nisi bio u stanju da to učiniš i nisi mogao da se toga pridržavaš, međutim, nakon što si počeo da veruješ u Boga, pridržavao si se tog merila i mogao si da sprovodiš u delo „opraštanje i zaboravljanje” u odnosu na one ljude koji su te u prošlosti povredili ili kojima si ranije zamerao ili koje si mrzeo. Možda misliš da je ova izreka o moralnom postupanju u skladu sa onim kada je Gospod Isus rekao da ljudima oprostiš sedamdeset sedam puta i da stoga budeš sasvim spreman da se suzdržiš u skladu sa tim. Možda to čak i sprovodiš u delo i toga se pridržavaš kao da je u pitanju istina, smatrajući da su ljudi koji uzvraćaju dobrim na zlo ljudi koji istinu sprovode u delo i slede put Božji. Da li posedujete ovakve misli ili ispoljavanja? Za koju izreku i dalje mislite da je po svojoj suštini slična istini i Božjim rečima, u meri da bi čak mogla i da zameni istinu, da ne bi bilo previše reći da to i jeste istina? Naravno, trebalo bi da bude lako razaznati izreku: „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje”. Većina ljudi može da vidi da ova izreka nije istina, već da je samo obmanjujuća krilatica koja gordo zvuči. „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje” jeste nešto što se govori nevernicima koji nemaju veru u Boga; to je zahtev koji vlada jedne zemlje postavlja prema svom narodu kako bi naučila ljude da vole svoju zemlju. Ova izreka nije u skladu sa istinom i nema nikakvo uporište u Božjim rečima. Može se reći da ova izreka suštinski nije istina i da ne može zameniti istinu. Ova izreka je gledište koje u potpunosti dolazi od Sotone i potiče od Sotone i služi vladajućoj klasi. Ona nema nikakve veze sa Božjim rečima niti sa istinom. Baš zato je izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje” potpuna neistina i nije nešto čega treba da se pridržava osoba sa normalnom ljudskošću. Prema tome, kakvi ljudi su u stanju da ovu izreku pogrešno smatraju istinom? Ljudi koji uvek smišljaju načine da steknu ugled, status i lični profit i oni koji žele da budu zvaničnici. Oni ovu izreku sprovode u delo kao da je istina ne bi li se ulagivali vladajućim klasama i ostvarili sopstvene ciljeve. Postoje neke izreke za koje ljudima nije lako da ih razaznaju. Iako ljudi znaju da ove izreke nisu istina, u svojim srcima i dalje osećaju da su te izreke tačne i u skladu sa doktrinom. Žele da žive prema ovim izrekama i da se na taj način vladaju kako bi podigli nivo sopstvenog morala i uzdigli sopstvenu ličnu harizmu, a ujedno učinili da drugi misle kako imaju ljudskost i da nisu neljudi. Koje vam je izreke bilo teško da razaznate? (Mislim da je bilo veoma teško razaznati izreku „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”. Posmatrao sam je kao pozitivnu stvar i smatrao da oni koji zahvalnošću uzvraćaju na ljubaznost jesu ljudi koji poseduju savest. „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere” predstavlja još jednu takvu izjavu. Ona znači da pošto se neko prihvatio zadatka poverenog od nekog drugog, treba da učini sve što je u njegovoj moći da ga obavi kako treba. Smatrao sam da je to pozitivna stvar, nešto što osoba sa savešću i razumom treba da učini.) Ima li još neko? (Tu je i izreka „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”. Smatrao sam da je osoba koja to može da učini neko sa odgovarajućom ljudskošću i moralnošću.) Još nešto? („Za pravog gospodina, data reč je svetinja.” Smatrao sam da predstavlja dobro moralno postupanje ako je neko ispunio ono što je rekao i ako je bio pouzdan.) Ranije ste smatrali da je to dobro moralno postupanje. Kako to vidite sada? (Moramo da sagledamo kakva je priroda te „reči” – je li ispravna ili pogrešna? Da li je pozitivna ili negativna? Ako neko zlim ljudima i antihristima kaže: „Štitiću te. Za pravog gospodina, data reč je svetinja”, a zatim, nakon što kuća Božja istraži i proveri okolnosti te osobe i ustanovi da ona štiti te zle ljude i antihriste, u tom slučaju ona čini zlo i opire se Bogu.) Ovo rasuđivanje je ispravno. Morate sagledati prirodu ove „reči” – da li je ona pozitivna ili negativna. Ako neko dok sprovodi u delo izreku „Za pravog gospodina, data reč je svetinja” čini nešto loše ili zlo, onda su koraci njegovog zlodela poput pomahnitalog galopa brzih konja, koji trče pravo u pakao i padaju u bezdan. Međutim, ako je njegova „reč” u skladu sa istinom, ima osećaj za pravdu, štiti delo Božje kuće i po volji je Bogu, u tom slučaju je ispravno sprovoditi u delo izreku „Za pravog gospodina, data reč je svetinja”. Iz ovih primera možete videti da u odnosu na reči tradicionalne kulture morate da budete razboriti. Morate razaznati različite situacije i pozadine i ove reči ne možete koristiti nasumično. Postoje određene reči koje očito ne odgovaraju stvarnosti i koje su očigledno pogrešne. Kada postupate sa ovim rečima, morate biti naročito obazrivi. Prema njima se morate odnositi kao da su jeresi i zablude. Postoje određene reči koje su ispravne jedino u određenim kontekstima i u određenom opsegu. U nekom drugom kontekstu ili okruženju, te reči ne opstaju; pogrešne su i škode ljudima. Ako ne možete da ih razaznate, verovatno ćete njima biti zatrovani i naudiće vam. Bez obzira na to jesu li reči tradicionalne kulture ispravne ili pogrešne odnosno bez obzira na to da li one u očima čoveka opstaju, nijedna od njih nije istina i nijedna od njih nije u skladu sa Božjim rečima. Ovo je sigurno. Stvari koje čovek vidi kao ispravne nisu nužno i stvari koje Bog smatra ispravnim. Reči koje čovek smatra dobrim nisu nužno za ljude korisne kada se sprovode u delo. U svakom slučaju, bez obzira na to da li ih ljudi sprovode u delo ili ne, odnosno da li od njih imaju koristi, stvari koje nisu u skladu sa istinom, koje nisu istina, sve su redom štetne čoveku, ne treba ih prihvatiti i ne smeju se koristiti. Mnogo je ljudi koji ne mogu da razaznaju ove stvari. Prema stvarima koje čovek smatra ispravnim odnosno za koje se iskvareni ljudski rod uobičajeno slaže da su ispravne, oni se odnose kao prema istini, pridržavaju ih se i sprovode ih u delo kao da su istina. Da li je ovo prikladno? Da li se kroz primenu lažnih istina i pseudoistina može zadobiti Božje odobravanje? Sve ono za šta se ljudski rod uobičajeno slaže da je ispravno i istina jeste lažno, imitacija je i treba zauvek da bude odbačeno. Dakle, jesu li stvari koje smatrate ispravnim i pozitivnim zapravo istina? Hiljadama godina niko nikada nije porekao ove reči; svi ljudi veruju da su ove reči tačne i pozitivne, međutim, mogu li ove reči zaista postati istina? (Ne, ne mogu.) Ako ove reči ne mogu postati istina, jesu li one u tom slučaju same po sebi istina? (Ne, nisu.) One nisu istina. Ako se ljudi prema ovim rečima odnose kao da su istina, mešaju ih sa Božjim rečima i zajedno ih sprovode u delo, mogu li se te reči i izreke uzdići na nivo istine? Nipošto ne mogu. Ma koliko da ljudi streme ovim stvarima ili ih se drže, Bog ih nikada neće odobravati, jer Bog je svet. Iskvarenim ljudima On nipošto ne dozvoljava da sotonske stvari mešaju sa istinom ili sa Njegovim rečima. Sve stvari koje proizlaze iz čovekovih misli i gledišta potiču od Sotone – bez obzira na to koliko su dobre, one i dalje nisu istina i ne mogu postati nečiji život.

Izreke tradicionalne kulture o moralnom postupanju potiču od Sotone. Nastale su među iskvarenim ljudskim rodom i prikladne su samo za nevernike i za one koji ne vole istinu. Ljudi koji veruju u Boga i koji streme ka istini, pre svega, treba da budu u stanju da razaznaju ove stvari i da ih odbace, jer će te izreke imati neke negativne posledice po ljude, dezorijentisaće ih i navesti da krenu pogrešnim putem. Na primer, među primerima koje smo upravo naveli postoji izreka: „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”. Hajde da prvo porazgovaramo o delu izreke „Dobar podanik ne služi dva kralja”. Ako je ovaj kralj mudra, sposobna i pozitivna ličnost, onda to što ga ti podržavaš, slediš i braniš pokazuje da imaš ljudskost, moral i plemenit karakter. Međutim, ako je kralj despot i praznoglav, ako je đavo, a ti ga svejedno slediš, braniš ga i ne okrećeš se protiv njega, kakva je ova „odanost” koju poseduješ? To je bezumna i slepa odanost; slepa je i bezumna. U tom slučaju, tvoja odanost je pogrešna i postala je negativna stvar. Kada je u pitanju ovakav demonski kralj i đavo, više ne bi trebalo da se pridržavaš izreke: „Dobar podanik ne služi dva kralja”. Treba da napustiš i odbaciš ovog kralja i udaljiš se od njega – treba da napustiš tamu i odabereš svetlost. Ako i dalje biraš da budeš odan ovom kralju, onda si njegov pokorni sluga i saučesnik. Prema tome, u određenim okolnostima i kontekstima, sama zamisao odnosno pozitivno značenje i vrednosti koje ova izreka veliča ne postoje. Iz ovoga možete videti da iako ova izreka zvuči veoma pravično i pozitivno, njena primena je ograničena na svega nekoliko posebnih okolnosti i konteksta; nije primenljiva u svakoj okolnosti ili kontekstu. Ako se ljudi slepo i bezumno pridržavaju ove izreke, samo će se zagubiti i poći pogrešnim putem. Posledice toga su nezamislive. Naredni deo ove izreke glasi: „niti dobra žena može da ima dva muža”. Na šta se ovde odnosi „dobra žena”? Odnosi se na ženu koja je čestita, koja je verna samo jednom mužu. Ona mora da mu bude verna do samoga kraja i da se nikada ne predomisli, bez obzira na to je li on dobra osoba ili to nije. Čak i ako njen muž umre, ona mora ostati udovica do kraja svog života. Ovo je takozvana čestita i verna žena. Tradicionalna kultura nalaže da sve žene budu čestite i verne supruge. Da li je ovo bio pošten način ophođenja prema ženama? Zašto su muškarci mogli da imaju više žena, dok žene nisu mogle da se preudaju čak ni kad bi im muževi umrli? Muškarci i žene nisu imali jednak položaj. Ako je žena bila sputana rečima „niti dobra žena može da ima dva muža” i odlučila da bude čestita i verna supruga, šta je mogla da dobije? U najboljem slučaju bi, nakon njene smrti, bio podignut spomenik u znak sećanja na njenu čestitost. Ima li ovo smisla? Da li biste se složili da su žene u životu imale tešku sudbinu? Nakon što bi im muževi umrli, zašto nisu imale pravo da se preudaju? Ovo je gledište koje veliča tradicionalna kultura i predstava koje se ljudski rod oduvek držao. Ako bi ženin muž umro, ostavljajući za sobom nekoliko dece, a ona nije mogla da priušti da se brine o njima, šta je mogla da učini? Morala je da moli za hranu. Ako nije htela da joj deca pate i ako je želela da pronađe način da preživi, morala je da se preuda i da živi sa činjenicom da joj je ime okaljano, uz osudu javnosti, pri čemu bi je se društvo i široke mase klonili i na nju bi gledali s nipodaštavanjem. Morala je bespogovorno da prihvati poniženje i da trpi uvrede društva kako bi njena deca mogla da imaju normalan odgoj. Iz ove perspektive, iako ona nije živela u skladu sa merilom „niti dobra žena može da ima dva muža”, nisu li njeno ponašanje, pristupi i žrtve bili vredni poštovanja? Nakon što bi njena deca odrasla i shvatila majčinu ljubav prema njima, makar bi je oni poštovali i svakako je zbog njenog ponašanja ne bi gledali s omalovažavanjem niti je izbegavali. Umesto toga, bili bi zahvalni i smatrali bi da je majka poput njihove izuzetna. Ipak, javno mišljenje ne bi bilo u skladu sa njihovim. Kako god posmatrali stvari, iz ugla društva koji čovek zagovara i koji je isti kao i gledište da „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”, ova majka nije bila dobra osoba jer se suprotstavila ovoj tradicionalnoj predstavi o moralnosti. Shodno tome, pripisali bi joj da ima problematično moralno postupanje. Prema tome, zašto bi se mišljenja i stanovišta njene dece u odnosu na nju razlikovali od gledišta koje tradicionalna kultura ima prema njoj? Zato što bi njena deca ovaj problem posmatrala iz ugla preživljavanja. Da se ova žena nije preudala, ona i njena deca ne bi imali sredstva da prežive. Da se ona pridržavala ove tradicionalne predstave, za nju ne bi bilo načina da živi – umrla bi od gladi. Odabrala je da se preuda kako bi spasila živote svoje dece i svoj sopstveni. Imajući u vidu ovaj kontekst, nije li potpuno pogrešno što je tradicionalna kultura i javno mišljenje osuđuju? Njih ne zanima hoće li ljudi živeti ili neće! Prema tome, koji su smisao i vrednost pridržavanja ove tradicionalne predstave o moralnosti? Može se reći da u tome nema nikakve vrednosti. To je nešto što povređuje ljude i škodi im. Kao žrtve ove predstave, ova žena i njena deca su iz prve ruke iskusili ovu činjenicu, ali se niko nije obazirao na njih niti je sa njima saosećao. Nisu mogli ništa drugo nego da progutaju svoj bol. Šta mislite, da li je ovo društvo pravično? Zašto su ovakvo društvo i zemlja tako zli i mračni? Zato što tradicionalna kultura koju je Sotona usadio u čoveka i dalje kontroliše ljudsko razmišljanje i vlada javnim mnjenjem. Sve do danas, niko nije mogao jasno da sagleda ovo pitanje. Nevernici se i dalje drže predstava i gledišta tradicionalne kulture, smatrajući da su oni ispravni. Sve do danas, oni nisu odbacili ove stvari.

Dakle, kada pogledamo izreku „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”, možete ustanoviti da iz koje god perspektive da je posmatramo, ona nije pozitivna stvar, već čisto čovekova predstava i uobrazilja. Zašto kažem da ona nije pozitivna stvar? (Zato što nije istina, već čovekova predstava i uobrazilja.) U stvari, veoma mali broj ljudi može da učini ono što ova izreka traži. Ona je samo prazna teorija i čovekova predstava i uobrazilja, međutim, pošto se ukorenila u ljudskom srcu, postala je svojevrsno javno mišljenje i mnogi su u skladu s njom sudili o ovakvim stvarima. Prema tome, koja je suština perspektive i gledišta iz kojih je javno mišljenje prosuđivalo o ovakvim stvarima? Zašto je javno mišljenje ovako oštro osuđivalo ženu koja se preudala? Zašto su ljudi kritikovali ovakvu osobu, izbegavali je i na nju gledali s nipodaštavanjem? U čemu je bio razlog? Ne razumete, zar ne? Nije vam jasno kada su u pitanju činjenice; znate samo da to nije istina i da nije u skladu sa Božjim rečima. Pa, reći ću vam, a kada to budem učinio, moći ćete jasno da posmatrate ovakve stvari. Zato što je javno mišljenje ovu ženu procenjivalo isključivo na osnovu jedne stvari i jednog postupka – njene ponovne udaje – i usko definisalo kvalitet njene ljudskosti na osnovu te jedne stvari, umesto da posmatra stvarni kvalitet njene ljudskosti. Zar to nije nepošteno i nepravedno? Javno mišljenje nije posmatralo kakva je inače bila ljudskost te žene – da li je ona bila zla ili ljubazna osoba, da li je volela pozitivne stvari, da li je povređivala druge ljude ili im nanosila štetu, ili da li je ona bila raskalašna žena pre nego što se preudala. Da li su ljudi u društvu i javno mišljenje na osnovu ovih stvari sveobuhvatno procenjivali ovu ženu? (Ne, nisu.) Dakle, na čemu su ljudi u to vreme zasnivali svoju procenu? Zasnivali su je na izreci „niti dobra žena može da ima dva muža”. Svi su mislili: „Žene treba da se udaju samo jedanput. Čak i ako ti muž umre, treba da ostaneš udovica do kraja svog života. Na kraju krajeva, ti si žena. Ako ostaneš verna sećanju na svog muža i ne preudaš se, u znak sećanja na tvoju čestitost podići ćemo ti spomenik – možemo ti podići i njih deset! Nikoga nije briga koliko patiš niti koliko ti je teško da podižeš svoju decu. Nikoga neće biti briga čak ni ako na ulici moraš da prosiš za hranu. Svejedno moraš da se pridržavaš izreke: ’niti dobra žena može da ima dva muža’. Jedino ćeš postupajući na ovaj način biti dobra žena i posedovati ljudskost i moral. Ako se preudaš, u tom slučaju si loša žena i drolja.” Ovim se sugeriše da žena može postati dobra, čestita i verna osoba sa plemenitim moralnim postupanjem i karakterom jedino ako se ne preuda. U okviru koncepata tradicionalne kulture o blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti, izreka „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža” postala je uporište za ocenjivanje ljudi. Ljudi su se odnosili prema ovoj izreci kao da je istina i koristili su je kao merilo za procenjivanje drugih. U tome je suština ove stvari. Budući da je neko posedovao određenu vrstu ponašanja koje nije bilo u skladu sa zahtevima i merilima postavljenim od tradicionalne kulture, označen je kao osoba koja poseduje ljudskost lošeg kvaliteta i loše moralno postupanje, da ima lošu i užasnu ljudskost. Da li je to uopšte pošteno? (Ne, nije.) Dakle, da bi bila dobra žena, kakve moraju da budu okolnosti i koju cenu moraš da platiš? Ako želiš da budeš dobra žena, moraš da budeš verna samo jednom mužu, a ako ti muž umre, moraš da ostaneš udovica. Ti i tvoja deca morate izaći na ulicu da prosite i da podnesete da vas drugi ismevaju, udaraju, viču na vas, maltretiraju vas i vređaju. Je li to prikladan način za postupanje prema ženama? (Ne, nije.) Ipak, to je ono što ljudi rade, radije bi da te vide kako na ulici prosiš i živiš bez krova nad glavom, ne znajući odakle će doći tvoj sledeći obrok, i niko neće mariti, neće sa tobom saosećati niti će na tebe obraćati pažnju. Bez obzira na to koliko dece imaš ili koliko ti je naporan život, čak i ako ti deca umru od gladi, nikoga neće biti briga. Ali, ako se preudaš, ti nisi dobra žena. Bićeš obasuta rečima prezira i gnušanja, i nemalim brojem reči uvrede i osude. Svašta će ti govoriti, a samo tvoja deca i mali broj tvojih rođaka i prijatelja uputiće ti reči saosećanja i podrške. Kako je do ovoga došlo? Ovo je neposredno povezano sa obrazovanjem i uslovljavanjem tradicionalne kulture. Ovo je rezultat izreke „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”, koju zagovara tradicionalna kultura. Šta se može videti iz ovih stvari? Šta je skriveno u izreci: „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”? Čovekova lažnost, licemerje i surovost. Može se desiti da žena nema šta da jede, možda neće moći da preživi i biće na ivici da umre od gladi, a niko neće saosećati sa njom; umesto toga, svi će zahtevati da zadrži svoju čestitost. Ljudi bi je radije videli kako umire od gladi i podigli bi spomenik u njenu čast nego što bi joj dozvolili da izabere da preživi. S jedne strane, ovo pitanje razotkriva svojeglavost ljudskog roda. S druge strane, ono razotkriva licemerje i pokvarenost ljudskog roda. Ljudski rod ne pruža nikakvo saosećanje, razumevanje niti pomoć ranjivim grupama ili onima koji zaslužuju sažaljenje. Povrh toga, tom povređivanju ljudski rod pridodaje i uvredu koristeći smešnu teoriju i pravilo da „niti dobra žena može da ima dva muža”, da bi ljude osudio i odgurnuo ih u smrt. To prema ljudima nije pravedno. Ne samo da je to protivno Božjim rečima i zahtevima koje Gospod stvaranja postavlja ljudskom rodu, već je istovremeno u suprotnosti sa merilima čovekove savesti i razuma. Da li je onda poštena perspektiva iz koje su deca ove žene posmatrala ovaj problem? Zar nisu imali opipljive koristi od drugog braka svoje majke i cene koju je ona platila? Kada je reč o samom postupku, deca su poštovala svoju majku i podržavala je, ali odakle je došla ta podrška? Ona naprosto dolazi otud što je njihova majka zarad njihovog opstanka odlučila da se preuda, omogućavajući im da nastave da žive i spasavajući njihove živote. To je sve. Da njihova majka nije to učinila kako bi im spasla živote, oni ne bi odobravali niti podržali njenu odluku da se ponovno uda. Prema tome, pogled koji su oni kao njena deca imali na ponovni brak svoje majke nije bio sasvim pošten. U oba slučaja, bilo da je to iz perspektive javnog mišljenja ili iz perspektive njene dece, način na koji su se ljudi odnosili prema ovoj majci i merila koja su koristili da je procenjuju nisu bili zasnovani na pravoj prirodi njene ljudskosti. U tome je greška koju su ljudi napravili u načinu na koji su se odnosili prema ženi koja se preudala. Iz ovoga se jasno vidi da izreka koju je uspostavila tradicionalna kultura, „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”, ne potiče od Boga, već od Sotone i da nema nikakve veze sa istinom. Perspektive iz kojih ljudi posmatraju sve stvari i načini na koje oni gledaju na moralnost ili nemoralnost bilo koje osobe nisu zasnovani na istini niti na Božjim rečima, već se temelje na gledištima tradicionalne kulture i na zahtevima koje pred čoveka postavljaju koncepti tradicionalne kulture o blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti. Šta su blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost? Odakle potiču ovi koncepti? Na površini, izgleda kao da potiču od mudraca drevnog i čuvenog naroda, dok u stvarnosti oni potiču od Sotone. To su različite izreke koje je Sotona postavio kako bi kontrolisao i ograničio ljudsko ponašanje, uspostavio merilo, obrazac i matricu za ljudsko moralno postupanje. Zapravo, svi ovi mudraci drevnog i čuvenog naroda imali su sotonske prirode i svi su vršili službu za Sotonu. Bili su đavoli koji su obmanuli ljude. Zato je činjenično sasvim utemeljeno reći da su ovi koncepti potekli od Sotone.

Kada ljudi procenjuju moralni karakter drugih ljudi, kao i to da li je njihova ljudskost dobra ili loša, oni to čine samo na osnovu čuvene izreke iz tradicionalne kulture; donose presudu i zaključak o kvalitetu ljudskosti drugih ljudi samo na osnovu toga kako oni pristupaju jednoj stvari. Ovo je očigledno pogrešno i netačno. Prema tome, kako neka osoba na tačan, objektivan i pošten način može da proceni da li je nečija ljudskost dobra ili loša? Koja su načela i merila za procenjivanje tih ljudi? Precizno govoreći, načela i merila za ovu procenu moraju biti istina. Jedino su Stvoriteljeve reči istina i samo one imaju autoritet i silu. Reči iskvarenih ljudi nisu istina, nemaju autoritet i ne treba ih koristiti kao osnovu ili načela za procenjivanje ljudi. Dakle, jedini tačan, objektivan i pošten način za procenu moralnog karaktera ljudi i toga da li je njihova ljudskost dobra ili loša jeste primenom Stvoriteljevih reči i istine kao nečijeg polazišta. Među iskvarenim ljudima je poznata izreka „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”. Njen izvor nije prikladan, dolazi od Sotone. Budu li ljudi na osnovu Sotoninih reči odmeravali kvalitet ljudskosti drugih ljudi, njihovi zaključci će sasvim sigurno tada biti pogrešni i nepošteni. Dakle, kako se pošteno i tačno može proceniti kvalitet morala neke osobe, kao i to da li je njena ljudskost dobra ili loša? To se mora zasnivati na nameri, cilju i rezultatima postupaka te osobe, kao i na značenju i vrednosti onoga što ona čini, a takođe i na osnovu njenih stavova i izbora koje pravi u smislu načina na koji se odnosi prema pozitivnim stvarima. Ovo će biti potpuno tačno. Ta osoba ne mora nužno da veruje u Boga – možeš da primetiš da postoje i neki nevernici koji, iako nisu bili izabrani od Boga, objektivno poseduju pristojnu ljudskost, u toj meri da je njihova ljudskost čak i boljeg kvaliteta nego kod nekih koji veruju u Boga. Baš kao što neki religiozni ljudi, koji su prihvatili Božje delo poslednjih dana, i koji dugi niz godina veruju u Boga, uvek pomišljaju da traže novac od crkve kada ugošćuju braću i sestre, i braći i sestrama uvek jadikuju kako su siromašni, dok u sebi gaje pohlepu za novcem i stvarima. Kada im braća i sestre daju nešto mesa, povrća, žitarica i tome slično da ih ovi koriste dok su domaćini, oni ih potajno čuvaju kako bi ih njihova sopstvena porodica pojela. Kakvi su ovo ljudi? Je li njihova ljudskost dobra ili loša? (Loša je.) Ovakvi ljudi su pohlepni, vole da iskorišćavaju ljude i lošeg su karaktera. Neki nevernici, koji su neposredno prihvatili Božje delo poslednjih dana, veoma su spremni da ugoste braću i sestre. Ne odustaju od namere da koriste svoj novac da ih ugoste i odbijaju crkveni novac. Koliko god novca da im crkva dȃ, oni od toga ne potroše ni paru i ne žude ni za čim od toga – sve to čuvaju i kasnije vraćaju crkvi. Kada im braća i sestre kupuju stvari koje će im koristiti dok su domaćini, oni sve to čuvaju ne bi li to koristili i pojeli braća i sestre koje ugošćuju. Kada ta braća i sestre odu, oni ove stvari odlažu u ostavu i iznose ih tek sledeći put kada im neka braća i sestre dođu da kod njih borave. U njihovim mislima postoji vrlo jasna razlika i nikada nisu prisvojili ništa od crkvenih stvari. Ko ih je tome naučio? Niko im to nije rekao, pa kako su znali šta da urade? Kako su to umeli da urade? Većina ljudi nije u stanju da ovo učini, ali oni to mogu. U čemu je ovde problem? Nije li to razlika u ljudskosti? U pitanju je razlika u kvalitetu njihove ljudskosti i razlika u njihovom moralu. Pošto postoji razlika u moralu ove dve vrste ljudi, postoji li razlika među njihovim stavovima prema istini i pozitivnim stvarima? (Da, postoji.) Od ove dve vrste ljudi, kojoj vrsti će biti lakše da uđe u istinu? Za koju vrstu je verovatnije da će stremiti ka istini? Ljudi sa dobrim moralom će verovatnije stremiti ka istini. Da li vi to vidite na ovaj način? Vi to ne vidite na ovaj način, već samo slepo primenjujete pravila, razmišljajući da religiozni ljudi koji znaju kako da deklamuju reči i doktrine treba da budu sposobni da to učine, dok nevernici koji su tek počeli da veruju u Boga, koji još ne umeju da deklamuju reči i doktrine, nisu u stanju da to učine. Međutim, stvarnost je upravo suprotna. Zar nije pogrešno i smešno da ljude i stvari posmatrate na ovaj način? Ja stvari ne posmatram na ovaj način. Kada dolazim u kontakt sa ljudima, Ja sveobuhvatno sagledavam njihov stav prema različitim stvarima, a posebno način na koji se ponašaju dve različite vrste ljudi kada pristupaju istoj situaciji i kakve odluke oni donose. Ovim se bolje dočarava kakva je njihova ljudskost. Koji od ova dva pristupa je pošteniji i objektivniji? Poštenije je neku osobu procenjivati na osnovu njene priroda-suštine, nego na osnovu njenih spoljnih postupaka. Ako neko svoju procenu zasniva na gledištima tradicionalne kulture, uzimajući u obzir postupke neke osobe u jednoj situaciji i koristeći te postupke kao merilo kako bi o njoj doneo presudu i zaključak, to je pogrešno i nepošteno prema toj osobi. Čovek mora da napravi tačnu procenu na osnovu kvaliteta ljudskosti te osobe, njenog ponašanja u celini i puta kojim ona ide. Samo je ovo pravedno i razumno, a takođe i pošteno prema toj osobi.

Nijedna tvrdnja o moralnom postupanju koju smo ovde danas naveli nema nikakve veze sa Božjim rečima i nijedna od njih nije u skladu sa istinom. Koliko god neka izreka bila tradicionalna ili pozitivna, ona ne može postati istina. Izreke o moralnom postupanju potiču iz stvari koje veliča tradicionalna kultura i one nemaju nikakve veze sa istinama za koje Bog zahteva da im čovek stremi. Bez obzira na to koliko pohvalno se ljudi izjašnjavaju o ovim različitim izrekama o čovekovom moralnom postupanju odnosno koliko dobro ih ljudi ispunjavaju ili koliko ih se čvrsto drže, to ne znači da su ove izreke istina. Čak i ako se većina ljudi na zemlji pridržava ovih stvari i u njih veruje, one neće postati istina – baš kao što laž ostaje laž, čak i ako je izgovorite hiljadu puta. Laži ne mogu nikada postati istina. Laži su lažne tvorevine koje sadrže Sotonine smicalice, stoga one ne mogu zameniti istinu, a kamoli to i postati. Isto tako, različiti zahtevi koje ljudi postavljaju u pogledu čovekovog moralnog postupanja ne mogu postati istina. Koliko god da ih se čvrsto držiš odnosno koliko god da ih se dobro pridržavaš, sve što to o tebi govori jeste da u očima čoveka imaš dobro moralno postupanje – no, da li u očima Božjim imaš ljudskost? Ne nužno. Naprotiv, kada bi se veoma dobro i čvrsto držao svakog aspekta i pravila koncepata tradicionalne kulture o blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti, previše bi se udaljio od istine. Zašto je to tako? Zato što bi ljude i stvari posmatrao i vladao se i postupao prema ovim tvrdnjama o moralnom postupanju, i njih koristio kao svoje kriterijume. To je isto kao da nagnete glavu da biste pogledali na sat – vaša perspektiva bi bila pogrešna. Konačni rezultat ovoga bi bio u tome da tvoja gledišta na ljude i stvari, kao i tvoje vladanje i postupanje, ne bi imali nikakve veze sa istinom niti sa Božjim zahtevima i ti bi bio daleko od puta Božjeg koji treba da slediš – možda bi čak trčao u suprotnom smeru i postupao na način koji poništava tvoje sopstvene ciljeve. Što se više budeš držao ovih izreka o moralnom postupanju i cenio ih, Bog će sve više imati odbojnost prema tebi, sve više ćeš se udaljavati od Boga i istine i Bogu ćeš se sve više suprotstavljati. Ma koliko da misliš da je neka od ovih izreka o moralnom postupanju tačna, odnosno, ma koliko dugo da je se pridržavaš, to ne znači da istinu sprovodiš u delo. Bez obzira na to koje merilo ponašanja tradicionalne kulture smatraš ispravnim i razumnim, ono nije stvarnost pozitivnih stvari; nipošto nije istina, niti je u skladu sa istinom. Pozivam te da požuriš i razmisliš o sebi: odakle potiče ova stvar koje se držiš? Da li koristiti je kao načelo i merilo za procenu ljudi i postavljanje zahteva prema njima ima uporište u Božjim rečima? Ima li uporište u istini? Da li ti je jasno koje su posledice toga što sprovodiš u delo ovaj zahtev tradicionalne kulture? Ima li on ikakve veze sa istinom? Treba da razaznaš i analiziraš da li time što koristiš ovaj zahtev tradicionalne kulture kao uporište za svoje postupke i kao sopstveni kriterijum, i posmatraš ga kao pozitivnu stvar, ti protivrečiš istini, opireš se Bogu i povređuješ istinu. Koja će biti posledica toga što se slepo držiš stavova i izreka koje veliča tradicionalna kultura? Ako budeš zaveden ili prevaren ovim izrekama, možeš da zamisliš kakav će biti tvoj ishod i kraj. Ako ljude i stvari posmatraš iz perspektive tradicionalne kulture, biće ti teško da prihvatiš istinu. Nikada nećeš moći da ljude i stvari posmatraš prema Božjim rečima i istini. Čovek koji razume istinu treba da analizira različite tvrdnje i zahteve tradicionalne kulture u pogledu moralnog postupanja. Trebalo bi da detaljno analiziraš koju od njih najviše ceniš i uvek je se pridržavaš, koja ti uvek služi kao osnova i kriterijum za način na koji posmatraš ljude i stvari, kao i za način na koji se vladaš i postupaš. Zatim, radi poređenja, te stvari kojih se pridržavaš treba da odmeriš u odnosu na Božje reči i zahteve i da proveriš da li ovi aspekti tradicionalne kulture protivreče ili se suprotstavljaju istinama koje Bog izražava. Ustanoviš li zaista problem, moraš trenutno da raščlaniš u čemu su tačno ovi aspekti tradicionalne kulture pogrešni i apsurdni. Kada ti ova pitanja budu jasna, znaćeš šta je istina a šta zabluda; imaćeš put primene i moći ćeš da izabereš put kojim treba da ideš. Traži istinu na ovaj način i moći ćeš da ispraviš svoje načine postupanja. Koliko god da su takozvani zahtevi i izreke ljudskog roda o moralnom karakteru ljudi standardizovani, odnosno, ma koliko da oni odgovaraju ukusima, pogledima, željama, pa čak i interesima širokih masa, oni nisu istina. To je nešto što moraš da shvatiš. I budući da nisu istina, trebalo bi da požuriš da ih odbaciš i napustiš. Moraš takođe da analiziraš njihovu suštinu, kao i posledice koje nastaju kada ljudi prema njima žive. Mogu li u tebi oni zaista izazvati istinsko pokajanje? Mogu li ti oni zaista pomoći da spoznaš sebe? Mogu li te zaista navesti da proživiš ljudsko obličje? Ne mogu da učine ništa od ovoga. Samo će te učiniti licemernim i samopravednim. Učiniće te lukavijim i rđavijim. Ima nekih koji kažu: „U prošlosti, kad smo se pridržavali ovih aspekata tradicionalne kulture, osećali smo se kao dobri ljudi. Kad su drugi ljudi posmatrali kako se ponašamo, i oni su smatrali da smo dobri ljudi. Dok zapravo u svom srcu znamo na kakvo smo zlo spremni. Time što učinimo malo dobrog to se samo prikriva. Međutim, ako napustimo lepa ponašanja koja tradicionalna kultura od nas zahteva, šta umesto toga treba da uradimo? Koja će ponašanja i ispoljavanja Bogu doneti slavu?” Šta mislite o ovom pitanju? Zar oni još uvek ne znaju koje istine oni koji veruju u Boga treba da sprovode u delo? Bog je izrazio toliko mnogo istina i toliko je istina koje ljudi treba da sprovode u delo. Zašto onda odbijate da istinu sprovodite u delo i istrajavate u tome da budete lažni dobri ljudi i licemeri? Zašto se pretvaraš? Ima nekih koji kažu: „Postoji mnogo dobrih aspekata tradicionalne kulture! Na primer: ’Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode’ – ovo je predivna izreka! Ovo je ono što ljudi treba da sprovode u delo. Kako Ti možeš da je tek tako odbaciš? Kao i: ’Za prijatelja bih i metak primio’ – kako odano i junački! U životu je oplemenjujuće imati takvog prijatelja. A tu je i: ’Svilene bube u proleće tkaju dok ne umru, a sveće gore sve dok im suze ne presuše’. Ova izreka je tako duboka i odiše kulturom! Ako nam ne dozvoljavaš da živimo prema ovim izrekama, prema čemu onda treba da živimo?” Ukoliko je ovo ono što misliš, u tom slučaju su godine koje si proveo slušajući propovedi sve redom provedene uludo. Ne shvataš čak ni to da čovek mora da se vlada makar tako što će živeti prema merilima savesti i razuma. Nisi zadobio ni trunku istine i ove godine si proživeo uludo.

Ukratko, iako smo naveli ove izreke o moralnom postupanju iz tradicionalne kulture, cilj ovoga nije samo u tome da budete obavešteni da one predstavljaju ljudske predstave i uobrazilje, da potiču od Sotone i ništa više. Cilj je u tome da vas navede da jasno razumete da je suština ovih stvari lažna, prerušena i obmanjujuća. Čak i ako ljudi poseduju ova ponašanja, to nipošto ne znači da oni proživljavaju normalnu ljudskost. Umesto toga, oni koriste ova lažna ponašanja da prikriju svoje namere i ciljeve, da sakriju svoje iskvarene naravi i svoju priroda-suštinu. Posledično, ljudi postaju sve bolji u pretvaranju i obmanjivanju drugih, što ih opet navodi da budu još iskvareniji i još više zli. Moralna merila tradicionalne kulture kojih se pridržava iskvareni ljudski rod nespojiva su sa istinama koje Bog izražava i nisu u skladu ni sa jednom rečju kojom Bog podučava ljude, među njima nema baš nikakve povezanosti. Ako se i dalje pridržavaš aspekata tradicionalne kulture, u tom slučaju si potpuno zaveden i zatrovan. Ako postoji ijedna stvar u kojoj se držiš tradicionalne kulture i u kojoj se pridržavaš njenih načela i gledišta, onda se buniš protiv Boga i povređuješ istinu, i po tom pitanju se suprotstavljaš Bogu. Ako se držiš ijedne od ovih tvrdnji o moralnom postupanju, na nju se obavezuješ i posmatraš je kao kriterijum ili osnovu za način na koji posmatraš ljude ili stvari, onda si u tome pogrešio, a ako u određenoj meri osuđuješ ljude ili im nanosiš štetu, počinićeš greh. Ako uvek istrajavaš u tome da svakoga odmeravaš prema moralnim merilima tradicionalne kulture, onda će broj ljudi koje si osudio i naneo im nepravdu nastaviti da se umnožava i ti ćeš sigurno osuđivati Boga i opirati Mu se, postajući tada arhigrešnik. Zar ne primećujete da, izložen obrazovanju i uslovljavanju tradicionalne kulture, ceo ljudski rod postaje sve više zao? Zar svet ne postaje mračniji? Što je neko više sazdan od Sotone i đavola, tim više ga obožavaju; što više neko istinu sprovodi u delo, svedoči o Bogu i Bogu udovoljava, sve više će biti potisnut, isključen, osuđen ili čak pogubljen raspećem. Nije li to činjenica? Od sada pa nadalje, trebalo bi da u zajedništvu često razgovarate o onome o čemu smo danas u zajedništvu razgovarali ovde. Ako nakon razgovora u zajedništvu postoje stvari koje ne razumete, na trenutak ih ostavite po strani i razgovarajte o onim delovima s kojim možete da se izborite sve dok i njih ne budete shvatili. O ovim rečima razgovarajte sve dok ne postanu savršeno jasne i potpuno ih ne budete shvatili, tada ćete istinu moći tačno da sprovodite u delo i moći ćete da uđete u stvarnost. Kada budete u stanju da jasno razaznate da li je bilo koja izreka ili stvar istina, odnosno da je u pitanju tradicionalna kultura a ne istina, ukazaće vam se veći put kojim ulazite u istina-stvarnost. Konačno, kada kroz razgovor budete u stanju da shvatite svaku istinu koju treba da sprovodite u delo i kada postignete opštu saglasnost, kada budete dosledni u svojim stavovima i shvatanjima, kada znate koje su stvari pozitivne, a koje negativne, koje stvari dolaze od Boga, a koje dolaze od Sotone, i kada ste u zajedništvu razgovarali na tu temu sve dok vam te stvari nisu postale jasne i transparentne, tek tada ćete razumeti istinu. Nakon toga, izaberite istina-načela koja treba da sprovodite u delo. Na taj način ćete ispuniti merila u pogledu ponašanja koja je Bog postavio i makar ćete imati ponešto od ljudskog obličja. Ako ste u stanju da razumete istinu i da uđete u stvarnost, onda ćete moći da u potpunosti proživite ljudsko obličje. Tek tada ćete biti potpuno u skladu sa Božjim namerama.

5. mart 2022. godine