Na našem poslednjem okupljanju, u zajedništvu smo detaljno analizirali izreku o moralnom postupanju, koja glasi: „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Da li sada stvarno razumete razne izreke o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi? Kako se te izreke o moralnom postupanju razlikuju od istine? Možete li sada da potvrdite da te izreke o moralnom postupanju nisu istina i da one nipošto ne mogu da zamene istinu? (Možemo.) Šta se pokazuje time što možete ovo da potvrdite? (Time se pokazuje da sam sada donekle u stanju da razlučim šta zapravo predstavljaju te izreke iz tradicionalne kulture. Ranije nisam uviđao da te stvari nosim u srcu. Tek nakon što je Bog o njima besedio i detaljno ih analizirao, shvatio sam da su te stvari sve vreme uticale na mene i da sam na druge ljude i stvari uvek gledao na osnovu tradicionalne kulture. Takođe shvatam da su te izreke iz tradicionalne kulture zapravo u neskladu sa istinom i da su sve to stvari koje kvare ljude.) Potvrđujući to, vi ste, pre svega, pokazali izvesno razumevanje tih stvari iz tradicionalne kulture. Ne samo da ste te stvari čulno spoznali, već ste u stanju da njihovu suštinu sagledate sa teoretskog stanovišta. Nadalje, te stvari iz tradicionalne kulture ne utiču više na vas i vi ste u stanju da iz svog srca i uma uklonite efekte, ograničenja i okove kojima vas te stvari sputavaju. Naročito pri posmatranju raznih stvari i rešavanju raznih problema, te ideje i pogledi ne utiču više na vas, niti vas ograničavaju. Uopšteno govoreći, vi ste kroz razgovore u zajedništvu stekli izvesno razumevanje ovih ideja i pogleda na tradicionalnu kulturu. To je ishod koji se postiže razumevanjem istine. Stvari iz tradicionalne kulture predstavljaju šuplje, milozvučne izreke, prepune sotonskih filozofija, što naročito važi za izreke o moralnom postupanju, poput: „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”, „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” i „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Te izreke neprekidno utiču na ljudska bića, ograničavaju ih i sputavaju preko njihovih misli i nemaju proaktivnu ni pozitivnu ulogu u moralnom postupanju ljudi. Iako vi sada donekle razumete te stvari, njihov uticaj teško da možete u potpunosti da izbrišete iz dubina svog srca. Morate se naoružati istinom i dugogodišnjim iskustvom u skladu s Božjim rečima. Tek tada ćete moći da, jednom zasvagda, jasno sagledate koliko su te licemerne stvari duboko štetne, pogrešne i besmislene, i tek ćete tada problem moći da rešite u korenu. Ako biste hteli da se pukim razumevanjem nekih doktrina odreknete svih tih pogrešnih misli i ideja i da se oslobodite njihovih uticaja, ograničenja i okova, to bi bilo veoma teško postići. Sada, kada ste donekle u stanju da sagledate šta te izreke o moralnom postupanju zapravo jesu, stekli ste barem neko razumevanje i učinili izvestan napredak u svom razmišljanju. Sve ostalo zavisi od toga kako neka osoba traga za istinom, kako druge ljude i stvari posmatra u skladu s Božjim rečima i kakva će iskustva imati u budućnosti.

Na osnovu ovih naših razgovora i detaljnih analiza izreka o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi, možete li jasno da sagledate suštinu tih izreka? Ako to zaista možete jasno da sagledate, onda možete da ustanovite da te izreke iz tradicionalne kulture nisu istina, niti mogu da zamene istinu. To je ono što je izvesno, a većina ljudi je to već potvrdila u svom srcu kroz razgovore u zajedništvu. Kako, dakle, treba razumeti suštinu svih tih raznih izreka o moralnom postupanju? Ako se s ovim problemom ne suočite u skladu s Božjim rečima i sa istinom, nema načina da ih do kraja sagledate i razumete. Ma koliko da te izreke o moralnom postupanju izgledaju plemenito i pozitivno na papiru, da li one zaista predstavljaju kriterijume čovekovih postupaka i ponašanja, ili načela njegovog držanja? (Ne.) One nisu načela, niti kriterijumi ponašanja. Pa šta su one tačno? Možete li da, detaljnom analizom suštine svake od tih izreka, izvučete zaključak o tome šta je tačno istina i suština tih izreka o moralnom postupanju koje su nastale među ljudima? Zar nikada niste razmišljali o tom pitanju? Ostavljajući po strani ciljeve takozvanih mislilaca i moralista, koji pripadnicima vladajuće klase laskaju, ulaguju se i rado im služe, hajde da to pitanje analiziramo sa stanovišta normalne ljudskosti. Pošto izreke o moralnom postupanju nisu istina, a kamoli da mogu da zamene istinu, one mora da su samo prividno tačne. To zasigurno nisu pozitivne stvari – toliko je izvesno. Ako možete da ih na ovaj način sagledate onakvim kakve one zaista jesu, to dokazuje da ste u svom srcu stekli izvestan stepen razumevanja istine i da već posedujete određenu razboritost. Izreke o moralnom postupanju nisu pozitivne stvari, niti predstavljaju kriterijume ljudskih postupaka i ponašanja, a još manje su načela po kojima ljudi treba da se vladaju, što znači da s njima nešto nije u redu. Da li ovo vredi do kraja sagledati? (Da.) Ako razmatrate samo „moralno postupanje” i mislite da te izreke predstavljaju ispravna gledišta i pozitivne stvari, onda to znači da grešite i da će vas one uzeti pod svoje i obmanuti. Ono što je licemerno nikada ne može biti pozitivno. Što se tiče raznih prikaza i postupaka moralnog postupanja, treba razlikovati da li su oni učinjeni iskreno i iz srca ili nisu. Ako su učinjeni nevoljno, pretvorno ili radi postizanja određenog cilja, onda s takvim postupcima i prikazima postoji problem. Možete li da te izreke o moralnom postupanju sagledate onakvima kakve one zaista jesu? Ko može da Mi kaže nešto o tome? (Sotona koristi izreke o moralnom postupanju da bi ljude kvario i navodio ih na stranputicu i primorava ih da se pridržavaju tih izreka i da ih primenjuju u praksi kako bi postigao svoj cilj da oni počnu da obožavaju Sotonu i da ga slede, te da se drže podalje od Boga. To je jedna od Sotoninih tehnika i metoda za kvarenje ljudi.) Nije u tome suština izreka o moralnom postupanju. To je cilj koji Sotona ostvaruje koristeći takve izreke da bi ljude naveo na pogrešan put. Pre svega, morate da budete načisto s tim da nikakve izreke o moralnom postupanju nisu istina, a još manje da mogu da zamene istinu. One čak nisu ni pozitivne stvari. Šta su onda one zapravo? Može se sa sigurnošću reći da te izreke o moralnom postupanju predstavljaju jeretičke zablude kojima Sotona ljude navodi na stranputicu. One same po sebi nisu istina-stvarnost koju ljudi treba da poseduju, niti su to pozitivne stvari koje normalna ljudskost treba da proživljava. Izreke o moralnom postupanju predstavljaju krivotvorine, pretvaranje, falsifikate i trikove – to su lažna ponašanja, koja nipošto ne potiču iz čovekove savesti i razuma, niti iz njegovog normalnog razmišljanja. Prema tome, sve izreke tradicionalne kulture u vezi s moralnim postupanjem zapravo su besmislene, apsurdne jeresi i zablude. Kroz ovih nekoliko razgovora u zajedništvu, na današnji dan su izreke o moralnom postupanju, koje Sotona iznosi, u celosti osuđene na smrt. Ako te izreke nisu čak ni pozitivne, kako to da ljudi mogu da ih prihvate? Kako ljudi mogu da se vode tim idejama i stanovištima? Razlog za to leži u činjenici da su izreke o moralnom postupanju tako dobro usklađene s ljudskim predstavama i uobraziljama. One izazivaju divljenje i odobravanje, pa ljudi te izreke o moralnom postupanju prihvataju svim srcem i, mada ne mogu da ih primene u praksi, u duši ih oberučke prihvataju i sa uživanjem im se klanjaju. I tako, Sotona koristi razne izreke o moralnom postupanju da bi ljude naveo na pogrešan put i da bi upravljao njihovim srcima i njihovim ponašanjem, zato što se ljudi u duši klanjaju i slepo veruju svim tim raznim izrekama o moralnom postupanju i zato što bi svi hteli da tim tvrdnjama pobude veće dostojanstvo, plemenitost i dobrotu, kako bi na taj način postigli svoj cilj da ih drugi jako cene i veličaju. Ukratko, sve te razne izreke o moralnom postupanju zahtevaju da ljudi, kad rade određene stvari, pokažu neku vrstu ponašanja ili ljudskih kvaliteta iz oblasti moralnog postupanja. Ta ponašanja i ljudski kvaliteti naizgled su prilično plemeniti i izazivaju poštovanje, pa svi ljudi u duši veoma snažno streme ka njima. Ali ono što ljudi ne uzimaju u obzir jeste da te izreke o moralnom postupanju nipošto nisu načela ponašanja koja bi normalna osoba trebalo da sledi; umesto toga, radi se o spektru licemernih ponašanja na koje čovek može da utiče. Ona predstavljaju odstupanja od merila savesti i razuma, udaljavanje od volje normalne ljudskosti. Lažne i pretvorne izreke o moralnom postupanju Sotona koristi da bi ljude naveo na pogrešan put i privoleo ih da obožavaju njega i sve te licemerne, takozvane mudrace, usled čega oni na normalnu ljudskost i kriterijume ljudskog ponašanja gledaju kao na nešto obično, jednostavno, pa čak i nisko. Oni te stvari preziru i smatraju ih potpuno bezvrednim. To je zato što su izreke o moralnom postupanju koje Sotona zastupa tako milozvučne i toliko dobro usklađene s čovekovim predstavama i uobraziljama. Činjenica je, međutim, da nijedna izreka o moralnom postupanju, ma kakva ona bila, ne predstavlja načelo koje bi ljudi trebalo da slede u svom ponašanju i ophođenju prema svetu. Razmislite o tome – zar nije tako? U suštini, izreke o moralnom postupanju nisu ništa drugo do zahtevi kojima se od ljudi traži da žive naizgled dostojanstvenije i plemenitije, što će im omogućiti da ih drugi obožavaju i veličaju, umesto da na njih gledaju sa visine. Suština tih izreka pokazuje da one od ljudi samo zahtevaju da kroz dobro ponašanje pokazuju moralno postupanje, te da tako prikriju i obuzdaju preterane želje iskvarene ljudskosti, da prikriju čovekovo zlo i njegovu odvratnu priroda-suštinu, kao i manifestacije raznih iskvarenih naravi. One imaju za cilj da unaprede čovekovu ličnost kroz tobože dobro ponašanje i praksu, da poboljšaju njegov imidž u očima drugih ljudi, kako bi ga svet, u najširem smislu, više cenio. Sve ovo pokazuje da izreke o moralnom postupanju treba da, površnim ponašanjem i praktičnim postupcima, prikriju čovekove skrivene misli, gledišta, ciljeve i namere, da sakriju njegovo odvratno lice i njegovu priroda-suštinu. A mogu li se te stvari uspešno prikriti? Zar ih pokušaj njihovog prikrivanja ne čini još očiglednijim? Sotonu, međutim, to uopšte ne zanima. Njegov je cilj da prikrije odvratno lice iskvarene ljudskosti, da sakrije istinu o čovekovoj iskvarenosti. Sotona, dakle, primorava ljude da usvoje manifestacije moralnog postupanja kako bi se maskirali, što znači da on koristi pravila moralnog postupanja da bi ljude predstavio u najboljem mogućem svetlu, da bi poboljšao čovekovu ličnost i ljudske kvalitete, kako bi ga drugi više cenili i veličali. U osnovi, izreke o moralnom postupanju određuju da li je neka osoba plemenita ili prizemna na osnovu manifestacija njenog ponašanja i njenih moralnih standarda. Primera radi, ocena da li je neka osoba nesebična zavisi od toga koliko ona pokazuje da sopstvene interese žrtvuje zarad drugih. Ako ona to dobro pokazuje, ako se dobro prikriva i ako uspeva da sebe prikaže naročito vrednom divljenja, onda će ljudi tu osobu smatrati poštenom i dostojanstvenom, ona će u očima drugih biti osoba s naročito visokim moralnim standardima, a država će joj dodeliti plaketu, kao uzoru moralnosti na kojem drugi mogu da uče, da ga obožavaju i oponašaju. Kako bi ljudi, dakle, trebalo da ocenjuju da li je neka žena dobra ili rđava? Tako što će posmatrati da li su razna ponašanja, koja ta žena pokazuje unutar svoje zajednice, usklađena sa izrekom „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna”. Ako je ona u svakom pogledu usklađena s tom izrekom, tako što je čestita, ljubazna i krotka, što maksimalno uvažava starije, što je zarad opšteg interesa spremna na svaki kompromis, što je izuzetno strpljiva i sposobna da podnosi teškoće, a da se pritom ne zamera i ne svađa s drugim ljudima, što poštuje muževljeve roditelje i što se dobro stara o mužu i deci, što nikada ne misli na sebe i nikad ne traži ništa zauzvrat, što ne uživa u telesnim zadovoljstvima i tako dalje, onda je ona zaista čestita, ljubazna, nežna i moralna žena. Na osnovu ovih ponašanja žene prema spoljnom svetu, ljudi ocenjuju njeno moralno postupanje. Netačno je i nerealno ocenjivati vrednost, dobrotu i zlobu neke osobe na osnovu njenih površnih postupaka i ponašanja. Pored toga, iznošenje ovakvih tvrdnji je lažno, obmanjujuće i besmisleno. To je suštinski problem koji se u ljudima razotkriva u vezi sa izrekama o moralnom postupanju.

U svetlu nekoliko gorepomenutih aspekata, da li te izreke o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi zaista predstavljaju načela ponašanja? (Ne.) One uopšte ne zadovoljavaju potrebe normalne ljudskosti, već su potpuno suprotne tim potrebama. To što one pružaju ljudskom rodu nisu načela vladanja, niti načela delovanja i ponašanja ljudi. Naprotiv, one od ljudi zahtevaju da se maskiraju i prikrivaju, da se na određeni način ponašaju i deluju pred drugima kako bi bili jako cenjeni i hvaljeni, ali ne sa ciljem da ljudi shvate kako da se ispravno ponašaju ili kako da se pravilno vladaju, već da bi živeli što više u skladu s predstavama i uobraziljama drugih ljudi i da bi od drugih zadobili pohvalu i priznanje. To nipošto nije ono što Bog zahteva, a to je da se ljudi vladaju i da deluju u skladu sa istina-načelima, ne obazirući se na ono što drugi misle, već se fokusirajući isključivo na dobijanje odobrenja od Boga. Izreke o moralnom postupanju više se tiču zahteva da ljudi budu pristojni i plemeniti u svom ponašanju, praksi i pojavi koju projektuju – čak i ako je u pitanju maska – nego što se bave rešavanjem problema u vezi sa mislima i gledištima ljudi ili s njihovom priroda-suštinom. Drugim rečima, zahtevi koje pred ljude postavljaju izreke o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi nisu zasnovani na ljudskoj suštini, a još manje se tiču dostižnog obima savesti i razuma. U isto vreme, ti su zahtevi suprotstavljeni objektivnoj činjenici da ljudi imaju iskvarene naravi, da su sebični i odvratni, a uz to ih primoravaju da rade ovo ili ono, u smislu njihovog ponašanja i praktičnog delovanja. Stoga te izreke, bez obzira na stanovište sa kojeg ljudima postavljaju zahteve, ne mogu iz korena da oslobode ljude od okova i ograničenja iskvarenih naravi, niti mogu da razreše problem ljudske suštine; drugim rečima, one ne mogu da razreše probleme koji se tiču iskvarenih naravi ljudi. Usled toga, one ne mogu da promene načela ni smer ljudskog ponašanja, niti mogu naterati ljude da shvate kako treba da se ponašaju, kako da se ophode prema drugima, niti kako da se sa pozitivnog aspekta pozabave međuljudskim odnosima. Gledano iz druge perspektive, izreke o moralnom postupanju samo su neka vrsta ljudima datih pravila i ograničenja u vezi sa ponašanjem. Mada te izreke u svakom pogledu izgledaju prilično dobro, one nesvesno utiču na razmišljanja i gledišta ljudi, ograničavaju ih i sputavaju, što za posledicu ima to da ljudi ne uspevaju da pronađu ispravna načela i puteve svog ponašanja i delovanja. U ovom kontekstu, ljudima ne preostaje ništa drugo do da nevoljno prihvate uticaj ideja i gledišta tradicionalne kulture, te da pod uticajem tih pogrešnih ideja i gledišta nesvesno izgube načela, ciljeve i smer vlastitog ponašanja. Usled toga, iskvarena ljudska bića padaju u mrak i gube svetlost, tako da im preostaje samo da jurcaju za slavom i ličnim bogatstvom, oslanjajući se na falsifikovanje, pretvaranje i prevare. Primera radi, kad vidiš neku osobu kojoj je potrebna pomoć, ti odmah pomisliš: „Pravilno ponašanje podrazumeva pronalaženje zadovoljstva u pomaganju drugima. To je osnovno načelo i moralni standard ljudskog ponašanja”, pa ćeš nesvesno pružiti pomoć toj osobi. Nakon što joj pomogneš, čini ti se da si zbog takvog ponašanja plemenit i da poseduješ malo ljudskosti i čak ćeš nesvesno veličati samog sebe kao plemenitu osobu, osobu plemenitog karaktera, osobu sa dostojanstvom i karakterom i, naravno, osobu vrednu poštovanja. Ako joj, pak, ne pomogneš, pomislićeš: „Avaj, ja nisam dobra osoba. Kad god sretnem nekoga kome je potrebna pomoć i poželim da mu pružim ruku, uvek najpre razmišljam o vlastitim interesima. Baš sam sebičan!” Na osnovu ideološkog gledišta koje kaže: „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima” nesvesno ćeš odmeravati i ograničavati samoga sebe i procenjivati šta je ispravno, a šta pogrešno. Kad tu izreku ne budeš mogao da sprovedeš u delo, preziraćeš samog sebe, gledaćeš na sebe sa visine i biće ti pomalo neprijatno. Upućivaćeš poglede pune divljenja i zahvalnosti ka onima koji mogu da pronađu zadovoljstvo u pomaganju drugima i činiće ti se da su oni plemenitiji, dostojanstveniji i po karakteru bolji ljudi od tebe. Međutim, kad je o tim pitanjima reč, Božji zahtevi su drugačiji. Bog od tebe zahteva da se držiš Njegovih reči i istina-načela. U smislu moralnog postupanja, kako ljudi treba da postupaju u praksi? Treba li da se drže tradicionalnih moralnih i kulturnih gledišta ili da poštuju Božje reči? Svako se suočava s tim izborom. Jesu li ti sada jasna istina-načela kojima Bog podučava ljude? Da li ih razumeš? Koliko čvrsto ih se držiš? Kakve te misli i gledišta ometaju i utiču na tebe i koje iskvarene naravi razotkrivaš dok ih se pridržavaš? Tako treba da preispituješ sebe. Koliko tačno od suštine izreka o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi možeš jasno da sagledaš u svom srcu? Da li tradicionalna kultura još uvek ima svoje mesto u tvom srcu? Sve su to problemi koje ljudi moraju da razreše. Kad razrešiš svoje iskvarene naravi i kad budeš u stanju da se apsolutno i beskompromisno pokoravaš istini i da se pridržavaš Božjih reči, tvoji praktični postupci biće potpuno usklađeni sa istina-načelima. Nećeš više biti ograničen iskvarenim naravima, niti sputan moralnim idejama i gledištima tradicionalne kulture i moći ćeš precizno da sprovodiš u delo Božje reči i da postupaš u skladu sa istina-načelima. To su načela po kojima bi vernici trebalo da se ponašaju i da deluju. Kad budeš mogao da u praksi postupaš u skladu s Božjim rečima, da se pridržavaš Božjih reči i da deluješ u skladu sa istina-načelima, bićeš ne samo osoba s dobrim moralnim postupanjem, nego i osoba koja može da sledi Božji put. Kada upražnjavaš načela i istinu ponašanja, ti ne samo da poseduješ standarde moralnog postupanja, već u tvom ponašanju ima i istina-načela. Ima li razlike između pridržavanja istina-načela i pridržavanja kriterijuma moralnog postupanja? (Ima.) U čemu se ogleda ta razlika? Pridržavanje zahteva moralnog postupanja predstavlja samo praksu i ispoljavanje ponašanja, dok praktično postupanje u skladu sa istina-načelima, iako spolja takođe izgleda kao praksa, predstavlja praksu koja se pridržava istina-načela. Iz ove perspektive, pridržavanje istina-načela odnosi se na ponašanje i na put kojim ljudi idu. To znači da ti, ukoliko upražnjavaš istinu i pridržavaš se istina-načela u Božjim rečima, hodaš ispravnim putem, dok je poštovanje zahteva moralnog postupanja u tradicionalnoj kulturi tek puki prikaz ponašanja, baš kao i poštovanje pravila. Ono ne uključuje istina-načela, niti se odnosi na put kojim ljudi idu. Razumete li šta vam govorim? (Da.) Evo jednog primera. Recimo, izreka o moralnom postupanju, koja kaže: „Sopstvene interese žrtvuj zarad drugih”, zahteva od ljudi da uvek i u svakoj situaciji „odbace manjeg sebe i ostvare većeg sebe”. Među nevernicima, to je stil koji se naziva plemenitošću karaktera i čvrstoćom integriteta. „Odbaci manjeg sebe i ostvari većeg sebe” – kakva grandiozna retorika! Prava je šteta da to samo zvuči kao stil koji se odlikuje plemenitošću karaktera i čvrstoćom integriteta, ali da to nije istina-načelo kojeg ljudi treba da se pridržavaju u svom ponašanju. Činjenica je da krajnji cilj izreke „Odbaci manjeg sebe i ostvari većeg sebe”, kao i primoravanja ljudi da sopstvene interese žrtvuju zarad drugih, zapravo jeste da se obezbedi da drugi služe njima. Sa stanovišta ljudskih ciljeva i namera, ova izreka odiše sotonskim filozofijama i ima kvalitet transakcije. Možete li iz toga da ustanovite da li u izreci „Odbaci manjeg sebe i ostvari većeg sebe” ima istina-načela? Nipošto! To nije nikakvo načelo ponašanja, već čista sotonska filozofija, jer cilj odbacivanja manjeg sebe jeste da ljudi ostvare većeg sebe. Bez obzira da li je takva praksa plemenita ili vulgarna, ovde je reč samo o pravilu koje sputava ljude. Iako se čini razumnom, ona je u suštini besmislena i apsurdna. Ma šta da ti se desi, ona od ljudi samo zahteva da sopstvene interese žrtvuju za dobrobit drugih. Bez obzira na šta si spreman ili nisi spreman, bez obzira da li to možeš ili ne možeš da uradiš i bez obzira na okruženje, ona od tebe samo zahteva da svoje interese žrtvuješ zarad drugih ljudi. Ako nisi u stanju da „odbaciš manjeg sebe”, onda je fraza „ostvari većeg sebe” tu samo da bi te iskušavala, jer ti i dalje ne želiš to da otpustiš, uprkos tome što nisi u stanju da zarad drugih žrtvuješ sopstvene interese. Ljudi bivaju zavedeni mišlju o „ostvarenju većeg sebe”. U takvim okolnostima je teško odlučiti se. Da li, dakle, žrtvovanje sopstvenih interesa zarad drugih predstavlja načelo ponašanja? Mogu li se time postići pozitivni ishodi? Mada svaka osoba zaista dobro prikriva samu sebe i pokazuje vrhunsku plemenitost, dostojanstvo i karakter, kakav je ishod na kraju? Može se samo reći da od toga ništa neće ispasti, jer se na taj način može dobiti samo priznanje od strane drugih ljudi, ali ne i odobravanje od strane Boga. Kako je do toga došlo? Je li to zato što se svi pridržavaju izreka o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi i što slede sotonske filozofije? Ako bi svi prihvatili Božje reči, ako bi prihvatili ispravne ideje i gledišta, ako bi se držali istina-načela i sledili životni pravac na koji im Bog ukazuje, ljudima bi bilo lako da idu pravim životnim putem. Da li je takva praksa bolja od žrtvovanja sopstvenih interesa zarad drugih ljudi? Takva praksa podrazumeva pridržavanje istina-načela i život u svetlosti, shodno Božjim rečima, umesto koračanja Sotoninim stopama na putu licemerja. Jedino napuštanjem sotonskih filozofija, kao i raznih ideja koje se prenose izrekama o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi, te prihvatanjem istine i življenjem u skladu s Božjim rečima, čovek može da proživi stvarno ljudsko obličje i da zadobije Božje odobravanje.

Na osnovu onoga o čemu smo maločas u zajedništvu razgovarali, jeste li došli do ikakvih zaključaka u vezi sa suštinom izreka o moralnom postupanju? Sve su te razne izreke o moralnom postupanju samo puki propisi i konvencije, pomoću kojih se ljudima ograničavaju misli, gledišta i spoljašnje ponašanje. Nisu to nikakva načela ni kriterijumi ponašanja, niti su to načela kojih ljudi treba da se pridržavaju pri susretu sa svakovrsnim ljudima, događajima i stvarima. Kojih načela, dakle, ljudi treba da se drže? Zar ne bi trebalo da o tome porazgovaramo? Neki ljudi se pitaju: „Koja je razlika između istina-načela kojih ljudi treba da se drže i propisa i konvencija sadržanih u svim tim izrekama o moralnom postupanju?” Recite Mi, ima li razlika među njima? (Ima.) U kom pogledu postoje razlike? Izreke o moralnom postupanju su samo propisi i konvencije, koji ljudima ograničavaju misli, gledišta i ponašanja. U vezi s raznim događajima koji se dešavaju ljudima, te izreke pred ljude postavljaju zahteve kojima ograničavaju njihovo ponašanje i vezuju im ruke i noge, terajući ih da rade ovo ili ono, umesto da im dopuste da potraže ispravna načela i prave načine ophođenja sa raznim ljudima, događajima i stvarima. Istina-načela su, međutim, drugačija. Višestruki zahtevi koje Božje reči postavljaju ljudima nisu pravila, propisi ni konvencije, a ponajmanje su to različite izreke koje ograničavaju razmišljanja i ponašanje ljudi. Umesto toga, tim se zahtevima ljudima saopštavaju istina-načela koja ljudi treba da razumeju i da ih se pridržavaju u svim vrstama okruženja i kad god ih nešto zadesi. Šta, dakle, ta načela tačno predstavljaju? Zašto kažem da su samo Božje reči istina, odnosno istina-načela? Zato što su, za normalnu ljudskost, svi ti razni zahtevi koje Božje reči postavljaju pred ljude dostižni, utoliko više što se njima od ljudi traži da se, kad god ih nešto zadesi, odupru uticaju i ograničenjima vlastitih osećanja, želja, ambicija i iskvarenih naravi, te da postupaju u skladu s Božjim rečima i sa istina-načelima, što je načelo kojeg ljudi mogu da se pridržavaju. Istina-načela, sadržana u Božjim rečima, ukazuju na ispravan smer i cilj koje ljudi treba da slede, a ona su ujedno i put kojim ljudi treba da koračaju. Načela sadržana u Božjim rečima ne samo da omogućavaju normalno funkcionisanje ljudske savesti i razuma, već ona, sasvim prirodno, pridodaju načela istine na temelj sačinjen od ljudske savesti i razuma. To su merila istine do kojih ljudi sa savešću i razumom mogu da se izdignu i da ih ispune. Kada se pridržavaju tih načela sadržanih u Božjim rečima, ono što ljudi dobijaju nije unapređenje njihove moralnosti i integriteta, a ni zaštita njihovog ljudskog dostojanstva. Umesto toga, oni se time otiskuju na pravi put u životu. Kada neka osoba sluša istina-načela iz Božjih reči, ona ne samo da poseduje savest i razum normalne osobe, već na temelju posedovanja savesti i razuma počinje da shvata sve više istina-načela u vezi s tim kako treba da se ponaša. Jednostavno rečeno, ona počinje da shvata načela ponašanja i da spoznaje na osnovu kojih istina-načela treba da posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje, tako da više nije pod kontrolom i uticajem vlastitih osećanja, želja, ambicija i iskvarenih naravi. Na taj način, ona u potpunosti proživljava obličje normalne osobe. Istina-načela koja predlaže Bog suštinski rešavaju problem iskvarenih naravi koje upravljaju ljudima i onemogućavaju im da se iskobeljaju iz greha, tako da ljudi više ne žive svojim starim životom, u kojem njima upravljaju osećanja, želje, ambicije i iskvarene naravi. A šta zamenjuje sve to? Zamenjuju ih kriterijumi Božjih reči i istina-načela, koji postaju čovekov život. Uopšteno govoreći, kad ljudi počnu da se pridržavaju istina-načela kojih čovečanstvo treba da se pridržava, razni problemi telesne prirode više im ne zagorčavaju život. Preciznije rečeno, Sotona ih više ne navodi na stranputicu, ne vara ih, niti upravlja njima. Još konkretnije, ljudi više ne žive u ropstvu i pod kontrolom bezbrojnih ideja, gledišta i filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje Sotona u njih usađuje. Umesto toga, oni ne samo da žive dostojanstveno i sa integritetom, već takođe žive slobodno i onako kako dolikuje čoveku, što je pravo obličje stvorenih bića pod vrhovnom vlašću Stvoritelja. U tome je suštinska razlika između reči i istine Božje i izreka o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi.

Tema našeg današnjeg razgovora je, u izvesnom smislu, duboka. Nakon što ga odslušate, treba malo da razmislite o svemu što je rečeno, da pustite da se to slegne u vama, kako biste videli da li možete to da shvatite. Da li ste, na osnovu ovog razgovora, u potpunosti razumeli razliku između izreka o moralnom postupanju i istine? Recite Mi najjednostavnijim rečima: šta je suština izreka o moralnom postupanju? (Izreke o moralnom postupanju su samo propisi i konvencije, koji ograničavaju ljudske misli i ponašanja; one nisu načela ni kriterijumi ponašanja.) Lepo rečeno. U tradicionalnoj kulturi postoji priča o Kong Rongu koji se odriče krupnijih krušaka.^[a] Šta mislite: da li se za svakoga ko nije nalik Kong Rongu može reći da nije dobra osoba? Ljudi su nekada smatrali da svako ko je nalik Kong Rongu ima plemeniti karakter i čvrst integritet, da sopstvene interese žrtvuje zarad drugih – jednom rečju, da je dobra osoba. Da li Kong Rong iz ove istorijske priče predstavlja uzor koji su svi sledili? Da li taj lik ima svoje mesto u ljudskim srcima? (Da.) Pritom, mesto u ljudskim srcima ne zauzima njegovo ime, već njegove misli i postupci, njegov moral i ponašanje. Ljudi cene i odobravaju takve postupke i duboko u duši se dive moralnom postupanju Kong Ronga. Stoga, kad vidiš nekoga ko nije u stanju da sopstvene interese žrtvuje za dobrobit drugih, nekoga ko nije osoba koja bi se, poput Kong Ronga, odrekla krupnijih krušaka, u sebi ćeš se nervirati zbog toga i imaćeš loše mišljenje o toj osobi. Jesu li, dakle, tvoja nervoza i loše mišljenje o njoj opravdani? Oni moraju biti zasnovani na nečemu. Pre svega, ti ovako razmišljaš: „Mada je bio veoma mlad, Kong Rong je ipak bio u stanju da se odrekne krupnijih krušaka, a vi ste svi i dalje tako sebični, iako ste odrasli”, te u sebi gajiš loše mišljenje o njima. Da li su, dakle, tvoje loše mišljenje i nervoza zasnovani na priči o Kong Rongu koji se odriče krupnijih krušaka? (Da.) A da li je u redu posmatrati ljude po toj osnovi? (Nije.) Zbog čega to nije u redu? Zbog toga što je poreklo osnove po kojoj posmatraš ljude i stvari neispravno, te zato što ti je polazište potpuno pogrešno. Ti polaziš od toga što Kong Rongovo odricanje od krupnijih krušaka uzimaš kao merilo za ocenjivanje ljudi i stvari, a taj pristup i metod ocenjivanja su pogrešni. Po čemu su oni pogrešni? Pogrešni su utoliko što veruješ da je ideja na kojoj se zasniva priča o Kong Rongu ispravna i što je uzimaš kao pozitivno ideološko stanovište po kojem se ljudi i stvari mogu ocenjivati. Kad na taj način ocenjuješ, krajnji rezultat takvog ocenjivanja biće da ogromna većina ljudi ne spada u dobre osobe. Da li su rezultati takvog ocenjivanja tačni? (Ne, nisu tačni.) A zašto nisu tačni? Zato što primenjuješ pogrešno merilo za ocenjivanje. Kako bi trebalo ocenjivati jednu takvu osobu ako bi se primenili metodi i načela koje je Bog dao? Tako što bi se razmotrilo da li ta osoba podržava interese Božje kuće, da li je na strani Boga, ima li bogobojažljivo srce i da li traga za istina-načelom u onome što radi: najtačnije je jedino ocenjivanje na osnovu tih aspekata. Ako se ta osoba moli kad god je nešto zadesi, ako traga, ako sa svima razgovara o tome i ako je to što radi – uprkos tome što ponekad nije u stanju da bude altruista i pomalo je sebična u vezi s nekim sitnicama – u osnovi prikladno, mereno u odnosu na aspekte koje Bog zahteva, onda je reč o nekome ko može da prihvati istinu, o osobi koja je u pravu. Na čemu se, dakle, zasniva ovaj zaključak? (Zasniva se na Božjim rečima i zahtevima.) Da li je, stoga, takav zaključak tačan? Mnogo je tačniji nego kada bi tu osobu ocenjivao iz ideološke perspektive Kong Ronga koji se odriče krupnijih krušaka. Ideološko stanovište priče o Kong Rongu ocenjuje privremeno ponašanje i postupke ljudi, dok Bog od ljudi zahteva da ocene suštinu te osobe, kao i kakav je tačno njen stav prema istini i prema Božjim zahtevima. Izreke o moralnom postupanju ti koristiš da bi ocenio prolazno ponašanje neke osobe, odnosno njene postupke ili prolazna otkrovenja tokom nekog prolaznog incidenta. Ako ih upotrebiš radi ocenjivanja unutrašnjih kvaliteta neke osobe, takva ocena neće biti tačna, jer ocenjivanje unutrašnjih kvaliteta neke osobe na osnovu izreka o moralnom postupanju predstavlja ocenjivanje uz pomoć pogreših načela, pa ćeš zato dobiti netačan rezultat. Razlika ne leži u spoljašnjem ponašanju te osobe, već u njenoj priroda-suštini. Prema tome, fundamentalno je pogrešno ocenjivati ljude korišćenjem izreka o moralnom postupanju. Tačno je jedino ocenjivati ljude korišćenjem istina-načela. Razumete li šta vam govorim?

Suština izreka o moralnom postupanju jeste da one predstavljaju propise i konvencije kojima se ograničavaju ljudske misli i ponašanje. One u određenoj meri ograničavaju i kontrolišu razmišljanja ljudi i sputavaju neke od ispravnih misaonih izraza i normalnih zahteva normalne ljudskosti. Može se, naravno, reći da one takođe, u određenoj meri, krše neke od zakona opstanka normalne ljudskosti, a normalnim ljudima ujedno uskraćuju njihove ljudske potrebe i prava. Primera radi, klasična izreka „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna” nasilno ometa i uništava ljudska prava žena. Kakvu ulogu ona nameće ženama u celom ljudskom društvu? Nameće im ulogu robinja. Zar nije tako? (Jeste.) Posmatrano iz te perspektive, propisi i konvencije ovih izreka o moralnom postupanju uništile su ljudsku misao, ukinule razne potrebe normalne ljudskosti i, u isto vreme, ograničile ljudska bića u izražavanju raznih misli normalne ljudskosti. Te izreke o moralnom postupanju nipošto nisu stvorene na osnovu potreba normalnih ljudi, niti na osnovu standarda koje normalni ljudi mogu da ispune, već su sve one stvorene na osnovu ljudskih uobrazilja, ambicija i želja. Osim što sputavaju i ograničavaju ljudske misli i sputavaju ponašanje ljudi, te izreke o moralnom postupanju takođe nagone ljude da se dive i da jure za lažnim i izmišljenim stvarima. Ali, pošto su im te stvari nedostižne, ljudima jedino preostaje da se pretvaraju kako bi sebe oprali i prikrili i kako bi mogli da žive pristojnim i plemenitim životom, životom koji je, naizgled, veoma dostojanstven. Činjenica je, međutim, da život s takvim idejama i pogledima na moralno postupanje podrazumeva da su ljudske misli iskrivljene i ograničene, te da ljudi vođeni tim pogrešnim idejama i gledištima žive nenormalno i izopačeno, zar nije tako? (Jeste.) Mada ne žele tako da žive, niti žele to da rade, ljudi nisu u stanju da se oslobode stega tih ideoloških okova. Sve što mogu jeste da nehotično i preko volje žive pod uticajem i ograničenjima tih ideja i gledišta. U isto vreme, usled pritiska od strane javnog mnjenja i tih ideja i gledišta koje nose u srcu, ne preostaje im ništa drugo do da na silu razvlače svoju prostačku egzistenciju na ovom svetu, menjajući jednu licemernu masku za drugom. Sve su to posledice delovanja izreka o moralnom postupanju na ljudski rod. Jeste li razumeli sve ovo? (Jesmo.) Što o tim izrekama o moralnom postupanju više razgovaramo i što ih detaljnije analiziramo, to ih ljudi sve jasnije sagledavaju i sve više shvataju da razne izreke tradicionalne kulture nisu pozitivne stvari. One su hiljadama godina navodile ljude na pogrešan put i nanosile im štetu, do te mere da oni, čak i nakon što saslušaju Božje reči i počnu da shvataju istinu, još uvek ne mogu da se oslobode uticaja tih ideja i gledišta tradicionalne kulture, nego čak žude za njima kao za nečim pozitivnim. Štaviše, mnogi ljudi ih koriste kao zamenu za istinu, pa ih i primenjuju kao istinu. Da li ste, kroz naše današnji razgovor, stekli bolje i preciznije razumevanje svih tih izreka o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi? (Jesmo.) Pošto ih sada donekle razumete, hajde da nastavimo sa razgovorom o nekim drugim izrekama o moralnom postupanju.

Sledeće o čemu ćemo razgovarati jeste izreka o moralnom postupanju koja glasi: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”. Kao što vidite, sve te izreke o moralnom postupanju toliko su preuveličane i potresne, kao da je svaka prožeta nekakvim herojskim duhom i osobinama velikih ljudi, a nedostižna za neupadljive, obične ljude. „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode” – kakvu bi ogromnu širinu uma to zahtevalo! Koliko ljubazna, dobronamerna i velika ličnost treba da budete da biste to uradili! Mada „kapljica” odgovara „izvoru vode”, ta sličnost ujedno odaje utisak da između ta dva izraza postoji nemerljivo širok jaz i ogromna razlika. To znači da moraš da uzvratiš čak i na kapljicu dobrote, ali čime? Na to, naime, treba uzvratiti izvorom vode, odnosno ogromnim brojem postupaka i ponašanja ili pak s takvom iskrenošću i s tako snažnom voljom, umesto da se na to zaboravi. Eto koliko je potrebno da bi se uzvratilo samo na kapljicu dobrote, a ako uzvratiš ičim što je manje od toga, ti onda nemaš savesti. Zar po toj logici osoba koja je pokazala dobrotu nije ujedno neko ko će se na kraju nečasno okoristiti? Taj dobročinitelj će svakako dobro profitirati od svoje dobrote! Podario je tek kapljicu dobrote, a zauzvrat dobio čitav izvor vode. To je veoma unosan posao i dobar način da se izvuče velika korist na račun drugih. Zar nije tako? U ovom životu, svaka osoba će prihvatiti kapljicu dobrote. Ali, ako na tu kapljicu mora da uzvrati izvorom vode, ona na to može potrošiti čitav svoj život, usled čega neće moći da ispuni nijednu od svojih porodičnih i društvenih obaveza, a kamoli da razmišlja o vlastitom životnom putu. Ako uživaš u kapljici dobrote, ali ne uspevaš da na nju uzvratiš izvorom vode, bićeš osuđen od vlastite savesti i od društva, a samog sebe nećeš smatrati čovekom, već buntovnikom, bitangom i nezahvalnikom. Ali, šta ako neko uspe da na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode? Taj će reći: „Niko nije savesniji od mene, jer ja mogu da na kapljicu dobrote uzvratim izvorom vode. Tako će osoba koja mi je jednom pomogla i bila dobra prema meni moći da vidi kakav sam čovek, da li je na gubitku što mi je pomogla i da li je uopšte vredelo da mi pomaže. Na taj način, ona to nikada neće zaboraviti i čak će se osećati postiđeno. A ja ću, štaviše, nastaviti da joj uzvraćam. Pošto na kapljicu dobrote mogu da uzvratim izvorom vode, zar nisam osoba plemenitog moralnog postupanja i karaktera? Zar nisam gospodin? Zar nisam veliki čovek? Zar ne zavređujem divljenje?” Svi ga hvale i svi mu aplaudiraju, što njemu još više uzburkava emocije, pa kaže: „Kad me već hvalite kao dobrog čoveka i osobu plemenitog karaktera, kao uzor među ljudima i primer ljudske moralnosti, treba, kad umrem, da mi podignete spomenik i da na njemu napišete epitaf koji kaže: ’Ova osoba bila je primer maksime „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode” i može se nazvati primerom ljudske moralnosti.’” Međutim, čak i nakon što su mu već podigli spomenik, on misli da bi trebalo da naprave još i glineni kip po njegovom liku i da ga smeste u hram, te da na hramu uklešu njegovo cenjeno ime: „Hram tog i tog boga”, a ispod imena da postave kadionicu, u koju će svi morati da prinose tamjana, tako da neprestano tinja njemu u čast. Pored toga, ljudi u svojim domovima moraju imati statuetu s njegovim likom, koju treba da kade tamjanom i da triput dnevno metanišu pred njom, svoju decu, unuke i mlađe generacije moraju da vaspitaju tako da budu isti kao on, a sinove i kćeri da pouče da se moraju venčati baš sa takvom osobom, koja na kapljicu dobrote može da uzvrati izvorom vode – dakle, sa osobom koja je primer i model ljudske moralnosti. Kod Kineza se tradicionalni pristup vaspitanju sastoji u tome da svoju decu uče da budu dobri ljudi, sa težištem na priznavanju tuđe dobrote i težnji da se na tu dobrotu uzvrati dobrotom. Ako primiš kapljicu dobrote, na nju moraš da uzvratiš čitavim životnim vekom koji je ispunjen teškim radom – drugim rečima, moraš da uzvratiš izvorom vode. Kada ta njihova deca odrastu, ona će na isti način podučavati naredna pokoljenja, i tako će se to učenje prenositi s kolena na koleno. Kad takav čovek može da na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode, on time ujedno postiže i svoj konačni cilj. Koji cilj on time postiže? Da ga svetovni ljudi i društvo prepoznaju i priznaju. Naravno, to je od sekundarnog značaja. Najvažnije je to što ljudi njegove portrete kače o zidove i prinose darove pred njegov kip, što iz generacije u generaciju može da uživa u mirisu tamjana sa ovoga sveta i što njegov duh i ideje mogu da se prenose po svetu i da budu hvaljene od generacija ljudi koje će doći. A kad se na kraju bude zasitio mirisa tamjana sa ovoga sveta, šta će od njega postati? Postaće đavolski kralj i njegov će cilj konačno biti ostvaren. To je krajnja posledica Sotoninog kvarenja ljudi. Na početku, ljudi u tradicionalnoj kulturi prihvataju tek jednu od ideja o moralnom postupanju, kao što su blagonaklonost, pravednost, pristojnost, mudrost i pouzdanost. Kasnije se usklađuju sa zahtevima te ideje, dajući primer drugima tako što tu ideju i te zahteve rigorozno sprovode u delo i pridržavaju ih se, ostvarivši time svoj cilj da postanu model i uzor moralnosti za ostatak čovečanstva. A onda, nakon što umru, oni za sobom ostavljaju svoj dobar ugled, koji se dalje prenosi na buduće generacije. Konačno dobijaju ono što su želeli, a to je da mnogo godina udišu mirise tamjana sa ovoga sveta i da postanu kraljevi demona. Da li je to dobro? (Nije.) Zašto kažete da to nije dobra stvar? To je krajnji cilj kojem svaki nevernik teži u životu. On odobrava ideje o određenom moralnom postupanju, koje zatim pokazuje na vlastitom primeru, tako što počinje da sprovodi zahteve tog moralnog postupanja, sve dok konačno ne dostigne fazu u kojoj ga svi hvale kao dobru i ljubaznu osobu, kao uglednu ličnost i osobu plemenitog karaktera. Glas o njegovom ponašanju i delima širi se na čitavo čovečanstvo, njegovo ponašanje i dela proučavaju i poštuju generacije ljudi, dok konačno ta osoba ne postane uzor celoj jednoj generaciji i, naravno, kralj demona čitave te generacije. Zar to nije put kojim idu svetovni ljudi? Zar to nije rezultat kojem svetovni ljudi teže? Ima li to veze sa istinom? Ima li ikakve veze s Božjim spasenjem? To s tim nema apsolutno nikakve veze. Takav je krajnji ishod koji izreke o moralnom postupanju spremaju ljudima. Ako čovek u celosti prihvata sve te razne ideje u tradicionalnoj kulturi i ako ih se u potpunosti pridržava, onda je put kojim hoda nesumnjivo put demona. Ako si se jednom zasvagda otisnuo na put demona, ti onda nemaš nikakve veze s Božjim delom spasavanja ljudi, niti imaš apsolutno ikakve veze sa spasenjem. Prema tome, ako si na temelju razumevanja istine još uvek ograničen i pod uticajem ideja tradicionalne kulture, dok se u isto vreme, pod uticajem tih ideja, pridržavaš njihovih zakona, zahteva i izreka, ako nisi u stanju da se pobuniš protiv njih, niti da ih otpustiš i ako ne možeš da prihvatiš zahteve od Boga, to znači da ćeš na kraju slediti put demona i da ćeš postati kralj demona. Vi to razumete, zar ne? Nijedna teorija ni izreka na ovom svetu, pa čak ni najviši svetski moralni standardi, ne mogu da zamene put spasenja koji je Bog podario ljudskom rodu. Ako ljudi žele da se otisnu na pravi put, a to je put spasenja, onda Božje odobrenje mogu da zadobiju jedino tako što će izaći pred Boga, što će krotko i nepokolebljivo prihvatiti Božje reči, što će prihvatiti sve Njegove tvrdnje i zahteve i što će se ponašati i postupati uzimajući Božje reči kao kriterijum. U suprotnom, oni nipošto neće moći da se otisnu na pravi životni put, nego će samo moći da slede Sotonine filozofije na svom putu u propast. Neki ljudi se pitaju: „Ima li nekog srednjeg puta?” Nema. Možeš jedino da slediš Božji put ili Sotonin đavolski put. Postoje samo ta dva puta. Ako ne slediš Božji put, onda se nesumnjivo držiš raznih ideja koje ti je usadio Sotona i raznih đavolskih puteva koji se iz tih ideja rađaju. Ako bi hteo da napraviš nekakav kompromis i da kreneš nekim srednjim ili trećim putem, znaj da je to nemoguće. Je li to jasno? (Jeste.) Neću dalje obrazlagati izreku „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”, budući da je ona manje-više slična izreci „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”, o kojoj smo već razgovarali u zajedništvu. Suština tih dveju izreka je uglavnom ista, pa nema potrebe da o njima detaljnije raspravljamo.

Hajde da sada popričamo o sledećoj izreci o moralnom postupanju – ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš. Trebalo bi da je ovu izreku veoma lako razumeti, zar ne? Ako je uporedimo sa zahtevima onih izreka o moralnom postupanju o kojima smo ranije govorili, očigledno je da ova izreka takođe predstavlja kruto pravilo koje ljude obavezuje. Mada na papiru izgleda grandiozno i upečatljivo, mada se čini da je s njom sve u redu i da se radi o prostom načelu za ophođenje sa ljudima, to prosto načelo nema nikakvog smisla kada je reč o tome kako čovek treba da se ponaša i da se odnosi prema drugim ljudima, niti može da doprinese nečijem ponašanju i životnoj težnji. To nije načelo kojeg bi ljudi trebalo da se drže u svom postupanju i ponašanju, niti bi trebalo da ljudi po tom načelu streme ka ispravnom smeru i cilju u životu. Čak i ako se pridržavaš tog zahteva, on te jedino može odvratiti od bilo kakvih nerazumnih postupaka u ophođenju s ljudima, ali to ne znači da ti ljude uistinu voliš, niti da im zaista pomažeš, a još manje dokazuje da si na pravom životnom putu. U doslovnom smislu, izreka „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” znači da, ako ti se nešto ne sviđa ili ako nešto ne voliš da radiš, onda to ne treba da namećeš drugim ljudima. Mada to naizgled zvuči pametno i razumno, napravićeš mnogo grešaka ako tu sotonsku filozofiju budeš primenjivao u svakoj situaciji. Po svoj prilici ćeš povrediti ljude, navesti ih na pogrešan put ili im čak naneti štetu. Baš kao što neki roditelji, kojima škola nije prirasla za srce, vole da teraju svoju decu da uče, pa stalno nastoje da ih urazume i podstiču ih da vredno uče. Ako biste ovde primenili zahtev „ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, to bi onda značilo da ti roditelji ne treba da teraju svoju decu da uče, zato što ni oni sami ne uživaju u tome. Ima i drugih ljudi koji veruju u Boga, ali ne teže istini; pa ipak, oni u duši znaju da je verovanje u Boga pravi životni put. Ako vide da njihova deca ne veruju u Boga i da nisu na pravom putu, oni ih uporno nagovaraju da poveruju u Boga. Uprkos tome što ni sami ne teže istini, oni i dalje žele da njihova deca teže istini i da budu blagoslovena. Ako bi se u toj situaciji držali izreke „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, onda ovi roditelji ne bi smeli da teraju svoju decu da veruju u Boga. To bi bilo u skladu s ovom sotonskom filozofijom, ali bi njihovoj deci ujedno upropastilo priliku da budu spasena. Ko je odgovoran za takav ishod? Zar tradicionalna izreka o moralnom postupanju, koja zahteva da drugima ne namećeš ono što ni sam ne želiš, ne nanosi štetu ljudima? Evo još jednog primera. Neki roditelji ne nalaze sreću u tome da žive savesno i da poštuju zakon. Oni ne žele da obrađuju zemlju, niti da idu na posao kako bi izdržavali svoju porodicu. Umesto toga, oni bi radije da varaju, kradu ili da se kockaju, da na nepravedan način steknu nepošteno bogatstvo, da bi zatim mogli da žive punim životom, da se zabavljaju i da uživaju u telesnim užicima. Ne vole da se bave poštenim poslom, niti da slede pravi put. To je nešto što oni ne žele, zar ne? Duboko u duši, oni znaju da to nije dobro. Kako bi oni, u toj situaciji, trebalo da vaspitaju svoju decu? Normalni ljudi bi svoju decu vaspitavali da vredno uče i da ovladaju nekom veštinom kako bi u budućnosti našli dobar posao i navodili bi ih da slede pravi put. Na taj način čovek ispunjava svoju obavezu kao roditelj, zar ne? (Da, tako je.) Tačno. Ali, ako bi se držali izreke „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, onda bi oni rekli: „Sine, pogledaj me. Ja u životu mogu svašta da radim, mogu da jedem i pijem po kafanama, da obilazim prostitutke i da se kockam. Dobro mi ide u životu, iako nisam ni učio, niti ovladao ijednom veštinom. Ubuduće, uči sa mnom. Ne moraš da ideš u školu, niti da vredno učiš. Nauči da kradeš, da varaš i da se kockaš. Tako ćeš i dalje moći udobno da živiš do kraja života!” Je li ispravno ovako postupati? Da li je iko svoju decu ovako podučavao? (Nije.) A upravo to zahteva izreka „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, zar ne? Zar navedeni primeri tu izreku ne pobijaju u potpunosti? U njoj nema ničega ispravnog. Primera radi, neki ljudi ne vole istinu; oni žude za telesnim udobnostima i uvek nalaze način da svoju dužnost obave traljavo. Nisu spremni da pate, niti da plate cenu. Misle da dobro kaže izreka „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, pa ljudima govore: „Treba da naučite da uživate. Nema potrebe da pravilno obavljate svoju dužnost, da trpite nedaće, niti da plaćate cenu. Ako možete da zabušavate, zabušavajte; ako možete negde da se provučete, provucite se. Nemojte sami sebi toliko da zagorčavate život. Pogledajte kako ja živim – zar to nije sjajno? Život mi je prosto savršen! Iscrpljujete se životom kakvim živite! Treba da učite od mene.” Zar se time ne ispunjava zahtev da „ne namećeš drugima ono što ni sam ne želiš”? Ako tako postupaš, da li si ti jedna savesna i razumna osoba? (Nisam.) A ako čovek izgubi savest i razum, zar to onda ne znači da mu nedostaje vrlina? To se zove nedostatak vrline. Zašto to ovako nazivamo? Zato što takvi ljudi žude za komforom, zbunjeno se provlače kroz svoje dužnosti, podstiču druge i utiču na njih da im se pridruže u površnosti i žudnji za udobnošću. Šta je u tome problematično? Površnost i neodgovornost u obavljanju dužnosti predstavlja čin prevare i otpora prema Bogu. Ako i dalje budete površni i ako se ne pokajete, bićete razotkriveni i uklonjeni. Mnogi ljudi su iz crkve počišćeni na ovaj način. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Zar onda ljudima ne nanose štetu i zar ih ne upropašćuju oni koji se drže ove izreke i koji druge podstiču da budu isti takvi, odnosno da ne obavljaju svoju dužnost marljivo, već da varaju Boga i da prave budalu od Njega? Osim što su i sami lenji i ljigavi, oni i druge ljude ometaju u obavljanju svojih dužnosti. Zar to nije ometanje i prekidanje rada crkve? Zar to nije suprotstavljanje Bogu? Može li Božja kuća da zadrži takve ljude? Zamislite da neko ko radi u kompaniji nevernika podstiče druge zaposlene da svoj posao ne obavljaju valjano. Zar ga šefica neće otpustiti čim sazna za to? Sasvim sigurno će ga šutnuti. Ako, dakle, neko može tako da postupa dok još uvek obavlja svoju dužnost u Božjoj kući, da li je to osoba koja veruje u Boga? To je zla osoba i bezvernik koji se infiltrirao u Božju kuću. Stoga on mora biti počišćen i uklonjen! Pošto ste odslušali ove primere, jeste li donekle u stanju da prepoznate suštinu izreke o moralnom postupanju, koja kaže „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”? (Jesmo.) Koji ste konačan zaključak iz toga izvukli? Da li je taj zahtev istina-načelo? (Ne.) Sasvim je očigledno da on to nije. Pa šta je onda? To je samo jedna zbrkana izreka, koja naizgled lepo zvuči, ali koja zapravo nema nikakvo praktično značenje.

Da li ste zagovornici izreke o moralnom postupanju koja kaže „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”? Ako bi neko zagovarao tu frazu, da li biste za njega mislili da je velik i plemenit? Ima ljudi koji će reći: „Vidi, ta osoba nikome ništa ne nameće, ne otežava život drugima, niti ih stavlja u težak položaj. Zar nije divna? Uvek je stroga prema sebi, ali tolerantna prema drugima; nikada ne nalaže drugima da rade nešto što ona sama ne bi radila. Ona drugima daje puno slobode i čini da osete obilje topline i da se osećaju prihvaćeno. Kakva sjajna osoba!” A da li je zaista tako? Izreka „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” podrazumeva da drugima treba da pružate ili da ih snabdevate samo stvarima koje i sami volite i u kojima uživate. Ali, koje su to stvari koje iskvareni ljudi vole i u kojima uživaju? To su pokvarene, besmislene stvari i preterane želje. Ako ljude snabdevate i dajete im te negativne stvari, zar onda celo čovečanstvo neće bivati sve iskvarenije? Biće sve manje i manje pozitivnih stvari. Zar to nije činjenica? Činjenica je da je čovečanstvo duboko iskvareno. Iskvarena ljudska bića rado streme ka slavi, bogatstvu, statusu i telesnim užicima; oni žele da budu slavne ličnosti i da imaju nadljudske moći. Žele udoban život i osećaju odbojnost prema napornom radu; hteli bi da im sve bude servirano na tacni. Veoma mali broj njih voli istinu ili pozitivne stvari. Šta će se dogoditi ako ljudi budu druge snabdevali i pružali im vlastitu iskvarenost i svoje sklonosti? Baš kao što biste i zamislili: čovečanstvo će samo postati sve iskvarenije. Zagovornici ideje „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” traže od ljudi da druge snabdevaju i da drugima pružaju svoju iskvarenost, svoje sklonosti i preterane želje, kako bi i drugi tragali za zlom, udobnošću, novcem i napredovanjem. Da li je to pravi životni put? Jasno se vidi da je izreka „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” veoma problematična. Rupe i nedostaci u njoj toliko su očigledne da ih čak ne vredi ni razmatrati, ni detaljno analizirati. Već i posle najpovršnije analize, jasno su vidljive greške i apsurdi koje ona u sebi sadrži. Među vama, međutim, ima mnogo onih koje ta izreka može veoma lako da ubedi i da utiče na njih i koji je bez razmišljanja prihvataju. U komunikaciji s drugim ljudima, vi tu izreku često koristite da biste opomenuli sebe i ohrabrili druge. Pritom mislite da je vaš karakter naročito plemenit i da se vladate veoma razumno. Te su reči, međutim, sasvim nesvesno razotkrile načelo po kojem živiš i tvoje stavove po mnogim pitanjima. U isto vreme, ti si i druge obmanuo i naveo ih na pogrešan put, pa sada i oni sa istim stavom i gledištem prilaze drugim ljudima i okolnostima. Postupio si kao pravi prevrtljivac i potpuno si zauzeo srednji put. Kažeš: „Bez obzira o kakvom se problemu radi, ne treba ga uzimati zaozbiljno. Nemoj da otežavaš stvari ni sebi ni drugima. Ako drugim ljudima otežavaš stvari, time ih ujedno otežavaš i sebi. Ako si dobar prema drugima, dobar si i prema sebi. Ako si strog prema drugima, onda si i prema samom sebi strog. Zašto stavljati sebe u težak položaj? Najbolje i najrazboritije što za sebe možeš da uradiš jeste da drugima ne namećeš ono što ni sam ne želiš.” Takav stav očigledno podrazumeva da ni u čemu ne treba biti pedantan. Ni o jednom problemu nemate ispravan stav ni stanovište; o svemu imate zbrkano gledište. Niste pedantni i jednostavno se pravite da ništa ne vidite. A kad konačno stupite pred Boga da položite račune, nastaće velika zbrka. Zašto je tako? Zato što stalno govoriš da drugima ne treba da namećeš ono što ni sam ne želiš. To ti pruža veliku udobnost i uživanje, ali će ti ujedno doneti i ogromne probleme, jer ti onemogućava da jasno sagledaš i da oformiš jasan stav po mnogim pitanjima. Naravno, zbog toga ćeš takođe biti nesposoban da jasno razumeš kakve ti zahteve i standarde Bog postavlja kad se nađeš u takvim situacijama, kao ni kakav ishod treba da postigneš. Te stvari se dešavaju zato što ni u čemu nisi pedantan; one su posledica tvojih zbrkanih stavova i gledišta. Da li je nenametanje drugima onoga što ni sam ne želiš tolerantan stav koji treba da zauzmeš prema ljudima i stvarima? Ne, nije. To je puka teorija koja samo spolja izgleda ispravno, plemenito i dobro, ali se zapravo radi o nečemu krajnje negativnom. Jasno je da ona još manje predstavlja istina-načelo kojeg ljudi treba da se drže. Bog od ljudi ne zahteva da drugima ne nameću ono što ni sami ne žele, već traži od njih da jasno shvate načela koja treba da poštuju u različitim situacijama. Ako je nešto ispravno i u skladu sa istinom i Božjim rečima, onda se morate toga držati. I ne samo da morate da se držite toga, već i druge morate da opominjete, ubeđujete i da u zajedništvu razgovarate s njima, kako bi i oni razumeli kakve su tačno Božje namere i šta su istina-načela. To je tvoja dužnost i obaveza. Bog od tebe ne traži da kreneš srednjim putem, a još manje traži da pokazuješ koliko je tvoje srce veliko. Treba da se držiš onih stvari na koje te je Bog opominjao, kojima te je podučio i o kojima govori u Svojim rečima, a to su: zahtevi, kriterijumi i istina-načela koje ljudi treba da poštuju. Ne samo što moraš da ih se držiš i doveka poštuješ, već moraš i vlastitim primerom da pokažeš kako se ta istina-načela primenjuju u praksi, kao i da druge ljude ubeđuješ, nadgledaš, pomažeš im i usmeravaš ih da se tih načela drže, poštuju ih i primenjuju isto kao i ti. Bog od tebe zahteva da to činiš – to je zadatak koji ti je On poverio. Ne možeš samo da postavljaš zahteve sebi, a da druge ljude zanemaruješ. Bog zahteva da zauzmeš ispravan stav prema problemima, da se držiš ispravnih kriterijuma, da tačno znaš koji su kriterijumi u Božjim zahtevima i da precizno shvatiš šta su istina-načela. Čak i ako nisi u stanju to da postigneš, čak i ako nisi spreman na to i ako ti se to ne dopada, ako imaš predstave ili se opireš tome, moraš to da posmatraš kao svoju dužnost i svoju obavezu. Moraš sa ljudima da razgovaraš o pozitivnim stvarima koje dolaze od Boga, o stvarima koje su tačne i ispravne, i moraš da ih koristiš da bi drugima pomagao, da bi uticao na njih i da bi ih usmeravao, kako bi ljudi imali koristi od njih i bili prosvećeni njima, i kako bi išli ispravnim životnim putem. Ti si za to odgovoran i stoga ne treba da se tvrdoglavo držiš ideje „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, koju ti je Sotona usadio u glavu. U Božjim očima, ta izreka je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje; to je način razmišljanja koji u sebi sadrži Sotonine varke; to uopšte nije ispravan put, ni pozitivna stvar. Sve što Bog od tebe zahteva jeste da budeš časna osoba koja jasno shvata šta treba, a šta ne treba da radi. On te ne poziva da drugima udovoljavaš, niti da budeš prevrtljivac; On te nije pozvao da ideš srednjim putem. Ako se neka stvar tiče istina-načela, moraš da kažeš ono što je potrebno da se kaže i da razumeš ono što treba da se razume. Ako neko ne razume nešto što ti razumeš i ako si u stanju da mu na to ukažeš i da mu pomogneš, onda ti apsolutno moraš da ispuniš tu svoju dužnost i obavezu. Ne smete samo da stojite sa strane i da posmatrate, a još manje treba da se držite filozofija koje vam je Sotona usadio u glavu i da drugima ne namećete ono što ni sami ne želite. Razumete li? (Razumemo.) Ono što je ispravno i pozitivno ostaje takvo čak i ako se tebi ne sviđa, ako nisi spreman da to uradiš, ako nisi u stanju da to uradiš i ostvariš, ako se opireš tome ili stvaraš predstave protiv toga. Suština Božjih reči i istine neće se promeniti samo zato što ljudi imaju iskvarene naravi i što imaju određene emocije, osećanja, želje i predstave. Suština Božjih reči i istine nikada se neće promeniti. Čim spoznaš, shvatiš, doživiš i dostigneš Božje reči i istinu, dužan si da sa drugima razgovaraš u zajedništvu i da im saopštiš svoja iskustvena svedočenja. To će još većem broju ljudi omogućiti da razumeju Božje namere, da shvate i dostignu istinu, da razumeju Božje zahteve i standarde i da dokuče istina-načela. Na taj način, ljudi će zadobiti put praktičnog delovanja kad god se u svakodnevnom životu susretnu sa problemima i neće biti smeteni ni sputani raznim Sotoninim idejama i gledištima. Izreka o moralnom postupanju koja kaže: „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” zaista je prava Sotonina lukava spletka, čiji je cilj da upravlja ljudskim umom. Ako se uvek držiš te izreke, onda si ti neko ko živi u skladu sa sotonskim filozofijama, neko ko u potpunosti živi u sotonskoj naravi. Ako ne slediš put Božji, onda ti istinu ne voliš, niti težiš ka njoj. Ma šta da se desi, načelo koje treba da slediš i najvažnija stvar koju moraš da uradiš jeste da ljudima pomažeš koliko god možeš. Ne treba da primenjuješ reči Sotone, koji kaže da „ne namećeš drugima ono što ni sam ne želiš”, i ne treba da budeš „pametnjaković” koji udovoljava drugima. Šta znači pomagati ljudima koliko god možeš? To znači ispunjavati svoje dužnosti i obaveze. Čim primetiš da nešto spada u tvoje dužnosti i obaveze, treba u zajedništvu da porazgovaraš o Božjim rečima i istini. Upravo to znači ispunjavati svoje dužnosti i obaveze. Da li smo ovim našim razgovorom u osnovi razjasnili izreku o moralnom postupanju koja kaže „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”? Jeste li je razumeli? (Jesmo.) Tu izreku je relativno lako razlučiti, tako da bez previše razmišljanja možete prepoznati šta nije u redu sa njom. Ona je, naprosto, previše apsurdna, pa nema potrebe da o njoj detaljnije razgovaramo.

Hajde da sada u zajedništvu porazgovaramo o sledećoj izreci o moralnom postupanju – za prijatelja bih i metak primio. To je jedna naizgled grandiozna izjava, koja je veoma široko rasprostranjena među ljudima. Tu izjavu naročito rado usvajaju ljudi koji cene sentiment i koji pridaju značaj bratstvu, a koriste je kao maksimu da bi stekli puno prijatelja. Bez obzira na eru ili etničku grupu u kojoj se koristi, izreka o moralnom postupanju, koja kaže „Za prijatelja bih i metak primio”, prilično se dobro drži. Drugim rečima, ona se relativno dobro slaže sa ljudskom savešću i razumom. Preciznije rečeno, ta se izreka slaže s konceptom „bratstva”, kojeg se ljudi u svojoj savesti pridržavaju. Ljudi koji cene bratstvo bili bi spremni da za prijatelja prime čak i metak. Ma kako da je teška i ozbiljna situacija u kojoj se njihov prijatelj nalazi, oni bi istupili i primili metak umesto njega. To je u duhu žrtvovanja sopstvenih interesa zarad drugih. Ono što izreka o moralnom postupanju „Za prijatelja bih i metak primio” usađuje u ljude u osnovi je vrednovanje bratstva. Standard koji ona od ljudi zahteva da ispune jeste da se bratstvo mora ceniti: u tome je suština ove izreke. A koje je značenje reči „bratstvo”? Šta je standard za bratstvo? To je sposobnost žrtvovanja vlastitih interesa zarad nekog prijatelja i spremnost da se učini sve kako bi se tom prijatelju udovoljilo. Ma šta da je tvom prijatelju potrebno, tebe čast obavezuje da mu ponudiš svu neophodnu pomoć, a ako to znači da treba da rizikuješ i sopstveni život, neka tako bude. To znači biti istinski prijatelj i jedino se to može smatrati pravim bratstvom. Drugo tumačenje bratstva kaže da je to sposobnost da rizikuješ sopstveni život, da položiš svoj život ili da vlastiti život staviš na kocku zarad prijatelja, ne obazirući se na život ni na smrt. To je prijateljstvo koje opstaje čak i kroz iskušenja opasna po život, prijateljstvo na život i smrt, i to je istinsko bratstvo. To je definicija prijatelja prema zahtevima moralnog postupanja. Morate biti spremni da za svoje prijatelje primite metak da biste se smatrali pravim prijateljem; to je kriterijum moralnog postupanja kojeg čovek treba da se pridržava pri ophođenju s prijateljima i to je zahtev u pogledu moralnog postupanja ljudi kada je reč o sklapanju prijateljstava. Izreka o moralnom postupanju „Za prijatelja bih i metak primio” zvuči naročito herojski i pravedno, veličanstveno i plemenito; ona u ljudima izaziva divljenje i odobravanje i zbog nje se ljudima čini da oni koji su sposobni za tako nešto nalikuju onostranim besmrtnicima koji iskaču iz pukotina u stenama, te da su ti ljudi posebno pravedni, poput vitezova ili mačevalaca. Upravo zbog toga, ljudi rado prihvataju takve priproste i otvorene ideje i gledišta, koje im lako prodiru duboko u srce. Imate li i vi slična osećanja u vezi sa izrekom „Za prijatelja bih i metak primio”? (Da.) Mada u današnje vreme nema mnogo ljudi koji bi za prijatelja i metak primili, većina se nada da bi njihovi prijatelji bili spremni da prime metak umesto njih, da su oni njihovi odani i dobri drugari, te da bi im, kad se nađu u nevolji, bez razmišljanja i bez postavljanja ikakvih uslova pružili ruku i pomogli i da bi za njih sve učinili, uprkos svim poteškoćama i ne zazirući od opasnosti. Ako i ti imaš slične zahteve prema svojim prijateljima, da li to možda pokazuje da na tebe još uvek utiče i da te sputava ta ideja o primanju metka za prijatelja? Da li bi se moglo reći da i dalje živiš u skladu s tim starim, tradicionalnim načinom razmišljanja? (Da.) Ovih dana, ljudi se često žale na to da „javni moral se danas urušava, ljudi nemaju isti mentalitet kao njihovi preci, vremena su se promenila, prijatelji više nisu ono što su bili, ljudi više ne cene bratstvo, izgubili su svoju ljudsku toplinu i međusobno se sve više udaljavaju”. Iako danas malo ko ceni bratstvo među prijateljima, ljudi se još uvek rado sećaju viteški nastrojenih i srdačnih ljudi iz davnih vremena, koji bi za prijatelja život dali, i dive se stilu kojim su ti ljudi odisali. Uzmimo, na primer, neke od priča koje su se prenosile kroz istoriju i koje govore o ljudima iz davnih vremena, koji su svoj život dali za prijatelja, a naročito priče iz sveta borilačkih veština, o ljudima koji su podržavali bratstvo. I dan-danas, dok gledaju te priče pretočene u filmove i TV-drame, ljudi i dalje osećaju nalet emocija u srcu i gaje nadu da će se vratiti u doba ispunjeno ljudskom toplinom, dok je bratstvo još bilo cenjeno. Šta nam te stvari pokazuju? Da li pokazuju da ljudi u svojim glavama tu ideju o primanju metka za prijatelja duboko poštuju kao nešto pozitivno i smatraju je visokim moralnim standardom za sve one koji bi da budu ili da postanu dobri ljudi? (Da.) Mada se ljudi danas ne usuđuju da od sebe tako nešto zahtevaju, niti sami mogu da to postignu, oni se ipak nadaju da će takve osobe sresti u svojoj zajednici, da će se družiti i sprijateljiti s njima, kako bi, kad se i sami naiđu u nevolji, prijatelj mogao da primi metak umesto njih. Posmatrajući stavove i gledišta ljudi o ovoj izreci o moralnom postupanju, jasno je da na ljude snažno utiču te ideje i gledišta kojima se vrednuje bratstvo. S obzirom na to da su pod uticajem takvih ideja i gledišta zbog kojih streme ka duhu bratstva i pridržavaju ga se, prirodno je da će ljudi vrlo verovatno živeti u skladu s njima. Kao rezultat toga, ljudi su skloni da potpadnu pod kontrolu i dominaciju tih ideja i gledišta, pa će verovatno posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delati u skladu s njima, a ujedno su skloni da na osnovu takvih ideja i gledišta sude o drugima, pitajući se: „Da li ova osoba ceni bratstvo? Ako ceni bratstvo, to znači da se radi o dobroj osobi; ako ga ne ceni, onda ni ne vredi družiti se s njom, jer ona nije dobra osoba.” I ti si, naravno, podložan uticaju tih ideja o bratstvu kada je reč o upravljanju vlastitim ponašanjem, te o ograničavanju i donošenju sudova o vlastitom ponašanju, i uzimaš ih kao kriterijume i pravac u komunikaciji s drugim ljudima. Primera radi, zbog duboko usađenog uticaja takvih ideja i gledišta, dok se družiš sa braćom i sestrama, ti sve što radiš ocenjuješ na osnovu svoje savesti. A koje je zapravo značenje reči „savest”? Činjenica je da ona, duboko u ljudskom srcu, ne znači ništa drugo do bratstvo. Čovek ponekad zbog bratstva pomaže svojoj braći i sestrama, a ponekad i saoseća sa njima upravo zbog bratstva. Ponekad se obavljanje vlastite dužnosti i ulaganje određenog napora u Božju porodicu, davanje sebe ili donošenje neke trenutne odluke, zapravo dešava pod uticajem takvih ideja koje vrednuju bratstvo. Zar ti fenomeni ne pokazuju jasno i nedvosmisleno da takve ideje i gledišta snažno utiču na ljude i da su oni već postali sputani i asimilirani njima? Šta zapravo mislim kad kažem „sputani” i „asimilirani”? Može li se kazati da su ideje i gledišta kojima se vrednuje bratstvo ne samo u stanju da kontrolišu ponašanje ljudi, nego da su, pored toga, već postali filozofija ljudskog života i egzistencije, te da se ljudi kače za njih i smatraju ih pozitivnim stvarima? Zašto kažem da ih smatraju pozitivnim stvarima? To znači da, kad ljudi slušaju Božje reči, kad sprovode Njegove reči u delo i pokoravaju Mu se, kad svoju dužnost ne obavljaju površno, kad plaćaju veću cenu i kad su odani Bogu, celokupno to ponašanje je u velikoj meri vođeno idejom bratstva i razvodnjeno tim elementom bratstva. Primera radi, neki ljudi kažu: „Moramo biti savesni u pogledu svog ponašanja i ne smemo smeteno obavljati svoju dužnost! Bog nam je podario toliko blagodati. U ovako opasnom okruženju, sa svom tom silnom represijom i progonom od strane velike crvene aždaje, Bog nas štiti i spasava od uticaja Sotone. Ne smemo da izgubimo savest i svoju dužnost moramo da obavimo kako treba da bismo Bogu uzvratili ljubav! Bog nam je dao život, pa Mu stoga moramo biti odani i uzvratiti Mu ljubav. Ne smemo da budemo nezahvalni!” Ima, zatim, ljudi suočenih sa dužnostima koje zahtevaju preuzimanje rizika i plaćanje cene, koji kažu: „Ako drugi neće da istupe, ja hoću. Ne bojim se opasnosti!” Kad ih drugi pitaju: „Kako to da se ne bojiš opasnosti?” Oni odgovaraju: „Zar u vašem držanju nema ni trunke moralnog integriteta? Božja porodica se prema meni lepo ophodi i Bog je dobar prema meni. Pošto sam odlučio da Ga sledim, red je da uradim što je do mene i da preuzmem te rizike. Moram imati duh bratstva i moram ga ceniti.” I tako dalje i tome slično. Da li u tim pojavama i ljudskim otkrovenjima u izvesnoj meri preovlađuju takve ideje i gledišta kojima se vrednuje bratstvo? Pod preovlađujućim uticajem takvih ideja i gledišta, sudovi i odluke koje ljudi donose, kao i neka ponašanja koja razotkrivaju, u većini slučajeva nemaju nikakve veze sa praktikovanjem istine. To je samo trenutni impuls, trenutno stanje uma ili trenutna želja. Budući da se tu ne radi o poštovanju istina-načela, da to ne proističe iz čovekove subjektivne želje da obavi svoju dužnost i da on to ne radi iz ljubavi prema istini i nečemu pozitivnom, to bratstvo među ljudima često ne može da opstane, ne može da se ispolji više od nekoliko puta, niti može predugo da traje. Posle nekog vremena, ljudi ostaju bez energije, kao izduvani balon. Neki se pitaju: „Kako to da sam ranije imao toliko energije? Zašto sam se tako spremno prihvatao opasnih poslova zarad Božje kuće? Zašto je sada sva ta energija iščezla?” Tada je to samo bio trenutni impuls, želja ili odlučnost sa tvoje strane, što je neumitno bilo pomešano sa elementom bratstva. Kad već pominjemo „bratstvo”, šta ta reč tačno znači? Prosto rečeno, radi se o trenutnom raspoloženju ili stanju uma, odnosno o raspoloženju koje se kod ljudi javlja u naročitim okruženjima i situacijama. Takvo raspoloženje je veoma živahno, veoma optimistično i veoma pozitivno, usled čega ti donosiš pozitivne sudove i odluke, daješ neke grandiozne izjave i pokazuješ spremnost da naporno radiš, pri čemu takva spremnost nije istinsko stanje ljubavi prema istini, razumevanja istine, niti praktikovanja istine. To je samo raspoloženje koje nastaje pod dejstvom ideja i gledišta kojima se vrednuje bratstvo. Stvari tako stoje ako govorimo jednostavnim jezikom. Ukoliko, međutim, zagrebemo malo dublje, s Moje tačke gledišta bratstvo je zapravo izliv plahovitosti. Šta podrazumevam pod „izlivom plahovitosti”? Primera radi, kad ih obuzme trenutna sreća ljudi su u stanju da po čitav dan i noć ne jedu i ne spavaju, a da pritom ne budu nimalo gladni ni umorni. Da li je to normalno? Pod normalnim okolnostima, ljudi će ogladneti ako preskoče obrok i biće bezvoljni i letargični ako celu noć ne spavaju. Ali ako oni u trenutku postanu tako veseli i razdragani da ne osećaju glad, pospanost ni umor, zar to nije nenormalno? (Jeste.) Je li to prirodno otkrovenje život-naravi? (Nije.) Ako to nije normalno otkrovenje, šta je onda? To je plahovitost. Šta još znači plahovitost? Plahovitost znači da, zbog nenormalnih emocija kao što su trenutna sreća ili bes, ljudi pokazuju neka ekstremna ponašanja dok se nalaze u iracionalnom stanju. Koja su to ekstremna ponašanja? Kad su srećni, oni ponekad drugima poklanjaju najdragocenije stvari iz svog doma, a ponekad, u naletu besa, nekoga ubiju nožem. Zar to nije plahovitost? To su ponašanja na granici ekstremnog, koja se javljaju kad ljudi zapadnu u iracionalno stanje: to je plahovitost. Neki ljudi su posebno srećni kad tek započnu sa obavljanjem svoje dužnosti. Ne osećaju glad u vreme ručka i nisu pospani kad dođe vreme za odlazak na počinak. Umesto toga, uzvikuju: „Dajte sebe za Boga, platite cenu za Boga i izdržite sve nedaće!” Kad god su nesrećni i kad im se ništa ne radi, svima nalaze manu i čak razmišljaju o tome da prestanu da veruju. Sve je to plahovitost. Kako je ta plahovitost nastala? Da li je ona proizašla iz iskvarenih ljudskih naravi? Njen osnovni uzrok leži u ljudskom nerazumevanju istine i nesposobnosti praktikovanja istine. Kad ljudi ne razumeju istinu, podložni su uticaju raznih iskrivljenih misli. Pod uticajem raznih iskrivljenih i negativnih misli, u njima se rađaju razna iracionalna i nenormalna raspoloženja. Dok su u takvim raspoloženjima, oni usijanih glava smišljaju svakojake sudove i ponašanja. Tako to ide, zar ne? Koja je suština ideološkog stanovišta „Za prijatelja bih i metak primio”? (To je plahovitost.) Tačno, to je plahovitost. Ima li, dakle, imalo racionalnosti u izreci „Za prijatelja bih i metak primio”? Da li je ona u skladu s načelima? Je li to nešto pozitivno, nešto čega bi ljudi trebalo da se pridržavaju? Sasvim je očigledno da nije. Čitava ta stvar u vezi sa primanjem metka za prijatelja je iracionalna, brzopleta i plahovita. Prema toj stvari se treba racionalno odnositi. Da li je u redu ako bratstvo ne cenite u tolikoj meri da biste za prijatelja i metak primili? Je li u redu da svojim prijateljima pomažete samo u granicama svojih mogućnosti? Kako postupiti na ispravan način? Zbog čega su pogrešne sve ideje i gledišta, poput „Za prijatelja bih i metak primio”, kojima se naizgled naročito vrednuje bratstvo? Šta je u vezi s njima pogrešno? Tu stvar treba do kraja razjasniti. Kad ona bude potpuno razjašnjena, ljudi će takve ideje i gledišta u celosti otpustiti. Činjenica je da je ta stvar veoma jednostavna. Možete li da je razgovetno objasnite? Nemate nikakav stav po tom pitanju, niti imate šta da kažete. Ovo potvrđuje jednu stvar, a to je da ste svi vi, pre nego što sam detaljno analizirao izreku „Za prijatelja bih i metak primio”, naročito obožavali tu izreku, pridržavali ste je se i zavideli ste ljudima koji bi za prijatelja i metak primili, kao i onima koji su s takvim ljudima mogli da se sprijatelje i koji su prijateljstvo sa njima smatrali za radost i čast. Zar nije tako? Kako vi gledate na to? (Ja mislim da ophođenje sa ljudima u skladu sa izrekom „Za prijatelja bih i metak primio” nije zasnovano na načelima i da nije u skladu sa istinom.) Šta mislite o ovom odgovoru? Može li taj odgovor da raskine lance i okove kojima te takve ideje i gledišta sputavaju? Može li da promeni metode i načela po kojima se ti baviš takvim stvarima? Može li da popravi tvoje pogrešne stavove o tim stvarima? Ako ne može, šta je onda taj odgovor? (Doktrina.) Kakva je korist od izgovaranja doktrine? Nemojte govoriti o doktrini. Kako nastaje doktrina? Tako što ne uviđaš jasno suštinu svih tih ideja i gledišta i što ne shvataš u potpunosti negativan uticaj i štetu koju takve ideje i gledišta donose u pogledu načina na koji posmatraš ljude i stvari, načina na koji se ponašaš i deluješ. Pošto ne znaš šta je u vezi s njima pogrešno, ne preostaje ti ništa drugo nego da odgovoriš i da taj problem rešiš pomoću plitkih doktrina. U konačnom ishodu, te doktrine ne mogu da reše tvoj problem, tako da i dalje živiš pod vladavinom i uticajem takvih ideja i gledišta.

Šta je pogrešno u vezi sa idejama i gledištima poput „primanja metka za prijatelja”? Ovo pitanje nje teško i zapravo je veoma jednostavno. Niko živ na ovom svetu nije pao s drveta. Svako ima roditelje i decu, svako ima rođake i niko u ovom ljudskom svetu ne egzistira samostalno. Šta time želim da kažem? Želim da kažem da ti živiš u ovom ljudskom svetu i da imaš obaveze koje moraš da ispunjavaš. Kao prvo, moraš da izdržavaš svoje roditelje i, kao drugo, moraš da odgajaš svoju decu. To su tvoje obaveze unutar porodice. Pored toga, u društvu takođe moraš da ispunjavaš društvena zaduženja i obaveze. Moraš da obavljaš neku ulogu u društvu, to jest, da budeš delatnik, poljoprivrednik, biznismen, student ili intelektualac. Od porodice do društva, ima mnogo zaduženja i obaveza koje treba da ispuniš. Drugim rečima, pored hrane, odeće, smeštaja i prevoza, ima još mnogo stvari koje moraš da radiš, kao i mnogo stvari koje bi trebalo da obaviš i mnogo obaveza koje treba da ispuniš. Ostavljajući po strani ovaj pravi put vere u Boga kojim ljudi idu, ti kao pojedinac moraš da ispuniš mnoga porodična zaduženja i društvene obaveze. Ti ne postojiš nezavisno od drugih. Odgovornost koju nosiš na plećima ne sastoji se samo u sticanju prijatelja i lepom provodu, niti u pronalaženju ljudi s kojima možeš da pričaš i koji mogu da ti pomognu. Većina tvojih zaduženja – i to onih najvažnijih – odnosi se na porodicu i društvo. Tvoj će se život smatrati potpunim i savršenim samo ukoliko svoja porodična zaduženja i društvene obaveze budeš dobro ispunjavao. Od čega se, dakle, sastoje zaduženja koja treba da ispuniš u okviru svoje porodice? Kao dete, treba da budeš odan svojim roditeljima i da ih izdržavaš. Kad god se tvoji roditelji razbole ili se nađu u problemima, treba da učiniš sve što je u tvojoj moći. Kao roditelj, moraš da se znojiš i naprežeš, moraš naporno da radiš i da trpiš nedaće kako bi izdržavao celu porodicu, moraš na sebe da preuzmeš tešku roditeljsku odgovornost, da odgajaš svoju decu i da ih vaspitavaš tako da slede pravi put i da shvate načela dobrog vladanja. Imaš, dakle, brojna zaduženja u okviru svoje porodice. Moraš da izdržavaš roditelje i da preuzmeš odgovornost podizanja dece. Ima još mnogo takvih stvari koje treba uraditi. A koje su tvoje obaveze u društvu? Moraš se držati zakona i propisa, moraš imati načela u ophođenju s drugima, moraš dati sve od sebe na poslu i moraš dobro da upravljaš svojom karijerom. Na te stvari moraš da potrošiš osamdeset ili devedeset procenata svog vremena i energije. Drugim rečima, bez obzira na ulogu koju igraš u svojoj porodici ili društvu, bez obzira na put kojim ideš, bez obzira na vlastite ambicije i težnje, svako na svojim plećima mora da ponese zaduženja koja su njemu lično veoma važna i koja mu zaokupljaju gotovo sve raspoloživo vreme i energiju. Sa stanovišta porodičnih i društvenih zaduženja, koja je vrednost dolaska tebe kao osobe i tvog života u ovaj ljudski svet? Ta vrednost se ogleda u ispunjavanju zaduženja i misija koje ti je poverilo Nebo. Tvoj život ne pripada samo tebi, ali on, naravno, ne pripada ni drugima. Tvoj život postoji zarad tvojih misija i zaduženja, kao i zbog obaveza, zaduženja i misija koje treba da ispuniš u ovom ljudskom svetu. Tvoj život ne pripada tvojim roditeljima ni tvojoj ženi (mužu), a svakako ne pripada ni tvojoj deci. On još manje pripada tvojim potomcima. Pa kome onda pripada tvoj život? Govoreći sa stanovišta ovozemaljske osobe, tvoj život pripada zaduženjima i misijama koje ti je poverio Bog. Sa stanovišta vernika, međutim, tvoj bi život trebalo da pripada Bogu, jer je On taj koji uređuje i koji je suveren nad svime u vezi s tobom. Stoga ti, kao osoba koja živi u ovom svetu, ne bi trebalo da svoj život proizvoljno obećavaš drugima, niti da se zarad ikoga nasumično žrtvuješ u ime bratstva. Drugim rečima, ne treba da omalovažavaš vlastiti život. Tvoj je život bezvredan svim drugima, a naročito Sotoni, ovom društvu i ovoj iskvarenoj ljudskoj rasi, ali je zato tvojim roditeljima i rodbini tvoj život od najveće važnosti, jer između tvojih zaduženja i njihovog opstanka postoji neraskidiva veza. Ono što je, naravno, još važnije jeste da postoji neraskidiva veza između tvog života i činjenice da Bog ima suverenost nad svim stvarima i nad čitavom ljudskom rasom. Tvoj život je neophodan među mnogim drugim životima nad kojima je Bog suveren. Mada ti svoj život možda ne ceniš tako visoko i mada možda ne bi ni trebalo da ga tako visoko ceniš, činjenica je da je on veoma važan tvojim roditeljima i rođacima, s kojima imaš bliske veze i neraskidive odnose. Zašto to kažem? Zato što ti imaš obaveze prema njima, što oni takođe imaju obaveze prema tebi, što imaš obaveze prema ovom društvu i što se tvoje obaveze prema društvu odnose na tvoju ulogu u tom društvu. Uloga svake osobe i svako živo biće neophodni su Bogu i sve su to nužni elementi Božje suverenosti nad ljudskim rodom, nad ovim svetom, ovom zemljom i ovom vaseljenom. Svaki život je, u očima Boga, beznačajniji čak i od zrna peska i dostojniji prezira od mrava; pa ipak, budući da je svaka osoba život, život koji živi i diše, život svake osobe u okviru Božje suverenosti takođe je neophodan, čak i ako uloga koju ta osoba igra nije ključna. Dakle, gledano iz ovih aspekata, ako bi neka osoba rado primila metak za prijatelja i ako ona ne samo da razmišlja o tome, već je spremna da to svakog trenutka učini, žrtvujući svoj život bez obzira na svoje porodične i društvene obaveze, pa čak i bez obzira na bogomdane misije i dužnosti koje nosi na plećima, zar to onda nije pogrešno? (Jeste.) To je izdajstvo! Najdragocenija stvar koju Bog daruje čoveku jeste ovaj dah koji nazivamo životom. Zar onda nije izdajnički prema Bogu ako svoj život nehajno obećaš prijatelju kojem smatraš da možeš da ga poveriš? Zar to nije nepoštovanje prema životu? Zar to nije buntovnički čin protiv Boga? Je li to čin izdaje Boga? (Jeste.) Tu se očigledno radi o odustajanju od obaveza koje treba da ispuniš u svojoj porodici i društvu, kao i o izvrdavanju misija koje ti je Bog poverio. To je izdajstvo. Najvažnije stvari u čovekovom životu nisu ništa drugo do obaveze koje on u svom životu treba da preuzme – porodične obaveze, društvene obaveze i misije koje ti je Bog poverio. Najvažnije stvari jesu ove obaveze i misije. Ako svoj život izgubiš tako što ga nehajno žrtvuješ za drugog zbog trenutnog osećanja bratstva ili trenutne plahovitosti, da li tvoje obaveze i dalje postoje? Kako onda možeš da govoriš o misijama? Očigledno je da život koji ti je Bog podario ne ceniš kao nešto najdragocenije, već ga nehajno obećavaš drugima, odričeš ga se zarad drugih ljudi, potpuno zanemarujući ili napuštajući svoje obaveze prema porodici i društvu, što je nemoralno i nečasno. Šta, dakle, pokušavam da vam kažem? Nemojte se nehajno odricati života, niti ga obećavati drugima. Neki će upitati: „Mogu li da ga obećam svojim roditeljima? A da li je u redu da ga obećam voljenoj osobi?” Nije u redu. Zašto nije u redu? Bog ti daruje život i dopušta tvom životu da traje kako bi ti mogao da ispuniš svoje obaveze prema porodici i društvu i kako bi mogao da ispuniš misije koje ti je Bog poverio. Nije na tebi da se prema vlastitom životu odnosiš kao prema nekom vicu i da ga obećavaš, isporučuješ, daješ i posvećuješ drugima. Ako neka osoba izgubi život, može li ona i dalje da ispunjava svoje porodične i društvene obaveze i svoje misije? Može li ona i dalje to da radi? (Ne.) A kad nečije porodične i društvene obaveze više ne postoje, da li i dalje postoje društvene uloge koje je ta osoba obavljala? (Ne.) Kad više nema društvenih uloga koje je neka osoba obavljala, da li misije te osobe i dalje postoje? One više ne postoje. A kad prestanu da postoje misije i društvene uloge neke osobe, da li onda i dalje postoji ono nad čime Bog suvereno vlada? Ono nad čime Bog suvereno vlada jesu žive stvari, živa ljudska bića, a kada više nema njihovih društvenih obaveza ni njihovih života i kad se njihove društvene uloge vrate u ništavilo, da li je to onda pokušaj da se ljudski rod, nad kojim Bog suvereno vlada, kao i Božji plan upravljanja, vrate u ništavilo? Ako to radiš, zar to nije izdajstvo? (Jeste.) To zaista jeste izdajstvo. Tvoj život postoji isključivo zbog tvojih obaveza i misija, a vrednost tvog života može se ogledati samo u tvojim obavezama i misijama. Osim toga, primanje metka za prijatelja nije tvoja obaveza ni misija. Ono što ti, kao osoba kojoj je Bog podario život, treba da radiš jeste da ispunjavaš obaveze i misije koje ti je Bog poverio. Sa druge strane, primanje metka za prijatelja nije tvoja obaveza, niti je to misija koju ti je Bog poverio. Umesto toga, radi se o postupanju na osnovu osećaja za bratstvo, tvojih ličnih želja, tvog neodgovornog razmišljanja o životu i, naravno, o onoj vrsti razmišljanja koje Sotona ljudima usađuje u glavu da bi im se narugao i da bi gazio po njihovim životima. Prema tome, ma kada da se to desi i ma koliko bliskog prijatelja da si stekao, pa čak i ako se vaše prijateljstvo dokazalo u po život opasnim situacijama, nemoj mu proizvoljno obećavati da ćeš umesto njega primiti metak, nemoj se čak ni ovlaš baviti takvim mislima i ne razmišljaj o tome da mu posvetiš ceo svoj život, čitavo svoje biće. Ti prema svojim prijateljima nemaš ama baš nikakvu odgovornost ni obavezu. Ako imate slična interesovanja, ako ste slični po karakteru i ako se krećete istim putem, možete jedni drugima da pomažete i možete da budete bliski prijatelji, ali to prijateljstvo se ne zasniva na tome da jedni za druge primate metak, niti se zasniva na vrednovanju bratstva. Nema potrebe da umesto njih primiš metak, niti ima potrebe da se zbog njih odrekneš vlastitog života, pa čak ni da prospeš jednu jedinu kap krvi. Neki kažu: „Kakve je onda korist od mog osećaja za bratstvo? U svojoj ljudskosti i u svom srcu, oduvek sam hteo da pokažem bratstvo, pa šta sad da radim?” Ako zaista želiš da pokažeš bratstvo, onda toj osobi treba da saopštiš istine koje si razumeo. Kad vidiš da je ta osoba slaba, pruži joj podršku. Nemoj samo da je posmatraš sa strane; kad krene pogrešnim putem, podseti je, posavetuj je i pruži joj ruku. Kad vidiš da je neka osoba u problemima, dužan si da joj pomogneš, ali nema potrebe da umesto nje primiš metak, niti da joj obećavaš da ćeš za nju dati svoj život. Tvoja odgovornost prema njoj svodi se na to da joj pomažeš, pružaš joj podršku, podsećaš je i savetuješ, ili da joj ponekad oprostiš i pokažeš malo tolerancije prema njoj, ali ne i da se radi nje odrekneš vlastitog života, a kamoli da joj pokažeš nešto od svog takozvanog osećaja za bratstvo. Što se Mene tiče, bratstvo je samo plahovitost i ono ne pripada istini. U poređenju sa životom koji Bog daruje ljudima, bratstvo među ljudima je obično smeće. To je neka vrsta plahovitosti koju je Sotona usadio u ljude, lukava spletka koja ljude nagoni da zarad bratstva impulsivno rade mnoge stvari, stvari koje će teško moći da ostave iza sebe i zbog kojih će se doveka kajati. To nije preporučljivo. Stoga bi ti bolje bilo da tu ideju bratstva otpustiš. Nemoj živeti u skladu sa bratstvom, već živi u skladu sa istinom i Božjim rečima. U najmanju ruku, treba da živiš u skladu sa svojom ljudskošću, savešću i razumom, da se prema svemu i svakome odnosiš racionalno i da sve radiš pravilno i u skladu sa vlastitom savešću i razumom.

Da li sada, nakon razgovora o brojnim izrekama i mišljenjima u vezi sa odgovornošću i životom, shvatate ovaj moralni zahtev o primanju metka za prijatelja? Da li sada, kada ste to shvatili, imate ispravna načela za ophođenje prema tim stvarima? (Imamo.) Šta bi ti uradio kad bi neko od tebe zaista tražio da primiš metak umesto njega? Kako bi mu odgovorio? Rekao bi: „Ako tražiš da primim metak umesto tebe, onda si ti taj koji želi da mi oduzme život. A ako želiš da mi oduzmeš život, ako takvu stvar tražiš od mene, to znači da mi uskraćuješ pravo da ispunim svoje porodične obaveze i pravo da ispunim svoje obaveze u društvu. Time mi takođe uskraćuješ moja ljudska prava i, što je još važnije, uskraćuješ mi mogućnost da se pokorim Božjoj suverenosti i da svoju dužnost dobro obavim. Ako mi na ovaj način uskratiš ljudska prava, to će biti moj kraj! Uskraćuješ mi tolika prava i teraš me da umrem zarad tebe. Kako možeš da budeš tako sebičan i odvratan? A kobajagi si i dalje moj prijatelj? Očigledno je da ti nisi moj prijatelj, nego moj neprijatelj.” Da li je ispravno to reći? (Jeste.) To je zaista ispravno reći. Usuđuješ li se da to kažeš? Da li zaista razumeš sve ovo? Ako bilo ko od tvojih prijatelja uporno traži od tebe da primiš metak umesto njega i zahteva da žrtvuješ svoj život, treba da se prvom prilikom udaljiš od njega, jer on nije dobra osoba. Nemoj misliti da takav čovek treba da ti bude prijatelj samo zato što može da primi metak umesto tebe. Kaži mu: „Nisam tražio da primiš metak umesto mene, ti si dobrovoljno pristao na to. Čak i kad bi bio u stanju da primiš metak umesto mene, nemoj ni da pomišljaš da od mene tražiš da primim metak umesto tebe. Ti nisi racionalan, ali ja razumem istinu, racionalan sam i prema ovom pitanju ću se racionalno odnositi. Ma koliko da si puta primio metak umesto mene, ja neću brzopleto da primim metak umesto tebe. Ako se nađeš u problemima, učiniću sve što je u mojoj moći da ti pomognem, ali nipošto neću odustati od obaveza i misija koje mi je Bog u ovom životu poverio, samo da bih živeo isključivo zarad tebe. U mom svetu nema ničeg osim odgovornosti, obaveza i misija. Ako želiš da mi budeš prijatelj, tražim od tebe da mi pomogneš da zajedno ispunimo moje obaveze i da dovršimo moje misije. Tek tada ćeš mi biti pravi prijatelj. Ako stalno tražiš da primim metak umesto tebe i navodiš me da ti dam takvo obećanje, da se odreknem svog života i da svoj život obećam tebi, onda treba odmah da mi se skloniš s očiju, jer ti nisi moj prijatelj, ne želim da se družim s takvima kao što si ti i ne želim da takvom čoveku budem prijatelj.” Šta kažete na ovo? (Dobro je.) Zašto je dobro? Kad nemaš ovakve prijatelje, ti onda nisi pod pritiskom, bezbrižan si, ne opterećuješ se razmišljanjem i ne sputavaju te ideje poput one o vrednovanju bratstva. Kad bi ti neko stvarno rekao: „Ne vredi družiti se s ljudima kao što si ti, koji ne žele da prime metak umesto prijatelja, jer takvi ljudi ne mogu biti ničiji prijatelji”, da li bi te to zaista rastužilo? Da li bi te reči uticale na tebe? Da li bi se osećao tužno i negativno, napušteno od ljudi, bez osećaja za postojanje i bez ikakve nade u životu? Moguće je da bi, ali, kad budeš razumeo istinu, moći ćeš da stekneš temeljno razumevanje ovog pitanja i ovakve te reči neće više sputavati. Počev od danas, moraš naučiti da otpustiš sve te stvari iz tradicionalne kulture, jer nema potrebe da nosiš to breme. Jedino tako ćeš moći da kreneš pravim životnim putem. Hoćete li sprovesti to u delo? (Hoćemo.) Naravno, to nije nešto što se može brzo otpustiti. Ljudi najpre moraju da pripreme svoje umove, da malo po malo razmišljaju o tome, da malo po malo tragaju za istinom, da malo po malo razumeju i da sve to zatim, malo po malo, sprovedu u delo, u skladu sa istina-načelima. To je korišćenje istina-načela radi rešavanja odnosa sa ljudima i druženja sa ljudima. Za kraj, hteo bih da vam saopštim još par reči: ceni život i svoje obaveze, ceni priliku koju ti je Bog dao da obaviš svoju dužnost i ceni misije koje ti je Bog poverio. Vi to razumete, zar ne? (Razumemo.) Zar se ne radujete što ste ovu stvar temeljno razumeli? (Radujemo se.) Kad više ne budete ograničeni ni sputani tim pogrešnim idejama i gledištima, osetićete olakšanje. Ali vi sada niste uistinu opušteni. Olakšanje ćete zaista osetiti tek kad se u budućnosti budete otisnuli na put težnje ka istini i kad vas ove stvari više ne budu mučile. Samo oni koji posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum istinski su opušteni i mirni, spokojni i radosni, žive i ponašaju se u skladu sa istinom i nikada se ni zbog čega neće kajati. Ovim završavamo naš današnji razgovor.

7. maj 2022. godine

a. Kong Rong je kineski pesnik i lik iz poznate kineske pripovetke, koja tradicionalno uči decu vrednostima ljubaznosti i bratske ljubavi. Priča govori o tome kako se četvorogodišnji Kong Rong, kada je njegova porodica dobila korpu krušaka, odrekao većih krušaka u korist svoje starije braće, a za sebe uzeo najmanju krušku.