Na prošlom okupljanju, uglavnom smo razgovarali o izreci „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu“ u tradicionalnoj kulturi i detaljno je analizirali. Izreke i teorije tradicionalne kulture, kojima Sotona indoktrinira ljude, nisu tačne, kao što nisu tačne ni sve one zvučne reči kojih se ljudi, pod njegovim uticajem, pridržavaju. Naprotiv, one na njih deluju tako što ih pogrešno usmeravaju, navode ih na stranputicu i ograničavaju njihovo mišljenje. Krajnji cilj vaspitavanja, indoktrinacije i uticaja na mase tim pogrešnim idejama i gledištima tradicionalne kulture jeste da se obezbedi njihovo pokoravanje vrhovnoj vlasti vladajuće klase, pa čak i odano služenje vladarima od strane onih koji vole svoju zemlju i partiju i koji su odlučni da zaštite svoj dom i sačuvaju državu. To u dovoljnoj meri pokazuje da država populariše vaspitavanje tradicionalnom kulturom kako bi se vladarima omogućila lakša kontrola nad ljudima i različitim etničkim grupama i kako bi se dodatno učvrstila stabilnost vladajućeg režima, te harmonija i stabilnost društva pod njihovom kontrolom. Ma koliko da vladajuća klasa propagira, promoviše i popularizuje vaspitavanje tradicionalnom kulturom, izreke o moralnom postupanju su, generalno govoreći, pogrešno usmeravale ljude, navodile ih na stranputicu i ozbiljno remetile njihovu sposobnost da razlikuju istinu od laži, dobro od zla, ispravno od pogrešnog i pozitivne od negativnih stvari. Može se takođe reći da te izreke o moralnom postupanju izvrću crno i belo, mešaju istinu sa lažima i navode javnost na pogrešan put, usled čega ljudi bivaju zavedeni mišljenjima tradicionalne kulture, unutar konteksta u kojem oni ne znaju šta je ispravno a šta pogrešno, šta je istina a šta su laži, koje su stvari pozitivne a koje negativne, niti šta potiče od Boga a šta od Sotone. Zbog načina na koji tradicionalna kultura definiše razne stvari i klasifikuje najrazličitije ljude kao dobre ili loše, ljubazne ili zle, ljudska bića trpe ometanja, bivaju pogrešno usmerena i navedena na stranputicu, a čak su im i misli ograničene raznim izrekama o moralnom postupanju koje zagovara tradicionalna kultura, pa nikako ne mogu da se iz toga ispetljaju. Posledica svega toga jeste da se mnogi ljudi zaklinju na vernost kraljevima đavola, ostaju im slepo privrženi do samog kraja i poštuju datu zakletvu do smrti. Mada takvo stanje traje do naših dana, malo je onih koji su se opametili. Iako danas mnogi ljudi koji veruju u Boga mogu da prepoznaju istinu, ima još mnogo prepreka na putu koji vodi do njenog prihvatanja i sprovođenja u delo. Može se reći da te prepreke uglavnom dolaze od ideja i gledišta tradicionalne kulture, koje su odavno pustile korenje u ljudskim srcima. Ljudi su prvo njih naučili, a one su još uvek dominantne i već kontrolišu ljudske misli, usled čega nastaju mnoge prepreke i veliki otpor ljudi prema prihvatanju istine i pokoravanju Božjem delu. To je jedan od aspekata. Drugi aspekt sastoji se u tome da ljudi imaju iskvarene naravi, što je delom uzrokovano načinom na koji tradicionalna kultura kvari ljude i navodi ih na stranputicu. Tradicionalna kultura je ometala i snažno uticala na ljudska gledišta o tome kako treba odmeravati dobro i zlo, istinu i laž, pa ljudi zbog toga imaju mnoge pogrešne predstave, ideje i gledišta. Ovo je dovelo do toga da su ljudi nesposobni da pozitivno razumeju stvari koje su pozitivne, lepe i dobre, da dokuče zakone svega što je Bog stvorio i činjenicu da Bog nad svim tim vlada. Umesto toga, ljudi su puni predstava i svakojakih nejasnih i nerealnih ideja. Sve su to posledice raznih ideja koje ljudima usađuje Sotona. Gledano iz drugačije perspektive, sve te izreke o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi zapravo su lažne izreke koje kvare ljudsko mišljenje, ometaju njihove umove i nanose štetu njihovim normalnim misaonim procesima, čime snažno remete njihovo prihvatanje pozitivnih stvari i istine, a takođe ozbiljno utiču na čistotu ljudskog shvatanja i razumevanja zakona i pravila svega što je Bog stvorio.

U izvesnom smislu, razne izreke o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi poremetile su ispravan način razmišljanja kojim ljudi razlikuju ispravno od pogrešnog, a ujedno su narušile i njihovu slobodnu volju. Osim toga, prihvativši razne izreke o moralnom postupanju, ljudska bića su postala licemerna i lažna. Ljudi se dobro pretvaraju – čak do te mere da jelene nazivaju konjima, izvrću crno i belo, a prema negativnim, ružnim i zlim stvarima odnose se kao prema nečemu što je pozitivno, lepo i dobro, i obratno – i već su dostigli stadijum poštovanja prema zlu. U celom ljudskom društvu, bez obzira o kom se periodu ili dinastiji radi, ono što ljudi zagovaraju i poštuju u osnovi su te izreke o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi. Pod snažnim uticajem izreka o moralnom postupanju, odnosno pod sve dubljom i temeljnijom indoktrinacijom tim izrekama o moralnom postupanju iz tradicionalne kulture, ljudi te izreke nesvesno usvajaju kao svoj kapital i kao zakone egzistencije. Oni ih naprosto oberučke prihvataju bez razmatranja i tretiraju ih kao pozitivne stvari, kao vodeću ideologiju i kao kriterijume po kojima treba da se ophode prema drugima, da posmatraju druge ljude i stvari, ponašaju se i deluju. Prema tim izrekama se odnose kao prema vrhovnim zakonima snalaženja u društvu, dostizanja slave i prestiža ili sticanja visokog mišljenja i poštovanja od strane drugih ljudi. Uzmite bilo koju grupu ljudi unutar bilo kog društva ili nacije, u bilo kom periodu – osobe koje oni cene, poštuju i proglašavaju za najbolje primerke ljudske rase nisu ništa drugo do ono što ljudi nazivaju moralnim uzorima. Ma kakvim životom da te osobe žive iza kulisa, ma kakve namere i motivi da stoje iza njihovih postupaka i ma kakva da je njihova ljudskost-suština, ma kako da se one zaista ponašaju i odnose prema drugima i ma kakva da je njihova suština dok se skrivaju ispod ogrtača lepog i dobrog moralnog postupanja, te stvari nikoga ne zanimaju i niko ni ne pokušava da ih dublje istraži. Dokle god su odani i patriotski nastrojeni i dokle god pokazuju vernost prema vladarima, ljudi od njih prave idole i pevaju im hvalospeve, pa se čak i ugledaju na njih kao na heroje, zato što spolja vidljivo moralno postupanje neke osobe svi uzimaju kao osnovu za odmeravanje da li je ta osoba ljubazna ili zla, dobra ili loša, kao i za odmeravanje njenog ugleda. Mada su u Bibliji jasno dokumentovane priče o jednom broju drevnih mudraca i svetaca, poput Noja, Avrȃma, Mojsija, Jova i Petra, kao i priče o mnogim prorocima i tome slično, i mada su te priče mnogim ljudima poznate, još uvek ne postoji nijedna zemlja, nacija, ni grupa ljudi koja bi, bilo u društvu, širom nacije ili među ljudima, široko promovisala ljudskost i moralni karakter tih drevnih svetaca i mudraca, koja bi na njihovom primeru pokazivala kako treba obožavati Boga ili čak promovisala bogobojažljivost srca koju su oni razotkrivali. To ne radi ni jedna jedina zemlja, nacija, niti ijedna grupa ljudi. Čak ni zemlje u kojima je hrišćanstvo državna religija, kao ni zemlje sa pretežno religioznim stanovništvom, još uvek ne poštuju, niti ljudima skreću pažnju na humani karakter tih drevnih svetaca i mudraca, kao ni na njihove priče o bogobojažljivosti i pokornosti prema Bogu koje su zabeležene u Bibliji. Na koji problem to ukazuje? Iskvareno čovečanstvo se do te mere sunovratilo da ljudi osećaju odbojnost prema istini i prema pozitivnim stvarima, dok s druge strane poštuju zlo. Da Bog nije lično govorio i radio među ljudima, da im nije jasno rekao šta je pozitivno a šta negativno, šta je ispravno a šta pogrešno, šta je lepo i dobro a šta ružno, i tako dalje, čovečanstvo ne bi nikada moglo da razlikuje dobro od zla, niti bi pozitivne stvari moglo da razlikuje od negativnih. Od samog nastanka ljudske rase, pa čak i tokom razvoja čovečanstva, ta dela, kao i istorijski zapisi o pojavama Boga i o Njegovom delu, prenosili su se do dan-danas u nekim zemljama i unutar nekih etničkih grupa u Evropi i na američkom kontinentu. Uprkos tome, ljudi još uvek ne mogu da razlikuju pozitivne od negativnih stvari, kao ni ono što je lepo i dobro od onog što je ružno i zlo. Osim što su nesposobni da te stvari razlikuju, ljudi takođe aktivno i svojevoljno prihvataju najrazličitije Sotonine tvrdnje, poput izreka o moralnom postupanju, kao i Sotonine pogrešne definicije i koncepte o raznim ljudima, događajima i stvarima. Šta nam to pokazuje? Da li to možda pokazuje kako ljudi naprosto nemaju instinkt da samostalno prihvate pozitivne stvari, kao ni instinkt da razlikuju pozitivne od negativnih stvari, dobro od zla, ispravno od pogrešnog, istinu od laži? (Da.) Među ljudima istovremeno preovlađuju dve vrste stvari, pri čemu jedne potiču od Sotone, a druge od Boga. Na kraju, međutim, u čitavom ljudskom društvu i tokom celokupne istorije razvoja čovečanstva, reči koje je Bog izgovorio i sve one pozitivne stvari koje ljudima razjašnjava i kojima ih podučava ne mogu da budu poštovane od čitave ljudske rase, ne mogu da postanu čak ni preovlađujuća tema među ljudima, ne mogu da izazovu u njima ispravne misli, niti da ih usmere ka tome da normalno žive među svim ostalim Božjim stvorenjima. Ljudi nesvesno egzistiraju prema smernicama iz raznih Sotoninih opaski, ideja i koncepata, i žive na osnovu smernica izvedenih iz tih pogrešnih gledišta. Dok žive na takav način, oni to ne rade pasivno, već aktivno. Uprkos svemu što je Bog učinio, uprkos Njegovim postignućima u vezi sa stvaranjem i vladavinom nad svim stvorenjima i uprkos mnogim rečima koje je Božje delo ostavilo iza sebe u nekim zemljama, kao i definicijama o raznim ljudima, događajima i stvarima koje se prenose do današnjeg dana, ljudska bića i dalje nesvesno žive pod uticajem raznih ideja i gledišta koje im Sotona usađuje. Sve te razne ideje i gledišta koje im usađuje i koje zagovara Sotona predstavljaju preovlađujuće ideje i gledišta u celom ljudskom društvu, pa čak i u zemljama gde je hrišćanstvo široko rasprostranjeno. Nasuprot tome, ma koliko da je pozitivnih izjava, pozitivnih ideja i gledišta i pozitivnih definicija ljudi, događaja i stvari Bog ostavio u amanet čovečanstvu obavljajući Svoje delo, sve te stvari egzistiraju samo u nekim zabitima ili, što je još gore, samo u veoma malom broju pripadnika manjinskih etničkih grupa i zadržavaju se na usnama nekih ljudi, ali ne mogu da od čovečanstva budu aktivno prihvaćene kao nešto pozitivno, nešto što će ljude usmeravati i voditi kroz život. Na osnovu poređenja te dve vrste stvari i sudeći po različitim stavovima ljudi prema negativnim stvarima koje potiču od Sotone i raznim pozitivnim stvarima koje potiču od Boga, očigledno je da je čitava ljudska rasa u rukama tog zlotvora. To je činjenica koja se može sa sigurnošću potvrditi. Primarno značenje te činjenice jeste da su ljudske misli, njihov način razmišljanja i ophođenja prema ljudima, događajima i stvarima kontrolisani, poljuljani i izmanipulisani, pa čak i ograničeni raznim Sotoninim idejama i gledištima. Kroz celokupnu istoriju ljudskog razvoja, bez obzira na etapu ili period – bilo da je reč o relativno nazadnoj epohi ili o današnjoj epohi ekonomske razvijenosti – i bez obzira o kom se regionu, nacionalnost ili grupi ljudi radi, načini i temelji postojanja čovečanstva, kao i stavovi u vezi sa ophođenjem prema ljudima događajima i stvarima, u celosti su zasnovani na raznim idejama koje ljudima usađuje Sotona, umesto na Božjim rečima. To je veoma žalosno. Bog dolazi da obavi Svoje delo i da spase čovečanstvo u situaciji kada su ljudi tako duboko iskvareni od strane Sotone i kada su njihove misli i stanovišta, načini na koje posmatraju svakovrsne ljude, događaje i stvari, kao i njihov način života i ophođenja sa svetom, u potpunosti ograničeni idejama Sotone. Možete zamisliti koliko je naporno i teško u takvom kontekstu obavljati Božje delo spasavanja čovečanstva. O kakvom se kontekstu radi? Kontekst u kojem Bog dolazi da obavi Svoje delo jeste kontekst u kojem su čovekovo srce i um već odavno potpuno prožeti i ograničeni sotonskim filozofijama i otrovom. On ne dolazi da Svoje delo obavi u kontekstu u kojem ljudi nemaju nikakvih ideologija ni gledišta u vezi s ljudima, događajima i stvarima, nego u kontekstu u kojem su ljudi već oformili svoj način gledanja na razne ljude, događaje i stvari, i u kojem je Sotona ozbiljno naveo na stranputicu i pogrešno usmerio te njihove načine gledanja, razmišljanja i življenja. Drugim rečima, to znači da Bog dolazi da obavi Svoje delo i da spase čovečanstvo u kontekstu u kojem su ljudi u celosti prihvatili Sotonine ideje i gledišta i u kojem su ispunjeni, prožeti, sputani i kontrolisani sotonskim idejama. Eto kakvi su ljudi koje Bog spasava, što samo pokazuje koliko je Njegovo delo teško. Bog želi da takvi ljudi, koji su prožeti i ograničeni sotonskim idejama, iznova prepoznaju i počnu da razlikuju pozitivne od negativnih stvari, lepotu od ružnoće, ispravno od pogrešnog i istinu od zlih zabluda, te da konačno dostignu tačku u kojoj će moći da iz dna duše omrznu i odbace sve te ideje i zablude koje je im je Sotona usadio i da ujedno prihvate sva ona ispravna gledišta i ispravne načine života koji potiču od Boga. To je konkretno značenje Božjeg spasavanja čovečanstva.

Bez obzira u kom se periodu ljudskosti društvo nalazi i koju je fazu razvoja dostiglo i bez obzira na metod vladavine njegovih vladara – bilo da je reč o diktatorskom feudalnom ili o demokratskom društvenom sistemu – ništa od toga ne može da promeni činjenicu da su u ljudskom društvu rasprostranjene razne ideološke teorije i izreke o moralnom postupanju koje zagovara Sotona. Počev od feudalnog, pa sve do savremenog društva, uprkos tome što se obim, vodeća načela i režimi vladavine uvek iznova menjaju, kao što se neprekidno menja i broj raznih etničkih grupa, rasa i različitih verskih zajednica, otrov koji proizvode razne izreke u tradicionalnoj kulturi koje Sotona usađuje ljudima još uvek je rasprostranjen i sve se više širi, pušta korenje duboko u ljudske misli i u najskrivenije dubine njihove duše, kontroliše njihove načine egzistencije i zastranjuje im misli i gledišta o ljudima, događajima i stvarima. Naravno, taj otrov takođe snažno utiče na stavove ljudi prema Bogu i ozbiljno nagriza njihovu volju i čežnju za prihvatanjem istine i spasenja od strane Stvoritelja. Prema tome, reprezentativne izreke o moralnom postupanju, koje proizlaze iz tradicionalne kulture, oduvek su kontrolisale ljudsko mišljenje u čitavoj ljudskoj rasi, a njihova uloga i dominantan položaj među ljudima nisu se menjali ni u jednom periodu i ni u jednom društvenom kontekstu. Ma u kom periodu da neki vladar vlada, bilo da je marljiv ili zaostao i bilo da koristi demokratski ili diktatorski način vladavine, ništa od toga ne može da zaustavi ni da iskoreni skretanje na stranputicu i kontrolu koju nad ljudskim bićima imaju ideje i gledišta tradicionalne kulture. Bez obzira na istorijski period i etničku grupu, kao i na to koliko se ljudska vera promenila ili napredovala, bez obzira na to koliko su ljudska bića napredovala i promenila se u smislu svog razmišljanja o životu i društvenim trendovima, uticaj koji izreke o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi imaju na ljudsko mišljenje nije se nikada menjao, a njihov uticaj na ljude nikada nije gubio na snazi. S te tačke gledišta, izreke o moralnom postupanju suviše su duboko ograničile ljudsko mišljenje, ozbiljno su uticale ne samo na odnose između ljudskih bića, nego i na stavove ljudi prema istini, ozbiljno su uticale i nanele štetu odnosu između stvorenih ljudskih bića i Stvoritelja. Može se, naravno, reći i da Sotona koristi ideje tradicionalne kulture da bi zaveo, naveo na stranputicu i ograničio ljudsku rasu koju je Bog stvorio i da bi ljudska bića preoteo od Boga. Što se ideje o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi više šire među ljudima i što se dublje ukorenjuju u njihovom srcu, to će se ljudi sve više udaljavati od Boga i sve će manje moći da se nadaju spasenju. Razmislite malo – pre no što ih je zmija zavela da okuse plodove s drveta poznanja dobra i zla, Adam i Eva su verovali da je Bog Jahve njihov Gospod i njihov Otac. Ali, kad je zmija zavela Evu, rekavši joj: „Zar vam je Bog zaista rekao da ne jedete plodove sa svakog drveta u vrtu?“ (1. Mojsijeva 3:1) i „Možda nećete umreti. Bog, naime, dobro zna da će vam se, kad okusite s njega plodove, otvoriti oči, pa ćete i vi, kao Bog, spoznati dobro i zlo“ (1. Mojsijeva 3:4-5), Adam i Eva su popustili pred zmijinim zavođenjem, nakon čega se njihov odnos s Bogom brzo promenio. Do kakve promene je došlo? Oni pred Boga nisu više izlazili goli, nego su gledali čime da se pokriju i sakriju, izbegavajući svetlost Božjeg prisustva; kad je Bog krenuo da ih traži, sakrili su se od Njega i nisu više hteli da pričaju s Njim oči u oči kao ranije. Do ove promene u odnosu Adama i Eve prema Bogu nije došlo zato što su oni okusili plodove s drveta poznanja dobra i zla, nego zato što su reči koje je izgovorila zmija – to jest, Sotona – ljudima usadile pogrešnu vrstu mišljenja, što su ih zavele i pogrešno usmerile ka sumnji u Boga, udaljavanju od Boga i skrivanju od Njega. Ljudi, dakle, nisu više hteli da svetlost Božjeg prisustva vide direktno, niti su hteli da pred Njega izađu potpuno otkriveni, pa je između ljudi i Boga nastalo otuđenje. Zbog čega je do tog otuđenja došlo? Ne zato što se okruženje promenilo, niti zbog protoka vremena, već zbog toga što su se promenila ljudska srca. Kako su se ljudska srca promenila? Inicijativa za tu promenu nije potekla od samih ljudi. Umesto toga, do te promene je došlo zbog onoga što je zmija izgovorila, a što je posejalo razdor u ljudski odnos sa Bogom, što je ljude otuđilo od Boga i navelo ih da izbegavaju svetlost Božjeg prisustva, da se klone Njegove nege i da posumnjaju u Njegove reči. Kakve su bile posledice takve promene? Ljudi više nisu bili isti kao ranije, njihova srca i misli nisu više bili tako čisti i oni Boga više nisu posmatrali kao Boga i kao Onoga koji im je najbliži, već su sumnjali u Njega i plašili Ga se, pa su se stoga udaljili od Njega i razvili mentalitet zbog kojeg su hteli da se kriju i da se drže podalje od Njega, što je označilo početak sunovrata čovečanstva. Početak sunovrata čovečanstva ponikao je iz reči koje je izgovorio Sotona, iz reči koje su bile otrovne, zavodljive i koje su ljude povele pogrešnim putem. Zbog misli koje su im tim rečima bile usađene, u ljudima se rodila sumnja, nerazumevanje i nepoverenje prema Bogu, tako da su se u toj meri otuđili od Njega da ne samo što nisu više bili spremni da se suoče s Bogom, već su hteli i da se kriju od Njega i čak su prestali da veruju u to što On govori. Šta je Bog rekao na to? Bog je rekao: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti“ (1. Mojsijeva 2:16-17). Nasuprot tome, Sotona je rekao da ljudi koji jedu plodove s drveta poznanja dobra i zla ne moraju nužno umreti. Zbog ovih reči, kojima ih je Sotona naveo na stranputicu, ljudi su počeli da sumnjaju i da poriču Božje reči; to jest, u srcu su im se izlegla mišljenja o Bogu, pa više nisu bila tako čista kao ranije. Zbog tih svojih mišljenja i sumnji, ljudi više nisu verovali Božjim rečima, prestali su da veruju da Bog jeste Stvoritelj i da između ljudi i Boga postoji neizbežan odnos, pa su čak prestali da veruju i u to da Bog može da brine o njima i da ih zaštiti. Od trenutka kad su prestali da veruju u te stvari, ljudi više nisu bili spremni da prihvate Božju negu i zaštitu, kao što, naravno, nisu više hteli da prihvate nijednu reč iz Božjih usta. Sunovrat čovečanstva započeo je kao rezultat zavodljivih Sotoninih reči i pokrenut je idejom i gledištem koje je ljudima usadio Sotona. Naravno, početak sunovrata je takođe posledica zavođenja ljudi, njihovog pogrešnog usmeravanja i navođenja na stranputicu od strane Sotone. Ta ideja i gledište, koje im je Sotona usadio, naveli su ljude da prestanu da veruju u Boga i Njegove reči, kao i da posumnjaju u Boga, pogrešno Ga razumeju i postanu nepoverljivi prema Njemu, da se kriju i udaljavaju od Njega, da poriču ono što Bog govori, kao i sȃm Njegov identitet, pa čak i činjenicu da ljudi potiču od Boga. Eto kako Sotona zavodi i kvari ljude korak po korak, ometajući i narušavajući njihov odnos sa Bogom i ujedno ih sprečavajući da stupe pred Boga i da prihvate sve reči iz Njegovih usta. Sotona neprekidno ometa spremnost ljudi da traže istinu i da prihvate Božje reči. Pošto su ljudi nemoćni da se odupru raznim Sotoninim opaskama, one ih nesvesno prožimaju i nagrizaju, sve dok se ljudi konačno ne degenerišu do te mere da postanu Božji neprijatelji i antagonisti. To je, u osnovi, uticaj i to je šteta koju čovečanstvu nanose izreke o moralnom postupanju. Naravno, dok u zajedništvu razgovaramo o ovim stvarima, mi ih takođe detaljno, iz korena analiziramo, kako bi ljudi mogli temeljno da razumeju način na koji Sotona kvari čovečanstvo, kao i metode koje tom prilikom koristi. Glavna taktika koju Sotona koristi dok kvari ljude jeste da se usmeri na njihove misli i gledišta, da uništi njihov odnos sa Bogom i da ih postepeno, korak po korak, udalji od Boga. Na početku, kad su čuli Božje reči, ljudi su verovali da su one ispravne i hteli su da rade i da postupaju u skladu s njima. Upravo u toj situaciji, Sotona je iskoristio najraznovrsnije ideje i reči kako bi pomoću njih, malo po malo, nagrizao i dezintegrisao taj jedini tračak ljudske vere, rešenosti i težnje, kao i onih nekoliko, jedva pozitivnih stvari i želja kojih su se držali, zamenjujući ih svojim vlastitim izrekama i svojim definicijama, mišljenjima i predstavama o raznim stvarima. Na taj način, ljudi su nesvesno kontrolisani Sotoninim idejama i postaju njegovi zatočenici i robovi. Zar nije tako? (Jeste.) Za čitavu istoriju čovečanstva važi da, što ljudi dublje i konkretnije prihvataju Sotonine ideje, to odnos između čovečanstva i Boga postaje sve udaljeniji, a poruka da su „ljudi stvorena bića i da je Bog Stvoritelj“ postaje im sve više strana, tako da sve manji broj ljudi priznaje tu poruku i veruje u nju. Umesto toga, ljudi ovu poruku smatraju za mit i legendu, za nepostojeću činjenicu i zlu zabludu, dok je pojedini ljudi u savremenom društvu čak osuđuju kao jeres. Mora se reći da je sve to rezultat i posledica delovanja raznih Sotoninih zlih zabluda, koje su široko rasprostranjene među ljudima. Takođe se mora reći da je, kroz čitavu istoriju ljudskog razvoja, pod izgovorom da time zapravo čini nešto pozitivno, odnosno da ljude podučava, da reguliše njihove reči i postupke i tome slično, Sotona ljude korak po korak povlačio u ponor greha i smrti, odvodeći ih daleko od svetlosti Božjeg prisustva, daleko od Njegove nege i zaštite i daleko od Njegovog spasenja. Mada su u biblijskom Starom zavetu zabeležene priče o Božjim glasnicima koji dolaze da pričaju s ljudima i da žive među njima, takve stvari su prestale da postoje tokom poslednjih 2000 godina. Razlog za to leži u činjenici da u čitavoj ljudskoj rasi nema više nikoga ko bi nalikovao drevnim svecima i mudracima koji su zabeleženi u Bibliji – kao što su, recimo, Noje, Avrȃm, Mojsije, Jov ili Petar – te da je cela ljudska rasa prožeta i sputana Sotoninim idejama i opaskama. U tome je sva istina.

Ono o čemu smo upravo razgovarali predstavlja jedan aspekt suštine izreka o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi, koji ujedno označava, dokazuje i simbolizuje kvarenje ljudi od strane Sotone. Gledano sa stanovišta suštine ovih problema, sva ljudska bića, bez izuzetka – bilo da su mala deca ili stariji seniori i bez obzira na to kojoj društvenoj klasi pripadaju i kakvo im je socijalno poreklo – ograničena su raznim Sotoninim opaskama, čak i bez razlike na njihovu dubinu, tako da u celosti žive unutar režima postojanja koji je prožet sotonskim idejama. Šta je, naravno, neosporna činjenica? To je činjenica da Sotona kvari ljude. Pritom on ne kvari njihove unutrašnje organe, već njihove misli. Usled kvarenja ljudskih misli, čitavo čovečanstvo se okreće protiv Boga, tako da ljudska bića koja je On stvorio ne mogu da Ga obožavaju, nego koriste najrazličitije Sotonine ideje i gledišta da bi se bunili protiv Boga, da bi mu se oprali, da bi Ga izdali i odbacili. To je Sotonina ambicija i lukava spletka, to je, naravno, njegovo pravo lice i to je način na koji Sotona kvari ljudski rod. Pa ipak, bez obzira na to koliko je hiljada godina Sotona kvario ljude i koliko činjenica ukazuje na to da Sotona ljude kvari, ma koliko da su razne ideje i gledišta kojima ih on kvari iskrivljene i apsurdne i ma koliko da su ljudske misli duboko ograničene njima – jednom rečju, bez obzira na sve to, pa čak i ako ljudi žive u jednom takvom kontekstu, kad Bog dođe da obavi Svoje delo spasavanja ljudi i kad izrazi istinu, On i dalje može da ih otrgne iz vlasti Sotone i još uvek može da ih osvoji. Osim toga, Bog naravno još uvek može da natera ljude da u Njegovoj grdnji i sudu razumeju istinu, da spoznaju suštinu i istinu o vlastitoj iskvarenosti, da odbace svoje sotonske naravi, da Mu se pokore, da Ga se boje i da se klone zla. To je krajnji rezultat koji će neminovno biti postignut, a to je ujedno i trend koji će dovesti do toga da se Božji plan upravljanja od 6000 godina zasigurno ostvari, kao i do toga da se Bog, u svoj Svojoj slavi, pojavi u svim zemljama i pred svim narodima. Baš kao što Božje reči kažu: „Bog misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno.“ Ta rečenica je istinita. Verujete li u to? (Verujemo.) To je činjenica koja će se zasigurno obistiniti. Zato što poslednja etapa Božjeg dela jeste delo koje ljude snabdeva istinom i životom. U kratkom intervalu od jedva nešto više od trideset godina, značajan broj ljudi je stupio pred Boga koji ih je osvojio, tako da Ga oni sada slede s nepokolebljivom odlučnošću. Ljudi ne žele da imaju nikakve koristi od Sotone, spremni su da prihvate Božju grdnju i sud, kao i Njegovo spasenje, i spremni su da, kao stvorena bića, ponovo zauzmu svoje mesto i da prihvate suverenost i uređenja Stvoritelja. Zar to nije znak da se Božji plan ostvaruje? (Jeste.) To je ustanovljena činjenica i to je ujedno činjenica koja se već ostvarila, a to je, naravno, i nešto što se već dogodilo i što se i sada dešava. Ma koliko da Sotona kvari ljude i ma koje metode da pritom koristi, Bog će uvek naći načina da ljude ponovno otrgne iz vlasti Sotone, da ih spase, da ih vrati Sebi i da tako obnovi odnos između ljudi i njihovog Stvoritelja. To je Božja svemoć i Božji autoritet i, verovali ili ne, taj će dan, pre ili kasnije, sigurno doći.

Na prošlom okupljanju, razgovarali smo o izreci o moralnom postupanju koja kaže „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu“ i tom prilikom posvetili izvesno vreme detaljnoj analizi i razotkrivanju zahteva, izraza, ideja i gledišta koje ta izreka nosi u sebi, tako da su ljudi u određenoj meri razumeli njenu suštinu. Naravno, kada je reč o temama koje se dotiču tog aspekta, takođe smo razgovarali o tome koja je tačno Božja namera, kakav je Njegov stav, koje su istine time obuhvaćene i kako ljudi treba da gledaju na smrt. Pošto ljudi shvate istinu i Božju nameru, kad god se nakon toga suoče s takvim stvarima, oni te probleme treba da posmatraju u skladu s Božjim rečima i da ih rešavaju u skladu sa istinom, kako bi mogli da udovolje Božjim zahtevima. Nadalje, izreka o moralnom postupanju koju smo prošli put pomenuli – „Svilene bube u proleće tkaju dok ne umru, a sveće gore sve dok im suze ne presuše“ – suviše je površna i pripada području mišljenja koje je previše vulgarno, tako da ne zavređuje da je detaljnije analiziramo. Za razliku od nje, izreka o moralnom postupanju o kojoj ćemo sledeći put razgovarati i koja kaže: „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, zaista zavređuje detaljniju analizu. Detaljnu analizu, naime, zavređuju stvari koje zauzimaju određeno mesto u ljudskim mislima i predstavama. Tokom nekog konkretnog perioda, one će uticati na mišljenje ljudi, na njihov način egzistencije, na put kojim idu i, naravno, na odluke koje donose. To je posledica koju Sotona postiže zloupotrebom tradicionalne kulture u svrhu kvarenja čovečanstva. Izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ zauzima određeno mesto u srcima i glavama ljudi, što zapravo znači da ova izreka ukazuje na probleme naročito reprezentativne vrste. U presudno važnim trenucima za sudbinu zemlje, ljudi će na osnovu te izreke donositi odluke, a ona će sputavati i ograničavati njihovo mišljenje i normalan misaoni proces. Prema tome, ovakve ideje i gledišta vredi detaljno analizirati. U poređenju sa izrekama koje smo ranije pominjali – poput „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep“, „Za prijatelja bih i metak primio“, „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću“, „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode“, „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu“ i tome slično – merilo moralnog postupanja koje je sadržano u izreci „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ pripada višoj oblasti Sotoninog sveta. Izreke o moralnom postupanju koje smo ranije detaljno analizirali odnose se na jedan tip osobe ili na jednu vrstu manje bitnih događaja u životu, što znači da su sve one ograničenog obima, dok ova poslednja izreka pokriva znatno širu oblast. Ona se ne bavi stvarima iz oblasti „manjeg ja“, već se pre dotiče jednog broja problema i stvari koji imaju veze sa „većim ja“. To znači da ona zauzima centralno mesto u ljudskom srcu i stoga se mora detaljno analizirati, da bi se ustanovilo da li ona tu uopšte treba da zauzme određeno mesto i da bi se utvrdilo kako da ljudi tu izreku o moralnom postupanju posmatraju na način koji je u skladu sa istinom.

Izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ prisiljava ljude da budu svesni svoje odgovornosti za sudbinu zemlje i sugeriše im da svi treba da budu za to odgovorni. Ako ispunjavaš svoje obaveze u vezi sa sudbinom zemlje, država će te nagraditi visokim počastima i ljudi će te smatrati osobom plemenitog karaktera; u suprotnom, ako te sudbina zemlje ne zanima, ako stojiš skrštenih ruku dok tvoja zemlja posrće i ako to ne smatraš pitanjem od velikog značaja ili ti je to smešno, smatraće se da ti uopšte ne ispunjavaš svoje obaveze. Ako ne ispunjavaš svoje dužnosti i obaveze onda kad si potreban svojoj zemlji, to znači da ne vrediš mnogo i da si ti zapravo jedna beznačajna osoba. Takvi ljudi bivaju skrajnuti i omrznuti u društvu, a vršnjaci ih gledaju prezrivo i s visine. Po mišljenju svih stanovnika svake suverene države, izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ je izreka koja kod ljudi nailazi na odobravanje, izreka koju ljudi mogu da prihvate, pa čak i izreka koju čovečanstvo poštuje. To je ujedno ideja koju čovečanstvo smatra plemenitom. Osoba koja je u stanju da brine i da se interesuje za sudbinu svoje otadžbine i koja ima dubok osećaj odgovornosti u vezi s tim, spada u osobe više pravednosti. Ljudi koji brinu i interesuju se za vlastitu porodicu imaju nižu pravednost, dok oni koji su zabrinuti za sudbinu zemlje spadaju u osobe sa duhom više pravednosti, pa bi stoga vladari i čitav narod trebalo da takve osobe veličaju više nego sve ostale. Ukratko, nesporno je da su ideje poput ove priznate kao nešto što za ljude ima pozitivan značaj i što služi pozitivnom usmeravanju čovečanstva, a ujedno su, naravno, priznate i kao pozitivne stvari. Da li i vi razmišljate na isti način? (Da.) Normalno je da tako razmišljate. To znači da se vaše mišljenje ne razlikuje od mišljenja normalnih ljudi i da vi zaista jeste obični ljudi. Obični ljudi mogu da prihvate popularne ideje i sve te razne, takozvane pozitivne, proaktivne, optimistične i plemenite ideje i opaske, koje do njih dolaze od ostatka čovečanstva. To su normalni ljudi. Da li, međutim, ideje koje obični ljudi prihvataju i poštuju moraju da budu pozitivne? (Ne.) U teoretskom smislu, one nisu pozitivne, zato što su u neskladu sa istinom, zato što ne dolaze od Boga i zato što Bog takve ideje ne saopštava ljudima, niti ih njima podučava. Šta su zapravo činjenice? Kako bi ovo pitanje trebalo objasniti? Sada ću vam to detaljno obrazložiti, a kada budem završio, znaćete zbog čega izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ nije pozitivna stvar. Pre no što vam saopštim odgovor, najpre malo razmislite o izreci „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“: da li je ona zaista pozitivna? Je l’ pogrešno tražiti od ljudi da vole svoju zemlju? Neki ljudi kažu: „Od sudbine otadžbine zavisi naš opstanak, naša sreća i naša budućnost. Zar Bog ne nalaže ljudima da budu savesni prema roditeljima, da dobro vaspitavaju svoju decu i da ispunjavaju svoje društvene obaveze? Šta je onda loše u tome što ispunjavamo nekoliko obaveza prema svojoj zemlji? Zar to nije nešto pozitivno? Mada ona ne doseže do nivoa istine, mora da se radi o ispravnoj ideji, zar ne?“ Što se ljudi tiče, navedeni razlozi su potpuno valjani, zar ne? Ljudi koriste takve tvrdnje, takve razloge, pa čak i takva opravdanja, kao argumente za ispravnost izreke „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Da li je, dakle, ova izreka zaista ispravna ili nije? Ako je ispravna, šta je u vezi s njom ispravno? Ako je pogrešna, šta je u njoj pogrešno? Ako možete jasno da odgovorite na ta dva pitanja, vi ćete zaista razumeti ovaj aspekt istine. Ima i ljudi koji kažu: „Izreka ’Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje’ nije tačna. Državom vladaju vladari i njome upravljaju politički sistemi. Kad god je u pitanju politika, to ne spada u našu odgovornost, zato što se Bog ne meša u ljudsku politiku. Stoga ni mi nismo politički angažovani, tako da nas ova izreka uopšte ne dotiče; ništa od onoga što se odnosi na politiku nema nikakve veze s nama. Ko god se politički angažuje i ko voli politiku, taj je i odgovoran za sudbinu zemlje. Mi tu izreku ne prihvatamo i ona, s naše tačke gledišta, nije pozitivna stvar.“ Da li je ovo objašnjenje ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Zašto je pogrešno? U teoriji, vi znate da to objašnjenje ne pije vodu, da se ne bavi osnovnim uzrokom problema i da ne može u dovoljnoj meri da razjasni suštinu problema. Radi se o čisto teorijskom objašnjenju koje, međutim, ne razjašnjava suštinu tog pitanja. Ma o kakvom objašnjenju da se radi, dokle god ono ne uspeva da dotakne konkretnu suštinu ovog problema, to nije pravo objašnjenje, nije tačan odgovor i nije istina. Šta je, dakle, pogrešno u vezi sa izrekom „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“? Na koju se istinu ovo pitanje odnosi? Istina se, u ovom pogledu, ne može potpuno razjasniti jednom ili dvema rečenicama. Biće potrebno puno objašnjavati da biste razumeli istinu koja je u tome sadržana. Stoga, hajde da o tome porazgovaramo koristeći jednostavne reči.

Na koji bi način trebalo posmatrati i sagledavati izreku „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“? Da li je to neka pozitivna stvar? Da bismo tu izreku objasnili, hajde da najpre razmotrimo šta je država. Šta se u ljudskom umu podrazumeva pod konceptom države? Da li se koncept države sastoji u tome da je ona veoma velika? Sa teorijske tačke gledišta, država je prostrana teritorija koja obuhvata sva domaćinstva kojima vlada jedan te isti vladar i kojima upravlja jedan te isti društveni sistem. Drugim rečima, državu čini veliki broj domaćinstava. Da li društvo ovako definiše državu? (Da.) Samo dok postoje mala domaćinstva može postojati i jedno veliko domaćinstvo, a to veliko domaćinstvo označava državu – tako glasi definicija države. Da li je ova definicija prihvatljiva? Da li se u sebi identifikujete s njom? Prema čijem je ukusu i interesima ta definicija skrojena? (Prema ukusu i interesima vladara.) Tako je, ona pre svega treba da bude skrojena po ukusu vladara. Zato što oni, stavljanjem svih domaćinstava pod svoju vrhovnu vlast, stiču moć. Dakle, što se vladara tiče, pomenuta definicija je valjana i oni se s njom identifikuju. Bez obzira na to kako vladari definišu državu, svaki običan čovek oseća da između države i svakog pojedinca koji u njoj živi postoji određeni jaz. Za običan narod, to jest, za pojedinačne ljude u svakoj zemlji, njihova definicija države potpuno je drugačija od definicije koju zastupaju vladari, odnosno vladajuća klasa. Način na koji vladajuća klasa definiše državu zasnovan je na njihovoj vrhovnoj vlasti i njihovim interesima. Oni su na visokim položajima, pa koriste svoju uzvišenu osmatračnicu i široku perspektivu protkanu ambicijom i željom da definišu šta je država. Primera radi, vladari na državu gledaju kao na vlastiti dom, kao na vlastitu zemlju i misle da im je ona data radi vlastitog uživanja, kao i da svaki centimetar te zemlje, svaki njen resurs, pa čak i svaka osoba na njoj treba da pripada njima i da bude pod njihovom kontrolom, te da treba da im se omogući da uživaju u svemu tome i da narodom gospodare kako im se ćefne. Obični ljudi, međutim, nemaju takvih želja i nemaju takve uslove, a pogotovu ne raspolažu tako širokom perspektivom za definisanje države. Kako, dakle, glasi definicija države po mišljenju običnog naroda i svakog nezavisnog čoveka? Ako su dobro obrazovani i umeju da čitaju mape, oni samo znaju veličinu teritorije svoje države i nazive zemalja koje je okružuju, zatim koliko reka i jezera ima u njoj, koliko planina, koliko šuma, koliko obradive zemlje i koliko ljudi živi u njihovoj državi…. Njihov koncept države je krajnje doslovan i zasnovan isključivo na mapama; to je samo teorijski koncept u pisanoj formi, koji nema nikakve veze sa državom kakva postoji u stvarnosti. Za osobu koja je prilično dobro obrazovana i poseduje određeni društveni status, koncept države je nešto nalik tome. A šta je sa običnim ljudima na dnu društvene lestvice? Kako glasi njihova definicija države? Po Mom mišljenju, za te ljude definicija države nije ništa više od skromnog parčeta zemlje u vlasništvu porodice, visoke vrbe na istočnom kraju sela, planine na zapadnom kraju, puta koji vodi u selo i automobila koji često prolaze tim putem, uz poneki, relativno senzacionalan incident koji se desio u selu, pa čak i poneku partiju bezveznog čavrljanja. Za obične ljude, koncept države izgleda otprilike tako. Iako su granice te definicije veoma male, a njen obim veoma uzak, ta definicija je, barem što se tiče običnih ljudi koji žive u takvom društvenom kontekstu, vrlo realna i praktična – za njih država nije ništa više od toga. Ma šta da se dešava u spoljnom svetu i ma šta da se dešava unutar države, za njih je sve to tek umereno važna vest, koju će možda poslušati, a možda i neće. Šta je onda to što se odnosi na njihove neposredne interese? To su pitanja poput: da li će žito koje su ove godine posejali doneti bogatu žetvu, hoće li to biti dovoljno da prehrane porodicu, šta da zasade sledeće godine, da li će im njive biti poplavljene, da li će im zemlju napasti i okupirati siledžije, kao i druge slične stvari i događaji koji su blisko povezani sa životom, pa sve do pitanja u vezi s nekom zgradom u selu, potokom, stazom i tako dalje. Ono do čega im je stalo i o čemu pričaju, kao i ono što u njihovim glavama ostavlja dubok utisak, jesu ljudi, stvari i događaji koji ih okružuju i koji su blisko povezani s njihovim životima. Ti ljudi pojma nemaju koliki je obim neke države, niti u glavi imaju bilo kakav koncept napretka ili propadanja države. Što su stvari modernije i što su važnija državna pitanja, to se ovi ljudi manje interesuju za njih. Za te obične ljude, koncept države sastoji se samo od onih ljudi, događaja i stvari koje oni mogu da smeste u svoje umove i sa kojima dolaze u kontakt tokom svog života. Čak i ako saznaju neku informaciju o sudbini svoje zemlje, ona im je potpuno strana. To što im je potpuno strana znači da ona nema svoje mesto u njihovom srcu i da ne utiče na njihov život, tako da napredak i propadanje zemlje nemaju s njima nikakve veze. Šta je u njihovom srcu sudbina zemlje? Po njima, sudbina zemlje zavisi od toga da li je Nebo blagoslovilo useve koje su ove godine posadili, da li će žetva biti obilna, kako im se snalaze članovi porodice i druge sitnice iz svakodnevnog života, dok državni poslovi nemaju nikakve veze s njima. Pitanja od nacionalnog značaja, politika, privreda, obrazovanje, nauka i tehnologija, uvećanje ili smanjenje državne teritorije, koja su sve mesta njihovi vladari posetili i šta se sve dešavalo unutar vladajuće klase – to su naprosto stvari koje obični ljudi ne mogu da dokuče. A čak i kad bi mogli da ih dokuče, kakvu bi korist od toga imali? Čak i ako, nakon večere, razgovaraju o dešavanjima unutar vladajuće klase, šta mogu da učine po tom pitanju? Čim odlože prazne činije i pribor za jelo, već moraju da razmišljaju o tome šta će sutra jesti, pa opet idu u njivu da rade. Ništa im ne izgleda tako stvarno kao usevi na njivama koji mogu da daju bogatu žetvu. Svaka osoba brine samo o onome što u svom srcu nosi. Njeni horizonti prostiru se samo do onih stvari koje ona može da smesti u svoje srce. Kod običnih ljudi, horizonti se prostiru samo do onih mesta koje oni mogu da vide oko sebe i do kojih mogu da odu. A što se tiče sudbine zemlje i pitanja od nacionalnog značaja, sve im je to tako daleko i van njihovog dometa. Stoga će se oni, kad sudbina njihove zemlje dođe u pitanje ili kad neki moćan neprijatelj zapreti invazijom, odmah zapitati: „Da li će moji usevi na kraju završiti u rukama osvajača? Računali smo na to da ćemo od prodaje žita ove godine zaraditi dovoljno da pošaljemo decu na fakultet!“ To su stvari koje za obične ljude imaju najveći praktični značaj, to je nešto što oni mogu da dokuče, nešto što njihov um i njihov duh mogu da podnesu. Izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ preteška je za obične ljude. Oni se po tom pitanju uopšte ne snalaze i naprosto ne žele da nose tako teško breme i tegobnu odgovornost. Tako otprilike izgleda koncept države u glavama običnih ljudi. Prema tome, njihovi životni dometi i stvari na kojima njihov duh i njihove misli počivaju, ne obuhvataju ništa više od plodne zemlje i vode njihovog zavičaja, koje im svakog dana obezbeđuju po tri obroka i pružaju sve što im je potrebno za rast, te vazduha i prirodnog okruženja njihovog zavičaja. Šta još može izvan toga da postoji? Čak i ako pojedinci kroče izvan poznatog okruženja svog zavičaja, u kojem su rođeni i gde su odrastali, nikome od njih ne pada na pamet da brani celu državu, kad ona počne da posustaje i kad joj zatreba da svako ispuni svoje obaveze prema naciji. Šta je tim ljudima zapravo na pameti? Oni razmišljaju samo o tome kako da ispune obaveze oko zaštite svog zavičaja i odbrane onog parčeta zemlje koje nose u srcu, pa će zarad tog cilja žrtvovati i svoj život ako treba. Ma gde da odu, ljudima je reč „država“ samo zamenica, oznaka i simbol. Ono što zaista zauzima značajno mesto u njihovom srcu nije državna teritorija, a kamoli područje vladavine njihovog vladara, već je to planina, komadić zemlje, reka i bunar, koji im obezbeđuju tri obroka dnevno, pružaju im život i pomažu im da opstanu; to je sve. To je koncept države u glavama ljudi – on je tako stvaran, tako konkretan i, naravno, tako precizan.

Zašto se ideja „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ stalno zagovara u tradicionalnoj kulturi, a naročito u mišljenjima o moralnom postupanju? Ovo pitanje tiče se kako vladavine vladara, tako i namera i ciljeva onih ljudi koji tu ideju zastupaju. Kada bi, u glavi svakog pojedinca, definicija države bila tako beznačajna, tako konkretna i tako stvarna, ko bi onda tu državu branio? Ko bi podržao vladavinu vladara? Zar ovde ne nailazimo na probleme? Tu se zaista javljaju određeni problemi. Kada bi svačiji koncept države bio nalik maločas opisanom, zar se vladar ne bi pretvorio u puku marionetu? Kad bi se država suočila sa invazijom od strane nekog moćnog neprijatelja i kad bi njena odbrana zavisila isključivo od njenog vladara ili vladajuće klike, zar se oni ne bi namučili i zar se ne bi činilo da su bespomoćni, usamljeni i slabi? Mislioci su na te probleme reagovali tako što su upotrebili mozak. Verovali su da, u cilju zaštite države i pružanja podrške vladavini vladara, nije moguće oslanjati se isključivo na doprinos malog broja ljudi, već da je neophodno pokrenuti čitavu populaciju da se stavi u službu svog vladara. Kad bi ti mislioci neposredno tražili od ljudi da se stave u službu vladara i da zaštite državu, da li bi ljudi bili voljni da to učine? (Ne bi.) Ljudi nipošto ne bi bili spremni na to, zato što bi cilj koji stoji iza tog zahteva bio isuviše očigledan, i oni na to ne bi pristali. Ti mislioci su znali da ljudima moraju da usade neke milozvučne, plemenite i naizgled grandiozne izraze i da im kažu da svako ko tako misli postupa plemenito i moralno. Na taj način, ljudi bi lako prihvatili tu ideju i čak bi se zarad nje žrtvovali i pružili joj svoj doprinos. Tako bi cilj mislilaca bio postignut, zar ne? Upravo u takvom društvenom kontekstu i kao odgovor na potrebe vladara nastala je izreka i ideja „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. A ljudska priroda je takva da će se uvek naći neko ko će neku novu ideju, ma kakva ona bila, smatrati modernom i avangardnom i ko će je, po toj osnovi, prihvatiti. Zar vladar neće imati koristi od toga što neki ljudi prihvataju ideju „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“? To znači da će vladar imati ljude koji će pružati doprinos i žrtvovati se zarad njegovog režima. Tako se on može nadati da će još dugo da vlada, zar ne? Zar onda njegova vladavina neće biti, u relativnom smislu, još stabilnija? (Biće stabilnija.) Prema tome, kad se vladavina nekog vladara suoči sa izazovima, kad joj zapreti uništenje ili invazija od strane moćnog neprijatelja, tada će ljudi koji prihvataju ideju „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ hrabro i neustrašivo istupiti, kako bi dali svoj doprinos ili žrtvovali svoje živote za odbranu zemlje. I ko će, na kraju, od toga imati najveću korist? (Vladar.) Najveću korist imaće vladar. A šta se dešava s ljudima koji prihvataju ideju „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ i koji su spremni da za tu ideju daju svoje dragocene živote? Oni postaju vladareva odskočna daska i potrošni pioni, postaju žrtve te ideje. Obični ljudi, koji žive na dnu društvene lestvice, nemaju jasan i određen koncept, niti jasnu definiciju države. Oni ne znaju ni šta je država ni koliko je država velika, a čak su im još manje poznata neka važna pitanja u vezi sa sudbinom njihove države. Pošto su definicija i koncept države u glavama ljudi prilično magloviti, vladajuća klasa koristi izreku „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ da bi ljude navela na stranputicu i da bi im tu ideju usadila u glavu, kako bi svi stali u odbranu zemlje i kako bi svoje živote stavili na kocku zarad vladajuće klase, čime bi ona ostvarila svoj cilj. A u stvari, barem što se običnih ljudi tiče, krajnje je nebitno ko vlada državom i da li su osvajači bolji ili gori od aktuelne vlasti – kad sve prođe, na onom parčencetu zemlje i dalje će morati svake godine da se nešto zasadi, stablo na istočnom kraju sela još uvek je tu, planina na zapadnom kraju nije se pomerila, dok u centru sela i dalje stoji onaj isti bunar – sve ostalo je potpuno nevažno. Što se tiče svega drugog što se dešava izvan njihovog sela – koliko je vladara došlo i prošlo i kako oni vladaju državom – ništa od toga nema nikakve veze s njima. Tako žive obični ljudi. Život im je tako stvaran i jednostavan, a njihov koncept države podjednako je konkretan kao i koncept porodice, od kojeg se razlikuje samo po većem obimu. Nasuprot tome, kad državu napadne moćan neprijatelj i kada njen opstanak i egzistencija dođu u pitanje, kad dođe do poremećaja i destabilizacije vladajućeg režima, ljudi koji prihvataju ideju „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ postaju opsednuti njome, pa im je jedina želja da svoje lične prednosti iskoriste kako bi promenili sve ono što utiče na sudbinu njihove zemlje i što remeti vladavinu njenog vladara. I šta se na kraju dešava? Šta su to oni zapravo promenili? Čak i ako im pođe za rukom da vladara zadrže na vlasti, znači li to da su uradili pravednu stvar? Znači li to da je njihova žrtva bila pozitivna? Zavređuje li da bude upamćena? Ljudi koji su, u određenom periodu istorije, pridavali ogroman značaj ideji „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, takođe su zdušno podržavali duh te ideje u odbrani zemlje i održavanju vladara na vlasti, ali je zato režim vladavine koji su podržavali bio nazadnjački i krvav, tako da nije imao nikakav smisao ni vrednost za čovečanstvo. Da li je, sa te tačke gledišta, takozvana obaveza koju su ti ljudi ispunili bila pozitivna ili negativna? (Bila je negativna.) Moglo bi se reći da je bila negativna, da nije bila vredna pamćenja i da su je ljudi prezirali. Nasuprot tome, obični ljudi se ne identifikuju dublje sa idejom „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, koju zagovaraju lukavi mislioci; obični ljudi tu ideju zapravo ne prihvataju, niti je primenjuju. Stoga oni žive relativno stabilnim životom. Iako im životna postignuća nisu toliko impresivna kao što je to slučaj sa ljudima koji su se odrekli života zarad sudbine zemlje, oni su ipak učinili značajnu stvar. Koja je to značajna stvar? Značajno je to što se ne mešaju veštački u sudbinu zemlje, niti u proces odlučivanja o tome ko će tom zemljom vladati. Umesto toga, sve što ti ljudi traže jeste da dobro žive, da obrađuju zemlju, da brane svoj zavičaj, da cele godine imaju šta da jedu, da žive u izobilju, spokojno, udobno i zdravo i da pritom ne prave nikakve probleme državi, da od nje ne traže hranu ni novac i da blagovremeno plaćaju razumne poreze – to su obaveze koje svaki građanin treba da ispunjava. Ako možeš da se oslobodiš svih smetnji uzrokovanih idejama tih mislilaca, ako možeš da živiš kao običan čovek, sa obe noge na zemlji i shodno svom položaju i da budeš samostalan, to je više nego dovoljno i ti si ispunio svoju obavezu. To je najvažnija stvar i najveća obaveza koju treba da ispuni svaka osoba koja živi na ovoj zemlji. Svako treba samostalno da se stara o svojim osnovnim potrebama i o vlastitom opstanku, dok na važna pitanja u vezi sa sudbinom zemlje i sa načinom vladavine obični ljudi nikako ne mogu da utiču, niti mogu išta da urade u vezi s tim. Oni jedino mogu da sve te stvari predaju u ruke sudbini i da puste da priroda učini svoje. Kako Nebo bude želelo, tako će i biti. Obični ljudi veoma malo toga znaju, a osim toga, Nebo ljudima nije poverilo takvu vrstu odgovornosti prema vlastitoj državi. Obični ljudi u srcu nose samo svoj dom i, dokle god uspevaju da očuvaju svoj dom, to je sasvim dovoljno i oni su time ispunili svoju obavezu.

Izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, baš kao i ostale izreke o moralnom postupanju, odražava ideje i gledišta koje mislioci iznose i zagovaraju da bi vladare održali na vlasti i da bi, naravno, što veći broj ljudi podržavao te vladare. U stvari, ako ljudi nemaju nikakvih ambicija ni želja da se bave politikom, niti da imaju bilo kakve veze s vladajućom klasom, onda će oni, ma kojoj društvenoj klasi da pripadaju, državu definisati iz perspektive ljudskosti i smatraće da se ona sastoji samo od onih mesta koje mogu pogledom da obuhvate, od komada zemlje koji mogu peške da premere ili od područja u kojem mogu da žive, srećno, slobodno i u skladu sa zakonom. Svakome ko državu shvata na ovaj način, zemlja i područje u kojem živi mogu da pruže stabilan, srećan i slobodan život, što je čovekova osnovna potreba. Ta osnovna potreba je ujedno pravac i cilj koji ljudi nastoje da odbrane. Onog trenutka kad im tu osnovnu potrebu neko ospori, poremeti ili naruši, ljudi će se definitivno dići na noge i spontano je braniti. Takva odbrana je opravdana i proizlazi iz potreba ljudskosti, kao i iz potrebe za opstankom. Ljudima niko ne mora da kaže: „Kad strani neprijatelj zapreti invazijom na tvoj zavičaj i mesto u kojem živiš, moraš da ustaneš i da se braniš, moraš da stupiš u borbu sa zavojevačima.“ Oni će se automatski dići na ustanak i braniti se. To je ljudski nagon, ali ujedno i potreba ljudskog opstanka. Kada je, dakle, reč o normalnim ljudima, ne moraš da koristiš ideje poput „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ kao bi ih hrabrio da zaštite svoj zavičaj i svoje mesto boravka. Ako neko zaista želi da ljudima usadi takve ideje, znači da mu cilj nije tako jednostavan. Takvima nije cilj da ljudi odbrane svoje boravište, da obezbede svoje osnovne životne potrebe, niti da ljudi bolje žive. Oni imaju drugačiji cilj, koji nije ništa drugo do održavanje vladara na vlasti. Ljudi će se potpuno instinktivno žrtvovati da bi odbranili svoje boravište i svesno će štititi svoje boravište i svoje životno okruženje kako bi zadovoljili osnovne potrebe vlastitog opstanka, tako da nema potrebe da im iko bombastičnim izrazima govori šta treba da rade, niti kako da ustanu u zaštitu vlastitih ognjišta. Taj nagon i tu bazičnu svest poseduju čak i životinje, pa je sasvim sigurno da ih imaju i ljudska bića, jer su oni stvorena bića koja su viša od životinja. Čak će i životinje štititi od uljeza svoje stanište i područje na kojem borave, svoj dom i svoju zajednicu. A ako životinje imaju takvu svest, onda je sigurno imaju i ljudi! Stoga je ideja „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, koju su mislioci predložili, za sve pripadnike ljudske rase potpuno suvišna. A i kada je reč o definiciji države koju ljudi nose duboko u srcu, ta ideja je, u osnovi, takođe suvišna. Ali, zašto su je ti mislioci, uprkos tome, predložili? Zato što su hteli da ostvare drugačiji cilj. Stvarni cilj im nije bio da ljudima omoguće bolji život u njihovom aktuelnom boravištu, niti da im pruže stabilnije, srećnije i radosnije životno okruženje. Oni nisu pošli sa stanovišta zaštite ljudi, niti sa stanovišta odbrane njihovih boravišta, već sa stanovišta i perspektive vladara, sa ciljem da im u glave usade ideju „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ i podstaknu ih da tu ideju usvoje. Ako ne poseduješ jednu takvu ideju, oblast tvog razmišljanja smatraće se inferiornom, svi ljudi će te ismevati, a sve etničke grupe gledaće na tebe s visine; ako ne poseduješ takvu ideju, ako nemaš tu višu pravednost i taj mentalni sklop, smatraće te osobom inferiornog moralnog karaktera, sebičnjakom i ološem dostojnim prezira. Ti takozvani ološi zapravo su ljudi kojih se društvo gnuša i koje društvo diskriminiše i prezire.

U ovom svetu i ovom društvu, ljudi će svakome ko je rođen u nekoj siromašnoj ili zaostaloj zemlji ili potiče iz neke nižerazredne nacije, ma gde da se nađe i čim obznani svoju nacionalnu pripadnost, odmah odrediti status i smatraće tu osobu inferiornom u odnosu na druge, diskriminisaće je i gledaće na nju s visine. Ako si, pak, državljanin neke moćne zemlje, imaćeš veoma visok status među svim etničkim grupama i smatraće te superiornim u odnosu na ostale. Iz toga se vidi da ideja „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ zauzima važno mesto u ljudskom srcu. Mada ljudi imaju veoma konačan i konkretan koncept države, usled toga što odnos čitave ljudske rase prema svakoj etničkoj grupi i svakoj osobi koja potiče iz neke druge zemlje, kao i metode i kriterijumi po kojima određuje njihov status, i te kako imaju veze sa sudbinom njihove zemlje, svi ljudi su, iznutra, u različitoj meri izloženi uticaju ideje „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Kako bi, dakle, ljudi trebalo da se otresu uticaja te ideje? Hajde da najpre vidimo kako ta ideja utiče na ljude. Iako se ljudska definicija države ne proteže dalje od konkretnog okruženja u kojem žive i mada ljudi žele samo da očuvaju svoje osnovno pravo na život i da zadovolje potrebe vlastitog opstanka kako bi živeli bolje, u današnje vreme se celokupna ljudska rasa neprekidno kreće i stalno kruži, pa ljudska bića nesvesno prihvataju ideju „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Drugim rečima, gledano iz perspektive ljudskosti, ljudi ne žele da prihvate one šuplje i pompezne definicije države, kao što su „velika nacija“, „napredna dinastija“, „supersila“, „tehnološka sila“, „vojna sila“ i tome slično. Takvi koncepti ne postoje u normalnoj ljudskosti, pa ljudi ne žele da time budu preokupirani u svakodnevnom životu. U isto vreme, međutim, prilikom mešanja sa ostatkom čovečanstva, voleli bi da imaju državljanstvo neke moćne zemlje. Konkretno, kad otputuješ preko okeana i nađeš se među pripadnicima drugih naroda, imaćeš snažan osećaj da tvoji vitalni interesi zavise od sudbine tvoje zemlje. Ako je tvoja zemlja moćna, bogata i ima visok status u svetu, onda će i tvoj status među ljudima biti uzdignut do visine statusa zemlje iz koje dolaziš, pa će ljudi i tebe visoko ceniti. Ako, pak dolaziš iz siromašne zemlje i male nacije ili iz neke opskurne etničke grupe, tvoj će status takođe biti niži, u skladu s tvojim državljanstvom i narodnošću. Bez obzira na to kakva si osoba i kojoj nacionalnosti ili rasi pripadaš, ako živiš isključivo unutar nekog malog područja, tada ideja „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ neće na tebe imati nikakav uticaj. Ali kad se, širom čovečanstva, okupe ljudi iz različitih zemalja, veći broj njih prihvata ideju da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Pritom, ovo prihvatanje nije pasivno, već se pre radi o dubljem shvatanju sa stanovišta subjektivne volje da je izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ tačna, zato što je sudbina tvoje zemlje neraskidivo povezana s tvojim statusom, ugledom i vrednošću među ljudima. U tom trenutku, tebi se više ne čini da je konceptom i definicijom tvoje zemlje obuhvaćen samo onaj mali prostor u kojem si rođen i gde si odrastao. Umesto toga, nadaš se da će tvoja zemlja postati veća i snažnija. Međutim, kad se opet vratiš u svoju zemlju, ona u tvojoj glavi ponovo postaje tako specifična za tebe. To specifično mesto nije neka bezoblična nacija, već je to pre staza, potok i bunar u tvom zavičaju, to su tvoje njive na kojima gajiš useve. Prema tome, povratak u zemlju, bar što se tebe tiče, više predstavlja povratak svom zavičaju, svom domu. A kad se vratiš kući, nije ti više bitno da li tvoja država postoji ili ne, ne zanima te ni ko njome vlada, ni kolika joj je teritorija, ni kakva joj je ekonomska situacija, ni da li je bogata ili siromašna – tebe ništa od toga ne interesuje. Sve dok se u njoj nalazi tvoj dom, ti ćeš imati svoj pravac i cilj kad god na leđa natovariš ranac s namerom da se vratiš kući. Sve dok imaš gde da okačiš šešir i sve dok je mesto u kojem si rođen i gde si odrastao još uvek tu, imaćeš osećaj pripadnosti i odredišta. Čak i ako država u kojoj se tvoj zavičaj nalazi više ne postoji i ako joj se vladar promenio, dokle god je u njoj smešten tvoj dom, ti i dalje imaš gde da se vratiš. U ljudskim glavama, dakle, postoji veoma protivrečan i maglovit koncept države, ali i veoma konkretan koncept doma. Ljudi, zapravo, uopšte nisu načisto da li je ideja „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ tačna ili pogrešna. Ali, budući da ta ideja ima određeni uticaj na njihov konkretan društveni status, oni u sebi nesvesno razvijaju snažan osećaj za državu, nacionalnost i rasu. Dok borave samo unutar malog područja oko svog rodnog mesta, ljudi su u određenoj meri imuni, odnosno otporni prema ideji da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Ali zato, kad god napuste svoj rodni grad i svoju otadžbinu i izađu izvan područja u kojem vladaju zakoni njihove države, oni nesvesno stiču određenu svest o tome i prihvataju ideju da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Primera radi, kad odeš u inostranstvo, ako te neko pita iz koje si zemlje, pomislićeš: „Ako kažem da sam iz Singapura, ljudi će imati visoko mišljenje o meni, a ako kažem da sam Kinez, gledaće me s visine.“ Stoga se ne usuđuješ da im kažeš istinu. Ali, jednog će dana tvoja nacionalnost biti razotkrivena. Ljudi će saznati da si Kinez i od tog trenutka gledaće te drugim očima. Diskriminisaće te, gledaće te s visine i čak te smatrati građaninom drugog reda. Tada ćeš nesvesno pomisliti: „Stvarno je tačna ona izreka ’Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje’! Nekad sam mislio da nisam odgovoran za sudbinu zemlje, ali sad mi se čini da na svakoga utiče sudbina njegove zemlje. Kad država napreduje, svi napreduju, ali kad država propadne, svi pate zbog toga. Zar naša zemlja nije siromašna? Zar u njoj ne vlada diktatura? Zar njeni vladari nemaju lošu reputaciju? Eto, zato me ljudi gledaju s visine. Pogledaj samo kako ljudima iz zapadnih zemalja dobro ide i kako su srećni. Slobodni su da idu kud god požele i da veruju u šta god hoće. Dok nas, koji živimo pod komunističkim režimom, progone zato što verujemo u Boga, pa moramo da bežimo daleko od kuće, bez mogućnosti povratka. Kako bi bilo divno da smo se rodili u nekoj zapadnoj zemlji!“ U tom trenutku, čini ti se da je izuzetno važno koje si nacionalnosti, pa ti i sudbina zemlje postaje važna. Bilo kako bilo, kad ljudi žive u jednom takvom okruženju i kontekstu, na njih nesvesno utiče ideja da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ i oni su u različitoj meri poljuljani njome. Kad se to desi, ponašanja ljudi, kao i njihova gledišta, perspektive i stanovišta o ljudima, događajima i stvarima, u različitoj meri će se menjati, što će, naravno, dovesti do posledica i efekata različite jačine. Postoji, dakle, određen broj konkretnih dokaza u vezi sa uticajem koji izreka „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ ima na čovekovo mišljenje. Mada čovekov koncept države, kad se posmatra iz perspektive ljudskosti, nije naročito jasan, nacionalnost koja proizlazi iz pripadnosti nekoj zemlji, u određenim društvenim kontekstima, ipak utiče na ljude. Ako ljudi ne razumeju istinu i ako ove probleme ne sagledavaju jasno, oni neće moći da se oslobode okova i nagrizajućeg dejstva ove ideje, koja takođe utiče na njihovo raspoloženje i na njihov odnos prema stvarima. Bilo da se posmatra iz perspektive ljudskosti ili u svetlu promena i prodora u ljudskom mišljenju prilikom promene opšteg okruženja, ideja da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, koju je izneo Sotona, na izvestan način utiče na ljude i ispoljava određeno erozivno dejstvo na ljudsko mišljenje. Pošto ljudi ne znaju kako ispravno da objasne stvari poput sudbine neke zemlje i pošto u vezi s tim ne razumeju istinu, ova ideja ih, u različitim okruženjima, često zanosi i kvari, ili pak utiče na njihovo raspoloženje – jednostavno se ne isplati.

Da li bi ljudi, kada je reč o sudbini neke zemlje, trebalo da razumeju kako Bog na to gleda i kako bi oni sami trebalo da na to ispravno gledaju? (Trebalo bi.) Ljudi treba precizno da shvate koje bi stanovište trebalo da zauzmu u pogledu tih stvari, kako bi se oslobodili nagrizajućeg dejstva i uticaja koje prema njima ispoljava ideja da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Hajde najpre da vidimo može li ijedna osoba, sila ili etnička grupa da poljulja sudbinu neke zemlje. Ko odlučuje o sudbini neke zemlje? (Nju određuje Bog.) Tačno, ovaj osnovni uzrok se mora razumeti. Sudbina neke zemlje usko je povezana sa Božjom suverenošću i nema nikakve veze ni sa čim drugim. Nijedna sila, nijedna ideja niti osoba ne mogu da promene sudbinu neke zemlje. Šta se pod sudbinom neke zemlje podrazumeva? Podrazumeva se njen uspon i pad. Bilo da se radi o razvijenoj ili zaostaloj zemlji i bez obzira na njen geografski položaj, teritoriju koju zauzima, njenu veličinu i sve njene resurse – računajući tu resurse na površini zemlje, pod zemljom i u vazduhu – na njenu sudbinu presudno utiču stvari poput: ko je vladar te zemlje, od kakvih je ljudi sačinjena vladajuća hijerarhija, kojih se vodećih političkih načela i metoda vladanja njen vladar pridržava, da li ljudi u toj zemlji priznaju Boga, da li Mu se pokoravaju, kakav je njihov stav prema Bogu, i tako dalje. Ove stvari ne određuje nijedna pojedinačna osoba, a kamoli neka sila. Nijedna osoba ni sila nemaju konačnu reč u vezi s tim, a nema je ni Sotona. Ko onda ima konačnu reč? Konačnu reč ima jedino Bog. Ljudska bića ne razumeju ove stvari, kao što ih ne razume ni Sotona, ali je on ipak prkosan. On uporno želi da preuzme kontrolu i da prevlada nad ljudima, pa stoga stalno koristi nekakve podstrekačke i zavodljive ideje i mišljenja da bi promovisao stvari poput moralnog postupanja i običaja društva i da bi ljude naterao da te ideje prihvate, te na taj način zadržava vladare na vlasti, a ljude eksploatiše i tera ih da služe tim vladarima. Ali, zapravo, ma šta Sotona radio, sudbina zemlje nema nikakve veze s njim, kao ni sa time koliko se energično, temeljno i nadaleko šire ove ideje tradicionalne kulture. Način egzistencije i uslovi života u bilo kojoj zemlji i u bilo kom periodu – da li je ta zemlja bogata ili siromašna, zaostala ili razvijena i na kojem je mestu rangirana u odnosu na mnoge druge zemlje na ovom svetu – ništa od toga nema apsolutno nikakve veze sa snagom vladavine njenog vladara, kao ni sa suštinom ideja tih mislilaca, niti sa energičnošću kojom oni te ideje šire. Sudbina neke zemlje vezana je isključivo za Božju suverenost i za period u kojem Bog upravlja celokupnim čovečanstvom. U kojem god periodu Bog treba da obavi bilo koje delo, da orkestrira i da vlada bilo kojim stvarima, da celo društvo povede u ma kom pravcu i da stvori kakav god oblik društva – tokom tog perioda pojaviće se neki specijalni protagonisti i desiće se neke veličanstvene i posebne stvari. Primera radi, rat, prisvajanje nečije teritorije od strane drugih zemalja, pojava nekih naročitih novih tehnologija, pa čak i pomeranje svih okeana i kontinentalnih ploča na zemlji, i tome slično – sve te stvari podležu suverenosti i uređenjima Božje ruke. Takođe je moguće da će pojava neke krajnje neupadljive osobe dovesti do toga da celokupno čovečanstvo napravi ogroman iskorak. Isto tako je moguće da, usled nekog krajnje neupadljivog i beznačajnog događaja, dođe do masovne migracije svetskog stanovništva ili da, pod dejstvom jednog takvog beznačajnog događaja, čitavo čovečanstvo doživi ogroman preobražaj ili da dođe do različitih promena u ekonomiji, vojnim pitanjima, u oblasti poslovanja, zdravstvene zaštite, i tome slično. Te promene utiču na sudbinu svake države na planeti, kao i na njeno napredovanje ili nazadovanje. Eto zašto su sudbina, uspon i pad svake zemlje, bila ona moćna ili slaba, usko povezani s Božjim upravljanjem među ljudima i s Njegovom suverenošću. Zbog čega zapravo Bog želi da stvari obavlja na ovaj način? U korenu svega nalaze se Njegove namere. Jednom rečju, opstanak, uspon i pad bilo koje zemlje ili nacije nemaju ama baš nikakve veze ni sa jednom rasom, silom ili vladajućom klasom, ni sa jednim načinom ni metodom vladavine, kao ni sa bilo kojom pojedinačnom osobom. Te stvari imaju veze samo sa suverenošću Stvoritelja, kao i sa periodom tokom kojeg Stvoritelj upravlja čovečanstvom i sa sledećim korakom koji će Stvoritelj preduzeti da bi upravljao čovečanstvom i da bi ga predvodio. Prema tome, sve ono što Bog radi utiče na sudbinu svih zemalja, nacija i rasa, svih grupa ljudi i svih pojedinaca. Sa te tačke gledišta, može se reći da su sudbine svih pojedinaca, rasa, nacija i zemalja zapravo usko povezane i zavisne jedna od druge, te da među njima postoji neraskidiv odnos. Međutim, taj odnos između pomenutih stvari nije nastao zbog ideje i gledišta da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, već je nastao zahvaljujući suverenitetu Stvoritelja. Upravo zato što su sudbine tih stvari pod suverenitetom jedinog istinitog Boga, Stvoritelja, između njih postoji neraskidiv odnos. U tome leži osnovni uzrok i suština sudbine svake zemlje.

Dakle, gledano iz perspektive većine stanovništva, kojeg bi se stanovišta trebalo držati kada je reč o sudbini neke zemlje? Pre svega, treba razmotriti šta sve ta država čini da bi većinu svoje populacije zaštitila i da bi im udovoljila. Ako većina stanovništva živi dobro, ako su ljudi slobodni i imaju pravo slobode govora, ako su sve mere koje sprovodi vlada veoma racionalne i ako ljudi te mere smatraju pravednim i razumnim, ako su ljudska prava običnih ljudi zaštićena i ako se ljudima ne ukida pravo na život, ljudi će prirodno početi da se oslanjaju na tu državu, biće srećni što u njoj žive i voleće je svim srcem. Tada će svi biti odgovorni za sudbinu te zemlje, ljudi će iskreno hteti da ispune svoje obaveze prema njoj i želeće da ona zauvek postoji, jer doprinosi njihovim životima i svemu drugom u vezi s njima. Ako ta država nije u stanju da zaštiti živote običnih ljudi, ako im ne pruža ljudska prava koja zaslužuju, ako ljudi nemaju čak ni slobodu govora, a oni koji se usuđuju da kažu šta misle bivaju podvrgnuti ograničenjima i sankcijama, ako je ljudima čak zabranjeno da govore i da raspravljaju o čemu god hoće, ako državu nije briga što su ljudi izloženi maltretiranju, ponižavanju i progonu, ako u državi nema nikakvih sloboda i ako su ljudi lišeni osnovnih ljudskih prava i prava na život, ako su oni koji u Boga veruju i koji Ga slede izloženi represiji i progonu, pa ne mogu da se vrate svojim kućama i ako se vernici nekažnjeno ubijaju, onda to i nije prava država, nego je to zemlja đavola i Sotonina zemlja. Da li bi, u tom slučaju, i dalje trebalo da svi budu odgovorni za njenu sudbinu? Ako se ljudi u srcu već gnušaju svoje zemlje i mrze je, čak i ako u teoriji prihvataju da su za nju odgovorni, oni neće biti spremni da tu odgovornost ispune. Ako zemlja bude napadnuta od strane nekog moćnog neprijatelja, većina ljudi će čak poželeti da ona što pre propadne, kako bi oni mogli srećno da žive. Prema tome, da li je svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje zavisi od toga kako se njena vlast ophodi prema ljudima. Ključno pitanje je da li ta država ima podršku javnosti – od tog aspekta uglavnom sve zavisi. Drugi aspekt se, suštinski gledano, sastoji u tome da se sve što se u nekoj zemlji dešava zasniva na određenom broju razloga i faktora koji uzrokuju ta dešavanja, a to nije nešto na šta bi mogli da utiču obični ili beznačajni ljudi. Kada se, dakle, radi o sudbini neke zemlje, nijedan pojedinac ni etnička grupa nemaju konačnu reč u vezi s tim, kao ni moć da na to utiču. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Recimo, na primer, da vladajuća klasa tvoje zemlje poželi da državnu teritoriju proširi tako što će od neke susedne države preoteti obradivu zemlju, infrastrukturu i resurse. Nakon što donese takvu odluku, vladajuća klasa započinje sa pripremama oružanih snaga, prikupljanjem sredstva, skladištenjem svih vrsta zaliha i raspravom o datumu početka teritorijalnog proširenja. Ima li običan narod pravo da sa svim tim bude upoznat? Ti čak nemaš prava da to znaš. Poznato ti je samo to da te poslednjih godina država sve jače oporezuje, da su nameti i naknade po raznim osnovama sve veći i da se država sve više zadužuje. Tvoja jedina obaveza jeste da plaćaš porez. A da li to šta će se dešavati sa državom i šta će njeni vladari činiti ima ikakve veze s tobom? Sve do trenutka kad država odluči da krene u rat, odgovore na pitanja koja će država i koja teritorija biti napadnuta i kako će invazija biti izvedena ne znaju čak ni vojnici koji će biti poslati na bojno polje, već samo pripadnici vladajuće klase. Čak ni vojnici nemaju prava da s tim budu upoznati. Moraju da se bore tamo gde im vladar kaže. A to zbog čega tačno ratuju, koliko dugo će rat trajati, mogu li taj rat da dobiju ili ne mogu i kada će se vratiti svojim kućama – oni to naprosto ne znaju, ne znaju apsolutno ništa. Nekim ljudima će rođena deca biti poslata u rat, a da oni, kao njihovi roditelji, nemaju pravo da išta o tome znaju. Što je još gore, neće saznati ni kad im deca u tom ratu budu poginula. Tek kad im budu doneli urne s njihovim pepelom, saznaće da su im deca preminula. Kaži Mi, dakle, da li sudbina tvoje države, kao i sve ono što ta država radi i odluke koje donosi, da li išta od toga ima bilo kakve veze s tobom, kao običnim čovekom? Da li ta država tebi, običnom čoveku, saopštava išta od toga? Imaš li ti pravo da učestvuješ u odlučivanju? Ti čak nemaš prava ni da znaš za sve to, a kamoli da učestvuješ u donošenju odluka. Ma šta da tebi znači tvoja zemlja, da li način na koji se ona razvija, pravac kojim se kreće i način na koji se njome vlada imaju ikakve veze s tobom? To sa tobom nema nikakve veze. Zašto je to tako? Zato što si ti običan čovek, a sve pomenute stvari tiču se samo vladara. Konačnu reč o tome imaju vladari, vladajuća klasa i svi oni koji u tome vide svoj interes, dok sa tobom, kao običnim čovekom, to nema baš nikakve veze. Stoga bi trebalo da budeš malo samosvestan. Nemoj da postupaš iracionalno; nema potrebe da se zarad vladara odričeš života, niti da sebe dovodiš u opasnost. Pretpostavimo da tvojom zemljom vladaju diktatori i da je sva vlast u rukama đavola koji zanemaruju vlastite dužnosti i po čitav dan provode u piću i razvratu, koji žive rasipnički i ništa ne čine za narod. Država zapada u dugove i haos, vladari su korumpirani i nesposobni, usled čega strani neprijatelj odlučuje da napadne tvoju zemlju. Vladarima tek tada padaju na pamet obični ljudi, pa ih pozivaju i govore im: „’Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje.’ Ako država propadne, sve vas čeka težak život. Država je trenutno u nevolji, a osvajači su ušli unutar naših granica. Pohitajte na bojno polje da odbranite zemlju, došao je trenutak kada ste joj potrebni!“ Nakon podužeg razmišljanja o tome, kažeš sebi: „Tačno, ’Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje.’ Konačno da i ja jedanput zatrebam svojoj zemlji; treba da žrtvujem svoj život radi odbrane zemlje, jer to je moja obaveza. Zemlja ne sme da padne u ruke neprijatelju, jer, ako svrgnu našeg vladara, s nama je svršeno!“ Da li je glupo ovako razmišljati? Ti vladari su diktatori koji poriču Boga i suprotstavljaju Mu se, po čitav dan samo jedu, piju i uživaju, ponašaju se bezobzirno, grubo gaze po običnim ljudima, nanose štetu masama i brutalno progone ljude. Ako hrabro i neustrašivo jurišaš da bi zaštitio takve vladare tako što ćeš im poslužiti kao topovsko meso na bojnom polju i zarad njih odbaciti vlastiti život, ti si onda definitivno glup i slepo im se zaklinješ na vernost! Zašto kažem da si definitivno glup? Za koga se tačno bore vojnici na bojnom polju? Za čiju se korist odriču svojih života? Kome služe kao topovsko meso? Ako od svih ljudi baš ti, slab i nemoćan obični čovek, kreneš u boj, time ćeš samo pokazati svoje bezumlje i uludo protraćiti život. Ako dođe do rata, treba da se moliš Bogu i da tražiš od Njega da te zaštiti, kako bi mogao da se skloniš negde na sigurno, umesto da pružaš otpor i da se besmisleno žrtvuješ. Kako se definiše besmislena žrtva? Kao bezumlje. Prirodno je da će se u svakoj zemlji naći ljudi koji su spremni da podrže duh izreke „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, da zaštite vladare i da zarad njih stave vlastiti život na kocku. Pošto sudbina zemlje u velikoj meri utiče na interese i opstanak takvih ljudi, neka onda oni brinu o državnim poslovima. Ti si običan čovek i nemaš moć da zaštitiš državu, tako da ove stvari nemaju nikakve veze s tobom. Kako tačno izgleda država koju vredi braniti? Ako se radi o državi sa slobodnim i demokratskim sistemom, ako njen vladar zaista čini nešto za svoj narod i ako može ljudima da garantuje normalan život, onda takvu državu zaista vredi čuvati i braniti. Obični ljudi smatraju da je odbrana takve države isto što i odbrana sopstvenog doma, a to je obaveza koja se ne sme zapostaviti, pa su stoga voljni da rade za svoju zemlju i da ispunjavaju svoje obaveze. Ali, ako tom zemljom vladaju đavoli i Sotona, ako su vladari do te mere rđavi i nesposobni da vladavina tih demonskih kraljeva sve više posustaje, pa je vreme da oni siđu s vlasti, Bog će podići neku moćnu zemlju da izvrši invaziju. To je signal koji Nebo šalje ljudima kako bi im saopštilo da vladari aktuelnog režima treba da siđu s vlasti, jer ne zaslužuju da imaju takvu moć, ne zaslužuju da dominiraju tom zemljom, niti da njene žitelje teraju da se brinu o njima, budući da ni oni nisu ništa učinili za dobrobit stanovništva, niti su život običnog čoveka učinili imalo srećnijim i pošto od njihove vladavine običan narod nije imao nikakve koristi. Oni su samo maltretirali običan narod, nanosili mu štetu, mučili ga i zlostavljali. Stoga takvi vladari treba da siđu s vlasti i da se odreknu svog položaja. Ako se taj režim zameni demokratskim sistemom sa čestitim ljudima na vlasti, nade i očekivanja stanovništva biće ispunjene, a to će takođe biti u skladu s Nebeskom voljom. Oni koji se drže Nebeskih puteva napredovaće, dok će oni koji se opiru Nebu propasti. Ako tebe, kao običnog građanina, stalno navodi na stranputicu ideja da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ i ako pripadnike vladajuće klase smatraš idolima i uvek ih slediš, zasigurno ćeš umreti mlad i verovatno postati obredna žrtva i pogrebni predmet vladajuće klase. Ukoliko, pak, stremiš ka istini, ako izbegavaš da te Sotona skreće na stranputicu i u stanju si da pobegneš od njegovog uticaja i da sačuvaš svoj život, možeš se nadati da ćeš dočekati rađanje pozitivne države, da ćeš gledati kako na vlast dolaze razboriti gospodari i mudri vladari i kako se uspostavlja dobar društveni sistem, da ćeš imati dobru sudbu i da ćeš živeti srećno. Zar pametna osoba ne bi odabrala baš to? Nemoj misliti da su svi oni koji napadaju tvoju zemlju neprijatelji ili đavoli; to je pogrešno. Užasno grešite ako vladare posmatrate kao neka vrhovna bića koja su iznad svih ostalih ljudi i ako se prema njima ophodite kao prema večnim gospodarima svoje zemlje, ma koliko lošeg da su počinili i ma koliko da se opiru Bogu i terorišu vernike. Razmislite o tome, nakon što su dinastije feudalnih vladara iz prošlosti bile iskorenjene i kad su ljudi počeli da žive u različitim, relativno demokratskim društvenim sistemima, oni su postali donekle slobodniji i srećniji i živeli su, u materijalnom smislu, bolje nego ranije, a ujedno su i širina njihove vizije, njihovi uvidi i gledišta o raznim stvarima postali napredniji nego pre. Da su svi ljudi imali nazadna mišljenja, da su uporno verovali da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ i da su stalno nastojali da ožive stare tradicije, da obnove carsku vladavinu i da se vrate na feudalni sistem, da li bi se čovečanstvo razvilo do nivoa na kojem se danas nalazi? Da li bi njihova naselja ličila na ova današnja? Sasvim je sigurno da ne bi. Prema tome, ako ti zakon nalaže da, kad se država nađe u nevolji, moraš da ispuniš svoje građanske dužnosti i da obaviš službu u vojsci, ti onda treba da, u skladu sa zakonom, odslužiš u vojsci. Ako se u toku vojne službe ukaže potreba da kreneš u rat, ti treba i tu obavezu da ispuniš, jer to je nešto što po zakonu moraš da uradiš. Zakon moraš da poštuješ i ne smeš da ga prekršiš. Ako to po zakonu nije obavezno, onda imaš slobodu izbora. Ako država u kojoj živiš priznaje Boga i sledi Ga, ako Ga obožava i ako ima od Njega blagoslov, treba je braniti. Ali, ako se država u kojoj živiš opire Bogu i progoni Ga, ako hapsi i tlači hrišćane, to je onda sotonska država kojom vladaju đavoli. Budući da se ona stalno, sa poremećenim gnevom opire Bogu, ta je država već uvredila Božju narav i On ju je već prokleo. Kad se jedna takva država suoči sa invazijom stranog neprijatelja i kad je snađu nevolje kako unutar, tako i izvan njenih granica, to znači da je nastupilo vreme sveopšteg revolta, nezadovoljstva i ogorčenosti, kod Boga i među ljudima. Zar to nije vreme u kojem Bog želi da okruženje digne na noge i da tu državu uništi? To je trenutak u kojem Bog počinje da deluje. Bog je čuo ljudske molitve i došlo je vreme da ispravi nepravde učinjene izabranom Božjem narodu. To je dobra stvar i to je, ujedno, dobra vest. Vreme tokom kojeg se Bog sprema da satre đavole i Sotonu ujedno je i vreme kad Božji izabrani narod doživljava ogromno uzbuđenje i posvuda širi dobre vesti. To je takođe i vreme tokom kojeg ne smeš da rizikuješ svoj život zarad vladajuće klase. Treba mudro da postupite i da odbacite sva ograničenja nametnuta od strane vladajuće klase, da pobegnete glavom bez obzira i da što hitnije spasete sami sebe. Neki ljudi kažu: „Ako pobegnem, hoću li postati dezerter? Zar to nije sebično?“ Možeš i da ne budeš dezerter, tako što ćeš braniti samo svoj dom i čekati da ga osvajači bombarduju i okupiraju, pa da onda vidiš kakav će biti ishod. Činjenica je da, kad god se desi neki važan događaj od nacionalnog značaja, obični ljudi nemaju pravo da samostalno odlučuju. Svi mogu samo pasivno da čekaju, da posmatraju i da trpe neumitne posledice tog događaja. Zar to nije činjenica? (Jeste.) To zaista jeste činjenica. U svakom slučaju, najpametnije što možeš da uradiš jeste da pobegneš. Ti si odgovoran za zaštitu vlastitog života i za bezbednost svoje porodice. Kad bi se od svih ljudi zahtevalo da budu odgovorni za sudbinu zemlje, pa zbog toga svi izginu, ostavljajući iza sebe samo prostranu ledinu, da li bi i dalje postojala suština te države? Tada bi „država“ bila samo mrtvo slovo na papiru, zar ne? U očima diktatora, ljudski životi su nešto što je najmanje vredno, u poređenju s njihovim ambicijama i željama, s njihovim aktima agresije i s bilo kojom od njihovih odluka i postupaka, dok u Božjim očima ljudski životi predstavljaju nešto najvrednije. Neka se za vladare žrtvuju i neka im daju svoj doprinos oni koji su spremni da zarad diktatora postanu topovsko meso i koji se pridržavaju duha izreke „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Ljudi koji slede Boga nemaju obavezu da se na bilo koji način žrtvuju za Sotoninu državu. Može se to i ovako reći – neka se za Sotoninu vladavinu i njegove ambicije i želje žrtvuju svi oni savesni potomci Sotone i svi oni koji ga slede. Pravedno je prepustiti njima da budu topovsko meso. Niko ih nije na silu terao da imaju tako velike ambicije i želje. Oni naprosto vole da slede vladare i namerni su da se zakunu na vernost đavolima, pa makar zbog toga i poginuli. Na kraju, oni postaju obredne žrtve i pogrebni ukrasi Sotone, što zapravo i zaslužuju.

Kad bilo koja zemlja napadne neku drugu državu ili kad, usled neke neravnopravne razmene, izbije rat, na kraju uvek stradaju obični ljudi, svi oni koji žive na toj zemlji. Činjenica je da bi se neki ratovi mogli izbeći ako bi jedna od strana bila spremna na kompromis, ako bi se odrekla svojih ambicija, želja i svoje moći i ako bi malo razmislila o opstanku običnih ljudi. Uzrok mnogih ratova je zapravo u tome što se vladari grčevito bore za svoju vlast i što ne žele da tu vlast ispuste iz ruku, već se uporno drže svojih uverenja, svoje vlasti i sopstvenih interesa. A kad izbije rat, običan narod i obični ljudi postaju njegove žrtve. Oni su u ratna vremena nadaleko i naširoko raštrkani, a ujedno su i najmanje sposobni da se svemu tome odupru. Vode li vladari računa o običnim ljudima? Zamislite kad bi neki vladar rekao: „Ako se budem čvrsto držao svojih uverenja i vlastitih teorija, na kraju ću možda i rat započeti, čije će žrtve biti obični ljudi. Čak i ako pobedim, zemlja će biti uništena oružjem i municijom, kao što će biti uništeni i domovi u kojima ljudi žive, pa građani ove zemlje ubuduće neće moći da žive srećno. Da bih zaštitio običan narod, povući ću se, razoružaću vojsku, predaću se i napraviću kompromis“; na taj bi način rat bio izbegnut. Postoji li igde takav vladar? (Ne.) Obični ljudi zapravo ne žele da ratuju, niti žele da učestvuju u rivalstvu i međusobnom nadmetanju političkih sila. Vladar je taj koji je sve njih pasivno poslao na bojno polje i u klanicu. Svi ti ljudi koji su poslati na bojno polje, bilo da poginu ili da prežive, na kraju će poslužiti samo za održavanje vladara na vlasti. Da li je, dakle, vladar krajnji dobitnik? (Jeste.) A šta obični ljudi dobijaju od rata? Obični ljudi mogu samo da budu opustošeni ratom i da gledaju kako im se uništavaju kuće i okruženje od kojeg zavise. Neki ostaju bez porodice, a još je više onih koji postaju raseljena lica i beskućnici, bez izgleda da se ikada vrate. Uprkos tome, vladar velikodušno izjavljuje kako je rat pokrenuo upravo zato da sačuva njihove domove i da im obezbedi opstanak. Da li ta izjava drži vodu? Zar to nije neiskreno lupetanje? Na kraju krajeva, sve užasne posledice rata snosi upravo narod, obični ljudi, dok najveću korist uvek izvlači vladar. On i dalje može da vlada nad narodom i nad zemljom, može i dalje da drži svu vlast u svojim rukama, može i dalje da sedi na svom prestolu i da izdaje naredbe, dok obični ljudi grcaju u škripcu, bez budućnosti i lišeni svake nade. Neki ljudi misle da je ideja „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“ apsolutno ispravna. Posle svega što je rečeno, da li je još uvek smatrate ispravnom? (Ne, ona nije ispravna.) U toj izreci nema ni trunke ispravnosti. Bilo da pomenute događaje posmatramo iz perspektive motiva koje Sotona ima dok tu ideju usađuje ljudima u glavu ili sa aspekta spletki, ambicija i želja vladara u raznim etapama istorije ljudskog razvoja ili sa aspekta bilo koje činjenice u vezi sa sudbinom zemlje, njihov nastanak ne može da kontroliše nijedan običan čovek, pojedinac ili etnička grupa. Na kraju uvek stradaju mase nevinih i običnih ljudi, dok najveću korist od svega toga ima vladajuća klasa i vladari na samom vrhu hijerarhije. Kad se država nađe u nevolji, oni obične ljude šalju na front, da bi ih tamo upotrebili kao topovsko meso. Kad je u državi sve potaman, obični ljudi su ruka koja ih hrani. Oni obične ljude eksploatišu, sisaju im krv i žive na njihov račun, prisiljavaju ih da se staraju o njima, a na kraju im čak usađuju ideju da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, primoravajući ih da je prihvate. Svi oni koji tu ideju ne prihvate, bivaju etiketirani kao nepatriote. Time vladari narodu prenose sledeću poruku: „Svrha moje vladavine jeste da vi srećno živite. Bez mene na vlasti, ne biste mogli da opstanete i zato morate da radite kako ja kažem, morate biti poslušni građani i morate uvek biti spremni da se posvetite i žrtvujete za sudbinu svoje države.“ A ko tu državu predstavlja? Ko je sinonim za tu državu? Sinonim za državu jesu njeni vladari. Time što ljudima u glavu usađuju ideju da je „Svako odgovoran za sudbinu svoje zemlje“, vladari, s jedne strane, primoravaju ljude da svoje obaveze ispunjavaju bez mogućnosti izbora, bez oklevanja i bez pogovora. S druge strane, oni ljudima poručuju da sudbina zemlje, kao i pitanje svrgavanja ili opstanka na vlasti njenih vladara, imaju ogroman značaj za stanovništvo, te da ljudi stoga moraju dobro da se staraju o odbrani kako zemlje, tako i njenih vladara, da bi im bila zagarantovana normalna egzistencija. A da li je stvarno tako? (Nije.) Sasvim je očigledno da stvari tako ne stoje. Vladari koji nisu u stanju da se pokore Bogu, da slede Njegovu volju i da rade za dobrobit običnog čoveka neće dobiti podršku naroda i neće biti dobri vladari. Ako, umesto da rade u korist običnih ljudi, vladari nastoje da udovolje isključivo vlastitim interesima, ako grubo gaze po ljudima i cede iz njih krv i znoj kao paraziti, onda su ti vladari zapravo Sotone i đavoli koji ne zaslužuju podršku naroda, ma koliko da su moćni. Da li bi država mogla da postoji kad ne bi imala takve vladare? Da li bi postojali ljudski životi? Naravno da bi postojali i ljudi bi možda čak i bolje živeli. Kad bi ljudi jasno sagledali suštinu pitanja o tome kakve bi njihove dužnosti i obaveze prema državi trebalo da budu, onda bi oni, bez obzira u kojoj zemlji žive, imali ispravne stavove o glavnim problemima te države, kao i o pitanjima koja se tiču politike i sudbine zemlje. Kad dođeš do tih ispravnih stavova, moći ćeš da donosiš ispravne odluke po pitanjima vezanim za sudbinu zemlje. Da li vi sada u osnovi razumete istinu koju ljudi treba da razumeju kada je reč o sudbini zemlje? (Da.)

Prilično detaljno sam vam besedio o izreci o moralnom postupanju koja kaže „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Da li su Moje besede bile jasne i u vezi sa konceptom države, sa uticajem pojma „države“ na ljudsko društvo, sa obavezama koje ljudi treba da preuzmu na sebe kada je reč o sudbini zemlje i nacije, sa tim koje izbore treba da naprave, kao i sa onim što Bog po ovim pitanjima zahteva od ljudi? (Jesu.) Onda ćemo ovim završiti naš današnji razgovor u zajedništvu.

11. jun 2022. godine