Već neko vreme u zajedništvu razgovaramo o temi moralnog postupanja. Poslednji put smo razgovarali o sledećoj rečenici: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Danas razgovaramo o izreci „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, što je još jedan od zahteva tradicionalne kulture za moralno postupanje ljudi. Kojih se aspekata moralnog postupanja ljudi ova izreka dotiče? Da li ona zahteva od ljudi da budu velikodušni i tolerantni? (Da.) To je zahtev koji se odnosi na širokogrudost ljudskosti. Koji je kriterijum za taj zahtev? Koja je ključna tačka? (Popusti kad god možeš.) Tako je, radi se o tome da treba biti popustljiv kad god je to moguće, i ne biti agresivan toliko da ljudima ne ostavljaš izlaz. Ova izreka o moralnom postupanju zahteva od ljudi da budu velikodušni i da ne budu sitničavi. Kada se družite sa ljudima ili se bavite svojim poslom, ako dođe do razmirice ili sukoba ili zameranja, nemojte biti previše zahtevni, preterani ili grubi u odnosima sa onim ko vas je uvredio. Budite blagi kada je to potrebno, širokogrudi kada je to potrebno i imajte obzira prema svetu i prema ljudskom rodu. Jesu li ljudi toliko širokogrudi? (Nisu.) Ljudi nisu toliko širokogrudi. Ljudi nisu sigurni koliko je jaka sposobnost ljudskog instinkta da izdrži tako nešto i u kojoj meri je to normalno. Koji je osnovni stav normalnog čoveka prema nekome ko ga je povredio, poneo se neprijateljski ili povredio njegove interese? Taj stav je mržnja. Kada se mržnja javi u srcima ljudi, jesu li oni sposobni da „popuste kad god mogu”? To nije lako postići, a većina ljudi to i ne može da postigne. Kada je reč o većini, da li mogu da se oslone na savest i razum koje poseduju u svojoj ljudskosti da bi bili blagi prema drugoj osobi i da zaborave prošlost? (Ne mogu.) Ali nije u potpunosti tačno reći da to ne može da se postigne. Zašto nije u potpunosti tačno? Sve zavisi od toga u čemu je problem i koliko je on bitan ili nebitan. Problemi takođe imaju različite stepene ozbiljnosti, pa zavisi od toga koliko je ozbiljan. Ako te neko s vremena na vreme usmeno uvredi, ukoliko si neko ko ima savest i razum, pomislićeš: „Nije on zlonameran. On ne misli stvarno to što kaže, već samo lupeta. Zarad svih godina poznanstva, zarad toga i toga, ili zarad ovoga ili onoga, neću mu zameriti. Što kaže narod: ’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’. To je bila samo jedna primedba, nije povredila moj ponos niti moje interese, a kamoli uticala na moj status ili buduće izglede, pa ću je prećutati.” Kada se suoče sa tako nebitnim stvarima, ljudi mogu da se pridržavaju izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Ali ako neko zaista nanese štetu tvojim vitalnim interesima ili tvojoj porodici, ili ako šteta koju ti oni nanose utiče na tvoj život u celosti, možeš li i dalje da se pridržavaš izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? Na primer, ako ti je neko ubio roditelje i želi da ubije ostatak tvoje porodice, da li bi na nekog takvog mogao da primeniš izreku „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? (Ne, ne bih mogao.) Nijedna normalna osoba od krvi i mesa ne bi bila u stanju to da učini. Ta izreka uopšte ne može da obuzda duboko ukorenjenu mržnju u ljudima i, naravno, još manje može da utiče na njihove stavove i mišljenja po tom pitanju. Ako neko nanosi štetu tvojim interesima ili utiče na tvoje buduće izglede, bilo namerno ili ne, ili ako ti nanosi fizičku štetu, bilo namerno ili na neki drugi način, onesposobljavajući te ili nanoseći ti rane, ili ako negativno utiče na tvoju psihu i pogađa te duboko u srce, možeš li da se pridržavaš izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? (Ne mogu.) Ne možeš. Dakle, tradicionalna kultura zahteva od ljudi da budu tolerantni i velikodušni u svom moralnom postupanju, ali mogu li ljudi to da učine? To nije lako postići. Zavisi od toga kolika je šteta nanesena i koliko je uticala na pogođenu osobu, i da li njena savest i razum mogu to da izdrže. Ako šteta nije velika i osoba može to da podnese, i stvar ne ide dalje od onoga što njena ljudskost može da izdrži, što znači da kao normalna odrasla osoba može da istrpi te stvari, a ljutnja i mržnja mogu da se odagnaju, i relativno je lako to otpustiti, onda može da bude tolerantna i blaga prema drugoj osobi. To možeš učiniti bez ikakvih tradicionalnih izreka o moralnom postupanju koje bi te obuzdale, naučile ili usmeravale u tome šta da radiš, jer je to nešto što normalna ljudskost poseduje i što je ostvarivo. Ako te to nije previše povredilo ili imalo veliki fizički, psihički i duhovni uticaj na tebe, onda to možeš lako da postigneš. Međutim, ako je to na tebe imalo veliki fizički, psihički i duhovni uticaj, tako da te čitavog života tišti, često te čini depresivnim i ogorčenim, često se zbog toga osećaš čemerno i utučeno i zbog toga ljudsku rasu i ovaj svet posmatraš sa odbojnošću i nemaš mira ili sreće u srcu, i živiš praktično ceo svoj život opsednut mržnjom, to jest, ako je ta stvar prevazišla ono što normalna ljudskost može da podnese, onda ti je kao nekome ko ima savest i razum veoma teško da popustiš kad god možeš. Ako neki ljudi to mogu, to su izuzetni slučajevi, ali šta mora da bude osnova toga? Kakvi uslovi moraju da budu ispunjeni? Neki kažu: „Onda bi trebalo da prihvate budizam i otpuste mržnju da bi postigli stanje Bude.” To može biti put ka oslobođenju među običnim ljudima, ali to je samo oslobođenje. Šta uopšte znači taj termin „oslobođenje”? To znači kloniti se zemaljskih razmirica, mržnje i ubijanja i ima značenje izreke „daleko od očiju, daleko od srca”. Ako se kloniš takvih stvari i ne možeš da ih vidiš, onda će one malo uticati na tvoja najdublja osećanja i postepeno će, s vremenom, izbledeti iz tvog sećanja. Ali to nije pridržavanje izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Ljudi nisu u stanju da budu blagi ili da opraštaju i tolerišu tu stvar i da je jednom za svagda otpuste. Te stvari su samo izbledele iz najdubljih dubina ljudskih srca i više im nisu bitne. Ili ljudi samo zbog nekih budističkih učenja nerado prestaju da žive u mržnji i da se upliću u ta svetovna osećanja ljubavi i mržnje. To je samo pasivno prisiljavanje sebe da se držimo podalje od tih mesta sukoba i svađa bremenitih ljubavlju i mržnjom, ali to ne znači da se može primeniti izreka „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Zašto je tako? Što se tiče normalne ljudskosti, ako se čoveku dogodi nešto što nanese ozbiljnu štetu njegovom telu, umu i duši, kao što je nepodnošljiv pritisak ili povreda, onda on to ne može da podnese bez obzira na kapacitete koje poseduje. Na šta mislim kada kažem „ne može da podnese”? Na to da čovekova normalna ljudskost, ideje i pogledi nisu u stanju da se odupru ili da odagnaju te stvari. Na jeziku ljudskog roda, to se može opisati kao da oni ne mogu to da podnesu, da to prevazilazi granice ljudske tolerancije. Na jeziku vernika, to se može opisati kao da oni naprosto ne mogu to da shvate, da ga prozru niti prihvate. Dakle, pošto ne postoji nikakav način da se odupremo ili da odagnamo to osećanje mržnje, da li je moguće pridržavati se izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? (Nije moguće.) Koja je implikacija nemogućnosti da se to postigne? Da normalna ljudskost ne poseduje tu vrstu širokogrudosti. Na primer, recimo da je neko ubio tvoje roditelje i poubijao celu tvoju porodicu, da li bi mogao da otpustiš tako nešto? Da li je moguće odagnati takvu mržnju? Da li bi mogao da gledaš na svog neprijatelja kao što bi gledao na obične ljude, ili da misliš na svog neprijatelja kao što bi mislio o običnim ljudima, bez ikakvog osećanja u telu, umu ili duhu? (Ne bih mogao.) Niko to ne može, osim ako ne veruje u budizam i lično ne svedoči karmi, kako bi mogao da se odrekne ideje ubijanja iz osvete. Neki kažu: „Ja sam dobronameran, pa ako je neko ubio moje roditelje, mogao bih da budem popustljiv prema njemu i ne bih mu se svetio, jer baš verujem u karmu. Izreka ’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’ pogađa u srž: ako osveta izaziva osvetu, da li će joj ikada doći kraj? Osim toga, on je već priznao svoju grešku i čak je pao na kolena preda mnom i molio me za oproštaj. Rezultat je sada poravnat, biću blag prema njemu!” Da li ljudi mogu da budu tako velikodušni? (Ne mogu.) Ne mogu to da učine. Zanemarujući ono što bi mu uradio kada bi ga uhvatio, ti i pre nego što ga uhvatiš, svaki dan imaš samo jednu misao – osvetu. Pošto te je to mnogo povredilo i mnogo uticalo na tebe, ti to kao normalna osoba sigurno nećeš zaboraviti dokle god si živ. Čak i u snovima ćeš videti slike svoje ubijene porodice i sebe kako se svetiš. To bi moglo da utiče na tebe do kraja života, do tvog poslednjeg daha. Takva mržnja naprosto ne može da se otpusti. Naravno, ima i nešto manje ozbiljnih slučajeva od tog. Na primer, pretpostavimo da te neko ošamari u javnosti, osramoti i ponizi pred svima i uvredi te bez razloga. Od tada te mnogi ljudi gledaju s nipodaštavanjem, pa ti se čak i rugaju, tako da se stidiš da budeš u društvu ljudi. To je mnogo manje ozbiljno od ubijanja roditelja i članova porodice. Čak i tada je teško pridržavati se izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, jer su te stvari koje su ti se dogodile već izvan opsega tolerancije normalne ljudskosti. One su ti nanele veliku fizičku i psihičku štetu i u velikoj meri povredile tvoje dostojanstvo i ličnost. Nema načina da ih zaboraviš ili otpustiš, tako da ti je veoma teško da se pridržavaš izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” – što je normalno.

Gledajući ove aspekte o kojima smo upravo razgovarali, izreka o moralnom postupanju „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, koja se spominje u tradicionalnoj kineskoj kulturi, je doktrina koja obuzdava i prosvećuje ljude. Može da reši samo manje sporove i trivijalne sukobe, ali nema nikakvog dejstva kada su u pitanju ljudi koji osećaju duboku mržnju. Da li ljudi koji su plasirali taj zahtev zaista razumeju čovekovu ljudskost? Moglo bi se reći da ljudi koji su plasirali taj zahtev ni u kom slučaju nisu svesni koliki je opseg tolerancije ljudske savesti i razuma. Radi se o tome da plasiranje te teorije može da učini da izgledaju prefinjeno i plemenito i da im zavredi odobravanje i laskanje ljudi. Činjenica je da oni vrlo dobro znaju da ako neko povredi dostojanstvo ili ličnost osobe, ako povredi njihove interese, ili čak utiče na njihove buduće izglede i ceo njihov život, onda iz perspektive ljudskosti, uvređena strana mora da se osveti. Bez obzira na to koliko savesti i razuma ima, ona to neće podneti mirna srca. U najboljem slučaju, samo će se stepen i način njene osvete razlikovati. U ovom stvarnom društvu, u ovom izuzetno mračnom i zlom društvenom okruženju i društvenom kontekstu u kojem ljudi žive, gde ljudska prava ne postoje, ljudi nikada nisu prestali da se bore ni da ubijaju jedni druge, samo zato što mogu da se osvete kad god su povređeni. Što su ozbiljnije povređeni, to je jača njihova želja za osvetom i okrutnije metode koje će u osveti koristiti. Dakle, kakve će tendencije da preovladavaju u ovom društvu? Šta će biti sa odnosima među ljudima? Zar ovo društvo neće biti preplavljeno ubistvima i odmazdom? Stoga, osoba koja je plasirala taj zahtev govori ljudima na veoma prikriven način da se ne svete, koristeći tu izreku o moralnom postupanju – „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” – da bi obuzdao njihovo ponašanje. Kad god ljudi trpe nepravdu, ili je njihova ličnost uvređena ili je njihovo dostojanstvo povređeno, ta izreka o moralnom postupanju utiče na takve ljude tako što ih tera da dvaput razmisle pre nego što deluju i sprečava ih da budu nagli i da preterano reaguju. Ako bi ljudi u ovom društvu želeli da se osvete kad god pretrpe nepravdu, bez obzira na to da li je ona sprovedena od strane države, društva ili ljudi sa kojima dolaze u kontakt, zar onda ne bi bilo teško upravljati ovom ljudskom rasom i ovim društvom? Gde god ima mnogo ljudi, svađe su neizbežne, a osvete su uobičajena pojava. Zar onda ne bi ova ljudska rasa i ovo društvo bili u haosu? (Bili bi.) Da li je vladarima lako da upravljaju društvom u haosu? (Ne, nije im lako.) Iz tog razloga, ti takozvani vaspitači društva i mislioci plasiraju izreku o moralnom postupanju „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” kako bi ohrabrili i prosvetili ljude, tako da kad god su izloženi bilo kakvoj nepravdi ili diskriminaciji, uvredama, ili čak zlostavljanju ili gaženju, bez obzira na to koliko je velika njihova duhovna ili fizička patnja, ne razmišljaju odmah o odmazdi, već o ovoj klasičnoj maksimi o moralu: „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, čineći da nesvesno prihvate ograničenja ovih reči o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi, čime efikasno obuzdavaju svoje misli i ponašanje, i odagnaju mržnju koju gaje prema drugima, prema državi i prema društvu. Kada se odagnaju neprijateljstvo i bes koje ljudskost neminovno poseduje, kao i instinktivne misli o odbrani nečijeg dostojanstva, da li će se borba i osvete među ljudima u ovom društvu značajno smanjiti? (Hoće.) Na primer, neki kažu: „Hajde da prestanemo s tim, sukob se mnogo lakše rešava kompromisom. Kaže se: ’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’. Imao je svoje razloge da mi ubije porodicu. Za svađu je potrebno dvoje, a obe strane se drže svog načina razmišljanja. Osim toga, moja porodica je mrtva već godinama, u čemu je poenta da se to ponovo oživi? Popusti kad god možeš – ljudi moraju da nauče da budu velikodušni pre nego što mogu da otpuste svoju mržnju, i tek kada otpuste mržnju mogu da budu srećni u životu.” Ima i drugih koji kažu: „Šta je bilo, bilo je. Ako ne bude sitničav prema meni ili me ne bude neprijateljski gledao kao ranije, onda se ni ja neću svađati s njim i samo ćemo okrenuti novi list. Što kaže narod: ’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’.” Ako takvi ljudi, ko god da su, iznenada obuzdaju sebe baš kada se spremaju da se osvete, zar onda njihove reči, njihovi postupci i njihova teorijska osnova u suštini ne potiču od uticaja ideja i stavova kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? (Da.) Ima i drugih koji kažu: „Čemu sve to? Ala si ti lep primerak čoveka, ne možeš ni tako beznačajnu stvar da otpustiš! Neki veliki ljudi imaju dovoljno veliko srce da po njemu može da se jedri. U najmanju ruku, napravi mesta za malo širokogrudosti! Zar ljudi ne bi trebalo da budu malo velikodušni u životu? Odmakni se i sagledaj širu sliku, umesto da budeš sitničav. Sva ta prepirka je smešna za gledanje.” Te izreke i ideje obuhvataju neku vrstu ljudskog stava prema svetovnim stvarima, stava koji samo potiče od izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” i drugih takvih izreka iz klasičnih maksima o moralu. Ljudima su se te izreke usadile u glavu, utiču na njih i oni osećaju da te reči igraju neku ulogu u podsticanju i prosvećivanju ljudi, pa ih smatraju ispravnim i odgovarajućim.

Zašto ljudi mogu da otpuste mržnju? Koji su glavni razlozi za to? S jedne strane, na ljude utiče izreka o moralnom postupanju, koja glasi: „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. S druge strane, brine ih pomisao da ako su sitničavi, ako stalno mrze ljude i ako su netolerantni prema drugima, neće moći da steknu uporište u društvu i da će ih okolina osuditi i da će im se ljudi smejati, pa moraju s nelagodom i nevoljno da progutaju svoj bes. S jedne strane, imajući u vidu ljudski instinkt, ljudi koji žive na ovom svetu ne mogu da podnesu sve ovo tlačenje, besmislenu bol i nepravedno postupanje. Drugim rečima, nije u čovekovoj ljudskosti da može to da podnese. Stoga je nepravedno i nehumano plasirati zahtev „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. S druge strane, očigledno je da takve ideje i stavovi takođe utiču na ljude ili iskrivljuju njihove stavove i tačku gledišta o tim pitanjima, tako da nisu u stanju da se prema tome odnose na odgovarajući način i namesto toga izreke kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” smatraju ispravnim i pozitivnim. Kada su ljudi izloženi nepravdi, da bi izbegli osudu javnog mnjenja, nemaju drugog izbora nego da potisnu uvrede i nejednak tretman koji su pretrpeli i sačekaju priliku da se osvete. Iako naglas govore prijatne stvari poput „’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’. Nema veze, nema svrhe uzvraćati, bilo pa prošlo”, ljudski instinkt ih sprečava da ikada zaborave štetu koja im je tada naneta, odnosno da se ta šteta koja je naneta njihovom telu i umu nikada ne može izbrisati, niti će izbledeti. Kada ljudi kažu: „Zaboravi mržnju, s tim je svršeno, bilo pa prošlo”, to je samo fasada formirana isključivo ograničavanjem i uticajem ideja i stavova kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Naravno, ljudi su takođe ograničeni takvim idejama i stavovima utoliko što misle da ako ne uspeju da ih primene, ako nemaju srca ili širokogrudosti da budu popustljivi kad god je to moguće, onda će ih svi prezirati i osuđivati i još više diskriminisati u društvu ili u zajednici. Koje su posledice diskriminacije? Radi se o tome da kada dođeš u kontakt sa ljudima i baviš se svojim poslom, oni će reći: „Ovaj lik je uskogrud i osvetoljubiv. Budite oprezni ako imate posla s njim!” To postaje stvarna dodatna prepreka kada se baviš svojim poslom u zajednici. Zašto postoji ta dodatna prepreka? Zato što na društvo u celini utiču ideje i stavovi kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Običaji društva u celini poštuju takvo razmišljanje, a celo društvo je njime ograničeno, pod njegovim je uticajem i kontrolom, pa ako ne možeš da ga sprovedeš u delo, biće ti teško da stekneš uporište u društvu i da opstaneš unutar svoje zajednice. Zato neki ljudi nemaju drugog izbora osim da se podvrgnu takvim društvenim običajima, da slede izreke i stavove kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, i da žive patetične živote. U svetlu tih pojava, zar ti takozvani moralisti nisu imali određene ciljeve i namere kada su plasirali te izreke o moralnim idejama i pogledima? Da li su to radili da bi ljudi mogli slobodnije da žive i da bi im telo, um i duh bili slobodniji? Ili su to činili da bi ljudi živeli srećnije? Više je nego jasno da nije tako. Te izreke o moralnom postupanju uopšte ne služe potrebama normalne ljudskosti, a ponajmanje su plasirane da bi ljudi proživeli normalnu ljudskost. Umesto toga, one u potpunosti služe ambiciji vladajuće klase da kontroliše narod i da ustali sopstvenu moć. One služe vladajućoj klasi i plasirane su tako da vladajuća klasa može da drži pod kontrolom društveni poredak i običaje, koristeći ih da ograniči svaku osobu, svaku porodicu, svakog pojedinca, svaku zajednicu, svaku grupu i društvo stvoreno od različitih grupa. U takvim društvima, pod indoktrinacijom, uticajem i usađivanjem takvih moralnih ideja i pogleda, pojavljuju se i uobličavaju glavne moralne ideje i pogledi na društvo. To uobličavanje društvenog morala i društvenih običaja nije pogodnije za opstanak ljudske rase, niti je pogodnije za napredak i pročišćenje ljudske misli, niti je pogodnije za unapređenje ljudskosti. Naprotiv, zbog pojave tih moralnih ideja i pogleda, ljudsko razmišljanje je ograničeno na opseg koji se može kontrolisati. Dakle, ko tu na kraju ima koristi? Da li su to ljudi? Ili vladajuća klasa? (Vladajuća klasa.) Tako je, vladajuća klasa je ta koja na kraju ima koristi. Lakše je ljudima vladati kada takvi moralni spisi postoje kao osnova njihovog razmišljanja i moralnog postupanja, veća je verovatnoća da će biti poslušni građani kojima je lakše manipulisati, kojima je lakše upravljati različitim izrekama iz moralnih spisa u svemu što rade i lakše je upravljati društvenim sistemima, društvenim moralom, društvenim običajima i javnim mnjenjem. Na taj način, u određenoj meri, ljudi koji su podređeni istim društvenim sistemima, moralnom okruženju i društvenim običajima imaju u osnovi jednoobrazne ideje i stavove, i jednoobraznu granicu odobrenog ponašanja, jer su njihove ideje i stavovi prošli kroz obradu i standardizaciju od strane tih takozvanih moralista, mislilaca i vaspitača. Šta znači „jednoobrazno”? To znači da su svi oni kojima se vlada – uključujući tu i njihove misli i normalnu ljudskost – asimilovani i ograničeni tim izrekama iz moralnih spisa. Ljudske misli su ograničene, a istovremeno su im ograničeni i usta i mozak. Svako je prinuđen da prihvati te moralne ideje i poglede tradicionalne kulture, koristeći ih da sudi i ograničava svoje ponašanje s jedne strane, i da sudi drugima i ovom društvu s druge strane. Naravno, istovremeno ih kontroliše i javno mnjenje, koje je usredsređeno na izreke iz moralnih spisa. Ako misliš da je tvoj način obavljanja stvari u suprotnosti sa izrekom „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, osećaš se veoma uznemireno i nelagodno, i ubrzo ti pada na pamet da „ako ne uspem da budem blag kad god je to moguće, ako sam tako sitničav i uskogrud kao neki ograničeni Liliputanac, i ne mogu da otpustim ni najsitniju mržnju, nego je stalno nosim sa sobom, da li će mi se smejati? Da li će me kolege i prijatelji diskriminisati?” Dakle, moraš da se pretvaraš da si naročito velikodušan. Ako se ljudi tako ponašaju, da li to znači da se nalaze pod kontrolom javnog mnjenja? (Da.) Objektivno govoreći, duboko u tvom srcu postoje nevidljivi okovi, to jest, javno mnjenje i osuda celog društva su za tebe nevidljivi okovi. Na primer, neki ljudi znaju da je dobro verovati u Boga i da verom u Boga mogu da postignu spasenje i da verovanje u Boga znači hodati ispravnim putem i ne činiti ništa loše, ali kada počnu da veruju u Boga, ne usuđuju se da budu otvoreni u vezi s tim, niti da priznaju svoju veru, pa čak idu dotle da se ne usuđuju da šire jevanđelje. Zašto se ne usuđuju da otvoreno govore o tome i da saopšte ljudima? Da li na njih utiče celokupno okruženje? (Da.) Dakle, kakvo dejstvo i ograničenja to sveukupno okruženje ima na tebe? Zašto se ne usuđuješ da priznaš da veruješ u Boga? Zašto se ne usuđuješ čak ni da širiš jevanđelje? Pored posebnih slučajeva kao što su autoritarne zemlje, u kojima su vernici progonjeni, drugi razlog je taj što ti ne uspevaš da podneseš različite izreke koje dolaze od javnog mnjenja. Na primer, neki ljudi kažu da ćeš, kada postaneš religiozan, zanemariti svoju porodicu; neki ljudi te demonizuju, govoreći da oni koji su religiozni žele da postanu besmrtni i da se povuku iz društva; drugi kažu da vernici bez problema danima mogu da ne jedu i da ne spavaju; a ima i onih koji govore još gore stvari. Da li na početku nisi smeo da priznaš da veruješ u Boga zato što su takva mišljenja uticala na tebe? Da li ta mišljenja u celokupnom društvenom okruženju utiču na tebe? (Da.) U izvesnoj meri, ona utiču na tvoje raspoloženje i vređaju ti ponos, tako da se ne usuđuješ da otvoreno priznaš da veruješ u Boga. Pošto je ovo društvo protivno i neprijateljski nastrojeno prema vernicima i onima koji veruju u Boga, a neki ljudi čak izgovaraju nepristojne uvrede i klevete koje ne možeš da podneseš, ti se ne usuđuješ da otvoreno priznaš da veruješ u Boga, i u tajnosti, kao lopov, moraš da se iskradaš na okupljanja. Bojiš se da će te drugi oklevetati ako saznaju, tako da sve što možeš da uradiš jeste da potisneš svoje nezadovoljstvo. Tako u tišini trpiš veliku muku, ali je trpljenje sve te muke veoma poučno, stekao si jasan uvid u mnogo toga i shvatio si neke istine.

Upravo smo naširoko razgovarali u zajedništvu o izreci vezanoj za moralno postupanje: „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Iz perspektive ljudskosti, ta izreka određuje minimalno moralno postupanje koje neko treba da poseduje u smislu velikodušnosti i slobodoumnosti. U svetlu štete i uticaja na ljudska prava, dostojanstvo, integritet i humanost ljudi, činjenica je da je samo korišćenje izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, koja zvuči kao žargon pljačkaša i bandita iz podzemlja, za tešenje i ograničavanje ljudi jedna velika uvreda za ljude koji imaju savest i razum i to je nehumano i nemoralno. Normalna ljudskost sama po sebi poseduje radost, bes, tugu i sreću. Neću više govoriti o radosti, tuzi i sreći. Bes je takođe emocija koju normalna ljudskost poseduje. U kojim okolnostima bes nastaje i ispoljava se normalno? Kada se ispolji bes normalne ljudskosti – to jest, kada su ljudski integritet, dostojanstvo, interesi i njihov duh i um povređeni, zgaženi i uvređeni, oni će se prirodno i instinktivno naljutiti, izazivajući ogorčenje ili čak mržnju – to je razlog zašto nastaje bes i to je njegovo konkretno ispoljavanje. Neki ljudi se razbesne bez razloga. Neka sitnica može da izazove njihov gnev ili može da im padne mrak na oči kada neko slučajno kaže nešto što ih uvredi. Previše su prgavi, zar ne? Nijedna od tih stvari se ne odnosi na njihov duh, integritet, dostojanstvo, ljudska prava ili duhovni svet, ali za tren oka mogu da se razbesne, što je možda zato što su toliko prgavi. Nije normalno osećati gnev prema svemu i svačemu. Ovde govorimo o ogorčenju, gnevu, besu i mržnji koje ispoljava normalna ljudskost. To su neke od instinktivnih reakcija ljudi. Kada su integritet, dostojanstvo, ljudska prava i duh osobe pogaženi, uvređeni ili povređeni, ta osoba postaje ozlojeđena. Ta ozlojeđenost nije trenutni napad gneva, niti je trenutni osećaj, već je normalna ljudska reakcija kad god su integritet, dostojanstvo i duh osobe duboko povređeni. Pošto je to normalna ljudska reakcija, može se reći da je ona opravdana i razumna, tako da to nije zločin i ne treba je ograničavati. Što se tiče problema koji su toliko povredili ljude, njih treba rešiti i pravedno se nositi s njima. Ako stvar ne može da se reši ni razumno ni pravedno, a od ljudi se nerazumno očekuje da sprovedu u delo izreku „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, to je nemoralno i nehumano prema žrtvi i nešto čega bi ljudi trebalo da budu svesni.

O čemu smo sve razgovarali u vezi sa izrekom o moralnom postupanju „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? Hajde da rezimiramo. Suština ove izreke je ista kao i kod drugih izreka o moralnom postupanju. Sve one služe vladajućoj klasi i društvenim običajima – ne plasiraju se iz perspektive ljudskosti. Reći da ti moralni spisi služe vladajućoj klasi i društvenim običajima može biti donekle izvan opsega onoga što bi trebalo da razumete i da budete u stanju da postignete kroz svoju veru u Boga, iako je to donekle dostižno onima koji nešto znaju o politici, društvenim naukama i ljudskoj misli. Iz perspektive ljudskosti, to jest, iz tvoje sopstvene perspektive, kako treba da se nosiš sa takvim stvarima? Na primer, pretpostavimo da si prethodno bio uhapšen, zatvoren i mučen zbog svoje vere. Nekoliko dana i noći velika crvena aždaja nije ti dozvoljavala da spavaš i mučila te je skoro do smrti. Bez obzira na to da li si muškarac ili žena, tvoje telo i um trpeli su sve vrste zlostavljanja i mučenja, a bio si i vređan, ismevan i napadan od strane tih đavola koji su koristili sve vrste poganog i bogohulnog jezika. Nakon što si pretrpeo tu muku, šta osećaš prema ovoj zemlji i ovoj vladi? (Mržnju.) To izaziva mržnju, mržnju prema ovom društvenom poretku, mržnju prema ovoj vladajućoj partiji i mržnju prema ovoj zemlji. Nekada si osećao ogromno poštovanje kad god bi ugledao policiju, ali nakon što si bio podvrgnut njihovom progonu, mučenju i skrnavljenju, taj nekadašnji osećaj poštovanja je nestao, a tvoje srce je ispunjeno jednom rečju – mržnja. Mržnja zbog njihovog nedostatka ljudskosti, mržnja zbog njihove potpune bezobzirnosti i mržnja zbog toga što su oni životinje, đavoli i Sotone. Iako si mnogo propatio zato što te je policija mučila, oskvrnjivala i vređala, ti si video njihovo pravo lice i video si da su svi oni zveri u ljudskoj koži i đavoli koji mrze istinu i mrze Boga, tako da si pun mržnje prema njima. To nije lična mržnja ili lična zamerka, to je rezultat jasnog sagledavanja njihove zle suštine. To nije nešto što si izmislio, zaključio ili odredio, to su sva ona sećanja na njih kako te vređaju, skrnave i progone – uključujući svaki njihov pokret, delo i reč – koja ispunjavaju tvoje srce mržnjom. Da li je to normalno? (Jeste.) Kada si ispunjen mržnjom, ako ti neko kaže: „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš. Ne živi u mržnji. Odbacivanje mržnje je najbolji način da se nosiš s tim”, kako bi se osećao da čuješ te reči? (Zgađeno.) Šta bi drugo mogao da budeš nego zgađen? Dakle, reci mi, da li je moguće odagnati tu mržnju? (Nije.) Ne može da se odagna. Kako nepomirljiva mržnja može da se odagna? Ako neko koristi izreku „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” da bi te ubedio da otpustiš svoju mržnju, da li bi mogao da je otpustiš? Kako bi reagovao na to? Tvoja prva reakcija bi bila: „Sva ta priča da se ’pogubljenjem dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’ su neistinite đavolje reči, to su neodgovorne primedbe besposlenih posmatrača! Da li su ti ljudi koji šire ideje i poglede tradicionalne kulture i koji svakodnevno progone hrišćane i dobre ljude ograničeni tim rečima i pod njihovim uticajem? Oni se neće zaustaviti dok ne oteraju ili ne istrebe sve do poslednjeg! Oni su prerušeni đavoli i Sotone. Surovo zlostavljaju ljude dok su živi, a kada ih ubiju, kažu nekoliko sažaljivih reči da bi obmanuli druge. Zar to nije rđavo do srži?” Zar ti ne bi reagovao i osećao se tako? (Bih.) Ti bi se sigurno tako osećao, mrzeo bi onoga ko bi pokušao da te ubedi, do te mere da bi čak želeo da ga prokuneš. Ali neki ljudi ne shvataju. Oni kažu: „Zašto to radiš? Zar to nije odvratno? Zar to nije zlonamerno?” To su neodgovorne primedbe besposlenih posmatrača. Ti bi odgovorio: „Ja sam ljudsko biće, imam dostojanstvo i integritet, ali prema meni nisu postupali kao prema ljudskom biću. Umesto toga, postupali su prema meni kao prema životinji ili zveri, uvredivši u velikoj meri moj integritet i dostojanstvo. Zar nisu oni ti koji su zlonamerni? Prećutno prihvataš njihovu zlonamernost, ali kada se opiremo i mrzimo ih, ti nas zbog toga osuđuješ. Šta si onda ti? Zar nisi ti taj koji je rđav? Oni se prema nama ne ophode kao prema ljudskim bićima, muče nas, a ti nam još uvek govoriš da se držimo moralnog postupanja i da na zlo uzvraćamo dobrim. Zar ne pričaš gluposti? Da li je tvoja ljudskost normalna? Ti si folirant i licemer. Ne samo da si izuzetno zlonameran, već si i rđav i bestidan!” Dakle, kada te neko uteši rečima: „Zaboravi, svršeno je s tim, ne budi ozlojeđen. Ako si uvek tako sitničav, ti ćeš biti taj koji će na kraju biti povređen. Ljudi moraju da nauče da otpuste mržnju i da pokušaju da budu blagi kad god je to moguće”, šta bi ti pomislio? Zar ne bi pomislio: „Sva ova tradicionalna kineska kultura je samo alatka koju vladajuća klasa koristi da bi obmanula i kontrolisala ljude. Pripadnici vladajuće klase nikada nisu ograničeni tim idejama i pogledima, već svakodnevno obmanjuju i surovo povređuju ljude. Ja sam osoba koja ima dostojanstvo i integritet, s kojom su se bezobzirno poigravali i zlostavljali je kao životinju ili zver. Pretrpeo sam toliko uvreda i poniženja u njihovom prisustvu i bio mučen i lišen svog dostojanstva i integriteta, toliko da nisam više ličio na čoveka. A ti još govoriš o moralu? Ko si ti da govoriš tako pompezne stvari? Zar mi nije dovoljno da jednom budem ponižen, ti želiš da me opet ponize? Nema načina da otpustim tu mržnju!” Da li je to ispoljenje normalne ljudskosti? (Jeste.) To jeste ispoljenje normalne ljudskosti. Neki kažu: „To nije ispoljenje normalne ljudskosti, to je podsticanje mržnje.” U tom slučaju, ko je izazvao ponašanje te osobe i tu mržnju? Da li znaš? Da ih velika crvena aždaja nije surovo progonila, da li bi se tako ponašali? Oni su bili progonjeni i samo govore šta misle – kako to podstiče mržnju? Sotonski režimi tako progone ljude, a opet ne dozvoljavaju ljudima da kažu šta misle? Sotona progoni ljude, a opet želi da ih ućutka. Ne dozvoljava im da mrze niti da se opiru. Gde je tu logika? Zar ne bi trebalo da se ljudi sa normalnom ljudskošću protive tlačenju i izrabljivanju? Da li treba samo pitomo da se pokoravaju? Sotona je kvario i nanosio štetu čovečanstvu hiljadama godina. Kada vernici shvate istinu, treba da se probude, da se odupru Sotoni, da ga razotkriju, da ga mrze i da se pobune protiv njega. To je normalna ljudskost i to je savršeno prirodno i opravdano. To je dobro i pravedno delo za koje normalna ljudskost treba da bude sposobna i delo koje Bog hvali.

S koje god strane pogledaš, izreka o moralnom postupanju „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” veoma je neljudska i odvratna. Ona poručuje ljudima iz potčinjene klase da se ne opiru bilo kakvom nepravednom ophođenju – bez obzira na bilo kakve napade, poniženja ili povrede koje trpe zbog svog integriteta, dostojanstva i ljudskih prava – već da se tome krotko pokore. Ne treba da se svete, niti da smišljaju gadosti, a kamoli odmazdu, već moraju da popuste kad god je to moguće. Zar to nije nehumano? Sasvim je očigledno da je nehumano. Imajući u vidu da se od potčinjene klase, od običnih ljudi, zahteva da sve to rade i da imaju takvo moralno postupanje, zar moralno postupanje vladajuće klase ne bi trebalo da nadmaši taj zahtev? Da li je to nešto prema čemu bi oni trebalo da osećaju još veću obavezu? Da li oni tako i postupaju? Da li su u stanju tako da postupe? Da li su koristili tu izreku da bi sebe ograničili i procenili? Da li su primenili tu izreku u svom odnosu prema svom narodu, prema ljudima kojima vladaju? (Nisu.) Nikada to nisu uradili. Oni samo govore svom narodu da ne gledaju neprijateljski na ovo društvo, zemlju ili na vladajuću klasu i da bez obzira na to kakav nepravedan tretman trpe u društvu ili u svojoj zajednici i bez obzira na to koliko fizički, mentalno i duhovno pate, moraju da nauče da popuste kad god je to moguće. Nasuprot tome, ako im obični ljudi – obični u njihovim očima – kažu „ne”, ili imaju bilo kakva suprotna mišljenja i stavove o statusu, vladavini i autoritetu vladajuće klase, pretrpeće oštre mere, pa čak i biti strogo kažnjeni. Da li je to primereno moralno postupanje vladajuće klase koja prema ljudima zastupa stav „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? Ako obični ljudi potčinjene klase izazovu i najmanju nevolju, ako među njima dođe i do najmanje promene, ili ako u mislima ljudi dođe do najmanjeg otpora, to će biti sasečeno u korenu. Oni kontrolišu srca i umove ljudi i prisiljavaju ih da im se pokore bez pogovora. To je kao u izrekama „Kada car naredi svojim zvaničnicima da umru, oni nemaju drugog izbora nego da umru” i „Sva zemlja pod kapom nebeskom pripada kralju, svi ljudi na svetu su kraljevi vazali”. To se svodi na stav da je ispravno šta god vladar uradi, i da narod treba da dozvoli da on njime manipuliše, da ga kontroliše, vređa, da se s njim poigrava, da ga gazi, i na kraju da ga proždere; i da je vladajuća klasa u pravu, šta god da uradi, i dokle god su ljudi živi, moraju da budu poslušni građani i ne smeju da budu neverni kralju. Ma koliko je kralj loš, ma koliko je loša njegova vlast, obični ljudi ne smeju da kažu „ne” i ne smeju da gaje misli o otporu i moraju u potpunosti da budu poslušni. Pošto su „svi ljudi na svetu kraljevi vazali”, što znači da su obični ljudi kojima vlada kralj njegovi vazali, zar onda kralj ne bi trebalo običnim ljudima da bude oličenje izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? Pošto su obični ljudi glupi, neznalice, neobavešteni i ne razumeju zakon, često čine neke nezakonite i kažnjive stvari. Dakle, zar ne bi kralj trebalo da bude prvi koji će primeniti izreku „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? Da bude popustljiv prema običnim ljudima kao što je prema sopstvenoj deci – zar to nije ono što kralj treba da radi? Zar ne bi i kralj trebalo da bude tako velikodušan? (Trebalo bi.) Dakle, da li on to zahteva od sebe? (Ne.) Kada su kraljevi naredili suzbijanje verskih uverenja, da li su zahtevali od sebe da se pridržavaju izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? Kada su njihova vojska i policija brutalno progonile i mučile hrišćane, da li su tražili od svoje vlade da se pridržava izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? Nikada nisu tražili od svoje vlade ili policije da to učine. Umesto toga, oni su podsticali i prisiljavali vladu i policijske snage da strogo suzbijaju verska uverenja, pa čak i izdavali naređenja u stilu „dozvoljeno vam je da ih tučete do smrti” i „uništite ih bez buke”, što pokazuje da su kraljevi ovog zlog sveta đavoli, oni su kraljevi đavola, oni su Sotone. Samo njihovi zvaničnici imaju dozvolu da pale vatru, a narodu ne dozvoljavaju ni lampu da upali. Oni koriste ove tradicionalne izreke o moralnom postupanju kako bi sputali i ograničili narod, iz straha da će narod ustati protiv njih. Dakle, vladajuća klasa koristi sve vrste izreka o moralnom postupanju kako bi ljude navela na stranputicu. Oni imaju samo jednu svrhu, a to je da stegnu i vežu ljudima ruke i noge, kako bi se ljudi pokorili njihovoj vladavini, i ne trpe nikakav otpor. Teorije o moralnom postupanju im služe da zaglupe i da zavaraju ljude, obmanjujući ih da bi im savili kičmu i pretvorili ih u poslušne građane. Ma koliko vladajuća klasa uspevala da gazi ljude, ma koliko ugnjetavala i izrabljivala ljude, narod može samo krotko da joj se pokori i ne sme da pruži nikakav otpor. Čak i kada su suočeni sa smrću, ljudi mogu samo da odluče da pobegnu. Ne smeju da pruže otpor, niti se usuđuju da gaje misli o otporu. Ne smeju čak ni da pogledaju kuke i motike, niti da ih drže pored sebe, niti da kod sebe imaju britve i grickalice za nokte, sa ciljem da pokažu da su poslušni građani i da će se uvek pokoravati vladavini kralja i zauvek biti privrženi kralju. Koliko daleko treba da ide njihova privrženost? Niko se ne usuđuje da kaže: „Kao narod, moramo da koristimo ideje i poglede tradicionalne kulture kako bismo nadgledali i ograničavali našeg kralja”, i niko se ne usuđuje da iznese čak i neznatno različita mišljenja kada sazna da kralj čini zlo, jer bi u suprotnom bili ubijeni. Očigledno je da vladar sebe ne vidi samo kao kralja naroda, već i kao suverena i kontrolora naroda. U kineskoj istoriji, takvi carevi su sebe nazivali „tjanci”. Šta znači „tjanci”? To znači sin nebeskog neba, ili skraćeno, „sin Neba”. Zašto sebe nisu nazvali „sinom zemlje”? Ako su rođeni na zemlji, trebalo bi da budu sinovi zemlje, a kako su očigledno rođeni na zemlji, zašto sebe nazivaju „sinom Neba”? Koja je bila svrha da se nazovu sinom Neba? Da li su hteli da gledaju sa visine na sva živa bića i na te obične ljude? Njihov način vladavine bio je da kontrolišu ljude najviše pomoću statusa i moći. Drugim rečima, kada su preuzeli vlast i postali carevi, nisu videli ništa loše u tome da surovo jašu narod, a ljudi su rizikovali život ako bi pokazali i najmanje neslaganje. Tako je nastala ta titula „sin Neba”. Da je car rekao da je sin zemlje, izgledalo bi kao da je na nižem položaju, i ne bi imao veličanstvo za koje tvrdi da bi kralj trebalo da ima, niti bi mogao da zastraši potčinjenu klasu. Dakle, podigao je ulog, tvrdeći da je on sin Neba, i da želi da zastupa Nebo. Da li bi mogao da zastupa Nebo? Da li je imao tu suštinu? Ako neko insistira da zastupa Nebo, a nema suštinu da to učini, to je lažno predstavljanje. S jedne strane, ti vladari neprijateljski gledaju na Nebo i na Boga, ali s druge se se pretvaraju da su sin Neba, i da ih je Nebo poslalo, kako bi olakšali svoju vladavinu. Zar to nije besramno? Posmatrajući te činjenice, svrha različitih izreka o moralnom postupanju koje se šire među ljudima je da ograniče normalno razmišljanje ljudi, da im vežu ruke i noge, da ograniče njihovo ponašanje, pa čak i da ograniče razne njihove misli, poglede i ispoljenja u okviru normalne ljudskosti. Posmatrajući koren toga, njihova svrha je da stvore dobre društvene običaje i društveni moral. Naravno, kada to postignu, one služe i ambiciji vladajuće klase da dugo vlada. Ali ma kako oni vladali, na posletku će čovečanstvo biti žrtva. Ljudi su ograničeni i pod uticajem su tih raznih tradicionalnih ideja i pogleda. Ne samo da su ljudi izgubili priliku da čuju jevanđelje i da prime Božje spasenje, već su izgubili i priliku da traže istinu i da idu pravim životnim putem. Štaviše, kada su pod kontrolom vladara, ljudi nemaju drugog izbora nego da prihvate mnoge vrste otrova, jeresi i zabluda i druge negativne stvari koje dolaze od Sotone. U dugačkoj istoriji čovečanstva, Sotona je poslednjih nekoliko hiljada godina obrazovao, usađivao i obmanjivao čovečanstvo širenjem znanja i rasprostranjivanjem različitih ideoloških teorija, što je dovelo do toga da su generacije ljudi bile pod velikim uticajem i ograničene tim idejama i pogledima. Naravno, pod uticajem tih ideja i viđenja Sotone, iskvarene naravi ljudi se pojačavaju i postaju ozbiljnije. Drugim rečima, iskvarene naravi ljudi negovane su i „sublimirane” na toj osnovi i postale su duboko ukorenjene u srcima ljudi, što ih je navelo da se odreknu Boga, da se odupru Bogu i potonu duboko u greh iz kojeg nisu u stanju da se izvuku. Što se tiče formiranja izreke o moralnom postupanju – „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” – kao i ciljeva u iznošenju tog zahteva, štete nanete ljudima od kada je ta izreka o moralnom postupanju nastala, i svih raznih drugih aspekata, mi nećemo sada razgovarati u zajedništvu o tome, a vi ćete kasnije moći da odvojite vreme da ih dalje razmotrite za sebe.

Kinezima nisu strane tradicionalne izreke o moralnom postupanju, ali te stvari ne utiču na ljude preko noći. Živiš u takvom društvenom okruženju, dobio si takvo ideološko obrazovanje o aspektima tradicionalne kulture i morala i upoznat si sa svim tim, ali ti nikada nije palo na pamet da bi to moglo da ima strahovito negativno dejstvo. Koliko će te takve stvari sprečiti da veruješ u Boga, da stremiš ka istini i da uđeš u istina-stvarnost, ili koliko će one uticati ili biti prepreka na putu kojim ćeš ići u budućnosti? Da li ste svesni tih pitanja? Trebalo bi da dalje promislite i razaberete temu o kojoj smo danas razgovarali u zajedništvu da biste stekli temeljno razumevanje uloge koju tradicionalna kultura igra u obrazovanju ljudi, šta je ona tačno i kako ljudi treba da se odnose prema njoj na ispravan način. Reči koje smo do sada naveli u razgovoru su vam od pomoći i koristi da bolje razumete tradicionalnu kulturu. Naravno, to razumevanje nije samo razumevanje tradicionalne kulture, već i razumevanje da je Sotona iskvario čovečanstvo, kao i poimanje različitih načina i sredstava kojima Sotona kvari čovečanstvo, pa čak konkretno i raznih pogleda koje usađuje u ljude, kao i raznih načina i sredstava, pogleda, perspektiva, stanovišta i tako dalje, koje on koristi u svom odnosu sa svetom i čovečanstvom. Kada jednom zadobijete temeljno razumevanje tradicionalne kulture, ne treba samo da izbegavate i da odbacujete razne izreke i poglede na tradicionalnu kulturu. Umesto toga, treba konkretnije da shvatiš i da raščlaniš kakvu štetu, ograničenja i ropstvo su ti nametnule izreke o moralnom postupanju koje poštuješ i podržavaš i kakvu su ulogu odigrale u uticanju, uznemiravanju i ometanju tvojih misli i stavova o sopstvenom ponašanju, kao i u tvom prihvatanju Božjih reči i tvom stremljenju ka istini, i time odgodile da prihvatiš istinu, da je shvatiš, primenjuješ i potpuno se i apsolutno potčiniš Bogu. Te stvari su upravo ono o čemu ljudi treba da razmišljaju i čega treba da budu svesni. Ne možeš samo da ih izbegneš ili odbiješ, moraš da budeš u stanju da ih razaznaš i temeljno shvatiš, kako bi u potpunosti oslobodio svoj um od tih varljivih i obmanjujućih stvari u tradicionalnoj kulturi. Čak i ako neke izreke o moralnom postupanju nisu duboko ukorenjene u tebi, već se s vremena na vreme ispoljavaju u tvom razmišljanju i predstavama, one u kratkom roku ili tokom nekog neočekivanog događaja i dalje mogu da te ometaju. Ako ne uspeš jasno da ih razabereš, i dalje ćeš smatrati neke izreke i poglede prilično pozitivnim ili bliskim istini, a to je dosta zabrinjavajuće. Postoje određene izreke o moralnom postupanju za koje osećaš da su ti intimno vrlo bliske. Ne samo da se u srcu slažeš s njima, već i osećaš da one mogu da se dele u javnosti, da će ljudi biti zainteresovani da ih čuju i da će ih prihvatiti kao pozitivne. Nesumnjivo je da će ti najteže biti da otpustiš te izreke. Iako ih nisi priznao kao istinu, ti ih u svojoj nutrini prepoznaješ kao pozitivne i one se nesvesno ukorenjuju u tvom srcu i postaju tvoj život. Kada počneš da veruješ u Boga i prihvatiš istinu koju je Bog izneo, takve stvari će se prirodno pojaviti da te ometaju i da te spreče da prihvatiš istinu. Sve su to stvari koje ometaju ljude u stremljenju ka istini. Ako ne možeš jasno da ih razabereš, lako je pobrkati ih sa istinom i dodeliti im isti status, što može imati određeno negativno dejstvo na ljude. Može biti da izreke kao što su „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep”, „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima” i „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, nisi smatrao za istinu i da ih ne smatraš merilom sopstvenog moralnog postupanja i da im ne težiš kao cilju svog vladanja, ali to ne znači da nisi pretrpeo uticaj i da nisi iskvaren tradicionalnom kulturom. Takođe može biti da si ravnodušan prema beznačajnim pojedinostima, toliko da te nije briga da li ćeš strpati u džep pare koje pronađeš, ili da li uživaš u pomaganju drugima. Ali jedno moraš da shvatiš i to mora da ti bude jasno: živiš u takvom društvenom okruženju i pod uticajem tradicionalnog kulturnog i ideološkog obrazovanja, tako da ćeš neminovno slediti te izreke koje ljudi zagovaraju i usvojićeš bar neke od njih kao svoje merilo za moralno postupanje. To je ono što treba da preispitaš. Može takođe biti da ne usvajaš izreke kao što su: „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” ili: „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima” kao svoje merilo za moralno postupanje, ali da duboko u svom srcu misliš da su druge izreke, kao što je „Za prijatelja bih i metak primio”, posebno plemenite i da su postale načela koja utiču na tvoj život, ili da su postale najviši kriterijum po kojem gledaš na ljude i stvari, i prema kojem se ponašaš i postupaš. Šta nam to kazuje? Iako duboko u svom srcu ne poštuješ i ne slediš tradicionalnu kulturu, tvoja načela ponašanja, tvoje vladanje i životni ciljevi, kao i načela, granice i pretpostavke za životne ciljeve kojima težiš, uopšte nisu bez uticaja tradicionalne kulture. Oni nisu oslobođeni vrednosti dobronamernosti, pravednosti, postojanosti, mudrosti i pouzdanosti koje ljudi podržavaju, ili nekog načela moralnog postupanja za koje se čovečanstvo zalaže – uopšte se nisi oslobodio tih ograničenja. Prosto rečeno, sve dok si iskvareno ljudsko biće, živ čovek, dok jedeš hranu ljudskog sveta, tada principi ponašanja i života koje slediš nisu ništa više od tih načela i pretpostavki moralnog postupanja proizašlih iz tradicionalne kulture. Trebalo bi da razumete ove reči koje govorim i ove probleme koje razotkrivam. Pa ipak, možda misliš da nemaš te probleme, pa te nije briga za ono što kažem. Činjenica je da svi imaju te probleme u različitim stepenima, shvatao ti to ili ne, i to je nešto o čemu oni koji veruju u Boga i streme ka istini treba da preispitaju i shvate.

Upravo smo rekli da je izreka „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” zahtev koji se postavlja pred moralno postupanje ljudskog roda. Takođe smo raščlanili neke od problema i neka od dejstava koje je ova izreka imala na ljudski rod. Ta izreka je unela neke nezdrave ideje i poglede među ljude, a imala je i neka negativna dejstva na ljudske težnje i opstanak, čega bi ljudi trebalo da budu svesni. Elem, kako vernici treba da shvate probleme u vezi sa velikodušnošću i širokogrudošću u ljudskosti? Kako čovek da ih shvati na ispravan i pozitivan način? Zar ne bi trebalo i to shvatiti? (Trebalo bi.) Zapravo i nije teško razumeti sve to. Ne morate da nagađate niti da istražujete bilo kakve podatke. Samim učenjem iz reči koje je Bog izgovorio i dela koja je obavio među ljudima, i iz Božje naravi koja se prikazuje u različitim načinima na koje On postupa sa svim vrstama ljudi, možemo tačno znati kakvo je Božje mišljenje o tim izrekama i pogledima na tradicionalnu kulturu i koje su tačno Njegove namere. Uvidom u Božje namere i poglede, ljudi treba da nađu put na kojem će da streme ka istini. Izreka „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave”, koje se ljudi pridržavaju, znači da kada se glava osobe odrubi i padne na zemlju, to je kraj priče i ne treba se njome dalje baviti. Zar to nije neka vrsta stanovišta? Zar to nije stanovište koje ljudi obično zastupaju? To znači da kada čovek dođe do kraja svog fizičkog života, taj život je svršen. Sve loše stvari koje je ta osoba učinila u svom životu, i sva ljubav, mržnja, strast i neprijateljstva koja je doživela, proglašavaju se okončanim upravo tada i taj život se smatra završenim. Ljudi u to veruju, ali gledajući Božje reči i svakolike znake Božjih dela, da li je to načelo Božjih postupaka? (Nije.) Dakle, šta je načelo Božjih postupaka? Na osnovu čega Bog čini takve stvari? Neki ljudi kažu da Bog to čini na osnovu svojih upravnih odluka, što je tačno, ali to nije celokupna slika. S jedne strane, to jeste u skladu sa Njegovim upravnim odlukama, ali s druge strane, On se odnosi prema ljudima svih vrsta na osnovu Svoje naravi i suštine – to je celokupna slika. U Božjim očima, ako je osoba ubijena i njena glava padne na zemlju, da li je to kraj života te osobe? (Nije.) Dakle, na koji način Bog završava nečiji život? Da li je to način na koji Bog postupa sa čovekom? (Nije.) Božji način postupanja sa bilo kojom osobom nije samo da je ubije tako što će joj odrubiti glavu i završiti s tim. Postoje početak i kraj, doslednost i postojanost u načinu na koji Bog postupa sa ljudskim rodom. Od vremena kada se duša otelotvori kao ljudsko biće do trenutka kada se duša vrati u duhovno carstvo posle završetka fizičkog života, bez obzira na to koji pravac sledila, bilo u duhovnom carstvu ili u materijalnom svetu, ona mora da bude podložna Božjem upravljanju. Na kraju, da li će biti nagrađena ili kažnjena zavisi od Božjih upravnih odluka, a postoje i nebeska pravila. To znači da način na koji Bog postupa sa čovekom zavisi od sudbine celog života koju je odredio za svakoga. Kada se čovekova sudbina okonča, on je podložan postupku zasnovanom na zakonu koji je Bog odredio i na nebeskim pravilima kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra. Ako je ta osoba učinila ozbiljno zlo u svetu, onda mora biti podvrgnuta ozbiljnoj kazni; ako nije učinila mnogo zla i čak je učinila neka dobra dela, onda treba da bude nagrađena. Da li će se ponovo otelotvoriti i da li će se ponovo roditi kao ljudsko biće ili životinja zavisi od njenog učinka u ovom životu. Zašto o tome razgovaram u zajedništvu? Zato što uz izreku „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave” postoji još jedna fraza, „popusti kad god možeš”. Bog ne govori niti čini stvari koje će dovesti do neprincipijelnog pokušaja da se stvari izglade. Božja dela se otkrivaju na način na koji On postupa sa bilo kojim stvorenim bićem od početka do kraja, a sve to omogućava ljudima da jasno vide da je Bog taj koji ima neprikosnovenost nad sudbinom ljudi, orkestrirajući je i uređujući je, a zatim kažnjavajući zlo i nagrađujući dobro na osnovu čovekovog vladanja, kažnjavajući tamo gde je to potrebno. U skladu sa onim što je Bog odredio, čovek treba da bude kažnjen sa koliko god godina i otelotvorenja je potrebno, u zavisnosti od toga koliko je zla počinio, a duhovno carstvo to sprovodi u skladu sa utvrđenim pravilima, bez i najmanjeg odstupanja. Niko to ne može da promeni, i svako ko to učini krši nebeska pravila koja je Bog odredio i biće kažnjen bez iznimke. U Božjim očima, ta nebeska pravila se ne smeju prekršiti. Šta to znači? Znači da će se prema svakoj osobi, bez obzira na zlo koje je počinila ili koja je nebeska pravila i propise prekršila, na kraju postupati bez ustupaka. Za razliku od svetovnih zakona – gde postoje uslovne kazne, ili gde neko može da interveniše, ili sudija može da sledi sopstvene sklonosti i primenjuje blagost tako što će biti popustljiv kad god može, tako da osoba neće biti osuđena za zločin i neće biti dosledno kažnjena – stvari ne funkcionišu tako u duhovnom carstvu. Bog će se prema prošlim i sadašnjim životima svakog stvorenog bića odnositi strogo u skladu sa zakonima koje je uspostavio, odnosno s nebeskim pravilima. Nije važno koliko su ozbiljni ili beznačajni prestupi neke osobe, niti koliko su velika ili beznačajna njena dobra dela, niti je važno koliko dugo prestupi ili dobra dela te osobe traju, niti pre koliko vremena su se dogodili. Ništa od toga ne menja način na koji Gospod stvaranja postupa s ljudima koje je stvorio. To jest, nebeska pravila koja je Bog postavio nikada se neće promeniti. To je načelo koje stoji iza Božjih dela i načina na koji On obavlja stvari. Od kada su ljudi nastali i Bog počeo da dela među njima, upravne odluke koje je On doneo, to jest nebeska pravila, nisu se promenile. Stoga će Bog na kraju imati načina da se nosi sa prestupima ljudskog roda, sa dobrim delima i svakovrsnim zlim delima. Svako i sva stvorena bića moraju da plate odgovarajuću cenu za svoje postupke i ponašanje. Međutim, Bog kažnjava svako stvoreno biće zbog njegove pobune protiv Boga, zlih dela koja je počinilo i prestupa koje je ostavilo za sobom, a ne zato što je Bog počeo da mrzi ljude. Bog nije deo ljudske rase. Bog je Bog, Gospodar stvaranja. Svako i sva stvorena bića kažnjavaju se ne zato što Gospod stvaranja mrzi ljude, već zato što su prekršila nebeska pravila, propise, zakone i zapovesti koje je Bog uspostavio, i tu činjenicu niko ne može da promeni. S te tačke gledišta, u Božjim očima nikada ne postoji „popusti kad god možeš”. Možda nećete u potpunosti razumeti ono što govorim, ali u svakom slučaju, krajnji cilj je da vam pokažem da Bog ne oseća mržnju, već samo postupa po nebeskim pravilima, upravnim odlukama, zakonima, Svojoj naravi i Svom gnevu i veličanstvu koji ne trpe prekršaje. Stoga, u Božjim očima ne postoji „popusti kad god možeš”. Ti ne treba da meriš Boga prema zahtevu da budeš popustljiv kad god možeš, niti da ispituješ Boga o tom zahtevu. Šta znači „ispitivati Boga”? To znači da će ponekad, kada Bog prema ljudima pokaže milost i trpeljivost, neki ljudi reći: „Gle, Bog je dobar, Bog voli ljude, popustljiv je kad god može, zaista je trpeljiv prema ljudskim bićima, Bog ima najširi um, mnogo širi od umova ljudskih bića, pa čak i veći od uma premijera!” Da li je ispravno to reći? (Nije.) Ako tako hvališ Boga, da li je primereno reći tako nešto? (Ne, nije primereno.) Takav način izražavanja je pogrešan i ne može da se primeni na Boga. Ljudi nastoje da budu popustljivi kad god je to moguće kako bi pokazali svoju velikodušnost i trpeljivost i kako bi pokazali da su trpeljive i velikodušne osobe plemenitih vrlina. Što se tiče Boga, milost i trpeljivost čine deo Božje suštine. Milost i trpeljivost jesu Božja suština. Ali Božja suština nije isto što i velikodušnost i trpeljivost koju ljudska bića pokazuju time što su popustljiva kad god mogu. To su dve različite stvari. Time što su popustljivi kad god je to moguće, ljudi nastoje da navedu narod da kažu nešto lepo o njima, da budu velikodušni i graciozni i da budu dobri ljudi. Osim toga, to je i zbog društvenih pritisaka, zbog opstanka. Ljudi pokazuju samo malo velikodušnosti i malo širokogrudosti prema drugima da bi postigli neki cilj, ne da bi se pridržavali ili pokoravali kriterijuma savesti, već da navedu ljude da im se dive i da ih poštuju, ili zato što za to imaju neki prikriveni motiv ili je to deo neke prevare. U njihovim postupcima nema čistote. Dakle, da li Bog čini stvari kao što je popuštanje kad god je to moguće? Bog ne čini takve stvari. Neki kažu: „Zar Bog ne pokazuje popustljivost prema ljudima? Dakle, kada On to čini, zar nije popustljiv kad god je to moguće?” Ne, ovde postoji razlika koju ljudi treba da shvate. Šta je to što ljudi treba da shvate? Radi se o tome da kada ljudi primenjuju izreku „popusti kad god možeš”, oni to čine neprincipijelno. Oni to rade zato što podležu društvenim pritiscima i opštem mišljenju i zato što se prave da su dobri ljudi. S tako nečistim ciljevima i s namaknutom maskom licemerja da bi se šepurili kao dobri ljudi, oni to nevoljno čine. Ili su možda prinuđeni okolnostima u kojima žele da se osvete, ali ne mogu, i u takvoj situaciji gde nema drugog izbora oni se nerado pridržavaju tog načela. To ne izvire iz njihove suštine. Ljudi koji to mogu nisu istinski dobri ljudi, niti ljudi koji zaista vole pozitivne stvari. Dakle, koja je razlika između toga što je Bog trpeljiv i milostiv prema ljudima i ljudi koji primenjuju izreku „popusti kad god možeš”? Recite Mi koje su razlike. (Bog se pridržava načela u onome što čini. Na primer, Ninivljani su primili Božju trpeljivost nakon što su se zaista pokajali. Iz toga možemo videti da postoje načela u Božjim postupcima, a takođe možemo videti da u Božjoj suštini postoje milost i trpeljivost prema ljudima.) To je lepo rečeno. Ovde postoje dve glavne razlike. Poenta koju ste upravo pomenuli je ključna, a to je da postoje načela u Božjim postupcima. Postoji jasna granica i opseg za sve što Bog čini, a ta granica i opseg su nešto što ljudi mogu da razumeju. Činjenica je da postoje određena načela u svemu što Bog čini. Na primer, Bog je pokazao popustljivost prema prestupima Ninivljana. Kada su Ninivljani otpustili svoje zlo i istinski se pokajali, Bog im je oprostio i obećao da neće da uništi grad. To je bilo načelo koje stoji iza Božjih postupaka. Kako to načelo može ovde da se razume? To je donja granica. Prema ljudskom razumevanju i načinu izražavanja, može se reći da je to bila Božja donja granica. Dokle god su se Ninivljani odricali zla koje je bilo u njima i prestajali da žive u grehu i da se odriču Boga kao nekada, i bili u stanju da se istinski pokaju pred Bogom, to istinsko pokajanje bilo je donja granica koju im je Bog postavio. Ako uspeju da postignu istinsko pokajanje, onda će Bog biti popustljiv prema njima. Da, naprotiv, nisu uspeli da postignu istinsko pokajanje, da li bi Bog ponovo razmislio? Da li bi se Božja prethodna odluka i plan da uništi taj grad promenili? (Ne bi.) Bog im je dao dve mogućnosti: prva je bila da nastave sa svojim zlim navikama i suoče se sa uništenjem, što bi dovelo do toga da ceo grad bude zbrisan; druga je bila da otpuste svoje zlo, da se istinski pokaju pred Njim u kostretu i pepelu, i da Mu priznaju svoje grehe iz dubine svojih srca, što bi dovelo do toga da On bude popustljiv prema njima, i bez obzira na to kakvo su zlo ranije činili, ili koliko je ozbiljan bio stepen njihovog nepočinstva, On bi odlučio da ne uništi grad zbog njihovog pokajanja. Bog im je dao dve mogućnosti, i umesto da se odluče za prvu, oni su izabrali drugu – da se istinski pokaju pred Bogom u kostreti i pepelu. Koji je bio konačan ishod? Uspeli su da navedu Boga da promeni svoje mišljenje, to jest da preispita, da promeni svoje planove, da pokaže popustljivost prema njima i da se uzdrži od uništenja grada. Zar to nije načelo po kojem Bog postupa? (Jeste.) To je načelo po kojem Bog postupa. Pored toga, postoji i druga ključna tačka, a to je da u Božjoj suštini postoje ljubav i milost, ali naravno postoji i netrpeljivost prema ljudskim uvredama i gnev. U slučaju uništenja Ninive, otkrila su se oba ova aspekta Božje suštine. Kada je Bog video zla dela tih ljudi, suština Božjeg gneva se ispoljila i otkrila. Postoji li načelo Božjeg besa? (Postoji.) Prosto rečeno, to načelo je da postoji osnova za Božji bes. Ta osnova nisu ljutnja ili nekontrolisani bes, a još manje je to neka vrsta osećanja. Naprotiv, to je narav koja se javlja i prirodno se otkriva u određenim okolnostima. Božji gnev i veličanstvo ne trpe nikakvu uvredu. Ljudskim rečnikom rečeno, to znači da se Bog naljutio i razgnevio kada je video zla dela Ninivljana. Tačnije, Bog se naljutio jer ima stranu koja je netrpeljiva prema ljudskim uvredama, pa će, videvši ljudska zla dela i pojavu i nastajanje negativnih stvari, Bog prirodno otkriti Svoj gnev. Dakle, ako bi se Božji gnev otkrio, da li bi On odmah uništio grad? (Ne bi.) Tu možete da vidite da postoje načela u onome što Bog čini. Neće Bog, kada se naljuti, da kaže: „Ja imam vlast, uništiću te! Bez obzira na to u kakvoj se neprilici nalaziš, neću ti dati priliku!” Ne ide to tako. Šta je Bog učinio? Učinio je niz stvari. Kako bi ljudi trebalo da ih tumače? Sve te stvari koje je Bog učinio zasnivaju se na Božjoj naravi. One nisu nastale isključivo na osnovu Njegovog gneva. To jest, Božji gnev nije brzoplet. Nije isto što i brzopletost ljudi, koji umeju nepromišljeno da kažu: „Ja imam moć, ubiću te, popraviću te”, ili kao što kaže velika crvena aždaja: „Ako te uhvatim, ubiću te i nekažnjeno pretući na smrt.” To je način na koji Sotona i đavoli funkcionišu. Brzopletost dolazi od Sotone i đavola. U gnevu Božjem nema brzopletosti. Na koji način se ispoljava to što kod Njega nema brzopletosti? Kada je Bog video kako su Ninivljani bili iskvareni, naljutio se i razbesneo. Ali kada se naljutio, nije ih uništio bez reči zbog postojanja suštine Njegovog gneva. Umesto toga, poslao je Jonu da obavesti Ninivljane šta je namerio da uradi, govoreći im šta će da uradi i zašto, da bi im bilo jasno i da bi im pružio tračak nade. Ta činjenica govori čovečanstvu da se Božji gnev otkriva zbog negativnih i zlih pojava, ali da se Božji gnev razlikuje od brzopletosti ljudskog roda i razlikuje se od ljudskih osećanja. Neki kažu: „Božji gnev se razlikuje od ljudske brzopletosti i osećanja. Da li Božji gnev može da se kontroliše?” Ne, kontrolisati ovde nije prava reč, nije prikladna da se to iskaže. Da budemo precizni, postoje načela Božjeg gneva. U svom gnevu, Bog je učinio niz stvari koje dodatno dokazuju da postoje istina i načela u Njegovim delima, a istovremeno saopštava ljudskom rodu da osim gneva, Bog poseduje i milost i ljubav. Kada se Božja milost i ljubav udele ljudima, kakve koristi ljudski rod ima od toga? To jest, ako ljudi priznaju svoje grehe i pokaju se onako kako ih je Bog učio, mogu od Njega da dobiju šansu za život i nadu i mogućnost da prežive. To znači da ljudi mogu da nastave da žive sa Božjom dozvolom, pod uslovom da su se zaista ispovedili i iskreno pokajali, i onda će moći da prime obećanje koje im Bog daje. Zar u čitavom ovom nizu izjava ne postoje načela? Kao što vidiš, iza svega i iza svakog dela koje Bog obavi, kako bi ljudi rekli, postoji obrazloženje i promisao, ili, kako bi Bog rekao, postoje istina i načela. To se razlikuje od načina na koji ljudi završavaju stvari, a još manje je pokvareno brzopletošću ljudi. Neki kažu: „Božja narav je mirna, a ne plahovita!” Da li je stvarno tako? Ne, ne može se reći da je Božja narav mirna, sabrana i da nije plahovita – to je način na koji je ljudska rasa meri i opisuje. Postoje istina i načela u onome što Bog čini. Bez obzira na to šta On radi, za to postoji osnova, a ta osnova je istina i Božja narav.

U svom odnosu sa Ninivljanima, Bog je učinio niz stvari. Prvo je poslao Jonu da kaže narodu Ninive: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena” (Knjiga proroka Jone 3:4). Da li je četrdeset dana dug period? To je tačno mesec i deset dana, što je prilično dugo, dovoljno da ljudi malo razmisle, preispitaju se i postignu istinsko pokajanje. Da je bilo četiri sata, ili četiri dana, to ne bi bilo dovoljno vremena da se pokaju. Ali Bog je dao četrdeset dana, što je bilo baš mnogo vremena, čak i više nego dovoljno. Koliko veliki može da bude neki grad? Jona je išao s jednog kraja grada na drugi i obavestio sve u roku od samo nekoliko dana, tako da je svaki građanin i svako domaćinstvo dobilo poruku. Tih četrdeset dana bilo je više nego dovoljno da se pripreme kostret ili pepeo, i da se izvrše sve druge neophodne pripreme. Šta zaključujete iz toga? Bog je Ninivljanima dao dovoljno vremena da im saopšti da će uništiti njihov grad i da im dozvoli da se pripreme, razmisle i preispitaju. Ljudskim jezikom rečeno, Bog je učinio sve što je mogao i što je trebalo da učini. Taj četrdesetodnevni period bio je dovoljan, utoliko što je svima – od kralja pa do običnih ljudi – dao dovoljno vremena za razmišljanje i pripremu. S jedne strane, iz toga se može videti da Bog pokazuje trpeljivost prema ljudima, a s druge može da se vidi da je Bogu u srcu stalo do ljudi i da gaji istinsku ljubav prema njima. Božja milost i ljubav zaista postoje, bez ikakvog pretvaranja, a Njegovo srce je verno, bez ikakvog pretvaranja. Da bi ljudima dao priliku da se pokaju, dao im je četrdeset dana. Tih četrdeset dana su slika i prilika Božje trpeljivosti i ljubavi. Tih četrdeset dana bilo je dovoljno da se dokaže i potpuno omogući ljudima da vide da Bog zaista voli ljude i da Mu je stalo do njih, i da Božja milost i ljubav zaista postoje, bez ikakvog pretvaranja. Neki će reći: „Zar nisi ranije rekao da Bog ne voli ljude, da mrzi ljude? Zar to nije u suprotnosti sa onim što si upravo rekao?” Da li je to protivrečno? (Ne, nije.) Bogu je u srcu stalo do ljudi, ljubav je Njegova suština. Da li se to razlikuje od tvrdnje da Bog voli ljude? (Da.) Kako se razlikuje? Da li Bog zaista voli ljude ili ih mrzi? (Voli ih.) Zašto onda Bog još uvek proklinje ljude, grdi ih i sudi im? Ako vam nešto tako važno nije jasno, mora da ste to pogrešno shvatili. Da li je to nesporazum između tebe i Boga? Ako je to nešto što ti nije jasno, zar nije verovatno da će nastati jaz između tebe i Boga? Reci Mi, ako Bog voli ljude, da li Bog takođe mrzi ljude? Da li Božja ljubav prema ljudima ima veze sa Njegovom mržnjom prema ljudima? Da li Božja mržnja prema ljudima ima veze sa Njegovom ljubavlju prema ljudima? (Ne, nema.) Pa zašto onda Bog voli ljude? Bog se ovaplotio da bi spasao ljude – zar to nije Njegova najveća ljubav? Veoma je žalosno ako to ne znate! Ako čak ne znaš ni zašto Bog voli ljude, onda je to besmisleno. Reci Mi, odakle dolazi majčinska ljubav prema detetu? (Instinkt.) Tako je. Majčinska ljubav dolazi iz instinkta. Dakle, da li se ta ljubav zasniva na činjenici da li je dete dobro ili nevaljalo? (Ne.) Na primer, čak i ako je dete veoma nevaljalo i ponekad izluđuje majku, ona ga na kraju krajeva i dalje voli. Zašto je tako? Taj način na koji se ona ponaša prema svom detetu proizilazi iz instinkta njene uloge majke. Zbog te instinktivne majčinske ljubavi koja je u njoj, njena ljubav prema detetu se ne zasniva na činjenici da li je dete dobro ili nevaljalo. Neki kažu: „Ako majka instinktivno voli svoje dete, zašto ga ipak tuče? Zašto ga i dalje mrzi? Zašto se ipak ponekad naljuti i izgrdi ga? I zašto se ponekad toliko naljuti da ne želi više da ga vidi? Zar Ti nisi rekao da majka poseduje ljubav i da voli svoje dete? Kako je onda mogla da bude tako bezdušna?” Zar to nije protivrečno? Ne, nije protivrečno. Kako se majka ponaša prema svom detetu zavisi od stava deteta prema majci i od ponašanja deteta. Ali bez obzira na to kako se ponaša prema svom detetu, čak i da ga bije i mrzi, to ne utiče na postojanje njene majčinske ljubavi. Isto tako, odakle dolazi Božja ljubav prema ljudima? (Ljubav je Božja suština.) Tako je. Konačno ste to shvatili. Ključ je u tome da je ljubav Božja suština. Bog voli ljude i brine o njima zato što je s jedne strane ljubav Njegova suština. U toj ljubavi postoji milost, dobrota, trpeljivost i strpljenje. Naravno, postoje i ispoljenja zabrinutosti, a ponekad i brige i tuge, i tako dalje. Sve je to određeno Božjom suštinom. To je sagledavanje stvari sa subjektivne tačke gledišta. Sa objektivne tačke gledišta, Bog je stvorio ljudska bića, baš kao što je majka rodila dete, i majka prirodno brine o njemu i između njih postoji neraskidiva krvna veza. Iako između ljudskih bića i Boga ne postoji takva krvna veza, kako ljudi to kažu, ljude je ipak Bog stvorio i On brine o njima i oseća privrženost prema njima. Bog želi da ljudska bića budu dobra i da idu pravim putem, ali kada vidi kako ih Sotona kvari, kako hodaju putem zla i patnje, Bog se oseća tužno i tegobno. To je normalno, zar ne? Bog ima takve reakcije, osećanja i ispoljenja, koja sva nastaju zbog Božje suštine i koja su neodvojiva od odnosa koji je nastao s Božjim stvaranjem čoveka. To su sve objektivne činjenice. Neki kažu: „Pošto je ljubav Božja suština, zašto Bog i dalje mrzi ljude? Zar Bogu nije stalo do ljudi? Kako to da ih i dalje mrzi?” Ovde takođe postoji jedna objektivna činjenica, a to je da su ljudska narav, suština i drugi aspekti u neskladu sa Bogom i istinom, tako da Mu se gadi i odvratno Mu je ono što ljudi ispoljavaju i otkrivaju pred Njim. Kako vreme prolazi, iskvarene naravi ljudi postaju sve ozbiljnije, njihovi gresi postaju sve ozbiljniji i oni su takođe izuzetno nepopustljivi, nisu spremni da se pokaju i ne prihvataju ni trunku istine. Potpuno su u suprotnosti sa Bogom, stoga se Njegova mržnja potpiruje. Dakle, odakle dolazi Božja mržnja? Zašto nastaje? Do nje dolazi zato što je Božja narav pravedna i sveta, a Božje gnušanje se potpiruje Njegovom suštinom. Bog se grozi zla, prezire negativne stvari i gnuša se zlih sila i zlih stvari. Stoga se Bog gnuša ove iskvarene ljudske rase. Dakle, ljubav i mržnja koje Bog otkriva prema stvorenim bićima normalne su i određene su Njegovom suštinom. Uopšte nema protivrečnosti. Neki ljudi pitaju: „Da li Bog na kraju voli ili mrzi ljude?” Kako bi ti na to odgovorio? (Zavisi od stava ljudi prema Bogu, ili od toga da li su se ljudi zaista pokajali.) To je u osnovi tačno, ali ne i sasvim tačno. Zašto nije tačno? Da li mislite da Bog mora nužno da voli ljude? (Ne.) Božje reči upućene ljudskom rodu i sve delo koje On obavlja u ljudima su prirodna ispoljenja Božje naravi i suštine. Bog ima Svoja načela, On ne mora nužno da voli ljude, ali ne mora nužno ni da ih mrzi. Bog od ljudi traži da streme ka istini, da slede Njegov put i da se ponašaju u skladu s Njegovim rečima. Bog ne mora nužno da voli ljude, ali ne mora nužno ni da ih mrzi. To je činjenica i ljudi moraju da je shvate. Upravo ste rekli da Bog voli ili mrzi ljude na osnovu njihovog ponašanja. Zašto je pogrešno to reći? Bog ne mora nužno da te voli, niti mora da te mrzi. Bog te možda čak i ne primećuje. Bez obzira na to da li stremiš ka istini i ponašaš se u skladu sa Božjim rečima, ili ne prihvataš istinu, pa se čak i buniš protiv Boga i opireš Mu se, On će na kraju nagraditi svakog čoveka prema njegovim delima. Oni koji čine dobro biće nagrađeni, dok će oni koji čine zlo biti kažnjeni. To se zove pravično i nepristrasno rešavanje stvari. To jest, kao stvoreno biće, nemaš osnova da zahtevaš kako Bog treba da se ponaša prema tebi. Kada čezneš za Bogom i istinom i stremiš ka istini, ti misliš da On mora da te voli, ali ako te Bog ne primećuje i ne voli, ti osećaš da On nije Bog. Ili, kada se pobuniš protiv Boga, ti misliš da On mora da te mrzi i da te kazni, ali ako te On ne primećuje, ti osećaš da On nije Bog. Da li je takvo razmišljanje ispravno? (Ne, nije ispravno.) Odnosi među ljudima, kao što je odnos između roditelja i dece, mogu da se procenjuju na taj način – to jest, ljubav ili mržnja roditelja prema deci ponekad se zasniva na ponašanju dece – ali odnos između ljudskih bića i Boga ne može da se procenjuje na isti način. Odnos između ljudskih bića i Boga je odnos između stvorenih bića i Stvoritelja, i ne postoje nikakve krvne veze. To je isključivo odnos između stvorenih bića i Stvoritelja. Stoga, ljudska bića ne mogu da zahtevaju od Boga da ih voli, niti da tvrde kakav je Njegov stav prema njima. To su nerazumni zahtevi. Takav stav je pogrešan i netačan; ljudi ne mogu da postavljaju takve zahteve. Dakle, iz sadašnje perspektive, da li ljudi zaista tačno shvataju Božju ljubav? Njihovo prethodno shvatanje bilo je netačno, zar ne? (Jeste.) Postoje načela za to da li Bog voli ili mrzi ljude. Ako je ljudsko ponašanje ili težnja u skladu sa istinom i po Božjoj volji, onda On to odobrava. Međutim, ljudi imaju iskvarenu suštinu i mogu da prikažu iskvarenu narav i da teže idealima i željama za koje misle da su ispravni ili da im se sviđaju. To je nešto što Bog mrzi i ne odobrava. Ali suprotno onome što ljudi misle – a to je da će Bog obasipati ljude nagradama kad god ih On odobri, ili dovesti u red i kazniti ljude kad god ih On ne odobri – to nije slučaj. Postoje načela u Božjim postupcima. To govori o suštini Boga, i ljudi to moraju tako da shvate.

Upravo sam postavio pitanje i u zajedništvu razgovarao o načelima Božjih postupaka i o Božjoj suštini. Koje sam ono pitanje upravo postavio? (Bog je upravo pitao za razliku između Svoje trpeljivosti i milosti prema ljudima i ljudske prakse popuštanja kad god je to moguće. Posle Si u zajedništvu rekao da Bog ne postupa u skladu s tom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje. Bog se bavi ljudskim prestupima uglavnom na osnovu dva aspekta: s jedne strane, postoje načela u onome što Bog čini, a s druge, u Božjoj suštini postoje i milost i gnev.) Zaista ste ispravno to shvatili. Božja načela za takvo obavljanje stvari zasnivaju se na Njegovoj suštini i Njegovoj naravi i nemaju nikakve veze sa popuštanjem kad god je to moguće, što je filozofija za ovozemaljsko ophođenje koju čovečanstvo sledi. Ljudski postupci se zasnivaju na sotonskoj filozofiji i njima upravljaju sotonske naravi. Božja dela su ispoljenje Njegove naravi i suštine. U Božjoj suštini postoje ljubav, milost i, naravno, mržnja. Da li sada shvatate kakav je Božji stav prema zlim ljudskim postupcima i njihovim različitim oblicima pobune i izdaje? Na čemu se zasniva Božji stav? Da li on proizilazi iz Njegove suštine? (Da.) U Božjoj suštini postoje milost, ljubav i gnev. Božja suština je pravednost i iz te suštine nastaju načela Božjih postupaka. Dakle, šta su tačno načela Božjih postupaka? Podari milost u izobilju i zdušno daj oduška gnevu. To nema baš nikakve veze s popuštanjem kad god je to moguće, što ljudska bića primenjuju i to deluje kao da je veoma plemenito načelo, ali u Božjim očima to nije vredno pomena. Kao vernik, s jedne strane, ti ne možeš da sudiš o Božjoj suštini, delima i načelima Njegovih dela na osnovu te pretpostavke. Pored toga, iz svoje perspektive, ljudi ne bi trebalo da se pridržavaju te filozofije za ovozemaljsko ophođenje; trebalo bi da imaju načelo kako da donose odluke kada ih nešto zadesi i kako da se nose sa tim stvarima. Kakvo je to načelo? Ljudi ne poseduju suštinu Boga i naravno da ne mogu sve da čine sa jasnim načelima kao što to Bog čini, niti da budu na visini i pružaju prilike i da budu popustljivi prema svima odreda. Ljudi ne mogu to da čine. Šta onda treba da radiš kada se susretneš sa nečim što te uznemirava, povređuje ili vređa tvoje dostojanstvo, karakter ili čak povređuje tvoje srce i dušu? Ako se pridržavaš izreke o moralnom postupanju „popusti kad god možeš”, onda pokušavaš da izgladiš stvari bez obzira na načela i da ugađaš ljudima, osećaš da nije lako snalaziti se u ovom svetu, da ne smeš da stekneš neprijatelje i da moraš da pokušaš da što manje ili nimalo ne uvrediš ljude, da popustiš kad god možeš, da budeš neutralan u svakoj prilici, da kreneš srednjim putem, da se ne izlažeš nikakvim opasnim situacijama i da naučiš da se zaštitiš. Zar to nije filozofija za ovozemaljsko ophođenje? (Jeste.) To je filozofija za ovozemaljsko ophođenje, a ne načelo koje Bog prenosi ljudskom rodu. Dakle, kojem načelu Bog podučava ljude? Kako se definiše stremljenje ka istini? Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Ako bi se dogodilo nešto što bi izazvalo tvoju mržnju, kako bi na to gledao? Na kojoj osnovi bi to posmatrao? (Na osnovi Božjih reči.) Tako je. Ako ne znaš kako da gledaš na te stvari shodno Božjim rečima, onda možeš samo da popustiš kad god možeš, da potiskuješ svoje ogorčenje, da činiš ustupke i da čekaš pravu priliku da se osvetiš – to je put kojim bi krenuo. Ako želiš da stremiš ka istini, moraš da gledaš na ljude i stvari shodno Božjim rečima, pitajući se: „Zašto se ova osoba tako ophodi prema meni? Kako je to moglo da mi se desi? Zašto uopšte može da dođe do toga?” Takve stvari treba posmatrati shodno Božjim rečima. Prva stvar koju treba da uradiš jeste da uspeš da prihvatiš tu stvar od Boga i da svesno prihvatiš da ona dolazi od Boga i da je to nešto korisno i dobro za tebe. Da bi prihvatio tu stvar od Boga, prvo moraš da to prihvatiš kao nešto što je Bog orkestrirao i čime upravlja. Sve što se dešava pod suncem, sve što možeš da osetiš, sve što možeš da vidiš, sve što možeš da čuješ – sve se dešava uz Božju dozvolu. Kada prihvatiš da je to od Boga, sagledaj ga naspram Božjih reči i saznaj kakva je osoba koja je to učinila i kakva je suština te stvari, bez obzira na to da li te je ono što je rekla ili učinila povredilo, da li su ti srce i duša povređeni ili je tvoj karakter izgažen. Prvo pogledaj da li se radi o zloj osobi ili o običnoj iskvarenoj osobi, prvo razluči njenu pravu prirodu u skladu sa Božjim rečima, a zatim razluči i rešavaj tu stvar u skladu sa Božjim rečima. Zar to nisu ispravni koraci koje treba preduzeti? (Jesu.) Prvo prihvati da je to od Boga i shodno Njegovim rečima sagledaj ljude koji s tim imaju veze, ne bi li utvrdio da li su to obična braća i sestre, zli ljudi, antihristi, bezvernici, zli duhovi, pogani demoni ili špijuni velike crvene aždaje i da li je to što su učinili bilo uopšteno prikazivanje iskvarenosti ili zlo delo koje je namerno isplanirano da ometa i prekida. Sve to treba da se utvrdi poredeći ga s Božjim rečima. Merenje stvari Božjim rečima je najtačniji i najobjektivniji način. Ljude treba razvrstati i pitanja treba rešiti u skladu sa Božjim rečima. Trebalo bi pažljivo da razmisliš: „Taj događaj je u velikoj meri povredio moje srce i dušu i ostavio mračan trag u meni. Ali kako je taj događaj doprineo mojoj pripremi za život-ulazak? Šta je ovde Božja namera?” To te dovodi do suštine stvari, u koju treba da pronikneš i da je shvatiš – to znači slediti pravi put. Moraš da tražiš Božju nameru i da misliš: „Ovaj događaj je traumatizovao moje srce i dušu. Osećam teskobu i bol, ali ne smem da budem negativan i kritičan. Najvažnije je razlučiti, uočiti razliku i odlučiti da li je taj događaj zaista koristan za mene ili ne, shodno Božjim rečima. Ako on dolazi od Božjeg dovođenja u red i koristan je za moj život-ulazak i moju samospoznaju, onda treba to da prihvatim i da mu se potčinim; ako je to iskušenje koje dolazi od Sotone, onda treba da se molim Bogu i da se prema tome mudro ponesem.” Da li je traženje i razmišljanje poput ovog pozitivan ulazak? Da li je to viđenje ljudi i stvari u skladu sa Božjim rečima? (Jeste.) Zatim, bez obzira na to čime se bavite ili na probleme koji se pojave u vašim odnosima s ljudima, treba da potražite odgovarajuće Božje reči da biste to rešili. Koja je svrha čitavog tog niza postupaka? Svrha je da gledaš na ljude i stvari shodno Božjim rečima, tako da tvoja perspektiva i tvoje stanovište u pogledu ljudi i stvari postanu potpuno drugačiji. Svrha nije da se stekne ugled i sačuva obraz da bi se izbilo na dobar glas, niti da se postigne sklad u zemlji i društvu i time zadovolji vladajuća klasa, već da se živi prema Božjim rečima i istini, kako bi se udovoljilo Bogu i slavio Stvoritelj. Samo ako tako budeš primenjivao, moći ćeš da budeš potpuno u skladu sa Božjim namerama. Stoga ne moraš da slediš izreke o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi. Ne treba da razmišljaš: „Kada me tako nešto zadesi, zar ne bi trebalo da sprovedem u delo izreku: ’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’? Ako to ne uspem, šta će ljudi da misle o meni?” Ne treba da koristiš te moralne pretpostavke da bi ograničio i kontrolisao sebe. Umesto toga, trebalo bi da usvojiš perspektivu nekoga ko stremi ka istini i da se prema ljudima i stvarima odnosiš na način na koji ti Bog kaže da stremiš ka istini. Zar to nije potpuno novi način postojanja? Zar to nije potpuno novi pogled na život i životni cilj? (Jeste.) Kada usvojiš taj način viđenja ljudi i stvari, ne moraš namerno da kažeš sebi: „Moram da uradim to i to ako želim da budem velikodušan i da zadobijem uporište među ljudima”, ne moraš da budeš tako strog prema sebi, ne moraš da živiš protivno svojoj volji i tvoja ljudskost ne mora da bude toliko iskrivljena. Umesto toga, prirodno i voljno ćeš prihvatiti okolnosti, ljude, pitanja i stvari koje dolaze od Boga. Ne samo to, već od njih možeš i da zadobiješ neočekivanu korist. Baveći se stvarima koje u tebi bude mržnju, naučićeš da prepoznaš ljude onakve kakvi zaista jesu shodno Božjim rečima, i da prepoznaješ i postupaš sa takvim stvarima shodno Božjim rečima. Posle perioda iskustva, doživljaja i borbe, ti ćeš pronaći istina-načela za bavljenje takvim stvarima i naučićeš kakva istina-načela treba da koristiš kada se baviš takvim ljudima, pitanjima i stvarima. Zar to ne znači slediti pravi put? Tako će tvoja ljudskost napredovati, jer ćeš slediti put stremljenja ka istini, to jest, ti više nećeš živeti naprosto po svojoj ljudskoj savesti i razumu, a kada se nešto dogodi, nećeš to posmatrati koristeći samo mišljenje i gledište zasnovano na savesti i razumu, već ćeš, zato što si pročitao mnoge Božje reči i zaista iskusio Božje delo, shvatiti neke istine i steći neko stvarno razumevanje Boga – Stvoritelja. To je svakako bogata žetva iz koje ćeš zadobiti i istinu i život. Na osnovu svoje savesti i razuma, naučićeš da koristiš Božje reči i istinu da bi se suočio i rešio sve probleme sa kojima se susrećeš i postepeno ćeš živeti prema Božjim rečima. Kakva su ljudska bića koja tako postupaju? Da li su u skladu sa Božjim namerama? Takva ljudska bića sve su bliža tome da postanu osposobljena stvorena bića kako Bog zahteva, i čineći to, postepeno su u stanju da postignu očekivane rezultate Božjeg dela spasenja. Kada ljudi mogu da prihvate istinu i da žive prema Božjim rečima, veoma je lako živeti na taj način, bez i najmanje teskobe. Ali što se tiče ljudi koji su dobili tradicionalno kulturno obrazovanje, sve što rade je veoma protivno njihovoj volji, veoma licemerno, a stvari koje otkriva njihova ljudskost su veoma iskrivljene i nenormalne. Zašto je tako? Zato što ne govore ono što misle. Njihova usta kažu: „Popusti kad god možeš”, ali njihovo srce kaže: „Još nisam završio s tobom. Osveta je najslađa kad se posluži hladna” – zar to nije protivno njihovoj volji? (Jeste.) Šta znači „iskrivljeno”? To znači da naizgled ne govore ni o čemu drugom osim o dobronamernosti i moralu, ali iza leđa drugih rade svakakve loših stvari, kao što su blud i pljačka. Sva ta priča za javnost o dobroti i moralu je samo maska, a srce im je puno svakojakih zala, svakakvih gnusnih ideja i gledišta; nema ničeg prljavijeg od toga, izuzetno je odvratno, nisko i sramotno. To je značenje reči iskrivljeno. U savremenom jeziku, iskrivljenost se kaže perverzija. Svi su veoma perverzni, ali se pred drugima i dalje pretvaraju da su krajnje pristojni, prefinjeni, da su gospoda i da su časni. Zaista nemaju stida, vrlo su zli! Put koji je Bog pokazao ljudima nije da te navede da tako živiš, već da ti omogući da u svemu što činiš slediš ispravna načela i put primene koje je Bog ukazao ljudima, bilo da to činiš pred Bogom ili pred ljudima. Čak i ako naiđeš na nešto što šteti tvojim interesima ili što ti se ne sviđa, ili nešto što te tišti celog života, moraš principijelno da se baviš tim pitanjima. Na primer, moraš s ljubavlju da se odnosiš prema pravoj braći i sestrama i da naučiš da prema njima budeš trpeljiv, uslužan i da ih podržavaš. Dakle, šta treba da uradiš sa neprijateljima Božjim, antihristima, zlim ljudima i bezvernicima, ili agentima i špijunima koji se infiltriraju u crkvu? Treba da ih jednom za svagda odbaciš. To je proces identifikacije i razotkrivanje, osećanja mržnje i konačnog odbacivanja. Božja kuća ima upravne odluke i propise. Kada je reč o antihristima, zlim ljudima, bezvernicima i onima koji su od istog soja kao đavoli, Sotona i zli duhovi, oni nisu voljni da službuju, te ih zauvek udalji od Božje kuće. Kako onda Božji izabrani narod treba da se odnosi prema njima? (Treba da ih odbaci.) Tako je, treba da ih odbacite, da ih zauvek odbacite. Neki kažu: „Odbijanje je samo reč. Pod pretpostavkom da ih teoretski odbaciš, kako onda to zapravo radiš u stvarnom životu?” Da li je u redu da im se uvek i u svakoj prilici suprotstavljamo? Nema potrebe da se bespotrebno zamarate na taj način. Ne morate da im se suprotstavljate uvek i u svakoj prilici, ne morate da se borite sa njima do smrti i ne morate da ih kunete iza njihovih leđa. Ne morate da radite ništa od toga. Samo se distancirajte od njih duboko u svom srcu i nemojte da imate posla s njima pod normalnim okolnostima. U posebnim okolnostima i kada nemate izbora, možete normalno da razgovarate s njima, ali iskoristite prvu priliku da ih se klonite i ne mešajte se ni u jedan njihov posao. To znači odbaciti ih iz dubine srca, ne ophoditi se prema njima kao prema braći i sestrama ili članovima Božje porodice i ne ophoditi se prema njima kao prema vernicima. Za one koji mrze Boga i istinu, koji namerno ometaju i prekidaju Božje delo ili koji pokušavaju da unište Božje delo, moraš ne samo da se moliš Bogu da ih prokune, već i da ih vežeš i obuzdaš zauvek i da ih odbaciš jednom za svagda. Da li je to u skladu sa Božjim namerama? Potpuno je u skladu sa Božjim namerama. Da bi se izašlo na kraj s takvim ljudima, potrebno je zauzeti stav i biti principijelan. Šta znači zauzeti stav i biti principijelan? To znači jasno sagledati njihovu suštinu, nikada ih ne smatrati vernicima i apsolutno ih ne smatrati braćom ili sestrama. Oni su đavoli, oni su Sotone. Ne radi se o praštanju ili nepraštanju, već o raskidanju veze i odbacivanju jednom zauvek. To je potpuno opravdano i u skladu sa istinom. Neki kažu: „Zar to nije nemilosrdno ponašanje za nekoga ko veruje u Boga?” (Nije.) To znači zauzeti stav i biti principijelan. Radimo sve što nam Bog naloži. Mi smo popustljivi prema onome za koga nam Bog kaže da budemo popustljivi i preziremo sve što nam Bog kaže da preziremo. U Dobu zakona, one koji su prekršili zakone i zapovesti Božji izabrani narod kamenovao je do smrti, ali danas, u Dobu carstva, Bog ima upravne odluke i On samo čisti i izgoni ljude koji su istog soja kao đavoli i Sotona. Božji izabrani narod mora da sprovodi u delo i da se pokorava Božjim rečima i upravnim odlukama koje On izdaje, bez kršenja istih, bez ograničenja ili uticaja ljudskih predstava i bez straha da će mu religiozni ljudi suditi i osuditi ga. Postupanje u skladu sa Božjim rečima je nešto što je savršeno prirodno i opravdano. Uvek veruj samo u to da su Božje reči istina i da ljudske reči nisu istina, ma koliko lepo zvučale. Ljudi moraju u to da veruju. Ljudi treba tako da veruju u Boga, i takođe treba da imaju takav stav pokornosti. To je pitanje stava.

Manje-više smo dovoljno rekli o izreci o moralnom postupanju „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” i o načelima Božjih postupaka. Kada su u pitanju stvari kao što su one koje nanose štetu ljudima, da li sada razumete načelo postupanja sa njima, načelo kojem Bog podučava ljude? (Da.) Stvar je u tome da Bog ne dozvoljava ljudima da budu brzopleti u bavljenju pitanjima koja ih zadese, a kamoli da koriste ljudske moralne vrednosti da bi se bavili bilo kojim pitanjem. Koje načelo Bog prenosi ljudima? Koja načela ljudi treba da slede? (Posmatraj ljude i stvari i ponašaj se u skladu sa Božjim rečima.) Tako je, posmatraj ljude i stvari i ponašaj se u skladu sa Božjim rečima i istinom. Šta god da se dogodi, s tim se mora postupati u skladu sa Božjim rečima, jer u svim pitanjima i svim stvarima postoji osnovni uzrok iza svega što se dešava, kao i iza bilo koje osobe ili stvari koja iskrsne, a sve to organizuje Bog i nad tim ima neprikosnovenost. Sve što se desi može da ima pozitivan ili negativan krajnji ishod, a razlika zavisi od ljudskih težnji i puta kojim idu. Ako izabereš da se prema stvarima odnosiš u skladu sa Božjim rečima, onda će krajnji ishod biti pozitivan; ako izabereš da se prema njima ophodiš onako kako nalažu telo i brzopletost i svakovrsne izreke, ideje i pogledi koji dolaze od ljudi, onda će krajnji rezultat svakako biti brzoplet i negativan. Ako brzopletost i negativnost podrazumevaju nanošenje štete ljudskom dostojanstvu, telu, duši, interesima i tako dalje, na kraju će to kod ljudi ostaviti samo mržnju i mrlju kojih nikada neće moći da se otarase. Samo putem Božjih reči moguće je pronaći šta stoji iza raznih ljudi, pitanja i stvari sa kojima se čovek susreće, i samo putem Božjih reči moguće je jasno videti suštinu takvih ljudi, pitanja i stvari. Naravno, samo putem Božjih reči ljudi mogu ispravno da se nose i rešavaju probleme sa svakovrsnim ljudima, pitanjima i stvarima sa kojima se susreću u stvarnosti. Na kraju, to će omogućiti ljudima da imaju koristi od svih okolnosti koje Bog stvara, njihovi životi će se postepeno razvijati, njihova iskvarena narav će se promeniti, a istovremeno će u tome naći ispravan smer u životu, ispravan pogled na život, ispravan način postojanja i ispravan cilj i put kojem treba težiti. U osnovi smo završili naše zajedništvo o izreci o moralnom postupanju: „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Ta izreka je donekle površna, ali kada se raščlani na osnovu istine, njena suština nije tako jednostavna. Što se tiče toga šta ljudi treba da rade u tom pogledu i kako da se nose s takvim situacijama, to je još manje jednostavno. To se odnosi na pitanje da li ljudi mogu da streme ka istini i da tragaju za njom, a naravno da se još više odnosi na promenu naravi ljudi i na spasenje ljudi. Stoga, bez obzira na to da li su ti problemi jednostavni ili složeni, površni ili duboki, treba s njima postupati ispravno i ozbiljno. Ništa što se odnosi na promene u naravi ljudi ili što podrazumeva spasenje ljudi nije beznačajno, sve je presudno i važno. Nadam se da ćete od sada pa nadalje, u svom svakodnevnom životu iskopati iz sopstvenih misli i svesti svakakve izreke i poglede na moral u tradicionalnoj kulturi, raščlaniti ih i razaznati njihovu pravu prirodu shodno Božjim rečima, tako da možeš postepeno da ih shvatiš i razrešiš, da usvojiš potpuno novi pravac i cilj u životu i da u potpunosti promeniš svoj način postojanja. U redu, hajde da završimo današnje zajedništvo ovde. Do viđenja!

23. april 2022. godine