Nedavno sam govorio o svakakvim izrekama o moralnom ponašanju iz tradicionalne kulture. O nekim konkretnim izrekama sam govorio vrlo iscrpno. Dakle, imaju li ova tema i sadržaj ikakve veze sa istinom? (Imaju.) Ima li nekoga ko misli da ova tema i sadržaj deluju nepovezano sa istinom? Ako tako misle, onda su zaista lošeg kova i nemaju ni najmanje razboritosti. Da li je Moj govor o ovoj temi bilo lako razumeti? (Da.) Da nisam na ovaj način govorio i to analizirao, da li biste ove izreke o moralnom ponašanju koje ljudi smatraju relativno pozitivnim pogrešno prihvatili kao istinu i nastavili da ih se pridržavate? Pre svega, mogu reći zasigurno da većina ljudi ove izreke smatra pozitivnim stvarima, stvarima koje su u skladu sa ljudskošću i kojih se treba pridržavati, te da su one usklađene sa savešću, razumom, zahtevima, predstavama i drugim takvim stvarima koje se odnose na ljudskost. Može se reći da su, pre Mog govora o ovoj temi, ove različite izreke o moralnom ponašanju gotovo svi smatrali pozitivnim i usklađenim sa istinom. Nakon što ste čuli Moj govor i analizu, da li ste sada u stanju da razlikujete ove izreke o moralnom ponašanju i istinu? Imate li takvu razboritost? Neki će reći: „Nisam u stanju da ih razlikujem, ali, u svakom slučaju, nakon što sam čuo Božji govor, sada uviđam da između ovih stvari i istine postoji razlika. One ne mogu zameniti istinu, a još manje se može reći da su pozitivne ili da su istina. Naravno, ne bi dolazilo u obzir smatrati ih usklađenim sa Božjim rečima i zahtevima ili sa kriterijumima istine. Nemaju nikakve veze sa Božjim rečima, Božjim zahtevima niti sa kriterijumima istine. Sve u svemu, bez obzira na to jesu li one u skladu sa savešću i razumom ljudskosti, ja ove stvari u svom srcu više ne obožavam i više ih ne smatram istinom.“ To pokazuje da ovi aspekti tradicionalne kulture više nemaju vodeću ulogu u ljudskom srcu. Kada čuju ove izreke o moralnom ponašanju, ljudi će ih podsvesno razlikovati od istine i, u najboljem slučaju, smatraće ih nečim što ljudi u svojoj savesti odobravaju. Ipak, oni znaju da se ove izreke razlikuju od istine i da nipošto ne mogu zameniti istinu. Nakon što ljudi dokuče suštinu ovih izreka o moralnom ponašanju, prestaće da ih smatraju istinom i da ih se pridržavaju, da ih obožavaju ili da ih kao takve traže – ovo je osnovno dejstvo koje se postiže. Prema tome, kakve pozitivne efekte razumevanje svega ovoga ima na ljudsku potragu za istinom? Sigurno će imati pozitivan efekat, ali će razmere tog efekta zavisiti od toga u kojoj meri shvataš istinu i koliko istine poznaješ. Uzimajući u obzir ove elemente, jasno je da je sasvim neophodno analizirati ove aspekte tradicionalne kulture koje ljudi podržavaju i koji su u skladu sa njihovim predstavama. U najmanju ruku, efekat ove analize biće da pomogne ljudima da steknu čisto razumevanje istine i spreči ih u tome da u svojim nastojanjima budu neproduktivni i da u potrazi za istinom idu pogrešnim putem. To su efekti koji se mogu postići.

Prošli put smo govorili o četiri izreke o moralnom ponašanju i detaljno smo ih analizirali, konkretno: „Ne prisvajaj novac koji pronađeš“, „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima“, „Budi strog prema sebi, a tolerantan prema drugima“ i „Na zlo uzvrati dobrim“. Danas ćemo nastaviti razgovorom o drugim izrekama. Kineska tradicionalna kultura iznela je mnoge izričite tvrdnje o moralnom ponašanju – bez obzira na to u kom istorijskom dobu ili periodu su ove tvrdnje prvobitno istaknute, prenosile su se do današnjih dana i duboko su se ukorenile u ljudskom srcu. Kako je vreme prolazilo a sa njima nastajale nove stvari, čovek je iznosio mnogo novih i različitih tvrdnji o moralnom ponašanju. Te tvrdnje su u osnovi zahtevi u pogledu moralnog karaktera i ponašanja ljudi. Da li su vam svima manje-više jasne ove četiri izreke o moralnom ponašanju o kojima smo razgovarali prošlog puta? (Da.) Hajde da u nastavku razgovaramo o sledećoj izreci: „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“. Shvatanje da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću jedan je od klasičnih kriterijuma u kineskoj tradicionalnoj kulturi za procenjivanje da li je ponašanje neke osobe moralno ili nemoralno. Kada se procenjuje da li je nečija ljudskost dobra ili loša, i u kojoj meri je ponašanje te osobe moralno, jedno od merila jeste da li ona uzvraća usluge ili pomoć koje je dobila – da li je ili nije neko ko zahvalnošću uzvraća dobijenu ljubaznost. U kineskoj tradicionalnoj kulturi, kao i u tradicionalnoj kulturi ljudskog roda, ljudi ovo posmatraju kao važno merilo moralnog ponašanja. Ako neko ne shvata da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću, i pritom je nezahvalan, tada se smatra da je bez savesti i da nije dostojan da se sa njim iko druži, te da svi treba da ga preziru, odgurnu ili odbace. Sa druge strane, ako neko shvata da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću – ako je zahvalan i svakim raspoloživim sredstvom uzvraća usluge i pomoć koje dobija – taj se smatra osobom sa savešću i ljudskošću. Ako jedna osoba učini drugoj korist ili joj pruži pomoć, ali ona to ne uzvrati ili ne pokaže veliku zahvalnost, već samo kaže „hvala“ i ništa više, šta će ta osoba pomisliti? Hoće li se zbog toga osetiti neprijatno? Hoće li pomisliti: „Pa taj ni ne zaslužuje da mu se pomogne, nije dobra osoba. Reaguje li tako nakon tolike moje pomoći, tad nema ni savesti ni ljudskosti i nije dostojan da se s njim družim“? Bude li ponovo naišao na takvu vrstu osobe, hoće li joj ipak pomoći? Sasvim sigurno to neće želeti. Zar se i vi, u sličnim okolnostima, ne biste zapitali da li zaista treba da pomognete ili ne? Pouka koju ste izvukli iz svog prethodnog iskustva bi glasila: „Ne mogu tek tako da pomažem bilo kome – taj mora da razume da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću. Ako je reč o nekom nezahvalnom ko mi neće uzvratiti pomoć koju sam mu pružio, tada je bolje da mu ni ne pomažem.“ Zar ne biste tako gledali na stvari? (Da.) Načelno govoreći, kada ljudi pomažu drugima, šta tačno misle o svom činu pomoći? Imaju li određene zahteve ili očekivanja od osobe kojoj pomažu? Da li iko kaže: „Pomažem ti ne očekujući nikakvu nadoknadu za to. Od tebe ne želim ništa da dobijem. To što ti pomažem kada se nađeš u nevolji upravo je ono što treba da uradim i to predstavlja moju dužnost. Bez obzira na to postoji li ikakav odnos među nama i da li ćeš u budućnosti moći da mi uzvratiš ili ne, ja samo, kao običan čovek, obavljam svoju osnovnu dužnost i neću zahtevati da mi se bilo kako odužiš. Nije mi važno hoćeš li mi uzvratiti ili ne“? Postoje li ljudi koji kažu nešto takvo? Čak i da takvi ljudi postoje, oni su obične izmišljotine i ne odgovaraju činjenicama. U kineskim istorijskim romanima ima toliko izmišljenih junaka, a oni koje je u modernom društvu izmislila zemlja velike crvene aždaje još su i više plod mašte. Iako su ti ljudi postojali, priče o njima su izmišljene. Posmatrajući to na osnovu ovih činjenica, da li vam je sada jasno poreklo izreke „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, ovoga kriterijuma za procenjivanje ljudskog moralnog ponašanja, i od koga ona potiče? Nekim ljudima možda to i dalje nije sasvim jasno. Među ovom iskvarenom ljudskom rasom, svi ljudi imaju neki ideal i određena očekivanja od ljudskog društva. Kakva očekivanja imaju? „Kad bi svako dao malo ljubavi, svet bi bio čudesno mesto.“ Osim ovog očekivanja, ljudi se nadaju i da će im za njihova srca puna ljubavi i cenu koju plaćaju biti uzvraćeno i nadoknađeno. S jedne strane, to može biti nadoknada u materijalnom smislu, kao što je darivanje u novcu ili materijalna nagrada. S druge strane, to može značiti nadoknadu u duhovnom smislu – odnosno, pružanje ljudima duhovnog ispunjenja kroz nagradu u vidu jačanja njihove reputacije kojom stiču titulu kao što je „uzoran radnik“, „moralni uzor“ ili „moralni primer“. U ljudskom društvu, gotovo svako ima takvo očekivanje od društva i sveta – svi se nadaju da će biti dobri ljudi, da će ići pravim putem i pružiti pomoć onima u nevolji, omogućavajući im da dobiju njihovu pomoć i da iz toga za sebe izvuku određene koristi. Nadaju se da će oni koji su dobili njihovu pomoć zapamtiti ko im ju je ukazao, kao i koristi koje su imali od nje. Naravno, nadaju se da će se i za njih same, kada se nađu u nevolji, naći neko ko će im ukazati pomoć. S jedne strane, kada je nekom potrebna pomoć, taj se nada da će neki ljudi prema njemu iskazati brižno srce; s druge strane, kada nevolje zadese one koji su njemu iskazali brižno srce, nada se da će i oni sami dobiti pomoć koja im je potrebna. Ljudi imaju takvo očekivanje od društva i sveta – zapravo, njihov krajnji cilj jeste da ljudski rod živi u skladnom, spokojnom i stabilnom društvu. Kako je nastalo ovo očekivanje? To očekivanje i s njim povezana tvrdnja^[a] nastali su prirodno jer se ljudi ne osećaju sigurno i srećno u takvom društvenom miljeu. Kao takvi, ljudi su počeli da procenjuju moralno ponašanje pojedinca i plemenitost njegovog karaktera na osnovu činjenice da li on drugima uzvraća ljubaznost, a izreka „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, koja predstavlja kriterijum za procenu ljudskog moralnog ponašanja, nastala je upravo iz te situacije. Nije li sasvim čudno kako je nastala ova izreka? (Jeste.) U današnje doba, čovek ne traži i ne prihvata istinu, i istine mu je preko glave. Ljudi su u haotičnom stanju i, iako žive jedni među drugima, nikome od njih nisu jasne obaveze koje treba da izvršavaju, dužnosti koje treba da ispunjavaju, mesto koje treba da zauzimaju i tačka gledišta koju treba da usvoje kada posmatraju ljude i stvari. Osim toga, ljudima nisu jasne obaveze i dužnosti koje imaju prema društvu i nisu sigurni iz koje pozicije ili sa koje tačke gledišta treba da posmatraju društvo i da mu pristupaju. Nemaju tačno objašnjenje ni presudu za sve što se događa u svetu i ne uspevaju da pronađu pravi put primene koji bi im odredio kako da se ponašaju i postupaju. Suočeni sa sve mračnijim, zastrašujućim svetom ispunjenim borbom, ubistvima iz osvete, ratovima i svakakvim nepravednim postupcima, ljudi čeznu za dolaskom Spasitelja i željno ga iščekuju. Ipak, nezainteresovani su za istinu i niko aktivno ne traži Boga niti Njegovo delo. Čak i ako čuju Božje izjave, oni ih ne traže, a još manje prihvataju. Svi ljudi žive u ovom bespomoćnom stanju i svi osećaju da je društvo neverovatno nepravedno, pa čak i nebezbedno. Svima je već muka od ovog društva i ovog sveta i prepuni su netrpeljivosti prema njima, ali uprkos tome što su puni netrpeljivosti, i dalje se nadaju da će se jednoga dana društvo poboljšati. Kako njima izgleda poboljšano društvo? Zamišljaju društvo u kome borbe i ubistva iz osvete više ne postoje, u kom svi skladno žive, niko nije podvrgnut tlačenju, patnji niti okovima života, svi mogu da žive opuštenim, nesputanim, udobnim i srećnim životom, da su u normalnim odnosima sa drugim ljudima, da prema tim ljudima pravedno postupaju i, naravno, da se drugi prema njima pravedno ophode. Zato što u ovom svetu i među ljudskim rodom nikada nije bilo pravednosti. Među ljudima oduvek ima samo borbe i ubistava iz osvete, a nikada sloge. Bez obzira na istorijski period, oduvek je bilo tako. Suočen sa ovim brutalnim društvenim kontekstom i uslovima, nijedan čovek ne zna kako da reši ove probleme, kako da razreši borbe i ubistva iz osvete među ljudima niti ijednu nepravičnu i nepoštenu situaciju koje nastaju u društvu. Upravo zbog činjenice da ovi problemi postoje i da ljudi ne znaju kako da ih reše, sa kog stanovišta ili koje tačke gledišta da im pristupe, niti koji metod treba da koriste kako bi ih rešili, oni u svom umu stvaraju ovu utopijsku viziju. U toj utopijskoj viziji, ljudi su u stanju da žive zajedno u slozi, a društvo i ljudi u okruženju se prema svakome pravedno odnose. Svi se nadaju da će „ljudsko poštovanje prema drugima biti uzvraćeno desetostruko; ako mi pomogneš, ja ću ti se odužiti; a kada tebi ustreba pomoć, biće mnogo ljudi u društvu koji mogu da pomognu i ispune svoje društvene obaveze; a kada meni zatreba pomoć, oni koji su od moje pomoći ranije imali koristi priteći će mi u pomoć. Ovo treba da bude društvo u kome ljudi jedni druge ispomažu“. Ljudi veruju da jedino tako čovek može da živi srećno, skladno i u stabilnom i spokojnom društvu. Oni veruju da se jedino na taj način borbe među ljudima mogu temeljno iskoreniti i rešiti. Smatraju da će se, nakon što ovi problemi budu rešeni, ostvariti očekivanja i ideali koje u dubini srca gaje o ljudskom društvu.

U društvu nevernika postoji jedna popularna pesma pod nazivom „Sutra će biti bolje“. Ljudi se oduvek nadaju da će u budućnosti stvari biti bolje – u tome nema ničeg lošeg – ali, u stvarnosti, hoće li sutra stvari zaista biti bolje? Neće, to je nemoguće; stvari mogu da budu samo lošije, jer ljudski rod postaje sve više zao i svet je sve mračniji. Među ljudskim rodom, ne samo da sve manje i manje ljudi zahvalnošću uzvraća na ljubaznost koju dobijaju, već je sve više i više ljudi nezahvalno i ujedaju ruku koja ih hrani. Danas je, zapravo, takvo pravo stanje stvari. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Kako su stvari krenule ovim putem? Zašto kriterijum moralnog ponašanja „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, koji podstiču moralisti, prosvetni radnici i sociolozi, nije imao sputavajuće dejstvo na ljude? (Zato što ljudi imaju iskvarenu narav.) Zato što ljudi imaju iskvarenu narav. Znaju li to ti moralisti, prosvetni radnici i sociolozi? (Ne.) Ne znaju da osnovni uzrok ubistava iz osvete i borbi među ljudima ne leži u problemu sa njihovim moralnim ponašanjem, već u njihovoj iskvarenoj naravi. Ljudi nemaju nikakav osećaj za kriterijume prema kojima treba da se vladaju. Odnosno, ne znaju kako ispravno da se vladaju i ne znaju tačno koja su načela i putevi vladanja. Osim toga, svi ljudi imaju iskvarene naravi i sotonske prirode, žive zarad profita i svoje lične interese stavljaju na prvo mesto. Shodno tome, problem ubijanja iz osvete i borbi među ljudima postaje sve ozbiljniji. Mogu li tako iskvareni ljudi da se pridržavaju kriterijuma moralnog ponašanja kao što je „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“? S obzirom na to da su ljudi izgubili čak i najosnovniji razum i savest, kako mogu da na primljenu ljubaznost uzvrate zahvalnošću? Bog oduvek usmerava ljude, pripremajući sve što im je potrebno da bi preživeli, opskrbljujući ih sunčevom svetlošću, vazduhom, hranom, vodom i tome slično; ipak, koliko ih je među njima koji su Mu zahvalni? Koliko ih je među njima u stanju da primeti Božju istinsku ljubav prema ljudskom rodu? Mnogo je vernika koji, uprkos činjenici da uživaju u tolikoj Božjoj blagodati, pobesne, grde Boga i žale se na nepravdu nebesa čim Bog jednom ili dvaput ne ispuni njihove želje. Zar ljudi nisu takvi? Čak i ako postoje izvesni pojedinci koji mogu da na ljubaznost dobijenu od nekih ljudi uzvrate zahvalnošću, koji će problemi time biti rešeni? Naravno, ljudi koji su predlagali ovu izreku o moralnom ponašanju jesu imali dobre namere – bili su motivisani jedino nadom da bi ljudi mogli da razreše svoju netrpeljivost, izbegnu sukob, pomognu jedni drugima, žive u slozi, da jedni na druge korektivno deluju, ispolje toplinu jedni prema drugima i udruže se da u trenucima potrebe jedni drugima pomažu. Da ljudski rod može da uđe u takvo stanje, kakvo bi to samo divno društvo bilo; ali avaj, takvo društvo neće nikada postojati, jer je društvo samo ukupan zbir svih iskvarenih pojedinaca u njemu. Zbog čovekove iskvarenosti, društvo postaje sve više mračno i zlo, a čovekov ideal skladnog društva nikada neće biti ostvaren. Zašto je ovo idealno društvo neostvarivo? Sa fundamentalne i teorijske tačke gledišta, takvo društvo se ne može ostvariti zbog čovekovih iskvarenih naravi. U stvarnosti, trenutna lepa ponašanja, jednokratni činovi dobrog moralnog postupanja i privremeno ispoljavanje ljubavi, pomoći, podrške prema drugima i tako dalje, naprosto ne mogu da reše čovekove iskvarene naravi. Naravno, a što je još važnije, te stvari ne mogu da daju odgovor na pitanja kako ljudi treba da se vladaju i kako treba da idu ispravnim putem u životu. S obzirom na to da se ti problemi ne mogu rešiti, da li će ovo društvo moći da postigne skladno stanje kakvo ljudi idealizuju i kakvom se nadaju? U suštini, to su samo pusti snovi, a izgledi da se to dogodi su nikakvi. Zagovarajući moralna pravila i obrazujući ljude, ovi moralisti nastoje da ih podstaknu da koriste lepo moralno ponašanje da drugima pomognu i da na druge korektivno deluju, sa ciljem da se utiče na društvo i da se ono poboljša. Ipak, da li je ova ideja, ova njihova težnja, ispravna ili pogrešna? Svakako je pogrešna i ne može se ostvariti. Zašto to kažem? Zato što oni razumeju samo ljudsko ponašanje, misli i gledišta, kao i moralno ponašanje, ali nimalo ne razumeju nešto dublja pitanja kao što su čovekova suština, čovekove iskvarene naravi, izvor čovekove iskvarenosti i način na koji se mogu rešiti čovekove iskvarene naravi. Shodno tome, oni predlažu sulude kriterijume moralnog ponašanja kao što je „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“. Zatim se nadaju da će koristiti takvu izreku, takav kriterijum za moralno ponašanje, da bi uticali na ljudski rod, da bi na njega uticali iz pokolenja u pokolenje, da bi preobratili čovekove kriterijume ponašanja i preobratili pravac i ciljeve ljudskog ponašanja, istovremeno postepeno preobražavajući društvenu klimu i preobražavajući odnose među ljudima i odnose između vladara i podanika. Veruju da će, nakon što se ti odnosi preobrate, društvo prestati da bude tako nepravedno i prepuno borbi, netrpeljivosti i pokolja. To će donekle koristiti običnim ljudima koji će dobiti pravednu životnu sredinu u društvu i, relativno govoreći, živeti zadovoljnijim životom. Ipak, najveću korist od toga neće imati obični ljudi, već vladari, vladajuća klasa i aristokratija svakog doba. Ove takozvane istaknute ličnosti i mudraci koji zagovaraju moralne doktrine neprekidno koriste ove moralne doktrine, za koje ljudski rod smatra da su relativno plemenite i u skladu sa ljudskim rodom i osećajem njihove savesti, da ljude obrazuju i na njih utiču i da preobrate njihova moralna gledišta, kako bi oni dobrovoljno živeli u društvenom okruženju koje je civilizovano ili ima izvesne moralne standarde. S jedne strane, ovo koristi svakodnevnom životu običnih ljudi, budući da društveno okruženje u kome žive čini skladnijim, spokojnijim i civilizovanijim. S druge strane, time se, takođe, stvaraju pogodniji uslovi za vladare da vladaju nad narodom. Ove izreke koje prenose kriterijume moralnog ponašanja u skladu su sa idejama i predstavama većine ljudi, a takođe su saglasne sa ljudskim utopijskim vizijama o slavnoj budućnosti. Naravno, njihova glavna namera u zagovaranju ovih izreka jeste u stvaranju povoljnijih uslova u kojima će vladari vladati. U takvim uslovima, običan svet neće praviti probleme, živeće skladno i bez sukoba i moći će svojevoljno da se pridržava moralnih kriterijuma koji uređuju društveno ponašanje. Jednostavno rečeno, namera sa kojom se zagovaraju ove izreke jeste u tome da se podanici u državi, obične narodne mase, ograničene društvenim moralnim kriterijumima, poslušno i primereno ponašaju, da nauče da poštuju pravila i postanu poslušni građani. Zar vladari tada ne bi bili relativno opušteni i sigurni? Kad vladari ne bi morali da brinu o masama koje se protiv njih podižu i uzurpiraju im vlast, zar to ne bi dovelo do takozvanog skladnog društva? Zar se time ne bi ustoličila politička moć vladara? U osnovi, to je poreklo ovih moralnih pravila i kontekst u kome su nastala. Ako bismo to izrazili lepim rečima, da bi se regulisalo ponašanje i moralno vladanje masa, za njih su formulisani određeni osnovni kriterijumi društvenog morala. Drugim rečima, te izreke su zarad pojedinaca; u osnovi se podstiču zarad stabilnosti društva i zemlje, te da bi vladarima omogućile da neprekidno i dugo vladaju. Ovo je pravi cilj zbog kojeg takozvani moralisti podstiču tradicionalnu kulturu. Vladarima zapravo nije stalo do dobrobiti širokih masa, a i kada im je naizgled stalo, to čine samo kako bi očuvali stabilnost svoje političke moći. Stalo im je jedino do sopstvene sreće, stabilnosti njihove vlasti i položaja, njihove sposobnosti da neprekidno vladaju masama i mogućnosti da zavladaju nad još i više zemalja, sa konačnim ciljem da preuzmu vladavinu nad celim svetom. To su motivi i namere đavolskih careva. Na primer, neki ljudi kažu: „Potičemo iz duge loze seljaka, koji su dirinčili kao dugoročni najamni radnici radeći za zemljoposednike i nikada nisu imali zemlju koju bi mogli nazvati svojom. Nakon uspostavljanja NRK, Komunistička partija je zemljoposednike i kapitaliste svrgla s vlasti, dala nam je naš komad zemlje, pa smo od seljaka postali vlasnici. Komunističkoj partiji sve dugujemo, ona je spasitelj kineskog naroda i sa zahvalnošću moramo da uzvratimo njenu ljubaznost i ne budemo nezahvalni. Neki ljudi žele da se pobune protiv Komunističke partije – kako su samo nezahvalni! Zar time ne ujedaju ruku koja ih hrani? Ljudi ne smeju da budu bez savesti i da zaborave na svoje korene!“ Ova izjava zapravo kaže da, bez obzira na to u kakvom životnom okruženju trenutno boraviš, bez obzira na to kakvom si načinu ophođenja bio podvrgnut i bez obzira na to jesu li ti ljudska prava zagarantovana ili je tvoje pravo na egzistenciju ugroženo ili ti je oduzeto, moraš uvek da imaš na umu da zahvalnošću treba da uzvratiš na ljubaznost koju si dobio i da ne zaboraviš svoje korene. Ne treba da se ponašaš poput neke odvratne, nezahvalne osobe i treba neprekidno i zauvek da uzvraćaš njihovu ljubaznost ne očekujući za to nikakvu nadoknadu. Zar takvi ljudi ne žive i dalje kao robovi? Smatraju da su bili robovi zemljoposednika i kapitalista, no, jesu li kapitalisti i zemljoposednici zaista eksploatisali običan narod? Jesu li seljaci tada zapravo bili u gorem položaju u poređenju sa današnjim ljudima? Ne, ovo je laž koju je izmislila Komunistička partija. Činjenice i stvarnost ove situacije sada malo-pomalo izlaze na videlo. Njihova tvrdnja da su kapitalisti kroz proliven znoj i dirinčenje eksploatisali toliki broj običnih ljudi i priča o „Belokosoj devojci“, sve su to izmišljotine i laži – ništa od toga nije istinito. Šta je cilj ovih izmišljotina i laži? Da ljude navedu da omrznu te zemljoposednike i kapitaliste i neprekidno veličaju Komunističku partiju i zauvek joj se pokoravaju. Mnogi ljudi bi u prošlosti pevali pesmu „Bez Komunističke partije, ne bi bilo nove Kine“. Ova se pesma decenijama pevala u svakom kutku Kine, ali je sada niko ne peva. I previše je primera izmišljotina i laži Komunističke partije, i sve one su u suprotnosti sa objektivnim činjenicama. Neki ljudi sada javno razotkrivaju istinu kako bi svima pokazali pravo stanje stvari. U ljudskom društvu, u svakom vremenskom periodu, kriterijum moralnog ponašanja „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“ oduvek je imao određeni stepen delotvornosti u sputavanju ljudskog ponašanja i služio je kao merilo za čovekovu ljudskost. Naravno, znatno važnije dejstvo takve izreke jeste u tome da je korišćena kako bi se vladarima pomoglo da ojačaju svoju vladavinu nad širokim masama. U određenom smislu, za ovu izreku se može tvrditi da služi kao sredstvo ograničavanja ljudskog ponašanja i moralnog vladanja, navodeći ljude da o problemima razmišljaju i posmatraju ih u okviru ovog kriterijuma moralnog ponašanja, a zatim na osnovu njega donose sudove i odluke. Ona ljude ne podstiče da izvršavaju sve one obaveze koje ljudi treba da izvršavaju, kako prema svojoj porodici tako i prema društvu u celini, već, kroz grubo kršenje normi i želja normalne ljudskosti, ljudima nasilno poručuje šta da misle i kako da razmišljaju, šta da rade i kako to da urade. Ova izreka služi kao svojevrsni neprimetni metod i nevidljivi okvir da bi se ljudi usmeravali, ograničavali i sputavali i da bi im se govorilo šta treba, a šta ne treba da rade. Cilj ovoga je da se ovakvo javno mišljenje i kriterijum društvenog morala koriste da bi se uticalo na ljudske misli, gledišta i načine na koji se oni vladaju i postupaju.

Izjave o moralnom ponašanju, kao što je „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, ljudima ne poručuju koje su tačno njihove obaveze u društvu i među ljudskim rodom. Umesto toga, njima se ljudi sputavaju i primoravaju da postupaju i razmišljaju na određeni način, nezavisno od toga da li oni to žele ili ne, i bez obzira na okolnosti ili kontekst u kojima ih ti činovi ljubaznosti zadese. Mnogo je primera iz drevne Kine o ljubaznosti na koju je uzvraćeno zahvalnošću. Na primer, izgladnelog dečaka prosjaka prihvatila je porodica koja ga je hranila, odevala, obučavala borilačkim veštinama i naučila svakakvom znanju. Sačekali su da on odraste, a zatim su počeli da ga koriste kao izvor sopstvenih prihoda, šaljući ga da čini zlo, da ubija ljude, da obavlja stvari koje on nije želeo. Pogledate li njegovu priču iz ugla svih naklonosti koje su mu ukazane, onda je to što je dečak spasen bila dobra stvar. Međutim, ako sagledate šta je kasnije on bio prinuđen da radi, da li je to zaista bilo dobro ili je bilo loše? (Bilo je loše.) Ipak, uz uslovljavanje tradicionalne kulture, kao što je „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, ljudi ne mogu da uoče razliku. Naizgled se čini da ovaj dečak nije imao izbora nego da radi zle stvari i da povređuje ljude, da postane ubica – stvari koje većina ljudi ne bi želela da radi. Međutim, zar činjenica da je radio te loše stvari i da je ubijao po nalogu svog gospodara nije, duboko u njemu, proizašla iz njegove želje da uzvrati na gospodarevu ljubaznost? Naročito zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, kao što je „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, ljudi ne mogu da se odupru uticaju i kontroli ovakvog poimanja. Ta shvatanja svakako ograničavaju njihove postupke, kao i namere i motive koji su u njihovoj pozadini. Kada je dečak doveden u tu situaciju, šta bi on prvo pomislio? „Ova porodica me je spasla i prema meni su se dobro poneli. Ne mogu da budem nezahvalan, moram da uzvratim na njihovu ljubaznost. Dugujem im svoj život, pa moram da im ga posvetim. Trebalo bi da radim sve ono što od mene traže, čak i ako to znači da činim zlo i da ubijam ljude. Ne mogu da razmišljam o tome da li je to ispravno ili pogrešno, već moram naprosto da uzvratim na njihovu ljubaznost. Da to ne učinim, da li bih i dalje bio dostojan da se nazivam čovekom?“ Shodno tome, kad god bi ta porodica od njega zatražila da nekoga ubije ili da učini nešto loše, on je to činio bez ikakvog oklevanja ili zadrške. Nisu li, dakle, njegovo ponašanje, postupci i bespogovorna poslušnost svi redom bili vođeni shvatanjem i stavom da „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“? Nije li on ispunjavao kriterijum moralnog ponašanja? (Jeste.) Šta možete da vidite iz ovog primera? Da li je izreka „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“ dobra ili loša stvar? (Nije dobra, jer ne počiva ni na kakvom načelu.) U stvari, osoba koja uzvraća na ljubaznost vodi se načelom. Konkretno, ono je da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću. Ako ti neko ukaže ljubaznost, ti na isti način moraš da mu uzvratiš. Ako to ne učiniš, u tom slučaju nisi čovek i ne možeš ništa prigovoriti ako zbog toga budeš osuđen. Izreka kaže: „Na kapljicu ljubaznosti treba uzvratiti bujicom”, s tim da, u ovom slučaju, tom dečaku nije ukazana tek neka sitna ljubaznost, već ona kojom mu je spasen život, pa je stoga imao i razlog više da na to uzvrati svojim životom. Nije znao koje su granice ili načela uzvraćanja na ljubaznost. Verovao je da mu je ta porodica podarila život, te da zauzvrat njima mora da ga posveti i da čini sve ono što od njega traže, uključujući ubijanja ili druga zlodela. Takav način uzvraćanja na ljubaznost nema nikakva načela niti ograničenja. Dečak je tim zlikovcima poslužio kao saučesnik i pritom je sebe upropastio. Da li je bilo ispravno da na taj način uzvrati na ljubaznost? Naravno da nije. Bio je to sulud način postupanja. Tačno je da ga je ova porodica spasla i omogućila mu da preživi, no, moraju postojati neka načela, ograničenja i umerenost uzvraćanja na ljubaznost. Spasli su mu život, ali svrha njegovog života nije u tome da čini zlo. Smisao i vrednost života, kao i čovekova misija, nisu da se čini zlo i počinjavaju ubistva, i on ne treba da živi sa isključivom svrhom da uzvraća na ljubaznost. Dečak je bio u pogrešnom uverenju da su smisao i vrednost života u tome da zahvalnošću uzvrati na ukazanu ljubaznost. Posredi je izuzetno pogrešno tumačenje. Nije li ono bilo rezultat uticaja ovog kriterijuma o moralnom ponašanju „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“? (Jeste.) Da li je pod uticajem ove izreke o uzvraćanju na ljubaznost dečak bio naveden da zaluta ili je pronašao ispravan put i načela primene? Sasvim očigledno je bio naveden da zaluta – to je jasno kao dan. Da ovaj kriterijum o moralnom ponašanju ne postoji, da li bi ljudi mogli da rasuđuju u jednostavnim slučajevima ispravnog i pogrešnog? (Da.) Taj dečak bi pomislio: „Ova porodica me je možda spasla, ali se čini da su to uradili samo zbog svog posla i svoje budućnosti. Samo sam sredstvo koje mogu da koriste da bi naudili svakome i ubili svakoga ko prekida ili ometa njihove poslovne poduhvate. U tome je pravi razlog zašto su me spasli. Povukli su me sa ivice smrti jedino zato da bi me naterali da činim zlo i ubijam – nije li to isto kao da me šalju u pakao? Neću li zbog toga još i više da propatim? U tom slučaju, bilo bi bolje da su me ostavili da samo umrem. Oni me zapravo nisu spasli!“ Dečaka prosjaka ta porodica nije spasla iz dobročiniteljskih pobuda ni da mu omogući da bolje živi, već su to učinili kako bi nad njim uspostavili kontrolu i primoravali ga da druge povređuje, naškodi im i ubija ih. Prema tome, jesu li oni zapravo činili dobro ili zlo? Sasvim je jasno da su činili zlo, a ne dobro – ovi dobrotvori su postali zlikovci. Da li su zlikovci dostojni toga da im se uzvraća? Treba li da im se uzvrati? Ne treba. Čim otkrijete da su zli, šta, dakle, treba da uradite? Trebalo bi da se od njih držite podalje, da ih izbegavate i pronađete način da od njih pobegnete. U tome je mudrost. Neki će možda reći: „Ti zlikovci već imaju kontrolu nada mnom, pa od njih i nije tako lako pobeći. Nemoguće je pobeći!“ U najvećem broju slučajeva, to su upravo posledice uzvraćanja na ukazanu ljubaznost zahvalnošću. Pošto je premalo dobrih ljudi, a tako mnogo zlih, ako naiđete na dobru osobu, u redu je da na njenu ljubaznost uzvratite; ali ako dopadnete šaka nekom zlikovcu, to je potpuno isto kao da ste pali u šake demona, u šake Sotone. Ta osoba će protiv tebe kovati zavere i tobom se poigravati i, nakon što joj dopadneš šaka, iz toga ništa dobro neće proisteći. I previše je takvih primera kroz istoriju. Sada kada znate da uzvraćanje zahvalnošću na ukazanu vam ljubaznost nije legitiman kriterijum za način vašeg vladanja i postupanja, kako bi trebalo da postupite ako vam neko ukaže ljubaznost? Kakvi su vaši stavovi o tome? (Bez obzira na to ko nam pomaže, u zavisnosti od situacije, treba da odlučimo da li njegovu pomoć želimo da prihvatimo ili ne. U nekim slučajevima je u redu prihvatiti pomoć, dok u drugim ne smemo da slepo prihvatamo njegovu pomoć. Čak i ako prihvatimo tu pomoć, svejedno, treba da budemo principijelni i postavimo granice u pogledu načina na koji ćemo uzvratiti na njegovu ljubaznost, kako bismo izbegli da nas zlikovci prevare ili da nas iskoriste.) To predstavlja principijelan način da se pristupi ovoj situaciji. Osim toga, ako ne možete jasno da sagledate situaciju ili se nalazite u bezizlaznoj situaciji, morate da se molite Bogu i zamolite Ga da vam otvori put. To će vam omogućiti da izbegnete iskušenje i izbavite se iz Sotoninih kandži. Ponekad će Bog koristiti Sotonine usluge da ljudima pomogne, ali se u takvim slučajevima moramo postarati da zahvalimo Bogu i da ne uzvratimo ljubaznost Sotoni – ovo je pitanje načela. Kad se iskušenje pojavi u obliku zle osobe koja ukazuje ljubaznost, prvo moraš da budeš načisto ko ti tačno pruža ruku i ukazuje pomoć, kakva je tvoja lična situacija i da li postoje i drugi putevi kojima možeš da pođeš. U takvim slučajevima, moraš da prisebno razmišljaš. Ako Bog želi da te spase, nezavisno od toga čije usluge On koristi da bi to postigao, prvo treba da zahvališ Bogu i da to prihvatiš od Boga. Svoju zahvalnost ne treba isključivo da usmeravaš prema ljudima, a da ne pominjemo da iz zahvalnosti nikome ne treba da nudiš svoj život. Ovo je ozbiljna greška. Najvažnije od svega jeste to da je tvoje srce zahvalno Bogu i da to prihvataš od Njega. Ako je onaj koji ti ukazuje ljubaznost, pomaže ti ili te spasava dobra osoba, tada treba da uzvratiš na njegovu ljubaznost, ali treba da činiš samo ono što možeš u skladu sa svojim mogućnostima. Ako osoba koja ti je pomogla ima pogrešne namere i nastoji da protiv tebe kuje zavere i koristi te radi postizanja sopstvenih ciljeva, u tom slučaju ni po koju cenu ne treba da joj uzvraćaš. Ukratko, Bog preispituje čovekovo srce, pa, dokle god nemaš grižu savesti i imaš ispravne motive, ne postoji nikakav problem. Drugim rečima, pre nego što shvatiš istinu, tvoji postupci moraju biti makar u saglasju sa ljudskom savešću i razumom. Ovoj situaciji bi trebalo da možete da pristupate razumno, tako da, ni u jednom trenutku u budućnosti, nikada ne zažalite zbog svojih postupaka. Svi ste vi odrasli ljudi i svi ste mnogo ispaštali u zemlji velike crvene aždaje – da li je u vašem životu manjkalo represije, proganjanja, zlostavljanja ili ponižavanja? Svi jasno uviđate koliko je ljudskost postala duboko iskvarena, te da, bez obzira na iskušenje na koje nailazite, morate mudro da mu pristupate i da ne nasedate na Sotonine podmukle spletke. Sa kakvom god situacijom da se suočite, morate tražiti istinu i odluke donositi tek nakon što kroz molitvu i zajedništvo shvatite načela. U proteklih nekoliko godina, crkva sprovodi delo čišćenja i mnogi zlikovci, nevernici i antihristi su razotkriveni, izbačeni ili proterani. Većina ljudi nikada nije ni pretpostavljala da će se to dogoditi. Budući da čak i u crkvi ima još uvek toliko zbunjenih ljudi, zlikovaca i nevernika, pretpostavljam da vam je jasno u kojoj meri nevernici moraju biti iskvareni i zli? Bez istine i mudrosti, ljudi ništa ne mogu da vide jasno i zlikovci i Sotona će ih naprosto prevariti, nasamariti i s njima se poigrati. Kao takvi, oni postaju Sotonine pokorne sluge. Oni koji ne shvataju istinu i nemaju načela čine jedino gluposti.

Kada se neki ljudi nađu u nevolji ili u opasnosti i slučajno im pomoć ukaže neki zlikovac koji im omogući da se izvuku iz te neprilike, oni poveruju da je taj zlikovac dobar i spremni su da za njega nešto učine kako bi mu time iskazali svoju zahvalnost. Međutim, u takvim slučajevima, taj zlikovac će nastojati da ih uvuče u svoja bezočna dela i da ih iskoristi za obavljanje svakakvih zlodela. Ako nisu u stanju da ga odbiju, onda to može postati opasno. U takvim situacijama, neki od tih ljudi će imati oprečna osećanja, jer smatraju da ako svom zlom prijatelju ne pomognu da obavi tih nekoliko zlodela, delovaće kao da mu za to prijateljstvo ne uzvraćaju dovoljno, a opet, bilo bi u suprotnosti sa njihovom savešću i razumom da učine išta pogrešno. Kao takvi, oni dospevaju u ovu dilemu. U tome je rezultat uticaja ovog shvatanja iz tradicionalne kulture o uzvraćanju na ljubaznost – oni postaju sputani i obavezani ovim shvatanjem i on ih kontroliše. U mnogim slučajevima, ove izreke iz tradicionalne kulture preuzimaju mesto osećaja čovekove savesti i njegovog normalnog rasuđivanja; naravno, utiču i na čovekov normalan način razmišljanja i pravilno donošenje odluka. Shvatanja koja potiču iz tradicionalne kulture su pogrešna i neposredno utiču na čovekova gledišta na stvari, navodeći ga da donosi loše odluke. Od davnina pa sve do danas, nebrojeno ljudi je bilo pod uticajem ovog shvatanja, gledišta i kriterijuma moralnog ponašanja u pogledu uzvraćanja na ljubaznost. Čak i kada je osoba koja im ukazuje ljubaznost zla ili loša i primorava ih da čine bezočne stvari i loša dela, oni, svejedno, idu protiv sopstvene savesti i razuma, slepo pristajući da uzvrate na njenu ljubaznost, uz brojne pogubne posledice. Moglo bi se reći da, budući da su pod uticajem ovog kriterijuma moralnog ponašanja, njime su sputani, ograničeni i vezani, mnogi ljudi se slepo i pogrešno drže ovog gledišta uzvraćanja na ljubaznost, pa je čak verovatno da će zlim ljudima pomagati i podržati ih. Sada kada ste čuli ono što sam podelio sa vama, imate jasnu sliku o pomenutoj situaciji i možete da utvrdite da je reč o glupoj odanosti, te da se takvo ponašanje svrstava u lično vladanje bez postavljanja ikakvih ograničenja i uz nesmotreno uzvraćanje na ljubaznost bez ikakve razboritosti, te da mu nedostaju smisao i vrednost. Pošto se ljudi plaše javne osude ili prekora drugih, oni svoje živote nevoljno posvećuju uzvraćanju na tuđu ljubaznost, žrtvujući pritom čak i sopstvene živote, što je lažan i budalast način postupanja. Ova izreka iz tradicionalne kulture ne samo da je stavila u okove ljudsko razmišljanje, već je u njihovom životu postavila i nepotrebno breme i neprijatnost i njihove porodice opteretila dodatnom patnjom i teretom. Da bi uzvratili na dobijenu ljubaznost, mnogi ljudi su platili ogromnu cenu – oni uzvraćanje na ljubaznost vide kao društvenu odgovornost ili sopstvenu dužnost i mogu čak provesti čitav svoj život uzvraćajući na tuđu ljubaznost. Smatraju da je to savršeno prirodno i opravdano, smatraju to neizbežnom dužnošću. Zar takvo gledište i način ponašanja nisu budalasti i apsurdni? U potpunosti otkrivaju koliko su ljudi neuki i neprosvećeni. U svakom slučaju, ova izreka o moralnom ponašanju – na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću – možda ide u korak sa ljudskim predstavama, ali nije u skladu sa istina-načelima. Nespojiva je sa Božjim rečima i predstavlja pogrešno gledište i način obavljanja stvari.

Budući da uzvraćanje na ljubaznost nije povezano sa istinom i Božjim zahtevima prema čoveku, i da je bilo predmet naše kritike, kako Bog tačno posmatra ovu izreku? Kakve stavove i postupke bi normalni ljudi trebalo da imaju kao odgovor na ovu izreku? Da li vam je ovo jasno? Ako ti je neko prethodno ukazao ljubaznost od koje si imao veliku korist ili ti je učinio veliku uslugu, treba li da mu za to uzvratiš? Kako treba da pristupiš ovakvoj situaciji? Zar ovo nije stvar ljudskih gledišta? Stvar je ljudskih gledišta, kao i njihovih puteva primene. Kažite Mi svoje mišljenje o ovom pitanju – ako je neko ljubazan prema tebi, treba li da mu uzvratiš? Biće veliki problem ako i dalje ne možete da dokučite ovo pitanje. Ranije niste razumeli istinu i uzvraćanje na ljubaznost ste primenjivali kao da je reč o istini. Sada, nakon što ste čuli Moju detaljnu analizu i kritiku, uvideli ste u čemu je problem, ali i dalje ne znate kako da sprovodite u delo ovo pitanje niti da se s njim nosite – zar još uvek ne možete da dokučite ovaj problem? Pre nego što si shvatao istinu, živeo si prema svojoj savesti i ko god da ti je ukazivao ljubaznost ili ti je pomagao, pa makar da su to bili i zlikovci ili razbojnici, ti bi im se zasigurno odužio i osećao bi se primoranim da za svoje prijatelje primiš metak, čak i da za njih založiš svoj život. Da bi se odužili, muškarci treba da postanu robovi svojih dobrotvora, dok žene treba da se zavetuju na bračnu zajednicu sa njima i da im rađaju decu – ovo je shvatanje koje tradicionalna kultura utiskuje u ljude, naređujući im da zahvalnošću uzvraćaju na ukazanu ljubaznost. Posledično, ljudi ovako razmišljaju: „Samo ljudi koji uzvraćaju na ljubaznost imaju savest, a ako na ljubaznost ne uzvrate, onda su bez savesti i mora da su neljudi.“ Ovo shvatanje je duboko ukorenjeno u ljudskom srcu. Recite Mi, znaju li životinje da uzvrate na ljubaznost? (Da.) Budući da je tako, mogu li se ljudi zaista smatrati naprednim samo zato što znaju da uzvrate na ljubaznost? Može li se čovekova praksa uzvraćanja na ljubaznost smatrati pokazateljem ljudskosti? (Ne.) Prema tome, kakav stav ljudi treba da imaju po ovom pitanju? Kako ovu stvar treba razumeti? Nakon što je razume, kakav pristup prema njoj čovek treba da zauzme? U ovom trenutku, svima vama bi trebalo da bude cilj da date odgovor na ova pitanja. Molim vas da sa Mnom podelite svoje stavove po ovom pitanju. (Kad bi mi neko zaista pomogao da rešim neko pitanje ili problem, prvo bih mu se iskreno zahvalio, ali ne bih osećao da me ova situacija sputava ili kontroliše. Ako bi se ta osoba našla u nevolji, za nju bih učinio ono što je u mojoj moći. Pomogao bih joj koliko mogu, ali se ne bih prisiljavao da idem izvan okvira svojih mogućnosti.) Ovo je ispravan stav i ovaj način postupanja je prihvatljiv. Da li još neko želi da nam kaže svoj stav o tome? (U prošlosti sam smatrao da treba da uzvratim pomoć nekom ko je meni pomogao kada se on sâm nađe u nevolji. Kroz zajedništvo sa Bogom i analizu o stavovima „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima“ i „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, shvatio sam da pri pomaganju drugima čovek mora da sledi načela. Ako je neko bio ljubazan prema meni ili mi je pomogao, savest mi nalaže da i ja njemu treba da pomognem, s tim da pomoć koju nudim mora biti zasnovana na mojim životnim prilikama i na onome što mogu da pružim. Takođe, treba da mu pomognem samo da reši svoje probleme i da se pobrine za životne potrebe; ne treba da mu pomažem da čini zlo ili da obavlja rđava dela. Ako vidim da se brat ili sestra suočavaju sa teškoćama, pomoći ću im, ne zato što su oni meni nekada pomogli, već zato što je to moja dužnost, moja obaveza.) Ima li još neko nešto da kaže? (Sećam se reči Boga koji je govorio: „Ako nam neko učini dobro, treba to da prihvatimo od Boga“. Drugim rečima, kad god neko prema nama lepo postupi, to treba da prihvatimo od Boga i da budemo u stanju da prema tome ispravno postupimo. Tako možemo ispravno da razumemo ovaj stav o uzvraćanju na ljubaznost. Osim toga, Bog kaže da moramo da volimo ono što Bog voli i da mrzimo ono što Bog mrzi. Kada pomažemo drugim ljudima, moramo da razlučimo da li je ta osoba neko koga Bog voli ili mrzi. Ovo je načelo prema kome moramo da postupamo.) Ovo se odnosi na istinu – to je ispravno načelo i ima svoje utemeljenje. Hajde da sada ne govorimo o onome što ima veze sa istinom, već da rešimo način na koji ljudi treba da pristupaju ovom pitanju iz ugla ljudskosti. Situacije na koje u stvarnosti možete naići nisu uvek tako jednostavne – ne događaju se uvek u crkvi ni među braćom i sestrama. Često se događaju izvan okvira crkve. Na primer, neki rođak, prijatelj, poznanik ili kolega koji je nevernik može prema tebi ispoljiti ljubaznost ili ti pomoći. Ako možeš da pristupiš ovom pitanju i da prema osobi koja ti je pomogla pravilno postupiš, konkretno, na način koji je u skladu sa istina-načelima i koji se čini prikladnim drugima, onda će tvoj stav prema ovom pitanju i tvoje ideje o njemu biti relativno tačni. Shvatanje tradicionalne kulture da „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“ treba razlučiti. Najvažniji deo predstavlja reč „ljubaznost“ – kako treba da posmatrate ovu ljubaznost? Na koji aspekt i prirodu ljubaznosti se ona odnosi? U čemu je značaj izreke „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“? Ljudi moraju da pronađu odgovore na ova pitanja i da, ni pod kojim okolnostima, ne budu sputani ovim shvatanjem o uzvraćanju na ljubaznost – ovo je krajnje neophodno za svakog onog ko traga za istinom. Šta je „ljubaznost“ prema ljudskim predstavama? Na nižem nivou, ljubaznost je kada ti neko pomaže ukoliko dospeš u nevolju. Na primer, neko ti daje činiju pirinča kada umireš od gladi ili ti daje flašu vode kada umireš od žeđi ili ti pomaže da se uspraviš kada padneš i ne možeš da ustaneš. Sve su to dela ljubaznosti. Veliki čin ljubaznosti jeste kada te neko izbavi ukoliko se nađeš u bezizlaznoj situaciji – to je ljubaznost kojom se spasava život. Kada se nađeš u smrtnoj opasnosti i neko ti pomogne da izbegneš smrt, on ti u osnovi spasava život. To su neke od stvari koje ljudi doživljavaju kao „ljubaznost“. Takva vrsta ljubaznosti uveliko nadilazi svaku sitnu, materijalnu uslugu – to je ogromna ljubaznost koja se ne može izmeriti ni novcem ni materijalnim stvarima. Oni koji je dobijaju osećaju zahvalnost koju nije moguće izraziti samo uz nekoliko reči zahvalnosti. Međutim, da li je ispravno da ljudi na ovaj način mere ljubaznost? (Nije.) Zašto kažete da nije ispravno? (Zato što je to merenje zasnovano na merilima tradicionalne kulture.) To je odgovor zasnovan na teoriji i doktrini i, premda se može činiti tačnim, ne ulazi u suštinu stvari. Prema tome, kako se ovo može objasniti u praksi? Pažljivo razmislite o tome. Pre nekog vremena čuo sam za neki video snimak na internetu u kome je čoveku ispao novčanik, a da on to nije ni primetio. Taj novčanik je pokupio mali pas koji je krenuo da juri za čovekom i nakon što je ovaj to primetio premlatio je psa jer mu je ukrao novčanik. Besmisleno, zar ne? Taj čovek ima manje morala od psa! Postupci tog psa su bili sasvim u skladu sa ljudskim standardima o moralnosti. Čovek bi povikao: „Hej, ispao ti je novčanik!“ Ali pošto pas ne ume da govori, on je samo nečujno podigao novčanik i potrčao za tim čovekom. Pa, ako pas može da ispolji neka lepa ponašanja koja podstiče tradicionalna kultura, šta nam to govori o ljudima? Ljudi se rađaju sa savešću i razumom, pa su još i više u stanju da čine ovakve stvari. Sve dok neko ima osećaj sopstvene savesti, on ovakve dužnosti i obaveze može da ispunjava. Nije potrebno uložiti naporan rad niti platiti cenu, to zahteva samo malo truda i svodi se na to da se učini nešto što je od pomoći, nešto od koristi drugima. Ipak, da li se priroda ovog čina zaista određuje kao „ljubaznost“? Da li se uzdiže na nivo čina ljubaznosti? (Ne.) I pošto to nije slučaj, treba li ljudi da razgovaraju o uzvraćanju na taj čin? To bi bilo nepotrebno.

Posvetimo se sada pitanju čovekove takozvane dobrote. Uzmimo za primer slučaj neke dobre osobe koja spasava prosjaka koji se napolju na snegu srušio od gladi. Ta osoba dovodi prosjaka u svoj dom, hrani ga i oblači i omogućava mu da živi sa njenom porodicom i da za nju radi. Nezavisno od toga da li se taj prosjak svojom voljom prihvatio tog posla ili je to učinio kako bi se odužio za učinjenu dobrotu, da li je njegovo spasavanje predstavljalo čin dobrote? (Nije.) Čak su i sitne životinje u stanju da jedne drugima pomažu i međusobno se izbavljaju. Za ovakva dela, ljudima je potreban svega manji napor, i bilo ko sa imalo ljudskosti je u stanju da učini takve stvari i na njih se odvaži. Moglo bi se reći da takva dela predstavljaju društvenu odgovornost i obavezu koju bi svako sa iole ljudskosti trebalo da ispunjava. Nije li malo preterano to što ih čovek tumači kao izraz dobrote? Da li je takvo tumačenje prikladno? Na primer, ako u vreme oskudice hrane, kada mnogi ljudi gladuju, neki bogataš siromašnim domaćinstvima razdeli vreće pirinča ne bi li im pomogao da prebrode ova teška vremena, nije li to samo primer svojevrsne osnovne moralne pomoći i podrške kakve bi trebalo da postoje među ljudima? Dao im je tek nešto pirinča – nije baš kao da se zarad drugih odrekao sve svoje hrane, pa je i sam morao da gladuje. Da li se ovo zaista računa kao dobrota? (Ne.) Društvene odgovornosti i obaveze koje je čovek kadar da ispunjava, ona dela koja bi čovek instinktivno trebalo da bude u stanju da obavi i koja bi trebalo i da čini, te najobičnije pružanje usluga kojima se pomaže drugima i to im koristi – te stvari se ni u kom slučaju ne mogu smatrati dobrotom, jer sve predstavljaju slučajeve kada čovek druge naprosto ispomaže. Ispomaganje nekog kome je to potrebno, u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu, sasvim je normalna pojava. Takođe je odgovornost svakog pripadnika ljudske rase. To je naprosto svojevrsna odgovornost i obaveza. Kada ih je stvarao, Bog je ljudima podario ove instinkte. Na koje to instinkte ovde mislim? Mislim na čovekovu savest i razum. Kada vidiš da neko pada na zemlju, tvoja instinktivna reakcija glasi: „Treba da mu pomognem“. Kada bi video da je neko pao, a ti si se, umesto da mu pomogneš da ustane, pretvarao da ništa nisi video, osećao bi grižu savesti zbog načina na koji si postupio. Neko ko zaista ima ljudskosti istoga časa će pomisliti da treba da pomogne osobi koju je video da pada. Neće mariti za to da li će mu ta osoba biti zahvalna, zato što veruje da tako treba da postupi i ne vidi potrebu da se o tome dalje razmatra. Zašto je to tako? To su instinkti koje je ljudima dao Bog, pa će svako sa savešću i razumom pomisliti da to učini i moći će tako i da postupi. Bog je čoveku dao savest i ljudsko srce – budući da ima ljudsko srce, čovek stoga poseduje ljudske misli, kao i uglove posmatranja i pristupe koje treba da ima u pogledu određene stvari, te je u stanju da te stvari obavlja prirodno i s lakoćom. Nije mu potrebna nikakva pomoć niti ideološko usmeravanje od ikakvih spoljnih sila, a nisu mu potrebni čak ni obrazovanje niti podsticajno vođstvo – ništa od toga mu nije potrebno. Na isti način kao što ljudi traže hranu kada su gladni ili kao što traže vodu kada su žedni – reč je o instinktu i tome ne treba da ih uče roditelji niti učitelji – čovek postupa instinktivno jer ima način razmišljanja normalne ljudskosti. Isto tako, ljudi su sposobni da ispunjavaju svoje dužnosti i obaveze u Božjoj kući i to je ono što bi svako sa savešću i razumom trebalo da čini. Prema tome, ljudima ne predstavlja gotovo nikakav napor da drugima pomažu i prema njima pokažu dobrotu, to je u okviru ljudskog instinkta i nešto što su ljudi u potpunosti u stanju da ostvare. Nema potrebe da se to svrstava tako visoko, u rang dobrote. Međutim, pomoć dobijenu od drugih mnogi ljudi izjednačavaju sa dobrotom i stalno o tome govore, neprestano na nju uzvraćaju, misleći da ako to ne učine, tad nemaju savest. Na sebe same gledaju sa omalovažavanjem i preziru se, brinući se čak da će biti predmet javne osude. Da li je potrebno brinuti se oko takvih stvari? (Nije.) Mnogo je ljudi koji to ne mogu da prenebregnu i koje neprekidno sputava taj problem. I upravo se na to svodi nerazumevanje istina-načela. Na primer, da sa prijateljem odeš u pustinju i njemu ponestane vode, sigurno bi mu dao nešto svoje vode, ne bi ga tek tako pustio da umre od žeđi. Čak i da znaš da će ta tvoja boca vode potrajati dvostruko kraće ako iz nje pije dvoje ljudi, ipak bi s prijateljem podelio tu vodu. Dakle, zašto bi to uradio? Zato što ne bi mogao da podneseš da piješ vodu dok tvoj prijatelj stoji pored tebe i umire od žeđi – takav prizor naprosto ne bi mogao da podneseš. A iz kog razloga ne bi mogao da podneseš da gledaš svog prijatelja kako umire od žeđi? To osećanje se javlja zbog tvoje savesti. Čak i da ne želiš da ispuniš takvu odgovornost i obavezu, tvoja savest bi se pobrinula da ne možeš da podneseš da postupiš drugačije, zbog toga bi bio uznemiren. Nije li sve ovo rezultat ljudskih instinkata? Zar o svemu tome ne odlučuju čovekova savest i razum? Da tvoj prijatelj kaže: „Neizmerno sam ti zahvalan što si mi u toj situaciji dao malo svoje vode!”, zar ne bi takođe bilo pogrešno da se to izgovori? To nema nikakve veze sa dobrotom. Da su stvari obrnute i da taj prijatelj ima ljudskost, savest i razum, i on bi svoju vodu podelio sa tobom. To je naprosto osnovna društvena odgovornost ili odnos među ljudima. Svi ti osnovni društveni odnosi, odgovornosti ili obaveze nastaju zbog osećaja čovekove savesti, njegove ljudskosti i instinkata koje je Bog podario čoveku u vreme čovekovog stvaranja. U normalnim okolnostima, o takvim stvarima ne treba da vas uče roditelji niti da vam ih društvo utuvljuje u glavu, a još manje je potrebno da vas drugi opominju šta treba da radite. Obrazovanje bi bilo potrebno samo onima koji nemaju savesti ni razuma, onima kojima nedostaju normalne spoznajne sposobnosti – na primer, mentalno zaostalim osobama ili tupanima – ili onima koji su lošeg kova, a koji su uz to neuki i tvrdoglavi. One sa normalnom ljudskošću ovim stvarima nije potrebno učiti – poseduju ih svi ljudi sa savešću i razumom. Prema tome, neprimereno je u toj meri neko ponašanje ili postupak preuveličavati kao vid dobrote ako je ono bilo samo instinktivno i u skladu sa savešću i razumom. Zašto je neprimereno? Uzdizanjem takvih ponašanja u ovaj poredak stvari, ti svaku osobu opterećuješ teškim teretom i bremenom, i to ljude naravno obavezuje. Na primer, ako ti je u prošlosti neko dao novac, našao ti se u teškoj situaciji, pomogao ti da pronađeš posao ili te je izbavio, ovako ćeš razmišljati: „Ne mogu da budem nezahvalan, moram da budem savestan i odužim mu se za njegovu dobrotu. Ako se za dobrotu ne odužim, jesam li i dalje čovek?“ U stvari, bez obzira na činjenicu hoćeš li mu se odužiti ili ne, i dalje si čovek i još uvek živiš u okviru normalne ljudskosti – samo to uzvraćanje neće ništa promeniti. Tvoja ljudskost neće pretrpeti nikakvu promenu, a ni tvoja iskvarena narav neće biti potisnuta time što si mu se valjano odužio. Isto tako, tvoja iskvarena narav neće postati ništa lošija samo zato što mu se nisi valjano odužio. Činjenica da li na dobrotu uzvraćaš i nekom je ukazuješ ili upravo suprotno nema nikakve veze sa tvojom iskvarenom naravi. Naravno, bez obzira na to da li ova veza postoji ili ne, za Mene, ova vrsta „dobrote“ naprosto ne postoji, i nadam se da to isto važi i za vas. Kako bi to onda trebalo da posmatraš? To naprosto posmatraj kao obavezu i odgovornost, kao nešto što osoba sa ljudskim instinktima treba da učini. Treba to da posmatraš kao svoju odgovornost i obavezu kao ljudskog bića, i da je činiš najbolje što možeš. U tome je sve. Neki ljudi bi mogli da kažu: „Znam da je to moja odgovornost, ali ne želim da je sprovedem.“ I to je u redu. Shodno datoj situaciji i okolnostima, možeš da odlučiš sâm za sebe. Možeš da budeš fleksibilniji i odlučuješ u skladu sa svojim raspoloženjem u datom trenutku. Ako brineš da će nakon što izvršiš svoju odgovornost, onaj ko je od nje imao koristi neprestano pokušavati da ti se oduži, da će te tražiti i zahvaljivati ti se u toj meri da izaziva neprijatnost i uznemirava te, pa shodno tome tu odgovornost ne želiš da obaviš, i to je sasvim u redu – odluka je na tebi. Neki će upitati: „Da li ljudi koji ne žele da izvrše takvu društvenu odgovornost imaju lošu ljudskost?“ Da li je to ispravan način da se prosuđuje o ljudskosti jednog čoveka? (Nije.) Zašto nije ispravan? U ovom zlom društvu, čovek mora da bude odmeren u svom ponašanju i da u svemu što čini ima osećaj doličnosti. Naravno, još je i potrebnije da u datom trenutku prepozna okruženje i kontekst. Baš kao što kažu nevernici, u ovom haotičnom svetu, u svemu što čine, ljudi moraju da budu pametni, inteligentni i mudri – ne smeju da budu neuki i sasvim sigurno ne smeju da postupaju nepromišljeno. Na primer, u nekim zemljama, na javnim mestima ljudi izvode određene prevare u kojima insceniraju lažnu nezgodu da bi na prevaru zatim zahtevali nadoknadu. Ako ne prozreš njihovu prevaru, već slepo postupaš prema svojoj savesti, podložan si tome da budeš prevaren i da upadneš u nevolju. Na primer, ako vidiš stariju ženu koja je pala na ulici, možda pomisliš: „Svoje odgovornosti prema društvu moram da izvršim, a ona za to ne treba da mi uzvraća. Pošto imam ljudskost i osećaj savesti, treba da joj priskočim u pomoć, pa ću joj zato pomoći da ustane.“ Ipak, kada odeš da je podigneš, ona pribegava iznudi i ti na kraju moraš da je vodiš u bolnicu i platiš račune za njeno lečenje, nadoknadu za pretrpljen duševni bol i troškove penzionisanja. Ako to ne platiš, pozvaće te u policijsku stanicu. Čini se da si se uvalio u nevolju, zar ne? Kako je došlo do ove situacije? (Zbog postupanja u dobroj nameri i nedostatka mudrosti.) Bio si slep, nedostajalo ti je razboritosti, nisi uspeo da prepoznaš postojeće trendove i nisi razaznao postavku cele te situacije. U zlom društvu kao što je ovo, čovek mora da plati cenu samo zato što je slučajno pomogao starijoj osobi koja je pala. Da je ona zaista pala i bila joj je potrebna pomoć, ne bi trebalo da trpiš osudu jer si obavio društvene odgovornosti, već bi te trebalo pohvaliti, budući da je tvoje ponašanje bilo u skladu sa ljudskošću i osećajem čovekove savesti. Međutim, ova starija žena je imala skriveni motiv – njoj zapravo nije bila potrebna tvoja pomoć, samo te je nasamarila, a ti nisi prozreo njenu podmuklu smicalicu. Izvršavajući svoju odgovornost prema njoj kao prema bližnjem ljudskom biću, naseo si na njenu spletku, i sada te ona neće pustiti, već će od tebe iznuđivati još i više novca. Izvršavanje društvenih odgovornosti treba da se zasniva na pomaganju ljudima u nevolji i na ispunjavanju sopstvenih odgovornosti. Ne treba da dovodi do toga da neko bude nasamaren niti da upada u klopku. Mnogi ljudi su bili žrtve ovakvih prevara i jasno su uvideli u kojoj meri su ljudi danas zli i koliko su vešti u varanju drugih. Prevariće svakoga, bilo da je to potpuni stranac, prijatelj ili rođak. Kakvo užasno stanje stvari! Ko je izazvao ovu iskvarenost? Velika crvena aždaja. Velika crvena aždaja je temeljno i surovo iskvarila ljudski rod! Velika crvena aždaja će učiniti svakakve nemoralne stvari da svoje interese sprovede u delo, a njenim lošim primerom ljudi su navedeni na stranputicu. Kao rezultat toga, prevaranata i lopova danas ima u izobilju. Na osnovu tih činjenica može se primetiti da mnogi ljudi nisu ništa bolji od pasa. Neki možda neće biti spremni da slušaju takvu priču i zbog nje će se osećati neugodno, pa će pomisliti: „Zar zaista nismo ništa bolji od pasa? Prema nama se odnosiš sa nepoštovanjem i omalovažavaš nas time što nas stalno porediš sa psima. Ne posmatraš nas kao ljude!“ Voleo bih da vas posmatram kao ljude, ali, kakvo su to ponašanje ljudi ispoljili? U stvari, neki ljudi zaista nisu ništa bolji od pasa. To je sve što u ovom trenutku imam da kažem po ovom pitanju.

Upravo sam govorio o tome kako se čovekovo ispomaganje drugih ne može smatrati dobrotom, već da je to samo društvena odgovornost. Naravno, ljudi mogu da izaberu koje društvene odgovornosti mogu najbolje da ispune. Mogu da ispunjavaju odgovornosti koje im odgovaraju i da odluče da ne ispune one koje im ne odgovaraju. Reč je o slobodi i izboru koje čovek ima. Shodno svojim prilikama, sposobnostima i, naravno, kontekstu i okolnostima u datom trenutku, možeš da izabereš koje društvene odgovornosti i obaveze treba da ispunjavaš. To je tvoje pravo. U kom kontekstu je nastalo ovo pravo? Svet je previše mračno mesto, ljudski rod je previše zao, a društvu nedostaje pravde. U takvim okolnostima, prvo moraš da zaštitiš sebe, da se uzdržiš od nepromišljenog i neukog postupanja i da pokažeš mudrost. Naravno, kada kažem da treba da se zaštitiš, ne mislim na to da treba da zaštitiš svoj novčanik i imovinu od krađe, već da sebe zaštitiš da ti neko ne naudi – to je od najveće važnosti. Svoje odgovornosti i obaveze trebalo bi da ispunjavaš najbolje što možeš i pritom se pobrineš za sopstvenu bezbednost. Ne obraćaj pažnju na to da od drugih stičeš poštovanje i ne dozvoli da te javno mnjenje koleba ili sputava. Treba jedino da ispuniš svoje odgovornosti i obaveze. A kako ćeš izvršiti svoje odgovornosti i obaveze treba da odlučiš na osnovu sopstvene situacije; imajući na umu svoje prilike i sposobnosti, na sebe ne preuzimaj više nego što možeš. Ne treba da nastojiš da ljude impresioniraš time što ćeš se pretvarati da si sposoban za nešto za šta nisi i ne treba da se plašiš nepoštovanja drugih, njihove osude ili kritika. Pogrešno je raditi stvari samo zarad zadovoljenja sopstvene sujete. Samo učini onoliko koliko možeš, preuzmi na sebe onoliko koliko ti nalaže osećaj odgovornosti i ispuni onoliko obaveza koliko si u stanju da ispuniš. To je tvoje pravo. Sebe ne moraš da primoravaš da radiš stvari koje Bog nije zahtevao od tebe. Nema smisla slediti sopstvenu savest da bi se obavljale stvari koje nemaju nikakve veze sa istinom. Koliko god da učiniš, Bog te za to neće pohvaliti i to neće značiti da si dao istinito svedočanstvo, a kamoli da si se okitio dobrim delima. Za stvari koje se ne odnose na Božje zahteve, već koje ljudi zahtevaju da ih učiniš, treba da imaš sopstveni izbor i načela. Neka te ljudi ne sputavaju. Dovoljno je da ne činiš ništa čime kršiš sopstvenu savest, razum i istinu. Pomogneš li drugome tako što ćeš umesto njega rešiti trenutni problem, tada će on početi da se oslanja na tebe, i biće u uverenju da ti moraš da rešavaš njegove probleme. U potpunosti će zavisiti od tebe i ustremiti se na tebe ako makar i jednom ne budeš uspeo da rešiš njegove probleme. To ti samo donosi nevolju i ne predstavlja ishod kakav bi ti želeo da vidiš. Ako predviđaš takav ishod, možeš da odlučiš da toj osobi ne pomogneš. Drugim rečima, u ovom slučaju ne bi bilo pogrešno uzdržati se od izvršavanja te odgovornosti ili obaveze. Takvo gledište i stav bi trebalo da imaš prema društvu, ljudskom rodu i, još preciznije, prema zajednici u kojoj živiš. Odnosno, pruži drugome samo onoliko ljubavi koliko imaš da pružiš, i učini onoliko koliko možeš. Ne idi protiv svojih ubeđenja u nastojanju da se razmećeš, ne pokušavaj da radiš stvari koje nisi u stanju da uradiš. Osim toga, nema potrebe ni da sebe prisiljavaš da platiš cenu koju prosečna osoba nije u stanju da plati. Ukratko, od sebe ne zahtevaj previše. Samo učini ono što možeš. Kako ti zvuči ovo načelo? (Zvuči dobro.) Na primer, prijatelj te je zamolio da mu pozajmiš auto i ti o tome razmišljaš: „U prošlosti mi je pozajmljivao razne stvari, tako da, ako ćemo pravo, trebalo bi da i ja njemu pozajmim svoj auto. Ali on ne vodi računa o stvarima ili ih koristi neodgovorno. Na kraju bi čak mogao i da mi upropasti auto. Biće najbolje da mu ga ne pozajmljujem.“ Shodno tome, odlučuješ da mu ne pozajmiš svoj auto. Da li je taj postupak ispravan? Nije veliki problem da li ćeš nekome pozajmiti svoj auto ili nećeš – dokle god tačno i razborito razumeš to pitanje, treba samo da postupiš kako smatraš da je najprikladnije i bićeš u pravu. Međutim, šta će biti ako u sebi pomisliš: „U redu, pozajmiću mu ga. Nikada me u prošlosti nije odbio kad sam tražio da nešto pozajmim od njega. Nije baš ekonomičan ni pažljiv pri upotrebi stvari, ali to je u redu. Ako mi ošteti auto, potrošiću koji dinar da to popravim“ i zatim pristaneš da mu pozajmiš svoj auto, a ne da ga odbiješ – je li ispravno tako postupiti? Ni u ovome nema ničeg pogrešnog. Na primer, ako ti se obrati neko ko ti je prethodno pomogao zato što se njegova porodica sada suočila sa neprilikama, treba li da mu pomogneš ili ne? To će zavisiti od tvoje sopstvene situacije, a tvoja odluka da pomogneš ili ne pomogneš neće biti stvar načela. Treba samo da postupiš iskreno i prema instinktu i da svoje odgovornosti ispuniš najbolje što možeš. Čineći to, postupaćeš u okviru svoje ljudskosti i osećaja sopstvene savesti. Nije važno hoćeš li u potpunosti ispuniti tu odgovornost odnosno da li ćeš je dobro obaviti. Imaš pravo da pristaneš ili da odbiješ – ako odbiješ, ne može se reći da nemaš savesti, a za tvog prijatelja se ne može reći da je pomažući tebi pokazao dobrotu. Ovi činovi se ne uzdižu na taj nivo. Razumete li? (Da.) Ovo je bio razgovor o dobroti, konkretno, o tome kako treba da posmatrate dobrotu, kako da pristupate pitanju pomaganja drugih i kako treba da ispunjavate svoje društvene odgovornosti. U ovim stvarima, ljudi moraju da traže istina-načela – ova pitanja ne možete rešiti samo tako što ćete se uzdati u svoju savest i razum. Pojedine posebne okolnosti mogu biti prilično komplikovane i ako im ne pristupite u skladu sa istina-načelima, podložni ste tome da izazovete nevolju i negativne posledice. Prema tome, u ovim stvarima, Božji izabrani narod mora da razume Njegovu volju i da postupa uz ljudskost, razum, mudrost i istina-načela. To bi bio najprikladniji pristup.

Kad je reč o izreci „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, može se pojaviti još jedna situacija u kojoj pomoć koju primiš nije neka sitnica poput flaše vode, šake povrća ili vreće pirinča, već oblik pomoći koja utiče na tvoje životne prilike i životne prilike tvoje porodice, i koja se čak odražava na tvoju sudbinu i buduće izglede. Na primer, neko bi mogao da ti pruži određeno podučavanje ili finansijsku pomoć koji ti omogućavaju da upišeš dobar univerzitet, da pronađeš dobar posao, sklopiš dobar brak i da ti se u životu dogodi čitav niz dobrih stvari. To nije tek neka sitna usluga niti beznačajna pomoć – mnogi ljudi na to gledaju kao na čin velike ljubaznosti. Kako bi trebalo da pristupite takvoj situaciji? Takvi oblici pomoći povezani su sa društvenom odgovornošću i obavezama koje čovek obavlja i o kojima smo upravo razgovarali, ali pošto se odražavaju na čovekov opstanak, sudbinu i buduće izglede, mnogo su vredniji od obične flaše vode ili vreće pirinča – imaju mnogo veći uticaj na ljudske živote, njihove životne prilike i vreme koje ti ljudi provode na ovoj zemlji. Kao takvima, njihova je vrednost mnogo veća. Prema tome, da li bi ove oblike pomoći trebalo uzdignuti na nivo ljubaznosti? Baš kao što sam rekao, ne preporučujem da se takve vrste pomoći posmatraju kao ljubaznost. Pa, pošto ove oblike pomoći ne treba posmatrati kao ljubaznost, koji bi u tom slučaju bio prikladan i primeren način postupanja u takvoj situaciji? Nije li ovo problem sa kojim se ljudi suočavaju? Na primer, možda te je neko odvratio od života kriminalca, usmerio te pravim putem i pronašao ti zakoniti posao, omogućavajući ti da vodiš dobar život, da sklopiš brak i skrasiš se, kao i da svoju sudbinu promeniš nabolje. Ili ti je, možda, kada si se našao u teškoj situaciji, bio sumoran i tužan, neka dobra osoba pomogla i usmerila te, što je na pozitivan način promenilo tvoje buduće izglede, omogućavajući ti da se izdigneš od ostalih i vodiš dobar život. Kako bi trebalo da pristupiš takvim situacijama? Treba li da upamtiš ljubaznost te osobe i da joj na tome uzvratiš? Treba li da iznađeš način da joj to nadoknadiš i da na to uzvratiš? U takvom slučaju, trebalo bi da dozvoliš da se tvoje odluke rukovode načelima, zar ne? Treba da odrediš kakva je osoba taj ko ti je pomogao. Ako je dobra, pozitivna osoba, osim što ćeš joj se zahvaliti, tada možeš da nastaviš da sa njom normalno komuniciraš, da se s njom sprijateljiš, pa kada toj osobi ustreba pomoć, svoju odgovornost i obavezu možeš da ispuniš najbolje što možeš. Međutim, to ispunjavanje odgovornosti i obaveze ne treba da bude bezuslovan oblik davanja, već treba da bude ograničeno onim što si u mogućnosti da pružiš imajući u vidu sopstvene životne prilike. To je odgovarajući način ophođenja prema takvim ljudima u takvim situacijama. Između vas dvoje nema nikakve razlike u nivou – iako ti je ta osoba pomogla i ukazala ti je ljubaznost, i dalje se ne može nazvati tvojim spasiteljem, budući da jedino Bog može da spasava ljudski rod. Zapravo je samo postupala posredstvom Božje suverenosti i uređenja kako bi ti pomogla – to, svakako, ne znači da je u nadmoćnijem položaju od tebe, a kamoli da te poseduje i da tobom može da manipuliše i kontroliše te. Ona nema pravo da drži konce tvoje sudbine i ne treba da kritikuje tvoj život niti da ga komentariše; vi ste i dalje jednaki. S obzirom na to da ste jednaki, međusobno možete da komunicirate kao prijatelji i, kad to bude potrebno, možeš da joj pomogneš u granicama sopstvenih mogućnosti. I dalje je to ispunjavanje tvoje društvene odgovornosti i obaveze u okviru ljudskosti i to predstavlja činjenje onoga što treba da učiniš na osnovu i u okviru ljudskosti – ti svoje odgovornosti i obaveze izvršavaš ciljano. Zašto to treba da uradiš? Ta osoba ti je pomogla u prošlosti i omogućila ti je da postigneš izvesne koristi i značajnu dobit, pa ti osećaj savesti koji proizlazi iz tvoje ljudskosti nalaže da prema njoj treba da se odnosiš kao prema prijatelju. Neki ljudi će upitati: „Mogu li prema njoj da se odnosim kao prema najbližem prijatelju?“ To će zavisiti od činjenice kako se vas dvoje slažete i da li su slične vaše ljudskosti i lične želje, kao i ono što tražite i način na koji posmatrate svet. Taj odgovor će zavisiti od tebe. Prema tome, u ovom jedinstvenom odnosu, treba li svom dobrotvoru da se odužiš sopstvenim životom? Budući da ti je toliko pomogao i da je imao tako veliki uticaj na tebe, treba li da mu se odužiš sopstvenim životom? To nije potrebno. Ti si večiti vlasnik sopstvenog života – Bog ti je dao život, ti si taj koji njime upravlja i niko drugi. Zbog ovog konteksta i situacije, nema potrebe da ikome drugom nemarno dozvoljavaš da upravlja tvojim životom. To je krajnje nesmotren način postupanja i jasno je da je nerazuman. Bez obzira na to koliko ste bliski kao prijatelji ili koliko je jaka povezanost među vama, možeš samo da izvršiš svoju odgovornost kao čovek, da međusobno normalno komunicirate i da jedno drugom pomažete u okviru ljudskosti i razuma. Taj nivo odnosa je racionalniji i ravnopravniji. Krajnji razlog zašto ste postali prijatelji u osnovi je u tome što ti je ta osoba jednom pomogla, pa si smatrao da je vredi imati za prijatelja i da ona ispunjava merila koja zahtevaš od svojih prijatelja. Samo si iz tog razloga bio spreman da se s njom sprijateljiš. Razmotri, takođe, sledeću situaciju: neko ti je u prošlosti pomogao, prema tebi je na određene načine bio ljubazan i imao je uticaj na tvoj život ili na neki važan događaj, međutim, njegova ljudskost i put kojim ide nisu u skladu sa tvojim putem i sa onim što ti tražiš. Nemate zajednički jezik, ta osoba ti se ne dopada i, na određenom nivou, možda bi mogao da kažeš da su tvoja interesovanja i ono što tražiš sasvim drugačiji. Vaši putevi u životu, pogledi na svet i na život, svi se redom razlikuju – vi ste dve sasvim različite vrste ljudi. Kakav onda pristup i odgovor treba da imaš u odnosu na pomoć koju ti je ta osoba prethodno pružila? Da li je ovo situacija koja realno može nastati? (Jeste.) Dakle, šta treba da uradiš? I ovo je situacija u kojoj se lako postupa. Budući da vas dvoje idete različitim putevima, nakon što joj obezbediš bilo kakvu materijalnu nadoknadu koju, s obzirom na svoje prilike, sebi možeš da priuštiš, otkrivaš da su vaša uverenja sasvim oprečna, da ne možete da idete istim putem, da ne možete da budete čak ni prijatelji i da više ne možete da komunicirate. S obzirom na činjenicu da više ne možete da komunicirate, kako u tom slučaju treba da postupiš? Drži se podalje od te osobe. U prošlosti je prema tebi možda bila ljubazna, ali ova osoba podvalama i prevarama krči svoj put u društvu, čineći svakojaka bezočna dela i, budući da se tebi ta osoba ne dopada, sasvim je razumno da se držiš podalje od nje. Neki bi mogli reći: „Zar takvo ponašanje ne ukazuje na odsustvo savesti?“ To nije odsustvo savesti – ako bi u svom životu takva osoba zaista zapala u neku nevolju, i dalje bi mogao da joj pomogneš, ali te ona ne sme sputavati niti zajedno sa njom smeš da činiš zla i nesavesna dela. Takođe, samo zato što ti je u prošlosti ukazala pomoć ili ti je učinila veliku uslugu, nema potrebe da joj budeš rob – to nije tvoja obaveza i ta osoba nije dostojna da se tako odnosiš prema njoj. Tvoje je pravo da odlučuješ o tome da komuniciraš, da provodiš vreme, pa čak i da postaješ prijatelj sa onim ljudima koji se tebi dopadaju i sa kojima se ti slažeš, sa ljudima koji su ispravni. Prema ovoj osobi možeš da ispuniš svoju odgovornost i obavezu, to je tvoje pravo. Naravno, možeš i da odbiješ da se sprijateljiš i da imaš posla sa ljudima koji se tebi ne dopadaju, i prema njima ne treba da ispunjavaš nikakvu obavezu niti odgovornost – i to je tvoje pravo. Čak i ako odlučiš da napustiš ovu osobu i odbijaš da sa njom komuniciraš ili da prema njoj ispunjavaš ikakvu odgovornost ili obavezu, to ne bi bilo pogrešno. U načinu na koji se vladaš moraš da postaviš određene granice i da se prema različitim ljudima odnosiš na različite načine. Ne treba da se družiš sa zlim ljudima, niti da slediš njihov loš primer – to predstavlja mudar izbor. Ne dozvoli da budeš pod uticajem različitih faktora kao što su zahvalnost, emocije i javno mnjenje – time pokazuješ da zauzimaš stav i da se držiš načela i to je ono što treba da uradiš. Možete li da prihvatite ove metode i tvrdnje? (Da.) Iako su gledišta, putevi primene i načela o kojima sam govorio predmet kritike u tradicionalnim predstavama i kulturi, ta gledišta i načela će svom snagom zaštititi prava i dostojanstvo svakog čoveka koji poseduje ljudskost i osećaj lične savesti. Ljudima će omogućiti da ne budu pod stegama i okovima takozvanih standarda moralnog ponašanja iz tradicionalne kulture i da se oslobode laži i obmana ovih lažno pobožnih i prividnih stvari. Ta gledišta i načela takođe će im omogućiti da shvate istinu kroz Božje reči, da žive prema Božjim rečima i istini, da ne budu pod uticajem ovih javnih mišljenja o moralnosti i da se oslobode stega i okova takozvanih svetovnih manira, tako da se prema ljudima i prema svemu odnose u skladu sa Božjim rečima i koristeći ispravna gledišta, te da potpuno odbace okove i zablude svetovnih stvari, tradicije i društvenog morala. Kao takvi, oni će moći da žive u svetlosti, da prožive normalnu ljudskost, da postoje dostojanstveno i da zadobiju Božju pohvalu.

Kakvu promenu u čoveku mogu da izazovu izreke o društvenom moralu kao što su „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“ i „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima“? Mogu li da preobrate sotonsku narav čoveka usmerenu na grabljenje položaja i profita? Mogu li da preobrate čovekovu ambiciju i želju? Mogu li da razreše sukobe i pokolj među ljudima? Mogu li ljudima dozvoliti da kroče na pravi put u životu i da vode srećan život? (Ne.) Kakvo onda dejstvo ovi kriterijumi društvenog morala zaista imaju? Mogu li oni, u najboljem slučaju, da nekoliko dobrih ljudi podstaknu da čine dobra dela i da doprinose sigurnosti i bezbednosti u društvu? (Da.) To je sve što oni mogu, s tim da ne rešavaju ni jedan jedini problem. Čak i da su ljudi, izloženi uslovljavanju ovih takozvanih kriterijuma moralnog ponašanja, na kraju u stanju da ih se pridržavaju i da prema njima žive, to ne znači da bi mogli da se oslobode svoje iskvarene naravi i da proživljavaju ljudsko obličje. Recimo da ti je neka osoba učinila uslugu, pa ti činiš sve što možeš da joj se na tome odužiš – kada ti da vreću pirinča, odužiš joj se velikom kesom rezanaca, a kada ti da dva kilograma svinjskog mesa, ti joj se odužiš sa dva kilograma junetine. Šta će biti rezultat neprekidnog međusobnog uzvraćanja? Svako za sebe, oboje ćete računati ko je na kraju bolje prošao, a ko je izvukao deblji kraj, i to će dovesti do nesporazuma, svađa i spletki među vama. Šta ovim hoću da kažem? Hoću da kažem da zahtev za moralno ponašanje „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“ ne samo da sputava i pogrešno usmerava ljudski način razmišljanja, već ljudske živote opterećuje mnogim neprijatnostima, teretima, pa čak i nevoljama. I ako te to pretvori u nečijeg neprijatelja, tada ti predstoji još i veća nevolja i neizreciva patnja! Upuštanje u te odnose sazdane na davanju i uzimanju ne predstavlja put kojim ljudi treba da idu. Ljudi oduvek žive prema ovim emocijama i svetovnim običajima, što će na kraju doneti samo mnogo nepotrebnih nevolja. To zapravo predstavlja samomučenje i besmislenu patnju. Tako se tradicionalna kultura i tvrdnje o moralnom ponašanju usađuju u umove ljudi i navode ih da zalutaju. Budući da su sasvim nerazboriti, ljudi pogrešno veruju da su ovi aspekti tradicionalne kulture ispravni i uzimaju ih za svoje kriterijume i putokaz, strogo se pridržavajući ovih izreka i živeći pod nadzorom javnog mnjenja. Postepeno i nesvesno, ljudi postaju uslovljeni ovim stvarima, pod njihovim su uticajem i kontrolom i počinju da se osećaju bespomoćno i izmučeno, a opet nemoćno da ih se oslobode. Kada Bog progovori da razotkrije i osudi ove aspekte tradicionalne kulture koji su prisutni u ljudima, to mnoge ljude čak i uznemiri. Kada se ove stvari temeljno očiste iz ljudskih umova, misli i predstava, oni se najednom osećaju prilično praznim kao da nemaju za šta da se uhvate, pa će upitati: „Šta da radim u budućnosti? Kako treba da živim? Bez ovih stvari, nemam nikakav put niti putokaz u svom životu. Sada kada su te stvari očišćene iz mog uma, zašto se osećam tako prazno i besciljno? Ako ljudi ne budu živeli prema ovim izrekama, mogu li se i dalje smatrati ljudima? Hoće li i dalje imati ljudskost?“ Ovo je pogrešan način razmišljanja. Nakon što budeš očišćen od ovih aspekata tradicionalne kulture, u stvarnosti ti je srce pročišćeno, više nisi pod stegama i okovima ovih stvari, zadobijaš slobodu i oslobođenje i više nemaš takve sekiracije – kako bi uopšte mogao da ne želiš da se od njih očistiš? Nakon što napustiš ove aspekte tradicionalne kulture koji nisu istina, makar ćeš biti podložan manjoj patnji i mukama i moći ćeš da raskrstiš sa mnogim besmislenim ograničenjima i brigama. Ako možeš da prihvatiš istinu i da živiš prema Božjim rečima, kročićeš na pravi put u životu i moći ćeš da živiš u svetlosti. Pridržavati se standarda moralnog ponašanja iz tradicionalne kulture može delovati savršeno opravdano, no, da li proživljavaš ljudsko obličje? Jesi li kročio na pravi put u životu? Ti aspekti tradicionalne kulture naprosto ne mogu ništa da promene. Ne mogu da preobrate ljudski iskvareni način razmišljanja, niti njihove iskvarene naravi, a još i manje mogu da promene ljudsku iskvarenu suštinu. Nemaju nikakve pozitivne efekte, već dovode do toga da se, kroz njihova učenja, uslovljavanje i uticaj, čovekova ljudskost izobliči i izopači. Ljudi jasno prepoznaju da osoba koja im je ukazala ljubaznost nije dobra, ali ipak idu protiv sopstvenih ubeđenja i odužuju joj se, samo zato što im je ona u prošlosti učinila uslugu. Šta to ljude navodi da se, uprkos svojim ubeđenjima, drugima odužuju? Oni to čine zato što je ovaj koncept o uzvraćanju zahvalnošću na dobijenu ljubaznost koji je potekao iz tradicionalne kulture pustio koren u njihovom srcu. Ne budu li išli protiv svojih ubeđenja i ne budu li uzvratili onima koji su im pomogli, plaše se da će istrpeti osudu javnog mnjenja i da će ih posmatrati kao nezahvalnike koji na dobijenu ljubaznost nisu uzvratili, kao škrte, podle likove i kao ljude koji nemaju savesti niti ljudskosti. I baš zato što se plaše svega ovoga i zabrinuti su da im niko neće pomoći u budućnosti, oni nemaju izbora nego da žive uslovljeni i okovani ovim konceptom tradicionalne kulture o zahvalnom uzvraćanju na primljenu ljubaznost. Shodno tome, svi ljudi žive izopačenim, mučnim životom u kome postupaju protivno sopstvenim ubeđenjima i ne mogu da progovore o svojim nevoljama. Da li je ovo vredno svih tih muka? Zar ovaj koncept o zahvalnom uzvraćanju na iskazanu ljubaznost nije doveo do toga da ljudi pate?

Kad je reč o izreci „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“, upravo sam govorio o tome šta tačno predstavlja „ljubaznost“, kako Bog posmatra čovekovu definiciju ljubaznosti, kako čovek treba da se odnosi prema toj ljubaznosti, kako se treba odnositi prema onima koji su vam iskazali ljubaznost ili spasli život, koji su zapravo ispravan ugao posmatranja i put i kako oni treba da budu postavljeni u vašem životu, kako ljudi treba da obavljaju svoje obaveze i kako čovek treba da se odnosi prema određenim posebnim okolnostima, te iz kog ugla treba da ih posmatra. To su relativno komplikovana pitanja koja se ne mogu razjasniti samo uz nekoliko kraćih napomena, ali sam sa vama podelio ključna pitanja, suštinu problema o ovoj temi i tako dalje. Ako ponovo naiđete na takav problem, zar ne smatrate da vam je sada manje-više jasno kakav ugao posmatranja treba da zauzmete i kojim putem primene treba da pođete? Neki ljudi kažu: „U teoriji mi jeste jasno, ipak, ljudi su od krvi i mesa. Dok živimo u ovom svetu, neminovno smo pod uticajem ovih moralnih kriterijuma i pokolebani smo javnim mišljenjem. Mnogi ljudi tako žive, vrednujući činove ljubaznosti i uzvraćajući zahvalnošću na svaku ukazanu ljubaznost. Ne budem li tako živeo, od drugih ću sasvim sigurno trpeti osudu i prezir. Plašim se da će me ljudi osuđivati kao nečoveka, da ću živeti kao izgnanik, a to ne mogu da podnesem.“ U čemu je ovde problem? Zašto su ljudi ovim sputani? Da li je lako rešiti ovaj problem? Jeste, i reći ću ti kako. Ako osećaš da ćeš živeti kao neko ko je izopšten iz društva jer nisi živeo u skladu sa gledištem tradicionalne kulture da na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću; ako osećaš da više ne ličiš na tradicionalnu osobu iz Kine, da udaljavanjem od tradicionalne kulture ne živiš kao ljudsko biće i nedostaju ti osobine koje te čine čovekom; ako se brineš da se nećeš uklopiti u kinesko društvo, da će te sunarodnici Kinezi prezirati i posmatrati kao kukolj u žitu; u tom slučaju odaberi da pratiš društvene trendove – niko te ne primorava i niko te neće osuđivati. Međutim, ako smatraš da ti život prema nalogu tradicionalne kulture i stalno vrednovanje činova ljubaznosti tokom godina nisu doneli previše koristi, da su bili zamoran način života i ako si rešen da napustiš takav stil života i pokušaš da sve ljude i stvari posmatraš u skladu sa Mojim rečima, da se tako ponašaš i postupaš, onda bi to, naravno, bilo još i bolje. Iako to sada načelno razumete i dobro ste shvatili tu situaciju, kako ćete nadalje tačno posmatrati ljude i stvari i kako ćete živeti i ponašati se isključivo je vaša lična stvar. U kojoj meri možeš da prihvatiš ono što sam rekao, u kojoj meri sve to možeš da sprovedeš u delo i koliko daleko ćeš s tim otići, stvar su tvog izbora i u potpunosti su na tebi. Ja te ne primoravam. Ja ti samo pokazujem put. Ipak, jedno je sasvim sigurno: govorim ti istinu kad ti kažem da ako živiš u skladu sa tradicionalnom kulturom, živećeš životom koji je sve manje ljudski i dostojanstven i ustanovićeš da ti osećaj za savest sve više tupi. Postepeno ćeš početi da živiš jadnim životom u kome nećeš ličiti ni na čoveka ni na duha. Međutim, bude li tvoja primena u skladu sa Mojim rečima i načelima o kojima sam govorio, garantujem ti da ćeš živeti sa znatno više ljudskog obličja, savesti, razuma i dostojanstva – to je sigurno. Kada kasnije naiđeš na takve situacije, moći ćeš da živiš slobodno i oslobođeno i osećaćeš spokoj i radost. Senke i breme u tvom srcu postaće manji, osećaćeš samouverenost i moći ćeš da stojiš uspravno. Više te neće mučiti, obmanjivati, niti na tebe uticati običaji sekularnog sveta, i živećeš dostojanstveno. Svakodnevno ćeš osećati čvrsto tlo pod nogama i prema svakom pitanju ćeš se odnositi i sa njim postupati na najprecizniji način, izbegavajući brojna skretanja i veliku patnju koju ne bi trebalo da podnosiš. Nećeš raditi ništa što ne treba da radiš, niti ćeš plaćati ikakvu cenu koju ne treba da platiš. Više nećeš živeti za druge ljude. Više nećeš biti pod uticajem ljudskih gledišta i mišljenja. Više nećeš biti sputan mišljenjima i osudama društva. Zar to nije dostojanstven život? Nije li to slobodan i oslobođen život? U tom trenutku ćeš osetiti da je život prema Božjim rečima jedini pravi put u životu i da jedino živeći tako čovek ima obličje čoveka i da je srećan. Dok živite u magli tradicionalne kulture, ne možete jasno da vidite put, pogrešno verujući da ste na svom putu prema nekoj idealističkoj utopiji smeštenoj u čovekovom svetu. Međutim, na kraju budete navedeni na stranputicu, a Sotona od vas napravi budalu i izmuči vas. Danas, nakon što ste čuli Božji glas, otkrili istinu i videli kako svetlost dolazi u čovekov svet, raspršili ste tu maglu i jasno videli put i smer u kome vaš život mora da pođe. Hitate napred i vraćate se pred Boga. Zar to nisu blagodat i blagoslov od Boga? Dakle, jeste li sada raspršili tu maglu i nad sobom ugledali vedro nebo? Možda ste već videli tračak svetlosti i idete prema njoj – to je najveći blagoslov. Ako možete da čujete glas Božji, da prihvatite i shvatite istinu, da raspršite maglu, napustite sve netačne stvari u tradicionalnoj kulturi i uklonite sve prepreke, možete da kročite na put spasenja. To je sve što imam da podelim sa vama u vezi sa izrekom o moralnom ponašanju „Na ljubaznost treba uzvratiti zahvalnošću“. Ubuduće, zajednički možete da dodatno razgovarate o ovim rečima i u potpunosti ćete ih razumeti. Čovek ne može trenutno da pronikne u ove stvari nakon samo jednog okupljanja radi razgovora. Iako sam upravo zaključio Svoj govor o ovoj izreci o moralnom ponašanju i vi ga u teoriji i načelno razumete, te stare, tradicionalne predstave u stvarnom životu nije lako odbaciti. Možda ćete se i dalje držati ovih starih koncepata i neko vreme se sa njima boriti. Da biste mogli sasvim da napustite te aspekte tradicionalne kulture i da u potpunosti prihvatite istinu Božjih reči, biće potrebno makar neko vreme. Moraćete postepeno da stičete iskustvo, proživljavate i pronalazite potvrdu u stvarnom životu i kada se suočavate sa društvom i ljudskim rodom. Kroz ova iskustva postepeno ćete spoznavati Božje reči i shvatićete istinu. Postupajući tako, počećete da osećate koristi, da stičete prednosti i da ubirete plodove, pa ćete ispraviti svoje pogrešne poglede i ideje o svim vrstama ljudi, događaja i stvari. To je proces i put traganja za istinom.

U nastavku ću govoriti o izreci „Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih“. Ova izreka se odnosi na vrlinu u kineskoj tradicionalnoj kulturi koja je u očima ljudi plemenita i značajna. Naravno, ta mišljenja su pomalo preuveličana i nerealna, no, bez obzira na to, od svih jeste priznata kao vrlina. Čim neko čuje za tu vrlinu, na pamet mu padaju određeni prizori poput: kada jedu zajedno, ljudi jedni drugima sipaju hranu u tanjire i najbolje komade hrane ostavljaju drugima; kada su u redu pred bakalnicom, ljudi drugima ustupaju mesto pred sobom; na železničkoj stanici ili aerodromu, ljudi drugima dopuštaju da pre njih kupe karte; kada idu peške ili se voze, ljudi su popustljivi prema drugima i ustupaju im prvenstvo prolaza… Sve su to tako „divni“ primeri parole „svi za jednog, jedan za sve“. Svaki od ovih prizora nam pokazuje koliko su društvo i svet srdačni, skladni, srećni i spokojni. Nivo sreće je toliko visok da je praktično nemerljiv. Ako ih neko upita: „Zašto si toliko srećan?“, odgovoriće: „Kineska tradicionalna kultura zagovara da se sopstveni interesi žrtvuju zarad drugih. Svi ovaj koncept sprovodimo u delo i nije nam nimalo teško da to i činimo. Naprosto se osećamo tako blagosloveno.“ Da li su vam takvi prizori ikada padali na pamet? (Jesu.) Gde se takvi prizori mogu pronaći? Mogu se pronaći na slikama prolećnog festivala koje su, pre devedesetih godina 20. veka, tokom kineske Nove godine bile postavljane na zidovima. Mogu se pronaći u ljudskim mislima, pa čak i u takozvanim fatamorganama ili u zamkovima na nebu. Ukratko, takvi prizori ne postoje u stvarnom životu. „Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih“ takođe predstavlja zahtev koji su u pogledu moralnih kriterijuma postavili moralisti. U pitanju je izreka koja se odnosi na čovekovo moralno ponašanje i koja od ljudi zahteva da pre sopstvenog postupanja prvo uzmu u obzir druge ljude. Da pre svega uvaže interese drugih ljudi, a ne svoje sopstvene. Potrebno je da misle na druge i da nauče da sebe žrtvuju – odnosno, moraju da napuste sopstvene interese, zahteve, želje i ambicije, čak u toj meri da sve svoje napuste i da pre svega razmišljaju o drugima. Nezavisno od toga da li je taj zahtev čoveku dostižan, prvo se mora postaviti pitanje: kakvi su to ljudi koji predlažu ovo gledište? Da li oni razumeju ljudskost? Da li razumeju instinkte i suštinu ljudskosti ovog stvorenja kakvo je čovek? Oni to ni najmanje ne razumeju. Ljudi koji su uspostavili ovu izreku morali su biti krajnje glupi kada su nerealističan zahtev da se sopstveni interesi žrtvuju zarad drugih nametnuli nekome kao što je čovek, sebičnom stvorenju koje ne samo da poseduje misli i slobodnu volju, već je i prepuno ambicija i želja. Nezavisno od toga jesu li ljudi u stanju da ostvare taj zahtev, a imajući u vidu suštinu i instinkte ljudi kao stvorenja, moralisti koji su postavljali taj zahtev bili su zaista neljudi. Zašto kažem da su bili neljudi? Na primer, kada je neko gladan, on će instinktivno osećati sopstvenu glad i neće razmišljati o tome da li je i neko drugi gladan. Reći će: „Gladan sam i hoću nešto da jedem.“ Prvo pomišlja na „ja“. To je normalno, prirodno i prikladno. Niko ko je i sȃ m gladan neće ići protiv svojih pravih osećanja i upitati: „Šta ti želiš da jedeš?“ Da li je normalno da neko upita nekog drugog šta ovaj želi da jede kada je i on sȃ m gladan? (Nije.) Uveče, kada je neko umoran i iscrpljen, reći će: „Umoran sam. Idem da spavam.“ Niko neće reći: „Umoran sam, možeš li umesto mene da ideš da spavaš? Kad ti spavaš ja sam manje umoran.“ Zar ne bi bilo nenormalno da se čovek izražava na taj način? (Bilo bi.) Sve ono o čemu su ljudi u stanju da razmišljaju i sve što su u stanju da instinktivno rade, sve je zarad njih samih. Ako su u stanju da se brinu o sebi, već im ide prilično dobro – to je ljudski instinkt. Ako si u stanju da živiš samostalno, dostigavši tačku u kojoj možeš da živiš sȃ m i rešavaš stvari, možeš da se brineš o sebi, znaš da treba da odeš lekaru kad se razboliš, razumeš šta je potrebno da bi se oporavio od bolesti i znaš kako da rešavaš sve probleme i teškoće koji nastaju u životu, u tom slučaju ti već sasvim dobro ide. Međutim, žrtvovanje sopstvenih interesa zarad drugih od tebe zahteva da napustiš te osnovne potrebe koje imaš u korist interesa drugih ljudi; da za sebe ništa ne činiš, već da, pre svega, uzmeš u obzir interese drugih i da sve činiš zarad drugih – zar to nije neljudski? Kako Ja to vidim, ljude to neposredno lišava njihovog prava na život. Osnovne životne potrebe jesu nešto sa čime bi trebalo da se sȃ m nosiš, pa zašto bi drugi žrtvovali sopstvene interese kako bi umesto tebe radili te stvari i sa njima se nosili? Kakvom bi te osobom to učinilo? Da li si na određeni način mentalno zaostao, jesi li osoba sa invaliditetom ili si kućni ljubimac? Sve su to stvari koje ljudi treba da rade instinktivno – zašto bi ljudi trebalo da napuste stvari koje treba da obavljaju i da žrtvuju sopstvenu energiju kako bi te stvari uradili umesto tebe? Je li to prikladno? Nije li ovaj zahtev da se sopstveni interesi žrtvuju zarad drugih samo jedna velika govorancija? (Jeste.) Kako ta govorancija zvuči i odakle potiče? Zar ona nije potekla od tih takozvanih moralista koji ni najmanje ne shvataju čovekove instinkte, potrebe i suštinu, kao i iz njihove žudnje da se razmeću time da su moralno iznad svih drugih? (Jeste.) Zar to nije neljudski? (Jeste.) Kada bi svako sopstvene interese žrtvovao zarad drugih, kako bi se onda bavio svojim poslovima? Da li su zaista u tvojim očima svi drugi invalidi, nesposobni da upravljaju sopstvenim životom, idioti, mentalno zaostali ili imbecili? Ako to nije slučaj, zašto onda sopstvene interese moraš da žrtvuješ zarad drugih i da zahtevaš da drugi zarad tebe napuste sopstvene interese? Čak i neke osobe sa invaliditetom ne žele da im drugi pomažu, već žele da sami zarađuju za život i upravljaju svojim životom – ne trebaju im drugi da za njih plaćaju dodatnu cenu niti da im pružaju ikakvu dodatnu pomoć. Žele da se prema njima drugi prikladno ophode; to im je način da očuvaju svoje dostojanstvo. Od drugih im je potrebno poštovanje, a ne saosećanje i sažaljenje. To još i više važi za one koji mogu da se brinu o sebi, zar ne? Prema tome, ovaj zahtev da se sopstveni interesi žrtvuju zarad drugih je, prema Mom mišljenju, neodrživ. Njime se narušavaju čovekovi instinkti, osećaj njegove savesti i u najmanju ruku je neljudski. Čak i da je cilj da se održe društvene norme, javni red i normalni međuljudski odnosi, nema potrebe da sa na taj nerazuman i neljudski način zahteva da svi postupaju protiv svoje volje i da žive za druge. Zar ne bi bilo pomalo uvrnuto i nenormalno da ljudi žive za druge, a ne za sebe?

U kojim okolnostima je primenljiv zahtev da se sopstveni interesi žrtvuju zarad drugih? Jedna od takvih okolnosti jeste ona kada roditelji deluju zarad svoje dece. A i to će se verovatno činiti samo u ograničenom vremenskom periodu. Pre nego što deca odrastu, roditelji treba da daju sve od sebe da o njima brinu. Da bi podigli svoju decu u odrasle osobe i pobrinuli se da žive zdravim, srećnim i radosnim životom, roditelji žrtvuju svoju mladost, troše svoju energiju, ostavljaju po strani telesna zadovoljstva, pa čak žrtvuju svoje karijere i hobije. Sve to čine za svoju decu. To je jedna odgovornost. Zašto roditelji moraju da ispunjavaju tu odgovornost? Zato što svaki roditelj ima obavezu da odgaja svoju decu. To je njihova odgovornost koju ne mogu zapostaviti. Međutim, ljudi nemaju tu obavezu prema društvu i ljudskom rodu. Ako brineš o sebi, ne stvaraš nevolje i ne izazivaš probleme drugim ljudima, već ti prilično dobro ide. Postoji još jedna okolnost kada ljudi čije se fizičko stanje pogoršalo nisu u stanju da se staraju o sebi, pa je potrebno da im njihovi roditelji, braća i sestre i čak organizacije socijalne zaštite pomažu u životu i omoguće im da prežive. Još jedna naročita okolnost jeste ona kada ljude ili regione pogodi neka elementarna nepogoda, pa bez hitno ukazane pomoći ne mogu da prežive. To je slučaj kada im je potrebna pomoć drugih. Osim ovih, postoje li i neke druge okolnosti u kojima ljudi sopstvene interese treba da žrtvuju zarad pomaganja drugima? Možda ipak ne. U stvarnom životu, u društvu vlada žestoko nadmetanje, pa ako čovek ne uloži i poslednji atom mentalne snage da svoj posao obavi kako treba, teško je preživeti i opstati. Ljudski rod nije u stanju da sopstvene interese žrtvuje zarad drugih; već je dovoljno dobro ako može da obezbedi sopstveni opstanak i da ne narušava interese drugih. U stvari, pravo lice ljudskog roda još se preciznije odražava u sukobima i osvetničkim ubistvima u koje se ljudi upuštaju u društvenom kontekstu i u okolnostima stvarnog života. I sam vidiš da kada sportisti na sportskim događajima ulože i poslednji atom energije kako bi pokazali ko su i šta su i kad na kraju izađu kao pobednici, niko od njih neće reći: „Ne želim ovu šampionsku titulu. Mislim da tebi treba da pripadne.“ Niko to nikada ne bi učinio. Ljudski je instinkt da se nadmeću da budu prvi, da budu najbolji i budu na vrhu. U stvarnosti, ljudi naprosto nisu u stanju da sopstvene interese žrtvuju zarad drugih. Ova potreba ili volja da sopstvene interese žrtvuje zarad drugih nije jedan od čovekovih instinkta. S obzirom na čovekovu suštinu i prirodu, on može i hoće da deluje samo za sebe. Ako čovek deluje samo zarad sopstvenih interesa i, čineći to, u stanju je da ide pravim putem, to je dobra stvar i taj čovek se može smatrati dobrim stvorenim bićem među ljudima. Ako, delujući u sopstvenom interesu, možete da idete pravim putem, tragate za istinom i pozitivnim stvarima i imate pozitivan uticaj na ljude oko sebe, već vam prilično dobro ide. Podsticanje i zagovaranje koncepta da se sopstveni interesi žrtvuju zarad drugih samo je jedna velika govorancija. To nije u skladu sa potrebama čoveka, a još manje je sa trenutnim stanjem ljudskog roda. Uprkos tome što se zahtev o žrtvovanju sopstvenih interesa zarad drugih kosi sa stvarnošću i što je neljudski, duboko u čovekovom srcu on i dalje zauzima određeno mesto i, u različitoj meri, čovekove su misli još uvek pod njegovim uticajem i stegama. Kada ljudi rade isključivo za sebe, ne rade za druge, drugima ne pomažu, o njima ne razmišljaju niti prema njima pokazuju obzir, često u srcu osećaju osudu. Osećaju nevidljiv pritisak, a ponekad osećaju i da je na njih usmeren prodoran kritički pogled drugih. Sva takva osećanja nastaju usled uticaja tradicionalne moralne ideologije koja je u njihovom srcu duboko ukorenjena. Da li je i na vas u različitoj meri uticala tradicionalna kultura koja nalaže da sopstvene interese morate da žrtvujete zarad drugih? (Jeste.) Mnogi ljudi i dalje odobravaju zahteve koje donosi tradicionalna kultura, pa ako je neko u stanju da se pridržava tih zahteva, ljudi će o njemu imati dobro mišljenje i niko ga neće prekorevati niti mu se suprotstavljati, bez obzira na broj tih zahteva koje je ispunio. Kad bi neko spazio čoveka kako posmatra neku osobu koja je pala na ulici i pritom ne odlazi da toj osobi i pomogne, svi bi bili nezadovoljni takvim čovekom i rekli bi da je krajnje nehuman. To pokazuje da merila koja nalaže tradicionalna kultura i koja važe za ljude u ljudskom srcu zauzimaju određeno mesto. Prema tome, da li će biti tačno ako se čovek odmerava na osnovu ovih stvari iz tradicionalne kulture? Oni koji ne shvataju istinu nikada neće moći da u potpunosti razumeju ovaj problem. Moglo bi se reći da je tradicionalna kultura već milenijumima sastavni deo ljudskog života, međutim, kakav je efekat zapravo postigla? Da li je promenila duhovni pogled ljudskog roda? Da li je društvu donela civilizovanost i napredak? Da li je rešila probleme javne bezbednosti u društvu? Da li je bila uspešna u obrazovanju ljudskog roda? Ništa od toga nije rešila. Tradicionalna kultura uopšte se nije pokazala delotvornom, pa sa sigurnošću možemo reći da se standardi koje ona nalaže i koji važe za čoveka ne mogu smatrati kriterijumima – samo su ograničenja čiji je cilj da ljudima vežu ruke i noge, da ograniče njihove misli i regulišu njihovo ponašanje. Oni to postižu tako da, gde god da ide, čovek se lepo ponaša, poštuje pravila, ima obličje ljudskosti, poštuje stare i brine o mladima i ume da poštuje iskusnije. To čine tako da čovek druge ne uznemirava time što izgleda naivno i nepristojno. U najboljem slučaju, ovi standardi jedino navode ljude da izgledaju malo pristojnije i prefinjenije – u stvarnosti to nema nikakve veze sa ljudskom suštinom i jedino je dobro za trenutno sticanje tuđeg odobravanja i za zadovoljenje sopstvene sujete. Osećaš veliko oduševljenje kada ti ljudi kažu da si dobra osoba zato što si umesto njih obavio neke posliće. Kad pokažeš da umeš da brineš o mladima i starijima time što im u autobusu ustupaš mesto, pa ti drugi kažu kako si dobro dete i da si budućnost ove nacije, takođe osećaš oduševljenje. Oduševljen si i kada u redu za kupovinu karata nekome iza sebe dopustiš da pre tebe kupi kartu, pa te drugi hvale kako si obziran. Nakon što ispoštuješ nekoliko pravila i pokažeš nekoliko dela lepog ponašanja, osećaš da si plemenitog karaktera. Ako nakon nekoliko jednokratno učinjenih dobrih dela poveruješ da si višeg statusa od drugih, zar to nije glupo? Ta glupost te može navesti da izgubiš svoj put i svoj razum. Nije vredno trošiti previše vremena na to da u zajednici razgovaramo o ovoj izreci moralnog ponašanja da sopstvene interese treba da žrtvuješ zarad drugih. Lako je razaznati probleme koji su sa tim povezani, jer se time u velikoj meri iskrivljuju i izobličuju čovekova ljudskost, karakter i dostojanstvo. Ljudi zbog toga postaju manje iskreni, manje praktični, samozadovoljni su i manje su sposobni da saznaju kako treba da žive, kako da u stvarnom životu razlikuju ljude, događaje i stvari i kako da se nose sa različitim problemima koji ih zadese u stvarnom životu. Ljudi su jedino u stanju da pruže određenu pomoć i da druge oslobode njihovih briga i problema, ali na putu kojim u životu treba da idu gube orijentaciju, izloženi su Sotoninim manipulacijama i postaju predmet njegovog podsmeha – nije li to znak poniženja? U svakom slučaju, ovaj takozvani moralni standard o žrtvovanju sopstvenih interesa zarad drugih neiskrena je i izopačena izreka. Naravno, s tim u vezi, Bog od ljudi jedino zahteva da ispune obaveze, odgovornosti i dužnosti koje su im naložene, da ljudima ne nanose bol, povrede ili štetu, i da postupaju tako da drugima mogu doneti korist ili dobit – to je dovoljno dobro. Bog od ljudi ne zahteva da preuzimaju nikakve dodatne odgovornosti ili obaveze. Ako možeš da obaviš sav svoj posao, ispuniš dužnosti, obaveze i odgovornosti, već ti sasvim dobro ide – zar to nije jednostavno? (Da.) To se lako postiže. Budući da je to tako jednostavno i da svi to razumeju, nema potrebe da o tome detaljnije razgovaramo.

U nastavku ću raspravljati o izjavi o moralnom ponašanju „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“. Razlika između ove izjave i drugih merila moralnog ponašanja koja se zahtevaju ogleda se u tome što je ovo merilo usmereno konkretno na žene. „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“ predstavlja neljudski i nepraktičan zahtev prema ženama koji predlažu takozvani moralisti. Zašto to kažem? To merilo zahteva da sve žene, bilo da su kćerke ili supruge, moraju da budu čestite, ljubazne, nežne i moralne. Da bi se smatrale dobrim i uglednim ženama, one moraju da primenjuju takvo moralno ponašanje i da poseduju taj moralni karakter. Muškarcima to sugeriše da žene moraju da budu čestite, ljubazne, nežne i moralne, dok muškarci to ne moraju – muškarci ne moraju da budu čestiti ni ljubazni, a još manje moraju da budu nežni i moralni. Šta muškarci moraju da učine? Ako njihove žene nisu čestite, ljubazne, nežne i moralne, od njih mogu da se razvedu ili da ih napuste. Šta treba da učini muškarac koji ne može da podnese da napusti svoju ženu? Trebalo bi da je pretvori u čestitu, ljubaznu, nežnu i moralnu ženu – to je njegova odgovornost i obaveza. Društvena odgovornost muškaraca jeste u tome da strogo nadgledaju, usmeravaju i nadziru žene. Moraju da budu temeljno otelotvorenje svoje uloge nadređenih, moraju da zauzdaju čestite, ljubazne, nežne i moralne žene, da obavljaju ulogu njihovih gospodara i glave kuće, i da se pobrinu da žene rade ono što treba da rade i da ispunjavaju obaveze koje im pripadaju. Nasuprot tome, muškarci ne moraju da primenjuju ovu vrstu moralnog ponašanja – oni su izuzetak od tog pravila. Imajući u vidu da muškarci predstavljaju izuzetak u odnosu na to pravilo, ova tvrdnja o moralnom ponašanju samo je merilo prema kome muškarci mogu da procenjuju žene. Drugim rečima, ako muškarac želi da se oženi ženom dobrog moralnog ponašanja, kako tu ženu treba da procenjuje? Može naprosto da odredi da li je ta žena čestita, ljubazna, nežna i moralna. Ako je čestita, ljubazna, nežna i moralna, on njome može da se oženi – ako to nije, tada ne treba da se njome oženi. Kad bi se oženio takvom ženom, drugi bi je gledali s nipodaštavanjem, pa bi čak govorili kako ona nije dobra osoba. Prema tome, za koje to konkretne zahteve moralisti navode da žene moraju da ih ispune kako bi se smatrale čestitim, ljubaznim, nežnim i moralnim? Imaju li ovi pridevi konkretna značenja? Iza svake od ove četiri reči – „čestita“, „ljubazna“, „nežna“ i „moralna“ – krije se poprilično značenje i nikome ne bi bilo lako da ispuni očekivanja u pogledu ijedne od tih osobina. Nijedan muškarac ni intelektualac ne može da ispuni očekivanja po pitanju tih osobina, pa ipak, oni zahtevaju da to učine obične žene – prema ženama je to izrazito nepravedno. Prema tome, koja su to osnovna ponašanja i konkretni oblici moralnog ponašanja koje žene moraju da ispolje da bi se smatrale čestitim, ljubaznim, nežnim i moralnim? Pre svega, žena ne sme da kroči nogom izvan odaja svog prebivališta, i moraju da vežu svoja stopala na dužinu od deset santimetara, što je manje od dužine dlana malog deteta. Žene se time sputavaju i obezbeđuje se da ne mogu da idu gde im je volja. Pre braka, ženama nije dozvoljeno da napuštaju odaje svog prebivališta, moraju da ostanu unutar zidova svojih zatvorenih budoara i u javnosti ne smeju da pokazuju svoje lice. Ako mogu da se pridržavaju ovih pravila, u tom slučaju poseduju moralni karakter čestite, ljubazne, nežne i moralne neudate žene. Nakon što se uda, žena mora da ispoljava poslušnost snahe prema svojoj tazbini i da se ophodi ljubazno prema ostalim rođacima svog muža. Bez obzira na to kako se porodica njenog muža prema njoj ophodi i da li je zlostavlja, ona mora da trpi muke i kritike, poput vernog konja za vuču. Ne samo da sve članove porodice, kako mlade tako i starije, mora da poslužuje već mora i da rađa decu kako bi se održala loza predaka, i to sve bez i najmanjeg pogovora. Koliko god da je mlate ili da trpi nepravde od ruku svoje tazbine i koliko god bila umorna ili morala naporno da radi, nikada svom mužu zbog toga ne sme da se požali. Ma koliko da je njena tazbina maltretira, nikome izvan porodice to ne sme da kaže niti da širi ikakve glasine o svojoj porodici. Koliku god nepravdu da trpi, o tome ne sme da progovori i mora ćutke da proguta uvrede i poniženja. Ne samo da muke i kritike mora da istrpi, već mora da nauči i da se krotko pokorava tlačenju, da zauzda svoju ogorčenost i istrpi poniženje i teret odgovornosti – mora da savlada veštine izdržljivosti i trpeljivosti. Kakva god ukusna hrana da se poslužuje, ona mora da dozvoli da se svi drugi članovi porodice prvi najedu; kako bi iskazala svoju poslušnost snahe, mora da dozvoli da prvo jede njena tazbina, a zatim njen muž i deca. Nakon što svi završe sa jelom i dobre hrane više ne bude na stolu, preostaje joj da svoju glad zasiti onim što je preostalo. Osim zahteva o kojima sam upravo govorio, od žena se u moderna vremena očekuje takođe da „zablistaju u društvu baš kao i u kuhinji“. Kada sam čuo ovaj izraz zapitao sam se šta je to što svi muškarci rade ako se od žena očekuje da zablistaju u društvu baš kao i u kuhinji? Žene moraju da kuvaju za celu porodicu, da obavljaju kućne poslove, brinu o deci kod kuće i odlaze u polje da rade teške poslove – moraju da se ističu kako kod kuće tako i izvan nje, time što će sve te poslove obaviti. Nasuprot tome, muškarci moraju samo da odlaze na posao, da zatim dođu kući i vreme provode u razonodi ne radeći nikakve kućne poslove. Ako ih nešto naljuti na poslu, oni to iskaljuju na svojoj ženi i deci – je li to pravedno? Šta primećujete slušajući stvari o kojima sam govorio? Niko ne postavlja nikakve zahteve u pogledu moralnog ponašanja muškaraca, dok se od žena, povrh činjenice da treba da budu čestitog, ljubaznog, nežnog i moralnog karaktera, očekuje da zablistaju u društvu baš kao i u kuhinji. Koliko žena je u stanju da ispuni takve zahteve? Zar nije nepravedno ženama postavljati takve zahteve? Ako žena napravi i najmanju grešku, ona dobija batine, uvrede i muž je može čak i napustiti. Sve to žene naprosto moraju da istrpe, a ako više ne mogu da izdrže, mogu da odaberu samo da počine samoubistvo. Nije li u neku ruku surovo postavljati posebno tako neljudske zahteve prema ženama, ako se zna da su fizički slabije, a manje snažne i fizički sposobne od muškaraca? Zar vi, danas ovde prisutne žene, ne biste smatrale preteranim da vam u stvarnom životu ljudi postavljaju takve zahteve? Treba li muškarci da zaista imaju kontrolu nad ženama? Treba li da budu njihovi robovlasnici i da ih nagone da izdrže teškoće? Imajući u vidu ovo izopačeno stanje stvari, zar se ne nameće zaključak da izreka „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“ izaziva zapravo razdor u društvu? Zar očito ne uzdiže status muškaraca u društvu, dok svesno umanjuje status žena? Taj zahtev muškarce i žene navodi da čvrsto poveruju u to da su društveni status i vrednost žena za društvo manji, a nikako jednaki, u odnosu na one koji važe za muškarce. Prema tome, žene treba da budu čestite, ljubazne, nežne i moralne, da trpe maltretiranje i da u društvu budu diskriminisane, ponižene i lišene ljudskih prava. Nasuprot tome, podrazumeva se da muškarci treba da budu glava porodice i da opravdano zahtevaju da žene budu čestite, ljubazne, nežne i moralne. Zar se time u društvu svesno ne izaziva sukob? Zar se time u društvu svesno ne izaziva razdor? Neće li se, u revoltu, neke žene pobuniti zato što su dugo podnosile maltretiranje? (Hoće.) Gde god postoji nepravda, pojaviće se revolt. Da li je ova izreka o moralnom ponašanju pravedna i pravična prema ženama? U najmanju ruku, ona je nepravedna i nepravična prema ženama – muškarcima naprosto daje dozvolu da se ponašaju još bezočnije, produbljuje podele u društvu, u društvu uzdiže status muškaraca i umanjuje status žena, dok istovremeno žene još i više lišava njihovog prava da postoje i suptilno povećava nejednakost u statusu muškaraca i žena u društvu. Ulogu koju žene imaju kod kuće i u društvu u celini, kao i vrstu moralnog ponašanja koje ispoljavaju, mogu da sažmem u tri reči: džak za udaranje. Izreka o moralnom ponašanju da „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“ od žena zahteva da poštuju starije osobe u porodici, da vole najmlađe članove porodice i o njima brinu, da iskazuju naročito poštovanje prema svojim muževima i da im budu sluškinje. Moraju da obavljaju sve porodične poslove u kući i izvan nje i, koliku god patnju da trpe, nikada ne smeju da se požale – zar se žene time ne lišavaju svojih prava? (Da.) Žene se time lišavaju svoje slobode, svog prava na slobodu govora i svog prava da žive. Da li je ljudski žene lišavati svih njihovih prava i povrh toga zahtevati da ispunjavaju svoje obaveze? To je ravno gaženju žena i njihovom bičevanju!

Više je nego jasno da su oni moralisti koji su ženama nametnuli ovaj zahtev i pritom na njih udarili bičem bili muškarci, a ne žene. Žene ne bi odlučile da pregaze sopstvenu vrstu, pa je to sasvim sigurno muško maslo. Bili su zabrinuti da će žene, postanu li previše sposobne, steknu li previše autoriteta i budu li imale previše sloboda, biti izjednačene sa muškarcima ukoliko ne budu postavljene pod strog nadzor i kontrolu. Sposobne žene bi postepeno sticale viši status od muškaraca, prestale bi da obavljaju svoje dužnosti u domaćinstvu, a to bi – kako su muškarci smatrali – uticalo na slogu u domaćinstvu. A kad u pojedinačnim domaćinstvima nema sloge, tada bi i društvo u celini postalo neskladno i to je brinulo vladajuću gardu u zemlji. Vidiš, o čemu god da raspravljamo, taj razgovor kao da se uvek vraća na vladajuću klasu. Njeni pripadnici gaje zle namere i žele da se razračunaju sa ženama i protiv njih preduzmu mere – to je neljudski. Bilo da je reč o kući ili o društvu u celini, oni od žena zahtevaju da budu sasvim poslušne, da se krotko pokoravaju tlačenju, da budu skromne i ponizne, da progutaju sve uvrede, da budu dobro obrazovane i razumne, krotke i obzirne, da podnose sve muke i kritike i tako dalje. Jasno je da jedino očekuju da žene budu poput vreća za udaranje i otirača – a kada bi sve ovo uradile, da li bi i dalje bile ljudi? Da su zaista u stanju da se pridržavaju svih tih zahteva, ne bi bile ljudi; bile bi poput idola koje obožavaju nevernici, koji ne jedu i ne piju, odvojeni su od svetovnih materijalnih briga, nikada se ne ljute i nemaju ličnost. Ili bi možda bile poput marioneta ili mašina koje ne razmišljaju niti samostalno reaguju. Svaka stvarna osoba će imati mišljenja i gledišta o izrekama i ograničenjima spoljnog sveta – ta osoba nikako ne bi mogla da se krotko pokori svakom ugnjetavanju. Zato su se u moderno doba pojavili pokreti za prava žena. U poslednjih stotinak godina status žena u društvu je postepeno rastao i one su se konačno oslobodile nekadašnjih okova i stega. Koliko godina su žene bile podvrgnute ovom ropstvu? U Istočnoj Aziji bile su potčinjene makar nekoliko hiljada godina. To ropstvo je bilo neverovatno surovo i brutalno – stopala su im bila vezana tako da ne mogu čak ni da hodaju i niko nikada ove žene nije uzeo u odbranu od nepravdi. Čuo sam da su u 17. i 18. veku, pojedine zapadne zemlje i regioni takođe uspostavljali određena ograničenja u pogledu slobode žena. Kako su u to vreme ograničavali žene? Primoravali su ih da nose krinoline koje su bile pričvršćene za njihov struk metalnim kopčama i poduprte teškim, visećim prstenovima. Ženama je zbog njih bilo veoma nezgodno da napuštaju kuću ili da se šetaju unaokolo, jer im je pokretljivost bila dramatično smanjena. Stoga je ženama bilo veoma teško da prelaze veće razdaljine ili da napuštaju svoje domove. I šta su žene radile u tim teškim okolnostima? Mogle su to samo da ćutke prihvate, da ostanu kod kuće i nisu nigde mogle da se udaljavaju. Nije dolazilo u obzir da se šetaju unaokolo, da razgledaju znamenitosti, proširuju vidike ili posećuju prijatelje. U zapadnom društvu je korišćen ovakav metod da se žene ograniče – to društvo nije želelo da žene napuštaju kuću i da dolaze u kontakt s kim god požele. U to vreme muškarci su, bez ikakvih ograničenja, kud god požele mogli da se voze u svojim kočijama upregnutim u konje, dok su žene pri izlasku iz kuće bile podvrgnute svakakvim ograničenjima. U odnosu na žene, u savremeno doba se postavlja sve manje i manje ograničenja: vezivanje stopala je zakonom zabranjeno i orijentalne žene imaju slobodu da biraju sa kim žele da budu u vezi. Danas su žene relativno oslobođene i postepeno izlaze iz senke ropstva. A sa izlaskom iz ove senke, zakoračile su u društvo i polako su počinjale da preuzimaju podjednak deo sopstvene odgovornosti. Žene su postigle relativno visok status u društvu i imaju više prava i povlastica nego ranije. U pojedinim zemljama, postepeno, žene počinju da budu birane za pozicije premijera i predsednika. Da li je za ljudski rod dobro ili loše to što se status žena postepeno poboljšava? Ako ništa drugo, to poboljšanje statusa ženama je omogućilo određeni stepen slobode i oslobođenja – što se žena tiče, to je svakako dobro. Da li je za društvo korisno da žene budu slobodne i da imaju pravo da se izraze? To zapravo jeste korisno; ispostavlja se da su žene u stanju da obavljaju mnoge stvari koje muškarci ne rade dobro ili koje ne žele da rade. Žene se ističu u mnogim profesijama. U današnje vreme, ne samo da umeju da voze automobile, već upravljaju i avionima. Neke žene, takođe, obavljaju funkcije zvaničnika ili predsednika i odlučuju o pitanjima od državnog značaja, obavljajući svoj posao podjednako dobro kao i muškarci – to je jasan pokazatelj da su žene izjednačene sa muškarcima. Danas se u potpunosti zagovaraju i štite prava koja žene treba da uživaju, i to je normalna pojava. Naravno, ispravno je da žene uživaju u svojim pravima, ali je tek danas, nakon izopačenosti situacije koja je potrajala više hiljada godina, to ponovo postalo norma i suštinski je postignuta jednakost između muškaraca i žena. Posmatrajući to iz perspektive stvarnog života, žene su postepeno sve prisutnije u svim društvenim slojevima i svim delatnostima. Šta nam to poručuje? Poručuje nam da, uz svakakve različite specijalizacije, žene svoje talente postepeno sprovode u delo, donoseći vrednost ljudskom rodu i društvu. Nezavisno od toga na koji način neko posmatra ovu situaciju, ona je svakako od koristi ljudskom rodu. Da u društvu nisu uspostavljeni prava i status žena, koji bi posao one obavljale? Ostajale bi kod kuće, brinule o svojim muževima i podizale decu, brinule o kućnim poslovima i ispoljavale svoje čestito, ljubazno, nežno i moralno ponašanje – ne bi uopšte mogle da ispunjavaju svoje društvene odgovornosti. Danas kada se njihova prava zagovaraju i štite, žene mogu normalno da doprinose društvu, a ljudski rod uživa u plodovima vrednosti i doprinosa koje su žene donele društvu. Na osnovu ove činjenice sasvim je sigurno da su muškarci i žene izjednačeni, da muškarci ne treba da omalovažavaju ni maltretiraju žene, i da društveni status žena treba da se poveća, pri čemu je sve to pokazatelj da društvo postaje bolje. Ljudski rod sada ima pronicljivije, ispravnije i uređenije shvatanje polova i shodno tome žene su počele da se pojavljuju na poslovima za koje su ljudi ranije smatrali da one nisu u stanju da ih obavljaju. Ne samo da su kao radnice danas često zaposlene u privatnim preduzećima, nego je postalo uobičajeno da žene zauzimaju radna mesta u odeljenjima za naučno istraživanje, a takođe se povećava i udeo žena na vodećim državnim funkcijama. Svi smo takođe čuli za spisateljice, pevačice, preduzetnice i naučnice, mnoge su žene postale šampionke i vicešampionke na sportskim događajima, u ratnim vremenima bilo je čak i žena heroja, što nam sve pokazuje da su žene podjednako sposobne kao i pripadnici muškog pola. Raste udeo žena zaposlenih u svim delatnostima i to je relativno normalno. U svim zanatima i profesijama u savremenom društvu, sve manje je predrasuda prema ženama, društvo je pravednije i postoji istinska jednakost između muškaraca i žena. Žene više nisu mete sputavanja i osuda izraza i kriterijuma moralnog ponašanja kao što su „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“ ili „Žena ne sme da napušta svoje odaje“. Danas su prava žena relativno zaštićenija, što zaista odražava društvenu klimu rodne ravnopravnosti.

Čini se da primećujemo samo muškarce kako od žena zahtevaju da budu čestite, ljubazne, nežne i moralne, dok nikada ne vidimo da žene to isto zahtevaju od muškaraca. To je užasno nepravedan način ophođenja prema ženama, koji je u izvesnoj meri čak sebičan, dostojan prezira i sraman. Ovakav odnos prema ženama predstavlja zlostavljanje i zabranjen je zakonom. U savremenom društvu, mnoge zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje zlostavljanje žena i dece. U stvari, Bog nema ništa posebno da kaže u vezi sa polovima ljudskog roda, jer su i muškarci i žene Božja stvorenja i potiču od Boga. Da upotrebimo izraz ljudskog roda: „Isti su poput zenice oba oka“ – Bog nema posebnu pristrasnost ni prema muškarcima ni prema ženama, niti On postavlja različite zahteve prema ijednom polu, oba su Mu ista. Prema tome, Bog koristi nekoliko istih merila da te proceni bez obzira na to jesi li muško ili žensko – On će posmatrati kakvu ljudskost-suštinu poseduješ, kojim putem ideš, kakav je tvoj stav prema istini, da li voliš istinu, da li imaš bogobojažljivo srce i da li možeš da Mu se pokoriš. Kada nekoga bira i neguje za izvršavanje određene dužnosti ili za obavljanje određene odgovornosti, Bog ne posmatra da li je to muškarac ili žena. Bog unapređuje i upotrebljava ljude, nezavisno od toga jesu li muškarci ili žene, time što posmatra da li imaju savest i razum, da li imaju prihvatljiv kov, da li prihvataju istinu i kojim putem idu. Naravno, kada spasava i usavršava ljudski rod, Bog ne zastaje da proveri njihov pol. Ako si žena, Bog ne razmatra da li si čestita, ljubazna, nežna i moralna niti da li si lepo vaspitana, a muškarce ne procenjuje na osnovu njihove muževnosti i muškosti – to nisu merila prema kojima Bog procenjuje muškarce i žene. Ipak, u redovima iskvarenog ljudskog roda uvek ima onih koji nad ženama sprovode diskriminaciju, koji prema ženama postavljaju određene nemoralne i neljudske zahteve kako bi ih lišili njihovih prava, njihovog zakonitog društvenog statusa, vrednosti koju treba da imaju za društvo, i koji nastoje da ograniče i sputaju pozitivan razvoj žena i njihovo postojanje u društvu, iskrivljujući njihov mentalni sklop. Žene to navodi da ceo svoj život prožive u potištenom i izmučenom stanju, bez ikakvog izbora osim da u ovim izopačenim i nezdravim društvenim i moralnim sredinama podnose ponižavajući način života. Jedini razlog zbog koga se to dogodilo jeste u tome što su društvo i ceo svet pod kontrolom Sotone, a sve vrste demona bezobzirno navode ljudski rod na pogrešan put i kvare ga. Shodno tome, ljudi ne vide pravo svetlo, ne traže Boga, već umesto toga nevoljno ili nesvesno žive pod Sotoninim prevarama i manipulacijama, nemoćni da se izvuku. Jedini izlaz im je da traže Božje reči, Njegovu pojavu i Njegovo delo kako bi mogli da shvate istinu i bili sposobni da jasno vide i razaznaju različite zablude, jeresi, laži i besmislene tvrdnje koji svi redom potiču od Sotone i zlog ljudskog roda. Tek tada će moći da se oslobode ovih ograničenja, pritisaka i uticaja. I jedino posmatranjem ljudi i stvari i ponašajući se i postupajući u skladu sa Božjim rečima i istinom čovek može da proživi ljudsko obličje, da živi dostojanstveno, da živi u svetlosti, da radi ono što treba da radi, da ispuni obaveze koje treba da ispuni i, naravno, da pruži doprinos svojom vrednošću i dovrši svoju misiju u životu, uz Božje vođstvo i vođen ispravnim mislima i gledištima – zar nije veoma smisleno živeti takvim životom? (Da, jeste.) Dok razmišljate o tome kako je Sotona koristio izreku „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“ da bi ženama nametnuo zahteve i da bi ih milenijumima ograničavao, kontrolisao, pa čak i porobljavao, kakva se osećanja bude u vama? Kada vi, sve žene, čujete kako ljudi pominju tu izreku „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“, da li se odmah usprotivite i kažete: „Ne pominji to! To nema nikakve veze sa mnom. Iako sam žena, Božje reči kažu da ova izreka nema nikakve veze sa ženama“? Neki muškarci će reći: „Ako to nema nikakve veze sa tobom, kome je onda taj izraz upućen? Zar ti nisi žena?“ A ti ćeš im odgovoriti: „Tačno je, žena sam. Ali te reči ne dolaze od Boga, one nisu istina. Te reči potiču od đavola i od ljudskog roda, gaze preko žena i lišavaju ih prava na život. Te reči su neljudske i nepravedne prema ženama. U znak otpora, ustajem protiv njih!“ Ustajanje u znak otpora zapravo nije potrebno. Samo treba da imate pravi pristup takvim izrazima, da ih odbacite i ne budete izloženi njihovom uticaju i sputavanju. Ako ti u budućnosti neko kaže: „Ne izgledaš kao žena i govoriš tako grubo, kao muškarac. Ko bi poželeo da se oženi tobom?“ šta treba da mu odgovoriš? Možeš da kažeš: „Ako se niko mnome ne oženi, neka tako i bude. Misliš li zaista da se može živeti dostojanstveno samo ako je neko u braku? Da li hoćeš da kažeš da su prave žene samo one koje su čestite, ljubazne, nežne i moralne i koje svi vole? To ne može biti tačno – čestito, ljubazno, nežno i moralno ne treba da budu reči kojima se žena zaista određuje. Žene ne treba određivati prema njihovom polu, a njihovu ljudskost ne treba procenjivati na osnovu toga jesu li čestite, ljubazne, nežne i moralne; treba ih procenjivati korišćenjem merila na osnovu kojih Bog procenjuje ljudskost muškarca. To je pravedan i objektivan način njihovog procenjivanja.“ Imate li sada osnovno shvatanje izreke „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“? Na osnovu onoga što sam podelio sa vama do sada bi trebalo da su jasne relevantne istine o ovoj izreci i ispravna gledišta uz koja bi ljudi trebalo da joj pristupe.

Postoji još jedna izreka, koja poručuje: „Kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao“. Ne želim da govorim o ovoj izreci. Zašto o njoj ne želim da govorim? Po svojoj prirodi, ta izreka je slična izrazu „Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih“, i u njoj takođe ima nečeg pomalo izopačenog. U kojoj meri bi bilo nepraktično ako bi čovek morao da se priseća onoga ko je iskopao bunar svaki put kad iz njega uzima vodu? Neki bunari su ukrašeni crvenim trakama i talismanima – zar ne bi bilo pomalo čudno kada bi ljudi tamo palili tamjan i prinosili voće? U poređenju sa izrazom „Kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao“, mnogo mi je draža izreka „Potomci uživaju u hladu drveća koje su preci zasadili“, zato što ova izreka odražava stvarnost koju ljudi mogu zaista lično da iskuse i prožive. Potrebno je deset do dvadeset godina da zasađeno drvo dovoljno naraste da može da pruži hlad, pa tako osoba koja ga je zasadila neće moći dugo da se odmara u njegovom hladu, već će tek naredne generacije od njega imati koristi tokom celog svog života. To je prirodan poredak stvari. Nasuprot tome, ima nečeg pomalo neurotičnog u prisećanju na osobu koja je iskopala bunar svaki put kad čovek iz njega pije vodu. Zar ne bi delovalo pomalo nenormalno kada bi svaka osoba, svaki put kada dođe da uzme vodu, morala da odaje počast onome ko je iskopao taj bunar i priseća ga se? Da je neke godine bila suša i da su mnogi ljudi iz tog bunara morali da uzimaju vodu, zar ih to što bi svako od njih morao da stoji na tom mestu i da se pre uzimanja vode priseća onoga ko ga je iskopao, ne bi sprečilo u tome da uzmu vodu i spremaju hranu? Da li bi ovo zaista bilo neophodno? Ljudi bi se time samo zadržavali. Da li duša osobe koja je iskopala bunar obitava pored bunara? Može li ona da čuje počast koju joj odaju? Ništa se od toga ne može potvrditi. Prema tome, ova izreka „Kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao“ apsurdna je i potpuno besmislena. Kineska tradicionalna kultura ponudila je mnogo takvih izreka u vezi sa moralnim ponašanjem, pri čemu je većina njih apsurdna, dok ova konkretno nadilazi apsurdnost i većine takvih. Ko je iskopao bunar? Za koga ga je iskopao i zašto? Je li on zaista iskopao bunar za dobrobit svih ljudi i kasnijih generacija? Ne mora da znači. Učinio je to samo za sebe i kako bi svojoj porodici omogućio da ima vodu za piće – nije tu bilo nikakvog obzira prema budućim generacijama. Zar se u tom slučaju ljudi ne navode na pogrešan put i pogrešno usmeravaju ako se od svih budućih generacija traži da se prisećaju osobe koja je iskopala bunar i da joj iskazuju zahvalnost, te da se navode na pomisao da ga je ta osoba iskopala za sve ljude? Prema tome, osoba koja je predložila ovu izreku samo je drugima nametala sopstvene misli i gledišta, primoravajući ih da prihvate njene zamisli. To je nemoralno i navešće još i više ljudi da osećaju gađenje, odbojnost i gnušanje prema toj izreci. Zagovornici takve izreke naprosto imaju određene intelektualne nedostatke usled kojih neizbežno govore i čine smešne stvari. Kakve efekte na ljude imaju ideje i gledišta iz tradicionalne kulture, poput izreka „Kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao“ i „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom čiste vode“? Šta obrazovani ljudi i oni sa tek ponešto znanja dobijaju iz takvih izreka tradicionalne kulture? Jesu li zapravo postali dobri ljudi? Jesu li proživeli ljudsko obličje? Nipošto nisu. Ovi stručnjaci za moral koji obožavaju tradicionalnu kulturu sede na svojim visokim sedištima na šiljatoj kuli morala i ljudima postavljaju moralne zahteve koji nisu nimalo usklađeni sa pravim stanjem u njihovom životu – to je nemoralno i neljudski prema svima koji žive na ovoj zemlji. Moralna gledišta iz tradicionalne kulture koja oni zagovaraju mogu nekoga sa prilično normalnim razumom pretvoriti u osobu sa nenormalnim osećajem za razum, koja je u stanju da izrekne stvari koje su drugima nezamislive i nedokučive. Ljudskost takvih ljudi je iskrivljena, a njihov um izopačen. Stoga ne čudi što mnogi Kinezi na sportskim događajima, javnim događajima i u formalnim prilikama imaju običaj da kažu stvari koje su pomalo čudne i koje ljudi s mukom pokušavaju da dokuče. Sve što oni kažu je prazna, smešna teorija i ne sadrži ni mrvicu iskrenog niti praktičnog govora. To je verodostojan dokaz, ishod činjenice da je Sotona iskvario ljudski rod i posledica toga da je tradicionalna kultura milenijumima obrazovala kineski narod. Ljude koji su živeli iskreno i verodostojno, sve ovo je pretvorilo u ljude koji se bave lažima i koji su odlični u prerušavanju i maskiranju kako bi druge obmanuli, u ljude koji deluju neverovatno kulturno i kadri su da rečito govore o teoriji, a koji, u stvarnosti, imaju iskrivljen mentalitet i nisu u stanju da razumno govore ili da stupaju u kontakt i komuniciraju sa ljudima – u osnovi, svi imaju takvu prirodu. Strogo govoreći, takvi ljudi su na ivici mentalnog oboljenja. Ako ne možeš da prihvatiš ove reči, podstičem te da ih iskusiš. Time završavamo današnji razgovor.

2. april 2022. godine

a. Izvorni tekst glasi: „Ova tvrdnja je.“