Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o četiri izjave tradicionalne kulture o moralnom postupanju. Recite Mi, koje su to izjave bile? („Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”, „Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih”, „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna” i „Kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao”.) Da li jasno razumete šta u svakoj od ovih izjava treba raščlaniti i shvatiti? Svaka izjava iz tradicionalne kulture blisko je povezana sa stvarnim životom ljudi i sa načinom na koji se oni ponašaju. Ne dovodi se u pitanje da ove izjave tradicionalne kulture imaju određeni uticaj nad stvarnim životom ljudi i načinom na koji se oni ponašaju. Načela ljudskih reči, postupaka i ličnog ponašanja u stvarnom životu u osnovi se izvode iz ovih izjava i gledišta tradicionalne kulture. Očigledno je da su uticaj tradicionalne kulture na ljude i ljudska zadojenost njome izrazito duboki. Nakon što sam završio besedu na našem poslednjem okupljanju, da li ste o tome dodatno razmišljali i u zajedništvu razgovarali? (Razgovarali smo u zajedništvu i donekle smo shvatili ove izjave o moralnom postupanju, pa smo u izvesnoj meri mogli da izmenimo svoja gledišta i ugao posmatranja o tim stvarima, ali ih još uvek potpuno ne razumemo.) Jedan deo dostizanja potpunog razumevanja je u tome da svoje shvatanje morate da utemeljite na onome o čemu sam govorio; drugi deo je u tome da vaše razumevanje mora da bude u skladu sa gledištima koja imate u stvarnom životu, kao i sa mislima i postupcima koji nastaju kad vam se nešto dogodi. Slušanje propovedi, samo po sebi, ni izbliza nije dovoljno. Svrha slušanja propovedi je u tome da vam omogući da u stvarnom životu prepoznate negativne stvari, da možete preciznije da razlikujete negativne stvari, a zatim da razumete pozitivne stvari i da postignete čisto razumevanje, tako da Božje reči postanu kriterijumi za način na koji se ponašate i vladate u stvarnom životu. S jedne strane, rasuđivanje o ovim negativnim stvarima ima korektivno dejstvo na ljudsko ponašanje i vladanje, u toj meri da može da ispravi pogrešne ljudske ideje, gledišta i stavove u odnosu na događaje i stvari; povrh toga, kroz svoju pozitivnu ulogu, ono ljude može da navede da usvoje ispravne pristupe i metode, kao i tačna načela primene kad je reč o njihovim pogledima na ljude i stvari, kao i u njihovom vladanju i postupcima. U tome su svrha i predviđeno dejstvo zajedničkog razgovora o ovim izjavama o moralnom postupanju i njihovog analiziranja.

Do sada smo u zajedništvu dvaput razgovarali o izjavama u vezi sa moralnim postupanjem iz kineske tradicionalne kulture, koje u osnovi predstavljaju zahteve za ljudsko moralno postupanje nastale u širem društvenom kontekstu. Na pojedinačnom nivou, te izjave u izvesnoj meri mogu da ograniče i regulišu ljudsko ponašanje; iz šire perspektive, one su predviđene da stvore dobar društveni etos i, naravno, da vladarima omoguće da bolje vladaju nad ljudima. Ako bi ljudi imali sopstvene ideje, ako bi slobodno mogli da razmišljaju i da traže sopstvena moralna merila ponašanja, odnosno, ako bi mogli da izražavaju svoja mišljenja, da žive prema sopstvenim idejama, da se ponašaju na način koji smatraju prikladnim i usvajaju sopstveni način posmatranja stvari, ljudi, svog društva i zemlje u kojoj žive, van svake sumnje, za vladare to ne bi bila dobra stvar ni dobar znak, jer se time direktno ugrožava pozicija njihove nadmoći. Ukratko, ove izjave o moralnom postupanju suštinski su postavili takozvani moralisti, mislioci i prosvetitelji kao sredstvo da udovolje i da se dodvore vladarima, u nastojanju da pokažu kako bi mogli da iskoriste ove misli i teorije, kao i sopstvenu reputaciju i prestiž, da budu u službi vladara. To je u osnovi priroda svih ovih izjava o moralnom postupanju o kojima smo u zajedništvu razgovarali; svrha im je jedino u tome da ograniče ljudske misli, moralno postupanje i poglede na stvari unutar moralnog opsega za koji su ljudi smatrali da je nešto bolji, pozitivniji i plemenitiji, kako bi se smanjili sukobi među ljudima, uneo sklad u njihove međusobne odnose i postigao spokoj, čime će se doprineti vrhovnoj vlasti vladara nad ljudima i nadalje učvrstiti status vladajuće klase, čuvajući uz to društveni sklad i stabilnost. Tako su ovi ljudi koji su zagovarali merila moralnog postupanja dobili sve što su poželeli, a to je da ih vladajuća klasa ceni i postavlja na važna mesta. U velikoj meri to je bio karijerni put kome su oni težili i kome su se nadali, pa ako i ne mogu da budu visoki funkcioneri, makar će ostati upamćeni među generacijama koje će dolaziti i prolaziti kroz istoriju. Razmislite o tome – među ljudima koji su izneli ove izjave o moralnom postupanju, ko u ovom društvu ne uživa duboko poštovanje? Kome se ne divi ljudski rod? Čak i danas, među kineskim narodom, ovi takozvani mislioci, prosvetitelji i moralisti, poput Konfučija, Mencija, Lao Cea, Hana Fejcia i njima sličnih, trajno su popularni, veoma cenjeni i duboko poštovani. Naravno, naveli smo ograničen broj izjava o moralnom postupanju, a navedeni primeri samo su neki od reprezentativnijih. Iako ove izjave o moralnom postupanju potiču od brojnih ljudi, ideje i gledišta koje ti takozvani prosvetitelji zagovaraju u potpunosti su u skladu sa željom vladara i vladajuće klase, a svi njihovi koncepti upravljanja i centralne ideje su istovetni: da se formulišu određene moralne norme ponašanja i postupanja koje će ljudi poštovati kako bi se lepo ponašali, krotko doprinosili društvu i svojoj zemlji i smerno živeli među svojim sunarodnicima – suštinski, to je sve. Njihove ideje i gledišta imaju isti cilj, nezavisno od činjenice od koje su dinastije ili ličnosti ove izjave o moralnom postupanju potekle: da služe vladajućoj klasi, a da ljudski rod kontrolišu i navedu ga na pogrešan put.

U zajedništvu smo već razgovarali o osam izjava o moralnom postupanju. Priroda ovih osam izjava u osnovi jeste zahtev da se ljudi odreknu svojih sebičnih želja i sopstvene volje, i da umesto toga služe društvu, ljudskom rodu i svojoj zemlji, i da dostignu nesebičnost. Na primer, nezavisno od toga kojoj grupi ljudi su upućene takve izjave o moralnom postupanju poput „Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih”, „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna” i „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, sve one od ljudi zahtevaju uzdržanost – da se uzdržavaju od sopstvenih želja i nemoralnog postupanja – i da zastupaju poželjna ideološka i moralna gledišta. Bez obzira na uticaj koji ove izjave imaju na ljudski rod, i nezavisno od toga je li taj uticaj pozitivan ili negativan, cilj ovih takozvanih moralista, u najkraćem, bio je u tome da, uspostavljanjem takvih izjava, ograniče i regulišu ljudsko moralno postupanje, tako da ljudi imaju osnovni kodeks o tome kako treba da se vladaju i postupaju, kako treba da gledaju na ljude i stvari i kako treba da doživljavaju svoje društvo i zemlju. S pozitivne tačke gledišta, činjenica da su ove izjave o moralnom postupanju osmišljene u određenoj meri je odigrala ulogu u ograničavanju i regulisanju moralnog postupanja ljudi. Međutim, ako posmatramo objektivne činjenice, ona je ljude navela da prihvate neke neiskrene i pretenciozne misli i gledišta, navodeći one koji su pod uticajem tradicionalne kulture i njome su zadojeni da postanu podmukliji, prepredeniji, da se bolje pretvaraju i da budu više ograničeni u svom razmišljanju. Zbog uticaja tradicionalne kulture i zbog zadojenosti njome, ljudi su postepeno usvojili ova pogrešna gledišta i izjave tradicionalne kulture kao pozitivne stvari, pa kao svece obožavaju te prosvetitelje i velikane koji su ljude naveli na pogrešan put. Nakon što su navedeni na stranputicu, ljudima um postaje zbrkan, otupeo i zaglupljen. Oni ne znaju šta je normalna ljudskost, niti čemu ljudi s normalnom ljudskošću treba da teže i čega treba da se pridržavaju. Ne znaju kako ljudi treba da žive u ovom svetu, niti koji način ili pravila postojanja treba da usvoje, a kamoli šta je pravi cilj ljudskog postojanja. Usled zadojenosti tradicionalnom kulturom, njenog uticaja, pa čak i ograničavanja, pozitivne stvari, zahtevi i pravila od Boga su potisnuti. U tom smislu, razne izjave o moralnom postupanju iz tradicionalne kulture u velikoj meri su uticale na ljudsko razmišljanje i navele ga na stranputicu, ograničavajući ljudske misli i navodeći ljude da zalutaju, daleko od ispravnog puta u životu, i sve dalje i dalje od Božjih zahteva. To znači da što si pod većim uticajem različitih ideja i gledišta o moralnom postupanju iz tradicionalne kulture i što si duže njima zadojen, sve više se udaljavaš od misli, težnji i cilja kojima treba da stremiš i od pravila postojanja koja ljudi sa normalnom ljudskošću treba da imaju, i sve si dalje od merila koje Bog od ljudi zahteva. Pošto su zaraženi, indoktrinirani i zadojeni ovim idejama iz tradicionalne kulture, ljudi ih usvajaju kao kodekse, pa ih čak smatraju istinama i kriterijumima prema kojima posmatraju ljude i stvari, i prema kojima se vladaju i postupaju. Ljudi više ne razmišljaju da li su te stvari ispravne ili ne, ne dovode ih u sumnju, niti izlaze van okvira različitih izjava tradicionalne kulture o blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti da bi razmišljali o tome kako treba da žive. Ljudi to ne znaju niti o tome razmišljaju. Zašto o tome ne razmišljaju? Zato što su ljudske misli ispunjene i zaposednute ovim moralnim spisima koji propovedaju blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost. Iako mnogi ljudi veruju u istinskog Boga i čitaju Bibliju, Božje reči i istinu i dalje brkaju s brojnim izjavama o moralnom postupanju koje proističu iz ideja o blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti. Mnoge od ovih izjava iz tradicionalne kulture neki ljudi čak smatraju svetim spisima i pozitivnim stvarima i prenose ih kao istinu, propovedaju ih i kao takve podstiču, odlazeći toliko daleko da ih citiraju ne bi li druge podučavali. To je veoma ozbiljan problem; to je nešto što Bog ne želi da vidi, nešto čega se On gadi. Prema tome, mogu li svi koji prihvataju Božje delo poslednjih dana da prozru stvari tradicionalne kulture i da ih jasno razaznaju? Ne nužno. Sigurno je da postoje neki ljudi koji i dalje obožavaju i odobravaju stvari tradicionalne kulture. Ako se ovi sotonski otrovi temeljno ne očiste, ljudima će biti teško da shvate i zadobiju istinu. Božji izabrani narod mora da prozre jednu činjenicu: Božja reč je Božja reč, istina je istina, a ljudske reči su ljudske reči. Blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost jesu ljudske reči, baš kao što i tradicionalnu kulturu čine ljudske reči. Ljudske reči nikada nisu istina, niti će ikada postati istina. To je činjenica. Koliko god da se ljudi u svojim mislima i gledištima poistovećuju sa blagonaklonošću, pravednošću, pristojnošću, mudrošću i pouzdanošću, te stvari ne mogu da zamene Božje reči; koliko god da su takve vrednosti proveravane i potvrđivane kao ispravne tokom hiljada godina ljudskog postojanja, one ne mogu da postanu Božje reči niti da ih zamene, a još manje mogu da se pomešaju s Božjim rečima. Čak i da su izjave koje se odnose na blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost u skladu sa ljudskom savešću i razumom, one nisu Božje reči, ne mogu da zamene Njegove reči, a kamoli da se nazovu istinom. Izjave i zahtevi u vezi sa blagonaklonošću, pravednošću, pristojnošću, mudrošću i pouzdanošću u tradicionalnoj kulturi služe jedino društvu i vladajućoj klasi. Te izjave i zahtevi imaju za cilj jedino da ograniče i regulišu ljudsko ponašanje kako bi se postigao bolji društveni etos, onaj koji je pogodan za stabilizaciju moći vladajuće klase. Naravno, koliko god da se dobro pridržavaš vrednosti ideja blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti, nećeš moći da shvatiš istinu i nećeš moći da se pokoriš Bogu, niti ćeš naposletku postati prihvatljivo stvoreno biće. Koliko god da se dobro pridržavaš ovih stvari, ako ne shvataš istinu, svoju dužnost nećeš moći da obavljaš prema prihvatljivom merilu. I šta bi onda bio u očima Božjim? I dalje bi bio nevernik i pripadao bi Sotoni. Da li neko sa navodno izuzetnim moralnim kvalitetom i plemenitom etikom ima savest i razum normalne ljudskosti? Može li iskreno da prihvati istinu? Može li da veruje u Boga i da Ga sledi? Nikako! Budući da ono što on obožava jesu Sotona, đavoli, lažni sveci i lažni sveti ljudi. Duboko u svom srcu i kostima, on oseća odbojnost prema istini i mrzi je. Stoga on mora biti čovek koji se opire Bogu i koji je Njegov neprijatelj. Ljudi koji obožavaju đavole i Sotonu su najnadmeniji, najuobraženiji i najnerazumniji među ljudima – oni su izrodi ljudskog roda, čije su kosti prepune sotonskog otrova, pune sotonskih jeresi i zabluda. Čim ugledaju Božje reči i istinu, oči im se zakrvave i proključaju od besa, otkrivajući odvratno lice đavola. Prema tome, svi koji duboko poštuju tradicionalnu kulturu i slepo veruju u takve tradicionalne zablude kao što su blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost imaju odbojnost prema istini i mrze je. Oni uopšte ne poseduju razum normalne ljudskosti i nikada neće prihvatiti istinu. Tvorevine tradicionalne kulture i izjave o moralnom postupanju koje se odnose na blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost nisu nimalo u skladu sa istinom i Božjim rečima. Koliko god da ljudi savesno te vrednosti sprovode u delo odnosno koliko god da ih se dobro pridržavaju, to nije isto što i proživljavanje normalne ljudskosti. Ovo je iz razloga što ljudi imaju iskvarene naravi. To je činjenica. Ispunjeni su svakakvim sotonskim učenjima, a izjava „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” postala je ljudska priroda-suština. Koliko god da ih učiniš milozvučnim, ma koliko da je uzvišen tvoj rečnik i koliko god da su grandiozne tvoje teorije, ove izjave tradicionalne kulture o moralnom postupanju ne mogu se sprovoditi u delo. Čak i ako se pridržavaš svakog pravila nametnutog na osnovu vrednosti blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti iz tradicionalne kulture, tvoje ponašanje je samo na površini lepo. Međutim, kad je reč o veri u Boga, o tome da Ga slediš, da obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu, kao i o tvom stavu i gledištima prema Njemu i istini, ove vrednosti tradicionalne kulture ne služe baš ničemu. One ne mogu da zauzdaju tvoje buntovništvo, da preokrenu tvoje predstave o Bogu, da reše ljudske iskvarene naravi, a kamoli da reše problem ljudske površnosti u obavljanju dužnosti. Te vrednosti ni na koji način ne pomažu u ograničavanju ljudskog iskvarenog ponašanja i suštinski ljude ne mogu da navedu da prožive normalnu ljudskost.

Nakon što su tek počeli da veruju u Boga, većina ljudi smatra da je vera sasvim jednostavna. Smatraju da verovati u Boga i slediti Boga znači da naučiš da budeš strpljiv i tolerantan, da spremno daješ milostinju, da si voljan da pomažeš drugima, da si odmeren u svojim rečima i postupcima, da nisi previše nadmen niti si previše strog prema drugima. Smatraju da će, budu li se ponašali na takav način, Bog biti zadovoljan, te da neće biti orezivani dok obavljaju svoju dužnost. Ako obavljaju službu starešine ili delatnika, smatraju da neće biti smenjeni ni uklonjeni. Veruju da im je zagarantovano da će dobiti spasenje. Da li je vera u Boga zaista tako jednostavna stvar? (Nije.) Nemali broj ljudi ima takvo gledište, ali se naposletku njihove ideje, gledišta i način na koji se ponašaju u životu svi na kraju izjalove. Neki ljudi koji ne znaju svoje mesto u vaseljeni na kraju sve rezimiraju u jednoj rečenici: „Kao čovek, pravi sam promašaj!” Smatraju da ponašati se kao čovek znači poštovati vrednosti blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti. Međutim, može li se reći da se na taj način neko ponaša poput čoveka? To ne znači ponašati se poput čoveka; to je ponašanje demona. Te ljude koji kažu: „Kao čovek, pravi sam promašaj” upitao bih da li su se ponašali poput ljudi. Nisi ni pokušavao da se ponašaš kao čovek, pa kako onda možeš reći „Kao čovek, pravi sam promašaj”? U tome je neuspeh vrednosti tradicionalne kulture kao što su blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost da nad ljudima obave svoju funkciju, a ne tvoj promašaj da se ponašaš kao čovek. Kad ljudi obavljaju svoju dužnost u kući Božjoj, takve stvari kao što su blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost nemaju baš nikakvu korist i više se ne koriste. I pre nego što to shvate, ljudi na kraju zaključe: „Pa, blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost – one ne funkcionišu! Nekada sam smatrao da je moje ponašanje jednostavno, da je i vera u Boga takođe vrlo jednostavna i ne naročito komplikovana stvar. Tek sada shvatam da sam veru u Boga pojednostavljivao.” Nakon što su dugo slušali propovedi, ljudi napokon uviđaju da neće biti dobro ako ne shvate istinu. Ako ljudi ne shvate neko područje istine, po svoj prilici će u tom području praviti greške i biti orezivani, grešiti i biti izloženi sudu i grdnji. Te stvari za koje su prethodno verovali da su ispravne, dobre, pozitivne i plemenite postaju beznačajne i bezvredne pred licem istine. Sve različite izjave o blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti imale su određeni uticaj na ljudske misli i gledišta, kao i na načine i sredstva kojima oni upravljaju svojim poslovima. Da delo Božjeg upravljanja spasenjem ljudskog roda nije uključeno i da ljudski rod nastavi da živi kako živi, pod vlašću Sotone, tada bi blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost, kao relativno pozitivne stvari, igrale manju pozitivnu ulogu u ljudskom razmišljanju i društvenom etosu i okruženju. Te stvari ljude makar ne podstiču da počine zlo, ubistvo i podmetnu požar, niti da se upuštaju u silovanje i pljačkanje. Međutim, kad je reč o Božjem delu spasavanja ljudi, nijedna od ovih stvari – blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost – nije od značaja za istinu, put ili život koji Bog želi da daruje ljudskom rodu. I to nije sve: ako pogledamo različite ideje koje se zagovaraju kroz vrednosti blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti, zahteve koje postavljaju u pogledu ljudskog ponašanja i njihove uticaje i ograničenja na ljudsko moralno postupanje, nijedna od njih nije ih ponovo usmerila prema Bogu niti je izvela ljude na ispravan put u životu. Umesto toga, postale su velike prepreke koje ljude sprečavaju da streme ka istini i da je prihvate. Izjave o moralnom postupanju o kojima smo ranije razgovarali u zajedništvu i koje smo raščlanjivali – novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep; pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima; budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima; na zlo uzvrati dobrim; na dobrotu uzvrati zahvalnošću; sopstvene interese žrtvuj zarad drugih; žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna; kada piješ vodu iz bunara, ne zaboravi ko ga je iskopao – u osnovi smo razjasnili u zajedništvu i makar svako razume njihovo opšte značenje. Na koji god aspekt moralnog postupanja da se odnose, činjenica je da te izjave ograničavaju ljudsko razmišljanje. Ako takve stvari ne možeš da razlikuješ, ne možeš jasno da shvatiš suštinu tih izjava i ako ne preokreneš ta lažna gledišta, u tom slučaju nećeš moći da otpustiš te izjave o moralnom postupanju niti da se oslobodiš uticaja koji one imaju na tebe. Ako te stvari ne možeš da otpustiš, biće ti teško da prihvatiš istinu od Boga, kriterijume Božjih reči i Stvoriteljeve posebne zahteve za ljudsko moralno postupanje i biće ti teško da poštuješ i primenjuješ Božje reči kao načela i kriterijume istine. Zar to nije ozbiljan problem?

Hajde da u zajedništvu danas nastavimo razgovor o sledećoj izjavi o moralnom postupanju i da je raščlanimo: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Ovom izjavom se opisuje metod za komunikaciju s drugima koji je Sotona usadio ljudima. Ona znači da u komunikaciji s drugim ljudima morate da im date malo slobodnog prostora. Ne treba da budete prestrogi prema drugima, ne treba da upirete prstom u njihove greške iz prošlosti, morate da očuvate njihovo dostojanstvo, ne možete da narušite dobar odnos s njima, morate da im praštate i tako dalje. Ova izreka o moralnosti uglavnom opisuje svojevrsnu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje koja usmerava interakcije među ljudskim bićima. Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.” To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, proračunati su i strateški nastrojeni, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom postupanju „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno postupanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Mogu li se poštovanje ove izjave i njena primena smatrati dobrim moralnim postupanjem? Nikako. Ovako neki roditelji vaspitavaju svoju decu. Ako je njihovo dete dok je bilo napolju neko pretukao, oni mu kažu: „Pravi si slabić. Zašto mu nisi vratio istom merom? Ako te udari, samo ga šutni!” Da li ovako treba? (Ne.) Kako to nazivamo? Podstrekavanjem. Koja je svrha podstrekavanja? Da se izbegnu gubici i da se drugi iskoriste. Ako te neko udari, to će te boleti najviše nekoliko dana; ako ti njega zatim šutneš, zar time ne nastaju ozbiljnije posledice? I ko je to izazvao? (Roditelji, svojim podstrekavanjem.) Prema tome, zar karakter izjave „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” nije donekle sličan tome? Da li je s drugim ljudima ispravno komunicirati u skladu sa ovom izjavom? (Nije.) Ne, nije. Posmatrajući to iz ovog ugla, zar to nije svojevrstan način podstrekivanja ljudi? (Da, jeste.) Da li ona ljude podučava da budu mudri kad komuniciraju s drugima, da budu u stanju da među ljudima naprave razliku, da ljude i stvari posmatraju na pravi način i da s ljudima mudro komuniciraju? Da li te uči da kad upoznaš dobre ljude, ljude s ljudskošću, prema njima treba da se ophodiš iskreno, da im pomogneš ako možeš, a ako ne možeš, da onda budeš tolerantan i prema njima se odnosiš kako treba, da naučiš da tolerišeš njihove mane, da trpiš to što te ne razumeju i što te osuđuju, i da učiš iz njihovih vrlina i dobrih osobina? Da li tome uči ljude? (Ne.) Pa, čemu naposletku ova izreka podučava ljude? Da li ona navodi ljude da budu u većoj meri pošteni ili da budu u većoj meri lažljivi? Dovodi do toga da ljudi postaju u većoj meri lažljivi; ljudska srca se udaljavaju, među ljudima se produbljuje distanca, a ljudski odnosi postaju komplikovani; to je jednako komplikaciji u ljudskim društvenim odnosima. Među ljudima se gubi iskrena komunikacija i javlja se oprez. Mogu li na ovaj način ljudski odnosi da i dalje budu normalni? Hoće li se poboljšati društvena klima? (Ne.) Prema tome, zato je izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” očito pogrešna. Učiti ljude da tako postupaju ne može ih navesti da prožive normalnu ljudskost; povrh toga, to ih ne može navesti da budu otvoreni, pošteni ili iskreni. Time se ne postiže baš ništa pozitivno.

Izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” odnosi se na dva postupka: jedan je udaranje, a drugi prozivanje. U uobičajenoj ljudskoj komunikaciji s drugima, da li je udaranje nekoga ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Da li je udaranje nekoga ispoljavanje i ponašanje normalne ljudskosti u čovekovoj komunikaciji s drugima? (Nije.) Udaranje ljudi sasvim sigurno je pogrešno, bilo da ih udarate po licu ili bilo gde drugde. Prema tome, izjava „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu” sama po sebi je pogrešna. Prema ovoj izreci, očigledno nije ispravno nekoga udarati po licu, dok je u redu udarati ga drugde, jer nakon udarca lice pocrveni, otekne i povređeno je. Zbog toga čovek izgleda loše i nedolično, i to ujedno pokazuje da se prema ljudima ophodiš na krajnje nepristojan, neuglađen i prostački način. Dakle, da li je plemenito ljude udarati drugde? Nije – ni to nije plemenito. U stvari, težište ove izreke nije u tome na koje se mesto drugi udara, već na samoj reči „udariti”. Ako u tvojoj komunikaciji s drugima udaranje drugih predstavlja deo načina na koji se suočavaš s problemima i rešavaš ih, sȃm tvoj metod je pogrešan. To se čini usled plahovitosti, nije zasnovano na savesti i razumu čovekove ljudskosti i, naravno, još manje predstavlja primenu istine ili poštovanje istina-načela. Neki ljudi ne napadaju dostojanstvo drugih u njihovom prisustvu – pažljivi su u onome što govore i uzdržavaju se da druge udare po licu, ali iza njihovih leđa uvek igraju prljave igre; s njima se naizgled rukuju dok ih ispod stola šutiraju, u lice im govore dobre stvari dok im iza leđa kuju zavere, pronalaze im slabu tačku koju će protiv njih kasnije iskoristiti, čekaju na priliku da im se osvete, smeštaju im i spletkare, šire tračeve ili izmišljaju sukobe i druge koriste da na njih nasrnu. Koliko su bolje ove podmukle metode od udaranja drugoga po licu? Nisu li čak ozbiljnije od udaranja drugog po licu? Zar nisu još i više podmukle, pakosne i lišene ljudskosti? (Da, jesu.) Pa, u tom slučaju je izjava „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu” sama po sebi besmislena. Ovo gledište je samo po sebi pogrešno, uz dozu lažnog pretvaranja. U pitanju je licemerna metoda, zbog čega je još gnusnija, još gadnija i odvratnija. Sad nam je sasvim jasno da se udaranje ljudi samo po sebi obavlja iz plahovitosti. Po kom osnovu nekoga udaraš? Je li to dozvoljeno zakonom ili ti je to od Boga dato pravo? Niti je jedno, niti je drugo. Dakle, zašto udarati ljude? Ako se s nekim normalno slažeš, možeš da koristiš ispravne načine da s njim izađeš na kraj i da komuniciraš. Ako se s tom osobom ne slažeš, možete poći svako svojim putem bez potrebe za naprasitim postupanjem ili za iniciranjem sukoba. U okviru savesti i razuma ljudskosti, to je nešto što bi ljudi trebalo da rade. Čim postupaš plahovito, makar i da neku osobu ne udariš po licu već negde drugde, to predstavlja ozbiljan problem. To nije normalan način komunikacije. Tako komuniciraju neprijatelji i to nije normalan način na koji ljudi komuniciraju. Neprihvatljivo je za razum ljudskosti. Da li je izraz „prozivati” u izreci „ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” dobar ili loš? Da li izraz „prozivati” poseduje nivo na kome se odnosi to da ljudi budu otkriveni ili razotkriveni u okviru reči Božjih? (Ne poseduje.) Na osnovu Mog shvatanja izraza „prozivati”, onako kako on postoji u ljudskom jeziku, on nema to značenje. Njegova suština je jedan od pomalo zlonamernih oblika razotkrivanja; on znači otkriti ljudske probleme i nedostatke ili određene stvari i ponašanja koji su drugima nepoznati, ili neke spletke, ideje ili gledišta koji se odvijaju u pozadini. To je značenje izraza „prozivati” u izreci „ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i jedno u drugo imaju poverenja, ako među njima nema prepreka i svaki od njih se nada da će onom drugom biti od koristi i da će mu pomoći, onda bi za njih bilo najbolje da zajedno sednu i otvoreno i iskreno saopšte probleme koje međusobno imaju. To je primereno i time se drugi ljudi ne prozivaju zbog njihovih mana. Ako otkriješ probleme druge osobe, ali uviđaš da ona i dalje nije u stanju da prihvati tvoj savet, tad naprosto ništa ne govori, kako bi izbegao svađu ili sukob. Ako toj osobi želiš da pomogneš, možeš da zatražiš njeno mišljenje i prvo je pitaš: „Vidim da imaš nekakav problem i nadam se da mogu da ti dam savet. Ne znam da li ćeš moći da ga prihvatiš. Ako možeš, reći ću ti ga. Ako ne možeš, zasad ću ga zadržati za sebe i neću ti ništa reći.” Ako ta osoba kaže: „Imam poverenja u tebe. Šta god da imaš da kažeš time nećeš prevršiti svaku meru; mogu to da prihvatim”, to znači da si dobio dozvolu i onda njene probleme možeš da izložiš, jedan po jedan. Ne samo da će u potpunosti prihvatiti ono što kažeš, već će od toga imati i koristi i vas dvoje ćete i dalje moći da očuvate normalan odnos. Zar to nije iskreno ophođenje između dvoje ljudi? (Jeste.) To je ispravan metod za komunikaciju s drugima; to nije prozivanje drugih zbog njihovih mana. Šta znači ne „prozivati druge zbog njihovih mana”, kako se navodi u datoj izreci? To znači ne govoriti o tuđim manama, ne govoriti o problemima koji su za njih najveći tabu, ne razotkrivati suštinu njihovih problema i ne biti u toj meri bestidno očigledan u njihovom prozivanju. To znači uputiti nekoliko površnih zapažanja, reći stvari koje svi uobičajeno govore, reći stvari koje i sama ta osoba već očigledno može da zapazi i ne otkrivati greške koje je ta osoba napravila u prošlosti niti ikakva osetljiva pitanja. Od kakve je koristi za tu osobu ako se ponašaš na taj način? Možda je time nećeš uvrediti niti ćeš od nje sebi napraviti neprijatelja, ali to što si učinio nikako ne pomaže niti joj koristi. Prema tome, izraz „ne prozivaj druge zbog njihovih mana” sam po sebi je neodređen i oblik je prevare koji ne dozvoljava iskrenost u međuljudskom ophođenju. Moglo bi se reći da takvo postupanje u sebi sadrži zle namere; to nije ispravan način komunikacije s drugima. Izjavu „ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, nevernici čak vide kao nešto što bi osoba plemenitog morala trebalo da čini. Jasno je da je ovo lažljiv način komunikacije s drugima, koji ljudi usvajaju kako bi sebe zaštitili; to uopšte nije pravilan način komunikacije. Ne prozivati druge zbog njihovih mana samo je po sebi neiskreno, a u prozivanju drugih zbog njihovih mana može postojati skrivena namera. U kojim okolnostima uobičajeno možete videti ljude kako druge prozivaju zbog njihovih mana? Evo jednog primera: ako u društvu dva kandidata pretenduju na neku funkciju, oni će jedno drugo prozivati zbog njihovih mana. Jedan će reći: „Uradio si nešto loše i proneverio si toliko i toliko para”, a drugi će reći: „A ti si povredio toliko i toliko ljudi.” Oni međusobno razotkrivaju takve stvari. Zar to nije prozivanje drugih zbog njihovih mana? (Da, jeste.) Oni koji na političkoj sceni prozivaju druge zbog njihovih mana jesu politički protivnici, a kad to rade obični ljudi, oni su neprijatelji. Laički rečeno, reklo bi se da se to dvoje ljudi ne slaže. Kad god se sretnu, počinju da se svađaju, jedno drugo prozivaju zbog njihovih mana, međusobno se osuđuju i kritikuju, pa čak ni od čega prave problem i iznose lažne optužbe. Sve dok postoji nešto sumnjivo u vezi s poslovima druge osobe, prva osoba će to razotkriti i drugu osobu zbog toga kritikovati. Ako ljudi druge prozivaju zbog brojnih drugih stvari, ali ne i zbog njihovih mana, je li to plemenito? (Nije.) Nije, ali ljudi to načelo i dalje smatraju plemenitim moralnim postupanjem i veličaju ga, a to je zaista odvratno! Izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” sama po sebi ne uspeva da podstakne ništa pozitivno. Razlikuje se od izreka „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”, „Na zlo uzvrati dobrim” i „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna”, koje makar zagovaraju pohvalno moralno postupanje. Izraz „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” jeste izjava o moralnom postupanju koja podstiče negativno ponašanje i nad ljudima ne ostvaruje nikakvu pozitivnu funkciju. Ljudima ne govori koji su ispravni načini ili načela za ponašanje u životu na ovom svetu. Takve informacije ne pruža. Ljudima jedino poručuje da druge ne udaraju po licu, kao da je u redu udarati ih bilo gde drugde osim po licu. Izudaraj ih koliko god hoćeš; neka budu modri, osakaćeni ili čak polumrtvi, samo neka i dalje dišu. A kad su ljudi međusobno u sukobu, kad se neprijatelji ili politički protivnici susretnu, jedni druge mogu da prozivaju koliko im se prohte, sve dok onog drugog ne prozivaju zbog njegovih mana. Kakav je to vid ponašanja? Zar ranije u priličnoj meri niste odobravali ovu izreku? (Jesmo.) Recimo da se dvoje ljudi sukobe i počnu da se svađaju. Jedno od njih kaže: „Znam da tvoj muž nije otac tvog deteta”, a drugo kaže: „Znam kojim se mahinacijama tvoja porodica u poslu služi da zaradite novac”. Neki ljudi komentarišu sadržaj njihove svađe, rečima: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana. Pogledajte ih samo kako jedno o drugom otkrivaju nekoliko mana i malo poznatih tajni i od toga prave veliku galamu. Kakvo sitničarenje! I kakav nedostatak integriteta. Ljudima biste mogli da ukažete malo poštovanja, jer kako će inače moći da se ponašaju u budućnosti?” Da li je ispravno ili pogrešno na taj način komentarisati? (Pogrešno je.) Ima li to ikakav pozitivan uticaj? Da li je išta od toga u ikakvom skladu sa istinom? (Nije.) Kakve ideje i gledišta mora imati neko da bi iznosio takve komentare? Potiču li takvi komentari od nekoga sa osećajem za pravdu ko je shvatio istinu? (Ne.) Na čemu počivaju takvi komentari? Da li su izrečeni zato što su u potpunosti pod uticajem ideje tradicionalne kulture „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”? (Da.) Ti komentari su u potpunosti zasnovani na toj ideji i gledištu tradicionalne kulture.

Kad je reč o raspravi dvoje ljudi o kojoj smo upravo razgovarali, ako tu stvar posmatrate iz ugla nekoga ko veruje u Boga, kako to treba rešiti prema Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum? Zar to nije pitanje o kome ljudi treba da razmisle? (Da, jeste.) To je nešto o čemu treba da razmislite. Kojih načela vernici treba da se pridržavaju? Moraju da posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Ako dođe do svađe između braće i sestara, oni međusobno moraju da budu tolerantni i strpljivi i da se jedni prema drugima ophode s ljubavlju. Prvo moraju da razmisle i da steknu samosvest, a zatim da taj problem reše prema istini u Božjim rečima, tako da prepoznaju sopstvene greške i da mogu da se pobune protiv tela i da se prema drugima ophode u skladu sa istina-načelima. Time će taj problem rešiti u samom korenu. Trebalo bi da steknete temeljno razumevanje ovog problema. Izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” nije merilo za merenje ljudskosti, već samo polazna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, koja ne može nimalo da ograniči ljudsko iskvareno ponašanje. Ova izreka je krajnje besmislena, pa nema potrebe da se vernici pridržavaju takvog pravila. Ljudi treba međusobno da komuniciraju shodno Božjim rečima i istina-načelima. To je ono čega vernici treba da se pridržavaju. Ako ljudi veruju u Boga, a i dalje veruju u gledišta i sotonske filozofije tradicionalne kulture i koriste ideje tradicionalne kulture poput „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” kako bi odmeravali i ograničavali ljude, ili da bi sebi postavljali zahteve, onda je to s njihove strane apsurdno i besmisleno, i oni su bezvernici. Izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” jeste sotonska filozofija za čovekovu komunikaciju s njegovim prijateljima, koja ne može da reši osnovne, suštinske probleme u međuljudskim odnosima. Prema tome, ova izreka je najpliće moguće pravilo, najplića moguća filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Daleko je ispod merila istina-načela i poštovanjem takvog površnog pravila ne može se ništa postići, pa je ono sasvim besmisleno. Da li je u redu tako reći? (Da, jeste.) Kad dođe do svađe između braće i sestara, šta treba da bude načelo za posmatranje ovog problema i njegovo rešavanje? Treba li se pridržavati pravila tradicionalne kulture ili preuzeti istinu iz Božjih reči kao načelo? Kažite Mi šta mislite o tome. (Pre svega, na osnovu Božjih reči treba da raščlanimo i spoznamo prirodu njihove svađe i njihovih plahovitih međusobnih optužbi, da prepoznamo da su to ispoljavanja iskvarenih naravi. Zatim treba da s njima u zajedništvu razgovaramo o odgovarajućem putu primene. Oni treba međusobno da se ophode s ljubavlju, treba da imaju savest i razum i, onim što govore i što čine, da drugom budu potpora, a ne da se povređuju. Ako druga osoba ima mane ili je grešila, prva osoba tome treba da pristupi ispravno tako što će joj pomoći ako može, umesto da je napada, osuđuje ili kritikuje.) Ovo je vid pomaganja ljudima. Šta bi se, dakle, moglo reći kako bi im se pomoglo i kako bi se rešio njihov spor? (Oni se svađaju u crkvi, a to samo po sebi nije dostojno svetaca i nije u skladu s Božjim zahtevima. Prema tome, s njima možemo razgovarati u zajedništvu i reći im sledeće: „Kad otkrijete da neko ima probleme, pomozite mu ako možete. Ako ne možete da mu pomognete, nema potrebe za svađom, jer će se u suprotnom ometati život crkve, a ako, uprkos ponovljenim upozorenjima, u tome istrajavate, crkva će to rešiti u skladu sa svojim upravnim odlukama.”) Čini se da svi znate kako da shodno načelima postupate s ljudima koji ometaju život crkve, ali vam ipak nije sasvim poznato kako da rešavate svađe među ljudima odnosno koje Božje reči treba da koristite za njihovo rešavanje – i dalje ne znate kako da koristite Božje reči i istina-načela za rešavanje problema. Kad je reč o tome, koje probleme ima svaka od suprotstavljenih strana? Da li obe strane imaju iskvarenu narav? (Da.) Budući da obe strane imaju iskvarene naravi, ustanovite koje se iskvarene naravi ispoljavaju u svakoj od njih kad dođe do svađe i odakle one potiču. Utvrdite iskvarene naravi koje se ispoljavaju, a zatim ih koristeći Božje reči razotkrijte i raščlanite, tako da se obe strane vrate pred Boga i steknu samosvest u skladu sa Božjim rečima. Dakle, o kojim glavnim stvarima treba s njima da razgovarate u zajedništvu? Mogao bi da im kažeš recimo ovo: „Ako vas dvoje priznajete da ste sledbenici Božji, prestanite da se svađate, jer se svađom ne rešavaju problemi. Nemojte se na takav način ophoditi prema ljudima koji veruju u Boga i koji Ga slede, i nemojte se prema braći i sestrama ophoditi na isti način kako to rade nevernici. Takvo postupanje nije u skladu s Božjim namerama. Kako Bog nalaže da se ljudi ophode prema drugima? Božje reči su sasvim jasne: praštajte, budite tolerantni i strpljivi i volite jedni druge. Ako vidiš da druga osoba ima ozbiljne probleme i nisi zadovoljan onim što je učinila, treba da s njom u zajedništvu o tome porazgovaraš na razuman i delotvoran način, uz stav praštanja, tolerancije i strpljivosti. Bolje je ako ta osoba to može da usvoji i prihvati od Boga. Ako to ne može da prihvati od Boga, ti ćeš svejedno ispuniti svoju dužnost i nema potrebe da plahovito nasrćeš na nju. Kad se braća i sestre svađaju i jedni druge prozivaju zbog njihovih mana, to ponašanje nije dostojno svetaca i nije u skladu s Božjim namerama. To nije način na koji vernici treba da se ponašaju. A ako si ti taj koga optužuju, čak i ako smatraš da si razumno postupio i da druga osoba ne treba da te kritikuje, svejedno treba da otpustiš svoje lične predrasude i da se smireno i otvoreno suočiš s problemom i sa optužbama druge strane. Nikada ne treba da uzvraćaš plahovito. Ako oboje dospete u stanje plahovitosti i ne možete da se kontrolišete, krenite od toga što ćete se povući iz te situacije. Smirite se i ne nastavljajte da se bavite tom temom, kako ne biste upali u Sotoninu klopku i potpali pod Sotonino iskušenje. Nasamo se možete pomoliti, doći pred Boga da tražite Njegovu pomoć i potruditi se da koristite Božje reči da rešite svoje probleme. Kad oboje budete u stanju da se primirite i da se međusobno ophodite smireno i racionalno, bez plahovitih postupaka ili reči, tada u zajedništvu možete da porazgovarate o spornim pitanjima, sve dok ne postignete saglasnost, ujedinite se u Božjim rečima i postignete rešenje problema.” Zar to ne bi bilo prikladno reći? (Da.) Kad se dvoje ljudi svađa, činjenica je da svako od njih ispoljava svoje iskvarene naravi i da oboje ispoljavaju svoju plahovitost. Sve to je sotonsko ponašanje. Nijedan od njih nije u pravu niti greši niti je ponašanje ijednog od njih u skladu sa istinom. Da si problem mogao da posmatraš i rešavaš prema Božjim rečima i istini, do vaše svađe ne bi ni došlo. Da je makar jedna osoba mogla da posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje u skladu s Božjim rečima, ta svađa ne bi ni nastala. Prema tome, ako dvoje ljudi jedno drugo prozivaju zbog mana i jedno drugo udaraju po licu, onda su to dvoje ljudi plahovite siledžije. U njima nema ničega dobrog; niko od njih nije u pravu i niko od njih nije pogrešio. Šta je polazište za odmeravanje ispravnog i pogrešnog? Ono će zavisiti od perspektive i gledišta koje zauzimaš povodom ove stvari, od toga kakvi su ti motivi, da li imaš polazište u Božjim rečima i da li je ono što činiš u skladu sa istinom. Očigledno, motiv u pozadini vašeg spora je da pokorite i nadvladate drugu osobu. Jedno drugo razotkrivate i povređujete ružnim rečima. Nije bitno da li je ono što razotkrivate ispravno, ni da li je poenta vaše svađe ispravna ili nije – zato što ovu stvar ne rešavate prema Božjim rečima, i uzimajući istinu kao kriterijum, već ispoljavate svoju plahovitost, a metod i načela vaših postupaka potpuno su zasnovani na plahovitosti, jer ste na to primorani iskvarenim sotonskim naravima; prema tome, nebitno je ko je u pravu, ko je u prednosti a ko na gubitku, činjenica je da oboje grešite i da snosite odgovornost. Način na koji rešavate stvar nije zasnovan na Božjim rečima. Oboje treba da se smirite i pažljivo razmotrite sopstvene probleme. Tek nakon što oboje možete da se smirite pred Bogom i da problem rešavate hladne glave, moći ćete da sednete i da u zajedništvu o tome porazgovarate na smiren i staložen način. Dokle god su gledišta na ljude i stvari obe ove osobe, njihovo ponašanje i delovanje zasnovani na Božjim rečima i istina-načelima, ma koliko da se njihove ideje i gledišta o određenoj stvari razlikuju, zapravo se ne može govoriti o pravim razmiricama i ne postoji problem. Sve dok svoja različita mišljenja rešavaju uz Božje reči i sa istinom kao svojim načelom, oni će naposletku sasvim sigurno moći da se slože i da razreše svoje razmirice. Da li ovako rešavate probleme? (Ne.) Vi naprosto ne znate kako da za rešavanje problema koristite istinu, osim kad je reč o vašem metodu pribegavanja administrativnim sankcijama. Dakle, koji je glavni zaključak o rešavanju ovog pitanja u celini? Nije reč o tome da se od ljudi zahteva da otpuste svoje razmirice, već da ih reše na ispravan način i da postignu jedinstvo. Koje je polazište za rešavanje razmirica? (Božje reči.) Tako je: potražite polazište u Božjim rečima. Ne radi se o analizi činjenice ko je u pravu a ko greši, ko je u superiornom a ko u inferiornom položaju, odnosno kome se može dati za pravo a kome ne može. Već se radi o rešavanju problema ljudskih ideja i gledišta, a to znači rešavanje ljudskih pogrešnih ideja i gledišta i pogrešnih načina postupanja povodom određene stvari. Jedino se traženjem polazišta u Božjim rečima i jedino shvatanjem istina-načela problemi mogu istinski rešiti i ljudi mogu istinski živeti u međusobnom skladu, postižući jedinstvo. U suprotnom, ako za rešavanje stvari koristiš izjave tradicionalne kulture i metode kao što su „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, problemi nikada neće biti rešeni ili makar razlike među ljudskim idejama i gledištima neće biti rešene. Stoga svako mora da nauči da traži polazište u Božjim rečima. Sve Božje reči su istina i u njima nema ničeg protivrečnog. One su jedini kriterijum za odmeravanje svih ljudi, pitanja i stvari. Ako svako pronađe polazište u Božjim rečima i njegovi pogledi na stvari postignu jedinstvo u Božjim rečima, zar ljudima neće biti lako da postignu saglasnost? Ako svi mogu da prihvate istinu, hoće li među ljudima i dalje biti razlika? Hoće li i dalje biti sporova? Hoće li i dalje biti potrebe da se koriste ideje, gledišta i izjave poput „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” kao ograničenja među ljudima? Neće, jer Božje reči mogu da reše sve probleme. Kakva god da su neslaganja među ljudima odnosno koliko god da je različitih gledišta, sve ih treba izneti pred Boga i razaznati i raščlaniti prema Božjim rečima. Tada će biti moguće odrediti da li su u skladu sa istinom. Nakon što ljudi shvate istinu, moći će da uvide da većina ideja i gledišta iskvarenog ljudskog roda potiče iz tradicionalne kulture, od prosvetitelja i velikana koje ljudi obožavaju – dok u svom korenu potiču iz sotonskih filozofija. Prema tome, ove lažne ideje i gledišta zapravo je lako rešiti. Zašto kažem da ih je lako rešiti? Zato što ako ove ljudske ideje i gledišta odmeravaš Božjim rečima, otkrićeš da su sve iskrivljene, da se ne mogu odbraniti i da ne drže vodu. Ako ljudi mogu da prihvate istinu, te stvari je lako otpustiti, pa se shodno tome svi problemi mogu rešiti. I šta se postiže nakon rešavanja problema? Svi mogu da otpuste sopstvena mišljenja i lične, subjektivne ideje i gledišta. Koliko god mislio da su oni plemeniti i ispravni, ma koliko da su već dugo u opticaju među ljudima, ukoliko se ne slažu s istinom, treba da ih porekneš i da od njih odustaneš. Konačno, nakon što svi ljudi uzmu Božje reči kao svoje polazište i poreknu sve što potiče od ljudi, zar se njihove ideje i gledišta neće ujediniti? (Hoće.) Kad su ideje i uglovi posmatranja koji određuju ljudska gledišta o ljudima i stvarima, kao i njihovo ponašanje i delovanje, svi redom ujedinjeni, kakve će onda razlike postojati među ljudima? Ništa više do nekih razlika u načinu ishrane i životnim navikama. Ali kad je reč o pitanjima koja se zaista tiču ljudskih iskvarenih naravi, puta kojim oni idu i suštine ljudskog roda, ako svi ljudi preuzmu Božje reči kao svoje polazište i istinu kao svoj kriterijum, međusobno će postati jedno. Nebitno je da li si sa Istoka ili Zapada, da li si star ili mlad, muško ili žensko, da li si intelektualac, radnik ili poljoprivrednik: ukoliko s drugima možeš da komuniciraš prema istini u Božjim rečima, hoće li među ljudima i dalje biti borbi i sukoba? Neće ih biti. Prema tome, mogu li se detinjasti zahtevi kao što je „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” i dalje iznositi kao rešenje za sporove među ljudima? Mogu li to i dalje biti gesla kojih se ljudi pridržavaju u svojim međusobnim interakcijama? Za ljudski rod takva površna pravila nemaju nikakvu vrednost i ne mogu uticati na ljudska gledišta na ljude i stvari, kao ni na njihovo ponašanje i postupke u svakodnevnom životu. Razmislite o tome: zar nije tako? (Da, tako je.) Pošto su u toj meri daleko od istine i nemaju nikakvo dejstvo na čovekova gledišta na ljude i stvari, niti na njihovo ponašanje i delovanje, treba ih se odreći jednom za svagda.

Posmatrajući ono o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu, zar se sa sigurnošću ne može reći da su Božje reči i istina kriterijumi prema kojima treba da se odmeravaju svi ljudi, događaji i stvari, a da su tradicionalna kultura i spisi morala ljudskog roda neodrživi i da pred Božjim rečima i istinom nisu vredni pomena? (Da.) Kad je reč o „plemenitom” moralnom zahtevu „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, koji ljudski rod poštuje, iz kog gledišta i perspektive treba ljudi sada da ga posmatraju? Da li ljudi takve reči treba i dalje da obožavaju i da im budu poslušni? (Ne.) Kako ih se onda treba odreći? Počnite od toga što, kad vas stvari zadese, nećete biti plahoviti ni impulsivni. Prema svima i svemu ophodite se ispravno, smirite se, dođite pred Boga, u Božjim rečima tražite istina-načela i pronađite put primene, tako da prema ljudima i događajima možete da se ophodite upravo na osnovu Božjih reči, a ne sputani ili ograničeni izrekom o moralnom postupanju koja poručuje: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Ne bi li takav život za tebe bio jednostavniji i radosniji? Ako ljudi ne prihvate istinu, nemaju načina da se oslobode ograničenja iskvarenih naravi i teško im je da komuniciraju s drugima u grupi u kojoj žive. Moguće je da nema nikoga koga ti maltretiraš, ali drugi svejedno tebe žele da maltretiraju. Želiš da se s nekim dobro slažeš, ali ti taj uvek donosi nevolje. Uvek si na oprezu prema određenim ljudima i izbegavaš ih, ali te oni, svejedno, proganjaju i gnjave. Ako ne razumeš istinu i nemaš polazište u Božjim rečima, ne preostaje ti ništa drugo nego da se s njima boriš do samoga kraja. Dogodi li se da naiđeš na nekog zastrašujućeg nasilnika, smatraćeš da nemaš drugog izbora osim da poštuješ izreku: „Osveta je najslađa kad se posluži hladna”. Sačekaćeš pravu priliku da mu se osvetiš, koristeći se mudrim metodama da ga poraziš. Ne samo da ćeš moći da daš oduška svojim pritužbama, nego ćeš zbog sopstvenog osećaja za pravdu pokupiti i aplauze svih drugih, navodeći ih da misle kako si ti gospodin, a on zlikovac. Šta mislite o ovakvom pristupu? Da li je to pravi način ophođenja u svetu? (Nije.) Sada razumete. Dakle, ko je ovde oličenje dobrote: gospodin ili zlikovac? (Nijedan od njih nije dobar.) Toj gospodi koju nevernici obožavaju nedostaje jedan opis: „lažna”. Oni su „lažna gospoda”. Prema tome, šta god da radiš, ne budi gospodin, jer su sva gospoda lažna. Dakle, kako čovek mora da se ponaša da bi ostao na ispravnom putu? Da li je u redu postupati kao „pravi gospodin”, koji „ako udara na druge, ne udara ih po licu; ako druge proziva, ne proziva ih zbog njihovih mana”? (Nije.) Sva ta gospoda i slavni ljudi lažni su i varljivi, lažna su gospoda. Neka svi idu u pakao! Kako, dakle, čovek treba da se ponaša? Tako što će biti neko ko stremi ka istini, ko posmatra ljude i stvari i ponaša se i deluje isključivo u skladu sa Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Jedino je onaj koji se tako ponaša istinska osoba. Da li je to ispravan put ili nije? (Jeste.) Ako te neko stalno proziva zbog tvojih mana, šta treba da uradiš? Možda ćeš reći: „Budeš li me prozivao, prozivaću i ja tebe!” Da li je dobro da se međusobno tako uzimaju na zub? Je li to način na koji ljudi treba da se ponašaju, deluju i prema drugima ophode? (Nije.) Na nivou doktrine, ljudi možda znaju da to ne treba da rade, a ipak mnogi ne mogu da se odupru takvom iskušenju i zamkama. Moguće je da nisi čuo da te neko proziva zbog tvojih mana, da te je uzeo na zub ili da te iza tvojih leđa osuđuje – međutim, nakon što čuješ da neko izgovara takve stvari, to nećeš moći da podneseš. Srce će početi ubrzano da ti lupa i ispoljiće se tvoja plahovitost; reći ćeš: „Kako se usuđuješ da me prozivaš? Budeš li neljubazan prema meni, vratiću ti istom merom! Budeš li me prozivao zbog mojih mana, nemoj misliti da neću pronaći tvoju slabu tačku!” Drugi kažu: „Postoji izreka koja poručuje: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’, pa te zato neću prozivati zbog tvojih mana, ali ću zato pronaći drugi način da se tobom pozabavim i pokažem ti gde ti je mesto. Videćemo onda ko je ovde glavni!” Da li su ove metode dobre ili nisu? (Nisu.) Gotovo kod svakog čoveka, nakon što otkrije da ga je neko prozivao, osuđivao ili je iza njegovih leđa o njemu govorio nešto loše, prva reakcija biće ljutnja. Pobesneće i neće moći da jede ni da spava – a ako i uspe da zaspi, psovaće tu osobu čak i u snovima! Njegova plahovitost ne poznaje granice! Ta stvar je tako beznačajna, ali on preko nje ne može da pređe. Plahovitost tako deluje na ljude i to su zli ishodi koji proizlaze iz iskvarenih naravi. Nakon što postane sastavni deo čovekovog života, gde se prvenstveno ispoljava iskvarena narav? Kad se čovek nađe suočen s nečim što mu se ne dopada, ispoljava se tako što isprva utiče na njegova osećanja, a zatim dolazi do izražaja njegova plahovitost. I dok se to dešava, taj čovek će živeti u svojoj plahovitosti i posmatrati tu stvar u naletu svoje iskvarene naravi. U njegovom srcu će se pojaviti filozofska gledišta Sotone i počeće da razmatra načine i sredstva koje će koristiti da bi se osvetio, otkrivajući time u potpunosti svoju iskvarenu narav. Ljudske ideje i gledišta o tome kako da se nose s ovakvim problemima, načini i sredstva koje mogu da smisle, pa čak i njihova osećanja i plahovitost, svi redom potiču iz iskvarenih naravi. Dakle, koje se iskvarene naravi javljaju u ovom slučaju? Svakako je prva zlonamernost, a za njom slede nadmenost, lažljivost, rđavost, nepopustljivost, odbojnost prema istini i mržnja prema istini. Od ovih iskvarenih naravi, nadmenost možda ima najmanji uticaj. Koje su onda iskvarene naravi u stanju da u najvećoj meri prevladaju čovekovim osećanjima i mislima i da odrede način na koji će konačno rešiti ovu stvar? To su zlonamernost, nepopustljivost, odbojnost prema istini i mržnja prema istini. Te iskvarene naravi grabe čoveka u čvrstom stisku i očito je da on živi u Sotoninoj mreži. Kako nastaje Sotonina mreža? Zar je ne stvaraju iskvarene naravi? Tvoje su iskvarene naravi za tebe istkale svakakve sotonske mreže. Recimo, kad čuješ da te neko osuđuje, proklinje ili te iza tvojih leđa proziva zbog tvojih mana, ti dopuštaš da sotonske filozofije i iskvarene naravi budu tvoj život i da preovlađuju u tvojim mislima, tvojim gledištima i tvojim osećanjima, čime se pokreće čitav niz postupaka. Ti iskvareni postupci uglavnom su rezultat činjenice da imaš sotonsku prirodu i narav. U kakvim god okolnostima da se nađeš, sve dok te vezuje, kontroliše i u tebi preovlađuje Sotonina iskvarena narav, sve što proživljavaš, sve što otkrivaš i sve što pokazuješ – ili tvoja osećanja, tvoje misli i gledišta i načini i sredstva obavljanja stvari – sve je sotonsko. Sve ove stvari povređuju istinu i neprijateljski su nastrojene prema rečima Božjim i istini. I što si udaljeniji od reči Božje i istine, Sotonina mreža te sve više kontroliše i hvata u zamku. Ako, umesto toga, možeš da se oslobodiš stega i kontrole svojih iskvarenih naravi, da se protiv njih pobuniš, dođeš pred Boga i postupaš i rešavaš probleme pomoću metoda i načela o kojima ti Božje reči govore, postepeno ćeš se osloboditi iz Sotonine mreže. Nakon što se oslobodiš, ono što tada budeš proživljavao više neće biti staro obličje sotonske osobe koja je pod kontrolom svojih iskvarenih naravi, već obličje nove osobe koja Božje reči prihvata kao svoj život. Menja se ceo način tvog života. Međutim, ako se prepustiš osećanjima, mislima, gledištima i postupcima koje stvaraju sotonske naravi, tada ćeš se pridržavati litanije sotonskih filozofija i različitih postupaka, kao što su: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Osveta je najslađa kad se posluži hladna”, „Bolje je biti pravi podlac, nego lažni gospodin”, „Nije čovek onaj koji se ne osveti”. One će biti u tvom srcu, zapovedajući tvojim postupcima. Uzmeš li ove sotonske filozofije kao polazište za svoje postupke, karakter tvojih postupaka će se promeniti, činićeš zlo i opiraćeš se Bogu. Preuzmeš li ove negativne misli i gledišta kao polazište za svoje postupke, očito je da si zalutao daleko od Božjih učenja i reči, da si upao u Sotoninu mrežu i da ne možeš da se izvučeš. Celu svoju svakodnevicu praktično živite među sotonskim naravima – živite u Sotoninoj mreži. Koren ljudske muke je u tome da su ljudi pod kontrolom svojih sotonskih naravi tako da iz njih ne mogu da se izbave. Žive u grehu i pate kako god da postupe. Osećaš se izmučeno čak i kad si porazio svog protivnika, jer ne znaš ko će ti biti sledeći neprijatelj i da li ćeš na isti način moći da ga poraziš. Uplašen si i izmučen. A šta je sa onim ko je bio poražen? Naravno, i on je podjednako izmučen. Nakon što je izmaltretiran, oseća da u životu nema dostojanstvo ni integritet. Maltretiranje se teško podnosi, pa neprekidno čeka pogodan trenutak za napad i traži priliku da uzvrati istom merom – oko za oko, zub za zub – da svom protivniku vrati milo za drago. I takav način razmišljanja je mučenje. Ukratko, i onaj koji se sveti i onaj kome se svete žive u Sotoninoj mreži, neprekidno čineći zlo, neprekidno tražeći načine da se izbave iz svoje nezavidne situacije, sa željom da pronađu mir, sreću i sigurnost. S jedne strane, iskvarene naravi kontrolišu ljude, pa oni žive u Sotoninoj mreži, prihvatajući različite metode, misli i gledišta koje im je dao Sotona za rešavanje stvari koje se oko njih dešavaju. S druge strane, ljudi se i dalje nadaju da će od Boga dobiti mir i sreću. Međutim, pošto su uvek vezani Sotoninom iskvarenom naravi i uhvaćeni u njegovu mrežu, nemoćni da se protiv nje svesno pobune i iz nje izađu, i budući da se sve više udaljavaju od reči Božje i istina-načela, ljudi nikada neće moći da dobiju utehu, radost, mir i sreću koji dolaze od Boga. Naposletku, u kakvom stanju ljudi žive? Nisu dorasli zadatku stremljenja ka istini, premda bi to voleli, i ne mogu da žive prema Božjim zahtevima, iako svoje dužnosti žele dobro da obavljaju. Zaglavljeni su tu gde jesu. To je nepodnošljiva muka. Ne želeći to, ljudi žive unutar Sotonine iskvarene naravi. Više su poput đavola nego što su ljudi, dok često žive u mračnim kutovima, u potrazi za besramnim i zlim načinima da reše brojne teškoće s kojima se susreću. Činjenica je da su duboko u svojoj duši ljudi spremni da budu dobri i da streme svetlosti. Nadaju se da će živeti kao ljudska bića, dostojanstveno. Nadaju se i tome da će moći da streme ka istini i da se oslone na reč Božju kako bi živeli, te da će reč Božju prihvatiti kao svoj život i stvarnost; ipak, istinu ne mogu nikada da sprovode u delo i, uprkos brojnim doktrinama koje razumeju, svoje probleme ne mogu da reše. Ljudi su potpuno zarobljeni u ovoj dilemi, nemoćni da krenu napred i nespremni da se vrate nazad. Zaglavljeni su tu gde jesu. A osećaj te „zaglavljenosti” prava je agonija – ogromna agonija. Ljudi su voljni da streme svetlosti i nisu spremni da napuste reč Božju i pravi put. Ipak, istinu ne prihvataju i Božje reči ne mogu da sprovedu u delo, ostajući nesposobni da odbace ropstvo i kontrolu svoje iskvarene sotonske naravi. Konačno, mogu samo da žive u agoniji, bez ikakve prave sreće. Zar stvari tako ne stoje? (Tako je.) U svakom slučaju, ako ljudi žele da primenjuju i da zadobiju istinu, neko vreme moraju da doživljavaju Božje reči, krećući od sitnica, kako bi raspršili uticaj koji ove izreke o moralnom postupanju imaju na njihove ideje i gledišta i na njihovo stremljenje ka istini. To je ključno; ti se problemi moraju rešiti.

Ako ljudi žele da promene svoje naravi i postignu spasenje, ne samo da moraju imati rešenost, već i nesalomiv mentalni sklop. Moraju da stiču iskustvo iz svojih neuspeha i da iz svog iskustva zadobiju put primene. Kad doživite neuspeh, nemojte biti negativni i obeshrabreni i svakako nemojte odustajati. Ali ne treba ni da budete samozadovoljni kad ostvarite neki skromni napredak. Bez obzira na to u čemu doživiš neuspeh ili si pokazao slabost, to ne određuje činjenicu da u budućnosti nećeš moći da budeš spasen. Moraš da razumeš Božje namere, da ponovo staneš na svoje noge, pridržavaš se Božjih reči i nastaviš da se boriš protiv svojih iskvarenih sotonskih naravi. Čovek mora krenuti od toga što će jasno uvidi štetu i smetnje koje različiti zahtevi i izjave o moralnom postupanju, koji potiču od Sotone, donose čovekovom stremljenju ka istini. Radi se o tome da ove izreke o moralnom postupanju neprekidno vezuju i sputavaju ljudske umove, dok ujedno podstiču ljudske iskvarene naravi. Naravno, u različitoj meri, one takođe umanjuju ljudsko prihvatanje istine i Božjih reči, navodeći ljude da sumnjaju u istinu i da joj se opiru. Jedna od tih izreka je i: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Ova filozofija za ovozemaljsko ophođenje se ukorenila u nezrelim ljudskim dušama i ljudi su u svom posmatranju drugih i načinu postupanja prema onome što se oko njih događa nesvesno pod uticajem takvih ideja i gledišta. Te ideje i gledišta neprimetno zabašuruju i prikrivaju naravi rđavosti, lažljivosti i zlonamernosti među ljudskim iskvarenim naravima. Ne samo da ne uspevaju da reše problem iskvarenih naravi, već ljude navode da budu znatno više lukavi i lažljivi, dodatno pogoršavajući iskvarene ljudske naravi. U najkraćem, te izreke o moralnom postupanju i filozofije za ovozemaljsko ophođenje iz tradicionalne kulture ne samo da utiču na ljudske misli i gledišta, već imaju i dubok uticaj na ljudske iskvarene naravi. Stoga je neophodno shvatiti uticaj koji takve ideje i gledišta tradicionalne kulture, poput „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, imaju na ljude. To se ne sme zanemariti.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali prvenstveno o tome da li, nakon što među ljudima dođe do svađa, tim svađama treba pristupiti korišćenjem izreka i gledišta tradicionalne kulture ili im treba pristupiti u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima; o tome da li gledišta tradicionalne kulture mogu da reše probleme ili su to Božje reči i istina koji mogu da reše čovekove probleme. Nakon što ljudi ove stvari jasno uvide, napraviće pravi izbor i biće im lakše da svađe sa drugima rešavaju shodno istini u Božjim rečima. Kad se takvi problemi reše, tada će u osnovi biti rešen i problem kojim izreka o moralnom postupanju „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” utiče na ljudske misli i sputava ih. Takve ideje i gledišta makar neće uticati na ljudsko ponašanje; ljudi će moći da se oslobode iz Sotonine mreže navođenja na pogrešan put, da zadobiju istinu iz Božjih reči, da pronađu istina-načela za komunikaciju s ljudima i da Božje reči učine svojim životom. Već i samo razlučivanje i razaznavanje, prema Božjim rečima, pogrešnih gledišta tradicionalne kulture i okova i ropstva sotonskih filozofija čoveku omogućavaju da shvati istinu i postigne razboritost. To mu omogućava da odbaci uticaj Sotone i oslobodi se iz ropstva greha. Na taj način, Božje reči i istina postaju tvoj život, zamenjujući onaj tvoj stari život, čiju su suštinu činile sotonske filozofije i naravi. Tada ćeš postati drugačija osoba. Iako si u osnovi to i dalje ti, pojavila se nova osoba, ona koja uzima Božje reči i istinu kao svoj život. Da li ste spremni da budete takve osobe? (Da.) Bolje je biti takva osoba – makar ćete biti srećni. Nakon što istinu prvi put počneš da primenjuješ, biće poteškoća, prepreka i boli, ali ako za rešavanje svojih poteškoća možeš da tražiš istinu sve dok ne uspostaviš uporište u Božjim rečima, bol će zatim prestati i u životu ćeš biti srećniji i opušteniji. Zašto to kažem? Zato što će se uticaj i kontrola tih negativnih stvari u tebi postepeno smanjivati i, uporedo s tim, sve više i više Božjih reči i istine će ulaziti u tebe, a otisak Božjih reči i istina u tvom srcu postajaće sve dublji. Tvoja svest u traženju istine postaće jača i željnija, a kad ti se stvari budu događale, tvoj unutrašnji put, smer i cilj primene bivaće sve jasniji; i dok se u tebi bude odvijala borba, pozitivne stvari će postizati sve veće preimućstvo. Neće li se tada povećati sreća u tvom životu? Zar se neće povećati spokoj i radost koje dobijaš od Boga? (Hoće.) U tvom životu biće sve manje stvari koje će te navoditi da budeš uznemiren, izmučen, utučen i ogorčen, između ostalih negativnih emocija. Umesto ovih stvari, Božje reči će postati tvoj život, donoseći ti nadu, sreću, radost, slobodu, oslobođenje i čast. Nakon što se ove pozitivne stvari uvećaju, ljudi će se u potpunosti promeniti. Kad nastupi taj trenutak, proveri kako se osećaš, pa te stvari uporedi sa tim kako je bilo pre: nisu li one sasvim drugačije od tvog prethodnog načina života? Tek kad odbacite Sotoninu mrežu i njegove iskvarene naravi, njegove misli i gledišta, kao i njegove različite metode, stanovišta i filozofska načela za posmatranje ljudi i stvari, za sopstveno ponašanje i delovanje – tek kad te stvari u potpunosti odbacite i budete u stanju da primenjujete istinu i da posmatrate ljude i stvari, ophodite se prema drugima i sa njima komunicirate u skladu s Božjim rečima, da u Njegovim rečima iskusite koliko je zaista dobro prema ljudima se ophoditi u skladu sa istina-načelima i živeti lagodnim i radosnim životom – u tom trenutku ćete postići istinsku sreću.

Danas smo u zajedništvu razgovarali o izreci o moralnom postupanju „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” i analizirali smo je. Shvatate li probleme koji postoje u samoj ovoj izreci? (Da.) Da li onda ujedno razumete koji su Božji zahtevi prema ljudima? (Da.) Pošto ste to razumeli, kako ćete ih konačno realizovati u sebi? Tako što nećete biti impulsivni kad vas nešto zadesi ili tako što ćete uporište potražiti u tradicionalnoj kulturi; ili tako što ćete ga potražiti u društvenim tokovima ili u javnom mnjenju; ili, naravno, tako što ćete to uporište potražiti u zakonskim odredbama. Umesto toga, potražite uporište u Božjim rečima. Nije važno koliko je duboko ili površno vaše shvatanje istine; dovoljno je da ono može da reši problem. Moraš jasno uvideti da živiš u zlom i opasnom svetu. Ako ne razumeš istinu, možeš samo da se povedeš za društvenim tokovima i budeš uvučen u vrtlog zla. Prema tome, kad te nešto zadesi, šta prvo treba da učiniš, ma šta da je u pitanju? Prvo moraš da se smiriš, da se umiriš pred Bogom i da često čitaš Njegove reči. To će ti omogućiti jasnoću pogleda i misli, da jasno uvidiš da Sotona kvari ljudski rod i navodi ga na pogrešan put, i da je Bog došao da ovaj ljudski rod spase od uticaja Sotone. To je, naravno, najosnovnija lekcija koju treba da naučiš. Moraš da se moliš Bogu, od Njega tražiš istinu i da Ga zamoliš da te usmerava – da te usmerava u pravcu čitanja Njegovih reči od značaja, da te usmerava u pravcu dobijanja relevantnog prosvećenja i prosvetljenja, tako da shvatiš suštinu stvari koja se dešava pred tobom i način na koji treba da je posmatraš i rešiš. Zatim, da bi se sa tom stvari suočio i rešio je, upotrebi metod kome te je Bog naučio i koji ti je saopštio. Treba sasvim i u potpunosti da se osloniš na Boga. Neka Bog vlada; neka Bog bude Gospodar. Nakon što si se smirio, nije reč o tome da treba da koristiš sopstveni um da razmotriš koju tehniku ili metodu da upotrebiš, niti je reč o tome da treba da deluješ prema sopstvenom iskustvu ili prema sotonskim filozofijama i smicalicama. Već je reč o tome da treba da sačekaš Božje prosvećenje i usmeravanje Njegovih reči. Moraš da otpustiš svoju volju, da ostaviš po strani svoje misli i gledišta, da pun poštovanja dođeš pred Boga, saslušaš reči koje ti On govori, istine koje ti govori i učenja koja ti pokazuje. Zatim moraš da se smiriš, detaljno razmisliš i molitveno iznova iščitavaš reči kojima te je Bog naučio, tako da tačno shvatiš šta Bog želi da učiniš i šta treba da uradiš. Ako možeš jasno da shvatiš na šta Bog zaista misli i koja su Njegova učenja, onda prvo treba da se zahvališ Bogu što ti je uredio okruženje i pružio mogućnost da proveriš Njegove reči, pretvoriš ih u stvarnost i proživiš ih, tako da u tvom srcu postanu život i tako da ono što proživljavaš može da posvedoči da su Božje reči istina. Naravno, dok budeš rešavao ove probleme, možda bude uspona i padova, poteškoća i nedaća, kao i nekih bitaka, i nekih tvrdnji i zapažanja različitih ljudi. Međutim, sve dok si siguran da su Božje reči sasvim jasne o tim problemima i da su ono što razumeš i čemu si poslušan Božja učenja, tada bez oklevanja treba da ih sprovedeš u delo. Ne treba da te ometaju tvoje okruženje niti ijedna osoba, događaj ili stvar. Treba da ostaneš postojan u svom stavu. Pridržavanje istina-načela nije nadmenost ni samopravednost. Jednom kad si razumeo Božje reči i kad posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ u skladu sa Njegovim rečima, i u stanju si da se bez ikakvih promena pridržavaš načela, ti primenjuješ istinu. To je vrsta stava i rešenosti koju treba da poseduju oni koji primenjuju istinu i ka njoj streme.

U zajedništvu smo u dovoljnoj meri razgovarali o problemima u vezi sa izrekom „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Da li vam je i dalje teško da te probleme shvatite? Da li ste kroz današnji razgovor u zajedništvu i raščlanjivanje u potpunosti shvatili ovu izreku tradicionalne kulture o moralnom postupanju? (Da.) Na osnovu sasvim novog shvatanja koje imate, da li i dalje smatrate da ova izreka predstavlja istinu i pozitivnu stvar? (Ne.) Moguće je da je uticaj ove izreke na ljude još uvek duboko prisutan u njihovom umu, u njihovoj podsvesti, ali su kroz današnji razgovor u zajedništvu ljudi u svojim mislima i podsvesti napustili ovu izreku o moralnom postupanju. Prema tome, hoćeš li je se i dalje pridržavati u svojoj komunikaciji sa drugima? Kad se suočiš sa nekom svađom, šta treba da uradiš? (Prvo treba da napustimo ovu sotonsku filozofiju „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Treba smireno da dođemo pred Boga da se pomolimo i tražimo istinu, i da u Božjim rečima potražimo istina-načela koja treba da sprovedemo u delo.) Da u zajedništvu ne razgovaramo o tim stvarima, smatrali biste da ljude i stvari nikada niste posmatrali i da se niste ponašali ni delovali u skladu sa moralnim kriterijumom „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Sada kad je ovaj problem razotkriven, proveri i sȃm da li si pod uticajem takvih ideja i gledišta nakon što te nešto slično zadesi, odnosno, da li ove stvari postoje u tvojim idejama i gledištima. U tom trenutku prirodno ćeš otkriti da postoji mnogo toga u čemu si pod uticajem takvih ideja i gledišta, a to znači da si, u mnogim okruženjima i kada se mnoge stvari dese, i dalje pod uticajem takvih ideja i gledišta i da su se oni duboko ukorenili u tvojoj duši, te da nastavljaju da zapovedaju tvojim rečima i delima i da komanduju tvojim mislima. Ako ovo nisi uvideo i na taj problem ne obratiš pažnju ili se njime ne pozabaviš, sasvim ga sigurno nećeš biti svestan i nećeš znati da li si pod uticajem takvih ideja i gledišta. Kad se zaista pozabaviš tim problemom i marljivo mu se posvetiš, otkrićeš da otrovi tradicionalne kulture često kuljaju u tvom umu. Ne radi se o tome da ih nemaš, već da ih ranije nisi ozbiljno shvatao, odnosno da nisi sasvim uspevao da shvatiš šta je tačno suština tih izreka iz tradicionalne kulture. Dakle, šta treba da uradite da biste u dubini svog uma postali svesni takvih problema? Morate da naučite da razmišljate i da razmatrate. Kako čovek treba da razmišlja i da razmatra? Ta dva pojma zvuče vrlo jednostavno; pa, kako ih treba shvatiti? Recimo, na primer, da među nekim ljudima koji istražuju istiniti put širiš jevanđelje i svedočiš o Bogu. Oni su isprva možda spremni da slušaju, ali nakon nekog vremena zajedničkog razgovora s njima, pojedini od njih više ne žele da slušaju. U tom trenutku ćeš sigurno pomisliti: „Šta se ovde dešava? Zar moja beseda nije sasvim prilagođena njihovim predstavama i problemima? Ili u zajedništvu nisam govorio jasno i razumljivo o istini? Ili ih je uznemirila neka glasina ili laž koju su čuli? Zašto neki od njih više neće da istražuju? U čemu je tačno problem?” Ovo je razmišljanje, zar ne? Promišljanje o problemu uzimajući u obzir svaki aspekt, bez izostavljanja ijedne pojedinosti. Šta ti je cilj dok uzimaš u obzir ove stvari? Da pronađeš koren i suštinu problema, i da ga zatim rešiš. Bez obzira na to koliko o njima razmišljaš, ako ne možeš da nađeš rešenja za ove probleme, treba da pronađeš nekoga ko razume istinu i da ih potražiš od njega. Posmatraj kako on širi jevanđelje i svedoči o Bogu i kako postiže tačan osećaj za glavne predstave onih ljudi koji istražuju i kako ih zatim, u skladu sa Božjim rečima, razrešava u zajedničkom razgovoru o istini. Zar se tako ne stupa u akciju? Razmatranje je prvi korak; stupanje u akciju je drugi. Razlog stupanja u akciju je da se proveri da li je problem koji razmatraš onaj pravi, da li si skrenuo sa kursa. Kad ustanoviš odakle potiče problem, počećeš da ispituješ da li je problem koji razmatraš ispravan ili pogrešan. Zatim se usmeri na rešavanje problema za koji si potvrdio da je onaj pravi. Na primer, kad ljudi koji istražuju istiniti put čuju glasine i laži i stvaraju predstave, onda im pročitaj Božje reči na način usmeren tačno na njihove predstave. Jasnim razgovorom u zajedništvu o istini, temeljno raščlani i razreši njihove predstave i otkloni prepreke u njihovom srcu. Tada će biti spremni da nastave sa istraživanjem. Tako počinje da se rešava problem, zar ne? Prvi korak je razmatranje problema, da o njemu razmišljaš i u svom umu temeljno utvrdiš njegovu suštinu i osnovni uzrok. Nakon što potvrdiš šta je tačno problem, počni da ga rešavaš prema Božjim rečima. Na kraju će, kad problem bude rešen, cilj biti postignut. Prema tome, da li izjave o moralnom postupanju, kao što je „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, i dalje postoje u tvojim mislima i gledištima ili ne postoje? (Da, postoje.) Kako se ti problemi rešavaju? Moraš da razmotriš sve što ti se uobičajeno dešava. To je ključni korak. Prvo razmisli o tome kako si se ponašao kad su ti se ranije događale takve stvari. Da li su u tebi preovladavale izreke kao što je „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”? I ako jesu, kakve su ti bile namere? Šta si govorio? Šta si radio? Kako si postupao? Kako si se ponašao? Nakon što se smiriš i razmotriš te stvari, otkrićeš određene probleme a da toga nisi ni svestan. U tom trenutku, treba da tražiš istinu i da u zajedništvu razgovaraš s drugima, i da ove probleme rešiš u skladu sa odgovarajućim rečima Božjim. U svom stvarnom životu nastoj da u potpunosti napustiš ta pogrešna gledišta koja zagovara tradicionalna kultura, a zatim usvoji Božje reči i istinu kao načela za komunikaciju s ljudima, i odnosi se prema ljudima, događajima i stvarima u skladu sa istina-načelima. To je način rešavanja problema, raščlanjivanjem raznih ideja, gledišta i izreka tradicionalne kulture prema Božjim rečima, a zatim, na osnovu posledica ljudskog pridržavanja ovih pogrešnih gledišta, potpuno jasno uviđanje da li je tradicionalna kultura zaista pozitivna i ispravna. Zatim ćeš jasno uvideti da izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” predstavlja samo tehniku ponašanja izbegavanjem koju ljudi usvajaju kako bi očuvali svoje međusobne odnose. Međutim, ako se ljudska priroda-suština ne promeni, mogu li ljudi na duge staze međusobno da se slažu? Stvari će se pre ili kasnije raspasti. Prema tome, u ljudskom svetu nema pravih prijatelja – biti u stanju da naprosto održavaš fizički odnos već je i samo po sebi prilično dobro. Ako ljudi imaju malo savesti i razuma i ako su dobrodušni, s drugima mogu da održavaju površan odnos, a da se on ne raspadne; ako su u svojoj ljudskosti rđavi, podmukli i pokvareni, nema načina da se druže s drugima, i međusobno mogu samo da se iskorišćavaju. Pošto se jasno sagledaju ove stvari – odnosno, nakon što se jasno uvidi ljudska priroda-suština – u osnovi se može odrediti metod koji ljudi treba da usvoje u svojim međusobnim interakcijama, a on može biti tačan, nepogrešiv i u skladu sa istinom. Sa svojim iskustvom Božjeg suda i grdnje, Božji izabrani narod sada može da vidi ponešto od suštine ljudskosti. Prema tome, u interakcijama među ljudima – odnosno, u normalnim međuljudskim odnosnima – oni mogu da vide zašto je važno biti poštena osoba i da je ophođenje prema ljudima u skladu sa Božjim rečima i istinom najviše načelo i najmudriji metod. On ljudima nikada neće nanositi muku i bol. Ipak, u svojoj duši, ljudi će neizbežno imati nekakvo zaziranje kad dožive Božje reči i primenjuju istinu, utoliko što će se iskvarene naravi često pojavljivati da ih ometaju i sprečavaju u primeni istine. Te mnogoznačne ideje, osećanja i gledišta koje stvaraju ljudske iskvarene naravi uvek će te u različitoj meri sprečavati da istinu i Božje reči sprovodiš u delo, i dok se to bude događalo, a da toga nisi ni svestan, suočavaćeš se sa brojnim smetnjama i preprekama u primeni istine. Kad se te prepreke pojave, više nećeš govoriti, kao što je slučaj sada, da je primena istine jednostavna. Nećeš to reći tako spremno. U tom trenutku, patićeš i bićeš tužan, bez želje za hranom i nemoćan da zaspiš. Neki ljudi možda čak ustanove da je vera u Boga previše teška, pa će poželeti da odustanu. Uveren sam da su mnogi ljudi izrazito patili kako bi primenjivali istinu i ušli u stvarnost, da su orezivani nebrojeno puta, da su u svom srcu vojevali mnoge bitke i da su prolili brojne suze. Zar nije tako? (Da.) Prolazak kroz ove muke je neophodan proces i svako, bez izuzetka, kroz njega mora da prođe. U Doba zakona David je pogrešio, a kasnije se pokajao i ispovedio Bogu. Koliko je plakao? Kako je to opisano u izvornom tekstu? („Od jecanja sasvim sam klonuo; svu noć ležaj ja plačem natapam, i svoj krevet suzama oblivam” (Psalmi 6:6).) Koliko je samo suza morao proliti da bi ležaj plačem natopio? To pokazuje neizmernost i dubinu kajanja i muke koje je tada osećao. Da li ste i vi prolili tako mnogo suza? Niste prolili ni stoti deo njegovih suza, a to pokazuje da je stepen u kome mrzite svoje iskvarene naravi, telo i prestupe daleko od dovoljnog, i da su vaša odlučnost i istrajnost u primeni istine daleko od dovoljnih. Još uvek niste dorasli merilu; daleko ste od dostizanja Petrovog ili Davidovog nivoa. Hajde da na ovom mestu završimo današnji razgovor u zajedništvu.

16. april 2022. godine