Da li se sećate šta je bio sadržaj našeg razgovora u zajedništvu na poslednjem okupljanju? (Bog je prvo govorio po čemu se ono što ljudi smatraju lepim ponašanjima razlikuje od proživljavanja normalne ljudskosti kakvu Bog zahteva, a zatim je govorio o čovekovom moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi i rezimirao dvadeset i jednu tvrdnju o čovekovom moralnom postupanju.) Na našem poslednjem okupljanju sam govorio o dve teme. Prvo sam još malo govorio na temu lepog ponašanja, a zatim sam započeo razgovor kratkom i jednostavnom besedom o čovekovom karakteru, ponašanju i čestitosti, ne ulazeći previše u detalje. Šta znači stremiti ka istini tema je o kojoj smo već nekoliko puta razgovarali, i dovršio sam Svoj govor o svim lepim ponašanjima u vezi sa stremljenjem ka istini koja je trebalo razotkriti i analizirati. Prošli put sam takođe govorio ponešto o nekim osnovnim temama u vezi sa čovekovim moralnim postupanjem. Iako te izjave o moralnom postupanju nisam detaljno otkrivao niti analizirao, naveli smo priličan broj primera različitih tvrdnji o čovekovom moralnom postupanju – da budemo precizni, dvadeset i jednu. Тај dvadeset i jedan primer u osnovi su različite izjave koje tradicionalna kineska kultura usađuje u ljude i u kojima preovlađuju ideje blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti. Na primer, pomenuli smo razne izreke o čovekovom moralnom postupanju koje se odnose na odanost, pravednost, pristojnost i poverenje, kao i one o tome kako muškarci, žene, zvaničnici i deca treba da se ponašaju i tako dalje. Nezavisno od toga da li je ova dvadeset i jedna tvrdnja potpuna i sveobuhvatna, one su u svakom slučaju u stanju da u osnovi predstave suštinu različitih zahteva koje tradicionalna kineska kultura postavlja u vezi sa čovekovim moralnim postupanjem, kako u ideološkom tako i u suštinskom smislu. Nakon što smo naveli te primere, da li ste o njima razmišljali i u zajedništvu razgovarali? (O njima smo donekle razgovarali tokom naših okupljanja i ustanovili smo da je neke od tih izjava lako pomešati sa istinom. Između ostalih na primer, „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, „Za prijatelja bih i metak primio”, kao i „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”.) U ostale izreke se ubrajaju: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”, „Za pravog gospodina, data reč je svetinja”, „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, „Kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao” i tako dalje. Pažljivijim ispitivanjem uvidećete da većina ljudi svoje ponašanje i procene sopstvenog i moralnog postupanja drugih ljudi suštinski temelji na ovim izjavama o moralnom postupanju. Te stvari u izvesnoj meri postoje u srcu svake osobe. Jedan od glavnih razloga za to jesu društveno okruženje u kome ljudi žive i obrazovanje koje dobijaju od svojih državnih organa, a drugi su vaspitanje koje dobijaju od svojih porodica i tradicija koja se prenosi od njihovih predaka. Neke porodice svoju decu uče da novac koji nađu nikada ne trpaju u sopstveni džep, druge porodice svoju decu uče da moraju da budu rodoljubi i da je „svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje”, pošto se svaka porodica uzda u svoju zemlju. Neke porodice svoju decu uče da „čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi” i da nikad ne treba da zaborave svoje korene. Neki roditelji koriste jasne izjave da svoju decu nauče o moralnom postupanju, dok drugi ne mogu jasno da izraze svoje ideje o moralnom postupanju, ali svojoj deci služe kao uzor i uče ih na sopstvenom primeru, pa tako svojim rečima i postupcima utiču na narednu generaciju i vaspitavaju je. Te reči i postupci mogu da obuhvate izreke: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”, „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”, kao i pompezne izjave poput „Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv” i tako dalje. Sve teme i suština onoga čemu roditelji uče svoju decu načelno potpadaju u okvir moralnog postupanja koje nalaže tradicionalna kineska kultura. Kad dođu u školu, prva stvar koju učitelji govore učenicima jeste da treba da budu ljubazni prema drugima i da pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima, da novac koji nađu ne treba da trpaju u sopstveni džep i da treba da poštuju svoje učitelje i da duboko cene ono čemu ih oni uče. Kad đaci uče o drevnoj kineskoj prozi ili biografijama junaka iz starih vremena, uče ih izrekama: „Za prijatelja bih i metak primio”, „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”, „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”, „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje”, „Ne treba prisvajati ono što neko izgubi na ulici” i tako dalje. Sve ove stvari potiču iz tradicionalne kulture. I narodi zagovaraju i šire ove ideje. U stvari, nacionalno obrazovanje podstiče manje-više iste stvari kao i porodično vaspitanje – sve se to vrti oko ovih ideja iz tradicionalne kulture. Ideje koje potiču iz tradicionalne kulture u osnovi prožimaju sve zahteve koji se odnose na ljudski karakter, čestitost, ponašanje i tako dalje. S jedne strane, te ideje zahtevaju da ljudi spolja pokazuju učtivost i manire, da se ponašaju i vladaju na način koji drugi odobravaju i da prikazuju lepa ponašanja i postupke kako bi drugi to mogli da vide, a da mračne aspekte u dubinama svog srca skrivaju. S druge strane, stavove, ponašanja i postupke koji se odnose na način na koji se čovek vlada, na koji pristupa ljudima i rešava stvari; koji se odnose na način na koji se čovek ophodi prema svojim prijateljima i porodici i na koji čovek pristupa različitim vrstama ljudi i stvari – te ideje uzdižu na nivo moralnog postupanja, čime se od drugih stiču pohvale i poštovanje. Zahtevi koje tradicionalna kultura postavlja pred ljude u osnovi se vrte oko ovih stvari. Bilo da je reč o idejama za koje se ljudi zalažu u širim društvenim razmerama ili to čine u onim užim, misli o moralnom postupanju koje ljudi podstiču i podržavaju unutar porodica, i zahtevi koji su ljudima predočeni u pogledu njihovog ponašanja – sve to u suštini spada u ovaj okvir. Prema tome, bilo da je reč o tradicionalnoj kineskoj kulturi ili o tradicionalnim kulturama drugih zemalja, uključujući zapadne kulture, među ljudima se sve te ideje o moralnom postupanju sastoje od stvari koje ljudi mogu da postignu i da smisle; to su stvari koje ljudi mogu da sprovode na osnovu svoje savesti i razuma. Postoje makar neki ljudi koji mogu da ispune ponešto od moralnog postupanja koje se od njih zahteva. Ti zahtevi su ograničeni samo na delokrug ljudskog moralnog karaktera, temperamenta i sklonosti. Ako Mi ne veruješ, pozivam te da pažljivije pogledaš i ustanoviš koji se od ovih zahteva u vezi sa moralnim postupanjem ljudi bave njihovim iskvarenim naravima. Koji od njih se bavi činjenicom da ljudi imaju odbojnost prema istini, da ne vole istinu i opiru se Bogu u samoj svojoj suštini? Koji od ovih zahteva ima ikakve veze sa istinom? Koji od ovih zahteva može da se uzdigne na nivo istine? (Nijedan.) Na koji god način posmatrali ove zahteve, nijedan od njih ne može da se uzdigne na nivo istine. Nijedan od njih nema nikakve veze sa istinom, nijedan od njih nije ni u najmanjoj meri s njom povezan. Oni koji do sada već dugo veruju u Boga, koji imaju određeno iskustvo i koji shvataju ponešto od istine imaće samo trunčicu istinskog razumevanja ovog pitanja; međutim, većina ljudi i dalje razume samo doktrine i sa ovom idejom se saglašava u teoriji, ne uspevajući da dosegne nivo istinskog razumevanja istine. Zašto je to tako? Zato što većina ljudi počinje da shvata da ti aspekti tradicionalne kulture nisu u skladu sa istinom i nisu povezani sa istinom tek kad te propise iz tradicionalne kulture uporedi sa Božjim rečima i zahtevima. Na rečima oni možda u potpunosti priznaju da te stvari nemaju nikakve veze sa istinom, dok u dubini njihovog srca ono čemu teže, što odobravaju, što više vole i lakše prihvataju u osnovi jesu te ideje koje su došle iz ljudske tradicionalne kulture, pri čemu neke od njih njihova zemlja zagovara i promoviše. Ljudi ih smatraju pozitivnim stvarima ili se prema njima odnose kao da su istina. Zar nije tako? (Tako je.) Kao što možete da vidite, ovi aspekti tradicionalne kulture duboko su se ukorenili u čovekovom srcu i ne mogu se istrebiti i iskoreniti u kratkom vremenskom periodu.

Iako je dvadeset i jedan zahtev o čovekovom moralnom postupanju koji smo naveli samo jedan deo tradicionalne kineske kulture, oni su u izvesnoj meri reprezentativni za sve zahteve koje je tradicionalna kineska kultura postavila u vezi sa čovekovim moralnim postupanjem. Svaki od ovog dvadeset i jednog zahteva čovek smatra pozitivnim, uzvišenim i ispravnim, i ljudi veruju da im ovi zahtevi omogućavaju da žive dostojanstveno, te da predstavljaju svojevrsno moralno postupanje koje je dostojno divljenja i poštovanja. Zasad ćemo ostaviti po strani relativno površne izreke kao što su one da se novac koji se nađe ne trpa u sopstveni džep ili da se pronađe zadovoljstvo u pomaganju drugima, pa ćemo umesto toga govoriti o moralnom postupanju koje čovek posebno ceni i smatra ga plemenitim. Uzmimo za primer izreku: „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi” – najjednostavniji način da se rezimira značenje ove izjave je u tome da čovek ne treba da zaboravi svoje korene. Ako čovek poseduje ovo moralno postupanje, za njega će svako smatrati da ima tako plemenitu ličnost i da se zaista „izdigao iz blata neukaljan, kupao se u čistoj vodi neupadljiv”. Ljudi to izrazito cene. Činjenica da ljudi to izrazito cene znači da zaista odobravaju takvu izjavu i da se s njom slažu. I naravno, oni se veoma dive onima koji mogu da iskazuju to moralno postupanje. Ima mnogo ljudi koji veruju u Boga, dok zapravo i dalje odobravaju ove stvari koje podstiče tradicionalna kultura i spremni su da ta lepa ponašanja sprovode u delo. Ti ljudi ne shvataju istinu: smatraju da verovati u Boga znači biti dobra osoba, pomagati drugim ljudima, pronalaziti zadovoljstvo u pomaganju drugima, nikada ne obmanjivati druge ljude niti im nauditi, ne stremiti ka svetovnim stvarima i ne biti pohlepan za bogatstvom ili zadovoljstvom. U svom srcu, svi se slažu sa ispravnošću izjave „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi”. Neki će reći: „Ako se neko, pre nego što je počeo da veruje u Boga, već pridržavao moralnog postupanja kao što je ’Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi’, ako je on velika, dobra osoba koja ne zaboravlja svoje korene, onda će, nakon što pristupi veri, brzo moći da zadobije Božju radost. Takvim ljudima je lako da uđu u Božje carstvo – oni mogu da zadobiju Njegove blagoslove.” Kad druge procenjuju i posmatraju, mnogi ljudi ne posmatraju njihovu suštinu na osnovu reči Božjih i istine; oni ih umesto toga procenjuju i posmatraju prema zahtevima tradicionalne kulture o ljudskom moralnom postupanju. Posmatrano iz te perspektive, zar nije verovatno da će ljudi koji ne shvataju istinu pogrešno smatrati da su istina one stvari za koje čovek veruje da su dobre i ispravne? Zar oni po svoj prilici neće smatrati da su ljudi za koje čovek veruje da su dobri isti oni za koje Bog veruje da su dobri? Ljudi oduvek žele da sopstvene ideje nametnu Bogu – kad to čine, zar ne prave načelnu grešku? Zar se time ne vređa Božja narav? (Vređa se.) To je veoma ozbiljan problem. Ako ljudi zaista poseduju razum, treba da traže istinu u stvarima koje ne mogu da dokuče, treba da shvate Božje namerei ne treba da nehajno izgovaraju gomilu gluposti. Da li u Božjim standardima i načelima za procenu čoveka postoji ijedna rečenica koja poručuje: „Oni koji ne zaboravljaju svoje korene dobri su ljudi i poseduju karakteristike dobre osobe”? Da li je Bog ikada rekao nešto takvo? (Nije.) U konkretnim zahtevima koje je Bog postavio za čoveka, da li je On ikada rekao: „Ako si siromašan, ne smeš da kradeš. Ako si bogat, ne smeš da se odaješ seksualnom razvratu. Ako se suočavaš sa zastrašivanjem ili pretnjama, ne smeš se nikada pokoriti”? Ima li u Božjim rečima takvih zahteva? (Nema.) Naravno da ih nema. Sasvim je jasno da je izjavu „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi” izgovorio čovek – ona nije u skladu sa Božjim zahtevima prema čoveku, neusklađena je sa istinom i suštinski nije isto što i istina. Od stvorenih bića Bog nikada nije zahtevao da ne zaborave svoje korene. Šta znači da ne zaboraviš svoje korene? Daću vam jedan primer: ako su ti preci bili zemljoradnici, moraš uvek da gajiš uspomenu na njih. Ako su ti se preci bavili zanatom, moraš da preuzmeš taj zanat i da ga prenosiš s kolena na koleno. Čak i nakon što počneš da veruješ u Boga, ne smeš da zaboraviš ove stvari – ne smeš da zaboraviš učenja ni zanate niti bilo šta što je poteklo od tvojih predaka. Ako su ti preci bili prosjaci, onda moraš da čuvaš štapove kojima su tukli pse. Ako su preci nekada morali da preživljavaju tako što su jeli trice i divlje bilje, onda i njihovi potomci moraju da nastoje da jedu trice i divlje bilje – to znači prisećati se tuge iz prošlosti kako bi se uživalo u radosti sadašnjosti, to znači ne dozvoliti da nečiji koreni padnu u zaborav. Čime god da su se bavili vaši preci, vi se toga morate držati. Svoje pretke ne možete da zaboravite samo zato što ste dobro obrazovani i imate status. Po pitanju ovih stvari, Kinezi se posebno izdvajaju. U njihovom srcu, čini se da savest i razum imaju jedino oni koji ne zaboravljaju svoje korene i da samo takvi ljudi mogu da se ponašaju ispravno i da žive dostojanstveno. Da li je ovo gledište ispravno? Ima li ičega sličnog u Božjim rečima? (Nema.) Bog nikada nije izgovorio ništa slično. Iz ovog primera možemo da vidimo da iako čovek izrazito ceni sferu čestitosti i stremi joj, iako to može izgledati kao pozitivna stvar, kao nešto što može da usmerava čovekovo moralno postupanje i ljude spreči da idu putem zla i postanu izopačeni, iako je to među ljudima rasprostranjeno i od svih prihvaćeno kao pozitivna stvar, ako to uporedite sa Božjim rečima i istinom, uvidećete da su te tvrdnje i misli iz tradicionalne kulture krajnje besmisleni. Videćete da naprosto nisu vredne pomena, da nemaju ni najmanje veze sa istinom i da nisu ni blizu Božjim zahtevima i Božjim namerama. Zagovarajući te ideje i gledišta i iznoseći različite izjave o čovekovom moralnom postupanju, ljudi zapravo samo koriste određene stvari koje nadilaze sferu čovekovog razmišljanja da sebe predstave kao originalne i inovativne, da bi se razmetali sopstvenom veličinom i ispravnošću i navodili ljude da ih obožavaju. Bilo da žive na Istoku ili na Zapadu, svi ljudi u osnovi isto razmišljaju. Ideje i polazišta zahteva koje ljudi zagovaraju i postavljaju u vezi sa čovekovim moralnim postupanjem i ciljevi koje posredstvom njih žele da postignu, svi su u osnovi isti. Iako ljudi sa Zapada nemaju konkretne ideje i gledišta kao što su: „Na zlo uzvrati dobrim” i „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode” koje ljudi sa Istoka ističu, i iako ne poseduju izričite izreke kao što su one iz tradicionalne kineske kulture, njihova sopstvena tradicionalna kultura prepuna je isključivo takvih ideja. Iako stvari o kojima u zajedništvu razgovaramo i govorimo pripadaju tradicionalnoj kineskoj kulturi, u izvesnoj meri i suštinski, te tvrdnje i zahtevi o moralnom postupanju predstavljaju preovlađujuće ideje celokupnog iskvarenog ljudskog roda.

Današnji razgovor u zajedništvu prvenstveno se ticao negativnog uticaja koji tradicionalna kultura ima nad ljudima posredstvom svojih tvrdnji i zahteva u pogledu čovekovog moralnog postupanja. Nakon što to shvate, sledeća najvažnija stvar za ljude je u tome da shvate kakve zahteve Bog, Gospod svega stvorenog, zapravo ima prema moralnom ponašanju ljudskog roda, šta je On konkretno rekao i koje je zahteve postavio. To je ono što ljudski rod mora da shvati. Upravo smo jasno uvideli da tradicionalna kultura ne daje ni najmanje svedočanstvo o tome koji su Božji zahtevi prema čoveku niti o rečima koje je On izgovorio, kao i to da u vezi sa ovom temom ljudi nisu tražili istinu. Pa je tako tradicionalna kultura bila ono prvo što su ljudi naučili i zagospodarila je nad njima, ušla je u ljudsko srce i usmeravala način na koji su ljudi živeli hiljadama godina. To je glavni način na koji je Sotona iskvario ljudski rod. Nakon što ovu činjenicu jasno prepoznaju, za ljude je najvažnije da sada shvate koje zahteve Gospod svega stvorenog ima za stvorene ljude u vezi sa njihovom ljudskošću i moralnošću – odnosno, drugim rečima, kakvi standardi postoje u vezi sa ovim aspektom istine. Ujedno, ljudi moraju da shvate šta je od sledećeg istina: zahtevi koje je postavila tradicionalna kultura ili ono što Bog zahteva od ljudskog roda. Oni moraju da shvate šta od toga može da pročisti i spasi ljude i usmeri ih na pravi put u životu; a šta su od toga zablude koje mogu da obmanu ljude, naškode im i usmere ih na pogrešan put, u život greha. Nakon što to razluče, ljudi mogu da prepoznaju da su zahtevi Gospoda svega stvorenog prema ljudskom rodu savršeno prirodni i opravdani, i da predstavljaju istina-načela koja ljudi treba da primenjuju. Kad je reč o tvrdnjama o moralnom postupanju i standardima merenja iz tradicionalne kulture koji utiču na ljudsko stremljenje ka istini, i na njihovo posmatranje ljudi i stvari, i njihovo ponašanje i delovanje – ako ljudi mogu makar malo da ih razluče, da u njih proniknu i prepoznaju da su u suštini apsurdni, da ih se iz srca odreknu, time će moći da se reše određene zbunjenosti ili problemi koje ljudi imaju o moralnom postupanju. Zar se rešavanjem tih stvari ne bi smanjio priličan broj prepreka i teškoća s kojima se ljudi suočavaju na putu stremljenja ka istini? (Smanjio bi se.) Kad ljudi ne shvataju istinu, skloni su da opšteprihvaćene ideje o moralnom postupanju pogrešno smatraju istinom i da ka njima streme i pridržavaju ih se kao da jesu istina. To u velikoj meri utiče na ljudsku sposobnost da shvate i primenjuju istinu, kao i na rezultate koje ostvaruju dok streme ka istini kako bi postigli preobražaj naravi. To je nešto što niko od vas ne bi želeo da vidi; naravno, to je nešto što ni Bog ne želi da vidi. Prema tome, kad je reč o tim navodno pozitivnim izjavama, idejama i gledištima o moralnom postupanju koje čovek podržava, ljudi pre svega moraju da ih spoznaju i jasno razaznaju na osnovu Božjih reči i istine, da proniknu do same njihove suštine, i tako u dubini svog srca formiraju tačnu procenu i stav o tim stvarima, nakon čega mogu da ih, malo-pomalo, iskopavaju, da ih iskorene i napuste. U budućnosti, svaki put kad vide te navodno pozitivne izjave koje su oprečne istini, ljudi prvo treba da odaberu istinu, a ne izjave koje se u ljudskim predstavama smatraju pozitivnim, zato što su te navodno pozitivne izjave samo čovekova gledišta i zapravo nisu usklađene sa istinom. Kakav god da nam je ugao posmatranja, naš glavni cilj u današnjem razgovoru o ovim temama je u tome da uklonimo razne prepreke koje nastaju u procesu ljudskog stremljenja ka istini, a posebno neizvesnosti koje se u ljudskom umu javljaju u pogledu Božjih reči i kriterijuma istine. Te neizvesnosti znače da kad prihvataš i primenjuješ istinu, ne možeš da razlikuješ šta su izreke o moralnom postupanju koje zagovara ljudski rod a šta su Božji zahtevi prema ljudskom rodu, i šta su od njih prava načela i kriterijumi. Ljudima to nije jasno. Zašto je tako? (Zato što ne shvataju istinu.) S jedne strane, to je zato što ne shvataju istinu. S druge, to je zato što im nedostaje sposobnost da razluče tvrdnje o moralnom postupanju koje je stvorila tradicionalna kultura ljudskog roda i još uvek ne mogu da proniknu u suštinu tih tvrdnji. U stanju zbunjenosti svog uma, na kraju ćeš utvrditi da su tačne te stvari koje si prvo naučio i koje su ukorenjene u tvom umu; utvrdićeš da su tačne te stvari koje svi prihvataju kao ispravne. I zatim ćeš birati te stvari koje voliš, koje možeš da postigneš i koje su u skladu sa tvojim ukusom i predstavama; tim stvarima ćeš pristupati, čvrsto ćeš ih se držati i pridržavati kao da su istina. I kao ishod toga, ljudsko ponašanje i vladanje, kao i ono ka čemu ljudi streme, šta biraju i čega se čvrsto drže, sve će biti sasvim nepovezano sa istinom – sve to će pripadati ljudskom ponašanju i ljudskom ispoljavanju morala koji ne spadaju u okvir istine. Ljudi pristupaju tim aspektima tradicionalne kulture i čvrsto ih se drže kao da su istina, dok u stranu odbacuju i zanemaruju istine o Božjim zahtevima u vezi sa čovekovim ponašanjem. Nezavisno od toga koliko oblika ponašanja koje čovek smatra dobrim neka osoba poseduje, ona nikada neće steći Božje odobravanje. Radi se o tome da ljudi troše ogroman napor na stvari koje su van domašaja istine. Povrh toga, ophodeći se prema ovim stvarima poteklim od čoveka i neusklađenim sa istinom kao da su istina, ljudi su već zalutali. Ljudi su prvo naučili te aspekte tradicionalne kulture, pa oni nad njima gospodare; te stvari u ljudima podstiču svakojaka pogrešna gledišta i stvaraju im velike poteškoće i ometanja kad nastoje da shvate i primenjuju istinu. Svi ljudi veruju da će dobiti Božje odobravanje ako poseduju čestita ponašanja, te da će biti podobni da dobiju Njegove blagoslove i Njegovo obećanje; ipak, da li sa takvim stavom i načinom razmišljanja mogu da prihvate Božji sud i grdnju? Koliko veliku prepreku takav mentalitet predstavlja za pročišćenje i spasenje ljudi? Zar ove uobrazilje i predstave neće ljude navesti da pogrešno razumeju Boga, da se protiv Njega pobune i opiru Mu se? Neće li ovo biti posledice? (Hoće.) Manje-više sam izrazio važnost razgovora na ovu temu, ovo je suština.

U nastavku ćemo, jednu po jednu, raščlaniti i analizirati različite izreke tradicionalne kineske kulture o moralnom postupanju i nakon toga doneti zaključak o njima. Time ćete svi dobiti osnovnu potvrdu i odgovor u vezi s ovim izrekama i makar relativno tačno shvatanje i gledište o njima. Krenimo od prve izreke: „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”. Koje bi bilo tačno objašnjenje ove poslovice? (Ako nešto pronađeš, to ne smeš da uzmeš i da prisvojiš. Ona se odnosi na svojevrsnu dobru moralnost i društveni običaj.) Je li to lako postići? (Relativno je lako.) Za većinu ljudi to je lako postići – ako nešto pronađeš, šta god da je u pitanju, to ne smeš da zadržiš, jer pripada nekom drugom. Ne zaslužuješ da to bude tvoje i treba da ga vratiš njegovom pravom vlasniku. Ako ne možeš da pronađeš pravog vlasnika, to treba da predaš nadležnim organima – u svakom slučaju, to ne treba da zadržiš za sebe. Sve to je u duhu postavke da se ne žudi za tuđom imovinom i da se drugi ljudi ne iskorišćavaju. U pitanju je zahtev koji je postavljen u pogledu čovekovog moralnog postupanja. Koja je svrha postavljanja takvog zahteva u pogledu čovekovog moralnog ponašanja? Kad ljudi poseduju takvo moralno postupanje, to se na dobar i pozitivan način odražava na društvenu klimu. Smisao da se ljudi zadoje ovakvim idejama jeste u njihovom sprečavanju da druge iskorišćavaju, čime održavaju svoje dobro moralno postupanje. Budu li svi ljudi imali ovakvo dobro moralno postupanje, društvena klima će se popraviti i dostići nivo na kome niko ne uzima ono što neko izgubi na ulici i niko tokom noći ne mora da zaključava vrata svoje kuće. Uz takvu društvenu klimu, poboljšaće se javni red i mir, pa će ljudi moći da žive spokojnije. Biće manje krađa i pljački, manje tuča i ubistava iz osvete; ljudi koji žive u takvom društvu osećaće se sigurnije i imaće veće opšte blagostanje. „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” predstavlja zahtev koji se postavlja u vezi s ljudskim moralnim postupanjem u društvenom i životnom okruženju. Cilj ovog zahteva je u tome da se zaštite društvena klima i ljudska životna sredina. Da li je to lako postići? Nezavisno od toga da li ljudi to mogu da postignu ili ne, iznosioci ove ideje i zahteva o čovekovom moralnom postupanju imali su za cilj da ostvare idealno društveno i životno okruženje za kakvim ljudi čeznu. Izreka „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” nema nikakve veze s kriterijumima za ljudsko ponašanje – samo je zahtev koji se postavlja u pogledu moralnog postupanja ljudi u slučaju kad pronađu nešto tuđe. Ima malo veze sa čovekovom suštinom. Ovaj zahtev u vezi sa čovekovim moralnim postupanjem ljudski rod postavlja već hiljadama godina. Naravno, kad se ljudi pridržavaju ovog zahteva, zemlja ili društvo mogu da iskuse period sa manje kriminala, pa čak može nastupiti trenutak u kome ljudi tokom noći ne moraju da zaključavaju vrata svoje kuće, u kome niko ne uzima ono što neko izgubi na ulici i u kome većina ljudi ne trpa u sopstveni džep novac koji nađe. U takvim vremenima, društvena klima, javni red i mir i životna sredina svi će biti relativno stabilni i skladni, s tim da se ta klima i društveno okruženje mogu održati samo privremeno, u određenom periodu ili na određeno vreme. Drugim rečima, ovakvo moralno postupanje ljudi mogu da postignu ili da ga se pridržavaju samo u određenim društvenim sredinama. Čim se njihova životna sredina promeni i pređašnja društvena klima propadne, verovatno će se promeniti moralne poruke poput one da „ne trpaš u sopstveni džep novac koji nađeš”, zajedno sa preobražajem društvenog okruženja, društvene klime i društvenih trendova. Pogledajte kako je, nakon što je došla na vlast, velika crvena aždaja navela ljude na stranputicu podstičući svakakve izreke kako bi osigurala društvenu stabilnost. Tokom 80-ih, bila je čak popularna i jedna pesma sa sledećim tekstom: „Na pločniku sam pronašao jednu paru i predao je policajcu. Uzevši tu paru, policajac mi klimnu glavom. Radosno mu rekoh: ’Vidimo se, gospodine!’” Čak i sitnica poput predaje jedne pare očigledno je bila dovoljno vredna da se pomene i opeva – tako „plemenit” društveni moralni čin i ponašanje! Da li su zaista bili? Jednu paru koju pronađu ljudi su u stanju da predaju policajcu, no, da li će predati sto ili hiljadu juana? Teško je reći. Kad bi čovek spazio neko zlato, srebro, dragocenosti ili nešto još vrednije, ne bi mogao da kontroliše svoju pohlepu, njegovo unutrašnje čudovište bi se u njemu otelo kontroli i bio bi kadar da ljude povredi i da im naudi, da drugima smešta i hvata ih u zamku – bio bi u stanju da drugoj osobi i faktički otima novac, pa čak i da nekoga ubije. Šta bi u tom trenutku preostalo od čovekove fine tradicionalne kulture i tradicionalnih moralnih pouka? Gde bi tada bio moralni kriterijum izreke „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”? Šta nam to pokazuje? Bez obzira na to da li ljudi poseduju ovaj duh i moralno postupanje, ovaj zahtev i izreka samo su nešto što ljudi zamišljaju, za čim žude i što bi želeli da mogu da ostvare i da postignu. U posebnim društvenim kontekstima i u prikladnim okruženjima, ljudi koji poseduju određeni stepen savesti i razuma mogu da vežbaju da ne trpaju u sopstveni džep novac koji pronađu, ali je to samo prolazno lepo ponašanje, to ne može da postane kriterijum njihovog ponašanja ili njihovog života. Čim se promene društveno okruženje i kontekst u kome ti ljudi žive, ovo načelo i ovaj ideal moralnog postupanja koji počivaju na ljudskim predstavama biće sasvim daleko od ljudi. Oni neće moći da zadovolje čovekove želje i ambicije i, naravno, još manje će biti u stanju da ograniče njegova zlodela. U pitanju je samo prolazno lepo ponašanje i relativno plemenit moralni kvalitet prema čovekovim idealima. Kad se nađe u sukobu sa stvarnošću i sopstvenim interesom, kad je protivrečna ljudskim idealima, takva vrsta morala ne može da obuzda ljudsko ponašanje niti da usmerava njihovo ponašanje i misli. Na kraju, ljudi će odlučiti da se okrenu protiv toga, prekršiće ovu tradicionalnu predstavu o moralnosti i odabraće svoje lične interese. Prema tome, kad je reč o moralnoj pouci da „novac koji nađeš ne trpaš u sopstveni džep”, ljudi mogu policajcu da predaju jednu paru koju su pronašli. Ali ako pronađu hiljadu juana, deset hiljada juana ili zlatnik, hoće li ih i dalje predati policajcu? Neće moći. Kad korist od uzimanja tog novca nadmaši opseg onoga što čovekova moralnost može da postigne, on neće moći da ga preda policiji. Neće moći da ispuni moralni zahtev izreke „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”. Prema tome, da li zahtev da „ne stavljaš u sopstveni džep novac koji pronađeš” predstavlja ljudskost-suštinu neke osobe? Taj zahtev ne može uopšte da predstavlja njenu ljudskost-suštinu. Sasvim je očigledno da se ovaj zahtev o čovekovom moralnom postupanju ne može koristiti kao osnova za procenjivanje da li neko poseduje ljudskost, i da ne može služiti kao kriterijum za čovekovo ponašanje.

Da li bi prvenstveno gledajući to da li neka osoba trpa u sopstveni džep novac koji je pronašla predstavljalo precizan način da se procene njene moralne vrednosti i karakter? (Ne.) Zašto ne? (Ljudi nisu u stanju da se istinski pridržavaju tog zahteva. Ako pronađu manji novčani iznos ili nešto što ne vredi previše, moći će to da predaju, ali ako je u pitanju nešto vredno, manje je verovatno da će to i učiniti. Ako je reč o vrlo vrednoj stvari, još manje je verovatno da će je predati – čak bi po svaku cenu mogli da je zadrže.) Hoćeš da kažeš da izreka „Novac koji nađeš ne trpaj sopstveni u džep” ne može da posluži kao kriterijum za procenu čovekove ljudskosti zato što ljudi nisu u stanju da to postignu. Dakle, ako bi ljudi mogli da se pridržavaju ovog zahteva, da li bi se on ubrajao u kriterijume za procenu njihove ljudskosti? (Ne bi.) Zašto se ne bi ubrajao u kriterijume za procenu čovekove ljudskosti čak i ako bi čovek mogao da ga se pridržava? (Činjenica da neko ima ili nema sposobnost da se pridržava izreke „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” zapravo ne odražava kvalitet njegove ljudskosti. To nema nikakve veze s tim koliko je njegova ljudskost dobra ili loša i nije kriterijum za procenu čovekove ljudskosti.) Ovo je jedan od načina da se shvati taj problem. Mala je povezanost između činjenice da neka osoba ne trpa u sopstveni džep novac koji je pronašla i kvaliteta njene ljudskosti. Dakle, ako naiđete na nekoga ko je zaista u stanju da ne trpa u džep novac koji je pronašao, kako ćete ga posmatrati? Možete li ga posmatrati kao osobu koja poseduje ljudskost, kao poštenu osobu i kao nekoga ko se pokorava Bogu? Možete li činjenicu da neko ne trpa u sopstveni džep novac koji pronađe klasifikovati kao merilo za posedovanje ljudskosti? Trebalo bi da u zajedništvu porazgovaramo o ovom pitanju. Ko će da govori o tome? (Nečija sposobnost da ne trpa u sopstveni džep novac koji nađe nije od značaja za definisanje ljudskost-suštine te osobe. Njena se suština procenjuje prema istini.) I šta još? (Neki ljudi su u stanju da ne trpaju u sopstveni džep novac koji nađu, čak i ako je to velika svota novca, ili da učine mnoga druga slična dobra dela, ali oni imaju svoje ciljeve i namere. Žele da budu nagrađeni za svoje zaslužne postupke i da steknu dobru reputaciju, pa prema tome njihova spoljna ponašanja ne mogu da odrede kvalitet njihove ljudskosti.) Želi li još neko nešto da kaže? (Pretpostavimo da je neko u stanju da ne trpa u sopstveni džep novac koji nađe, ali pristupa istini opirući se, sa stavom odbojnosti prema istini. Ako tu osobu procenjujemo na osnovu Božjih reči, ona ne poseduje ljudskost. Dakle, pogrešno je koristiti ovaj standard za ocenjivanje toga da li neko poseduje ljudskost ili je ne poseduje.) Neki od vas su već shvatili da je pogrešno koristiti izreku „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” da bi se procenilo da li neko poseduje ljudskost – ne slažete se s tim što se ona koristi kao merilo za procenu toga da li neko ima ljudskost. Ovo gledište je ispravno. Bez obzira na to da li je neko u stanju da ne strpa u sopstveni džep novac koji je našao, to nema mnogo veze sa načelima njegovog ponašanja i sa putem koji on bira. Zašto to kažem? Pre svega, ako neka osoba ne trpa u sopstveni džep novac koji nađe, to predstavlja samo trenutno ponašanje. Teško je reći da li je ta osoba to učinila zato što je našla nešto bezvredno ili zato što su je drugi ljudi posmatrali pa je želela da stekne njihovu pohvalu i poštovanje. Čak i ako je njen postupak bio neokaljan, to je samo vrsta lepog ponašanja i nije od velikog značaja za njeno stremljenje i ponašanje. U najboljem slučaju, može se reći da ta osoba poseduje donekle lepo ponašanje i plemenit karakter. Iako se ne može reći da je takvo ponašanje negativna stvar, ne može se svrstati ni u pozitivnu stvar, a neka se osoba zasigurno ne može definisati kao pozitivna samo zato što ne trpa u sopstveni džep novac koji nađe. Ovo je stoga što to nije ni u kakvoj vezi sa istinom i nema nikakve veze sa Božjim zahtevima prema čoveku. Neki ljudi će reći: „Kako je moguće da to nije pozitivna stvar? Kako je moguće da se tako plemenito ponašanje ne smatra pozitivnim? Da je neko nemoralan i nedostaje mu ljudskosti, da li bi taj bio u stanju da ne trpa u sopstveni džep novac koji pronađe?” Ovo nije nužno precizan način da se to izrazi. Đavo je u stanju da učini nekoliko dobrih stvari – pa, zar bi rekao da nije đavo? Neki demonski carevi učine jedno ili dva dobra dela kako bi stekli ime i ustoličili se u istoriji – pa, zar bi ih nazvao dobrim ljudima? Da li neko poseduje ljudskost ili je ne poseduje, odnosno, da li mu je karakter dobar ili loš, ne možete određivati samo na osnovu jedne dobre ili loše stvari koju je učinio. Za tačnu procenu, to treba zasnovati na njegovom celokupnom ponašanju i na temelju činjenice da li ima ispravne ideje i gledišta ili ih nema. Ako je neko u stanju da vrlo vrednu stvar koju je pronašao vrati njenom pravom vlasniku, to samo pokazuje da nije pohlepan i da ne žudi za tuđom imovinom. On poseduje ovaj aspekt dobrog moralnog postupanja, no, da li to ima ikakve veze s njegovim ponašanjem i s njegovim stavom prema pozitivnim stvarima? (Nema.) Neki ljudi se verovatno neće složiti s ovim i smatraće da je ta tvrdnja pomalo subjektivna i neprecizna. Međutim, posmatrajući ovo iz drugog ugla, ako neko izgubi nešto korisno, zar ta osoba zbog toga neće biti veoma zabrinuta? Dakle, kad je reč o čoveku koji pronađe tu stvar, šta god da je pronašao, ona mu ne pripada i stoga ne treba da je zadrži. Nezavisno od toga da li je u pitanju materijalna stvar ili novac, da li je to vredna ili bezvredna stvar, ona mu ne pripada – pa zar mu nije dužnost da tu stvar i vrati njenom pravom vlasniku? Nije li to ono što bi ljudi trebalo da urade? U čemu je vrednost da se nešto takvo podstiče? Nije li to sve prenaduvano? Zar nije preterano posmatrati „netrpanje pronađenog novca u sopstveni džep” kao svojevrsni plemenit moralni kvalitet i uzdići ga sve do uzvišenog, duhovnog konteksta? Da li je ovo konkretno lepo ponašanje uopšte vredno pomena među dobrim ljudima? Od ovog ima toliko boljih i uzvišenijih ponašanja, pa stoga činjenica da neko pronađen novac ne trpa u sopstveni džep nije vredna pomena. Međutim, ako biste među prosjacima i lopovima zdušno zagovarali i podsticali ovo lepo ponašanje, to bi bilo sasvim prikladno i moglo bi da bude od neke koristi. Ako neka zemlja zdušno zagovara izreku „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”, to pokazuje da su tamošnji ljudi uveliko veoma zli, da je ta zemlja preplavljena pljačkašima i lopovima i da nije u stanju da se od njih zaštiti. Prema tome, jedino čemu ona može da pribegne jeste da podstiče i zagovara takvo ponašanje kako bi rešila problem. U stvari, ovo ponašanje je oduvek bilo ljudska dužnost. Na primer, ako neko na ulici pronađe pedeset juana i s lakoćom ih vrati njihovom pravom vlasniku, zar to nije u toj meri beznačajno da čak ni ne zavređuje da bude pomenuto? Mora li se zaista veličati? Da li je tu stvar potrebno prenaduvavati i toj osobi pevati hvalospeve, hvaleći je čak zbog njenog plemenitog i časnog moralnog postupanja, samo zato što je novac vratila osobi koja ga je izgubila? Zar vraćanje izgubljenog novca njegovom pravom vlasniku nije nešto sasvim normalno i prirodno? Nije li to nešto što bi osoba koja poseduje normalan razum trebalo da učini? Čak bi i malo dete koje ne razume koncept društvenog morala bilo u stanju da to učini, pa je li zaista neophodno to preuveličavati? Da li je ovo ponašanje zaista vredno da se uzdiže na nivo čovekove moralnosti? Prema Mom mišljenju, ono ne može da se uzdiže na taj nivo i nije vredno veličanja. Samo je prolazno lepo ponašanje i nema nikakve veze s činjenicom da je neko zaista dobra osoba u suštinskom smislu. Ne trpati u sopstveni džep novac koji pronađeš krajnje je beznačajna stvar. To je nešto što bi svaka normalna osoba i svako zaodenut u ljudsku kožu ili ko govori ljudskim jezikom trebalo da može da učini. Nešto je što ljudi mogu da učine ako bi se malo više potrudili; nisu im potrebni ni neki vaspitač ni mislilac da bi ih tome naučili. Za to je sposobno trogodišnje dete, a opet, mislioci i vaspitači su to posmatrali kao ključni zahtev čovekovog moralnog postupanja i, čineći to, ni oko čega su napravili ogromnu galamu. Iako se izjavom „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” procenjuje čovekovo moralno postupanje, ona se suštinski ne uzdiže na nivo merila o tome da li neko poseduje ljudskost ili plemenitu moralnost. Prema tome, korišćenje izjave „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” za procenjivanje kvaliteta nečije ljudskosti ujedno je neprecizno i neprikladno.

„Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” predstavlja najpovršniji od svih zahteva tradicionalne kulture o moralnom postupanju. I premda su sva ljudska društva zagovarala i podučavala ovakvu ideju, zbog činjenice da ljudi imaju iskvarene naravi i usled rasprostranjenosti zlih trendova ljudskog roda, čak i kad bi ljudi mogli da primenjuju izreku „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” ili da u izvesnom vremenskom periodu poseduju takvo dobro moralno postupanje, to ne menja činjenicu da ljudske iskvarene naravi neprestano gospodare nad njihovim mislima i ponašanjem i da ujedno gospodare nad njihovim vladanjem i stremljenjima i da ih kontrolišu. Prolazni slučajevi dobrog moralnog postupanja nemaju nikakvog uticaja na čovekovo stremljenje i, svakako, ne mogu da promene činjenicu da čovek veliča zle trendove, divi im se i prati ih. Zar nije tako? (Tako je.) Prema tome, pesma koju su ljudi pevali u prošlosti „Na pločniku sam pronašao jednu paru” sada je samo puka dečja pesmica. Postala je uspomena. Ljudi ne mogu da se pridržavaju čak ni osnovnog lepog ponašanja da novac koji pronađu ne trpaju u sopstveni džep. Podsticanjem dobrog moralnog postupanja ljudi žele da promene težnje i iskvarene naravi ljudskog roda i nastoje da zaustave propadanje ljudskog roda i svakodnevno izopačavanje društva, ali na kraju ove ciljeve nisu uspeli da ostvare. Moralna pouka izreke „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” može postojati samo u čovekovom idealnom svetu. Ljudi se prema ovoj moralnoj pouci odnose kao prema svojevrsnom idealu, kao prema težnji za boljim svetom. Ova moralna pouka postoji u čovekovom duhovnom svetu. Ona je svojevrsna nada koju čovek polaže u pogledu sveta u budućnosti, ali je nespojiva sa stvarnošću čovekovog života i sa čovekovom stvarnom ljudskošću. U suprotnosti je sa čovekovim načelima ponašanja i sa putem kojim ljudi idu, kao i sa onim ka čemu oni streme i što bi trebalo da poseduju i dostignu. Nespojiva je sa ispoljavanjima i izlivima normalne ljudskosti i sa načelima međuljudskih odnosa i rešavanja stvari. Stoga je ovo merilo za ocenjivanje moralnog postupanja ljudskog roda oduvek bilo nevažeće, od davnina pa sve do danas. Ova ideja i ovo gledište izjave „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” koje čovek zagovara naročito su besmisleni i većina ljudi ih zanemaruje, jer one ne mogu da promene smer njihovog ponašanja ili njihove težnje, a svakako ne mogu da promene ljudsku izopačenost, sebičluk, lični interes ili njihovu sve veću sklonost da srljaju u pravcu zla. Ovaj najpovršniji zahtev izreke „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” postao je zabavna, satirična šala. Sada čak ni deca više ne žele da pevaju pesmu: „Na pločniku sam pronašao jednu paru” – jer ona nema baš nikakvo značenje. U svetu ispunjenom iskvarenim političarima, ova pesma je postala krajnje ironična. Realnost, koje su ljudi i te kako svesni, sastoji se u tome da će izgubljenu paru čovek možda predati policiji, međutim, ako pronađe milion juana ili deset miliona juana, strpaće ih pravo u svoj džep. Na osnovu ove pojave možemo videti da su se izjalovili ljudski pokušaji da među ljudskim rodom zagovaraju ovaj zahtev o moralnom postupanju. To znači da ljudi nisu sposobni da primenjuju čak ni osnovna lepa ponašanja. Šta znači da nisu sposobni da primenjuju čak ni osnovna lepa ponašanja? To znači da ljudi nisu u stanju da primenjuju čak ni osnovne stvari koje bi trebalo da čine – poput toga da ne prisvajaju ono što pronađu ako to pripada nekom drugom. Osim toga, kad učine nešto pogrešno, ljudi o tome neće progovoriti nijednu iskrenu reč, radije će umreti nego što će priznati da su nešto pogrešno učinili. Oni ne mogu da se pridržavaju čak ni nečeg tako jednostavnog kao što je da ne govore laži, tako da sasvim sigurno nisu podobni da govore o moralu. Ne žele čak ni da poseduju savest i razum, pa kako onda mogu da govore o moralnosti? Zvaničnici i oni na pozicijama autoriteta razbijaju glavu u smišljanju načina kako da istisnu i preotmu više profita od drugih ljudi i da prigrabe stvari koje im ne pripadaju. Čak ni zakon ne može da ih zauzda – zašto je to tako? Kako je čovek dospeo do ove tačke? Sve to je zbog ljudskih iskvarenih sotonskih naravi i zbog kontrole i prevlasti koje njihova sotonska priroda ima nad njima, usled čega nastaju svakakva obmanjujuća i štetna ponašanja. Pod maskom „službe narodu”, ovi licemeri čine brojne stvari koje su besramne i dostojne svakog prezira. Zar nisu izgubili svaki osećaj stida? Danas ima toliko licemernih ljudi. U svetu gde se zli ljudi otimaju kontroli, a dobri su sputani, doktrina poput „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” naprosto nije u stanju da zauzda ljudske iskvarene naravi, jednostavno ne može da preobrati njihovu priroda-suštinu, kao ni put kojim oni idu.

Da li ste razumeli stvari koje sam rekao dok smo u zajedništvu razgovarali o temi „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”? Kakvo značenje ova izreka ima za iskvarene ljude? Na koji način čovek zapravo treba da shvati ovu moralnu pouku? (Izreka „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” nema nikakve veze sa ljudskim ponašanjem niti sa putem kojim oni idu. Ona ne može da promeni put kojim čovek ide.) Tako je. Izreka „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” nije podobna da bi ljudi na osnovu nje procenjivali nečiju ljudskost. Ne može se koristiti kao merilo čovekove ljudskosti i ujedno ju je pogrešno koristiti da bi se izmerila nečija moralnost. Reč je samo o čovekovom prolaznom ponašanju. Izreka se naprosto ne može koristiti za procenjivanje čovekove suštine. Ljudi koji su izneli ovu izreku o moralnom postupanju, „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” – ti takozvani mislioci i prosvetitelji – bili su idealisti. Oni ne shvataju čovekovu ljudskost ni suštinu i ne razumeju u kojoj meri je čovek postao izopačen i iskvaren. Kao takva, ova izreka o moralnom postupanju koju zagovaraju sasvim je isprazna, naprosto je nepraktična i ne odgovara stvarnim okolnostima u kojima se čovek nalazi. Ova izreka o moralnom postupanju ni najmanje nije povezana sa čovekovom suštinom, ni sa različitim iskvarenim naravima koje ljudi ispoljavaju, kao ni sa predstavama, gledištima i ponašanjima koji u ljudima mogu nastati dok njima gospodare iskvarene naravi. To je jedna stvar. Druga stvar je da ne stavljati pronađeni novac u sopstveni džep predstavlja nešto čega bi normalan čovek naprosto trebalo da se pridržava. Na primer, roditelji su te rodili i podigli, a ti si, dok si još uvek bio neuk i nezreo, od njih samo tražio hranu i odeću. Međutim, nakon što si sazreo i bolje razumeo stvari, umeo si da prirodno voliš svoje roditelje, da izbegavaš da ih sekiraš ili ljutiš, da ne doprinosiš njihovom napornom radu ili patnji, kao i da sve ono što si u stanju uradiš samostalno. Prirodno si shvatio ove stvari i nije trebalo da te iko tome nauči. Ti si čovek, imaš savest i razum, pa si u stanju da ove stvari radiš i trebalo bi da ih radiš – ništa od toga nije vredno ni pominjati. Uzdizanjem izreke „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” na nivo plemenitog moralnog karaktera, ljudi ni od čega prave nešto krupno i pomalo preteruju; ovo ponašanje ne treba definisati na taj način, zar ne? (Tako je.) Šta se iz ovoga može naučiti? Činiti ono što treba da se učini i ono što se može učiniti u okviru domašaja normalne ljudskosti jeste pokazatelj osobe koja ima normalnu ljudskost. Ako čovek ima normalan razum, to znači da on može da uradi one stvari koje bi ljudi sa normalnom ljudskošću pomislili da urade i shvatili da treba da urade – zar to nije sasvim normalna pojava? Ako radiš nešto što je svako sa normalnom ljudskošću u stanju da uradi, može li se to zaista nazvati moralnim postupanjem? Je li to neophodno podsticati? (Ne, nije.) Da li se to zaista smatra plemenitom ljudskošću? Da li se to smatra posedovanjem ljudskosti? (Ne, ne smatra se.) Ispoljavanje takvog ponašanja čoveka ne uzdiže na nivo posedovanja ljudskosti. Ako kažete da čovek ima ljudskost, to znači da su perspektiva i stav iz kojih on posmatra probleme relativno pozitivni i aktivni, kao i njegovi načini i metodi da rešava probleme. Koji je pokazatelj pozitivnosti i aktivnosti? Taj čovek će imati savest i osećaj stida. Još jedan pokazatelj pozitivnosti i aktivnosti jeste osećaj za pravdu. Moguće je da taj čovek ima neke loše navike kao što su da kasno odlazi na spavanje i kasno ustaje, da je izbirljiv u ishrani ili da više voli začinjenu hranu, ali će osim tih loših navika sigurno imati i neke dobre osobine. Kad je reč o njegovom ponašanju i postupcima, imaće načela i ograničenja; imaće osećaj stida i osećaj za pravdu; i imaće više pozitivnih osobina, a manje onih negativnih. Ako bi mogao da prihvati i primenjuje istinu, to bi onda bilo još bolje i bilo bi mu lako da krene put stremljenja ka istini. I obrnuto, ako čovek voli zlo; stremi slavi, profitu i statusu; obožava novac; voli da živi raskošnim životom; i uživa da traći vreme tražeći zadovoljstvo, tada će perspektiva iz koje posmatra ljude i stvari i njegov pogled na život i sistem vrednosti svi redom biti negativni i mračni, a njemu će nedostajati osećaj stida i osećaj za pravdu. Takav čovek neće posedovati ljudskost i sigurno mu neće biti lako da prihvati istinu ili da dobije Božje spasenje. Ovo je jednostavno načelo za procenjivanje ljudi. Procenjivanje čovekovog moralnog postupanja nije standard prema kome se meri da li on poseduje ljudskost. Da bi se procenilo da li je čovek dobar ili loš, morate ga proceniti na osnovu njegove ljudskosti, a ne na osnovu njegovog moralnog postupanja. Moralno postupanje ima tendenciju da bude površno i na njega utiču čovekova društvena klima, poreklo i sredina. Neki pristupi i ispoljavanja se neprestano menjaju, pa je teško odrediti kvalitet čovekove ljudskosti isključivo na osnovu njegovog moralnog postupanja. Na primer, neki čovek može izrazito poštovati društveni moral i pridržavati se pravila gde god da se nađe. U svemu što radi može pokazivati uzdržanost, držati se zakona državnih organa i uzdržavati se od toga da na javnom mestu izaziva nevolje ili da zadire u tuđe interese. Može biti pun poštovanja i predusretljiv, brinuti za mlade i stare. Da li činjenica da ovaj čovek poseduje tako mnogo dobrih osobina znači da on proživljava normalnu ljudskost i da je dobra osoba? (Ne znači.) Čovek sasvim dobro može primenjivati izreku „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”, može se dosledno pridržavati ove moralne pouke koju ljudski rod podstiče i zagovara, ali kakva je njegova ljudskost? Činjenica da on nema običaj da novac koji pronađe strpa u svoj džep ne govori ništa o njegovoj ljudskosti – ovo moralno postupanje se ne može koristiti da bi se procenilo da li je njegova ljudskost dobra ili loša. Dakle, kako treba izmeriti njegovu ljudskost? Sa njega morate da svučete ovu ljušturu moralnog postupanja, da uklonite oblike ponašanja i moralno postupanje koje čovek smatra dobrim i koja predstavljaju osnovni minimum koji svaki čovek sa normalnom ljudskošću može da postigne. Nakon toga, pogledajte njegova najvažnija ispoljavanja, kao što su načela njegovog ponašanja, linije koje u svom ponašanju neće preći, kao i njegov stav prema istini i Bogu. Ovo je jedini način da vidite njegovu ljudskost-suštinu i njegovu unutrašnju prirodu. Posmatrati ljude na ovaj način relativno je objektivno i precizno. I time ćemo zaključiti naš razgovor o moralnoj pouci: „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”. Da li ste svi razumeli ovu besedu? (Da.) Često sam zabrinut da zapravo ne razumete ono što sam rekao, da u vezi sa tim shvatate samo deo doktrine, ali da i dalje ne razumete one delove koji se odnose na njenu suštinu. Stoga, sve što mogu jeste da dodatno o tome govorim. Opustiću se tek kad budem imao osećaj da ste razumeli. Kako mogu da zaključim da ste razumeli? Kad vidim izraz radosti na vašem licu, to će značiti da ste verovatno razumeli ono što govorim. Ako to mogu da postignem, onda vredi da još malo govorim o ovoj temi.

Manje-više sam priveo kraju Svoju besedu o izreci „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”. Iako vam neposredno nisam rekao na koji način je ova moralna pouka u sukobu sa istinom ni zašto se ona ne može uzdići na nivo istine, kao ni zahteve koje Bog postavlja u pogledu ljudskog ponašanja i moralnog postupanja, zar nisam obuhvatio sve ove stvari? (Jesi.) Da li Božja kuća zagovara moralne pouke kao što je „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”? (Ne.) Kako onda Božja kuća gleda na ovu izreku? Možete da Mi kažete kako ste vi to razumeli. (Izreka „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” predstavlja zapravo nešto čega bi svako sa normalnom ljudskošću trebalo da se pridržava i da čini, pa je stoga ne treba zagovarati. Osim toga, izreka „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” samo je ispoljavanje čovekove moralnosti, nije povezana sa načelima ljudskog ponašanja, sa gledištima koja ljudi imaju o svojim težnjama, sa putem kojim idu ili sa kvalitetom njihove ljudskosti.) Da li je moralno postupanje znak ljudskosti? (Nije znak ljudskosti. Neki aspekti moralnog postupanja zapravo su stvari koje bi ljudi sa normalnom ljudskošću trebalo da poseduju.) Kad Božja kuća govori o ljudskosti i razaznavanju ljudi, ona to čini u okviru šireg konteksta stremljenja ka istini. Uopšteno govoreći, Božja kuća neće procenjivati kakvo je moralno postupanje neke osobe – Božja kuća makar neće procenjivati da li je ta osoba u stanju da se pridržava izreke: „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”. Božja kuća to neće ispitivati. Umesto toga, Božja kuća će ispitivati kvalitet ljudskosti te osobe, da li ona voli pozitivne stvari i istinu, i kakav je njen stav prema istini i Bogu. Dok se nalazi u sekularnom društvu, neka osoba možda neće trpati u svoj džep novac koji pronađe, ali ako, nakon što postane vernik, nimalo ne štiti interese Božje kuće – ako je kadra da krade, rasipa ili da čak rasprodaje prinose kad joj se ukaže prilika da njima upravlja – ako je kadra da čini svakojake loše stvari, šta je onda ona? (Zla osoba.) Kad se pojave problemi, ona nikada neće stati u zaštitu interesa Božje kuće. Zar takvi ljudi ne postoje? (Postoje.) Prema tome, da li bi izreku „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” bilo prikladno koristiti za procenjivanje ljudskosti takve osobe? Ne bi bilo prikladno. Neki ljudi kažu: „Nekad je bila dobra osoba. Imala je plemenit moralni karakter i nailazila je na opšte odobravanje. Pa, zašto se po dolasku u Božju kuću promenila?” Da li se zaista promenila? Istina je da se nije promenila. Posedovala je tek nešto od moralnog postupanja i lepog ponašanja, ali je osim toga to oduvek bila njena ljudskost-suština – to se uopšte nije promenilo. Gde god da se nađe, uvek se tako ponaša. Samo je reč o tome da su je ljudi ranije procenjivali koristeći kriterijum moralnog postupanja, umesto da za procenu njene ljudskosti koriste istinu. Ljudi misle da je ta osoba doživela neku promenu, dok u stvarnosti to nije slučaj. Neki kažu: „Ta osoba ranije nije bila takva.” Ranije nije bila takva jer se ranije nije suočavala sa ovim situacijama i prethodno se nije našla u ovakvom okruženju. Osim toga, ljudi nisu shvatali istinu, pa nisu mogli tu osobu da razaznaju. Koja je krajnja posledica kada ljudi druge posmatraju i procenjuju na osnovu jednog lepog ponašanja umesto da to čine na osnovu njihove ljudskost-suštine? Ljudi ne samo da ne mogu da jasno razaznaju druge, već će takođe biti zaslepljeni i zavarani spoljnim dobrim moralnim postupanjem drugih. Kad druge ne mogu jasno da razaznaju, ljudi će im ukazati poverenje, unapređivaće pogrešne osobe i dodeljivati im zaduženja, pa će ih te osobe navesti na stranputicu i prevariti. Neke vođe i delatnici često prave ovu grešku kada biraju ljude i dodeljuju im zaduženja. Zaslepljeni su ljudima koji spolja poseduju neka lepa ponašanja i dobro moralno postupanje, pa organizuju da oni preuzmu neki važan posao ili da čuvaju neke važne stvari. Posledično, stvari krenu naopako i to Božjoj kući nanese određene gubitke. Zašto su stvari krenule naopako? Krenule su naopako zato što vođe i delatnici nisu mogli da prozru priroda-suštinu tih ljudi. Zašto nisu mogli da prozru njihovu priroda-suštinu? Zato što te vođe i delatnici ne shvataju istinu i nisu u stanju da procenjuju i razaznaju ljude. Ne mogu da prozru ljudsku priroda-suštinu i ne znaju kakav stav ljudi imaju prema Bogu, istini i interesima Božje kuće. Zašto je to tako? Zato što ove vođe i delatnici posmatraju ljude i stvari iz pogrešne perspektive. Ljude posmatraju jedino na osnovu ljudskih predstava i uobrazilja, ne posmatraju njihovu suštinu prema Božjim rečima i istina-načelima – umesto toga, ljude posmatraju na osnovu njihovog moralnog postupanja i spoljnih ponašanja i ispoljavanja. Budući da njihovim pogledima na ljude nedostaju načela, oni poverenje ukazuju pogrešnim ljudima, pogrešnim ljudima dodeljuju zaduženja, pa su od tih ljudi posledično zaslepljeni, prevareni i iskorišćeni, da bi na kraju interesi Božje kuće pretrpeli štetu. To su posledice nemogućnosti da se ljudi sagledaju ili prozru. Prema tome, kad neko želi da stremi ka istini, prva lekcija koju mora da savlada je u tome kako da razazna i posmatra ljude – potrebno je mnogo vremena da se ova lekcija savlada, i to je jedna od najosnovnijih lekcija koje ljudi moraju da nauče. Ako želiš jasno da razaznaš neku osobu i da naučiš da je prepoznaš, prvo moraš da shvatiš koje standarde Bog koristi da bi procenio ljude, koje pogrešne misli i gledišta kontrolišu i diktiraju način na koji ljudi posmatraju i procenjuju druge, jesu li oni, i na koji način, u sukobu sa standardima koje Bog koristi da procenjuje ljude. Jesu li metodi i kriterijumi na osnovu kojih procenjuješ ljude utemeljeni u Božjim zahtevima? Jesu li utemeljeni u Božjim rečima? Imaju li polazište u istini? Ako to nije slučaj, a ti se sasvim uzdaš u svoja iskustva i uobrazilje da bi druge procenio ili odlaziš toliko daleko da svoje procene temeljiš na društvenim moralnim poukama koje se zagovaraju u društvu ili na onome što vidiš rođenim očima, onda će ti osoba koju pokušavaš da razaznaš ostati nejasna. Nećeš moći da je prozreš. Ako joj ukažeš poverenje i dodeliš dužnosti, preuzećeš određeni rizik i neizbežno postoji mogućnost da će to naneti štetu prinosima Bogu, crkvenom poslu i život-ulasku Božjih izabranika. Razaznavanje ljudi je prva lekcija koju moraš da naučiš ako želiš da stremiš ka istini. Naravno, ona je i jedan od najosnovnijih aspekata istine koji ljudi treba da poseduju. Naučiti kako da razaznaš ljude neodvojivi je deo današnje teme razgovora u zajedništvu. Moraš da budeš u stanju da čovekovo dobro moralno postupanje i kvalitete razlikuješ od stvari koje osoba sa normalnom ljudskošću treba da poseduje. Sposobnost da se te dve stvari razlikuju veoma je važna. Tek tada ćeš moći da prepoznaš i tačno sagledaš suštinu neke osobe i da konačno odrediš ko ima ljudskost, a ko je nema. Da bi mogao da razlikuje ove stvari, čime čovek pre svega mora da bude opremljen? Čovek mora da razume Božje reči, kao i ovaj aspekt istine i da dostigne tačku u kojoj ljude posmatra prema Božjim rečima, uzimajući istinu kao kriterijum. Zar ovo nije istina-načelo koje čovek treba da primenjuje i da poseduje dok stremi ka istini? (Jeste.) Zato je za nas od suštinske važnosti da u zajedništvu razgovaramo o ovim temama.

Upravo sam u zajedništvu govorio o prvoj izreci, „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”, koja je očito vrsta ljudskog moralnog postupanja. Ona je svojevrsni moralni karakter i prolazno ponašanje koje na ljude ostavlja dobar utisak, ali, nažalost, ne može poslužiti kao merilo kojim se procenjuje da li neko poseduje ili ne poseduje ljudskost. Druga izreka, „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, potpuno je ista. S obzirom na to kako je ova izjava sročena, jasno je da je i ovde reč o nečemu što se ljudima dopada i što smatraju lepim ponašanjem. Oni koji ispoljavaju to lepo ponašanje izrazito se poštuju kao ljudi koji poseduju dobro moralno postupanje i plemenit karakter – sve u svemu, smatraju se ljudima koji pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima i koji imaju izuzetan moralni karakter. „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima” ima izvesne sličnosti sa izrekom „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”. I ovde je reč o lepom ponašanju koje se javlja kod ljudi u određenim društvenim klimama. Doslovno značenje izreke „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima” jeste u tome da se pronađe zadovoljstvo u pružanju pomoći drugim ljudima. Ona ne znači da je čovekova dužnost da ljudima pomaže – ta izreka ne glasi: „Tvoja je dužnost da pomažeš drugima” – već „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”. Iz ovoga možemo videti šta je to što ljude motiviše da pomažu drugima. Oni to ne rade zbog tih drugih ljudi, već radi sebe samih. Ljudi su ispunjeni brigom i bolom, pa pronalaze druge kojima je potrebna pomoć i ukazuju im dobročinstvo i pomoć; priskaču im u pomoć i čine sve ono dobro što su u stanju da učine kako bi sebe usrećili, osećali se zadovoljno, spokojno, radosno i svoje dane ispunili smislom, kako se ne bi osećali tako isprazno i izmučeno – oni popravljaju svoje moralno postupanje ne bi li postigli svoj cilj pročišćenja i uzdigli poredak koji vlada u njihovom srcu i umu. Kakvo je ovo ponašanje? Ako iz ugla ovog objašnjenja posmatrate ljude koji pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima, oni u tom slučaju nisu dobri ljudi. Makar nisu motivisani sopstvenom moralnošću, savešću ili ljudskošću da čine ono što treba da učine ili da ispune svoje društvene i porodične dužnosti; naprotiv, oni ljudima pomažu kako bi došli do zadovoljstva, duhovne utehe, emotivne prijatnosti i kako bi živeli srećno. Kako treba tumačiti ovu vrstu moralnog postupanja? Pogledate li prirodu ove izreke, ona je gora od izreke „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”. U izreci „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” makar nije prisutan aspekt sebičnosti. A šta je sa izrekom: „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”? Reč „zadovoljstvo” označava da ovo ponašanje sadrži elemente sebičnosti i niskih pobuda. Ne radi se o nesebičnom pomaganju ljudima zbog njih samih, već zbog sopstvenog zadovoljstva. To naprosto nije vredno nikakvog podstrekivanja. Recimo da vidiš stariju osobu koja pada na glavnoj ulici i pomisliš u sebi: „Ovih dana se osećam potišteno. Za mene je sjajna prilika to što je ova starija osoba pala – pronaći ću zadovoljstvo u pomaganju drugima!” Priđeš i pomogneš toj starijoj osobi da ustane i, čim se uspravi, ona počinje da te hvali, govoreći: „Zaista si dobra osoba, sinko. Da si mi živ i zdrav i da doživiš duboku starost!” Obasipa te tim umilnim rečima i, nakon što ih čuješ, sve tvoje brige nestaju i osećaš se zadovoljno. Pomisliš kako je dobro pomagati ljudima i odlučuješ da u slobodno vreme šetaš ulicama i pomažeš svima koji se spotaknu i padnu. Pod uticajem ovog načina razmišljanja ljudi ispoljavaju neka lepa ponašanja, a ljudsko društvo je to svrstalo u finu tradiciju pronalaženja zadovoljstva u pomaganju drugima, kao vrstu plemenitog moralnog karaktera kojim se prenosi ova čuvena tradicija. Pozadina pronalaženja zadovoljstva u pomaganju drugima ogleda se u činjenici da oni koji pomažu sebe obično smatraju oličenjem morala. Sebe predstavljaju kao velike dobrotvore i, što ih više ljudi hvali, sve su spremniji da pomognu, da ukažu dobročinstvo i da za druge više učine. Time je zadovoljena njihova želja da budu junaci i spasioci ljudskog roda, kao i njihova želja da izvuku nekakvu vrstu zadovoljstva iz činjenice da su drugima potrebni. Zar svi ljudi ne žele da se osećaju potrebnima? Kad osećaju da su drugima potrebni, ljudi smatraju da su naročito korisni i da njihov život ima smisao. Nije li to samo vid privlačenja pažnje? Privlačenje pažnje je jedina stvar koja ljudima donosi zadovoljstvo – to je njihov način života. U stvari, iz kojeg god ugla da posmatramo pitanje pronalaženja zadovoljstva u pomaganju drugima, to nije merilo za procenu čovekove moralnosti. Čin pronalaženja zadovoljstva u pomaganju drugima počesto zaista zahteva tek manji napor. Ako si spreman da to uradiš, onda si ispunio svoju društvenu odgovornost; ako to nisi spreman da učiniš, niko te neće smatrati odgovornim i nećeš se naći na udaru javne osude. Kad je reč o lepim ponašanjima koja su predmet ljudske pohvale, čovek može izabrati da ih primenjuje ili da se od njih uzdržava, i u oba slučaja to je u redu. Nema potrebe ljude sputavati ovom izrekom, niti ih primoravati da nauče kako da pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima, jer je to, samo po sebi, isključivo prolazno lepo ponašanje. Nezavisno od toga da li je neko motivisan željom da ispuni svoju društvenu dužnost ili ovo lepo ponašanje primenjuje zbog osećaja građanske vrline, kakav će biti krajnji ishod? Samo će zadovoljiti svoju želju da bude dobra osoba i da otelotvori duh Leja Fenga u tom jednom slučaju; postupajući tako pronaći će izvesno zadovoljstvo i utehu, i time će poredak svog načina razmišljanja uzdići na viši nivo. I to je sve. To je suština onoga što radi. Prema tome, kako ste pre ovog razgovora u zajedništvu razumeli izreku „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”? (U njoj ranije nisam prepoznavao sebične i prezira dostojne namere.) Uzmi za primer situaciju u kojoj imaš dužnost da nešto učiniš, odgovornost koju ne smeš da izbegneš, nešto što je prilično teško i spram čega moraš da istrpiš izvesnu patnju, da se odrekneš nekih stvari i da platiš cenu kako bi to ostvario, ali si, svakako, u stanju da tu dužnost ispuniš. Dok je izvršavaš, nećeš se osećati toliko zadovoljno, a nakon što platiš cenu i tu dužnost ispuniš, rezultati tvog truda neće ti doneti nikakvo zadovoljstvo ni utehu, ali si to, ipak, učinio zato što je to bila tvoja odgovornost i dužnost. Uporedimo li ovo s pronalaženjem zadovoljstva u pomaganju drugima, u čemu se ispoljava više ljudskosti? (Više ljudskosti imaju ljudi koji ispunjavaju svoje odgovornosti i dužnosti.) Kod pronalaženja zadovoljstva u pomaganju drugima nije reč o ispunjavanju odgovornosti – to je samo zahtev o ljudskom moralnom postupanju i društvenim odgovornostima koji postoji u određenim društvenim kontekstima; on potiče iz opšteprihvaćenog mišljenja, društvenog morala ili čak iz državnih zakona i služi da bi se procenilo da li neka osoba ima moral i za procenu kvaliteta njene ljudskosti. Drugim rečima, „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima” samo je izreka koja ograničava ljudsko ponašanje, koju je ljudsko društvo uspostavilo kako bi uzdiglo poredak čovekovog načina razmišljanja. Ta vrsta izreke koristi se samo da bi se ljudi naveli da primenjuju nekoliko lepih ponašanja, a merila za procenu tih lepih ponašanja jesu društveni moral, javno mnjenje, pa čak i zakon. Na primer, ako na javnom mestu vidiš nekoga kome je pomoć potrebna i ti si prva osoba koja bi trebalo da mu pomogne, ali to ne učiniš, šta će drugi misliti o tebi? Prekoriće te da nemaš osnovnu kulturu – zar to ne podrazumevamo pod javnim mnjenjem? (Da.) Šta je onda društveni moral? To su pozitivne stvari i navike na koje se blagonaklono gleda i koje društvo zagovara i podstiče. Naravno, one sadrže mnogo posebnih zahteva, kao što su: čovek treba da pruži podršku ugroženim ljudima, treba da ispomaže druge kada se nađu u nevolji i ne treba da samo stoji po strani skrštenih ruku. Od ljudi se očekuje da primenjuju takvo moralno postupanje, odnosno, na to se misli pod posedovanjem društvenog morala. Ako vidiš da neko pati, a ti se praviš da to ne vidiš, ne obraćaš pažnju na tu osobu i ništa ne uradiš, tada ti nedostaje društveni moral. Dakle, koje zahteve zakon postavlja u pogledu čovekovog moralnog postupanja? Kina je u tom pogledu poseban slučaj: kineski zakon nema nikakve izričite odredbe koje se odnose na društvene odgovornosti i društveni moral. Ljudi o tome ponešto nauče kroz porodično vaspitanje, školsko obrazovanje i iz onoga što čuju i primete u društvu. Nasuprot tome, u zapadnim zemljama ove stvari su pretočene u zakon. Na primer, ako vidiš da je neko pao na ulici, makar bi trebalo da odeš do te osobe i pitaš je: „Jesi li dobro? Da li ti treba pomoć?” Ako ta osoba odgovori: „Dobro sam, hvala”, u tom slučaju ne moraš da joj pomažeš, od tebe se ne traži da ispuniš tu odgovornost. Ako kaže: „Molim te, pomozi mi”, onda moraš da joj pomogneš. Ako joj ne pomogneš, smatraćeš se zakonski odgovornim. Ovo je poseban zahtev koji su određene zemlje postavile u pogledu ljudskog moralnog postupanja; one taj zahtev postavljaju ljudima kroz izričitu odredbu u svojim zakonima. Ti zahtevi koje javno mnjenje, društveni moral, pa čak i zakon postavljaju u pogledu ljudskog moralnog postupanja ograničeni su samo na ponašanje ljudi, a ti osnovni kriterijumi ponašanja jesu merila prema kojima se procenjuje moralno postupanje neke osobe. Spolja posmatrano, čini se da ta moralna merila procenjuju ljudsko ponašanje – drugim rečima, da li su ljudi ispunili svoje društvene dužnosti ili nisu – ali u svojoj suštini, ona procenjuju ljudski unutrašnji kvalitet. Bilo da je reč o javnom mnjenju, društvenom moralu ili zakonu, te stvari samo odmeravaju ono što ljudi rade ili spram njih postavljaju zahteve, a ta merila i zahtevi su ograničeni na ljudsko ponašanje. Oni procenjuju ljudski kvalitet i moralno postupanje na osnovu ponašanja te osobe – to je domašaj njihove procene. U tome je priroda izjave: „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”. Kad je reč o pronalaženju zadovoljstva u pomaganju drugima, zapadne zemlje ljudima postavljaju zahteve kroz zakonske odredbe, dok se u Kini za obrazovanje i uslovljavanje ljudi tim idejama koristi tradicionalna kultura. Iako između istoka i zapada postoji ova razlika, oni su po svojoj prirodi isti – i jedni i drugi koriste izreke da ograniče i regulišu ljudsko ponašanje i moralnost. Međutim, bilo da je reč o zakonima u zapadnim zemljama ili o tradicionalnoj kulturi na istoku, sve su to samo zahtevi i propisi usmereni na čovekovo ponašanje i moralno postupanje i ti kriterijumi jedino regulišu ljudsko ponašanje i moralno postupanje – no, da li je ijedno od njih usmereno na čovekovu ljudskost? Da li propisi kojima se određuju ponašanja koja neka osoba treba da primenjuje mogu da se koriste kao merila za procenu njene ljudskosti? (Ne.) Pogledamo li izreku „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, primetićemo da su neki zli ljudi u stanju da pronađu zadovoljstvo u pomaganju drugima, ali su motivisani sopstvenim namerama i ciljevima. Kad đavoli učine neko sitno dobro delo, još je i veća verovatnoća da za to imaju sopstvene namere i ciljeve. Mislite li da je svako ko pronalazi zadovoljstvo u pomaganju drugima ljubitelj istine koji poseduje osećaj za pravdu? Uzmite na primer one koji u Kini navodno pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima, poput onih viteških ličnosti ili ljudi koji kradu od bogatih da bi davali siromašnima ili onih koji često priskaču u pomoć osetljivim grupama i invalidima i tako dalje – imaju li svi oni ljudskost? Da li svi vole pozitivne stvari i imaju osećaj za pravdu? (Ne.) U najboljem slučaju, oni su samo ljudi koji imaju relativno bolji karakter. Pošto se rukovode ovim duhom pronalaženja zadovoljstva u pomaganju drugima, oni učine mnoga dobra dela koja im donose zadovoljstvo, utehu i omogućavaju im da potpuno uživaju u osećaju sreće, međutim, primena takvih ponašanja ne znači da oni imaju ljudskost, zato što su i njihova vera i ono čemu teže na duhovnom nivou nejasni – to su nepoznate promenljive. Prema tome, mogu li se, na osnovu ovog dobrog moralnog postupanja, oni smatrati ljudima sa ljudskošću i savešću? (Ne.) Neke institucije poput fondacija i agencija za socijalnu pomoć koje navodno pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima, koje pomažu ranjivim grupama i invalidima, u najboljem slučaju, ispunjavaju ponešto od svoje društvene odgovornosti. Čine to kako bi u očima javnosti poboljšali sliku o sebi, kako bi povećali sopstvenu uočljivost i zadovoljili mentalitet pronalaženja uživanja u pomaganju drugima – to se nipošto ne uzdiže na nivo značenja da „poseduju ljudskost”. Osim toga, da li je ljudima u čijem pomaganju oni pronalaze zadovoljstvo zaista potrebna pomoć? Da li je pronalaženje zadovoljstva u pomaganju drugima samo po sebi pravedno? Nije nužno. Budeš li dovoljno dugo posmatrao sve različite događaje, veće i manje, koji nastaju u društvu, videćeš da se neki od njih svrstavaju isključivo u one kad ljudi pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima, dok je u mnogim drugim slučajevima znatno više neizrečenih tajni i mračnih aspekata društva prikriveno u situacijama u kojima ljudi pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima. U svakom slučaju, u pozadini pronalaženja zadovoljstva u pomaganju drugima nalaze se namere i ciljevi, bilo da je reč o postizanju slave ili uzdizanju iznad ostalih ili pridržavanju društvenog morala i nekršenju zakona ili sticanju pozitivnije ocene od strane celokupnog društva. Kako god da se to posmatra, pronalaženje zadovoljstva u pomaganju drugima samo je jedno od čovekovih spoljnih ponašanja i ono se, u najboljem slučaju, svrstava u vrstu lepog moralnog postupanja. Nema nikakve veze sa normalnom ljudskošću koju Bog zahteva. Oni koji su sposobni da pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima mogu biti sasvim prosečni ljudi bez ikakvih stvarnih ambicija ili mogu biti istaknute ličnosti u društvu; mogli bi da budu ljudi relativno dobrog srca, ali bi mogli da budu i zlonamerni u srcu. Mogli bi da budu bilo kakva vrsta ljudi. I baš svako je u stanju da u nekom prolaznom trenutku primenjuje ovo ponašanje. Prema tome, izjava o moralnom postupanju, „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, svakako nije prihvatljiva kao merilo za procenu čovekove ljudskosti.

„Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima” – ova izreka o moralnom postupanju zapravo ne predstavlja suštinu čovekove ljudskosti i sasvim malo je povezana s ljudskom priroda-suštinom. Stoga nije prikladna da se koristi za procenjivanje kvaliteta nečije ljudskosti. Dakle, koji je prikladan način da se proceni nečija ljudskost? Odluku o tome da li će nekome pomoći i ispuniti svoje dužnosti, osoba sa ljudskošću makar ne bi trebalo da donosi na osnovu činjenice da li će je takav postupak učiniti srećnom; umesto toga, njena odluka treba da se zasniva na njenoj savesti i razumu i ona ne treba da razmatra šta bi mogla da dobije niti kakve će posledice po nju imati to što nekoj osobi pomaže, odnosno, kakav bi to efekat moglo da ima na nju u budućnosti. Ne treba da razmatra nijednu od tih stvari i treba da ispunjava svoje dužnosti, da pomaže drugima i da sprečava da drugi podnose patnju. Ljudima treba da pomaže na čist način, bez ikakvih sebičnih ciljeva – tako bi postupila osoba koja zaista poseduje ljudskost. Ako je čoveku cilj da pomažući drugima udovolji sebi ili da za sebe izgradi dobru reputaciju, u tome su prisutni sebičan i nizak motiv – oni koji zaista poseduju savest i razum ne bi postupali na ovaj način. Ljudi koji iskreno druge vole ne postupaju isključivo s ciljem ispunjenja sopstvene želje da se na određeni način osećaju, već to čine kako bi ispunili svoje dužnosti i kako bi učinili sve što je u njihovoj moći da drugima pomognu. Ljudima ne pomažu da bi dobili nagradu, niti imaju ikakve druge namere ili motive. Iako takvo postupanje može biti teško i premda ih drugi mogu osuđivati, pa se čak mogu suočiti i s nekom opasnošću, oni prepoznaju da je to dužnost koju ljudi treba da obavljaju, da je to ljudska odgovornost, te da, ako ne postupe na takav način, neće ispuniti ono što duguju drugima i Bogu, i preostaće im da se doživotno kaju. I budući da stvari tako stoje, oni se u to upuštaju bez oklevanja, daju sve od sebe, poslušni su volji Nebesa i ispunjavaju svoju dužnost. Nezavisno od toga kako ih drugi procenjuju, odnosno, da li im drugi iskazuju zahvalnost i poštovanje, sve dok su u stanju da toj osobi pomognu da uradi sve što joj je potrebno i ako to svim srcem mogu da učine, osećaće se zadovoljno. Oni koji tako mogu da postupaju imaju savest i razum, poseduju ispoljavanja ljudskosti, a ne samo vrstu ponašanja koje je ograničeno na domen moralnog karaktera i moralnog postupanja. Pronalaženje zadovoljstva u pomaganju drugima samo je vrsta ponašanja, a ponekad je samo ponašanje koje se javlja u određenim posebnim kontekstima; čovekova odluka da se upusti u takvu vrstu prolaznog ponašanja donosi se na osnovu njegovog raspoloženja, emocija, društvenog okruženja, kao i neposrednog konteksta, i procene kakve koristi ili mane mogu proizaći iz takvog postupanja. Kad ljudima pomažu, oni sa ljudskošću ne razmišljaju o tim stvarima – svoju odluku donose na osnovu merila rasuđivanja koje je pozitivnije i više u skladu sa savešću i razumom normalne ljudskosti. Ponekad su čak u stanju da istraju u pomaganju ljudima i kad je to oprečno i protivno standardima morala. Kriterijumi, ideje i pogledi o moralu mogu da obuzdaju samo prolazna ljudska ponašanja. A hoće li ova ponašanja biti dobra ili loša promeniće se u zavisnosti od čovekovog raspoloženja, emocija, odnosa dobrog i zlog u njemu i njegovih prolaznih dobrih ili loših namera; naravno, i društvena klima i okruženje će uticati na to. U tim ponašanjima ima mnogo nečistoća; sva su površna, pa ljudi ne mogu da procene da li neko poseduje ljudskost ili ih naprosto ne upražnjava. Nasuprot tome, da li neko ima ili nema ljudskost mnogo je tačnije i praktičnije procenjivati na osnovu njegove ljudskost-suštine, na osnovu onoga čemu teži, njegovog pogleda na život i njegovog sistema vrednosti, puta kojim ide i polazišta za njegovo vladanje i postupke. Recite Mi, šta je u skladu sa istinom: osnove za procenjivanje ljudskosti ili osnove za procenjivanje moralnog postupanja? Da li su u skladu s istinom merila za procenjivanje moralnog postupanja ili su to merila za procenjivanje da li neka osoba ima ljudskost? Koje je od ovih merila u skladu s istinom? U skladu s istinom zapravo su merila za procenu da li neko poseduje ljudskost. To je nepobitno sigurno. Zbog svoje nepostojanosti, stvari koje se koriste za procenu ljudskog moralnog postupanja ne mogu poslužiti kao kriterijumi. One su ispunjene brojnim nečistoćama, kao što su ljudske transakcije, interesi, sklonosti, stremljenja, emocije, zle misli, iskvarene naravi i tako dalje. U njima ima i previše grešaka i nečistoća – nisu jednostavne. Prema tome, one ne mogu poslužiti kao kriterijumi za procenjivanje ljudi. Pune su svakakvih stvari koje Sotona usađuje u čoveka i dodatnih stanja koja nastaju usled čovekove iskvarene sotonske naravi, pa kao takve nisu istina. Ukratko, nezavisno od toga da li ljudi smatraju da je ove kriterijume moralnog postupanja lako ili teško ispuniti, odnosno, da li ih ljudi po vrednosti procenjuju kao visoke, niske ili prosečne, sve su to, u svakom slučaju, samo izreke koje ograničavaju ljudsko ponašanje i regulišu ga. One dosežu samo do nivoa čovekovog moralnog kvaliteta; nemaju ni najmanje veze sa Božjim zahtevom da se za procenu čovekove ljudskosti koristi istina. Ne sadrže čak ni najosnovnija merila koja bi oni s ljudskošću trebalo da poseduju i da ispune; ne ispunjavaju nijednu od tih stvari. Kad posmatra ljude, čovek se usredsređuje samo na procenu ispoljavanja njihovog moralnog postupanja; ljude u potpunosti posmatra i procenjuje prema zahtevima tradicionalne kulture. Bog ljude ne posmatra samo na osnovu njihovog ispoljavanja moralnog postupanja – On se usredsređuje na njihovu ljudskost-suštinu. Šta je sadržano u čovekovoj ljudskost-suštini? Njihove sklonosti, njihovi pogledi na stvari, njihov pogled na život i sistem vrednosti, ono čemu teže, da li imaju osećaj za pravdu, da li vole istinu i pozitivne stvari, njihova sposobnost da prihvate istinu i pokore joj se, put koji biraju i tako dalje. Prema ovim stvarima se tačno procenjuje čovekova ljudskost-suština. Ovim manje-više privodim kraju Svoju besedu o pronalaženju zadovoljstva u pomaganju drugima. Da li ste kroz razgovor u zajedništvu o ova dva zahteva o moralnom postupanju sada shvatili osnovna načela razaznavanja kako načina na koji se procenjuje moralno postupanje tako i razlike između Božjih merila za procenjivanje ljudi i moralnog postupanja o kome čovek govori? (Da.)

Upravo sam u zajedništvu govorio o dva zahteva koje tradicionalna kultura postavlja pred čovekovo moralno postupanje, „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” i „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”. Šta ste naučili iz Moje besede o ove dve izreke? (Naučio sam da čovekovo moralno postupanje nije povezano s njegovom ljudskost-suštinom. Ljudi koji ispoljavaju ovakvo moralno postupanje u najboljem slučaju poseduju neka lepa ponašanja i ispoljavanja u smislu kvaliteta svoje moralnosti. Međutim, to ne znači da imaju ljudskost niti da proživljavaju ljudsko obličje. Stekao sam nešto jasnije shvatanje o ovom pitanju.) Ljudi koji ispoljavaju dobro moralno postupanje ne moraju nužno posedovati ljudskost – svi to mogu da prepoznaju i stvari zaista tako stoje. Svi ljudi slede zle društvene trendove i svi su postepeno izgubili svoju savest i razum – samo nekolicina je u stanju da proživljava ljudsko obličje. Da li se za svakog onog ko je policajcu jednom predao paru koju je pronašao na ulici ispostavilo da je dobra osoba? Nije nužno. Sa kakvim su se ishodom suočili oni koje su nekada veličali kao junake? Svi ljudi u svom srcu znaju odgovore na ova pitanja. Šta se desilo sa onim uzorima društvenog morala i velikim dobročiniteljima koji su često pronalazili zadovoljstvo u pomaganju drugima, koje je čovek kitio crvenim cvetovima i veličao? Za većinu njih se ispostavilo da nisu dobri ljudi. Svesno su učinili nekoliko dobrih dela kako bi postali poznati. Zapravo, najveći deo njihovog stvarnog ponašanja, života i karaktera uopšte nije dobar. Dobri su jedino u laskanju i dodvoravanju. Kad sa sebe skinu te svoje crvene cvetove i tu veštačku glazuru uzornosti u društvenom moralu, oni čak ne znaju ni kako da se ponašaju niti kako treba da vode svoj život. U čemu je ovde problem? Zar nisu bili zarobljeni krunom „moralnog uzora” koju im je društvo namenilo? Oni ni ne znaju ko su u stvari – laskali su im u toj meri da su o sebi počeli da imaju previsoko mišljenje i više ne mogu da budu normalni ljudi. Naposletku, oni ne znaju ni kako da žive, njihova svakodnevna egzistencija postaje prava zbrka, a neki se na kraju odaju alkoholu, postaju depresivni i dignu ruku na sebe. Svakako da postoje ljudi koji spadaju u ovu kategoriju. Oni uvek jure za osećanjem, žele da budu junaci i uzori, da postanu slavni ili da budu oličenje moralne izuzetnosti. Ne mogu nikad da se vrate u stvaran svet; svakodnevne potrebe stvarnog života za njih su neprekidni izvor uznemirenosti i patnje. Ne znaju kako da se otarase ovog bola ni kako da u životu izaberu pravi put. U potrazi za uzbuđenjem, neki se odaju drogama, dok drugi odaberu da sebi oduzmu život ne bi li se oslobodili osećanja praznine. Neki među onima koji sebi ne oduzimaju život završe tako što umiru od depresije. Zar za ovo ne postoji mnoštvo primera? (Da.) Takvu štetu tradicionalna kultura nanosi ljudima. Ne samo da ljudima ne omogućava da steknu tačno shvatanje ljudskosti niti ih usmerava na pravi put kojim bi trebalo da idu – to nije sve – već ih ona zapravo navodi na stranputicu, odvodeći ih u svet obmane i laži. Ljudima to nanosi štetu i to u prilično velikoj meri. Neki bi mogli reći: „To ne važi u svim slučajevima! Nama je sasvim dobro, zar ne?” Zar to što vam je trenutno sasvim dobro nije samo rezultat Božje zaštite? Samo zato što vas je Bog odabrao i imate Njegovu zaštitu dovoljno vam se posrećilo da prihvatite Njegovo delo i da možete da čitate Njegove reči, da prisustvujete okupljanjima, da razgovarate u zajedništvu i da ovde obavljate svoju dužnost; samo zbog Njegove zaštite možete da živite život normalnog čoveka i posedujete normalan razum da se bavite svim aspektima svog svakodnevnog života. Međutim, neosporno je da u dubokim odajama vašeg uma i dalje postoje ideje i gledišta poput: „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” i „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”. Istovremeno ste i dalje u ropstvu tih ideoloških i moralnih kriterijuma koji potiču od ljuskog roda. Zašto kažem da ste u ropstvu tih stvari? Zato što put kojim u životu birate da idete; načela i pravac vaših postupaka i ponašanja; i načela, metode i kriterijumi prema kojima posmatrate ljude i stvari i tome slično, i dalje su, u različitoj meri, pod uticajem tih ideoloških i moralnih kriterijuma ili su njima čak sputani i pod njihovom su kontrolom. Pri čemu, Božje reči i istina tek treba da postanu osnova i kriterijumi za vaše posmatranje ljudi i stvari, i za vaše ponašanje i delovanje. U ovom trenutku ste tek odabrali pravi smer u životu i imate volju, težnju i nadu da krenete putem stremljenja ka istini. Ipak, u stvarnosti, većina vas nije uopšte kročila na ovaj put – drugim rečima, niste ni stupili na pravi put koji je Bog pripremio za čoveka. Neki će reći: „Ako nismo stupili na pravi put, zašto onda i dalje možemo da obavljamo svoje dužnosti?” To je rezultat čovekovog izbora, saradnje, savesti i odlučnosti. Ovoga časa ti sarađuješ sa Božjim zahtevima i daješ sve od sebe da se popraviš, ali samo zato što nastojiš da se popraviš, to ne znači da si već kročio na put stremljenja ka istini. Jedan od razloga je u tome što si i dalje pod uticajem ideja koje je tradicionalna kultura usadila u tebe. Recimo, vi možda sasvim dobro razumete suštinu izjava „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” i „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, nakon što ste čuli Moju besedu o njima i nakon što sam ih razotkrio, ali se za nekoliko dana možda predomislite. Možda pomislite: „Šta ima toliko loše u izjavi ’Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep’? Meni se dopadaju ljudi koji novac koji nađu ne trpaju u sopstveni džep. Oni makar nisu pohlepni. Šta je pogrešno u izjavi ’Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima’? Kad si u nevolji, makar možeš da računaš na to da će ti neko priskočiti u pomoć. To je dobra stvar i nešto što je svima potrebno! Osim toga, kako god da se to posmatra, to što ljudi pronalaze zadovoljstvo u pomaganju drugima naprosto je dobra, pozitivna stvar. To je naša suštinska obaveza i ne treba je kritikovati!” Vidiš, svega nekoliko dana nakon što si se probudio, jedna prospavana noć biće dovoljna da te promeni; odvešće te tamo gde si bio ranije i ponovo će te vratiti u ropstvo tradicionalne kulture. Drugim rečima, te stvari smeštene u dubini tvog uma povremeno utiču na tvoje misli i gledišta, kao i na puteve koje biraš. I neizbežno, dok na tebe utiču, one te i neprekidno zadržavaju, sprečavaju da ispuniš svoju želju da u životu kročiš na ispravan put, da kreneš putem stremljenja ka istini i da u životu pođeš putem na kome su Božje reči tvoja osnova, a istina je tvoj kriterijum. Čak i ako si sasvim spreman da kreneš ovim putem, čak i ako čezneš da to učiniš, i zbog toga se osećaš uzrujano, dane provodiš razmišljajući i planirajući, donosiš čvrste odluke i za to se moliš, stvari se i dalje neće odvijati onako kako ti želiš. Razlog je u tome što su ti aspekti tradicionalne kulture isuviše duboko ukorenjeni u dubinama tvog srca. Neki mogu reći: „To nije tačno! Kažeš da je tradicionalna kultura isuviše duboko ukorenjena u ljudskom srcu, ali ja ne mislim da je to istina. Ja sam tek u dvadesetim godinama života, nisam u sedamdesetim ili osamdesetim, pa kako su onda te stvari već mogle da se tako duboko ukorene u mom srcu?” Zašto kažem da su te ideje već duboko ukorenjene u tvom srcu? Razmisli o tome: još od vremena svojih najranijih sećanja, zar nisi oduvek težio tome da budeš plemenita osoba, čak i ako ti roditelji nisu usadili takve ideje u glavu? Na primer, većina ljudi voli da gleda filmove i da čita romane o junacima, i duboko saosećaju sa žrtvama u tim pričama, dok preziru zlikovce i okrutne junake koji druge ljude povređuju. Kad odrastaš u takvom okruženju, ti nesvesno prihvataš stvari oko kojih je društvo u celini kolektivno saglasno. Dakle, zašto si prihvatio te stvari? Zato što se ljudi ne rađaju tako da već poseduju istinu i nemaju urođenu sposobnost da razaznaju stvari. Ti ne poseduješ taj instinkt – instinkt koji ljudi poseduju je urođena tendencija da im se dopadaju neke dobre, pozitivne i aktivne stvari. Te aktivne i pozitivne stvari navode te da stremiš tome da budeš bolji, da postaneš dobra osoba, junak i velikan. Kad dođeš u kontakt s izrekama koje potiču iz javnog mnjenja i društvenog morala, te stvari postepeno počinju da poprimaju oblik u tvom srcu. Čim se izjave koje potiču iz morala tradicionalne kulture u tebi infiltriraju i uđu u tvoj unutrašnji svet, one u tvom srcu puste korenje i počnu da gospodare tvojim životom. Kad se to dogodi, ti te stvari ne razaznaješ, ne opireš im se niti ih odbacuješ, već duboko u sebi osećaš da su ti potrebne. Tvoj prvi potez je da tim izrekama daješ za pravo. Zašto je to tako? Zato što su te izreke tako dobro skrojene za ljudske ukuse i predstave, usklađene su sa potrebama ljudskih duhovnih svetova. Posledično, ti prihvataš te izjave zdravo za gotovo i od njih se uopšte ne štitiš. Postepeno, kroz svoje porodično vaspitanje, školsko obrazovanje i društveno uslovljavanje i indoktrinaciju, kao i kroz svoje sopstvene uobrazilje, na kraju postaješ duboko uveren da su te izreke pozitivne stvari. Kroz prefinjenost koju stičeš s vremenom i postepeni proces starenja, težiš tome da ove izreke poštuješ u svakakvim kontekstima i situacijama i da slediš te stvari koje ljudi prirođeno više vole i smatraju ih dobrim. One u tebi sve više poprimaju svoj oblik i sve su dublje ukorenjene u tebi. U isto vreme, te stvari gospodare tvojim pogledom na život i ciljevima kojima težiš, postajući merila na osnovu kojih procenjuješ ljude i stvari. Nakon što ove izreke iz tradicionalne kulture u ljudima poprime svoj oblik, uspostavljeni su svi osnovni uslovi koji ljude navode da se opiru Bogu i istini; kao da ljudi pronalaze sopstvene razloge i sopstvenu osnovu da to učine. Pa tako, kad Bog razotkrije ljudske iskvarene naravi i suštinu i obaspe ih grdnjom i sudom, ljudi prema Njemu stvaraju svakakve predstave. Oni pomisle: „Ljudi često kažu: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ i ’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’, pa kako je onda bog mogao tako da govori? Je li to zaista bio bog? Bog ne bi tako govorio – on bi trebalo da zauzme najvišu poziciju i da sa ljudima razgovara nežnim tonom, tonom Bude koji sva ljudska bića izbavlja od patnje, tonom Bodisatve. Takav je bog – neverovatno nežna i veličanstvena figura.” Taj niz ideja, gledišta i predstava nastavlja da sve većim intenzitetom navire iz tvog srca i, konačno, to više naprosto ne možeš da podneseš i preduzimaš nešto da se, bez sopstvene namere, pobuniš protiv Boga i opireš Mu se. Na ovaj način si se sopstvenim predstavama i uobraziljama upropastio. Iz ovoga možemo da vidimo da, bez obzira na tvoju starosnu dob, ako si stekao obrazovanje tradicionalne kulture i poseduješ mentalni sklop odrasle osobe, tvoje će srce biti ispunjeno ovim aspektima moralnosti iz tradicionalne kulture i oni će postepeno pustiti svoje korenje u tebi. Oni su već zagospodarili tobom i već mnogo godina prema njima živiš. Tvoj život i sama tvoja priroda već su dugo okupirani ovim aspektima morala iz tradicionalne kulture. Na primer, još dok ti je bilo pet ili šest godina, naučio si da pronalaziš zadovoljstvo u pomaganju drugima i da novac koji pronađeš ne trpaš u sopstveni džep. Te stvari su na tebe uticale i potpuno su diktirale način tvog ponašanja. Sada, kao sredovečna osoba, već godinama živiš prema tim stvarima; to znači da si predaleko od merila koja Bog zahteva od čoveka. Otkako si prihvatio te izreke o moralnom postupanju koje zagovara tradicionalna kultura, sve dalje si zalutao od Božjih zahteva. Jaz između tvojih sopstvenih merila za ljudskost i merila za ljudskost koja Bog zahteva sve se više produbio. Posledično, od Boga si sve dalje zalutao. Zar nije tako? Slobodno na miru razmislite o ovim rečima.

Hajde da sada u zajedništvu razgovaramo o sledećoj izreci o moralnom postupanju – „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”. Koje je značenje ove izreke? Ona znači da prema sebi treba da postaviš stroge zahteve, a da prema drugim ljudima budeš popustljiv, kako bi mogli da vide koliko si darežljiv i velikodušan. Pa, zašto ljudi ovo treba da rade? Šta time treba da postignu? Je li to izvodljivo? Je li to zaista prirodan izraz čovekove ljudskosti? Da biste to preuzeli na sebe, morali biste sebi u velikoj meri da naudite! Ne smete da imate nikakvih želja ni zahteva, morate od sebe da zahtevate da osećate manje radosti, da više patite, da platite veću cenu i da radite napornije kako drugi ne bi morali da se iscrpljuju. A ako drugi kukaju, žale se ili loše rade, od njih ne smete previše da tražite – više ili manje, sasvim je dovoljno. Ljudi smatraju da je ovo znak plemenitog morala – ali zašto Meni to zvuči lažno? Zar nije lažno? (Jeste.) U normalnim okolnostima, prirodno izražavanje ljudskosti običnog čoveka je u tome da prema sebi bude tolerantan, a strog prema drugima. To je činjenica. Ljudima ne promiču problemi svih drugih – „Ova osoba je nadmena! Ova osoba je loša! Ovaj je sebičan! Onaj površno izvršava svoju dužnost! Ovaj je toliko lenj!” – dok za sebe misle: „U redu je ako sam malo lenj. Dobrog sam kova. Iako sam lenj, bolje obavljam posao od drugih!” Drugima pronalaze mane i vole da cepidlače, ali su, kad god to mogu, prema sebi tolerantni i predusretljivi. Nije li ovo prirodno izražavanje njihove ljudskosti? (Jeste.) Ako se od ljudi očekuje da žive u skladu sa idejom da „budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima”, kroz kakvu agoniju bi morali da prođu? Da li bi to zaista mogli da podnesu? Kolikom broju ljudi bi to pošlo za rukom? (Nikome.) I zašto je to tako? (Ljudi su po prirodi sebični. Postupaju prema načelu „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”.) Čovek se zaista rađa sebičan, čovek je sebično stvorenje i duboko je posvećen toj sotonskoj filozofiji: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Ljudi smatraju da bi za njih bilo pogubno i neprirodno da nisu sebični i da o sebi ne vode računa kad ih zadese nedaće. To je ono što ljudi smatraju i način na koji postupaju. Ako se od ljudi očekuje da ne budu sebični, da prema sebi imaju stroge zahteve, da dragovoljno pretrpe gubitak umesto da druge iskoriste, je li to realistično očekivanje? Ako se od ljudi očekuje da, kad ih neko iskorišćava, dragovoljno kažu: „Ti me iskorišćavaš, ali ja od toga ne pravim problem. Ja sam tolerantna osoba, neću te vređati niti pokušavati da ti vratim istom merom, pa ako se nisi već dovoljno okoristio, samo izvoli” – da li je to realistično očekivanje? Kolikom broju ljudi bi to pošlo za rukom? Da li je to način na koji se iskvareni ljudski rod uobičajeno ponaša? Očito bi bilo nenormalno da se tako nešto dogodi. Zašto? Zato što se ljudi sa iskvarenim naravima, posebno oni sebični i podli, bore za svoje interese, a razmišljanje o drugima ih nipošto neće učiniti zadovoljnim. Dakle, ova pojava, ako se desi, predstavlja anomaliju. „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” – ova tvrdnja o moralnom postupanju očito je samo zahtev koji se ne poklapa ni sa činjenicama ni sa ljudskošću, a koji su čoveku postavili društveni moralisti koji ne shvataju ljudskost. Bilo bi to kao da kažeš mišu da ne sme da pravi rupe ili da kažeš mački da joj je zabranjeno da lovi miševe. Da li je u redu postaviti takav zahtev? (Nije. On prkosi zakonima ljudskosti.) Ovaj zahtev očito nije u skladu sa stvarnošću i uopšte ne pije vodu. Da li su oni koji ističu ovaj zahtev i sami u stanju da ga se pridržavaju? (Ne.) Od drugih očekuju da se pridržavaju zahteva koji ni sami ne mogu da ispune – u čemu je tu problem? Zar to nije pomalo neodgovorno? Najblaže što bi se moglo reći jeste da su neodgovorni i da govore besmislice. Idemo sad korak dalje, pa se zapitajmo kakva je priroda ovog problema? (Licemerje.) Tako je, ovo je primer licemerja. Očito ni oni sami ne mogu da se pridržavaju ovog zahteva, a ipak za sebe i dalje tvrde da su tolerantni, velikodušni i da poseduju tako visoku moralnu uzornost – zar to nije upravo licemerje? Kako god da je formulišete, ovo je isprazna izreka koja sa sobom donosi izvesnu lažnost, pa ćemo je klasifikovati kao licemernu izreku. Slična je onim izrekama koje su fariseji zagovarali; u sebi ima skriveni motiv, koji je očito u tome da se neko razmeće, da sebe okarakteriše kao osobu plemenitog moralnog postupanja, te da je drugi veličaju kao uzor i primer plemenitog moralnog postupanja. Dakle, kakvi ljudi su u stanju da budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima? Jesu li učitelji i lekari u stanju da se pridržavaju ove izreke? Da li su takozvani slavni ljudi, velikani i mudraci poput Konfučija, Mencija i Lao Cea bili u stanju da se pridržavaju ove izreke? (Nisu.) U najkraćem, nezavisno od toga koliko je besmislena ova izreka koju je čovek izneo i da li je ovaj zahtev održiv ili nije, to je u krajnjoj liniji samo zahtev koji se postavlja u pogledu ljudskog moralnog karaktera i ponašanja. Ljudi u najmanju ruku nisu spremni da se pridržavaju ovog zahteva i nije im lako da ga primenjuju, jer je oprečan merilima koja je čovekova normalna ljudskost u stanju da dostigne. Ali, u svakom slučaju, to je ipak merilo i zahtev o čovekovom moralnom postupanju koji zagovara tradicionalna kultura. Iako je izreka „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” obična fraza koje malo ko može da se pridržava, ona je ista poput izreka „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” i „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima” – bez obzira na motive ili namere koje imaju ljudi koji je primenjuju, odnosno da li je uopšte iko u stanju da je primenjuje – u svakom slučaju, zar ih, već po osnovu same činjenice da ljudi koji zagovaraju ovaj zahtev sebe određuju kao oličenje moralnosti, to ne čini nadmenim i samopravednim i zaposednutim donekle nenormalnim razumom? Ako bi ih upitao da li mogu da se pridržavaju izreke „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, rekli bi ti: „Naravno!” Ipak, kad su zaista prinuđeni da je se pridržavaju, to neće moći. Zašto neće moći da je se pridržavaju? Zato što imaju nadmenu, sotonsku narav. Zatraži od njih da se pridržavaju ove moralne poruke kad se drugi s njima otimaju za status, moć, prestiž i profit, pa vidi hoće li to moći da učine. Naprosto to neće moći da urade, već će čak biti neprijateljski nastrojeni prema tebi. Ako ih upitaš: „Zašto i dalje zagovaraš ovu izreku kad ni sȃm ne možeš da je se pridržavaš? Zašto i dalje od drugih tražiš da se toga pridržavaju? Zar nisi licemeran?”, hoće li to prihvatiti? Ako ih razotkriješ, to neće prihvatiti – kako god da ih razotkriješ, oni to neće prihvatiti niti će priznati da su pogrešili – to pokazuje da nisu dobri ljudi. Činjenica da utiču na kreiranje visokomoralnog okruženja uprkos tome što ni sami nisu u stanju da poštuju sopstvene zahteve samo pokazuje da ih s pravom nazivamo velikim prevarantima i licemernim pozerima.

„Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, kao i u slučaju izreka „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” i „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, jedan je od onih zahteva koje tradicionalna kultura postavlja u pogledu čovekovog moralnog postupanja. Prema istom obrascu, nezavisno od toga da li neko može da postigne ili da upražnjava ovo moralno postupanje, ona svejedno nije merilo ni norma za merenje ljudskosti te osobe. Ti možda i jesi u stanju da budeš strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima i da se pridržavaš naročito visokih merila. Možda si pravi čistunac i možda uvek razmišljaš o drugima i prema njima pokazuješ obzir, a da pritom nisi sebičan i nemaš u vidu sopstvene interese. Možda izgleda da si naročito velikodušan i nesebičan i imaš snažan osećaj društvene odgovornosti i društvenog morala. Tvoja plemenita ličnost i kvaliteti možda su uočljivi onima koji su ti bliski, koje susrećeš i sa kojima dolaziš u kontakt. Tvoje ponašanje možda nikada drugima ne daje povoda da te okrive ili kritikuju, već umesto toga izaziva pohvale, čak i divljenje. Ljudi te možda smatraju za nekoga ko je zaista strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima. Međutim, to su samo spoljna ponašanja. Jesu li misli i želje duboko u tvom srcu u skladu s tim spoljnim ponašanjima, s tim postupcima koje spolja proživljavaš? Odgovor je negativan. Razlog zašto možeš da se ponašaš na taj način je u tome što u pozadini postoji motiv. Koji je tačno taj motiv? Da li bi mogao da podneseš da taj motiv izađe na svetlo dana? Naravno da ne. To dokazuje da je ovaj motiv nešto što se ne pominje, nešto mračno i zlo. Dakle, zašto je taj motiv besprizoran i zao? Zato što čovekovom ljudskošću upravlja i pokreće je njegova iskvarena narav. Svim mislima ljudskog roda, nezavisno od toga da li ih ljudi pretoče u reči ili ih ispoljavaju, neosporno gospodare, kontrolišu ih i njima manipulišu njihove iskvarene naravi. Posledično, ljudski motivi i namere svi su podmukli i zli. Bez obzira na to da li ljudi mogu da budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima odnosno da li spolja savršeno izražavaju ovu moralnu pouku, neizbežno je da ta moralna pouka neće imati nikakvu kontrolu ni uticaj nad njihovom ljudskošću. Dakle, šta kontroliše čovekovu ljudskost? Njegova iskvarena narav, njegova ljudskost-suština koja leži skrivena ispod moralne pouke „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” – to je njegova prava priroda. Prava priroda čoveka jeste njegova ljudskost-suština. A od čega se sastoji njegova ljudskost-suština? Uglavnom se sastoji od njegovih sklonosti, onoga čemu stremi, njegovog pogleda na život i njegovog sistema vrednosti, kao i od njegovog stava prema istini i Bogu i tako dalje. Jedino ove stvari verno predstavljaju čovekovu ljudskost-suštinu. Može se sa sigurnošću reći da je većina ljudi koja od sebe zahteva da ispunjava moralnu pouku da „budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima”, opsednuta statusom. Rukovođeni svojim iskvarenim naravima, oni ne mogu da odole a da među ljudima ne streme prestižu, društvenom značaju i statusu u očima drugih. Sve ove stvari su povezane sa njihovom željom za statusom i njima streme pod maskom svog dobrog moralnog postupanja. A kako nastaju ove njihove težnje? One u potpunosti potiču iz njihovih iskvarenih naravi i te iskvarene naravi ih pokreću. Prema tome, nezavisno od toga da li neko ispunjava moralnu pouku da „bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” ili ne, i da li to čini do savršenstva ili ne, to ne može nimalo da promeni njegovu ljudskost-suštinu. Iz toga proističe da to ne može ni na koji način da promeni njegov pogled na život ili njegov sistem vrednosti, niti da usmerava njegove stavove i poglede o svakakvim ljudima, događajima i stvarima. Zar nije tako? (Tako je.) Što više je neko u stanju da bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima, tim bolje on glumata, prerušava se i svojim lepim ponašanjem i umilnim rečima druge navodi na pogrešan put, i po prirodi je više lažljiv i rđav. I što je više takva vrsta čoveka, sve jači postaju njegova ljubav i težnja za statusom i moći. Koliko god veliko, slavno i ispravno njegovo spoljno moralno postupanje delovalo i koliko god da je ljudima prijatno da to posmatraju, neizrečena težnja koja leži u dubini njegovog srca, kao i njegova priroda-suština, pa čak i njegove ambicije, u svakom trenutku mogu da izbiju na površinu. Prema tome, koliko god da je dobro njegovo moralno postupanje, ono ne može da prikrije njegovu urođenu ljudskost-suštinu ni njegove ambicije i želje. Ne može da prikrije njegovu gnusnu priroda-suštinu koja ne voli pozitivne stvari, koja ima odbojnost prema istini i mrzi je. Kao što ove činjenice pokazuju, izreka „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” više je nego besmislena – ona razotkriva one ambiciozne ličnosti koje korišćenjem takvih izreka i ponašanja pokušavaju da zabašure sopstvene besprizorne ambicije i želje. Ovo možete da uporedite s nekim antihristima i zlim ljudima u crkvi. Kako bi u crkvi učvrstili svoj status i moć i stekli bolju reputaciju među drugim članovima, u stanju su da se podvrgnu patnji i da plate cenu dok obavljaju svoje dužnosti, pa čak mogu da se odreknu svog posla i porodice i rasprodaju sve što imaju kako bi se dali za Boga. U nekim slučajevima, cena koju plaćaju i patnja koju podnose u davanju za Boga premašuje ono što prosečna osoba može da izdrži; u stanju su da otelotvore duh izrazitog samoodricanja kako bi zadržali svoj status. Ipak, koliko god da pate ili koliku god cenu da plaćaju, niko od njih ne štiti Božje svedočanstvo ni interese Božje kuće niti praktično deluje prema Božjim rečima. Cilj kome teže jedino je u zadobijanju statusa, moći i Božjih nagrada. Ništa od onoga što rade nema ni najmanje veze sa istinom. I ma koliko da su prema sebi strogi, a prema drugima tolerantni, kakav će biti njihov krajnji ishod? Šta će Bog misliti o njima? Hoće li njihov ishod On određivati na osnovu spoljnih lepih ponašanja koja proživljavaju? Sigurno neće. Ljudi druge posmatraju i procenjuju na osnovu ovih ponašanja i ispoljavanja i, budući da ne mogu da prozru suštinu drugih ljudi, na kraju ih ti drugi ljudi obmanu. Međutim, Boga čovek nikada nije obmanuo. On nipošto neće pohvaliti niti će upamtiti ljudsko moralno postupanje zato što su oni mogli da budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima. Umesto toga, On će ih osuditi zbog njihovih ambicija i zbog puteva kojima su pošli u težnji za statusom. Prema tome, oni koji streme ka istini treba da razaznaju ovaj kriterijum za procenjivanje ljudi. Treba temeljno da negiraju i napuste ovo apsurdno merilo i da ljude razaznaju prema Božjim rečima i istina-načelima. Treba prevashodno da gledaju da li neka osoba voli pozitivne stvari, da li je u stanju da prihvati istinu i da li može da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima, kao i put koji bira i kojim ide, te da na osnovu ovih stvari odrede kakva je ona osoba i kakvu ljudskost ima. Ako ljudi druge procenjuju na osnovu merila „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, sasvim će lako doći do odstupanja i do grešaka. Ako čoveka pogrešno razaznaješ i posmatraš na osnovu načela i izreka koji potiču od čoveka, onda ćeš po tom pitanju povređivati istinu i opirati se Bogu. Zašto? Razlog je u tome što će polazište prema kome posmatraš ljude biti pogrešno i neusklađeno s rečima Božjim i sa istinom – može im čak biti protivno i oprečno. Bog ne procenjuje čovekovu ljudskost na osnovu izreke o moralnom postupanju, „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, pa ako istrajavaš u tome da prema ovom kriterijumu procenjuješ čovekovu moralnost i određuješ kakav je neko čovek, onda si potpuno prekršio istina-načela, i neminovno je da ćeš grešiti, izazvati propuste i odstupanja. Zar nije tako? (Jeste.) Čim shvate ove stvari, ljudi će makar imati određeni nivo razumevanja osnove, načela i kriterijuma prema kojima Bog posmatra ljude i stvari – makar ćeš shvatiti i uvažavati Božji pristup tim stvarima. Prema tome, kako stoje stvari iz tvoje perspektive? Treba makar da znaš koja je ispravna osnova za posmatranje neke osobe, kao i koji je kriterijum za posmatranje ljudi u skladu sa istinom i stvarnim činjenicama i koji sasvim sigurno neće dovesti ni do kakvih grešaka ili odstupanja. Ako ti ova pitanja zaista postanu jasna, razaznaćeš ove aspekte tradicionalne kulture, kao i različite čovekove izjave, teorije i načine posmatranja ljudi, i moći ćeš u potpunosti da se odrekneš tih aspekata tradicionalne kulture i svih različitih izreka i gledišta koji potiču od čoveka. Time ćeš ljude posmatrati i razaznavati na osnovu istina-načela i, u određenoj meri, bićeš usklađen sa Bogom, nećeš se buniti protiv Njega, nećeš Mu se opirati niti suprotstavljati. Kako postepeno budeš dostizao usklađenost s Bogom, sticaćeš sve jasniji uvid u suštinu ljudi i stvari i za to ćeš pronaći potvrdu u Božjim rečima. Videćeš da su razne Božje izjave koje razotkrivaju ljudski rod i Njegov opis i definicije ljudskog roda svi redom ispravni i da su svi istina. Naravno, čim pronađeš potvrdu za tu, imaćeš sve više vere i znanja o Bogu i Njegovim rečima i postaćeš sve uvereniji da su Božje reči istina i stvarnost koju bi čovek trebalo da proživi. Zar to ne sačinjava proces prihvatanja i zadobijanja istine? (Da.) To je proces prihvatanja i zadobijanja istine.

Cilj stremljenja ka istini jeste prihvatanje istine kao sopstvenog života. Kada ljudi mogu da prihvate istinu, njihova unutrašnja ljudskost i život počinju postepeno da se preobražavaju, da bi na kraju taj preobražaj bio njihova nagrada. U prošlosti si ljude i stvari posmatrao prema tradicionalnoj kulturi, ali si sada shvatio da je to bilo pogrešno i više stvari nećeš posmatrati iz te perspektive niti ćeš ijednog čoveka posmatrati onako kako nalaže tradicionalna kultura. Prema tome, na temelju čega ćeš sada posmatrati ljude i stvari? Ako ne znaš, to dokazuje da još uvek nisi prihvatio istinu. Ako već znaš prema kojim istina-načelima treba da posmatraš ljude i stvari, ako tačno i jasno možeš da odrediš svoje polazište, put, kriterijume i načela i ako ujedno možeš da ljude razaznaješ i pristupaš im prema tim istina-načelima, u tom slučaju je istina već počela da deluje u tebi, ona usmerava tvoje misli i gospodari perspektivom iz koje posmatraš ljude i stvari. To dokazuje da je istina već pustila koren u tebi i da je postala tvoj život. Prema tome, kako će ti to dejstvo koje istina ima na tebe naposletku pomoći? Zar ona neće uticati na način tvog ponašanja, na put koji biraš i tvoj pravac u životu? (Hoće.) Ako istina može da utiče na način tvog ponašanja i na put kojim ideš, zar onda neće uticati na tvoj odnos sa Bogom? (Hoće.) Kakav će ishod proisteći iz uticaja istine na tvoj odnos sa Bogom? Hoćeš li Mu se više približiti ili ćeš se od Njega udaljiti? (Više ću se približiti Bogu.) Svakako ćeš Mu se više približiti. Kad se Bogu više približiš, hoćeš li biti spremniji da Ga slediš i da se pred Njim pokloniš ili ćeš nevoljno verovati u Njegovo postojanje dok te sputavaju sumnje i nerazumevanje? (Biću spreman da sledim Boga i da se pred Njim poklonim.) To je sigurno. Dakle, kako ćeš postići tu spremnost? Potvrdu Božjih reči pronaći ćeš u svom stvarnom životu; istina će početi da deluje u tebi i pronaći ćeš njenu potvrdu. Dok se pred tobom budu otkrivale sve stvari, skriveni izvor svih ovih stvari biće potvrđen u tebi i ustanovićeš da je on u potpunosti dosledan Božjim rečima. Potvrdićeš da su sve Božje reči istina i time će ojačati tvoja vera u Boga. Što je jača tvoja vera u Boga, tvoj odnos s Njim postaće normalniji, sve više ćeš biti spreman da se ponašaš kao stvoreno biće i da Boga prihvatiš kao svog Suverena, i sve veći deo tvog bića pokoriće se Bogu. Šta misliš o ovom napretku u vašem odnosu? Odličan je, zar ne? To je rezultat dobrog i pozitivnog razvoja događaja. A kakve će onda biti posledice lošeg i zloćudnog razvoja događaja? (Moja vera u Božje postojanje slabiće sve više, Boga neću razumeti i sumnjaću u Njega.) U najmanju ruku, to će biti posledice. Nećeš dobiti potvrdu ni po jednom pitanju i ne samo da nećeš steći istinu u svojoj veri, već ćeš formirati svakakve predstave – Boga nećeš razumeti, prekorevaćeš Ga i od Njega ćeš se štititi, da bi Ga na kraju porekao. Ako Boga porekneš u svom srcu, hoćeš li i dalje moći da Ga slediš? (Ne.) Više nećeš želeti da Ga slediš. I šta će se dogoditi kao rezultat toga? Više te neće zanimati ono što Bog radi i govori. Kad Bog kaže: „Nazire se kraj ljudskog roda”, ti ćeš odgovoriti: „Ja ništa ne vidim!” Nećeš Mu verovati. Kad Bog kaže: „Nakon stremljenja ka istini zadobićeš dobro odredište”, ti ćeš odgovoriti: „Gde je to dobro odredište o kome govoriš? Ne vidim ga!” Nećeš biti zainteresovan. Kad Bog kaže: „Moraš da se ponašaš kao pravo stvoreno biće”, ti ćeš odgovoriti: „Ima li ikakve koristi od toga da se ponašam kao pravo stvoreno biće? Koliko blagoslova iz toga mogu da dobijem? Mogu li iz toga zaista da dobijem blagoslove? Je li to povezano sa dobijanjem blagoslova?” Kad Bog kaže: „Moraš da prihvatiš Božju suverenost i da joj se pokoriš!”, ti ćeš odgovoriti: „Kakvoj suverenosti? Zašto ne mogu da osetim Božju suverenost? Ako Bog zaista ima suverenost, zašto je dozvolio da živim u bedi? Zašto je dozvolio da se razbolim? Ako Bog ima suverenost, zašto sam uvek u tako nezavidnoj situaciji?” Srce će ti biti puno pritužbi i nećeš poverovati ni u šta od onoga što Bog govori. To će dokazati da nemaš istinsku veru u Boga. Pa ćeš zato, dok se suočavaš s raznim problemima, uvek samo prigovarati, bez i najmanje pokornosti. Tako ćeš stići do tog zlokobnog ishoda. Neki ljudi kažu: „Pošto Bog ima suverenost, On bi trebalo da mi pomogne da odmah ozdravim. Treba da mi pomogne da ostvarim sve što poželim. Zašto mi je život sad ispunjen neprijatnostima i patnjom?” Oni su izgubili veru u Boga i u njima nije preostalo ni najmanjeg traga one nejasne vere koju su nekada imali – sasvim je nestala. To su zlokobna posledica i zao rezultat svega toga. Da li tako želite da završite? (Ne.) Kako možete sprečiti da se spustite na taj nivo? Morate da se potrudite oko istine – ključ i put za sve ovo leži u istini i Božjim rečima. Ako se potrudiš oko Božjih reči i istine, ni ne znajući to, počećeš sve jasnije da nazireš put kome te je Bog učio i na koji te je usmeravao i videćeš suštinu ljudi, događaja i stvari koje Bog orkestrira. Svakim korakom u ovom iskustvu postepeno ćeš unutar Božjih reči otkrivati načela i osnovu za posmatranje ljudi i stvari, i za svoje ponašanje i delovanje. Prihvatanjem i shvatanjem istine, pronaći ćeš načela i puteve primene u ljudima, događajima i stvarima sa kojima se susrećeš. Budeš li primenjivao prema ovim putevima, Božje će reči ući u tebe i postaće tvoj život i, a da toga nisi ni svestan, počećeš da živiš pod Božjom suverenošću i orkestracijama. Kad živiš pod Božjom suverenošću i orkestracijama, nesvesno ćeš naučiti kako da posmatraš ljude i stvari prema Božjim rečima, i sagledavaćeš stvari iz odgovarajućeg ugla, perspektive i tačke gledišta; ishodi tvojih gledišta na svari biće u skladu sa Božjim rečima i istinom i oni će ti omogućiti da se još i više približiš Bogu i da imaš još veću žeđ za istinom. Međutim, ako ne stremiš ka istini ili se ne trudiš u vezi sa istinom i ako te ona nimalo ne zanima, onda je teško reći gde ćeš na kraju završiti. Na kraju krajeva, najgori mogući ishod je kad ljudi ne vide postupke Božje niti osećaju Njegovu suverenost, koliko god da pokušavaju da u Njega veruju; tada im ne polazi za rukom da uvide Božju svemoć i mudrost, ma koliko stvari iskusili. U takvim slučajevima, ljudi će samo potvrditi da su reči koje Bog izražava istina, ali neće videti nadu da budu spaseni, a kamoli da je Božja narav pravedna i sveta, i uvek će osećati kako je njihova vera u Boga u izmaglici. To pokazuje da nisu dostigli istinu ni Božje spasenje i da nakon godina vere u Boga nisu baš ništa zadobili. Ovim zaključujem Svoju besedu o trećoj izreci: „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”.

Koja je četvrta izjava o moralnom postupanju? (Na zlo uzvrati dobrim.) Imaju li ljudi određene namere kad na zlo uzvraćaju dobrim? Zar se ne povlače korak unazad kako bi sebi olakšali stvari? Nije li to pomirljiv način kojim se pristupa stvarima? Ljudi ne žele da zapadnu u beskrajni ciklus osvete, žele da izglade stvari kako bi mogli da žive donekle spokojnije. Čovekov život nije naročito dug, pa bez obzira na to da li će poživeti stotinu godina ili više stotina godina, on smatra da mu je život kratak. Vazda je zaokupljen mislima o osveti i pokolju, unutrašnji svet mu je prepun meteža i živi nesrećnim životom. Stoga iznalazi način da živi srećnijim, radosnijim životom i da se prema sebi ponaša ispravno – a to je uzvraćanje dobrim na zlo. Neizbežno je da će se ljudi međusobno vređati i da će tokom života biti žrtve međusobnih smicalica. Uvek ih muče osećanja puna osvete i gorčine i postojanje koje proživljavaju prilično je jadno, pa moralisti, zarad društvene klime i društvene stabilnosti i jedinstva, uzimajući to kao svoju motivaciju, u svetu zagovaraju ovaj moralni kriterijum. Ljude upozoravaju da na zlo ne uzvraćaju zlim i da se uzdrže od mržnje i pokolja, podstičući ih da umesto toga nauče da na zlo uzvrate dobrim. Čak i ako te je neko u prošlosti povredio, kažu da ne treba da mu se osvetiš, već da treba da mu pomogneš, da zaboraviš njegova zlodela iz prošlosti, da s njim normalno komuniciraš i polako ga preobratiš, umanjujući neprijateljstvo među vama i postižući skladan odnos. Zar to neće dovesti do skladnosti u celokupnom društvu? Bez obzira na to ko te je uvredio, bio to član porodice, prijatelj, sused ili kolega s posla, oni kažu da na njegovo zlo moraš da uzvratiš dobrim i da se uzdržiš od zameranja. Tvrde da ako bi svako bio u stanju da to učini, bilo bi onako kao što ljudi govore: „Kad bi svako pružio makar malo ljubavi, svet bi postao predivno mesto”. Zar se ove tvrdnje ne zasnivaju na maštarijama? Predivno mesto? Kako da ne! Pogledajte samo ko vodi ovaj svet i ko kvari ljudski rod. Kakvu bi to promenu izjava o moralnom postupanju „Na zlo uzvrati dobrim” zaista mogla da donese? Ne može ništa da promeni. Baš kao i ostale, ova izjava postavlja određene zahteve o ljudskom moralnom kvalitetu ili ljudima nameće određene propise. Nalaže im da se uzdržavaju od pribegavanja mržnji i pokolju kad se suoče s mržnjom i pokoljem koji potiču od drugih ljudi, te da se prema ljudima koji ih povređuju ophode smireno, pribrane naravi i da koriste svoje moralno postupanje kako bi ublažili neprijateljstvo i pokolj i smanjili stepen krvoprolića. Na ljude ova izreka o moralnom postupanju, naravno, deluje u određenoj meri; u izvesnom stepenu može da uguši neprijateljstvo i ogorčenost i da smanji broj ubistava iz osvete; i može imati određeno pozitivno dejstvo na društvenu klimu, javni red i društveni sklad, no, koji su preduslovi da bi se ovom izrekom postiglo takvo dejstvo? Postoje značajni preduslovi u smislu društvenog okruženja. Jedan je normalan razum i rasuđivanje koje ljudi poseduju. Ljudi ovako razmišljaju: „Da li je ova osoba kojoj bih želeo da se osvetim od mene moćnija ili slabija? Ako joj se osvetim, hoću li moći da postignem svoj cilj? Ako se osvetim i ubijem je, zar sebi time ne potpisujem smrtnu presudu?” Oni prvo odmeravaju posledice. Nakon što o tome promisle, većina ljudi shvata: „Ta osoba ima dobre veze, u društvu poseduje veliki uticaj, zlobna je i okrutna, pa, iako me je povredila, ne mogu da joj se osvetim. Moram ćutke da pređem preko te uvrede. Ipak, bude li mi se u ovom životu ikad ukazala prilika da joj se osvetim, iskoristiću je.” Kao što kaže čuvena izreka: „Nije čovek onaj koji se ne osveti” i „Osveta je najslađa kad se posluži hladna”. Ljudi i dalje imaju takve filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Filozofiju za ovozemaljsko ophođenje da se na zlo uzvrati dobrim ljudi s jedne strane podržavaju zato što je neposredno povezana s društvenim okruženjem i čovekovom dubokom iskvarenošću – nastala je zbog ljudskih predstava i rasuđivanja njihovog razuma. Nakon što se nađe u ovakvoj situaciji, većina ljudi može samo ćutke da pređe preko te uvrede i spolja primenjuje to da na zlo uzvraća dobrim, ostavljajući po strani svoju mržnju i osvetu. Drugi razlog zašto ljudi podržavaju ovu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje je u tome što u pojedinim slučajevima postoji velika neravnoteža moći između umešanih strana, pa se oštećena strana ne usuđuje da se osveti i prinuđena je da na zlo uzvrati dobrim, jer ništa drugo ne može da učini. Ako bi se osvetila, mogla bi da ugrozi život cele svoje porodice, a posledice toga su nezamislive. U takvim slučajevima, ljudi smatraju da je poželjnije da progutaju uvredu i nastave s životom. Ipak, da li su, postupajući tako, prevazišli svoju ogorčenost? Da li je ijedna osoba u stanju da zaboravi na svoju kivnost? (Ne.) Posebno u slučajevima vrlo ozbiljne kivnosti, na primer, kad ti je neko ubio bliskog rođaka, upropastio ti porodicu i naneo sramotu, usled čega se u tebi stvorilo ogromno neprijateljstvo – niko ne može tek tako da prevaziđe takvu kivnost. Ovo je deo ljudskosti i nešto preko čega ljudskost ne može da pređe. U takvim situacijama, u ljudima instinktivno nastaju osećanja mržnje – to je sasvim normalno. Bez obzira na to da li nastaju zbog preke naravi, instinkta ili savesti, u svakom slučaju predstavljaju normalnu reakciju. Čak se i psi zbližavaju s ljudima koji se prema njima lepo ophode, redovno ih hrane ili im pomažu, pa počnu da im veruju, dok preziru one koji ih zlostavljaju i maltretiraju – i to nije sve. Preziraće čak i one ljude koji mirišu ili zvuče kao njihovi zlostavljači. Vidiš, čak i psi poseduju ovaj instinkt, a ljude da ni ne pominjemo! S obzirom na to da je ljudski um mnogo složeniji od životinjskog, njima je savršeno normalno da osećaju neprijateljstvo kad se suoče s ubistvom iz osvete ili sa nepravednim postupanjem. Međutim, zbog brojnih razloga i naročitih okolnosti, ljudi su često prinuđeni da čine ustupke, da prelaze preko uvreda i privremeno istrpe stvari – ali to ne znači da žele ili da su u stanju da na zlo uzvrate dobrim. Ono što sam upravo rekao zasnovano je na perspektivi ljudskosti i na čovekovim instinktivnim reakcijama. Pogledamo li to sad iz perspektive objektivnih činjenica o društvu – kad neko ne bi na zlo uzvratio dobrim, već se umesto toga osvetio i počinio ubistvo – kakve bi bile posledice? Bio bi zakonski odgovoran, moguće je da bi bio pritvoren, osuđen na kaznu zatvora, a možda bi mu čak bila izrečena i smrtna kazna. Na osnovu ovoga možemo da zaključimo da, bilo da se stvari posmatraju iz perspektive ljudskosti ili iz perspektive restriktivne sile društva i zakona, nakon što se ljudi suoče s nepravednim postupanjem i ubistvom iz osvete, nijedna osoba nije u stanju da iz svog uma ili iz dubine svog srca potisne mržnju. Čak i kad su žrtve lakših povreda, kao što su verbalni napadi, ismevanje ili ruganje, ljudi i dalje nisu u stanju da na zlo uzvrate dobrim. Da li je sposobnost da se na zlo uzvrati dobrim normalno ispoljavanje ljudskosti? (Nije.) Prema tome, ako neku osobu maltretiraju ili je povređuju, šta je ono najmanje što je ljudskosti te osobe potrebno i što ona zahteva? Da li bi ijedna osoba s radošću i veseljem rekla: „Samo nastavi da me maltretiraš! Moćan si i zao, pa možeš da me maltretiraš do mile volje, a ja ću na tvoje zlo uzvratiti dobrim. Osetićeš snažan osećaj mog plemenitog karaktera i moralnosti i svakako ti se neću osvetiti, niti ću o tebi stvoriti loše mišljenje. Na tebe se neću naljutiti – shvatiću sve to kao šalu. I koliko god da stvari koje govoriš vređaju moj karakter, povređuju moj ponos i štete mojim interesima, sve je u redu i slobodno reci šta god poželiš.” Da li takvi ljudi postoje? (Ne.) Apsolutno nijedna osoba nije u stanju da otpusti svoj osećaj kivnosti – sasvim dobro im ide ako neko vreme ne ubiju svog neprijatelja iz osvete. Prema tome, zapravo niko nije u stanju da na zlo uzvrati dobrim, a čak i kad ljudi primenjuju ovo moralno postupanje, to je zato što su prinuđeni da tako postupaju usled ograničenja posebnih okolnosti u datom trenutku ili zato što je ceo taj slučaj obična izmišljotina i plod mašte. Pod normalnim okolnostima, ako su ljudi žrtve ozbiljnog progona ili zlostavljanja, oni će zbog toga zamerati i postaće osvetoljubivi. Jedina okolnost u kojoj neko ne bi bio svestan svoje mržnje ili na nju ne bi odreagovao jeste ona u kojoj je ta mržnja u toj meri velika, da je on preživao tako ozbiljan šok zbog kojeg je na kraju izgubio pamćenje ili razum. Međutim, svaka osoba koja ima normalnu ljudskost i razum ne bi želela da trpi uvrede, diskriminaciju, omalovažavanje, podsmevanje, zajedljivost, ruganje, povređivanje i tako dalje, ili da neko odlazi toliko daleko pa da pogazi i povredi njen karakter i dostojanstvo; niko ne bi bio zadovoljan da se neiskreno odužuje onima koji su ga prethodno svojim moralnim postupanjem uvredili ili povredili – niko nije u stanju da to učini. Stoga iskvarenom ljudskom rodu ova tvrdnja o moralnom postupanju da se na zlo uzvrati dobrim deluje veoma slabo, beživotno, isprazno i besmisleno.

Ako ovo pogledamo iz perspektive savesti i razuma normalne ljudskosti, koliko god da je neka osoba iskvarena i bez obzira na činjenicu da li je ona zla ili poseduje relativno dobru ljudskost, i jedna i druga će se nadati da će se drugi prema njoj lepo ponašati i ukazati joj elementarno poštovanje. Ako bi neko bez ikakvog razloga počeo da ti laska i da ti se ulaguje, da li bi te to usrećilo? Da li bi ti se to dopalo? (Ne.) Zašto ti se ne bi dopalo? Da li bi se osećao kao da od tebe pravi budalu? Pomislio bi: „Da li ti izgledam kao neki trogodišnjak? Kako ne uspevam da shvatim zašto osećaš potrebu da mi govoriš te stvari? Da li sam onoliko dobar koliko kažeš? Jesam li učinio neku od tih stvari? Čemu sve to glupavo laskanje? Kako samome sebi nisi odvratan?” Ljudi ne vole da slušaju laskanja i smatraju ih svojevrsnom uvredom. Osim da im ukazuju elementarno poštovanje, kako bi ljudi još voleli da se drugi prema njima ophode? (Sa iskrenošću.) Od ljudi bi bilo nemoguće zahtevati da se prema drugima ophode iskreno – ako se uzdržavaju da druge maltretiraju, već je i to dovoljno dobro. Zahtevati od ljudi da se međusobno ne maltretiraju relativno je objektivan zahtev. Ljudi se nadaju da će ih drugi poštovati, da ih neće maltretirati i, najvažnije, da će se prema njima odnositi pošteno. Nadaju se da ih drugi neće kinjiti onda kad su ranjivi ili ih izopštavati kad njihove greške budu razotkrivene, niti im neprekidno laskati i ulagivati im se. Ljudi ova ponašanja smatraju odvratnim i jedino žele da se prema njima ophode pošteno – zar nije tako? Pošteno ophođenje prema drugima je relativno pozitivan ideal u ljudskom svetu i u sferi čovekovog razmišljanja. Zašto to kažem? Razmislite o tome: zašto svi ljudi vole Bao Dženga? Ljudi vole da gledaju slučajeve u kojima Bao Dženg donosi odluke iako su ovi slučajevi plod mašte i u potpunosti su izmišljeni. Zašto ljudi u njima ipak uživaju? Zašto su i dalje spremni da ih gledaju? Zato što u idealnom svetu, u sferi njihovog razmišljanja i u dubini njihovog srca, svi oni žele pozitivan i donekle bolji svet. Žele da čovek može da živi u relativno poštenom i pravednom društvenom okruženju, u svetu u kome je svakome to zagarantovano. Na taj način, ako bi te zle sile maltretirale, makar bi postojalo mesto u kome ima pravde, u kome bi zbog uvreda mogao da izneseš svoje pritužbe, gde bi imao pravo da uložiš prigovor i, napokon, gde bi nepravde koje su ti nanete izašle na videlo. U takvom društvu i ljudskom rodu, postojalo bi mesto gde bi mogao da skineš ljagu sa svog imena i zaštitiš se od bilo kakvog poniženja ili bilo kakvih uvreda. Nije li to čovekovo idealno društvo? Nije li to ono za čim svaka osoba čezne? (Da.) To je san svakog čoveka. Ljudi se nadaju da će prema njima pravedno postupati – ne žele da budu predmet nikakvog nepravednog ponašanja ili da nemaju kome da se požale ako se prema njima nepravedno ponašaju i to im pada veoma teško. Može se reći da merilo i zahtev postavljeni u pogledu čovekovog moralnog postupanja „Na zlo uzvrati dobrim” nemaju dodirne tačke sa stvarnošću iskvarenosti ljudskog roda u stvarnom životu. Pa tako, ovaj zahtev koji se postavlja pred čovekovo moralno postupanje prema čoveku nije obziran i sasvim je daleko od objektivnih činjenica i od stvarnog života. U pitanju je izjava koju predlažu idealisti koji nimalo ne razumeju unutrašnji svet ugroženih ljudi kojima su naneti nepravda i poniženje – ti idealisti nemaju predstavu u kojoj meri je tim ljudima učinjena nepravda i koliko su im povređeni dostojanstvo i karakter, ni koliko je njihova lična bezbednost bila ugrožena. Ne shvataju te stvarnosti, a ipak i dalje zahtevaju da se te žrtve pomire sa svojim napadačima i da se uzdržavaju od toga da im se osvete, uz reči poput: „Rođen si da te maltretiraju i moraš da prihvatiš svoju sudbinu. Rođen si u najnižem društvenom sloju i stvoren da budeš rob. Rođen si da tobom drugi vladaju – ne treba da se svetiš onima koji su te povredili, već treba da na zlo uzvratiš dobrim. Treba da doprineseš zarad dobrobiti društvene klime i društvenog sklada i da društvu doprineseš ispoljavanjem svoje pozitivne energije i svog najboljeg moralnog postupanja.” Sve to je očito izrečeno kao opravdanje da bi viši slojevi i vladajuća klasa eksploatisali niže slojeve, kako bi im se obezbedila takva pogodnost i da bi se u njihovo ime primirili srce i emocije neprivilegovanih. Zar to nije cilj sa kojim se izgovaraju takve stvari? (Jeste.) Kada bi pravni i društveni sistemi svake zemlje i sistemi i propisi svake rase i klana bili pravedni i strogo se sprovodili, da li bi i dalje bilo neophodno zagovarati ovu neobjektivnu izreku koja je protivna zakonima ljudskosti? Ne bi bilo potrebno. Jasno je da se izreka „Na zlo uzvrati dobrim” zagovara kao način i pogodnost za vladajuće klase i one zle ljude koji poseduju autoritet i moć da neprivilegovane eksploatišu i po njima gaze. U isto vreme, kako bi neprivilegovane slojeve primirili i sprečili ih da traže osvetu ili postanu neprijateljski nastrojeni prema bogatima, eliti i vladajućoj klasi, ovi takozvani mislioci i prosvetitelji sebe postavljaju kao oličenje moralne nadmoćnosti, podstičući ovu izreku pod izgovorom da se od svakog zahteva da primenjuje dobro moralno postupanje. Zar u društvu time ne nastaju još veće protivrečnosti? Što više tlačiš ljude, društvo se pokazuje sve nepravednijim. Da je društvo zaista pravično i pravedno, da li bi i dalje bilo neophodno da se ovom izrekom procenjuje ljudsko moralno postupanje i spram nje postavljaju ti zahtevi? Ovo je očigledno usled činjenice što u društvu, baš kao i među ljudskim rodom, nema pravde. Kada bi zlikovci mogli da budu zakonom kažnjeni, odnosno, kad bi oni koji poseduju novac i moć takođe bili odgovorni pred zakonom, izreka „Na zlo uzvrati dobrim” bila bi nevažeća i ne bi ni postojala. Koliko bi običnih ljudi moglo da naudi nekom zvaničniku? Koliko bi siromašnih ljudi moglo da naudi bogatima? Bilo bi im teško da to postignu. Stoga je izreka „Na zlo uzvrati dobrim” očito usmerena na obične ljude, siromašne i niže slojeve – ta izreka je nemoralna i nepravedna. Na primer, ako bi od državnog zvaničnika zahtevao da na zlo uzvrati dobrim, on bi ti rekao: „Na koje to zlo treba da uzvratim? Ko bi se usudio da se petlja sa mnom? Ko bi se usudio da mene uvredi? Ko bi se usudio da me odbije? Ubiću svakog ko me odbije – istrebiću mu celu porodicu i sve njegove rođake!” Vidiš, ne postoji zlo na koje zvaničnici treba da uzvrate, pa prema tome izreka „Na zlo uzvrati dobrim” za njih čak ni ne postoji. Ako mu kažeš: „Moraš da primenjuješ ovo moralno postupanje da na zlo uzvratiš dobrim, moraš da poseduješ ovo moralno postupanje”, on će ti odgovoriti: „Naravno, mogu to.” To je krajnje obmanjujuća laž. U svakom slučaju, „Na zlo uzvrati dobrim” u osnovi je izreka koju zagovaraju društveni moralisti kao sredstvo da se primire niži slojevi i, još i više od toga, to je izreka koja se zagovara radi porobljavanja nižih slojeva. Zagovara se radi dodatne stabilizacije autoriteta vladajuće klase, da bi se dodvorilo vladajućoj klasi i da bi se unedogled nastavilo s porobljavanjem nižih slojeva, tako da se ne žale čak ni kada ih porobljavaju iz generacije u generaciju. Iz ovoga možemo videti da su, u ovakvom društvu, zakoni i sistemi očito nepravedni; ovakvim društvom ne upravlja istina i u njemu ne vladaju istina, pravda ni pravednost. Umesto toga, njime upravljaju čovekovo zlo i moć, bez obzira na to ko obavlja ulogu zvaničnika. Kad bi obični ljudi obavljali ulogu zvaničnika, situacija bi bila potpuno ista. To je suština ovog društvenog sistema. Izreka „Na zlo uzvrati dobrim” razotkriva tu činjenicu. U tom izrazu očito postoji određeno političko svojstvo – to je zahtev postavljen pred čovekovo moralno postupanje kako bi se osnažili prevlast vladajuće klase i porobljavanje nižih slojeva.

Ne samo da zahtev da ljudi na zlo uzvrate dobrim nije u skladu sa normalnim potrebama ili zahtevima ljudskosti, ni sa karakterom i dostojanstvom ljudskosti, već on, naravno, predstavlja znatno manje prikladno merilo za procenjivanje kvaliteta nečije ljudskosti. Ovaj zahtev nema dodirne tačke sa stvarnom ljudskošću; ne samo da je nedostižan, već nije trebalo ni da ga iko ikada zagovara. To su samo izreka i strategija koje vladajuća klasa koristi da ojača svoju vladavinu i kontrolu nad masama. Naravno, Bog takvu izreku nikada nije zagovarao, bilo u Doba zakona, Doba blagodati ili u sadašnjem Dobu carstva, i Bog takav metod, izreku ili zahtev nikada nije koristio kao osnovu za procenjivanje kvaliteta čovekove ljudskosti. A to je stoga što, bez obzira na to da li je neko moralan ili nemoralan, i nezavisno od toga koliko je dobro ili loše njegovo moralno postupanje, Bog razmatra samo suštinu te osobe – ove izreke o moralnom postupanju naprosto ne postoje u Božjoj nadležnosti. Prema tome, izreka o moralnom postupanju, „Na zlo uzvrati dobrim”, ne važi u Božjoj kući i nije vredna da se analizira. Nezavisno od toga da li ćeš na zlo uzvratiti dobrim ili ćeš na zlo uzvratiti osvetom, kako oni koji veruju u Boga treba da posmatraju „uzvraćanje na zlo”? Sa kojim stavom i sa koje tačke gledišta treba da posmatraju ovu stvar i da joj pristupe? Ako neko u crkvi počini zlo, Božja kuća ima sopstvene upravne odluke i načela za postupanje sa takvom osobom – nema potrebe da se iko sveti za žrtvu ni da se brani od nepravde. U Božjoj kući za tim nema potrebe i crkva će naravno rešiti taj problem u skladu sa načelima. To je činjenica koju ljudi mogu da posmatraju i sa kojom se susreću. Da to izrazim sasvim jasno i precizno: crkva ima načela za postupanje sa ljudima, a Božja kuća ima administrativne odluke. Šta je onda sa Bogom? Kad je reč o Bogu, svaka osoba koja počini zlo biće na odgovarajući način kažnjena, a Bog će naložiti kada i kako će ona biti kažnjena. Božja načela kažnjavanja u potpunosti su neodvojiva od Njegove naravi i suštine. Bog ima pravednu i neuvredljivu narav, On ima veličanstvo i gnev, i sve koji počine zlo On će na odgovarajući način kazniti. To je daleko veće od čovekovih zakona, to nadilazi ljudskost i sve svetovne zakone. Ne samo da je pravedno, razumno i u skladu sa željama ljudskosti, već ne zahteva ničije pohvale ni potvrđivanje. Ne zahteva od tebe da o stvarima sudiš iz pozicije otelotvorenja moralne nadmoćnosti. Kad Bog obavlja ove stvari, On ima Svoja načela i odgovarajuće vreme za to. Bogu treba prepustiti da postupa kako On želi, a ljudi treba da se uzdrže od uplitanja, jer to nema nikakve veze s njima. Šta Bog traži od ljudi u vezi sa pitanjem „uzvraćanja na zlo”? Da ne postupaju i da se ne svete drugim ljudima iz sopstvene plahovitosti. Šta treba da učiniš ako te neko uvredi, maltretira ili čak želi da ti naudi? Postoje li načela za postupanje u takvom slučaju? (Da.) Postoje rešenja i načela za takve situacije i osnova u Božjim rečima i istini. Šta god da je u pitanju, izreka o moralnom postupanju, „Na zlo uzvrati dobrim”, takođe nije merilo za procenjivanje kvaliteta čovekove ljudskosti. Ako je neko u stanju da na zlo uzvrati dobrim, za njega se u najboljem slučaju može reći da je relativno tolerantan, prostodušan, dobrodušan i velikodušan, da nije sitničav i da poseduje prihvatljivo moralno postupanje. Međutim, može li se kvalitet ljudskosti te osobe proceniti i oceniti na osnovu ove konkretne izreke? Ne može nikako. Treba uzeti u obzir i ka čemu ta osoba stremi, kojim putem ide, kakav joj je stav prema istini i pozitivnim stvarima i tako dalje. To je jedini način da se proceni da li ta osoba ima ili nema ljudskost.

Ovim zaključujemo naš današnji razgovor u zajedništvu.

26. mart 2022. godine