Može li neko da nam kaže o čemu sam besedio na prošlom okupljanju? (Bog je prošli put besedio o dva aspekta. Jedan aspekt se odnosio na to da se neki specifični incidenti, koji se u crkvi dešavaju u različitim periodima ili etapama – poput hapšenja nekih ljudi od strane velike crvene aždaje, smenjivanja pojedinih starešina i delatnika ili slučajeva kad se neki ljudi razbole, a neki suoče s pitanjima života i smrti – ne dešavaju slučajno i da u vezi s njima moramo tragati za istinom. Bog nam je takođe govorio i o nekim načinima praktičnog delovanja. Kad se suočavamo s takvim okolnostima, treba da prihvatimo dve stvari: prva je da zauzmemo mesto koje nam kao stvorenim bićima pripada, a druga da nam srce bude iskreno i pokorno – bilo da se suočavamo sa sudom i grdnjom, kušnjama i oplemenjivanjem ili sa blagodatima i blagoslovima, treba da sve te stvari od Boga prihvatimo. Pored toga, Bog je u Svojoj besedi detaljno analizirao izreku iz tradicionalne kulture o moralnom postupanju, koja kaže da „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi”.) Glavna tema našeg poslednjeg razgovora u zajedništvu bili su problemi u vezi sa izrekama o moralnom postupanju. Na tu temu sam dugo besedio i tom prilikom razotkrio neke od uobičajenih izreka, zahteva i definicija moralnog postupanja u tradicionalnoj kulturi. Da li ste vi, nakon našeg razgovora o ovim temama, stekli ikakvo novo razumevanje i nove definicije tih izreka o moralnom postupanju? Jeste li uočili šta te izjave zaista jesu i jasno sagledali njihovu suštinu? Možete li te stvari da otpustite iz dubine svog srca i da ih napustite, možete li prestati da ih brkate sa istinom, da ih smatrate nečim pozitivnim, da stremite ka njima kao prema istinama i da ih prihvatate? Da li si ti, naročito pri susretu sa svakodnevnim stvarima koje se odnose na izreke o moralnom postupanju, uopšte svestan toga i možeš li pažljivo da preispitaš da li si još uvek pod uticajem tih izreka o moralnom postupanju? Da li te ove stvari vezuju, sputavaju i kontrolišu? Iznutra gledano, da li uz pomoć tih izreka o moralnom postupanju još uvek možeš da obuzdavaš sebe i da utičeš na svoj način govora i držanja, kao i na svoj stav prema stvarima? Podelite s nama svoja razmišljanja. (Pre no što je Bog besedio o tradicionalnoj kulturi i detaljno je analizirao, nisam bio svestan da su te ideje i gledišta o moralnom postupanju pogrešni, niti kakvu bi štetu mogli da mi nanesu, ali sada imam neku svest o tome.) Dobro je biti svestan toga. Naravno, trebalo bi da posle nekog vremena prepoznate greške u tim izrekama o moralnom postupanju. Sa subjektivne tačke gledišta, trebalo bi da možete da ih se odreknete i da prestanete da ih smatrate pozitivnim, ali bi sa objektivne tačke gledišta još uvek trebalo pažljivo da ih uočavate, iskopavate i prepoznajete u svakodnevnom životu, kako biste mogli da ih do kraja prozrete i da ih napustite. Ako ih je čovek svestan sa subjektivne tačke gledišta, to ne znači da on ove pogrešne ideje i stavove tradicionalne kulture može da napusti u svakodnevnom životu. Kad se susretneš s takvim stvarima, može ti se najedanput učiniti da su te izreke razumne, pa nećeš biti u stanju da ih potpuno napustiš. U takvim slučajevima, morate da tragate za istinom u svojim iskustvima, morate pažljivo da analizirate pogrešna gledišta tradicionalne kulture prema Božjim rečima i da dostignete tačku u kojoj ćete jasno uvideti da je suština tih izreka tradicionalne kulture suprotna istini, nerealna, da šteti ljudima i navodi ih na pogrešan put. Jedino će tako otrov tih apsurdnih gledišta moći zauvek da bude očišćen iz vašeg srca. Dobro je što ste sada uočili neke doktrinarne nedostatke u raznim izrekama tradicionalne kulture, ali to je samo početak. Što se tiče mogućnosti da se toksični uticaj tradicionalne kulture u budućnosti potpuno iskoreni, to će zavisiti od načina na koji ljudi streme ka istini.

Bez obzira o kojoj se izreci o moralnom postupanju radi, ona predstavlja neku vrstu ideološkog pogleda na moralno postupanje koji čovečanstvo zagovara. Mada smo već razotkrili suštinu popriličnog broja raznih izreka o moralnom postupanju, sigurno je da, pored aspekata o kojima smo ranije razgovarali, postoje još neke izreke o moralnom postupanju koje treba razotkriti, kako bismo mogli bolje da razumemo i da prepoznamo mnoge izreke o moralnom postupanju koje ljudska bića zagovaraju. To je nešto što treba vi da uradite. Što se tiče izreke o moralnom postupanju o kojoj smo prošli put razgovarali i koja kaže da „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi”, ona je, sudeći po značenju same rečenice, uglavnom namenjena muškarcima. Radi se o zahtevu upućenom muškarcima, a to je ujedno i merilo za ono što ljudi nazivaju „muževnim, vitalnim muškarcima”. Mi smo to merilo u vezi s muškarcima razotkrili i detaljno ga analizirali. Osim ovog zahteva prema muškarcima, tu je i izreka „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna”, o kojoj smo ranije takođe razgovarali, a koja se odnosi na žene. Obe pomenute izreke jasno ukazuju na to da tradicionalna kultura ljudske vrste ne samo što ženama postavlja nerealne i nehumane zahteve koji se ne slažu s ljudskom prirodom, nego da ona ne štedi ni muškarce, kojima takođe natura tvrdnje i zahteve koji su nemoralni, nehumani i protivni ljudskoj prirodi, te tako ljudska prava ukida ne samo ženama, već i muškarcima. Sa ove tačke gledišta, čini se da je pravično biti nepristrasan, odnosno da ne treba biti blag prema ženama, ali da ni muškarce ne treba štedeti. Ipak, sudeći po zahtevima i merilima koje tradicionalna kultura postavlja pred žene i muškarce, jasno je da u vezi s takvim pristupom postoje ozbiljni problemi. Mada tradicionalna kultura s jedne strane ističe merila moralnog postupanja za žene, dok sa druge ujedno definiše kriterijume ponašanja za muževne, vitalne muškarce, sudeći po tim zahtevima i merilima očit je nedostatak pravičnosti. Zar se ne može tako reći? (Može.) Ti zahtevi i merila moralnog postupanja za žene ozbiljno ograničavaju žensku slobodu i ženama ne samo što sputavaju misli, već im vezuju i noge, jer od njih zahtevaju da budu stalno kod kuće i da žive povučeno, da nikada nigde ne izlaze i da im kontakti sa spoljnim svetom budu svedeni na najmanju moguću meru. Osim što ih opominju da budu čestite, ljubazne, nežne i moralne, ti zahtevi ženama čak nameću stroge propise u vezi s njihovim područjem delovanja i životnim dometima, tako što od njih traže da se ne pojavljuju u javnosti, da ne putuju daleko i da ne prave nikakvu karijeru, a kamoli da imaju velike ambicije, želje i ideale, pa čak idu dotle da iznose tvrdnju koja je još nehumanija – vrlina žene je da bude neuka. Kako se osećate kad to čujete? Da li je tvrdnja „Vrlina žene je da bude neuka” zaista istinita? Kako to neukost može da bude ženska vrlina? Šta zapravo znači reč „vrlina”? Da li ona označava nedostatak vrline ili čestitost? Ako se sve neuke žene smatraju čestitima, da li to onda znači da svim učenim ženama nedostaje vrlina i moralnost? Da li se time učenim ženama sudi i da li se one time osuđuju? Da li to predstavlja ozbiljno ugrožavanje ljudskih prava žena? Da li je to vređanje ženskog dostojanstva? (Jeste.) Time ne samo da se ignoriše postojanje žena, nego se njihovo postojanje zanemaruje, što je nepravično prema ženama i nemoralno. Šta, dakle, mislite o izreci „Vrlina žene je da bude neuka”? Je li ona nehumana? (Jeste.) Kako ovde treba tumačiti reč „nehumana”? Da li ona označava nedostatak vrline? (Da.) To je ozbiljan nedostatak vrline. Da upotrebim jednu kinesku izreku, to je nedostatak od osam života vrline. Takve tvrdnje su bez sumnje nehumane! Ljudi koji na sva zvona tvrde da „Vrlina žene je da bude neuka” imaju skrivene motive i ciljeve: oni ne žele da žene budu učene, ne žele da one učestvuju u radu društva i da budu na istoj nozi s muškarcima. Oni bi hteli da žene budu samo alatke u službi muškaraca, da ih pokorno dvore po kući i da ništa drugo ne rade – to je, po njima, značenje reči „čestita”. Oni bi da žene definišu kao beskorisne i da negiraju njihovu vrednost, da ih pretvore u robinje muškaraca i ništa više, kako bi doveka služile muškarcima i kako im se nikada ne bi dozvolilo da s njima budu na istoj nozi i da imaju isti tretman. Da li takvo stanovište proizlazi iz normalnog ljudskog razmišljanja ili potiče od Sotone? (Od Sotone.) Tako je, ono mora da potiče od Sotone. Ma kakve da su instinktivne ili fizičke slabosti žena, nijedna od njih ne predstavlja problem, niti bi trebalo da postane izgovor ili razlog zbog kojeg muškarci kleveću žene, vređaju njihovo dostojanstvo, lišavaju ih slobode ili im ukidaju ljudska prava. U Božjim očima, nijedna od slabosti i urođenih ranjivosti koje se pripisuju ženama ne predstavlja nikakav problem. A zašto? Zato što je žene stvorio Bog, pa stoga i sve ono što ljudi smatraju slabošću i problemima takođe potiče upravo od Boga. Sve je to Bog stvorio i predodredio, tako da se tu uopšte ne radi o stvarnim nedostacima ni problemima. Te stvari, koje u očima ljudi i Sotone liče na slabosti i nedostatke, po svojoj suštini su prirodne i pozitivne, a ujedno se i slažu s prirodnim zakonima koje je Bog formulisao kad je stvarao ljudski rod. Jedino Sotona može na taj način da ocrni bića koja je Bog stvorio, tako što će sve ono što nije u skladu s ljudskim predstavama proglasiti za nedostatke, slabosti i nagonsku neadekvatnost, a onda oko toga dizati galamu i koristiti te stvari da bi žene klevetao, da bi im se rugao, omalovažavao ih i izopštavao, da bi im oduzeo pravo na postojanje, pravo da ispunjavaju svoje dužnosti i obaveze među ljudima, kao i pravo da među ljudima prikazuju svoje veštine i svoje naročite talente. Primera radi, u društvu se žene često opisuju izrazima poput „stidljiva ljubičica” ili „devojčura”, kojima se one zapravo omalovažavaju i obezvređuju. Koji još slični izrazi postoje? „Seka Persa”, „duga kosa, kratka pamet”, „sisata glupača” i tome slično – sve su to izrazi kojima se žene vređaju. Kao što vidiš, ovi izrazi se koriste za vređanje žena pozivanjem na njihove prepoznatljive osobine ili zvanja povezana sa ženskim polom. Očito je da društvo i ljudska rasa žene posmatraju iz potpuno drugačije perspektive u odnosu na muškarce, perspektive koja je takođe nejednaka. Zar to nije nepravično? To nije pričanje o stvarima ni njihovo sagledavanje na temelju jednakosti između muškaraca i žena, nego se radi o gledanju na žene s prezirom, iz perspektive muške dominacije i potpune nejednakosti između muškaraca i žena. Prema tome, u društvu i među ljudskim bićima pojavili su se brojni izrazi koji se odnose na prepoznatljive ženske osobine i zvanja kojima se opisuju razni problemi u vezi s ljudima, događajima i stvarima. Tako, na primer, maločas pomenute izraze „stidljiva ljubičica”, „devojčura”, „seka Persa”, kao i „duga kosa, kratka pamet” ili „sisata glupača”, ljudi koriste ne samo da bi opisivali i napadali žene, već i da bi ismejali, omalovažili i razotkrili ljude, događaje i stvari koje preziru, koristeći izraze povezane sa ženskim osobinama i ženskim polom. To je isto kao što se za neku osobu, za koju se želi reći da je lišena ljudskosti, može da se kaže da ima vučje srce i pseća pluća, jer ljudi ni vučje srce ni pseća pluća ne smatraju lepim stvarima, tako da se spajanjem ta dva izraza može opisati sva odvratnost nekoga ko je izgubio svoju ljudskost. Slično tome, pošto preziru žene i zanemaruju njihovo postojanje, ljudi neke izraze povezane sa ženama koriste da bi opisali ljude, događaje i stvari koje preziru. Tu se očigledno radi o omalovažavanju osoba ženskog pola. Zar nije tako? (Jeste.) U svakom slučaju, način na koji ljudski rod i društvo posmatraju i definišu žene je nepravičan i suprotan činjenicama. Ukratko, stav čovečanstva prema ženama može se opisati sa dve reči: „omalovažavajući” i „represivan”. Ženama se ne dozvoljava da stanu na noge i da bilo šta rade, niti da ispunjavaju bilo koje društvene obaveze i odgovornosti, a kamoli da igraju iole značajnu ulogu u društvu. Jednom rečju, ženama se ne dopušta da izađu iz kuće i da se late bilo kakvog posla u društvu – time se žene lišavaju svojih prava. Ženama nije dopušteno da slobodno maštaju niti da slobodno govore, a kamoli da se slobodno ponašaju, a nije im dopušteno ni da rade išta od onoga što bi trebalo da rade. Zar to nije progon žena? (Jeste.) Taj progon žena od strane tradicionalne kulture sasvim jasno se ogleda u zahtevima moralnog postupanja koji im se nameću. Sudeći po raznim zahtevima koje ženama nameće porodica, društvo i zajednica, progon žena zvanično je počeo odmah nakon što su ljudi prvi put formirali zajednice i stvorili jasnu podelu među polovima. Kada je taj progon dostigao svoj vrhunac? Progon žena dostigao je vrhunac nakon što su u tradicionalnoj kulturi postepeno nastale razne izreke i zahtevi u vezi sa moralnim postupanjem. Budući da u društvu postoje pisani propisi i eksplicitne izreke, ti propisi i izreke oblikovali su javno mnjenje i takođe oformili neku vrstu sile. To javno mnjenje i ta sila već su se pretvorili u neku vrstu neumoljivog kaveza i okova za žene, kojima ne preostaje ništa drugo do da se pomire sa sudbinom, budući da one, provodeći život među ljudima i u različitim društvenim epohama, mogu samo da trpe nepravdu i uvrede, da se ponižavaju i da postanu robinje društva, pa čak i muškaraca. Te drevne i pradavne izreke i ideje u vezi s moralnim postupanjem i dan-danas još uvek snažno utiču na savremeno ljudsko društvo, uključujući muškarce i, naravno, žene. Potpuno nesvesno i ne znajući da to čine, žene koriste izreke o moralnom postupanju, kao i stavove društva u celini, da bi same sebe obuzdavale, pri čemu, naravno, takođe podsvesno nastoje da se tih okova i kaveza oslobode. Međutim, pošto ljudi ne pokazuju nikakav otpor prema toj moćnoj sili javnog mnjenja u društvu – ili, tačnije, pošto ne mogu jasno da sagledaju suštinu različitih izreka tradicionalne kulture, niti mogu da ih prozru – oni nisu u stanju da se oslobode i da izađu iz tih okova i kaveza, iako čeznu za tim. Na subjektivnom nivou, to je zato što ljudi te probleme ne mogu jasno da uoče; na objektivnom nivou, to je zato što oni ne razumeju ni istinu, ni šta je tačno Stvoritelj mislio kad je stvarao ljude, kao ni zbog čega je stvorio muške i ženske nagone. I muškarci i žene, dakle, žive i opstaju unutar tog i takvog okvira društvene moralnosti i još uvek ne mogu, ma koliko uporno to pokušavali unutar ovog ogromnog društvenog okruženja, da se oslobode okova nametnutih tim izrekama o moralnom postupanju, izreka koje su se, u glavama svih ljudi, pretvorile u nevidljive lance.

Te izreke, kojima se u tradicionalnoj kulturi progone žene, nalik su nevidljivim lancima koji sputavaju ne samo žene, već, naravno, i muškarce. Zašto to kažem? Zato što je i muškarcima, budući da su i oni rođeni među ljudima i da su podjednako važni članovi ovog društva, na sličan način usađena ta tradicionalna kultura moralnosti i što ona na sličan način i na njih utiče. Te stvari su, takođe, duboko ukorenjene u umu svakog muškarca, tako da su svi oni nesvesno pod uticajem tradicionalne kulture i sputani njome. Primera radi, muškarci takođe čvrsto veruju u izraze poput „stidljiva ljubičica”, „vrlina žene je da bude neuka”, „žene moraju da budu čestite, ljubazne, nežne i moralne” ili „žene treba da budu čedne”, tako da su i oni, baš kao i žene, užasno ograničeni tim stvarima iz tradicionalne kulture. S jedne strane, izreke kojima se progone žene umnogome koriste muškarcima i pomažu im da poboljšaju svoj status, na osnovu čega se može zaključiti da, u tom smislu, javno mnjenje u društvu uveliko potpomaže muškarcima. Stoga oni rado prihvataju sva ta mišljenja i izraze kojima se žene progone. S druge strane, izreke tradicionalne kulture o moralnosti takođe utiču na muškarce i pogrešno ih usmeravaju, pa se može reći da su i oni – pored žena – takođe žrtve ovog talasa tradicionalne kulture. Ima ljudi koji kažu: „Budući da se društvo u celini zalaže za prevlast prava muškaraca, zašto se kaže da su i muškarci žrtve?” To se mora posmatrati sa stanovišta da tradicionalna kultura moralnosti iskušava čitav ljudski rod, navodi ga na stranputicu, pogrešno usmerava, zatupljuje i ograničava. Ideje o moralnosti u tradicionalnoj kulturi nanele su veliku štetu ženama, ali su i muškarci bili na sličan način pogrešno usmereni i mnogo su propatili. Šta u drugom smislu znači da su bili „pogrešno usmereni”? To znači da ljudi nemaju ispravno stanovište s kojeg bi mogli da ocenjuju muškarce i da definišu žene. Bez obzira na ugao iz kojeg ljudi posmatraju te stvari, sve se to zasniva na tradicionalnoj kulturi, a ne na istinama koje Bog izražava, niti na raznim pravilima i zakonima koje je Bog formulisao za potrebe čovečanstva, kao što se ne zasniva ni na pozitivnim stvarima koje je On ljudima razotkrio. Sa ove tačke gledišta, muškarci su takođe žrtve tradicionalne kulture, koja ih iskušava, navodi na stranputicu, pogrešno usmerava, zatupljuje i ograničava. Stoga muškarci ne treba da se nad ženama sablažnjavaju ni da ih sažaljevaju zato što one nemaju status u ovom društvu, niti treba da budu zadovoljni što je njihov društveni status viši od statusa žena. Nemojte se prerano radovati, jer i muškarci su, zapravo, veoma jadni. Ako ih uporedite sa ženama, oni su podjednako jadni. Zašto kažem da su svi podjednako jadni? Hajde da još jednom razmotrimo na koji način društvo i čovečanstvo definišu i ocenjuju muškarce, kao i neke od obaveza koje im dodeljuju. U svetlu zahteva čovečanstva prema muškarcima o kojem smo prošli put razgovarali – da „Čovek ne sme da dozvoli da ga bogatstvo pokvari, siromaštvo promeni, a sila da mu kičmu slomi” – vidimo da krajnji cilj tog zahteva jeste da muškarce definiše kao muževne i vitalne, što je njihovo standardno određenje. Kad mu se na leđa nalepi etiketa „muževan, vitalan muškarac”, on naprosto mora da opravda tu titulu, jer će, ukoliko to ne želi, morati da podnosi mnoge besmislene žrtve i da mnoge stvari radi na način suprotan normalnoj ljudskosti. Primera radi, ako si muškarac i ako želiš da te društvo prizna za muževnog, vitalnog muškarca, ne smeš da imaš nikakve slabosti, ne smeš ničega da se plašiš, moraš da imaš jaku volju, ne smeš da se žališ na umor, ne smeš da plačeš, niti da pokazuješ bilo koju ljudsku slabost, ne smeš da zabušavaš, pa čak ni da budeš tužan. Oči moraju sve vreme da ti svetlucaju, tvoj pogled mora da bude odlučan i neustrašiv i moraš biti sposoban da planeš od besa na svoje neprijatelje, kako bi opravdao titulu „muževnog, vitalnog muškarca”. Drugim rečima, u ovom životu moraš da prikupiš svu hrabrost i da ispraviš kičmu. Ne možeš da budeš osrednja, obična, svakodnevna ili neupadljiva osoba. Moraš da se izdigneš iznad običnih smrtnika i da budeš natčovek izvanredno jake volje i izvanredno uporan, izdržljiv i istrajan, da bi bio dostojan da poneseš etiketu „muževnog, vitalnog muškarca”. To je tek jedan od zahteva koje tradicionalna kultura postavlja pred muškarce. Drugim rečima, muškarci mogu koliko god hoće da piju, kockaju se i kurvaju, ali zato moraju da budu jači od žena i moraju da imaju izuzetno snažnu volju. Šta god da te snađe, ne smeš se povući, ustuknuti, ni reći „ne” i ne smeš pokazivati plašljivost, strah ili kukavičluk. Moraš zamaskirati i sakriti sve što ukazuje na normalnu ljudskost i ne smeš to ni na koji način da razotkriješ, niti da ikome dopustiš da to vidi, pa čak ni svojim roditeljima, najbližim rođacima ili najvoljenijim osobama. Zašto? Zato što želiš da budeš muževan, vitalan muškarac. Još jedna od odlika muževnih, vitalnih muškaraca jeste da nijedna osoba, događaj ili stvar ne mogu pokolebati njihovu rešenost. Kad god muškarac poželi nešto da uradi – kad ima bilo kakve težnje, ideale ili želje, poput služenja otadžbini, pokazivanja odanosti prema prijateljima ili primanja metka za njih, kad poželi da ostvari bilo kakvu karijeru ili bilo koju od svojih ambicija, pa bila ona ispravna ili pogrešna – niko ne može da ga zadrži, a čak ni ljubav prema ženama, kao ni obaveze prema rodbini, porodici ili društvu ne mogu da promene njegovu odlučnost ni da ga nateraju da odustane od svojih težnji, ideala i želja. Niko ne može da promeni njegovu rešenost, ciljeve koje teži da ostvari, kao ni put na koji želi da se otisne. U isto vreme, on od sebe treba da zahteva da se ni za trenutak ne opušta. Čim se opusti, čim postane aljkav i poželi da se vrati ispunjavanju porodičnih obaveza, da svojim roditeljima bude dobar sin, da se brine o svojoj deci, da bude normalna osoba i da odustane od svojih ideala, težnji, puta koji želi da pređe i ciljeva koje želi da ostvari, on istog trena prestaje da bude muževan, vitalan muškarac. A ako nije muževan, vitalan muškarac, šta je onda? On tada postaje najobičniji mekušac i propalica, što su odlike koje čitavo društvo prezire i koje, naravno, prezire i on sȃm. Kad čovek uvidi probleme i nedostatke u vezi sa svojim postupcima i ponašanjem, koji više ne ispunjavaju merila muževnog, vitalnog muškarca, on će iznutra prezreti samog sebe i osetiće da u ovom društvu više nema mesta za njega, da nema gde da iskaže svoje sposobnosti i da se više ne može zvati muževnim, vitalnim muškarcem, pa čak ni samo muškarcem. Još jedna od osobina muževnih, vitalnih muškaraca jeste da im se kičma ne može na silu slomiti, što znači da su takvog duha da se nikakvom silom, nasiljem ni pretnjama ne mogu potčiniti. Ma sa kakvom silom, nasiljem, pretnjama, pa čak i smrtnom opasnošću da se suoče, takvi muškarci se ne boje smrti i mogu da prevaziđu čitav niz uzastopnih nesreća. Uzaludno ih je ucenjivati i prisiljavati na pokornost, jer oni nikada neće popustiti nijednoj sili samo da bi preživeli, niti će ikada pristati na kompromis. Jer, čim podlegnu bilo kakvoj sili ili pritisku zarad neke dužnosti, obaveze ili iz nekog drugog razloga, čak i ako pritom sačuvaju svoj život i opstanu, osetiće gađenje prema vlastitom ponašanju, jer tradicionalnu kulturu moralnosti smatraju svojim idealom. Japanski duh Bušidoa pomalo je sličan tome. Kad jednom doživiš neuspeh ili budeš osramoćen, osećaš da moraš da počiniš samoubistvo harakirijem. Zar se do života može tako lako doći? Samo jednom se živi. Ako čak i neki sitan neuspeh ili prepreka nagone čoveka da razmišlja o smrti, da li je to posledica uticaja tradicionalne kulture? (Jeste.) Kad ih zadesi neki problem i kad ne mogu na brzinu da donesu odluku ili da izaberu nešto što ispunjava zahteve tradicionalne kulture, kad ne mogu da iskažu svoje dostojanstvo i karakter ili da dokažu da su muževni, vitalni muškarci, ljudi će posegnuti za smrću i počiniti samoubistvo. Razlog zbog kojeg muškarcima padaju na pamet takve ideje i stavovi leži u snažnom uticaju tradicionalne kulture i načinu na koji ona ograničava njihovo razmišljanje. Kad ne bi bili pod uticajem ideja i stavova tradicionalne kulture, muškarci ne bi u tolikom broju izvršavali samoubistvo, niti bi sami sebi prosipali creva. A što se tiče definicije muževnog, vitalnog muškarca, ljudi vrlo odlučno i s puno poverenja prihvataju te ideje i gledišta tradicionalne kulture i smatraju ih pozitivnim stvarima, po kojima treba da odmeravaju i ograničavaju sami sebe, kao i druge muškarce. Sudeći po njihovim mislima i gledištima, po idealima, ciljevima i putevima koje biraju, očigledno je da su svi muškarci pod jakim uticajem tradicionalne kulture i da su zatrovani njome. Mnoge priče i predivne legende o herojskim podvizima verno oslikavaju duboku ukorenjenost tradicionalne kulture u glavama ljudi. Da li su muškarci, sa te tačke gledišta, isto toliko duboko zatrovani tradicionalnom kulturom kao i žene? Tradicionalna kultura ženama i muškarcima naprosto postavlja zahteve prema različitim merilima, tako što žene bez zadrške vređa, omalovažava, ograničava i kontroliše, dok u isto vreme muškarce snažno podstiče, mami, izaziva i uverava da ne budu kukavice ni obični, prosečni ljudi. Od muškaraca se zahteva da se u svemu što rade razlikuju od žena, da ih nadmaše, da budu iznad njih i da ih nadvladaju. Oni moraju da upravljaju društvom, ljudskom rasom, trendovima i pravcima razvoja, kao i svim ostalim elementima društva. Štaviše, muškarci moraju u društvu da budu svemoćni i moraju imati moć da upravljaju društvom i ljudskim bićima, moć koja takođe obuhvata vladavinu i upravljanje nad ženama. To je ono čemu muškarci treba da teže, a to su ujedno i herojski maniri jednog muževnog, vitalnog muškarca.

U današnje vreme, mnoge zemlje su postale demokratska društva u kojima su prava i interesi žena i dece donekle zagarantovani, pa uticaj i ograničenja ovih ideja i gledišta tradicionalne kulture na ljude nisu više tako očigledni. Uostalom, mnoge žene su napredovale u društvu, a njihovo angažovanje u mnogim oblastima i zanimanjima je u porastu. Međutim, pošto su ideje tradicionalne kulture već odavno duboko ukorenjene u umovima ljudskih bića – dakle, ne samo u umovima žena, nego i muškaraca – to i muškarci i žene nesvesno usvajaju perspektivu i tačku gledišta tradicionalne kulture kad razmišljaju o raznim stvarima i kad tim stvarima pristupaju. Pritom se oni, naravno, bave raznim poslovima i karijerama, u čemu se takođe rukovode idejama i gledištima tradicionalne kulture. Mada u današnjem društvu vlada nešto bolja jednakost između muškaraca i žena, ljudskim umom i dalje dominira ideja tradicionalne kulture o muškoj nadmoći, dok se u većini zemalja obrazovanje i dalje zasniva na glavnim idejama tradicionalne kulture. Prema tome, mada u današnjem društvu ljudi retko koriste izreke tradicionalne kulture kad govore o raznim pitanjima, oni su i dalje zatvoreni u ideološke okvire tradicionalne kulture. Koje izraze moderno društvo koristi kad želi da pohvali neku ženu? Na primer, „muškobanjasta žena” i „snažna žena”. Da li je takvo obraćanje učtivo ili pogrdno? Ima žena koje kažu: „Neko me je nazvao muškobanjastom ženom, što ja smatram laskanjem. Šta kažeš na to? Uklopila sam se u muško društvo i status mi se poboljšao. Mada ja jesam žena, kad na to dodam reč ’muškobanjasta’ postajem muškobanjasta žena i mogu da budem ravnopravna s muškarcima, što je na izvestan način čast!” Tu se radi o nekoj vrsti priznanja i prihvatanja te žene od strane određene zajednice ili grupe ljudi, što je izuzetna čast, zar ne? Kad neku ženu opisuju kao muškobanjastu, to znači da je ona veoma sposobna, isto kao muškarci, i da nije inferiorna u odnosu na njih, tako da po osnovu karijere, talenata, pa čak i svog društvenog statusa, inteligencije i načina na koji stiče uporište u društvu, ona komotno može da se poredi s muškarcima. Po Mom mišljenju, titulu „muškobanjasta žena” većina žena smatra nagradom od društva, nekom vrstom statusnog priznanja koje savremeno društvo daje ženama. Da li ijedna žena želi da bude muškobanjasta? Mada taj naziv ne zvuči prijatno ni pod kakvim okolnostima, kad se za neku ženu kaže da je muškobanjasta, time se svakako veliča njena kompetentnost i sposobnost, a ona dobija plus u očima muškaraca. Što se tiče izraza za označavanje muškaraca, ljudi se i dalje drže tradicionalnih predstava, koje se nikada ne menjaju. Primera radi, ima muškaraca koji ne mare za karijeru, niti streme ka moći ili statusu, već prihvataju svoju trenutnu situaciju, zadovoljni su svojim redovnim poslom i životom običnog čoveka i dobro brinu o svojoj porodici. Koje izraze današnje društvo koristi za takve muškarce? Da li se takvi muškarci opisuju kao beskorisni? (Da.) Neki muškarci su veoma temeljni i pažljivi u vezi s poslom, pa svaku aktivnost obavljaju korak po korak i s velikim oprezom. Kako pojedini ljudi nazivaju takve muškarce? Kažu za njih da su „feminizirani” ili da su „stidljive ljubičice”. Vidiš, muškarce ne vređaju ružnim rečima, već za njih koriste izraze koji imaju veze sa ženama. Kad žele da uzdignu neku osobu ženskog pola, ljudi koriste izraze poput „muškobanjasta žena” i „snažna žena”, kako bi poboljšali njen status i potvrdili njenu kompetentnost, dok izraze kao što je „stidljiva ljubičica” koriste da bi ocrnili muškarce i prekorili ih što nisu muževni. Zar ovo nije rasprostranjena pojava u društvu? (Jeste.) Izreke koje se javljaju u savremenom društvu ukazuju na jedan problem; naime, iako se čini da se tradicionalna kultura već dobrano udaljila od savremenog života i umova ljudi, iako su ljudi danas zavisni od interneta i raznih elektronskih uređaja ili opsednuti svakojakim modernim načinima života, pa čak i uprkos tome što u savremenom okruženju izuzetno udobno žive i imaju sva ljudska prava i slobode, sve je to, ipak, samo fasada; činjenica je da u njihovim umovima još uvek ima mnogo zaostalog otrova tradicionalne kulture. Uprkos tome što su stekli određenu fizičku slobodu i što su naizgled promenili neka od svojih preovlađujućih gledišta na ljude i stvari, uprkos tome što sada imaju izvesnu slobodu mišljenja i što su, zahvaljujući brzom širenju vesti i napretku informacione tehnologije u savremenom društvu, naizgled došli do novih uvida i uprkos tome što su videli i spoznali mnoge stvari iz spoljnog sveta, ljudi i dalje žive u senci bezbrojnih izreka o moralnom postupanju koje zagovara tradicionalna kultura. Uprkos tome što pojedinci za sebe kažu: „Ja sam najnetradicionalnija osoba na svetu i vrlo sam moderan, pravi modernista” a pritom im iz nosa viri zlatna alka, uši su im načičkane minđušama i oblače se vrlo avangardno i moderno, njihova gledišta o ljudima i stvarima, kao i o tome kako treba da se ponašaju i da deluju, i dalje su neodvojivi od tradicionalne kulture. Zašto ljudi ne mogu bez tradicionalne kulture? Zato što su im i srce i um uronjeni u tradicionalnu kulturu i zarobljeni njome. Sve što se rađa u najskrivenijim dubinama njihove duše, pa čak i ideje koje im samo na trenutak prostruje kroz glavu, posledica je indoktrinacije i onoga što im tradicionalna kultura usađuje i sve to nastaje unutar tog ogromnog okvira tradicionalne kulture i neodvojivo je od njenog uticaja. Da li te činjenice dokazuju da su ljudi već zarobljeni tradicionalnom kulturom? (Da.) Ljudska bića su već postala zatočenici tradicionalne kulture. Bez obzira na to da li si načitan i visoko obrazovan ili nisi, dokle god živiš među ljudima, ti ćeš neizbežno biti indoktriniran i pod uticajem tradicionalne ljudske kulture moralnosti, jer sve što pripada tradicionalnoj kulturi ispoljava svojevrsnu nevidljivu silu i snagu koja je sveprisutna i koja deluje ne samo u školama i školskim udžbenicima, već naročito u okviru porodice, a prisutna je, naravno, i u svakom kutku društva. Na ovaj način, ljudi bivaju podsvesno indoktrinisani tim stvarima, koje utiču na njih, pogrešno ih usmeravaju i navode ih na stranputicu. Tradicionalna kultura, dakle, sputava ljudska bića, baca ih u okove i upravlja njima, tako da oni ne mogu da se sakriju od nje ni da joj umaknu, čak i kada bi hteli. Eto u kakvom društvenom okruženju ljudi žive. To je trenutno stanje stvari i to su činjenice.

Ako to posmatramo sa aspekta onih izreka o moralnom postupanju o kojima smo prošli put razgovarali i sa aspekta njihove suštine, vidimo da se takvim izrekama iz tradicionalne kulture zapravo prikrivaju iskvarene naravi i suština čovečanstva, kao što se, naravno, prikriva i činjenica da Sotona kvari ljude. Definicije muškarca i žene u tradicionalnoj kulturi, o kojima smo danas razgovarali, jasno ilustruju još jedan suštinski aspekt izreka o moralnom postupanju. O kakvoj se suštini tu radi? Osim što pogrešno usmeravaju, navode na stranputicu i ograničavaju ljudsko mišljenje, izreke o moralnom postupanju ljudima ujedno usađuju pogrešne koncepte i stavove o raznim ljudima, događajima i stvarima. To je činjenica i to je još jedan suštinski aspekt izreka o moralnom postupanju koje zagovara Sotona. Kako se ova tvrdnja može dokazati? Zar se ona ne može u dovoljnoj meri ilustrovati definicijama muškarca i žene sadržanim u izrekama o moralnom postupanju o kojima smo maločas govorili? (Može.) Te definicije su zaista dovoljne da ilustruju ovu tvrdnju. Izreke o moralnom postupanju govore isključivo o ispravnom i pogrešnom ponašanju i dobrim i lošim postupcima, tako da se samo ovlaš dotiču pitanja šta je dobro a šta loše, šta je ispravno a šta pogrešno. One ljudima ne omogućavaju da spoznaju šta je pozitivno i negativno, dobro i loše, ispravno i pogrešno kada je reč o ljudima, događajima i stvarima. One ljude primoravaju da se drže nečega što ne spada u ispravne kriterijume, niti u načela postupanja i ponašanja koja su u skladu sa ljudskošću i koja su za ljude korisna. Bez obzira na to da li se izrekama o moralnom postupanju krše prirodni zakoni ljudskosti i bez obzira da li su ljudi voljni da se tih izreka pridržavaju, one ljude prisiljavaju da se slepo drže dogme, ne razlikujući ispravno od pogrešnog, dobro od lošeg. Ako ih se ne pridržavaš, društvo će te kuditi i osuđivati, pa ćeš čak i ti samog sebe kuditi. Da li je to prava slika načina na koji tradicionalna kultura ograničava ljudsko mišljenje? Upravo se kroz to verodostojno odražava kako tradicionalna kultura ograničava ljudsko mišljenje. Kad se iz tradicionalne kulture budu izrodile neke nove izreke, zahtevi i pravila, kad na osnovu njih bude oblikovano javno mnjenje i kad se u društvu budu uspostavili novi trendovi i konvencije, ti ćeš neminovno biti ponesen tim trendovima i konvencijama i nećeš se usuđivati da im kažeš „ne” ili da ih odbiješ, a kamoli da posumnjaš u njih ili da izneseš drugačije mišljenje. Možeš jedino da im se predaš, jer ćeš u protivnom biti prezren i ocrnjen od strane društva, i čak će te javno mnjenje kuditi, a ljudi osuđivati. A kad te kude i osuđuju, kakve će to posledice imati? Nećeš više biti u stanju da ljude pogledaš u oči, zato što ćeš izgubiti dostojanstvo, zato što se ne pridržavaš društvene etike, zato što si nemoralan i što tvoje moralno postupanje ne ispunjava zahteve tradicionalne kulture, pa ćeš stoga izgubiti svoj društveni položaj. Koje su posledice gubljenja društvenog položaja? Posledice su takve da više nećeš biti dostojan života u ovom društvu i da će ti biti oduzeta sva ljudska prava, do te mere da će ti čak suziti i ograničiti pravo na život, pravo na slobodu govora i pravo da izvršavaš svoje obaveze. Eto kako tradicionalna kultura utiče na ljude i čime im preti. Svi ljudi su žrtve tradicionalne kulture, ali je svi oni, naravno, ujedno i sprovode u delo. Osim što postaješ žrtva javnog mnjenja, ti prirodno postaješ i žrtva raznih ljudi u ovom društvu, a u isto vreme postaješ još i žrtva vlastitog prihvatanja tradicionalne kulture. Kad se sve sabere i oduzme, ti padaš kao žrtva svega onoga što spada u tradicionalnu kulturu. Da li te stvari iz tradicionalne kulture u velikoj meri utiču na ljude? (Da.) Primera radi, ako se za neku ženu govorka da nije čestita, ljubazna, nežna ni moralna i da nije dobra žena, kad god ona naknadno bude poželela da započne neki novi posao ili da se pridruži bilo kojoj grupi i čim ljudi saznaju šta se o njoj priča, čim počnu da slušaju tračare i da joj sude, niko je više neće smatrati dobrom ženom. Kad se nađe u takvoj situaciji, biće joj teško da se probije i da opstane u društvu. Neki ljudi čak nemaju drugog izbora nego da skrivaju svoj identitet i presele se u drugi grad ili drugačije okruženje. Da li je javno mnjenje moćno? (Jeste.) Ta nevidljiva sila u stanju je da svakoga upropasti, opustoši i zgazi. Na primer, ako veruješ u Boga, očigledno je da ti je teško da opstaneš u društvenom okruženju Kine. Zašto ti je toliko teško da opstaneš? Zato što, kad veruješ u Boga, kad obavljaš svoju dužnost i daješ sebe za Njega, ponekad će se neminovno desiti da ne stigneš da se pobrineš oko porodice, pa će oni neverni đavoli odmah početi da šire glasine da „ne vodiš normalan život”, da „napuštaš svoju porodicu”, da si „našla nekog drugog” i tome slično. Iako njihove tvrdnje nisu u skladu s činjenicama, iako se radi o spekulacijama i glasinama, čim postaneš predmet takvih optužbi, naći ćeš se u veoma teškoj situaciji. Kad god kreneš u kupovinu, ljudi će te čudno zagledati, mrmoriće i komentarisaće iza tvojih leđa i govoriće: „Ova osoba je religiozna, nedostaju joj ženske vrline, vodi nepristojan život i po čitav dan jurca unaokolo. To je žena koja ne fokusira svoju energiju na vođenje normalnog života. Šta radi kad toliko jurca posvuda? Žene treba da slede konfučijanski kodeks o tri poslušnosti i četiri vrline, da brinu o svojim muževima i da odgajaju decu.” Kako bi se osećala da čuješ tako nešto? Da li bi bila besna? Šta se njih tiče što ti veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost? Mada ih se to nimalo ne tiče, oni ipak ispiraju usta s tobom u neobaveznim razgovorima posle večere, komentarišu tvoje postupke i ogovaraju te, kao da je to najvažnija vest. Zar ova pojava nije prisutna u društvu? Zar to nije pojava koja je maltene sveprisutna? Zamisli, na primer, da imaš koleginicu s kojom si se ranije dobro slagala, ali koja je, kad je čula da veruješ u Boga, počela da iza tvojih leđa širi svakakve tračeve o tebi, pa te sada mnogi ljudi zaobilaze u širokom luku i nisu više u dobrim odnosima s tobom. Mada je tvoj odnos prema poslu isti kao i pre, hoćeš li i dalje moći da se na tom poslu lako snalaziš kad većina ljudi bude saznala za te tračeve? (Ne, neće mi biti lako.) Hoće li stav ljudi prema tebi biti drugačiji u odnosu na ranije? (Hoće.) O čemu će svi na poslu pričati? „Ova žena ne fokusira svoju energiju na vođenje normalnog života. Šta joj je trebalo da poveruje u religiju?” i „Zašto muškarci veruju u religiju? Samo gubitnici veruju u religiju! To je nešto što priliči ženama, dok muževni, vitalni muškarci treba da se fokusiraju na svoju karijeru!” Da li je iko ikad izgovorio nešto slično? (Jeste.) Odakle potiču te reči? Šta se njih tiče što ti veruješ u Boga? Ljudi su slobodni da veruju šta god hoće i niko nema prava da se meša u to. Zašto, dakle, oni pričaju o tebi? Zašto te proizvoljno kritikuju čim počneš da veruješ u Boga? U izvesnoj meri, referentni okvir njihovih primedbi neminovno se zasniva na idejama i gledištima tradicionalne kulture, kao i na stavu države prema veri. Iako oni naizgled samo pričaju o tebi, činjenica je da te proizvoljno kritikuju, izmišljaju priče o tebi i namerno te osuđuju. U svakom slučaju, na njihove zamerke i na sudove koje donose o tebi, kao i na njihove poglede i stavove prema tvojoj veri, u značajnoj meri utiču tradicionalna kultura i ateistička ideologija. Jer, osim što ljude podučava kakve treba da budu žene a kakvi treba da budu muškarci, koje još suštinske ideje ima tradicionalna kultura? Da Nebo ne postoji i da nema Boga. Drugim rečima, radi se o ateističkim idejama i gledištima. Stoga ona odbacuje verujuće ljude, a naročito one koji veruju u istinitog Boga. Ako se baviš sujevernim radnjama, ako si član nekog kulta ili se baviš religijskim aktivnostima, ljudi možda neće ni obraćati pažnju na tebe. Ako si sujeveran, možda će se i dalje družiti s tobom, ali čim počneš da veruješ u Boga, da svakodnevno čitaš Njegove reči, da širiš jevanđelje, da obavljaš svoju dužnost i da slediš Boga, oni više neće biti kompatibilni s tobom. Koji je izvor njihove nekompatibilnosti s tobom? Da budem precizan, jedan od razloga je taj što su to nevernici koji, svi odreda, slede Sotonu i pripadaju Sotoni; drugi razlog je što stvari posmatraju u skladu sa idejama i gledištima tradicionalne kulture i u skladu s politikom i zakonima velike crvene aždaje – to su objektivne činjenice. Kad god se suoče s ljudima, događajima i stvarima koji se ne slažu sa idejama tradicionalne kulture i kad vide kako država ugnjetava i hapsi vernike, oni počinju da ih preziru, neselektivno ih kritikuju, sude im i osuđuju ih, sarađuju sa državom u njihovom nadgledanju i prijavljuju vlastima sve ljude koji veruju u Boga. Po kojoj osnovi oni sve to rade? Njihovi postupci se uglavnom zasnivaju na tradicionalnoj kulturi, ateističkoj ideologiji i politici zla velike crvene aždaje. Primera radi, oni o ljudima koji veruju u Boga sude ovim rečima: „To je žena koja ne fokusira svoju energiju na vođenje normalnog života. Šta radi kad toliko jurca posvuda?” i „Ovo je čovek koji ne teži da napravi karijeru. Šta mu je trebalo da poveruje u religiju? Pravi muškarci imaju dalekosežne ambicije. Muževni, vitalni muškarci treba da se fokusiraju na vlastitu karijeru!” Razmislite o tome – zar nije očigledno da su sve te banalne izjave izvedene iz tradicionalne kulture? (Jeste.) Sve su one izvedene iz tradicionalne kulture. Ti banalni i prizemni ljudi ni u šta ne veruju, već žude samo za jelom, pićem i telesnim zadovoljstvima. Njihovi umovi nisu samo ispunjeni zlim trendovima, nego su pride uveliko sputani i ograničeni tim stvarima iz tradicionalne kulture, pod čijim uticajem žive a da toga nisu ni svesni, pa je stoga prirodno što usvajaju ta stanovišta dok se bave svim i svačim. To je nešto što se dešava u svakom kutku savremenog društva i što je prilično normalno. Tako stvari stoje u svetu koji kontroliše Sotona, u eri zla i bluda.

Izreke o moralnom postupanju ne samo što ljudima usađuju pogrešne koncepte i gledišta, nego ih ujedno ohrabruju i podstiču da, u određenim kontekstima i okolnostima, slede neke ekstremne misli i usvajaju neka ekstremna ponašanja. Primera radi, kao što sam ranije pomenuo, izreka „Za prijatelja bih i metak primio” predstavlja vrstu zahteva koji Sotona iznosi pod izgovorom da želi da reguliše moralno postupanje ljudi pri ophođenju s prijateljima. Očigledno je da izreke o tom aspektu moralnog postupanja imaju za cilj da ljudi počnu da gaje iracionalne i nerazumne misli i stavove prema svojim prijateljima, pa čak i da ljude podstaknu da se zarad prijatelja brzopleto odreknu vlastitog života. Radi se, dakle, o ekstremnom i preteranom zahtevu koji Sotona postavlja pred ljudska bića u pogledu moralnog postupanja. Činjenica je da ima i drugih izreka o moralnom postupanju koje nalikuju izreci „Za prijatelja bih i metak primio” i koje od ljudi takođe traže da usvoje ekstremna ponašanja. Sve su te izreke iracionalne i nehumane. Dok ljudima usađuje ideje i gledišta tradicionalne kulture, Sotona u isto vreme traži od njih da bespogovorno prihvate ove iracionalne misli i nehumane izreke i primorava ih da se strogo pridržavaju tih ideja i praktičnih uputstava. Moglo bi se reći da je to isto što i poigravanje s ljudima i uništavanje čovečanstva! O kojim je izrekama reč? Primera radi, izreka „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” i izreka „Svilene bube u proleće tkaju dok ne umru, a sveće gore sve dok im suze ne presuše” nalažu ljudima – izričitije nego što je to slučaj sa izrekom „Za prijatelja bih i metak primio” – da ne cene svoj život i da treba da ga na ovaj način protraće. Ako se od ljudi zahteva da se odreknu života, onda oni taj svoj život ne treba previše da cene, već moraju da se drže izreka: „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” i „Svilene bube u proleće tkaju dok ne umru, a sveće gore sve dok im suze ne presuše”. Mada svi vi manje-više razumete doslovno značenje ovih dvaju izreka o moralnom postupanju, znate li šta one tačno proklamuju i podstiču? Za čiji to račun treba da „prioneš na posao i da daješ sve od sebe dok ne ispustiš dušu”? Za čiji račun „svilene bube u proleće tkaju dok ne umru, a sveće gore sve dok im suze ne presuše”? Ljudi treba da se zapitaju i da preispitaju sami sebe: ima li smisla raditi ono što nam ove izreke predlažu da radimo? Takve izreke isprva zatupljuju i pogrešno usmeravaju tvoj um i ometaju tvoju viziju, pa te onda lišavaju ljudskih prava, usmeravaju te u pogrešnom pravcu i daju ti pogrešne definicije i gledišta, a zatim te prisiljavaju da se, zarad ove zemlje, ovog društva i nacije, zarad karijere ili ljubavi, odrekneš svoje mladosti i života. Na taj način, potpuno smeteni i ošamućeni, ljudi svoje živote nesvesno predaju u ruke Sotoni; štaviše, oni to čine svojevoljno, bespogovorno i bez trunke kajanja. I tek u trenutku kad se odreknu svog života, sve im najedanput postaje kristalno jasno, pa se osećaju prevarenim što su to učinili iz krajnje besmislenih razloga – tada je, međutim, već prekasno i nema više vremena za kajanje. I tako ih Sotona čitavog života pogrešno usmerava, pravi od njih budale, upropaštava ih, uništava i gazi, da bi im na kraju oduzeo i ono što im je najdragocenije – njihov život. Sve je to posledica vaspitavanja ljudi na izrekama tradicionalne kulture o moralnom postupanju, a ujedno je i dovoljan dokaz da ljude koji žive pod Sotoninom vlašću i koje Sotona pogrešno usmerava i vara iščekuje bedna sudbina. Kojim bi se rečima mogle opisati razne taktike koje Sotona koristi u ophođenju prema ljudima? Za početak, možemo reći da ih on „zatupljuje”, „pogrešno usmerava” i šta još? Dajte Mi još neki primer. (Pravi od ljudi budale, uništava ih, gazi i pustoši.) Može takođe da se kaže da ih on „podstiče”, „mami”, „zahteva da se odreknu života”, „poigrava se s njima i proždire ih”. Sve je to rezultat kvarenja ljudi od strane Sotone. Ljudi žive pod Sotoninom vlašću i u skladu sa sotonskim naravima. Kad ne bi bilo Boga da izrazi istinu i da obavi delo suda i grdnje kako bi ljude spasao, zar Sotona ne bi opustošio, proždrao i uništio čitav ljudski rod?

Koje stvari iz tradicionalne kulture čovečanstvo proklamuje? Šta znači izreka „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”? Glavni zahtev te izreke jeste da ljudi, kad god nešto rade, treba da budu iskreni i vredni, da čine sve što je u njihovoj moći i da daju sve od sebe dok ne umru. Kome ljudi na taj način zapravo služe? Naravno da služe društvu, otadžbini i naciji. A ko je taj koji ima kontrolu nad ovim društvom, otadžbinom i nacijom? To su, van svake sumnje, Sotona i kraljevi đavola. Koje, dakle, ciljeve Sotona i kraljevi đavola žele da ostvare time što ljude pogrešno usmeravaju koristeći tradicionalnu kulturu? Jedan od tih ciljeva jeste da zemlju učine moćnom a naciju naprednom, a drugi je da kod ljudi stvore želju da svoje pretke učine časnim i da ih buduća pokolenja upamte. Na taj način, ljudima će se činiti da nema veće časti od ispunjenja tih zahteva, pa će oni stoga biti zahvalni kraljevima đavola i biće spremni da daju svoje živote za naciju, društvo i otadžbinu. U stvarnosti, međutim, ljudi samo služe Sotoni i kraljevima đavola, doprinose njihovom dominantnom položaju i zarad njih se odriču svog dragocenog života. Ako izreke tradicionalne kulture traže od ljudi da umru za dobrobit zemlje, kraljeva đavola ili nekog drugog cilja, umesto da im govore kako svim srcem, umom i snagom treba da obavljaju svoju dužnost stvorenih bića i da prožive u obličju ljudskih bića, onda te izreke navode ljude na stranputicu. Mada one, na prvi pogled, služeći se rečima koje zvuče nadahnuto i uverljivo, traže od ljudi da vrate svoj deo duga zemlji i naciji, činjenica je da one zapravo primoravaju ljude da se celoga života trude, pa čak i da žrtvuju svoj život zarad dominantnog položaja Sotone i kraljeva đavola. Zar oni time ne navode ljude na stranputicu, prave od njih budale i nanose im štetu? Razne izreke koje tradicionalna kultura promoviše ne zahtevaju od ljudi da u stvarnom životu proživljavaju normalnu ljudskost, niti da ispunjavaju svoje dužnosti i obaveze, nego im nalažu kako da moralno postupaju unutar šireg društvenog okvira, to jest, pod vlašću Sotone. Isto tako, izreka o moralnom postupanju koja kaže „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” takođe predstavlja načelo koje se promoviše da bi se ljudska bića primorala da budu odana društvu, naciji i naročito svojoj otadžbini. To načelo zahteva od ljudi da prionu na posao služenja svojoj naciji, otadžbini i društvu i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu. Samo oni koji su istrajni i koji daju sve od sebe dok ne ispuste dušu smatraju se plemenitim, čestitim i dostojnim poštovanja i sećanja budućih pokolenja. Prvi deo ove izreke, „Prioni na posao i daj sve od sebe”, znači da treba biti istrajan i davati sve od sebe. Ima li ičeg problematičnog u vezi s ovom frazom? Ako je posmatramo iz perspektive ljudskog instinkta i onoga što čovečanstvo može da postigne, vidimo da s tom frazom nema nekih većih problema. Ona od ljudi zahteva da budu marljivi i da daju sve od sebe kad nešto rade ili kad se late nekog poduhvata. Nema, u osnovi, ničeg pogrešnog u vezi s tim stavom, koji je relativno usklađen sa merilom normalne ljudskosti, tako da ljudi treba zaista da imaju takav stav kad nešto rade. To je jedna relativno pozitivna stvar. Drugim rečima, kad god nešto radite, treba samo da budete istrajni, treba da dajete sve od sebe, da ispunjavate svoje dužnosti i obaveze i da ne izneverite svoju savest. Za svakoga ko poseduje normalnu ljudskost, savest i razum, ovo je nešto najnormalnije i ne predstavlja nikakav preterani zahtev. Šta je, međutim, preterano? Preteran je onaj deo kojim se od ljudi traži da ne prestaju „dok ne ispuste dušu”. Problem je, dakle, u frazi „dok ne ispustiš dušu”, jer to znači da moraš ne samo da budeš istrajan i da daješ sve od sebe, nego da moraš i svoj život da žrtvuješ, te da možeš da prestaneš samo kad umreš, nikako pre toga. To znači da moraš da žrtvuješ svoj život i da se čitavog života trudiš. Ne smeš imati sebične motive i ne smeš odustati dok si živ. Ako na pola puta odustaneš, umesto da do smrti istrajavaš, to se onda ne smatra dobrim moralnim postupanjem. To je merilo po kojem se ocenjuje moralno postupanje ljudi u tradicionalnoj kulturi. Ako je neka osoba u svom poslu bila istrajna i davala sve od sebe, u okviru svojih mogućnosti i dokle god je bila spremna na to, ali ipak nije istrajala do same smrti, nego je na pola puta odustala i odlučila da se posveti nekom drugom cilju ili da se, naprosto, malo odmori i da se u poodmaklim godinama pobrine za samu sebe, to onda znači da ona nije „prionula na posao i davala sve od sebe dok ne ispusti dušu”, pa stoga nije osoba koja dobro i moralno postupa. Šta mislite o jednom ovakvom merilu? Da li je ono ispravno ili pogrešno? (Ono je pogrešno.) Očigledno je da to merilo nije u skladu s nagonima normalne ljudskosti, kao ni sa pravima koja normalnim ljudima pripadaju. Ono od ljudi zahteva ne samo da budu istrajni, da daju sve od sebe i ništa više od toga, već ih ujedno primorava da to uporno čine sve dok ne ispuste dušu – eto, to je ono što ovo merilo zahteva od ljudi. Ma koliko da si istrajan i ma koliko nastojiš da daješ sve od sebe dok nešto radiš, ako na pola puta odustaneš zato što ti se više ne mili da to radiš, onda ti nisi neko ko dobro moralno postupa; nasuprot tome, ako pokazuješ prosečan nivo marljivosti i ne daješ baš sve od sebe, ali u tome istrajavaš sve do smrti, ti si onda osoba sa dobrim moralnim postupanjem. Je li to merilo po kojem se u tradicionalnoj kulturi ocenjuje moralno postupanje ljudi? (Jeste.) To zaista jeste merilo po kojem se ocenjuje moralno postupanje ljudi u tradicionalnoj kulturi. Ako to posmatramo na ovaj način, da li zahtev „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” zadovoljava potrebe normalne ljudskosti? Da li je, što se ljudi tiče, taj zahtev pravičan i human? (Ne, on je nepravičan i nehuman.) Zašto to kažete? (To nije zahtev koji se postavlja unutar opsega normalne ljudskosti, to je nešto što ljudi nerado biraju i što se, ujedno, protivi savesti i razumu.) Osnovno značenje tog merila jeste da ono od ljudi traži da se odreknu prava na lični izbor, kao i svojih ličnih želja i ideala. Ako tvoje sposobnosti i tvoj talenat mogu da se stave u službu društva, ljudske rase, nacije, tvoje otadžbine i njenih vladara, ti onda treba da budeš bezuslovno poslušan i ne treba da imaš drugog izbora. Treba do smrti da se odričeš vlastitog života zarad društva, nacije, otadžbine, pa čak i zarad svojih vladara. Cilj kojem moraš da se posvetiš u ovom životu nema alternativu – ti naprosto ne smeš imati drugog izbora. Možeš samo da živiš zarad nacije, ljudske rase, društva, otadžbine, pa čak i zarad svojih vladara. Možeš samo njima da služiš i ne smeš imati nikakve lične aspiracije, a kamoli sebične motive. Moraš ne samo da se odrekneš svoje mladosti i da im posvetiš svu svoju energiju, već moraš da se odrekneš i vlastitog života, jer jedino tako možeš da budeš osoba koja dobro moralno postupa. Kako ljudi nazivaju to dobro moralno postupanje? Nazivaju je višom pravednošću. Kako se onda još može izraziti izreka „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”? Šta mislite o izreci „Veliki viteški heroji daju svoj doprinos zemlji i narodu”, koja se takođe može često čuti? Njome se tvrdi da takozvani veliki viteški heroji moraju da daju deo doprinosa svojoj zemlji i svom narodu. Moraju li oni to da čine i zarad vlastite porodice, roditelja, žene i dece, braće i sestara? Moraju li to da čine da bi time ispunili dužnosti i obaveze koje kao ljudi imaju? Ne. Umesto toga, oni moraju da budu lojalni i da se posvete isključivo zemlji i naciji. To je drugi način da se kaže „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”. Istrajnost i davanje svega od sebe, odnosno zahtevi o kojima govori izreka „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”, samo su izrazi koje ljudi mogu da prihvate i kojima se oni podstiču da svojevoljno „daju sve od sebe dok ne ispuste dušu”. Kome je namenjena ta njihova doživotna posvećenost? (Zemlji i naciji.) A ko predstavlja zemlju i naciju? (Vladari.) Tačno, predstavljaju ih vladari. Nijedna osoba ni nezavisna grupa ne može da predstavlja zemlju i naciju. Jedino se vladari mogu nazvati glasnogovornicima zemlje i nacije. Na prvi pogled, izreka „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” ne kaže ljudima da moraju istrajno da pružaju svoj doprinos zemlji, naciji i njenim vladarima, niti da daju sve od sebe dok ne umru. Činjenica je, ipak, da ona ljude prisiljava da svoj život posvećuju vladarima i kraljevima đavola sve dok ne ispuste dušu. Njena ciljna grupa nije nekakvo nebiće unutar društva ili među ljudima; ona je usmerena ka svim onim ljudima koji mogu da u velikoj meri doprinesu društvu, ljudskoj rasi, svojoj otadžbini, naciji, a posebno vladarima. U svakoj dinastiji, u svakoj eri i svakoj naciji, uvek ima naročito darovitih ljudi, ljudi sa posebnim sposobnostima i talentima, koje društvo „prisvaja”, a vladari ih iskorišćavaju i duboko poštuju. Zbog toga što ti ljudi poseduju posebne talente i sposobnosti i zato što njihovi talenti i njihove prednosti mogu dobro da se iskoriste unutar društva, nacije, otadžbine i područja pod vrhovnom vlašću vladara, te ljude vladari često smatraju osobama koje im mogu pomoći da efikasnije vladaju ljudima, da bolje stabilizuju društvo i da stišaju sentiment javnosti. Vladari često iskorišćavaju takve osobe, nadajući se da one nemaju svoje „manje ja”, nego samo svoje „veće ja”, da će svoj viteški duh moći dobro da iskoriste i da postanu veliki viteški heroji, u čijem srcu ima mesta samo za zemlju i narod, da će moći neprekidno da brinu o svojoj zemlji i narodu, pa čak i da prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu. Ako su oni zaista u stanju da to učine, ako mogu istrajno i svom snagom da služe zemlji i narodu, pa su čak spremni da to čine dok ne umru, oni će bez sumnje postati sposobni pomoćnici nekog vladara; štaviše, biće priznati kao ponos nacije, društva ili čak celokupne ljudske rase tokom određene epohe. Kad god se u društvu tokom neke epohe pojavi takva grupa ljudi ili šačica lojalnih rojalista koje ljudi slave kao velike viteške heroje, koji mogu da prionu na posao služenja društvu, čovečanstvu, svojoj otadžbini, naciji i vladaru i koji mogu da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu, čovečanstvo tu epohu smatra slavnom epohom istorije.

Koliko je velikih viteških heroja u kineskoj istoriji bilo u stanju da prione na posao služenja svojoj zemlji i narodu i da daje sve od sebe dok ne ispuste dušu? Možete li nekima od njih da navedete imena? (Ću Juan, Džuge Lijang, Jue Fej i tako dalje.) U kineskoj istoriji zaista je postojala šačica slavnih likova sposobnih da brinu o zemlji i narodu, da prionu na posao služenja svojoj zemlji i svom narodu i da osiguraju njihov opstanak, kao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu. U svakoj epohi istorije, kako u Kini tako i van nje, kako u političkoj areni tako i među opštom populacijom, postoje ljudi – bilo da se radi o političarima ili lutajućim vitezovima – koji se drže takvih izreka tradicionalne kulture kao što je izreka „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”. Takvi ljudi su u stanju da se doslovce pridržavaju zahteva „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”, kao i da se strogo posvete ideji služenja zemlji i narodu i brige o njima. Oni mogu da se pridržavaju takvih izreka o moralnom postupanju i da od sebe strogo zahtevaju da to čine. Naravno, oni to čine zarad slave i da bi ih buduće generacije upamtile. To je jedan od aspekata. Drugi aspekt, neophodno je reći, ogleda se u tome da ovakva ponašanja nastaju kao rezultat ideja kojima tradicionalna kultura utiče na te ljude i koje im usađuje. Da li su, dakle, iz perspektive ljudskosti, prikladni zahtevi koje tradicionalna kultura postavlja pred ljude? (Nisu.) Zašto nisu prikladni? Ma koliko da je neka osoba sposobna, nadarena, talentovana ili učena, ona i dalje poseduje identitet i instinkte ljudskog bića, pa joj je stoga nemoguće da izađe iz tog okvira. Radi se samo o tome da je ona tek malčice nadarenija i nešto boljeg kova u odnosu na druge, da je po svojim pogledima na stvari iznad prosečne osobe, da na raznovrsnije i fleksibilnije načine obavlja poslove, da je efikasnija i da postiže bolje rezultate – to je sve. Međutim, ma koliko da je ta osoba efikasna i ma koliko dobre rezultate da postiže, ona je ipak, po svom identitetu i statusu, i dalje samo obično ljudsko biće. Zašto kažem da je ona i dalje obično ljudsko biće? Zato što svaka osoba koja živi u telu od krvi i mesa, ma koliko ona bila oštroumna, nadarena ili naročito dobrog kova, uvek može da sledi samo zakone opstanka ljudskih bića i ništa više od toga. Uzmimo pse kao primer. Ma koliko da je neki pas visok, nizak, debeo ili mršav, ma kojoj rasi da pripada i ma koliko da je star, kad god dođe u kontakt s bilo kojim drugim psom, on će njegov pol, karakter i stav tog psa prema njemu obično raspoznati po njegovom mirisu. Taj metod komunikacije je pseći nagon opstanka, a ujedno je i jedan od zakona i pravila psećeg opstanka, koje je propisao Bog. Slično tome, ljudi takođe opstaju unutar zakona koje je Bog propisao. Ma koliko da si oštrouman i ma koliko toga znaš, ma koliko da si talentovan i dobroga kova, ma koliko da si sposoban i ma koliko da su veliki tvoji poduhvati, ti ipak svakoga dana moraš da odspavaš šest do osam sati i da pojedeš tri poštena obroka. Bićeš gladan ako preskočiš neki obrok i žedan ako ne popiješ dovoljno vode. Osim toga, moraš redovno da vežbaš da bi sačuvao zdravlje. Kako budeš stario, vid će ti postajati sve zamagljeniji i mogu te spopasti svakojake boleštine. To je normalan, prirodni zakon rođenja, starenja, bolesti i smrti koji je predodredio Bog. Niko taj zakon ne može da prekrši, niti da pobegne od njega. Prema tome, ma koliko da si sposoban i bez obzira koje sve talente imaš i kakvog si kova, ti si i dalje obična osoba. Čak i kad bi mogao da nakačiš sebi krila i da obletiš dva kruga oko neba, na kraju bi ipak morao da se spustiš na zemlju, da hodaš unaokolo na dve noge, da se odmaraš kad se umoriš, da jedeš kad si gladan i da piješ kad ožedniš. To je ljudski nagon, a taj nagon je ono što je Bog za tebe odredio. Nikada nećeš moći da to promeniš, niti da od toga pobegneš. Ma koliko da su velike tvoje sposobnosti, ti taj zakon ne možeš da prekršiš, niti možeš da izađeš iz njegovih okvira. Prema tome, ma koliko da su ljudi sposobni, njihov identitet i status ljudskog bića ostaju nepromenjeni, kao što ostaje nepromenjen njihov identitet i status stvorenog bića. Čak i ako čovečanstvu možeš da pružiš makar malčice posebniji i istaknutiji doprinos, ti si i dalje ljudsko biće koje, pri svakom susretu s opasnošću, i dalje oseća strah i paniku, klecaju mu kolena, pa čak i gubi kontrolu nad pojedinim telesnim funkcijama. Zbog čega li se tako ponašaš? Zato što si ljudsko biće. Budući da si ljudsko biće, ponašaš se upravo onako kako bi ljudska bića trebalo da se ponašaju. To su zakoni prirode i niko tim zakonima ne može da umakne. A to što si dao mnogo istaknutih doprinosa nipošto ne znači da si postao natčovek i da si postao izuzetan, niti znači da si prestao da budeš normalna osoba. Ništa od toga naprosto nije moguće. Dakle, čak i ako pretpostavimo kako si u stanju da prioneš na posao služenja zemlji i narodu i da daješ sve od sebe dok ne ispustiš dušu, ti ćeš ipak, budući da živiš u okvirima normalne ljudskosti, duboko u srcu morati da podnosiš ogroman pritisak! Od sebe tražiš da po čitav dan brineš o zemlji i narodu i nastojiš da u svom srcu ostaviš dovoljno mesta za celu zemlju i sve njene stanovnike, verujući da je veličina pozornice određena veličinom tvoga srca – ali, da li je zaista tako? (Nije.) Niko se nikada neće razlikovati od običnih ljudi samo zbog toga što razmišlja nekonvencionalno, niko neće postati drugačiji ili superiorniji od običnih ljudi, niti će ikome biti dozvoljeno da prekrši pravila normalne ljudskosti i zakone opstanka samo zato što je posebno nadaren ili talentovan ili što ljudskoj rasi pruža izuzetan doprinos. Stoga je ovaj zahtev da ljudi „prionu na posao i daju sve od sebe dok ne ispuste dušu” veoma nehuman. Čak i ako je neka osoba talentovanija i ima bolje ideje od običnih ljudi, čak i ako bolje predviđa i rasuđuje, bolje rešava probleme ili bolje posmatra i čita druge ljude – ili je na bilo koji drugi način bolja od običnih ljudi – ona i dalje živi u telu od krvi i mesa i mora da poštuje zakone i pravila opstanka normalne ljudskosti. A pošto čovek mora da se pridržava zakona i pravila opstanka normalne ljudskosti, nije li onda nehumano postavljati mu nerealne zahteve koji nisu u skladu sa ljudskošću? Zar se time, na neki način, ne gazi njegova ljudskost? (Gazi se.) Neki ljudi kažu: „Zahvaljujući darovima i talentima koje mi je Nebo podarilo, ja sam izuzetan i ja nisam obična osoba. U srcu treba da čuvam sve što postoji pod kapom nebeskom – svoj narod, naciju, svoju otadžbinu i ceo svet.” Da ti kažem nešto – čuvanje svih tih stvari u srcu predstavlja dodatno breme, koje ti na pleća tovare vladajuća klasa i Sotona, tako da, čineći to, samog sebe izvodiš na put koji vodi u propast. Ako u svom srcu želiš da čuvaš ceo svet, narod, naciju, svoju otadžbinu i sve želje i ideale njenih vladara, nećeš se dugo naživeti. Čuvati sve te stvari u srcu isto je što i sedeti na buretu baruta ili na vreći sa eksplozivom. To je veoma opasno, a ujedno je i krajnje besmisleno. Kad te stvari čuvaš u srcu, ti zapravo samom sebi postavljaš zahteve, tako što razmišljaš: „Moram prionuti na posao i davati sve od sebe dok ne ispustim dušu. Moram da doprinesem velikom cilju nacije i čovečanstva i moram se odreći svog života zarad ljudske rase.” Ovako velike i uzvišene ambicije mogu samo da te dovedu do prevremenog kraja, neprirodne smrti i potpunog uništenja. Razmislite malo – koliko je slavnih istorijskih ličnosti, koje su u svom srcu čuvale čitav svet, imalo srećnu smrt? Neki su počinili samoubistvo skočivši u reku, neke su pogubili njihovi vladari, neki su na giljotini ostali obezglavljeni, dok su neki omastili konopac na vešalima. Da li je ljudskim bićima uopšte moguće da u svom srcu čuvaju čitav svet? Da li veliki ciljevi otadžbine, prosperitet nacije, sudbina zemlje i usud čovečanstva predstavljaju stvari koje čovek može da nosi na plećima i za koje može da sačuva mesto u svom srcu? Ako u srcu možeš da napraviš mesta za svoje roditelje i decu, za svoje najbliže i najvoljenije, za svoje obaveze i za misiju koju ti je Nebo poverilo, to znači da si i te kako na dobrom putu i da već ispunjavaš svoje obaveze. Uopšte nema potrebe da se sekiraš oko svoje zemlje i naroda, niti ima potrebe da budeš veliki viteški heroj. Ko su ljudi koji uvek žele da u svom srcu čuvaju ceo svet, naciju i svoju otadžbinu? Sve su to preterano ambiciozni ljudi koji precenjuju svoje sposobnosti. Da li ti je srce zaista tako veliko? Da nisi malčice preambiciozan? Odakle tačno potiče ta tvoja ambicija? Šta ćeš moći da uradiš kad te stvari budeš čuvao u srcu? Čijom ćeš sudbinom moći da upravljaš i manipulišeš? Nisi u stanju čak ni vlastitom sudbinom da upravljaš, a ovamo bi da u srcu čuvaš ceo svet, naciju i čitav ljudski rod. Zar to nije Sotonina ambicija? Prema tome, svi oni koji sebe smatraju sposobnim i koji se doslovce pridržavaju zahteva da „prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu” treba da znaju da je to put koji vodi ka uništenju i da time zapravo traže svoju smrt! Ko god želi da brine o zemlji i narodu, da prione na posao služenja svom narodu i otadžbini i da daje sve od sebe dok ne ispusti dušu, osuđen je na propast. Mogu li se takvi ljudi voleti? (Ne, nije ih moguće voleti.) Ne samo što te ljude nije moguće voleti, nego su oni čak pomalo jadni i smešni i uistinu do krajnosti glupi!

Kao osoba, moraš da ispunjavaš svoje obaveze i dužnosti unutar porodice, moraš pravilno da igraš svoju ulogu i da ispunjavaš svoje dužnosti u bilo kojoj društvenoj ili etničkoj grupi, moraš da se pridržavaš društvenih zakona i propisa i da postupaš racionalno, umesto da izgovaraš zvučne fraze. Raditi ono što ljudi mogu i treba da rade – to je ono što je prikladno. Što se tiče porodice, društva, zemlje i naroda, ne moraš da prioneš na posao da im služiš i daješ sve od sebe dok ne ispustiš dušu. Samo treba da svoju dužnost u Božjoj porodici obavljaš dobro, svim srcem, umom i snagom, i ništa više. Kako, dakle, da svoju dužnost obaviš dobro? Dovoljno je da slediš Božje reči i da se pridržavaš istina-načela onako kako Bog zahteva. Nije neophodno da u svom srcu po čitav dan nosiš Božju volju, Njegov izabrani narod, Njegov plan upravljanja, tri etape Njegovog dela, kao ni Njegovo delo spasavanja čovečanstva. Nije neophodno da te stvari čuvaš u svom srcu. Zašto to nije neophodno? Budući da si ti jedna obična i nebitna osoba i da si stvoreno biće u Božjim rukama, stav koji treba da zauzmeš i odgovornost koju treba da poneseš jeste da savesno obavljaš svoju dužnost, da prihvatiš Božju neprikosnovenost i uređenja i da se pokoriš svemu što Bog orkestrira – to je dovoljno. Da li je ovaj zahtev preteran? (Nije.) Da li Bog traži od tebe da žrtvuješ svoj život? (Ne.) Bog ne traži da žrtvuješ svoj život, za razliku od pomenute izreke o moralnom postupanju, koja zahteva da „dokle god si makar malčice sposoban i dok imaš srce i viteški duh, uvek budeš prvi i da prioneš na posao služenja svom narodu i otadžbini. Ona traži da se odrekneš svog života, da napustiš porodicu i rodbinu i odrekneš se svojih obaveza. Traži da se postaviš usred ovog društva, među ovu ljudsku rasu i da se, sve do smrti, zalažeš za veliki cilj nacije, veliki cilj obnove zemlje i veliki cilj spasavanja celog čovečanstva”. Da li je ovo ekstreman zahtev? (Jeste.) Kad ljudi prihvate ovakve ekstremne ideje, oni veruju da su uzvišeni. To se naročito odnosi na ljude sa posebnim talentima i izrazito velikim ambicijama i željama, koji bi da uđu u istoriju i da ih se generacije koje dolaze sećaju, koji od sebe zahtevaju da se posvete nekom cilju u ovom životu, usled čega naročito cene i poštuju gledišta tradicionalne kulture. Baš kao što kažu izreke: „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” i „Smrt može biti teža od planine Taj ili lakša od pera”, koje zagovara tradicionalna kultura, takvi ljudi su odlučni da budu teži od planine Taj. Šta znači izreka „Smrt može biti teža od planine Taj”? Ona ne govori o umiranju zarad beznačajne dobiti, niti zarad življenja životom obične osobe, ispunjenja dužnosti stvorenog bića ili poštovanja prirodnih zakona. Naprotiv, ona govori o umiranju za veliki cilj čovečanstva, o umiranju zarad obnove nacije, napretka zemlje i razvoja društva, kao i radi određivanja smera kojim se čovečanstvo kreće. Upravo te nerealne misli bacile su ljude u središte oluje. Da li je to način da ljudi žive srećno? (Nije.) Oni neće živeti srećno. Kad žive u središtu oluje, ljudi misle i ponašaju se drugačije od običnih ljudi, a ujedno i trče za različitim stvarima. Žele da realizuju svoje ambiciozne planove, da preduzimaju velike poduhvate i herojska dela i da jednim pokretom ruke ostvare velike stvari. Neki od tih ljudi postepeno ulaze u politiku, jer jedino u političkoj areni mogu da zadovolje svoje želje i ambicije. Drugi na to kažu: „Politička arena je isuviše mutna; neću da se bavim politikom, ali i dalje imam tu želju da doprinesem pravednom cilju čovečanstva.” Stoga se priključuju nekoj nepolitičkoj organizaciji. Neki treći, opet, kažu: „Neću da se učlanjujem u nepolitičku organizaciju. Biću usamljeni heroj i svoje ću veštine koristiti na najbolji način tako što ću pljačkati bogate da bih pomagao siromašnima, a specijalnost će mi biti ubistva korumpiranih zvaničnika, lokalnih tirana, zlih plemića, rđavih policajaca, bandita i nasilnika, kao i pomoć običnim ljudima i sirotinji.” Ma koji put da izaberu, ljudi to čine pod uticajem tradicionalne kulture, tako da nijedan od tih puteva nije ispravan. Ma koliko da se ljudski izrazi slažu sa društvenim trendovima i popularnim ukusima, oni su neizbežno pod uticajem tradicionalne kulture, jer čovečanstvo oduvek smatra da izrazi poput „brinuti o zemlji i narodu”, „držati u svom srcu sve pod kapom nebeskom”, „veliki viteški heroji” ili „pravedan otadžbinski cilj” predstavljaju ciljeve kojima treba težiti i kojima se treba posvetiti, kao i da čovek treba da prione na posao i da daje sve od sebe dok dušu ne ispusti. To je stvarnost situacije u kojoj živimo. Da li je iko ikada rekao: „Ono što želim u životu jeste da postanem farmer, da prionem na posao i da dajem sve od sebe dok ne ispustim dušu”? Je li iko ikada rekao: „Čuvaću goveda i ovce do kraja života, prionuću na posao i davaću sve od sebe dok ne ispustim dušu”? Da li je iko tu izreku koristio u ovakvim okolnostima? (Nije.) Izreku „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” ljudi koriste s nekom vrstom ambicije i nerealne želje, oni tu milozvučnu retoriku zapravo koriste da bi prikrili vlastite želje i ambicije. Naravno, izreka „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” ujedno je izrodila tako nerealne i perverzne misli i postupke, kao što su briga o zemlji i narodu, i držanje svega pod kapom nebeskom u svom srcu, koje su nanele štetu značajnom broju idealista i vizionara.

Pošto smo sada detaljno analizirali i opširno porazgovarali o izreci „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”, da li ste razumeli sve što je rečeno? (Jesmo.) Ukratko, sada možemo biti sigurni da ta izreka nije pozitivna i da nema pozitivno ni praktično značenje. Kakav je onda njen uticaj na ljude? Da li je ta izreka smrtonosna? Da li ona od ljudi zahteva da daju svoj život? Da li je prikladno nazvati je „smrtonosnom izrekom”? (Jeste.) Činjenica je da ti ona oduzima život. Koristeći se milozvučnim rečima, ona te navodi da pomisliš kako je veličanstveno i slavno ako svoj život možeš da provodiš tako što ćeš prionuti na posao i davati sve od sebe dok ne ispustiš dušu, i kako ćeš zbog toga postati jako velikodušan. Kad si tako velikodušan, to znači da u tebi više nema mesta za razmišljanja o ogrevu, pirinču, ulju, soli, sojinom sosu, sirćetu, čaju i sličnim kućevnim stvarima, a kamoli za brigu o ženi i deci ili žudnju za toplim krevetom. Kako bi neka velikodušna osoba mogla da živi bez nekoliko posebnih stvari? Da li bi ti bilo suviše prizemno da u svom srcu nosiš samo stvari poput ogreva, pirinča, ulja, soli, sojinog sosa, sirćeta i čaja? Moraš da napraviš mesta i za stvari o kojima prosečna osoba ne razmišlja, kao što su nacija, veliki otadžbinski poduhvati, sudbina čovečanstva i slično – to je ono „kad Nebo treba da poveri veliku odgovornost nekoj osobi”. Kad ljudima padne na pamet neka takva ideja, oni će još više hteti da prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu, stalno će podsticati sebe tom izrekom o moralnom postupanju i misliće: „Moram prionuti na posao u službi sudbine otadžbine i čovečanstva i davati sve od sebe dok ne ispustim dušu; to je moja životna želja i nastojanje”. Ispostavlja se, međutim, da ti ljudi nisu kadri da se zauzmu za veliki cilj otadžbine i nacije, jer ih to toliko umara da povraćaju krv – ako prionu na posao i daju sve od sebe, naposletku će zaista i umreti od iscrpljenosti. Oni zapravo i ne znaju kako bi ljudi trebalo da žive, šta je čovečanstvo, šta su ljudska osećanja, šta je ljubav a šta mržnja, pa čak toliko gorko plaču zbog brige o svojoj zemlji i narodu da im na kraju ponestane suza i do poslednjeg daha ostaju verni velikom poduhvatu svoje otadžbine i nacije. Da li je, dakle, izreka „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” zapravo smrtonosna izreka koja zahteva ljudske živote? Zar takvi ljudi ne umiru bedno? (Umiru.) Takvi ljudi čak ni na samrti ne žele da se odreknu tih ispraznih misli i ideala, tako da naposletku umiru sa ogorčenjem i mržnjom u sebi. Zašto kažem da umiru sa ogorčenjem i mržnjom u sebi? Zato što ne mogu da otpuste svoju naciju i otadžbinu, sudbinu čovečanstva, kao ni misiju koju su im poverili vladari. Oni misle: „Ah, život je prekratak. Kad bih samo mogao da poživim još par hiljada godina, video bih kakva budućnost čeka čovečanstvo.” Čitav život provode noseći u srcu sve pod kapom nebeskom, pa ni na kraju još uvek ne mogu to da otpuste. Čak ni na samrti, ne znaju koji je njihov pravi identitet, kao ni šta treba, a šta ne treba da rade. Činjenica je, međutim, da su oni samo obični ljudi i da bi trebalo da žive životom običnih ljudi, ali su prihvatili da ih Sotona povede stranputicom i prihvatili su otrov tradicionalne kulture, pa sebe smatraju spasiteljima sveta. Zar to nije žalosno? (Jeste.) To je krajnje žalosno! Recite Mi, da Ću Juen nije bio pod uticajem te tradicionalne ideje o višoj pravednosti nacije, da li bi izvršio samoubistvo bacivši se u reku? Da li bi posegao za tako ekstremnom merom i okončao sebi život? (Ne bi.) Sasvim je sigurno da ne bi. Pao je kao žrtva tradicionalne kulture, brzopleto okončavši svoj život pre no što ga je do kraja proživeo. Da nije bio pod uticajem tih stvari i da nije brinuo o zemlji i narodu, nego da se, umesto toga, usredsredio na vlastiti život, da li bi mogao da doživi duboku starost i da umre prirodnom smrću? Da li bi mogao normalno da umre? Da li bi u životu bio srećniji, slobodniji i spokojniji da nije nastojao da prione na posao i da daje sve od sebe dok ne ispusti dušu? (Bio bi.) Eto, zato je „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” smrtonosna izreka koja zahteva ljudske živote. Kad se neka osoba zarazi takvim načinom razmišljanja, ona počinje da po čitav dan samu sebe muči brigom o svojoj zemlji i narodu, tako da naposletku i presvisne od brige, a da pritom ipak nije u stanju da izmeni trenutno stanje stvari. Zar to onda ne znači da su joj ideje i gledišta o tome da treba da prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu, faktički ukrale život? Takve ideje i gledišta zaista su smrtonosni i zahtevaju ljudske živote. Zašto to kažem? Ko je taj ko u svom srcu može ostaviti mesto za sudbinu zemlje ili nacije? Ko može da ponese takav teret? Zar takvi ljudi ne precenjuju svoje sposobnosti? Zašto su ljudi skloni da precenjuju vlastite sposobnosti? Da li neki ljudi sami sebi navlače tu bedu na vrat? Da li oni to rade na sopstvenu inicijativu? Činjenica je da su ti ljudi žrtve, ali čega tačno? (Oni su žrtve ideja i gledišta koje im usađuje Sotona.) Tako je, oni su žrtve Sotone. Sotona je taj koji im usađuje ove ideje, koji im govori da „moraju u srcu da nose sve pod kapom nebeskom, kao i čitav narod, da moraju da brinu o svojoj zemlji i narodu, da moraju da budu lutajući vitezovi i pravednici koji pljačkaju bogate da bi davali sirotinji i da moraju da doprinesu sudbini čovečanstva tako što će prionuti na posao i davati sve od sebe dok ne ispuste dušu, umesto da žive neupadljivim životom. Zašto ispunjavati porodične i društvene obaveze? Te stvari nisu vredne pomena, a ljudi koji ih obavljaju nimalo se ne razlikuju od mrava. Ti nisi mrav, a ne treba da budeš ni vrabac. Umesto toga, treba da budeš orao, moraš da raširiš krila i da poletiš i moraš imati velike aspiracije.” Usled takvih podsticaja i huškanja, ljudi su zbunjeni i misle: „Upravo tako! Ne smem da budem vrabac, već moram da budem orao koji leti visoko.” Ljudi, međutim, ma koliko se trudili, ne mogu da lete visoko i na kraju padaju mrtvi od iscrpljenosti, uništivši sami sebe svojim postupcima. Činjenica je da si ti niko i ništa. Nisi vrabac, ali nisi ni orao. Pa šta si, onda? (Stvoreno biće.) Tačno tako – ti si jedna obična osoba, obično stvoreno biće. Sasvim je u redu preskočiti jedan od tri dnevna obroka, ali nikako nije u redu danima gladovati. Pošto si i ti samo obična osoba, jednog ćeš dana ostareti, razboleti se i umreti. Ljudi sa nešto talenta i sposobnosti mogu da postanu preterano nadmeni, a nakon što ih Sotona na ovaj način ohrabri, zavede, podstakne i navede na stranputicu, oni postaju zbunjeni i za sebe stvarno misle da su spasitelji sveta. Stoga oni bezbrižno sedaju na mesto spasitelja, prihvataju se posla u službi svoje zemlje i nacije i daju sve od sebe dok dušu ne ispuste, a da pritom uopšte ne razmišljaju o misiji čovečanstva, o odgovornostima, obavezama ni o životu, koji je nešto najdragocenije što Bog daruje ljudima. Shodno tome, oni misle da život nije važan ni dragocen, već smatraju da je stvar otadžbine najdragocenija, da moraju u srcu da nose sve pod kapom nebeskom i da brinu o svojoj zemlji i narodu, da će time steći najdragoceniji karakter i najplemenitije moralne vrednosti i da svi ljudi treba tako da žive. Sotona ljudima usađuje te misli, zavodi ih i ohrabruje da odbace svoj identitet stvorenih bića i običnih ljudi i da rade nešto što ne odgovara stvarnosti. I kakav je ishod svega toga? Oni na silu koračaju put vlastite propasti i nesvesno zalaze u krajnosti. Šta znači „zalaze u krajnosti”? To znači da se sve više udaljavaju od zahteva koje Bog postavlja pred ljudska bića i od instinkata koje je Bog ljudima predodredio. Na kraju, takvi ljudi stižu u ćorsokak, a to je put koji ih vodi do vlastite propasti.

Koje zahteve Bog ima prema čovečanstvu u pogledu načina na koji bi ljudi trebalo da žive? Činjenica je da su ti zahtevi veoma jednostavni. Ljudi treba da zauzmu mesto koje im kao stvorenim bićima pripada i da obave dužnost koju svaka osoba treba da obavi. Bog od tebe nije tražio da budeš natčovek ili ugledna osoba, niti ti je dao krila da letiš po nebu. Dao ti je samo dve ruke i dve noge koje ti omogućavaju da po zemlji hodaš korak po korak i da eventualno potrčiš kad zatreba. Unutrašnji organi koje ti je Bog stvorio služe za varenje i apsorpciju hrane i celo telo snabdevaju hranljivim materijama, pa moraš da se držiš navike konzumiranja tri obroka dnevno. Bog ti je podario slobodnu volju, normalni ljudski intelekt, kao i savest i osećaje koje svako ljudsko biće treba da poseduje. Ako sve to dobro i pravilno koristiš, ako poštuješ zakone fizičkog opstanka i pravilno brineš o svom zdravlju, ako dosledno radiš sve što Bog traži od tebe i ako postižeš ono što Bog zahteva da postigneš, to je sasvim dovoljno, a ujedno je i veoma jednostavno. Da li je Bog tražio da prioneš na posao i da daješ sve od sebe dok ne ispustiš dušu? Da li je tražio da mučiš samog sebe? (Nije.) Bog ne zahteva takve stvari. Ljudi ne treba da se muče, već treba da budu razumni i da redovno zadovoljavaju razne telesne potrebe. Pij vodu kad si žedan, pojačaj ishranu ako si gladan, otpočini kad se umoriš, vežbaj nakon dužeg sedenja, javi se lekaru kad si bolestan, svakoga dana pojedi po tri obroka i živi normalnim ljudskim životom. Pritom, naravno, treba da obavljaš i svoje uobičajene dužnosti. Ako tvoje dužnosti zahtevaju neka stručna znanja koje ne poseduješ, treba da učiš i da vežbaš. To je normalan život. Sva praktična načela koja Bog iznosi pred ljude jesu nešto što normalni ljudski intelekt može da shvati, nešto što ljudi mogu da razumeju i da prihvate i nešto što ni za dlaku ne prevazilazi opseg normalne ljudskosti. Sve te stvari spadaju u domen ljudskog postignuća i ni po čemu ne prelaze granice onoga što je prikladno. Bog od ljudi ne zahteva da budu natprirodne ili istaknute osobe, dok izreke o moralnom postupanju primoravaju ljude da budu upravo to. Ne samo što na sebe moraju da preuzmu veliki cilj svoje zemlje i nacije, već se od njih takođe traži da prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu. Stoga su prisiljeni da se odreknu vlastitog života, što je potpuno suprotno Božjim zahtevima. Kakav je Božji stav prema ljudskim životima? Bog se brine o bezbednosti ljudi u svakoj situaciji, pazi da ne padnu u iskušenje i druge opasne situacije i štiti njihove živote. Koji cilj Bog ima pred očima dok to radi? Cilj Mu je da ljudi žive pravilno. Koju svrhu On vidi u tome da ljudima omogući da pravilno žive? On te ne primorava da budeš natčovek, da u srcu nosiš sve pod kapom nebeskom, niti da brineš o svojoj zemlji i narodu, a kamoli da umesto Njega vladaš svim stvarima, da sve orkestriraš i da vladaš celim čovečanstvom. Umesto toga, On od tebe traži da zauzmeš mesto koje ti kao stvorenom biću pripada, da ispunjavaš dužnosti stvorenog bića, da obavljaš dužnosti koje ljudi treba da obavljaju i da radiš ono što ljudi treba da rade. Ima mnogo stvari koje treba da radiš, ali tu ne spada vladavina nad sudbinom čovečanstva, kao ni nošenje u srcu svega pod kapom nebeskom, uključujući čovečanstvo, otadžbinu, crkvu, Božju volju ili Njegov veliki poduhvat spasavanja ljudskog roda. Te stvari nisu obuhvaćene Njegovim zahtevom. Šta, dakle, spada u stvari koje treba da radiš? Tu spadaju nalozi koje ti Bog poverava, dužnosti koje ti Bog daje i svi zahtevi koje Božja kuća u svakom periodu postavlja pred tebe. Zar to nije jednostavno? Zar to nije lako uraditi? To je veoma jednostavno i lako uraditi. Ali ljudi uvek pogrešno razumeju Boga i misle da ih On ne uzima zaozbiljno. Ima onih koji misle: „Ljudi koji veruju u Boga ne treba sebe da smatraju naročito važnim, ne treba da budu zaokupljeni vlastitim telom, već treba što više da pate, umesto da noću prerano odlaze u krevet, jer bi Bog mogao da se rastuži ako odu na spavanje prerano. Treba rano da ustaju a kasno da ležu i da tokom noći marljivo obavljaju svoju dužnost. Čak i ako ne postižu nikakve rezultate, moraju ostajati budni sve do dva ili tri sata ujutro.” Usled toga, ovi ljudi su do te mere iscrpljeni, da im čak i hodanje predstavlja veliki napor, mada oni, uprkos tome, kažu da je obavljanje dužnosti stvar koja ih iscrpljuje. Zar to nije posledica ljudske gluposti i neznanja? Ima i onih koji misle: „Bog nije srećan kad nosimo odeću koja je pomalo svečana i lepa, niti je zadovoljan što svaki dan jedemo meso i ukusnu hranu. U Božjoj kući možemo samo da prionemo na posao i da dajemo sve od sebe dok ne ispustimo dušu”; misle da, kao vernici u Boga, svoje dužnosti moraju da obavljaju do smrti, inače ih Bog neće poštedeti. Da li je stvarno tako? (Nije.) Bog od ljudi zahteva da svoju dužnost obavljaju odgovorno i odano, ali ih ne primorava da budu surovi prema vlastitom telu, a još manje traži od njih da budu površni ili uludo traće svoje vreme. Vidim da neke starešine i delatnici traže da ljudi svoje dužnosti obavljaju upravo na taj način, da ne zahtevaju efikasnost, već samo ljudima traće vreme i energiju. Činjenica je da oni uludo troše ljudske živote. Dugoročno gledano, naposletku se kod nekih ljudi javljaju zdravstveni problemi, bolovi u leđima i kolenima, kao i osećaj vrtoglavice dok rade ispred ekrana računara. Kako je to moguće? Ko je to izazvao? (Sami su to izazvali.) Iako Božja kuća zahteva da svi krenu na počinak najkasnije do 10 sati uveče, neki ljudi ne odlaze na spavanje pre 11 ili 12 uveče, čime remete odmor ostalih ljudi. Neki čak prekorevaju ljude koji na počinak odlaze u normalno vreme, optužujući ih da žude za udobnim životom. To je pogrešno. Kako da svoj posao dobro obavljaš ako ti se telo nije dobro odmorilo? Šta Bog kaže o tome? Kako Božja kuća to reguliše? Sve treba raditi u skladu s Božjim rečima i propisima Božje kuće, jer jedino to je ispravno. Neki ljudi imaju apsurdna shvatanja, stalno idu iz krajnosti u krajnost, pa čak i druge ljude ograničavaju. To nije u skladu sa istina-načelima. Neki ljudi su, naprosto, smešne budale bez imalo razboritosti i misle da moraju do kasno ostajati budni da bi obavljali svoje dužnosti, čak i kad nisu zauzeti poslom, pa stoga ne dopuštaju sebi da idu na spavanje kad su umorni, da se ikome požale ako su bolesni i, što je još gore, ne dozvoljavaju sebi da odu kod lekara, jer to smatraju gubljenjem vremena zbog kojeg će kasniti sa obavljanjem dužnosti. Da li je takvo stanovište ispravno? Zašto vernici i dalje dolaze do tako apsurdnih stavova nakon što su odslušali tolike propovedi? Kako su u Božjoj kući regulisani radni aranžmani? Na počinak se mora poći tačno u 10 uveče, a ustajanje je u 6 sati ujutro, što znači da se svakome mora obezbediti osam sati sna. Osim toga, stalno se naglašava da treba voditi računa o zdravlju, kao i da nakon posla treba raditi vežbe i pridržavati se zdravih navika i zdrave ishrane da bi se izbegli zdravstveni problemi prilikom obavljanja dužnosti. Neki ljudi, međutim, to naprosto ne shvataju, nisu u stanju da se drže načela niti da poštuju pravila, pa bez potrebe ostaju budni do kasno i konzumiraju pogrešnu hranu. A kad se razbole i kad ne mogu da obavljaju svoju dužnost, džaba im je da se kaju. Nedavno sam saznao da su se neki ljudi razboleli. Da to slučajno nije zbog toga što se prilikom obavljanja dužnosti nisu držali načela i što su se nepromišljeno ponašali? Tačno je da svoju dužnost obavljaš savesno, ali tačno je i da pritom ne smeš da kršiš prirodne zakone vlastitog tela. Ako ih prekršiš, razbolećeš se. Ti naprosto moraš da, makar u opštim crtama, naučiš da vodiš računa o sopstvenom zdravlju. Treba da vežbaš kad je to prikladno i da obeduješ u redovnim intervalima. Ne smeš se prejedati ni opijati, ne smeš da budeš izbirljiv u pogledu ishrane i ne smeš nezdravo da se hraniš. Pored toga, treba da obuzdaš svoju ćud, da obratiš pažnju na to da živiš pred Bogom, treba da praktikuješ istinu i da postupaš u skladu s načelima. Na taj način, srce će ti biti radosno i spokojno, a ti se nećeš osećati isprazno ni potišteno. Konkretno, ako ljudi odbace svoje iskvarene naravi i počnu da žive kao normalni ljudi, njihov mentalni sklop biće potpuno normalan, a telo će im biti zdravo. Nikada vam nisam govorio da kasno ležete i da rano ustajete, niti da radite više od deset sati dnevno. Sve je to zato što se ljudi ne ponašaju u skladu s pravilima i što se ne pridržavaju rasporeda unutar Božje kuće. Na kraju krajeva, ljudi su toliko neuki da svoje zdravlje uzimaju zdravo za gotovo. Primetio sam da u nekim mestima ljudi svoje dužnosti uvek obavljaju u zatvorenom prostoru i da ne izlaze da se malo osunčaju ili budu aktivni, pa sam uredio da im nađu neku oprema za vežbanje i naložio im da jednom ili dvaput nedeljno rade vežbe, kako bi stekli zdrave navike. Prirodno je da će se ljudi koji ne vežbaju pravilno razboleti, što takođe utiče i na njihov normalan život. Kad tako uredim stvari, moram li da proveravam ko vežba i koliko to često radi? (Ne.) Ne moram; Ja sam Svoju obavezu ispunio, izneo sam ti Svoj stav, iskreno sam ti rekao šta treba da radiš i nisam te nijednom jedinom rečju slagao, tako da ti treba samo da slediš Moja uputstva. Ali, ljudi to ne shvataju, misle da su mladi i zdravi, pa ne uzimaju Moje reči zaozbiljno. Ako sami ne cenite svoje zdravlje, nema potrebe da Ja brinem o tome – samo, kad se razbolite, nemojte druge da krivite za to. Ljudi ne pridaju dovoljno značaja vežbanju. S jedne strane, to je zato što imaju neke pogrešne ideje i gledišta. S druge strane, njih takođe muči jedan fatalan problem, a to je lenjost. Ako ljudi imaju neki manji fizički problem, sve što treba da urade jeste da malo više obrate pažnju na svoje zdravlje i da budu aktivniji. Neki ljudi bi, međutim, radije otišli da prime injekciju ili da piju lekove kad se razbole, nego da redovno vežbaju i da brinu o svom zdravlju. Uzrok tome je njihova lenjost. Ljudi su lenji i ne vole da rade vežbe, pa im nema smisla išta govoriti. Na kraju krajeva, ne mogu da krive druge kad se razbole; duboko u duši oni odlično znaju ko je za to kriv. Trebalo bi da svako uradi normalnu količinu vežbi svaki dan. Ja svakoga dana moram barem sat-dva da hodam i da radim neke neophodne vežbe. To ne samo da doprinosi jačanju Mog organizma, već ujedno sprečava da se razbolim i pomaže Mi da se fizički bolje osećam. Vežbanje nema za cilj samo sprečavanje bolesti, već je to ujedno i normalna fizička potreba. Po tom pitanju, Bog od ljudskih bića zahteva da budu bar donekle razboriti. Nemojte biti neuki i surovi prema vlastitom telu, već sledite njegove prirodne zakone. Nemojte da zlostavljate svoje telo, ali nemojte biti ni previše zaokupljeni njime. Da li je lako razumeti to načelo? (Jeste.) Zapravo ga je vrlo lako shvatiti, ali ključno je pitanje da li ljudi to načelo primenjuju u praksi. Koja je druga fatalna slabost ljudi? To što uvek puštaju mašti na volju, misleći: „Ako verujem u Boga, neću se razboleti, neću ostariti, i naravno, nipošto neću umreti.” Ovo je potpuna besmislica. Bog ne radi te natprirodne stvari. On spasava ljude, nudi im obećanja i zahteva od njih da streme ka istini i da je razumeju, da odbace svoje iskvarene naravi, da dostignu spasenje i da zakorače u prelepo odredište čovečanstva. Bog, međutim, ljudima nikad nije obećao da se neće razboleti ili ostariti, niti im je obećao da neće umreti. Naravno, Bog takođe nikada nije od ljudi zahtevao da „prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu”. Kad je reč o obavljanju dužnosti i radu crkve, o nedaćama koje treba pregrmeti, o stvarima koje treba napustiti, o tome koliko treba sebe davati i šta sve treba otpustiti, ljudi treba da postupaju u skladu s načelima. Kad se radi o odnosu prema vlastitom fizičkom životu i telesnim potrebama, ljudi treba da se ponašaju zdravorazumski i da ne zapostavljaju normalne potrebe svog tela, a kamoli zakone i pravila koje je Bog zarad ljudi ustanovio. Naravno, ovo je ujedno i minimum zdravog razuma koji ljudi treba da poseduju. Ako ljudi ne znaju čak ni da izađu na kraj sa potrebama i zakonima svog fizičkog tela i ako nemaju nimalo zdravog razuma, već se oslanjaju isključivo na predstave i uobrazilje ili čak imaju neke ekstremne ideje i primenjuju ekstremne metode prema svom fizičkom telu, onda je shvatanje takvih ljudi krajnje apsurdno. Kakvu istinu mogu da shvate ljudi takvoga kova? Tu stoji znak pitanja. Kako Bog zahteva da se ljudi odnose prema svom fizičkom telu? Kad je stvarao ljude, Bog je za njih ustanovio izvesna pravila, te stoga zahteva da se prema svom telu odnosiš u skladu s tim pravilima. To je zahtev i standard koji Bog postavlja pred ljude. Nemojte se oslanjati na predstave i ne oslanjajte se na maštarije. Razumete li?

Pod uticajem izreke o moralnom postupanju „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”, koja im je usađena u glavu, ljudi ne znaju kako da se odnose prema svom fizičkom telu ni kako da vode normalan život. To je jedan od aspekata. Drugi aspekt je da ljudi ne znaju kako da se postave prema sopstvenoj smrti, niti znaju kako da žive na smislen način. Hajde onda da vidimo kakav je Božji stav u vezi sa odnosom prema čovekovoj smrti. Bog ima za cilj da ljudi, prilikom obavljanja svoje dužnosti, ma o kom aspektu te dužnosti da se radi, razumeju istinu i da je sprovode u delo, da odgurnu ustranu svoje iskvarene naravi, da prožive u obličju normalne osobe i da dosegnu merilo za postizanje spasenja, umesto da glavačke srljaju u smrt. Kad ih zadesi neka teška bolest ili kancer, neki ljudi će pomisliti: „To Bog traži od mene da se odreknem života i da umrem, pa ću Ga poslušati!” U stvari, Bog to nije rekao, niti Mu je takva ideja pala na pamet. Ljudi su to samo pogrešno razumeli i to je sve. Šta Bog zapravo hoće da kaže? Svi ljudi žive određeni broj godina, ali životni vek im je različit. Svako umire onda kad mu Bog to odredi, u pravo vreme i na pravom mestu. Sve to određuje Bog. On to čini prema životnom veku, mestu i načinu smrti koje je za tu konkretnu osobu odredio, umesto da dopusti da svi umiru po nekom proizvoljnom redosledu. Život svake osobe Bog smatra veoma važnim, baš kao što smatra veoma važnim njenu smrt i svršetak njenog fizičkog života. Sve je to od Boga predodređeno. Posmatrano s te tačke gledišta, bilo da od ljudi zahteva da obavljaju svoje dužnosti ili da Ga slede, Bog od njih ne traži da glavačke srljaju u smrt. Šta to znači? To znači da Bog od tebe ne traži da budeš spreman da se u bilo kom trenutku odrekneš života zarad obavljanja svoje dužnosti ili davanja sebe za Boga, kao ni zarad izvršenja Njegovog naloga. Nema potrebe da obavljaš takve pripreme, niti da imaš takav mentalni sklop, a pogotovo nema potrebe da na taj način razmišljaš ili da planiraš, jer Bogu tvoj život ne treba. Zašto to kažem? Podrazumeva se da tvoj život pripada Bogu, jer On je taj koji ti ga je podario, pa zašto bi onda hteo da Mu ga vraćaš? Je li tvoj život vredan? Iz Božje perspektive, ne radi se o tome da li je tvoj život vredan ili nije, već je bitna jedino uloga koju igraš u Božjem planu upravljanja. Što se tvog života tiče, kad bi Bog hteo da ti ga oduzme, On bi to mogao da učini bilo kada, na svakom mestu i svakog minuta. Prema tome, život svake osobe važan je za nju samu, za dužnost koju obavlja, za obaveze i odgovornosti koje ima, kao i sa stanovišta Božjeg naloga. Naravno, on je takođe važan i sa aspekta uloge koju ta osoba igra u Božjem sveopštem planu upravljanja. Iako je tvoj život važan, Bog nema potrebu da ti ga oduzima. Zašto? Kad ti oduzmu život, ti postaješ mrtva osoba i od tebe više nema nikakve koristi. Samo dok si živ, dok živiš među ljudskom rasom kojom vlada Bog, ti možeš da igraš ulogu koja ti je namenjena u ovom životu i da ispunjavaš obaveze i odgovornosti koje treba da ispuniš, kao i dužnosti koje Bog od tebe zahteva da obaviš u ovom životu. Jedino dok postojiš u ovom obliku, tvoj život ima vrednost i može tu vrednost da realizuje. Stoga nemoj onako uzgred da izgovaraš fraze poput „umiranje zarad Boga” ili „odričem se života zarad Božjeg dela”, nemoj da ih ponavljaš, niti da ih čuvaš u glavi ni duboko u svom srcu, jer to je nepotrebno. Kad neka osoba konstantno želi da umre zarad Boga, da žrtvuje sebe i da se odrekne života zarad svoje dužnosti, to je nešto dostojno prezira, nešto najbezvrednije i najodvratnije. Zašto? Kad tvom životu dođe kraj i kad više ne živiš u ovom telesnom obliku, kako onda možeš da ispunjavaš svoju dužnost stvorenog bića? Ako svi pomru, koga će onda Bog moći da spasava Svojim delom? Ako više nema ljudskih bića kojima je potreban spas, kako će se onda izvršavati Božji plan upravljanja? Da li bi i dalje postojalo Božje delo spasavanja čovečanstva? Da li bi ono moglo da se nastavi? Gledano iz tih aspekata, zar ljudima nije važno da dobro vode računa o svom telu i da žive zdravim životom? Zar ovo nije vredno toga? Sasvim je sigurno da je vredno i ljudi treba to da rade. A što se tiče onih glupana koji onako uzgred izgovaraju rečenice poput: „Kad bi se desilo ono najgore, umro bih zarad Boga” i koji brzopleto nipodaštavaju vlastitu smrt, odriču se života i zloupotrebljavaju svoje telo – kakvi su to ljudi? Da li su ti ljudi buntovni? (Jesu.) To su ljudi koji se najviše bune i stoga ih treba mrzeti i prezirati. Kad je neko u stanju da sasvim opušteno kaže kako bi umro zarad Boga, moglo bi se reći da takva osoba opušteno razmišlja i o samoubistvu, odustajanju od vlastite dužnosti i od naloga koji joj je Bog poverio, kao i o sprečavanju ispunjenja Božjih reči u sebi. Zar nije glupo tako postupati? Možeš ti da se opušteno i rado odričeš života i da pričaš kako želiš da ga žrtvuješ zarad Boga, ali – da li je Bogu potrebna takva žrtva? Ako tvoj život pripada Bogu i ako On u svakom trenutku može da ti ga oduzme, kakva je onda korist od njegovog žrtvovanja zarad Boga? Ako ga ne budeš žrtvovao, a ispostavi se da je on potreban Bogu, hoće li te On lepo zamoliti da mu Ga daš? Hoće li morati da o tome najpre popriča s tobom? Neće morati. Ali, zašto bi Bog uopšte poželeo tvoj život? Kad ti Bog oduzme život, ti više nećeš moći da obavljaš svoju dužnost, a u Božjem planu upravljanja jedna osoba će nedostajati. Da li će On biti srećan i zadovoljan zbog toga? Koga bi to uistinu usrećilo i zadovoljilo? (Sotonu.) Ako se odrekneš života, šta od toga možeš da dobiješ? I šta Bog može da dobije od toga što bi ti oduzeo život? Ako propustiš priliku da budeš spasen, da li je to za Boga dobitak ili gubitak? (Gubitak.) Za Boga to nije dobitak, nego gubitak. Bog ti, kao stvorenom biću, dopušta da imaš život i da zauzmeš mesto stvorenog bića kako bi obavljao dužnost stvorenog bića i kako bi, na osnovu toga, mogao da uđeš u istina-stvarnost, da se pokoriš Bogu, da razumeš Njegove namere i da Ga spoznaš, da slediš Njegovu volju, da sarađuješ s Njim u ostvarenju Njegovog dela za spas čovečanstva i da Ga do samog kraja slediš. To je pravednost i to je vrednost i smisao postojanja tvog života. Ako tvoj život postoji radi toga i ako ti zarad toga zdravo živiš, to je onda nešto najsmislenije i to je, što se Boga tiče, istinska posvećenost i saradnja – a to je ono što Njemu najviše godi. Ono što Bog želi da vidi jeste stvoreno biće koje živi u telu od krvi i mesa i koje, usred Njegove grdnje i suda, odbacuje svoju iskvarenu narav, odbija od sebe gomilu pogrešnih ideja koje mu Sotona usađuje i u stanju je da prihvati Božje istine i zahteve, da se u potpunosti pokori vrhovnoj vlasti Stvoritelja, da ispunjava dužnost koju stvoreno biće treba da ispuni i koje može da postane istinsko stvoreno biće. To je ono što Bog želi da vidi i to je vrednost i smisao postojanja ljudskog života. Prema tome, ni za jedno stvoreno biće smrt nije krajnje odredište. Vrednost i smisao ljudskog života ne ogledaju se u umiranju, nego u tome da čovek živi zarad Boga, da postoji zarad Boga i vlastite dužnosti, da postoji zato da bi ispunjavao dužnosti i obaveze stvorenog bića, da bi sledio Boga i da bi ponizio Sotonu. To je vrednost postojanja stvorenog bića, a ujedno i smisao njegovog života.

Što se tiče Božjih zahteva prema ljudima, način na koji se Bog odnosi prema čovekovom životu i smrti potpuno je različit od onog koji je opisan izrekom „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” u tradicionalnoj kulturi. Sotona konstantno želi da ljudi umiru. Njemu je neugodno da gleda žive ljude, pa stalno smišlja kako da im oduzme život. Kad ljudi od Sotone prihvate pogrešne ideje tradicionalne kulture, sve što žele jeste da žrtvuju svoje živote zarad svoje zemlje i naroda, zarad svoje karijere, ljubavi ili svoje porodice. Neprekidno osećaju prezir prema vlastitom životu, spremni su da umru i polože svoj život bilo gde i bilo kada, a život koji im je Bog dao ne smatraju za nešto najdragocenije i nešto što treba negovati. Pošto su nesposobni da tokom svog života ispunjavaju svoje dužnosti i obaveze, a pritom i dalje poseduju život koji im je Bog dao, oni umesto toga prihvataju Sotonine lažne i đavolske reči, s namerom da čak prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu, spremajući se da u svakom trenutku umru zarad Boga. Činjenica je da, ako zaista umreš, nećeš to učiniti zarad Boga, već zarad Sotone, tako da te Bog neće upamtiti. Jer, jedino živi ljudi mogu da slave Boga i da svedoče o Njemu, samo oni mogu da zauzmu mesto koje im kao stvorenim bićima pripada i da ispune svoju dužnost, te da na taj način iza sebe ne ostave nikakvo kajanje, već da budu sposobni da ponize Sotonu i da posvedoče o čudesnim delima i suverenosti Stvoritelja – to mogu da urade samo dok su živi. A ako nemaš čak ni život, sve to prestaje da postoji. Zar nije tako? (Jeste.) Prema tome, isticanjem izreke o moralnom postupanju, koja kaže „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”, Sotona se nesumnjivo poigrava s ljudskim životom i gazi po njemu. Sotona ne poštuje ljudski život, već se poigrava s njim, navodeći ljude da prihvate ideje poput „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”. Ljudi žive u skladu s takvim idejama, ne paze na svoj život i ne smatraju ga dragocenim, pa se stoga opušteno odriču svog života, te najdragocenije stvari koju Bog daruje ljudima. To je izdajnički i nemoralan čin. Sve dok ne istekne krajnji rok koji ti je Bog odredio, ni u jednom trenutku ne treba olako da pričaš o odricanju od života. Dokle god dišeš, nemoj da odustaješ, ne napuštaj svoju dužnost i ne napuštaj ono što ti je Stvoritelj poverio i što ti je naložio da radiš. Jer, život svakog stvorenog bića postoji isključivo zarad Stvoritelja i zarad Njegove suverenosti, Njegovih orkestracija i uređenja, on postoji i ostvaruje svoju vrednost samo kao svedočanstvo o Stvoritelju i Njegovom delu spasavanja čovečanstva. Kao što vidiš, Božji stav o ljudskom životu potpuno je drugačiji od Sotoninog. Ko, dakle, uistinu neguje ljudski život? (Bog.) Neguje ga jedino Bog, dok sami ljudi ne znaju kako da neguju vlastiti život. Jedino Bog neguje ljudski život. Iako ljudska bića ne zavređuju ljubav i nije ih moguće voleti, iako su puna prljavštine, buntovništva i svakojakih apsurdnih ideja i gledišta koje im usađuje Sotona, iako slede Sotonu i prave idola od njega, do te mere da se čak suprotstavljaju Bogu, ipak, uprkos svemu tome, a budući da ih je Bog stvorio i podario im dah i život, jedino On neguje ljudski život, jedino On voli ljude i jedino On neprekidno brine o čovečanstvu i neguje ga. Bog neguje ljudska bića – ne njihova fizička tela, već njihove živote, jer jedino ljudska bića kojima je Bog podario život mogu na kraju da postanu stvorena bića koja Ga istinski obožavaju i svedoče o Njemu. Bog ima delo, naloge i očekivanja prema ljudima, tim stvorenim bićima. Stoga Bog neguje i čuva njihove živote. To je istina. Razumete li? (Da.) Kad ljudi, dakle, shvate nameru Boga Stvoritelja, zar ne bi trebalo da postoje neka načela u vezi s načinom na koji oni treba da se odnose prema životu svog fizičkog tela i da se bave zakonima i potrebama njegovog opstanka? Na čemu se ta načela zasnivaju? Zasnivaju se na Božjim rečima. Koja su načela njihove primene? U pasivnom smislu, ljudi moraju da napuste najrazličitija pogrešna gledišta koja im je usadio Sotona, da razotkriju i prepoznaju varljivost Sotoninih gledišta – poput izreke „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” – kojima se ljudi zatupljuju, ograničavaju i od kojih trpe štetu, te da takva gledišta napuste; osim toga, ljudi u aktivnom smislu moraju precizno da shvate šta Bog Stvoritelj zahteva od čovečanstva i da Božje reči usvoje kao temelj svega što rade. Na taj način, ljudi će moći da te reči primenjuju pravilno i bez odstupanja i da zaista streme ka istini. Šta je stremljenje ka istini? (Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum.) Ispravno je to sumirati tim rečima.

Danas smo u zajedništvu razgovarali uglavnom o tome kako se treba odnositi prema smrti i kako se treba odnositi prema životu. Sotona gazi, pustoši i odnosi ljudske živote. On ljude zatupljuje i navodi ih na stranputicu tako što im usađuje lažne ideje i gledišta i primorava ih da se prema najdragocenijoj stvari koju imaju – svom životu – ophode s prezirom, te da time prekidaju i uništavaju Božje delo. Recite Mi, kada bi svi ljudi na svetu poželeli da umru i kada bi to mogli opušteno da učine, zar tada društvo ne bi zapalo u haos? Da li bi tada ljudskim bićima bilo teško da postoje i da opstanu? (Bilo bi.) Kakav je, dakle, Božji stav prema ljudskom životu? On ga neguje. Bog neguje i čuva ljudski život. Koji bi put primene ljudi trebalo da zadobiju iz ovih Božjih reči? Tokom svog života, dok još uvek imaju život i dok dišu, što su najdragocenije stvari koje im je Bog dao, ljudi treba pravilno da streme ka istini i da je razumeju i treba da izvršavaju svoju dužnost stvorenog bića u skladu s Božjim zahtevima i načelima, ne ostavljajući iza sebe nikakvo kajanje, kako bi jednoga dana mogli da zauzmu mesto stvorenih bića, da svedoče o Stvoritelju i da Ga obožavaju. Čineći to, oni će svom životu dati vrednost i smisao tako što neće živeti zarad Sotone, već zarad Božje suverenosti, Njegovog dela i Njegovog svedočanstva. Ljudski životi imaju vrednost i smisao onda kad mogu da svedoče o Božjim postignućima i delu. Ne može se, međutim, reći da je ljudski život tada dostigao svoj najslavniji period. Nije potpuno ispravno to reći, zato što to vreme još uvek nije nastupilo. Kad jednom budeš zaista razumeo istinu, kad budeš zadobio istinu i znanje o Bogu i kad budeš mogao da zauzmeš mesto stvorenog bića da bi obožavao Boga i da bi svedočio o Bogu, o suverenosti Stvoritelja, o Njegovim delima i o Njegovoj suštini i identitetu, tada će vrednost tvog života dostići svoj vrhunac i svoj puni obim. Cilj i značaj svega što vam govorim jeste da razumete vrednost i smisao postojanja života i da naučite da se ophodite prema vlastitom životu, kako biste na osnovu toga izabrali put kojim treba da idete. Jedino tako možete biti usklađeni s Božjim namerama.

4. jun 2022. godine