U svakom razdoblju i u svakoj etapi u crkvi se dešavaju određene stvari koje su u suprotnosti sa ljudskim predstavama. Na primer, neko se razboli, starešine i delatnici budu zamenjeni, neko je razotkriven i eliminisan, neko se suočava sa ispitom života i smrti, u nekim crkvama postoje zli ljudi i antihristi koji izazivaju ometanje i tako dalje. Takve stvari se dešavaju s vremena na vreme, ali nikako nisu slučajne. Sve je to ishod Božje neprikosnovenosti i Božjeg uređenja. Jedan veoma miran period može iznenada da bude prekinut sa nekoliko neočekivanih ili neobičnih događaja koji se dešavaju ili u vašem okruženju, ili vama lično, a takvi događaji narušavaju normalan poredak i normalnost života ljudi. Spolja gledano, to nije u skladu sa predstavama i uobraziljom ljudi, to je nešto što ljudi ne žele da im se desi, niti žele da budu svedoci tako nečemu. Elem, da li takve pojave koriste ljudima? Kako bi trebalo da se nose s njima, da ih dožive i shvate? Da li je neko od vas razmišljao o tome? (Trebalo bi da razumemo da je to posledica Božje neprikosnovenosti.) Da li je saznanje da je to posledica Božje neprikosnovenosti samo pitanje razumevanja? Da li ste izvukli neku pouku iz toga? Možete li dalje da razumete kako Bog ima neprikosnovenost nad svim tim stvarima? Šta Božja neprikosnovenost tačno podrazumeva? Koje se to konkretne stvari ispoljavaju u ljudima, a koje treba da spoznaju i shvate? Da li ste izvukli neku pouku iz dešavanja oko vas? Možete li da ih prihvatite od Boga i da onda zadobijete nešto iz toga? Ili ste zbunjeni i razmišljate: „Sve je to posledica Božje neprikosnovenosti, samo se pokori Bogu, nema tu ničega o čemu treba razmišljati“, puštajući da vam to izmakne dok se bavite tako jednostavnim mislima? Koje od tih situacija se odnose na vas? Ponekad se u crkvi organizuju velika dešavanja, na primer, u širenju dela jevanđelja postižu se neočekivano dobri rezultati, ili postoje neke neočekivane poteškoće, nedaće, prepreke, ili čak prekidanje i uništenje od strane spoljnih sila. Ponekad se u određenoj crkvi ili među nekim ljudima koji obavljaju svoje dužnosti dešava nešto neobično. Da li ste u običnim ili neobičnim vremenima ikada razmišljali o tim izvanrednim događajima? Šta ste na kraju zaključili? Ili vam veći deo vremena ništa nije jasno? Neki ljudi o tome razmišljaju samo u sebi, a zatim naprosto izgovore kratku molitvu, ne tražeći čak ni istinu da bi stekli nekakvo razumevanje o takvim stvarima. Oni samo priznaju da su te stvari od Boga i to je kraj. Zar to nije otaljavanje? Većina ljudi se tek provuče. A kada se ljudi izuzetno lošeg kova susretnu sa tako nečim, takvi ljudi stiču veliku količinu nerazumevanja i zbunjenosti, i lako mogu da razviju predstave i pogrešna shvatanja o Bogu, i sumnje u Božju neprikosnovenost i orkestraciju. Ljudi već u startu nisu shvatali Boga, a kada naiđu na neke stvari koje su u suprotnosti sa njihovim predstavama, oni ne traže istinu niti nalaze ljude sa kojima će da razgovaraju u zajedništvu, već im pristupaju na osnovu svojih predstava i uobrazilje, pre nego što konačno zaključe: „Da li su te stvari od Boga ili ne, još uvek je neizvesno“, i počinju da se dvoume oko Boga, pa čak i da sumnjaju u Njegove reči. Posledica toga je da njihove sumnje, nagađanja i oprez prema Bogu postaju sve ozbiljniji i oni gube motivaciju da obavljaju svoje dužnosti. Oni nisu voljni da pate i da se žrtvuju, tako da zabušavaju i provlače se iz dana u dan. Kada dožive nekoliko konkretnih neočekivanih događaja, i ono malo elana, odlučnosti i želje što su imali napušta ih i nestaje i samo im preostaju misli o tome kako da osmisle sopstvene planove za budućnost i da pronađu izlaz za sebe. Takvi ljudi nisu u manjini. Zato što ljudi ne vole istinu i ne traže je, kad god ih nešto zadesi, oni to vide iz sopstvenog ugla, a da nikada ne nauče da prihvate da je to od Boga. Oni odgovore ne traže u istini Božjih reči i ne traže ljude koji razumeju istinu da bi u zajedništvu s njima razgovarali o tim stvarima i da bi ih razrešili. Umesto toga, oni uvek koriste sopstveno znanje i iskustvo ophođenja sa svetom kako bi analizirali i sudili o stvarima koje ih zadese. I šta dobiju na kraju? Zaglave se u nezgodnoj situaciji i nemaju kud – to je posledica netraganja za istinom. Ništa se ne dešava slučajno, Bog vlada svime. Iako ljudi teoretski mogu to da shvate i prihvate, kako treba da se odnose prema Božjoj neprikosnovenosti? To je istina kojoj ljudi treba da teže i da je shvate, i treba konkretno da je primenjuju. Ukoliko ljudi samo u teoriji prihvate Božju neprikosnovenost, ali je ne shvate ispravno i njihove predstave i uobrazilja se ne razreše, onda bez obzira na to koliko godina veruju u Boga i koliko toga doživljavaju, i dalje na kraju neće moći da zadobiju istinu. Ako ljudi ne tragaju za istinom, oni ne mogu da spoznaju Božje delo. Što više stvari doživljavaju, više će predstava o Bogu sticati, više će Ga dovoditi u pitanje i, naravno, njihova nagađanja, nerazumevanje i oprez prema Bogu postaće sve ozbiljniji. Činjenica je da je sve što se dešava posledica Božje neprikosnovenosti i Božjeg uređenja. Svrha i značaj Božjeg činjenja svega toga nije da poveća tvoje nerazumevanje i sumnje u Njega, već da raščisti i razreši tvoje unutrašnje predstave i uobrazilju, tvoje sumnje, nerazumevanje i oprez prema Bogu, kao i druge takve negativne stvari. Ukoliko probleme ne rešiš blagovremeno, kada se budu nagomilali u tebi i postali sve ozbiljniji, a tvoj elan ili rešenost više nisu dovoljni da te podrže u obavljanju dužnosti, zapašćeš u negativnost, čak do te mere da postoji opasnost da napustiš Boga, i sigurno nećeš moći da ostaneš postojan. Opet, ima ljudi koji nerado ulažu simboličan trud u obavljanje svojih dužnosti, ali samo zato da bi zadobili blagoslove, bez ikakvog traganja za istinom, i postaju negativni kad god ih zadesi neka poteškoća. Takvi su ljudi koji ne tragaju za istinom. Pošto im nije potpuno jasna istina o vizijama i nemaju istinsko razumevanje Božjeg dela, čak i ako obavljaju svoje dužnosti i daju se Bogu, oni nemaju snage u srcu, a ono malo doktrine što shvataju ne može dugo da ih drži pre nego što padnu. Ako se ljudi ne okupljaju redovno, ne slušaju propovedi ili ne traže istinu da bi rešili svoje probleme, neće biti u stanju da budu postojani. Stoga, oni koji obavljaju dužnosti moraju redovno u zajedništvu da razgovaraju o istini, a kad god ih nešto zadesi i oni razviju predstave, moraju to da isprave pravovremenim traženjem istine. Samo tako mogu da budu sigurni da će ostati odani u obavljanju svoje dužnosti i biti u stanju da slede Boga do samog kraja.

Put vere u Boga je stenovit i neravan. Tako je Bog odredio. Bez obzira na ono što se dešava, bez obzira da li je to ono što ljudi žele, da li je u skladu s njihovim predstavama i uobraziljom, ili je nešto što mogu da predvide, to što se dešava ne može da se odvoji od Božje neprikosnovenosti i Njegove orkestracije. Božje činjenje svega što On radi značajno je po tome što omogućava ljudima da izvuku pouku iz toga i da spoznaju Božju neprikosnovenost. Cilj spoznaje Božje neprikosnovenosti nije da se ljudi opiru Bogu, niti da ljudi, pošto su spoznali Boga, imaju više moći i kapitala sa kojim mogu da se nadmeću s Njim. Umesto toga, kada ih nešto zadesi, ljudi treba da nauče to da prihvate od Boga, da traže istinu da bi je shvatili, a zatim da je primenjuju ne bi li postigli istinsku pokornost i stekli istinsku veru u Njega. Da li to razumete? (Da.) Kako onda to sprovodite u delo? Da li je po tom pitanju vaš put primene tačan? Da li prema svemu što vas zadesi postupate s pokornim srcem i stavom traženja istine? Ako ste neko ko traga za istinom, tako ćete razmišljati. Šta god da vas zadesi, prihvatićete to od Boga i nastavićete da tražite istinu, dokučićete Njegove namere i posmatrati ljude i stvari na osnovu Njegovih reči. U svemu što vas zadesi, moći ćete da doživite i spoznate Božje delo, i moći ćete da Mu se pokorite. Ako niste neko ko traga za istinom, onda bez obzira na ono što vas zadesi, nećete se nositi s time u skladu sa Božjim rečima, niti ćete tražiti istinu. Samo ćete se provući, ne zadobijajući nikakve istine kao posledicu toga. Bog usavršava ljude tako što uređuje mnoge stvari koje nisu u skladu sa njihovim predstavama, kako bi ih obučio da traže istinu, da zadobiju razumevanje Njegovih postupaka i da sagledaju Njegovu svemoć i mudrost, tako da njihov život postepeno raste. Zašto oni koji tragaju za istinom doživljavaju Božje delo, zadobijaju istinu i Bog ih usavršava, dok su oni koji to ne čine eliminisani? To je zato što oni koji tragaju za istinom mogu da je traže bez obzira na ono što ih zadesi, tako da imaju delo i prosvećenje Svetog Duha, i stoga mogu da primenjuju istinu, da uđu u stvarnost Božjih reči i da ih On usavrši; dok oni koji ne vole istinu vide da Božje delo nije u skladu s njihovim predstavama, a ipak to ne ispravljaju traženjem istine, i čak mogu da postanu negativni i da se žale. Vremenom, njihove predstave o Bogu se množe i oni počinju da sumnjaju u Njega i da Ga poriču. Posledica toga je da su oni odbačeni i eliminisani Božjim delom. Zato stav ljudi prema istini treba da bude da je traže, primenjuju i da nastoje da ispune Božje zahteve, a ne da budu negativni i pasivni. Da bi doživeli Božje delo, moraju da se suoče sa mnogim stvarima i da ih posmatraju u skladu sa Božjim rečima, kao i da provode više vremena razmišljajući, tražeći istinu i razgovarajući o njoj u zajedništvu, kako bi mogli da spoznaju Božje delo i da drže korak s njim. Samo na taj način mogu da shvate istinu i da iz dana u dan ulaze sve dublje u nju, i samo tako Božje reči i svaki aspekt istine mogu da se ukorene u ljudima. Doživljavanje Božjeg dela ne može se odvojiti od stvarnog života, a kamoli od okolnosti raznih ljudi, pitanja i stvari koje Bog priprema, jer u suprotnom ljudi neće moći da shvate i zadobiju istinu. Većina ljudi ne zna kako da iskusi Božje delo kad god ih zadesi neki problem. Ne znaju kako da traže istinu da bi razrešili svoje predstave i uobrazilju, niti da isprave svoja pogrešna shvatanja i besmislene stavove. Uprkos mnogim iskustvima, posledica toga je da oni ne mogu da shvate istinu i umesto toga ne zadobijaju ništa – to je gubljenje vremena. Šta god da ih zadesi, na kraju krajeva, ono što ljudi treba da primenjuju jeste da se pokore Božjoj orkestraciji i uređenju. To pokoravanje ne znači da ljudi treba da se pokoravaju negativno, pasivno ili da im to bude poslednje sredstvo, već da imaju pozitivnu, proaktivnu nameru i put primene istine. Šta znači pokoriti se Božjoj orkestraciji i uređenju? To znači da bez obzira na ono što Bog uredi, bez obzira na ono što te zadesi, pusti Boga da to čini, a ti nauči da Mu se pokoriš. Nemoj imati nikakvih želja niti ličnih planova i ne pokušavaj da radiš stvari na svoj način. Sve što ljudi vole, traže i za čime čeznu je besmisleno i apsurdno. Ljudi se previše bune protiv Boga. On traži od ljudi da idu na istok, ali oni ne žele da idu na istok. Čak i ako se nerado pokore, oni i dalje u sebi razmišljaju o odlasku na zapad. To nije prava pokornost. Istinska pokornost znači da kada ti Bog kaže da ideš na istok, ti treba da ideš na istok i da napustiš i odbaciš sve misli o odlasku na jug, sever ili zapad, i da budeš u stanju da se pobuniš protiv volje tela, a zatim da primenjuješ, sledeći put i pravac koje ti je Bog pokazao. To znači pokornost. Koja su načela za primenu pokornosti? Da se slušaju Božje reči, da se bude pokoran i da se primenjuje u skladu sa onim što Bog kaže. Nemojte da gajite sopstvene namere, a ne smete ni da budete hiroviti. Bez obzira na to da li jasno razumete Božje reči ili ne, treba da ih krotko primenjujete i da radite stvari u skladu s Njegovim zahtevima. Zahvaljujući procesu primene i doživljavanja, nesvesno ćete početi da shvatate istinu. Ako vaša usta kažu da ste pokorni Bogu, ali nikada ne otpuštate i ne bunite se protiv svojih unutrašnjih planova i poriva, zar to nije kao da govorite jedno, a mislite drugo? (Jeste.) To nije prava pokornost. Ako se ne pokoriš stvarno, imaćeš mnoge zahteve od Boga kad god te nešto zadesi, i u sebi ćeš biti nestrpljiv da Bog ispuni tvoje zahteve. Ako Bog ne učini ono što želiš, osetićeš veliku tugu i uznemirenost, mnogo ćeš patiti i nećeš biti u stanju da se pokoriš Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima i okolnostima koje ti je Bog odredio. Zašto je tako? Zato što uvek imaš svoje zahteve i želje i ne možeš da se odrekneš svojih ličnih ideja i želiš da budeš onaj koji odlučuje. Zato, kad god naiđeš na nešto što je u suprotnosti sa tvojim predstavama, ti ne uspevaš da se pokoriš i teško ti je da se pokoriš Bogu. Iako ljudi teoretski znaju da treba da se pokore Bogu i da otpuste sopstvene ideje, oni naprosto ne mogu da ih otpuste i stalno se boje da će biti u nepovoljnom položaju i da će pretrpeti gubitke. Recite Mi, zar ih to ne stavlja pred velike poteškoće? Zar se onda njihova patnja ne povećava? (Da.) Ako možeš da se odrekneš svega i da otpustiš stvari koje voliš i zahtevaš, a koje su u suprotnosti sa Božjim namerama, ako možeš proaktivno i voljno da ih otpustiš, a da ne postavljaš uslove Bogu, već da budeš voljan da učiniš ono što Bog zahteva, onda će teškoća u tebi biti mnogo manja i prepreke će biti mnogo manje. Ako se prepreke za nečiju pokornost Bogu smanje, neće li se i njegova patnja smanjiti? Kako se njegova patnja smanjuje, tako se i muke kojima je bespotrebno izložen drastično smanjuju. Da li ćete pristati na takva iskustva? Verovatno još ne. Kada neki ljudi vide da se neko suočava s poteškoćama, odmah se zabrinu za sebe stavljajući se u kožu te osobe. Kad god vide da se neko suočava s nekom vrstom patnje, bolesti, nevolje ili nesreće, odmah pomisle na sebe i zapitaju se: „Šta bih uradio da sam na njegovom mestu? Ispostavlja se da vernici mogu da se suoče s takvim stvarima i da ipak istrpe te nedaće. Dakle, kakav je On tačno Bog? Ako je Bog tako bezobziran prema osećanjima tog čoveka, da li će se i prema meni ophoditi na isti način? To pokazuje da je Bog nepouzdan. On organizuje neočekivane okolnosti za ljude bilo gde i bilo kada i može uvek i u bilo kojim okolnostima da ih dovede u neprijatne situacije.“ Boje se da, ako ne veruju, neće zadobiti blagoslove, ali da će se, ako nastave da veruju, suočiti s katastrofom. Zato, kada se ljudi mole pred Bogom, oni samo kažu: „Bože, preklinjem Te da me blagosloviš“, i ne usuđuju se da kažu: „Bože, molim Te da me isprobaš, da me dovedeš u red i da činiš šta god želiš, voljan sam da to prihvatim“ – oni se ne usuđuju da se tako mole. Posle nekoliko neuspeha i propusta, ljudska odlučnost i hrabrost se tope i oni imaju drugačije „shvatanje“ Božje pravedne naravi, Njegove grdnje i suda i Njegove neprikosnovenosti, a takođe postaju obazrivi prema Bogu. Tako nastaje zid, otuđenje između ljudi i Boga. Da li je u redu da ljudi budu u takvom stanju? (Nije.) Dakle, imaju li takva stanja običaj da se javljaju u vama? Da li ponekad doživljavate takva stanja? (Da.) Kako treba rešiti takve probleme? Da li je u redu da se ne traži istina? Ako ne razumeš istinu i nemaš veru, biće ti teško da slediš Boga do kraja i pokleknućeš kad god se suočiš sa katastrofama i nesrećama, bilo prirodnim ili ljudskim.

Nakon što je prošao kroz kušnju, Jov je izgovorio sledeće: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ (Knjiga o Jovu 1:21). Danas mnogi tu rečenicu znaju napamet i izražajno je deklamuju. Međutim, kad god je izgovaraju, njima je na umu samo to da Jahve daje, ali nikada ne razmišljaju kako će biti kada Jahve bude uzeo, i kakvu će patnju, poteškoće i neprijatne situacije ljudi tada doživeti, ili kako će se ljudska srca menjati u skladu sa okolnostima. Nikada o tome nisu razmišljali, samo nastavljaju da recituju: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo“, čak do te mere da tu rečenicu koriste kao krilaticu i doktrinu koju lansiraju u svakoj prilici. Jedino o čemu svi razmišljaju jesu silne blagodati, blagoslovi i obećanja koja Jahve daruje ljudima, ali oni nikada ne razmišljaju – ili ne mogu ni da zamisle – kako će biti kada im Jahve oduzme sve to. Svako ko poveruje u Boga spreman je samo da prihvati Božju blagodat, blagoslove i obećanja i spreman je samo da prihvati Njegovu dobrotu i saosećanje. Ipak, niko ne očekuje niti se priprema da prihvati Božju grdnju i sud, Njegove kušnje i oplemenjivanje, ili Njegovo uzimanje, i baš niko se ne priprema da prihvati Božji sud i grdnju, Njegovo uzimanje ili Njegove kletve. Da li je taj odnos između ljudi i Boga normalan ili nenormalan? (Nenormalan.) Zašto kažete da je nenormalan? Zašto škripi? Škripi zato što ljudi ne poseduju istinu. Škripi zato što ljudi imaju previše predstava i uobrazilje, stalno pogrešno shvataju Boga i to ne sređuju traženjem istine – to su najverovatniji uzroci problema. Konkretno, ljudi veruju u Boga samo da bi bili blagosloveni. Oni samo žele da sklope dogovor sa Bogom i da zahtevaju nešto od Njega, ali ne teže ka istini. To je veoma opasno. Čim naiđu na nešto što je u suprotnosti sa njihovim predstavama, oni odmah stiču predstave, zamerke i pogrešno shvatanje u vezi sa Bogom, i mogu čak da odu toliko daleko da Ga izdaju. Da li to ima ozbiljne posledice? Kojim putem većina ljudi ide u svojoj veri u Boga? Iako ste možda slušali mnogo propovedi i smatrate da ste shvatili podosta istina, činjenica je da još uvek hodate putem verovanja u Boga samo iz lične koristi. Ako je tvoj um već spreman da prihvati sud i grdnju, kušnju i oplemenjivanje, ako si se takođe mentalno pripremio da pretrpiš katastrofu, i ako bi se, bez obzira na to koliko se daješ Bogu i koliko se žrtvuješ obavljajući svoju dužnost, zaista suočio sa Jovovim kušnjama, a Bog ti uskratio svu tvoju imovinu, čak i do te mere da ti je život o koncu, šta bi tada uradio? Kako treba da se nosiš sa Božjom neprikosnovenošću i uređenjem? Kako treba da se nosiš sa svojom dužnošću? Kako treba da se nosiš sa onim što ti je Bog poverio? Imaš li ispravno razumevanje i ispravan stav? Da li je lako odgovoriti na ta pitanja? To je velika prepreka koja se postavlja pred vas. Pošto je to prepreka i problem, zar ne bi trebalo da se reši? (Trebalo bi.) Kako se to rešava? Da li je to lako rešiti? Pretpostavimo da si, pošto si toliko godina verovao u Boga, pročitao mnogo Božjih reči, slušao mnogo propovedi i razumeo mnogo istina, već spreman da dozvoliš Bogu da upravlja svime, bilo da se radi o blagoslovu ili o katastrofi. I pretpostavimo da, uprkos tvom odricanju i davanju sebe, uprkos žrtvama koje si podneo i svoj životnoj energiji, dobiješ zauzvrat samo to da te Bog prokune ili unesreći. Ako se čak ni tada ne budeš žalio, ako ne budeš imao sopstvenih želja ili zahteva, već samo nastojanje da se pokoriš Bogu i da se predaš na milost i nemilost Njegovim orkestracijama; ako budeš osećao da to što si u stanju da makar malo razumeš i malo se pokoriš Božjoj neprikosnovenosti i dalje čini tvoj život vrednim truda – ako budeš imao tako ispravan stav, zar onda neće biti lako rešiti neke od poteškoća? Da li sada imate istinsko znanje o Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima? Da li duboko u srcu i dalje imate planove za svoju budućnost i sudbinu? Možete li da ostavite sve iza sebe i da se iskreno date Bogu? Da li ste utrošili vreme i energiju pažljivo promišljajući i razmišljajući o tim pitanjima? Ili ste doživeli neke stvari da biste postigli razumevanje istina i spoznali Božju neprikosnovenost? Ako nikada nisi razmišljao o tako praktičnom problemu kao što je taj kako ljudi koji slede Boga treba da se nose sa Njegovom neprikosnovenošću i Stvoriteljevom orkestracijom i uređenjima, što je takođe najveći problem s kojim se suočavate i ne shvatate da je to najveća istina o vizijama, onda ako bi se jednog dana desio prelomni događaj ili katastrofa, da li bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju? Teško je to reći i to je i dalje nepoznati činilac, zar ne? (Jeste.) Zar ne bi trebalo da detaljno promisliš o tom problemu? (Trebalo bi.) Kako, dakle, možeš da imaš dovoljan rast da se suočiš sa budućnošću koju ne možeš da predvidiš? Kako možeš da budeš postojan u svom svedočenju u okolnostima koje Bog određuje? Zar to nije pitanje koje treba ozbiljno uzeti u obzir i razmotriti? Ako stalno misliš: „Ja sam po prirodi dobra osoba i poprilično uživam u Božjoj blagodati, blagoslovima i zaštiti. Kada drugi naiđu na poteškoće, bespomoćni su, ali kad god ja naiđem na poteškoće, imam Božju opskrbu, vođstvo i pomoć. Sada sam u stanju da podnesem teškoće i da se žrtvujem u obavljanju svoje dužnosti, moja vera u Boga je ojačala, a obavljam i važnu dužnost. Vidim da je Bog posebno milostiv prema meni i da imam Njegovu zaštitu i blagoslov. Ako nastavim ovako, čak i ako u budućnosti pretrpim neku grdnju, sud, kušnju i oplemenjivanje, trebalo bi da uspem da ih prevaziđem. Na kraju ću definitivno biti jedan od onih koji su blagosloveni, sigurno ću biti doveden u carstvo Božje i sigurno ću dočekati dan kada će Bog biti slavljen!“ Šta kažete na takvo razmišljanje? Veruješ da si drugačiji, da ti Bog pokazuje posebnu naklonost i da ako Bog nekoga eliminiše ili napusti, to nećeš biti ti. Da li su te misli tačne? (Nisu.) Zašto nisu tačne? (To nije objektivno razmišljanje.) Da li te reči predstavljaju istinsko znanje o Bogu? Ili je to previše subjektivno i spekulativno? Da li su ljudi koji tako razmišljaju oni koji teže ka istini? (Nisu.) Dakle, mogu li zaista da se pokore Bogu? (Ne.) Da li su spremni da prihvate Božju grdnju, sud, kušnje i oplemenjivanje, pa čak i Njegove kletve? (Nisu.) Šta će učiniti kada im se Božja grdnja i sud, kušnje i oplemenjivanje zaista dogode? Da li će steći predstave ili se žaliti na Boga? Mogu li da prihvate te stvari od Boga i da se zaista pokore? (Ne mogu.) Najblaže rečeno, to bi bilo teško postići, jer oni veruju u Boga samo da bi tražili blagodat ili da bi zadovoljili lične potrebe. Oni ne znaju da i Bog ima gnev i veličanstvo i da se Božja narav ne može uvrediti. Bog se prema svima ponaša pravedno, a kada je u pitanju bilo koje stvoreno biće, Božja narav je saosećanje i ljubav, ali i veličanstvo i gnev. U Božjem ophođenju prema svakoj osobi, saosećanje, ljubav, veličanstvo i gnev u Njegovoj pravednoj naravi su nepromenjivi. Bog nikada neće pokazati saosećanje i ljubav samo prema nekim ljudima, a veličanstvo i gnev samo prema drugima. Bog to nikada neće učiniti, jer je On pravedan Bog i On je pravičan prema svima. Božje saosećanje, ljubav, veličanstvo i gnev postoje za svakoga. On može da podari ljudima blagodat i blagoslove i može da im pruži zaštitu. Istovremeno, Bog takođe može da sudi ljudima i da ih grdi, da ih proklinje i da im uzme sve što im je dao. Bog može da daje ljudima, ali može i sve da im uzme. To je Božja narav i to je ono što On mora da učini sa svakom osobom. Stoga, ako pomisliš: „U Božjim očima sam dragocen, kao zenica Njegovog oka. On apsolutno ne može da podnese da me grdi i da mi sudi i svakako neće imati srca da mi uzme sve što mi je dao, da se ne bih potresao i uznemirio“, zar to razmišljanje nije pogrešno? Zar to nije predstava o Bogu? (Jeste.) Dakle, pre nego što shvatiš te istine, zar ne razmišljaš samo o uživanju u Božjoj blagodati, saosećanju i ljubavi? Posledica toga je da stalno zaboravljaš da Bog takođe ima veličanstvo i gnev. Iako tvoja usta izgovaraju da je Bog pravedan i da si u stanju da se zahvališ Bogu i da Ga hvališ kada ti pokaže saosećanje i ljubav, kad god Bog pokaže veličanstvo i gnev kroz grdnju i sud, ti se osećaš veoma uznemireno. „Samo kad ne bi postojao takav Bog“, pomisliš. „Samo kad Bog to ne bi činio, samo kad Bog ne bi ciljao na mene, samo kad to ne bi bila Božja namera, samo kad bi sve to bilo učinjeno drugima. Zato što imam dobro srce i nisam učinio ništa loše, i zato što sam platio veliku cenu što sam verovao u Boga dugi niz godina, Bog ne bi trebalo da bude tako nemilosrdan. Trebalo bi da sam ovlašćen i da sam osposobljen da uživam u Božjem saosećanju i ljubavi, kao i u obilnoj Božjoj blagodati i blagoslovima. Bog mi neće suditi, niti me grditi, a nema ni srca da to učini.“ Da li je to samo pusta želja i pogrešno razmišljanje? (Jeste.) U kom smislu je pogrešno? Pogrešno je zato što sebe ne smatraš stvorenim bićem, sastavnim delom stvorenog čovečanstva. Greškom se odvajaš od stvorenog čovečanstva i smatraš da pripadaš posebnoj grupi ili vrsti stvorenog bića, darujući sebi poseban status. Zar to nije nadmeno i samopravedno? Zar to nije nerazumno? Je li to osoba koja se istinski pokorava Bogu? (Nije.) Svakako da nije.

U Božjoj porodici, među braćom i sestrama, ma koliko je visok tvoj status ili položaj, ili koliko je važna tvoja dužnost, i ma koliko je veliki tvoj talenat i doprinos ili koliko dugo veruješ u Boga, u Božjim očima ti si stvoreno biće, obično stvoreno biće, a plemenita zvanja i titule koje si podario sebi ne postoje. Ako ih uvek smatraš titulama ili kapitalom koji ti omogućava da pripadaš posebnoj grupi ili da budeš posebna ličnost, onda se time opireš i suprotstavljaš Božjim pogledima i u neskladu si sa Bogom. Kakve će to posledice imati? Da li će te to naterati da se opireš dužnostima koje stvoreno biće treba da obavlja? U Božjim očima, ti si samo stvoreno biće, ali ti sebe ne smatraš takvim. Možeš li zaista da se pokoriš Bogu sa takvim načinom razmišljanja? Uvek optimistički razmišljaš: „Bog ne bi trebalo tako da se ophodi prema meni, On nikada ne bi mogao tako da se ophodi prema meni.“ Zar to ne stvara sukob sa Bogom? Kada Bog bude postupio u suprotnosti sa tvojim predstavama, tvojim načinom razmišljanja i tvojim potrebama, šta ćeš u svom srcu pomisliti? Kako ćeš se nositi s okolnostima koje ti je Bog uredio? Hoćeš li se pokoriti? (Neću.) Nećeš se pokoriti i sigurno ćeš se opirati, protiviti, gunđati i žaliti i zbunjeno u srcu neprestano razmišljati: „Ali Bog me je štitio i prema meni se milostivo ophodio. Zašto se sada promenio? Ne mogu više da živim!“ I onda postaneš mrzovoljan i drzak. Ako bi se kod kuće tako ponašao prema roditeljima, to bi bilo opravdano i oni ti ne bi ništa učinili. Ali to nije prihvatljivo u Božjoj kući. Zato što si odrasla osoba i vernik, čak ni drugi ljudi neće trpeti tvoje gluposti – da li misliš da bi Bog bio trpeljiv prema takvom ponašanju? Da li će ti oprostiti ako Mu to učiniš? Ne, neće. Zašto neće? Bog nije tvoj roditelj, On je Bog, On je Stvoritelj, a Stvoritelj nikada ne bi dozvolio da stvoreno biće bude mrzovoljno i nerazumno ili da besni pred Njim. Kada te Bog kažnjava i sudi ti, isprobava te ili ti uzima, kada te baca u nevolju, On želi da vidi stav stvorenog bića u načinu na koji se odnosi prema Stvoritelju, želi da vidi kakav put stvoreno biće bira, i nikada ti neće dozvoliti da budeš mrzovoljan i nerazuman, niti da iznosiš besmislena opravdanja. Kada ljudi to shvate, zar ne bi trebalo da razmišljaju o tome kako bi trebalo da se nose sa svime što Stvoritelj radi? Pre svega, ljudi treba da zauzmu svoja odgovarajuća mesta stvorenih bića i da prepoznaju svoj identitet stvorenih bića. Možeš li da prepoznaš da si stvoreno biće? Ako to možeš da prepoznaš, onda treba da zauzmeš svoje odgovarajuće mesto stvorenog bića i da se pokoriš Stvoriteljevim uređenjima, pa čak i ako malo patiš, da to činiš bez prigovora. To znači biti razumna osoba. Ako ne misliš da si stvoreno biće, ali smatraš da imaš titule i oreol nad glavom, i da si osoba koja ima status, da si veliki vođa, dirigent, urednik ili direktor u Božjoj porodici, i da si neko ko je značajno doprineo radu Božje porodice – ako to misliš, onda si najnerazumnija i daleko najbesramnija osoba. Da li ste vi ljudi koji imaju status, položaj i vrednost? (Nismo.) Pa šta si onda? (Ja sam stvoreno biće.) Tako je, ti si samo obično stvoreno biće. Među ljudima možeš da se razmećeš svojim sposobnostima, da igraš na kartu visokog položaja, da se hvališ svojim doprinosima ili da pričaš o svojim herojskim podvizima. Ali pred Bogom ništa od toga ne postoji, i nikada ne smeš o tome da pričaš, niti da se time hvališ ili da se ponašaš kao iskusan stručnjak. Stvari će krenuti naopako ako se razmećeš svojim sposobnostima. Bog će te smatrati potpuno nerazumnim i krajnje nadmenim. Bićeš Mu odvratan, zgadićeš Mu se i skrajnuće te, i tada ćeš biti u nevolji. Prvo moraš da priznaš svoj identitet i status stvorenog bića. Bez obzira na tvoj status među ljudima, ili na to koliko se razlikuješ od drugih, ili koje prednosti imaš, ili da li ti je Bog dao neku vrstu posebnog talenta, tako da možeš da uživaš u snažnom osećaju superiornosti među ljudima – kada staneš pred Boga, te stvari nemaju nikakvu vrednost, niti značaj. Stoga ne smeš da se razmećeš, već da pred Bogom budeš krotko stvoreno biće. Pred Bogom si samo deo stvorenog čovečanstva. Bez obzira na to koliko si priznat, koliko si nadaren ili talentovan, i bez obzira na to šta si sve postigao među ljudima, pred Bogom to nije vredno pomena, a razmetanje još manje, tako da samo treba da zauzmeš svoje odgovarajuće mesto kao stvoreno biće. To je prvo. Druga stvar je da ne tražiš samo da uživaš u Božjoj blagodati i blagoslovima dok se iznutra opireš i odbacuješ Božju grdnju i sud, ili dok se plašiš Božjih kušnji i oplemenjivanja koji su ti namenjeni. Svi ti strahovi i otpor su uzaludni. Neki kažu: „Ako sam voljan da prihvatim Božji sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje, mogu li onda da budem pošteđen ovih patnji?“ Bog ne čini sve to ravnajući se prema tome da li ti se sviđa ili ne, ili prema tvojoj subjektivnoj želji ili tvom izboru, već prema Njegovim željama, Njegovim mislima i Njegovim planovima. Stoga, kao stvoreno biće, pored prihvatanja Božje blagodati i blagoslova, moraš takođe biti u stanju da istinski prihvatiš i iskusiš u svom srcu grdnju, sud, kušnje i oplemenjivanje Božjih reči. Ima ljudi koji će pitati: „Da li misliš da se Božja blagodat može podariti ljudima bilo gde i bilo kada, ali da Božja kazna, sud, kušnje, oplemenjivanje i nesreće takođe mogu da zadese ljude bilo gde i bilo kada?“ Da li mislite da će Božja grdnja, sud, kušnje i oplemenjivanje proizvoljno zadesiti ljude, tako da oni ne mogu da se zaštite? (Neće.) Naravno da neće, uopšte nije tako. Iskvarena ljudska bića nisu dostojna Božjeg suda i grdnje – to je nešto čega treba da budeš svestan. Ali moraš da shvatiš da se Božje otkrivenje i razotkrivanje, disciplinovanje, prekor i grdnja namenjeni tebi, kao i Njegov sud, kušnje i oplemenjivanje, pa čak i proklinjanje namenjeni tebi, zasnivaju na tvom rastu, tvojim okolnostima i, naravno, na tvojim ličnim težnjama. Ako te Bog prihvata, onda će te Njegov sud, grdnja, kušnje i oplemenjivanje zadesiti u odgovarajuće vreme. Tokom tvog verovanja u Boga, Njegovi blagoslovi i blagodat te prate uvek i svuda, kao i Njegova otkrivenja, prekor, disciplina, grdnja i sud, kušnje i oplemenjivanje, i tako dalje. Naravno, kada se kaže uvek i svuda, to znači u pravoj meri, u pravo vreme i na osnovu Božjeg plana. To se ne dešava ljudima proizvoljno, i to ne znači da će velika nesreća iznenada zadesiti ljude čim prestanu da budu na oprezu. Uopšte nije tako. Ako nemaš određeni status i Bog još nije planirao da učini bilo šta sa tobom, ne brini, možda ćeš u životu biti praćen samo Božjom blagodaću, blagoslovom i prisustvom. Ako nemaš dovoljan rast ili se posebno opireš i plašiš Božje kazne, suda, iskušenja i oplemenjivanja, onda ti Bog neće nametati ništa protiv tvoje volje, tako da ne moraš da brineš o tome. Bez obzira da li se to dešava ili ne, ljudi treba da spoznaju Božje delo i da shvate Njegove namere. Samo sa ispravnim poznavanjem Božjih reči ljudi mogu da imaju ispravan stav, normalno stanje i da budu sposobni da se pravilno suoče sa bilo čime što ih zadesi. Da li ste sada spremni da prihvatite Božju grdnju, sud, kušnje i oplemenjivanje? Da li ste voljni da prihvatite? (Jesmo.) Vaša usta kažu da, ali ste u srcu i dalje veoma uplašeni. Ako bi se, čim izgovoriš da, nesreća iznenada spustila na tebe iz vedra neba, kako bi se nosio s njom? Da li bi briznuo u plač? Da li bi se plašio smrti? Da li bi se brinuo da nećeš biti blagosloven? Da li bi se brinuo da nećeš ugledati dan kada će Bog biti slavljen? Sve su to problemi sa kojima se ljudi suočavaju kada ih nešto zadesi. Ukratko, ako neko želi da bude postojan usred kušnji i stradanja, mora da poseduje dve stvari. Prvo, da zauzme svoje odgovarajuće mesto kao stvoreno biće. U srcu treba da ti bude jasno da si obično stvoreno biće, obična osoba usred iskvarenog čovečanstva, ništa neobično niti posebno, i treba da zauzmeš svoje odgovarajuće mesto stvorenog bića. Drugo, imaj iskreno srce pokorno Bogu i budi spreman da u svakom trenutku prihvatiš blagoslove i blagodat od Boga, kao i da prihvatiš Njegovu grdnju, sud, kušnje i oplemenjivanje. Kao što je Jov rekao: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ (Knjiga o Jovu 2:10), i „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ (Knjiga o Jovu 1:21). To je činjenica, i ta činjenica se nikada neće promeniti. To vam je jasno, zar ne? (Jeste.) Ako poseduješ te dve stvari, praktično ćeš moći da ostaneš postojan i da prebrodiš opšte nesreće i nevolje. Iako možda nećeš moći da izneseš snažno i odlučno svedočenje, u najmanju ruku, malo je verovatno da ćeš zalutati, spotaknuti se ili učiniti nešto podmuklo. Zar tada nisi na sigurnom? (Jesam.) Onda treba da vežbate u skladu sa te dve stvari i da vidite da li je to lako postići i da li možete da ih prihvatite duboko u svom srcu. Jednom kada to spoznate i onda naiđete na neka iskušenja, koliko drugačije ćete ih sagledati i razumeti, to je vaša stvar. Ovde se završava naše zajedništvo o ovoj temi.

Što se tiče izreka o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi, o kojim smo izrekama poslednji put razgovarali u zajedništvu? (Razgovarali smo se o tri izreke: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom čiste vode“, „Ne nameći drugima ono što ne želiš da se tebi nameće“ i „Za prijatelja bih i metak primio“.) Prošli put smo razgovarali o ta tri zahteva i izreke o moralnom postupanju, kao i o suštini izreka o moralnom postupanju. O čemu smo razgovarali u vezi sa suštinom izreka o moralnom postupanju? (Bog je govorio o razlikama između izreka o moralnom postupanju i istine. Izreke o moralnom postupanju samo ograničavaju ponašanje ljudi i primoravaju ih da se isključivo pridržavaju pravila, dok istina Božjih reči ljudima saopštava istina-načela koja treba da shvate i ukazuje im na neke puteve primene, tako da imaju i načela i pravac i primenu kad god ih nešto zadesi. To su aspekti u kojima se izreke o moralnom postupanju razlikuju od istine.) Prošli put smo govorili da izreke o moralnom postupanju uglavnom zahtevaju od ljudi da se pridržavaju određenih primena i pravila i stavljaju veći naglasak na korišćenje pravila da bi ograničile ponašanje ljudi. S druge strane, Božji zahtevi od ljudi uglavnom ukazuju na puteve primene zasnovane na onome što normalna ljudskost može da postigne, a ti široki putevi primene nazivaju se načelima. To znači da će ti Bog, kad god te zadesi neki problem, dati precizan i pozitivan put primene i saopštiti načela, ciljeve i pravac za tvoju primenu. On ne želi da se pridržavaš pravila, već da se pridržavaš tih načela. Na taj način će ljudi proživeti istina-stvarnost i put kojim idu će biti ispravan. Hajde danas dalje da pogledamo koji još problemi suštinske prirode postoje sa izrekama o moralnom postupanju. Mnoge izreke o moralnom postupanju ne samo da ograničavaju razmišljanje ljudi, već vode na stranputicu i otupljuju njihovo razmišljanje. Istovremeno, postoje neke radikalnije izreke koje koštaju ljude života. Na primer, šokantna izreka sa našeg poslednjeg razgovora u zajedništvu, „Za prijatelja bih i metak primio“, ne samo da kontroliše i ograničava razmišljanje ljudi, već i oduzima njihove živote, čineći ih ne samo nesposobnim da neguju svoj život, već i sklonim da naglo daju život iz proizvoljnih razloga, na impulsivan i nemaran način. Zar to ne košta ljude života? (Da.) Pre nego što ljudi uopšte shvate šta je život i nađu pravi put u životu, samovoljno ga se odreknu za takozvanog prijatelja u zamenu za najmanju trunku dobrote, i smatraju da je njihov sopstveni život tako ništavan i bezvredan. To je posledica svojevrsnog razmišljanja kojem tradicionalna kultura uči ljude. Gledajući kako izreke o moralnom postupanju mogu da ograniče razmišljanje ljudi, u njima nema ničeg pozitivnog, a gledajući kako proizvoljno uzimaju živote ljudi, one sigurno nemaju pozitivno dejstvo niti korist za ljude. Pored toga, ljudi su otupeli od tih ideja i navedeni su na pogrešan put. Zarad sopstvene sujete i gordosti, a da ne bi bili osuđeni od strane javnog mnjenja, primorani su da se ponašaju u skladu sa zahtevima za moralno postupanje. Ljudi su već postali potpuno vezani, sputani i ograničeni tim raznim izrekama i idejama o moralnom postupanju koje im ne ostavljaju drugi izbor. Ljudski rod je spreman da živi pod okovima izreka o moralnom postupanju i nema slobodu izbora samo da bi živeo uglednije, da bi izgledao dobro pred drugima, da bi bio visoko cenjen i da bi dobijao povoljne komentare od ljudi, kao i da izbegne da bude meta ogovaranja i da donese čast svojoj porodici. Posmatrajući te ideje i poglede ljudi, kao i te pojave u kojima se oni kontrolišu izrekama o moralnom postupanju, iako u određenoj meri te izreke ograničavaju i sputavaju ljudsko ponašanje, one u značajnoj meri prikrivaju činjenicu da Sotona kvari ljude, kao i činjenicu da ljudi imaju iskvarenu narav i sotonsku prirodu. One putem javnog ponašanja maskiraju ljude tako da žive naizgled uglednim, kulturnim, elegantnim, dobrodušnim, istaknutim i časnim životom. Stoga drugi samo mogu da odrede kakva su oni osoba – da li su časni ili ponizni, dobri ili zli – na osnovu njihovog vidljivog ponašanja. U takvim okolnostima, svi procenjuju i prosuđuju da li je neko dobar ili loš na osnovu različitih zahteva o moralnom postupanju, ali niko ne može da prozre površno moralno postupanje ljudi do njihove iskvarene suštine, niti su u stanju da jasno vide razne vrste podmuklosti i zlobe skrivene ispod krinke moralnog postupanja. Na taj način ljudi koriste moralno postupanje kao plašt kako bi u većoj meri prikrili svoju iskvarenu suštinu. Na primer, žena je spolja čestita, ljubazna, nežna i moralna, svi je hvale i svi joj se dive. Pristojno se ponaša, lepo je vaspitana, naročito je strpljiva u komunikaciji sa drugima, nije zlopamtilo, sluša roditelje, brine se o mužu i gaji decu, može da izdrži teškoće i važi za uzor drugim ženama. Spolja se ne mogu uočiti nikakvi problemi, ali niko ne zna šta i kako ona duboko u sebi razmišlja. Nikada ne govori šta su njene želje i ambicije, niti se usuđuje da kaže. Zašto se ne usuđuje da kaže? Zato što želi da se ponaša kao čestita, ljubazna, nežna i moralna žena. Ako zaista otvori i razotkrije svoje srce i svoju ružnoću, onda neće moći da bude čestita, ljubazna, nežna i moralna žena, a drugi će je čak i kritikovati i omalovažavati, tako da joj jedino preostaje da se prikrije i prikazuje boljom nego što jeste. Biti pod krinkom javnog ponašanja u kojem je čestita, ljubazna, nežna i moralna znači da ljudi vide samo njena dobra dela i hvale je, i time ona postiže svoj cilj. Ali bez obzira na to kako se prerušava i navodi druge na stranputicu, da li je zaista tako dobra kao što ljudi misle? Ni u kom slučaju. Da li ona ustvari ima iskvarenu narav? Da li je njena suština iskvarena? Da li je lažljiva? Nadmena? Nepopustljiva? Rđava? (Jeste.) Ona je svakako sve to, ali su sve te osobine skrivene – to je činjenica. Neke kineske istorijske ličnosti poštovane su kao drevni sveci i mudraci. Na čemu se zasniva ta tvrdnja? Oni su hvaljeni kao sveci i mudraci isključivo na osnovu nekih ograničenih, neutemeljenih zapisa i legendi. Činjenica je da niko ne zna šta su tačno bili njihovi suštinski postupci i ponašanje. Da li sada dobro razumete ove probleme? Neki od vas treba da imaju prilično temeljno razumevanje, jer ste slušali mnogo propovedi i sasvim jasno videli suštinu i istinu ljudske iskvarenosti. Sve dok ljudi mogu da sagledaju neke istine, u stanju su da steknu temeljno razumevanje nekih ljudi, pitanja i stvari. Da li će čestita, ljubazna, nežna i moralna žena – ma koliko je uzorno njeno javno i moralno postupanje, i ma koliko se dobro prerušavala i predstavljala u najboljem svetlu – otkriti svoju nadmenu narav? (Hoće.) Svakako da hoće. Dakle, da li ona ima nepopustljivu narav? (Ima.) Misli da je u pravu i oseća da je čestita, ljubazna, nežna i moralna, i da je dobra osoba, što dokazuje da je veoma samopravedna i takođe veoma nepopustljiva. Činjenica je da duboko u sebi prepoznaje svoje pravo ja i svoje nedostatke, ali i dalje može da trubi o sopstvenim vrlinama. Zar to nije nepopustljivost? Zar to nije nadmenost? Pored toga, to što sebe proglašava čestitom, ljubaznom, nežnom i moralnom osobom je isključivo zarad sticanja dobre reputacije i da bi donela čast svojoj porodici. Zar takve misli i težnje nisu besmislene i rđave? Ljudi je hvale i ona izbija na dobar glas, ali duboko u sebi stalno krije svoje namere, misli i sramne stvari koje je učinila, i o njima nikome ništa ne govori. Boji se da će je ljudi, kada je jednom prozru, ogovarati, osuditi i odbaciti. Kakva je to narav? Zar nije varljiva? (Jeste.) Dakle, bez obzira na to koliko je ispravno i ugledno njeno ponašanje u društvu ili koliko je časno njeno moralno postupanje, njena iskvarena narav stvarno postoji, samo što nevernici koji nikada nisu čuli Božje reči i ne shvataju istinu ne mogu to da opaze niti da znaju. Možda takva žena može da obmane nevernike, ali ne može da obmane one koji veruju u Boga i koji shvataju istinu. Zar nije tako? (Jeste.) To je zato što je bila podvrgnuta sotoninoj iskvarenosti i ima iskvarenu narav i iskvarenu suštinu. To je činjenica. Bez obzira na to koliko je njeno moralno postupanje uzorno ili koliko su visoka merila koja dostiže, činjenica da ima iskvarenu narav je neosporna i nepromenljiva. Kada ljudi shvate istinu, moći će da razluče kakva je zaista ta žena. Međutim, Sotona iskorišćava te izreke o moralnom postupanju da bi ljudska bića naveo na stranputicu, i naravno, da bi otupeo i ograničio njihove misli, navodeći ih da pogrešno misle da su, ako ispunjavaju te zahteve i merila moralnog postupanja, dobri ljudi i da idu ispravnim putem. U stvari, istina je suprotna. Čak i ako neki ljudi ispoljavaju određeno dobro ponašanje koje je u skladu sa izrekama o moralnom postupanju, oni nisu krenuli pravim putem u životu. Krenuli su, umesto toga, pogrešnim putem i žive u grehu. Krenuli su putem licemerja i upali u Sotoninu mrežu. To je zato što se iskvarene naravi i iskvarena suština ljudskih bića neće promeniti ni najmanje samo zato što postupaju moralno. Javno moralno postupanje je samo ukras, služi za prikazivanje, a njihova prava priroda i prava narav će se tek otkriti. Sotona se namerio da ograniči i kontroliše ljude njihovim ponašanjem i spoljašnjim izgledom, čineći da se dobrim ponašanjem ljudi maskiraju i prikazuju u najboljem svetlu, dok u isto vreme koristi dobro ponašanje ljudi da prikrije činjenicu da je Sotona iskvario čovečanstvo, i naravno, da prikrije i činjenicu da ljudi imaju iskvarenu narav. Sotonin cilj je, u jednom smislu, da ljude stavi pod kontrolu tih izreka o moralnom postupanju kako bi ih naterao da čine više dobrih i manje loših dela, i svakako, da bi ih naterao da ne čine stvari koje su protivne vladajućoj klasi. To još više doprinosi dominaciji i kontroli vladajuće klase nad ljudskim rodom. U drugom smislu, kada ljudska bića prihvate te izreke o moralnom postupanju kao teorijsku osnovu za svoje ponašanje i postupke, ona imaju tendenciju da se distanciraju od istine i pozitivnih stvari i da im se odupiru. Naravno, kada su u pitanju reči koje je Bog izgovorio i pozitivne stvari ili istine kojima Bog uči ljude, to onda njima postaje problem da razumeju i shvate ili mogu da razviju raznorazne vrste otpora i predstava. Kada ljudi poseduju takve ideje o moralnom postupanju, tendencija je da im postaje teže da prihvate Božje reči i istinu, a naravno da im takođe postaje teže da shvate iskvarenu narav i da je promene. Zato su sve različite izreke i ideje o moralnom postupanju u značajnoj meri omele prihvatanje i razumevanje Božjih reči kod ljudi, i naravno da su takođe uticale na meru u kojoj ljudi prihvataju istinu. Sotona koristi metod indoktrinacije ljudi izrekama o moralnom postupanju kako bi ih naterao da dođu do svih vrsta nepravilnih i negativnih ideja i gledišta, tako da oni vide ljude i stvari, ponašaju se i delaju na osnovu tih ideja i gledišta. Kada ljudi usvoje ideje koje stoje iza tih izreka o moralnom postupanju kao teorijsku osnovu i merilo za svoje poglede na ljude i stvari, za svoje ponašanje i delanje, njihova iskvarena narav ne samo da ne može da bude ublažena ili promenjena, već će, naprotiv, u određenoj meri postati još iskvarenija a njihova pobuna i otpor prema Bogu postaće još gori. Stoga, kada Bog spasava ljude, kada im se pružaju Božje reči, najveća prepreka nisu iskvarene naravi ljudi, već različite sotonističke filozofije, izreke o moralnom postupanju i različite sotonističke ideje i pogledi koji dolaze od Sotone. To je posledica Sotoninog kvarenja ljudskog roda, a to je i negativan uticaj koji različite izreke o moralnom postupanju imaju na iskvarene ljude. To je pravi cilj koji Sotona želi da postigne propovedanjem i zagovaranjem izreka o moralnom postupanju.

Na našem prošlom okupljanju uglavnom smo razgovarali u zajedništvu o tri izreke koje su vezane za moralno postupanje: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom čiste vode“, „Ne nameći drugima ono što ne želiš da se tebi nameće“ i „Za prijatelja bih i metak primio“.) Danas ćemo u zajedništvu razgovarati na temu „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi.“ I ta se izreka o moralnom postupanju pojavila unutar ljudskog roda, pošto je potekla iz ideja i pogleda iskvarenih ljudskih bića. Naravno, tačnije rečeno, ona potiče iz Sotonine iskvarenosti i navođenja ljudskog roda na stranputicu. Ima isto dejstvo i prirodu kao izreke o moralnom postupanju o kojima smo ranije razgovarali, iako sa drugačijim pristupom. Sličnost je u tome da su smele i grandiozne, pune žara, strastvene i junačke. Da ljudi nikada nisu čuli Božje reči i da nisu shvatili istinu, pomislili bi da su te izjave veoma dirljive i uzbudljive. Pošto bi čuli te reči, odmah bi se okuražili i stegnuli pesnice. Ne bi više mogli mirno da sede, niti da obuzdaju uzbuđenje koje ih je obuzelo i osetili bi da je to suština kineske kulture i duha zmajeva. Da li se i dalje tako osećate? (Ne.) Kako se sada osećate kada čujete te reči? (Sada osećam da te reči nisu ni dobre ni pozitivne.) Zašto se sada osećate drugačije u odnosu na ranije? Da li je to zato što kada ljudi stasaju i prođu kroz mnogo patnje, gube svoju mladalačku vitalnost i odvažnost? Ili zato što kada ljudi jednom shvate neke istine, mogu da uoče da su te izreke o moralnom postupanju previše isprazne, nerealne i beskorisne? (Uglavnom se radi o tome da te izreke nisu u skladu sa istinom i da su nepraktične.) Zaista, te izreke o moralnom ponašanju su previše isprazne i nerealne. Dakle, što se tiče izreke o moralnom ponašanju „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi“, hajde da analiziramo i raščlanimo šta nije u redu sa njom, uzimajući u obzir načela o kojima smo prethodno razgovarali u zajedništvu, kako bismo posebno razotkrili besmisao te izreke i lukave Sotonine spletke koje su u njoj skrivene. Da li znate kako da je raščlanite? Reci Mi šta tačno znači ta rečenica. (To su tri kriterijuma koje je Meng Ce predložio da bi se postalo muževnim, smelim muškarcem. Savremeno tumačenje glasi: slava i bogatstvo ne mogu da poremete nečiju odlučnost, a siromaštvo i bedne okolnosti ne mogu da promene nečiju istrajnost, i pretnja moći i nasiljem ne može da natera čoveka da se pokori.) Izreka o moralnom postupanju koju smo ranije pomenuli – „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna“ – upućena je ženama, ali ova je očigledno upućena muškarcima. Bilo da se radi o životu u slavi i bogatstvu, ili u siromašvu, ili u suočavanju sa moći i nasiljem, zahtevi se postavljaju pred ljude u svim vrstama okruženja. Koliko je ukupno zahteva postavljeno za muškarce? Od muškaraca se traži da budu istrajni, neumoljivo odlučni i nepopustljivi pred moći i nasiljem. Razmislite da li ovi zahtevi uzimaju u obzir normalnu ljudskost i da li se odnose na stvarna okruženja u kojima ljudi žive. Drugim rečima, razmislite da li su ti zahtevi koji su postavljeni muškarcima isprazni i nerealni. Zahtevi tradicionalne kulture za moralno postupanje žena su da žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna; „čestita“ znači posedovanje ženstvenih vrlina, „ljubazna“ znači da ima blago srce, „nežna“ znači da bude osećajna, a „moralna“ znači da bude moralna osoba i da ima dobro moralno postupanje. Svaki od tih zahteva je vrlo umeren. Muškarci ne moraju da budu čestiti, ljubazni, nežni niti moralni, dok žene ne moraju da budu istrajne i neumoljivo odlučne i mogu da popuste kad god se suoče sa moći i nasiljem. Drugim rečima, taj zahtev o moralnom postupanju, „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi“, daje dovoljno prostora ženama, toliko da je posebno trpeljiv i obziran prema njima. Šta je smisao te trpeljivosti i obzira? Mogu li se shvatiti drugačije? (Oni su neki oblik diskriminacije.) I ja tako mislim. Činjenica je da je to diskriminacija žena, uverenje da žene nisu istrajne, da su kukavice, da su stidljive i da je dovoljno očekivati od njih da rađaju decu, da se staraju o svojim muževima i da podižu svoju decu, da vode računa o kućnim poslovima, a ne da se svađaju sa drugima ili tračare. Bilo bi nemoguće zahtevati od njih da izgrade karijeru i da budu istrajne – one nisu sposobne za to. Dakle, gledajući iz druge perspektive, ti zahtevi za žene su potpuno diskriminatorski i omalovažavajući. Ta izreka o moralnom ponašanju, „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi“, upućena je muškarcima. Zahteva da oni imaju jaku volju i nezaustavljivu odlučnost, kao i muževan, smeo duh koji ne popušta moći i nasilju. Da li je taj zahtev tačan? Da li je razuman? Ti zahtevi prema muškarcima pokazuju da osoba koja je predložila tu izreku o moralnom postupanju ima visoko mišljenje o muškarcima, jer su zahtevi prema muškarcima veći od onih prema ženama. To se može shvatiti kao da, kako u svetlu suštine njihovog pola, tako i njihovog društvenog statusa i muškog instinkta, muškarci treba da budu iznad žena. Da li je ta izreka o moralnom postupanju formulisana iz te perspektive? (Jeste.) Jasno je da je to proizvod društva u kojem su muškarci i žene nejednaki. U takvom društvu, muškarci nastavljaju da diskriminišu i ponižavaju žene, sužavaju obim života žena, zanemaruju vrednost postojanja žena, stalno preuveličavaju sopstvenu vrednost, unapređuju sopstveni društveni status i dopuštaju da njihova prava preovladaju nad pravima žena. Koji su efekti i posledice toga u društvu? Ovim društvom vladaju i dominiraju muškarci. To je patrijarhalno društvo, u kojem žene treba da budu pod vođstvom, pritiskom i kontrolom muškaraca. Istovremeno, muškarci mogu da se bave bilo kojim poslom, dok bi raspon zanimanja koja žene mogu da obavljaju trebalo da bude smanjen i ograničen. Muškarci treba da u potpunosti uživaju sva prava u društvu, dok je obim prava koja žene uživaju izrazito skučen. Poslovi koje muškarci ne žele ili ne izaberu da rade, ili zbog kojih bi bili diskriminisani zato što ih rade, mogu se ostaviti ženama da rade. Na primer, pranje veša, kuvanje, uslužne delatnosti i neka zanimanja sa prilično niskim primanjima i niskim društvenim statusom ili koja ljudi diskriminišu, rezervisana su za žene. Drugim rečima, muškarci mogu u potpunosti da uživaju svoja prava kao muškarci, u smislu izbora zanimanja i društvenog statusa i da uživaju posebna prava koja im društvo daje. U takvom društvu, muškarci su na prvom mestu, dok su žene drugorazredne, čak do te mere da uopšte nemaju prostora za izbor, pa čak ni pravo na izbor. One mogu samo pasivno da čekaju da budu izabrane, a na kraju ih ovo društvo eliminiše i odbacuje. Stoga su zahtevi ovog društva prema ženama relativno umereni, dok su zahtevi prema muškarcima relativno strogi i oštri. Međutim, bez obzira na to da li su usmereni na muškarce ili žene, motiv i cilj u predlaganju ovih zahteva za moralno postupanje je da ljudi bolje služe društvu, naciji, državi i, naravno, na kraju da služe vladajućoj klasi i vladarima. Iz izreke „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi“ lako se vidi da je osoba koja je predložila taj zahtev za moralno postupanje pristrasna prema muškarcima. U očima te osobe muškarci moraju da budu istrajni, da imaju neumoljivu odlučnost i duh koji ne popušta moći i nasilju. Da li iz tih zahteva možeš da vidiš šta je bio cilj osobe koja je predložila tu izreku? Cilj je bio da korisni i istrajni muškarci u ovom društvu mogu bolje da služe društvu, naciji i državi, i na kraju da bi mogli bolje da služe onima na vlasti i da bi se vrednost i funkcija muškaraca u ovom društvu što bolje iskoristila. Samo se takvi ljudi mogu nazvati muževnim i smelim. Ako ljudi ne uspeju da ispune te zahteve, onda ih moralisti i vladari ne smatraju muževnim i smelim, već samo mogu da ih diskriminišu i nazivaju mediokritetima i parijama. Drugim rečima, ako čovek nije istrajan, ako nema nepopustljivu odlučnost i duh koji ne popušta pred moći i nasiljem kako oni to zahtevaju, već je samo običan, prosečan čovek bez postignuća, koji samo može da živi svoj život i svojom vrednošću ne može da doprinese društvu, naciji i državi i ne može da bude postavljen na neki važan položaj od strane vladara, države ili nacije, onda društvo neće prihvatiti i ceniti takvog čoveka, niti će ga ceniti ljudi koji su na vlasti, a vladari ili moralisti će ga smatrati mediokritetom, parijom i izrodom među ljudima. Zar nije tako? (Jeste.) Da li se slažete sa ovom izrekom? Da li je ova izreka prikladna? Da li je to pravično prema muškarcima? (Ne, nije pravično.) Moraju li muškarci da se usredsrede na ceo svet, zemlju i na velike poduhvate za naciju? Zar oni ne mogu da budu samo obični, savesni ljudi? Zar ne mogu da plaču, da pate zbog ljubavi, da skromno gaje sebične motive ili da vode jednostavan život u društvu svojih najmilijih? Moraju li da razmišljaju o krupnim temama da bi bili opisani kao muževni i smeli? Moraju li se nazivati muževnim i smelim da bi uopšte bili smatrani muškarcima? Da li je biti muževan i smeo definicija muškarca? (Nije.) Te ideje su uvreda za muškarce, one su jednake ličnom napadu na njih. Da li neko od vas oseća isto to? (Da.) Da li je u redu da muškarci ne budu istrajni? Da li je u redu da muškarci nemaju nepopustljivu odlučnost? Kada se ljudi suoče sa moći i nasiljem, da li je u redu da popuste i traže kompromis kako bi preživeli? (Jeste.) Da li je takođe u redu da muškarci nemaju ono što žene nemaju? Da li je u redu da muškarci odahnu tako što neće biti muževni i smeli, već samo obični muškarci? (Jeste.) Na taj će se način ljudi osloboditi, put da se bude muškarac će se proširiti, a ljudi neće biti toliko umorni u životu, već će moći normalno da žive.

Još uvek postoji dosta zemalja u kojima tradicionalne izreke kao što je „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi“ ograničavaju muškarce. Te zemlje su još uvek patrijarhalna društva u kojima muškarci odlučuju i za sve se pitaju, od porodice, preko društva, do države u celini, imaju prednost u svim oblastima, izlaze kao pobednici u svakoj prilici i imaju sveopšti osećaj nadmoći. Istovremeno, takva društva, narodi i zemlje imaju visoka očekivanja od muškaraca, što na njih vrši veliki pritisak i dovodi do mnogih štetnih posledica. Neki muškarci kada izgube posao nemaju hrabrosti da to saopšte svojim ukućanima. Iz dana u dan uzimaju svoju torbu i pretvaraju se da idu na posao, ali zapravo odlaze da lutaju ulicama. Ponekad se vrate kući kasno uveče i čak lažu svoje ukućane da su radili prekovremeno. Sutradan nastavljaju da glume i iznova lunjaju ulicama. Te tradicionalne ideje, kao i društvene odgovornosti i pozicioniranje muškaraca u društvu, izvor su pritiska, pa čak i poniženja, a takođe iskrivljuju čovečnost kod muškaraca, što kod mnogih izaziva uznemirenost, depresiju i često dovodi na ivicu nervnog sloma kad god su suočeni s teškoćama. Zašto je tako? Zato što misle da su oni muškarci, a muškarci treba da zarađuju novac i da izdržavaju porodicu, da ispunjavaju svoje muške obaveze, ne smeju da plaču ni da budu tužni, ne smeju da budu nezaposleni, već treba da budu stubovi društva i stožer porodice. Baš kao što nevernici kažu: „Muškarci ne plaču olako“, muškarac ne sme da ima slabosti, niti bilo kakve nedostatke. Te ideje i pogledi izazvani su time što su moralisti muškarce pogrešno kategorizovali, kao i time što stalno uzdižu položaj muškaraca. Te ideje i pogledi ne samo da izlažu muškarce svim vrstama nevolja, nerviranja i teskoba, već im i zarobljavaju um, čineći njihov položaj, situaciju i susrete u društvu sve neugodnijim. Kako se povećava pritisak na muškarce, tako se povećavaju i negativna dejstva tih ideja i pogleda na njih. Neki muškarci čak sebe smatraju velikim muškarcima zbog pogrešnog tumačenja položaja muškog pola u društvu, misle da su muškarci veliki muškarci, a žene male žene, i da zato muškarci moraju da preuzmu vođstvo u svemu i da budu gazde, i da kada stvari ne ispadnu kako treba, mogu da počine porodično nasilje nad ženama. Svi ti problemi odnose se na način na koji ljudski rod pogrešno kategoriše muški pol, zar ne? (Da.) Vidite da je u većini zemalja u svetu društveni položaj muškaraca viši od položaja žena, posebno u porodici. Muškarci ne moraju ništa da rade osim da idu na posao i da zarađuju novac, dok žene obavljaju sve kućne poslove i ne mogu da se raspravljaju niti da se žale, a ni da se usude da drugima kažu nešto o tome, ma koliko im je naporno ili teško. Do koje mere je položaj žena nizak? Na primer, muškarci prvi biraju najukusniju hranu sa trpeze, dok su žene na drugom mestu, a u zvaničnim podacima o domaćinstvima muškarac je označen kao glava domaćinstva, a žena kao član porodice. Već iz takvih sitnica možemo da vidimo neujednačenost u položaju muškaraca i žena. Podela rada između muškaraca i žena je različita zbog rodnih razlika, ali zar nije nepravedno to što je razlika između muškog i ženskog položaja u porodici toliko velika? Zar to nije posledica tradicionalnog obrazovanja? U društvu, ne samo da žene misle da su muškarci ugledniji i plemenitiji, već čak i muškarci misle da su plemeniti i visoko rangirani u poređenju sa ženama, jer muškarci mogu više da doprinesu i da bolje upotrebe svoje sposobnosti u društvu, naciji i državi, dok žene ne mogu. Zar to nije izvrtanje činjenica? Kako je došlo do takvog izvrtanja činjenica? Da li je to neposredno povezano sa usađivanjem ideja i uticajem društvenog obrazovanja i tradicionalne kulture? (Jeste.) U neposrednoj je vezi s tradicionalnim obrazovanjem. Među ljudima, bilo u društvu, bilo u naciji ili državi, kakvi god devijantni problemi da iskrsnu, svi su posledica nekoliko netačnih ideja koje zagovara šačica sociologa ili vladara, i direktno su povezani sa netačnim idejama koje zagovaraju lideri društva, nacije ili države. Ako su ideje i stavovi koje zagovaraju većinom pozitivni i bliži istini, onda će biti relativno manje problema među ljudskim rodom; ako su ideje koje zagovaraju iskrivljene i pogrešno predstavljaju ljudskost, onda će se mnoge devijantne stvari dogoditi unutar društva, unutar etničke grupe ili unutar države. Ako sociolozi zagovaraju muška prava, uzdižu vrednost muškaraca i umanjuju vrednost i dostojanstvo žena, onda će u takvom društvu očigledno postojati ogromna razlika u društvenom položaju između muškaraca i žena, praćena raznim nejednakostima kao što su nejednakost u zapošljavanju, u društvenom položaju i u socijalnoj zaštiti, kao i ogromna razlika u položaju polova u porodici i potpuno drugačija podela rada – što je sve devijantno. Pojava tih devijantnih problema povezana je sa ljudima koji zagovaraju te ideje i poglede, a izazivaju ih već pomenuti političari i sociolozi. Ako bi čovečanstvo od samog početka imalo ispravne stavove i ispravne izreke o tim pitanjima, onda bi se broj tih devijantnih problema smanjio u različitim zemljama ili nacijama.

U svetlu onoga o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu, koje bi trebalo da bude ispravno gledište za odnos prema muškarcima? Kakvo ponašanje, ljudskost, težnje i društveni položaj treba da imaju muškarci da bi bili normalni? Kako muškarci treba da pristupaju svojim društvenim odgovornostima? Pored rodnih razlika, da li bi trebalo da postoje razlike između muškaraca i žena u pogledu njihove društvene odgovornosti i društvenog položaja? (Ne, ne bi trebalo.) Kako onda treba postupati sa ljudima na način koji je ispravan, objektivan, human i u skladu sa istina-načelima? To je upravo ono što sada treba da shvatimo. Hajde onda da razgovaramo o tome kako se tačno treba ophoditi prema muškarcima. Da li treba razlikovati društvene odgovornosti muškaraca i žena? Da li muškarci i žene treba da imaju ravnopravan položaj u društvu? Da li je pravično podizati položaj muškaraca i umanjivati značaj žena bez ikakve osnove? (Ne, nije pravično.) Prema tome, kako tačno treba postupati sa društvenim položajem muškaraca i žena na način koji je pravičan i razuman? Koje je načelo za to? (Da su muškarci i žene ravnopravni i da se prema njima treba ophoditi pravično.) Pravično ophođenje je teorijska osnova, ali kako to sprovesti u delo tako da odražava pravičnost i razumnost? Zar to nema veze sa praktičnim problemima? Pre svega, moramo da utvrdimo da je položaj muškaraca i žena ravnopravan – to je nesporno. Stoga, društvena podela rada između muškaraca i žena takođe treba da bude ravnopravna, i treba je razmotriti i urediti prema njihovom kovu i sposobnosti da obavljaju posao. Trebalo bi da postoji ravnopravnost, posebno kada su u pitanju ljudska prava, u meri u kojoj žene takođe treba da uživaju ono što muškarci mogu da uživaju, kako bi se obezbedio ravnopravan položaj muškaraca i žena u društvu. Ko god može da obavlja posao ili ko god je dorastao da bude lider, treba mu dozvoliti da to radi, bilo da se radi o muškarcu ili ženi. Šta mislite o ovom načelu? (Dobro je.) Ono odražava ravnopravnost između muškaraca i žena. Na primer, ako se za posao vatrogasca prijave dva muškarca i dve žene, kome treba dati posao? Pravično ophođenje je teorijska osnova i načelo. Kako, dakle, treba tu da se postupi? Kao što sam malopre rekao, neka posao dobije ko god mu je dorastao, u skladu sa svojim sposobnostima i kovom. Samo napravite odabir na osnovu tog načela, tako što ćete videti ko je od kandidata fizički sposoban i nije nespretan. Gašenje požara se svodi na brzo reagovanje u hitnim slučajevima. Ako si previše nespretan, nepromišljen i trom, kao kornjača ili neka matora krava, posao će zbog tebe trpeti. Nakon utvrđivanja osobina svakog kandidata, u pogledu njegovog kova, sposobnosti, iskustva, stepena osposobljenosti za vatrogasne poslove i tako dalje, dolazi se do zaključka da su jedan muškarac i jedna žena sasvim podobni: muškarac je visok, stasit, ima vatrogasno iskustvo i učestvovao je u više vatrogasno-spasilačkih operacija; žena je žustra, prošla je zahtevnu obuku, poznaje vatrogasne i srodne radne postupke, ima kov i istakla se na drugim poslovima i dobila nagrade. Dakle, na kraju su oboje izabrani. Da li je to ispravno? (Jeste.) To se zove biranje najboljeg od najboljih, bez naklonosti prema bilo kome. To znači da prilikom takvog odabira kandidata ne treba da unapred postoji namera da se izabere muško ili žensko – muškarci i žene će biti ravnopravni i najsposobniji kandidat će dobiti posao. Stoga, kada se odlučuje između muškarca i žene za bilo koji posao, pored glavnog načela pravičnog postupanja, konkretno načelo koje treba sprovesti u delo je da posao dobije najsposobniji i najvičniji kandidat, bez obzira na to da li je muško ili žensko. Time više nisi ograničen niti vezan idejom da su „muškarci superiorni u odnosu na žene“ i nikakve zastarele ideje neće uticati na tvoje rasuđivanje ili odluke po tom pitanju. Sa tvoje tačke gledišta, ko god da je dorastao poslu treba da ga radi, bez obzira na to da li je muško ili žensko – zar to nije pravično? Pre svega, kada se baviš nečim, nemoj da imaš predrasuda prema muškarcima ili ženama. Veruješ da ima mnogo izuzetnih i talentovanih žena i ti lično poznaješ mnoge. Stoga, kroz svoj uvid znaš da radna sposobnost žena nije manja od sposobnosti muškaraca i da doprinos žena u društvu nije ništa manji od doprinosa muškaraca. Kada budeš imao taj uvid i razumevanje, donosićeš tačne procene i odluke zasnovane na toj činjenici kad god budeš nešto radio. Drugim rečima, ako nikome ne pokazuješ naklonost i nemaš rodne predrasude, onda će tvoja ljudskost biti relativno normalna u tom pogledu i možeš da se ponašaš pravično. Zabrane koje tradicija nameće, u smislu da se muškarci smatraju superiornim u odnosu na žene, biće ukinute, tvoje misli više neće biti ograničene i na tebe više neće uticati taj aspekt tradicionalne kulture. Bez obzira na preovlađujuće trendove mišljenja ili na društvene konvencije, uskoro ćeš prevazići te konvencije i više nećeš biti njima ograničen, niti ćeš biti pod njihovim uticajem i moći ćeš da se suočiš sa činjenicama i istinom. Još bolje od toga je, naravno, to što ćeš moći da posmatraš ljude i stvari, da se ponašaš i postupaš u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima, što će dovesti do toga da ideje i stavovi kao što su „muškarci moraju biti muževni i smeli, a žene nežne kao ruže“ za tebe ne postoje. Dakle, da li su tvoje misli i pogledi relativno progresivni u odnosu na druga ljudska bića? (Jesu.) Relativno govoreći, to je napredak. Bilo da se radi o muškom ili ženskom, starom ili mladom, svako može da dobije pravičan tretman kada dođe kod tebe. To je, u suštini, za dobro ljudi, a ne da im nanosi štetu. Ako se i dalje držiš tradicionalnih stavova, tvrdeći: „Muškarci su od davnina imali viši status od žena, a u svim sferama života ima više izuzetnih i talentovanih muškaraca nego žena. Prema tome, može se tvrditi da su muškarci jači od žena i da je muški doprinos društvu veći nego doprinos žena. Ako oni više doprinose društvu, zar njihov društveni položaj ne bi trebalo da bude viši? Zato muškarci u ovom društvu treba da imaju poslednju reč i da zauzmu dominantnu poziciju, dok žene treba da slušaju šta im muškarci govore i da oni njima upravljaju i vladaju“ – onda je takvo razmišljanje previše nazadno i dekadentno i ni najmanje se ne uklapa u istina-načela. Ako imaš takve ideje i poglede, možeš samo da diskriminišeš i tlačiš žene, a društveni trendovi će te osuditi i eliminisati. Ravnopravnost između muškaraca i žena je ispravno gledište koje je već svuda priznato i potpuno je u skladu sa Božjim namerama. Prema ljudima treba postupati pravično, muškarcima se ne treba diviti, na žene se ne sme gledati sa visine i vrednost žena se ne sme zanemarivati, niti se sme zanemariti njihova radna sposobnost i kov. To je već opšte prihvaćen stav među informisanim stanovništvom svake zemlje. Ako je tvoje razmišljanje i dalje pod uticajem tradicionalne kulture, i ti još uvek osećaš da su muškarci ugledni, a žene bedne, onda će, kad god delaš, tvoja vizija i tvoje odluke biti više naklonjene muškom polu, i muškarcima ćeš pružiti relativno više mogućnosti. Pomislićeš da čak i ako su neki muškarci malo manje dorasli nečemu, oni su i dalje snažniji od žena i da žene ne mogu da dostignu ili postignu ono što muškarci mogu. Ako tako razmišljaš, tvoje gledište će biti pristrasno, a tvoje rasuđivanje i konačne odluke će posledično biti iskrivljene zbog tvog načina razmišljanja. Na primer, u vezi sa izborom vatrogasaca koji smo upravo pomenuli, zbunjeno razmišljaš o tome i pitaš se: „Da li žene mogu da se penju uz merdevine? Koliko žene mogu da budu snažne? Kakva je korist od spretnosti kod žene? Čak i ako je prošla zahtevnu obuku, to uopšte nije od koristi.“ Ali onda se setiš pravičnog ophođenja prema ljudima, pa na kraju izabereš dva muškarca i jednu ženu. Stvar je u tome da biranjem te jedne žene u ovom slučaju ti samo zadovoljavaš formu i činiš simboličan gest da smiriš ženu i spasiš njen ponos. Šta kažeš na takav način obavljanja stvari? Ne samo da na taj način biraš ljude, već i pri dodeljivanju posla usvajaš gledište koje potcenjuje žene, čak joj dodeljuješ nebitne i lake zadatke. I dalje misliš da si human i da se brineš o ženi tako što joj daješ povlašćeni tretman i što je štitiš. Činjenica je da si joj, sa njene tačke gledišta, u velikoj meri povredio samopoštovanje. Kako si to učinio? Tako što smatraš da su žene slabe i ranjive, da su žene nežne kao ruža, a muškarci muževni, pa žene treba zaštititi. Kako su nastale te ideje? Da li pod uticajem tradicionalne kulture? (Da.) To je glavni uzrok. Ma šta ti govorio o pravičnom odnosu prema ljudima, ako je suditi po tvojim postupcima, ti si nesumnjivo još uvek sputan i ograničen tradicionalnom idejom da su „muškarci superiorni u odnosu na žene“. Iz tvojih postupaka jasno se vidi da se nisi oslobodio te ideje. Da li je tako? (Jeste.) Ako želiš da se oslobodiš tih okova, moraš da tražiš istinu, da u potpunosti shvatiš suštinu tih ideja, a ne da postupaš pod uticajem ili kontrolom tradicionalnih ideja. Treba da ih napustiš i pobuniš se protiv njih jednom za svagda, i da više ne posmatraš ljude i stvari, da se ne ponašaš i postupaš u skladu sa idejama i pogledima tradicionalne kulture, niti da donosiš bilo kakve sudove i odluke zasnovane na tradicionalnoj kulturi; već da posmatraš ljude i stvari, da se ponašaš i postupaš u skladu sa rečima Božjim i istina-načelima. Tako ćeš hodati ispravnim putem i bićeš istinsko stvoreno biće koje Bog odobrava. U suprotnom, Sotona će te i dalje kontrolisati i nastavićeš da živiš pod Sotoninom vlašću i nećeš moći da živiš u Božjim rečima: to su činjenice.

Da li sada razumete suštinu ove izreke o moralnom postupanju: „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi“? Da li takođe shvatate društveni kontekst u kojem je ta izreka iznesena? (Da.) Da bi se poboljšao društveni položaj muškaraca i da bi im se obezbedila veća prava, potrebno je postaviti veća očekivanja od njih, uspostaviti sliku muškarca u glavama ljudi i oblikovati tu sliku u sliku muževnosti i smelosti. To je slika koju prenosi izreka „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi“ o kojoj ljudi govore. Jedna strana onoga što moralisti koji su izneli ovu izreku o moralnom postupanju saopštavaju ljudima jeste da su oni koji žive po toj izreci pravi muškarci, što znači da ljudima daju definiciju muškarca; druga strana je da zagovaraju da muškarci treba budu prisutni i aktivni u društvu, da se prikazuju kao nekonvencionalni, da čvrsto ovladaju svojim društvenim položajem i da drže moć nad glavnim dešavanjima u društvu. Ta misao da su „muškarci superiorni u odnosu na žene“ trajala je do sada. Iako su neke zemlje ili etničke grupe napredovale u tom pogledu, takvo razmišljanje i dalje zauzima dominantno mesto u mnogim drugim zemljama i nacijama, gde i dalje kontroliše i dominira nacionalnim i društvenim trendovima, i dominira podelom rada između muškaraca i žena u društvu, kao i njihovim društvenim položajem i društvenom vrednošću, tako da se čak i do dan-danas nije mnogo toga promenilo. Drugim rečima, u mnogim zemljama i narodima žene su i dalje diskriminisane i izopštene. To je veoma žalosno i to je najveća neravnopravnost na svetu. Da li su žene diskriminisane i izopštene ili su ravnopravne s muškarcima, jasan je pokazatelj da li je neka zemlja ili nacija napredna ili nazadna.

Upravo smo razgovarali o tome kako treba posmatrati muškarce i žene koje je Bog stvorio i koje ispravne stavove treba imati prema njima. I muškarci i žene imaju normalnu ljudskost i poseduju normalnu ljudsku savest i razum – to im je zajedničko. Osim rodnih razlika, muškarci i žene su u suštini jednaki u pogledu razmišljanja, instinkta, reakcija na raznorazna pitanja, u pogledu kova i sposobnosti i drugih aspekata. Ne može se reći da su potpuno isti, ali u suštini su manje-više slični. Njihove životne navike i pravila, kao i njihove ideje, pogledi i stavovi prema društvu, svetskim trendovima, ljudima, događajima, stvarima i svim Božjim tvorevinama, kao i njihove reakcije po određenim pitanjima, uključujući njihove fizičke i mentalne reakcije su identične. Zašto su te stvari identične? Zato što je i muškarce i žene stvorio jedan i jedini Stvoritelj, a njihov životni dah, njihova slobodna volja, kao i sve razne aktivnosti koje mogu da preduzmu, njihove životne navike i tako dalje, sve dolaze od Stvoritelja. U svetlu tih pojava, nema ničega različitog između muškaraca i žena osim rodnih razlika i nekih različitih stvari ili profesionalnih veština u kojima se ističu. Na primer, žene mogu da obavljaju mnoge poslove kao i muškarci. Postoje naučnice, pilotkinje i astronautkinje, kao i predsednice i zvaničnice vlade, što dokazuje da su poslovi koje muškarci i žene mogu da rade manje-više isti, uprkos rodnim razlikama. Kada je reč o fizičkoj izdržljivosti i izražavanju emocija, muškarci i žene su manje-više isti. Kada ženin rođak umre, ona neutešno roni suze od srceparajuće tuge; kada muškarcu umru roditelji ili voljena osoba, on takođe kuka tako glasno da se zemlja trese; kada se žene suoče s razvodom, budu potištene, depresivne i tužne, pa čak mogu i da izvrše samoubistvo, dok će muškarci takođe postati depresivni ako ih žena napusti, a neki će čak potajno plakati u osami. Zato što su muškarci, ne usuđuju se javno da tuguju i moraju da se pretvaraju da su jaki, ali kada nema nikoga, plakaće kao svako drugi. I muškarci i žene emotivno reaguju na određene događaje, kao što je i očekivano, bilo da se radi o plakanju ili o smejanju. Pored toga, među osobljem koje obavlja razne dužnosti i poslove u Božjoj kući, žene imaju mogućnost da budu unapređene, obučene i raspoređene na važne položaje, dok muškarci takođe imaju iste mogućnosti da budu unapređeni, obučeni i da im se povere važni poslovi – mogućnosti su iste i ravnopravne. Razne vrste iskvarenosti koje žene otkrivaju u svakodnevnom životu i u obavljanju svojih dužnosti ne razlikuju se od onih koje otkrivaju muškarci. Čak i među ženama ima zlih osoba i antihrista koje ometaju i prekidaju rad crkve – zar to ne važi i za muškarce? To je zato što su iskvarene naravi ljudi iste. Ako su to zli ljudi koji čine zlo, prekidaju i ometaju rad crkve i pokušavaju da uspostave sopstveno nezavisno carstvo, da li će se, kada budu uklonjeni, praviti bilo kakva razlika između muškaraca i žena? Ne, svi će biti uklonjeni na isti način. Da li mislite da među onima koji su uklonjeni ima više muškaraca ili žena? Ima ih otprilike isto. Oni koji čine zlo, prekidaju i ometaju i spadaju u antihriste i zle ljude, bez obzira na to da li su muškarci ili žene, svi moraju biti uklonjeni. Neki ljudi kažu: „Žene ne mogu da rade stvari koje prekidaju i ometaju, kako bi samo bilo sramno da žene rade takve stvari, žene moraju više da brinu o čuvanju svog ugleda! Kako male žene mogu da počine tako velika zla? Ne mogu, treba da dobiju priliku da se pokaju. Muškarci su smeli, rođeni su da čine loše stvari, rođeni su da budu antihristi i zločinci. Čak i ako počine samo malo zla, pa čak i ako nemamo jasno razumevanje okolnosti, ipak ih treba izbaciti.“ Da li Božja kuća tako postupa? (Ne.) Božja kuća ne postupa tako. Božja kuća uklanja ljude na osnovu načela. Ona ne pravi razliku između muškaraca i žena i ne bavi se očuvanjem ugleda žena ili muškaraca, već se pravično odnosi prema njima. Ako si muškarac koji je počinio zlo i zadovoljavaš načela za uklanjanje i izbacivanje, onda će te Božija kuća odstraniti u skladu s načelima; ako si žena koja je izazvala prekid i smetnje i zla si osoba ili antihrist, takođe ćeš biti uklonjena ili izbačena i nećeš biti pošteđena samo zato što si žensko i zato što plačeš ili roniš suze. Božja kuća mora da postupa u skladu s načelima. Vernice jure za blagoslovima i imaju želju i nameru da budu blagoslovene. Da li su i muškarci takvi? Jesu. Muškarci isto tako nemaju ništa manje ambicije i želje da budu blagosloveni nego što ih imaju žene. Čiji otpor prema Bogu je ozbiljniji, otpor muškaraca ili otpor žena? Isti su. Ima i onih koji će reći: „Sada konačno shvatam istinu, ispada da su muškarci i žene podjednako iskvareni! Nekada sam mislila da su muškarci muževni i smeli, da moraju da se ponašaju kao džentlmeni, da sve rade pravedno, časno i iskreno, za razliku od žena, među kojima su mnoge uskogrude, neprestano galame oko sitnica, stalno ogovaraju ljude iza leđa i nisu iskrene. Ali nisam uzela u obzir da su mnoge loše osobe muškarci i da su loše stvari koje oni čine još veće i brojnije.“ Sada ti je to jasno. Ukratko, bilo da je reč o muškarcima ili ženama, svačija iskvarena narav je ista, samo im se ljudskosti razlikuju – to je jedini pravičan način da se sagledaju muškarci i žene. Da li u ovom stanovištu ima nekih predrasuda? (Ne.) Da li je to stanovište pod uticajem ideje da su muškarci superiorni u odnosu na žene? (Nije.) Uopšte nije pod uticajem te ideje. Pri proceni da li je osoba dobra ili loša, ne treba prvo gledati da li se radi o muškarcu ili o ženi, već kakva joj je ljudskost, a zatim treba suditi o njenoj suštini na osnovu ispoljavanja njene iskvarene naravi u svim njenim brojnim aspektima – tako se ljudi ispravno sagledavaju.

Gledajući na to iz perspektive pojava o kojima smo ranije razgovarali u zajedništvu, osim rodnih, nema baš nikakvih razlika između muškaraca i žena, bilo u ispoljavanju njihovih instinkata, bilo u otkrivanju njihovih iskvarenih naravi, ili u njihovoj priroda-suštini. U pogledu telesne suštine ljudi i njihovih naravi, kao i instinkta, snage volje i slobodne volje kojom je Bog obdario ljude kada ih je stvorio, nema razlike između ljudi. Stoga, kada ljudi posmatraju muškarce i žene, ne treba da ih posmatraju na osnovu njihovog izgleda, a još manje na osnovu tradicionalnih ideja kojima ovaj svet podučava ljude, već na osnovu Božjih reči. Zašto treba da ih posmatramo na osnovu Božjih reči? Zašto ih ne treba posmatrati na osnovu tradicionalnih ideja i pogleda? Neki kažu: „Tokom više milenijuma ljudske istorije, izneto je i napisano mnoštvo tvrdnji u knjigama. Zar nijedno gledište ni izreka ljudskog roda nije tačna? Zar u njima uopšte nema istine?“ Po čemu su te reči besmislene? Ljudska bića se računaju kao stvorena bića, Sotona ih je milenijumima kvario i puna su sotonističke naravi, što dovodi do ove tame i zla u ljudskom društvu. Niko ne može jasno da sagleda osnovne uzroke, niti da razazna Sotonu, niti da zaista spozna Boga. Prema tome, pogledi iskvarenog ljudskog roda nisu u skladu sa istinom i samo Stvoritelj zna sve o tome. To je nepobitna činjenica. Istina se može dobiti samo iz Božjih reči, dok je sotonska iskvarenost proizvela kulturu ljudskog sveta. Ljudi nikada nisu iskusili Božje delo i niko ne može da spozna Boga, tako da je nemoguće proizvesti istinu u tradicionalnoj kulturi ljudskog roda, jer sva istina dolazi od Boga i izražena je kroz Hrista. Pošto ih je Sotona iskvario, sva ljudska bića imaju sotonsku prirodu i narav. Svi oni obožavaju popularne i značajne ličnosti i svi slede Sotonu. Ljudska bića imaju svoje skrivene namere i ciljeve kada posmatraju ili definišu neke stvari. Bez obzira kome ti motivi i ciljevi služili ili koja im je svrha, svima njima upravlja iskvarena narav. Samim tim, stvari koje definišu iskvareni ljudi, kao i misli koje zagovaraju, moraju biti pod uticajem lukavih Sotoninih spletki. To je jedan aspekt ovoga. Drugi aspekt, sa objektivne tačke gledišta, jeste da ma koliko su ljudi sposobni, niko ne razume funkcije, instinkte i suštinu stvorenih ljudskih bića. Pošto ljudska bića nije stvorila nijedna osoba, nijedna takozvana značajna ličnost, đavolji kraljevi, Sotona niti zli duhovi, ljudska bića uopšte ne shvataju instinkte, funkcije i suštinu ljudi. Dakle, ko najbolje poznaje instinkte, funkcije i suštinu ljudi? Samo Stvoritelj zna najbolje. Onaj koji je stvorio ljudska bića najbolje poznaje njihove funkcije, instinkte i suštinu i, naravno, najkvalifikovaniji je da definiše ljudska bića i da odredi vrednost, identitet i suštinu muškaraca ili žena. Zar to nije objektivna činjenica? (Jeste.) Ono što Bog koristi da stvori ljudska bića, instinkte koje daje ljudima kada ih stvara, funkcije i zakone njihovih tela, za šta jesu ili nisu pogodni, pa čak i koliko bi njihov životni vek trebalo da traje – sve je to Bog predodredio. Samo Bog najbolje razume ljudska bića koja On stvara i niko drugi se ne razume bolje u stvoreni ljudski rod. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Stoga je Bog najkvalifikovaniji da definiše ljudska bića i da odredi identitet, status, vrednost i funkciju muškaraca ili žena, kao i pravi put kojim ljudi treba da idu. Bog najbolje zna šta je ljudima koje je stvorio potrebno, šta mogu da postignu i šta je u okviru njihovih mogućnosti. Iz druge perspektive, ono što je stvorenim ljudskim bićima najpotrebnije jesu reči koje je izgovorio Stvoritelj. Samo Bog može lično da vodi, da opskrbi i kao pastir čuva ljudska bića. Sve one izreke iskvarenog čovečanstva koje ne dolaze od Boga navode na stranputicu, posebno one iz tradicionalne kulture, koje obmanjuju, otupljuju i ograničavaju ljude, i naravno, služe kao neka vrsta sputavanja i kontrole. Postoji još jedan aspekt, a to je da je Bog stvorio ljude, a Božja najveća briga za ljudska bića je da li oni mogu da idu ispravnim putem u životu. S druge strane, društva, nacije i države razmatraju samo interese vladajuće klase i stabilnost političkog režima, ne brinući se za živote nižih klasa. Kao posledica toga, dešavaju se neke ekstremne i haotične stvari. Oni ne izvode ljude na pravi put, ne bi li ovi mogli da žive smislen i svestan život i da se potčine Božjoj neprikosnovenosti i uređenju, već radije žele da iskoriste ljude da bi služili njihovoj vladavini, njihovim karijerama i njihovim ambicijama i željama. Bez obzira na tvrdnje ili ideje i stavove koje iznose, cilj svega toga je da se ljudi izvedu na pogrešan put, da se ograniči njihovo razmišljanje i da se kontroliše ljudski rod, kako bi im ljudi služili i bili im odani. Oni ne razmatraju budućnost niti izglede ljudskog roda, niti kako ljudska bića mogu lakše da prežive. Ali ono što Bog čini je potpuno drugačije, utoliko što je ono što Bog čini u skladu sa Njegovim planom. Nakon što je stvorio ljudska bića, On ih vodi ka razumevanju više istina i načela ponašanja i čini da jasno vide činjenice o Sotoninom kvarenju čovečanstva. Na osnovu toga, prema tim istina-načelima kojima Bog podučava ljude i koje koristi da ih upozori, oni tada uspevaju da krenu ispravnim putem u životu.

Ti propisi i konvencije o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi su veoma široki i utiču na razmišljanje ljudi sa svih vrsta aspekata, dovodeći njihovo razmišljanje na stranputicu i ograničavajući ga. Danas smo u zajedništvu razgovarali o nekim iskrivljenim izrekama i pogledima tradicionalne kulture vezanim za rod, koji su u značajnoj meri uticali na remećenje ispravnih pogleda ljudi na pitanje roda, a takođe su muškarce i žene izložili vezanosti, obavezama, ograničenjima, diskriminaciji i drugim sličnim stvarima. Sve su to činjenice koje ljudi mogu da vide, a to su i dejstvo i posledice koje tradicionalna kultura ima na ljude.

14. maj 2022. godine