Neko vreme smo posvetili zajedničkom razgovoru o pitanju tvrdnji o moralnom postupanju u tradicionalnoj kulturi i detaljno smo ga analizirali – imate li neko stvarno iskustvo o tome? (Tek nedavno sam prepoznao da ove izjave o moralnom postupanju nisu istina, ali nisam shvatao koliko su duboko iskvarile ljudski rod. Tek kroz zajednički razgovor sa Tobom i Tvoje raščlanjivanje sam uvideo da različite izjave o moralnom postupanju koje je Sotona usadio u ljude deluju ispravno i dobro u ljudskim očima, ali su iskvarile, paralisale i zatočile ljudske misli, navodeći ljude da poriču Boga i da Mu se opiru, i vode ih sve dalje i dalje od Njega. Tako je Sotona, korak po korak, sve do današnjih dana kvario ljudski rod.) Da u zajedništvu nisam detaljno govorio o ovim stvarima, da li bi ljudi sami mogli to da prepoznaju? Da li bi mogli da raščlane suštinu tih izjava o moralnom postupanju? (Ljudi ne bi mogli da raščlane niti da prozru suštinu ovih izjava o moralnom postupanju.) A nakon dugotrajnog iskustva? (Ljudi bi mogli da prepoznaju probleme u vezi sa nekim izjavama o moralnom postupanju, ali njihovu suštinu ne bi mogli jasno da raščlane.) Ljudi često vole da čuvene izreke iz tradicionalne kulture poistovećuju sa istinom i međusobno ih mešaju, posebno kad je reč o stvarima koje spolja podsećaju na istinu ili koje izgledaju kao da su u skladu sa ljudskom moralnošću, sa merilima njihove savesti i ljudskim osećanjima. Svi veruju da su ove stvari pozitivne i usklađene s istinom, ali niko ne može da uoči da one potiču od Sotone i da su zapravo negativne stvari. Dakle, ima li ičeg pozitivnog u onome što je Sotona usadio u čoveka? (Nema.) U tim stvarima nema baš ničeg pozitivnog. Naprotiv, sve su to negativne stvari i sotonski otrovi. To je nesumnjivo. Pa, jeste li spoznali i iskopali te negativne stvari i sotonske otrove? Da li je u vašem umu preostalo išta što je slično tim stvarima iz tradicionalne kulture koje smatrate ispravnim? Ako jeste, to je pošast, karcinom! Sada bi o tome trebalo više da razmišljate i da to pažljivo posmatrate i na to obraćate pažnju u svom svakodnevnom životu. Posmatrajte da li u onome što drugi kažu i što čujete, odnosno u stvarima koje na vas ostavljaju utisak ili koje pamtite, odnosno u onim stvarima koje u svom srcu prihvatate i smatrate vrednim, ima nečega nalik onome što zagovara tradicionalna kultura. Ako postoji, morate to razaznati i raščlaniti, a zatim to sasvim napustiti. U stremljenju ka istini to će vam biti korisno.

Dok pišu članke o iskustvenom svedočenju, neki ljudi pominju izjavu: „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ – treba da razaznate da li je ova izjava ispravna ili pogrešna, da li je pozitivna ili negativna stvar, te da li je povezana sa istinom, sa Božjim zahtevima i sa načelima koje ljudi treba da poseduju pri rešavanju stvari. Da li je izjava „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ istinita? Je li usklađena sa istinom? Je li ona produkt zakona i propisa koje je uspostavio Bog? Ima li ikakve veze sa činjenicom da je Bog suveren nad svim stvarima? Hajde, podelite sa svima svoje znanje o ovoj izjavi i njeno razumevanje. (Ovo je nešto što sam ranije pominjao, posebno pri organizaciji crkvenog posla. Ako osoblje nije pravilno raspoređeno shodno načelima, usled toga u poslu ponekad nastaje haos. Ako je osoblje raspoređeno shodno načelima, posao se može dobro obaviti. U to vreme sam smatrao da su uloge ljudi veoma važne i značajne, pa sam zato citirao izjavu: „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“. Sad uviđam da mi je nedostajalo razumevanja Božje suverenosti i svemoći. Uvek sam u središte svog interesovanja stavljao ulogu ljudi i u mom srcu uopšte nije bilo mesta za Boga.) Ko bi još želeo da sa nama podeli svoje misli? (Izjava „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ nije svedočenje o Bogu, već svedočenje o ljudima, kao da uspeh zavisi od ljudskog truda. Ona je poricanje Božje suverenosti i isto je što i svedočenje o Sotoni. Ako je ova izjava usađena u ljudskom srcu, ljudi će s vremenom, kad se suoče s problemima, pomisliti da samo treba da pronađu prave ljude kako bi bili uspešni i neće imati veru u Boga, niti će se u Njega uzdati. Prema tome, ovo je posebno izopačena izjava.) U osnovi, vaše je shvatanje da ova izjava nije tačna i da ona nije pozitivna stvar, a svakako da nije istina. Pa, zašto je onda koristite? Ako je koristite, koji se problem time otkriva? (Da nam nedostaje razboritost u pogledu ove izjave.) A koji je razlog što vam nedostaje razboritost? Je li u tome što i dalje verujete da ova izjava ima neke ispravne i važeće aspekte u sebi? (Da.) Dakle, šta nije u redu sa ovom izjavom? Zašto kažete da nije ni tačna ni pozitivna stvar? Kao prvo, hajde da ustanovimo da li je u skladu sa objektivnim zakonima stvari. Spolja posmatrano, čini se da su ljudi ti koji obavljaju neki konkretan posao. Oni posao organizuju, obavljaju ga i nastavljaju da ga prate. U svakom koraku imaju važnu ulogu i konačno određuju ishode i napredak tog dela posla. Spolja posmatrano, čini se da uzroke, proces razvoja stvari i rezultate sve redom određuju ljudi. Ali u stvarnosti, ko je taj koji upravlja svim ovim, koji to orkestrira i uređuje? Ima li to ikakve veze s ljudima? Da li ljudi pasivno prihvataju orkestracije sudbine i Suverenog ili aktivno sami preuzimaju kontrolu nad svime? (Pasivno ih prihvataju.) Svi ljudi pasivno prihvataju Božju suverenost, orkestraciju i uređenja. Kakvu ulogu u tome imaju ljudi? Zar nisu marionete u Božjim rukama? (Jesu.) Ljudi su poput marioneta čiji se konci povlače. U zavisnosti od toga koji će konac biti povučen određuje se postupak koji oni preduzimaju i izraz lica koji će napraviti. Kuda ljudi odlaze, šta govore i šta svakodnevno rade – u čijim je sve to rukama? (U Božjim rukama.) Sve je u Božjim rukama. Ljudi pasivno prihvataju Božju suverenost. Tokom čitavog ovog procesa, Bog određuje šta će učiniti, da li će nekoga razotkriti, kakve će promene i napredak doneti u toj stvari i kada, koji će biti krajnji ishod i koga će razotkriti ili ukloniti; On određuje koje pouke ljudi treba da izvuku iz te stvari, koje će istine razumeti i kakvo će znanje u tome steći od Boga, za koja gledišta će ljude navesti da ih preokrenu i za koje predstave će ih nagnati da ih otpuste. Mogu li ljudi da postignu sve ove stvari koje Bog postiže? Mogu li? (Ne, ne mogu.) Ljudi to ne mogu. Oni ne mogu da postignu te stvari. Tokom čitavog razvoja bilo koje stvari, ljudi samo pasivno i svesno ili nesvesno obavljaju stvari, ali nijedna osoba ne može da predvidi uzroke, tok, konačne rezultate i postignute ishode cele te stvari, nijedna osoba ne može da kontroliše bilo koju od tih stvari. Ko sve to predviđa i kontroliše? Jedino Bog! Bilo da je reč o značajnom događaju koji se dešava u vaseljeni ili o nekom manjem incidentu koji se zbiva u bilo kom kutku planete, on ne zavisi od ljudi. Nijedna osoba ne može da kontroliše zakone koji upravljaju svime, odnosno proces napredovanja svih stvari i njihove konačne rezultate. Nijedna osoba ne može unapred da vidi budućnost svega niti da predvidi šta će se dogoditi, a kamoli da kontroliše krajnji rezultat svih stvari. Jedino Bog, koji je suveren nad svim stvarima, sve ovo kontroliše i time upravlja. Jedini uticaj koji ljudi mogu da imaju jeste u igranju različitih uloga, koje mogu biti pozitivne ili negativne, unutar okruženja, kako malih tako i velikih, i zajedno sa raznim tipovima ljudi, događaja i stvari kojima upravlja Bog, koji njima orkestrira i uređuje ih. To su uticaj koji ljudi imaju i uloga koju igraju. Kad nešto nije uspešno, odnosno kad rezultati ne ispadnu dobri shodno očekivanjima, pa ishod nije onaj koji bi ljudi želeli da vide, kad im taj ishod čak donosi ogromnu tugu i jad, to su takođe stvari nad kojima ljudi nemaju suverenost, ljudi ne mogu da ih predvide i zasigurno ne mogu da ih kontrolišu. Ako je krajnji ishod nečega veoma dobar, ako on ima veoma pozitivno i aktivno dejstvo, ako je za ljude veoma poučan i na njih ima dubok uticaj, onda on potiče od Boga. Ako nešto ne postigne željeni ishod, ako ishod nije naročito dobar ni optimističan, i ako deluje da, umesto pozitivnog i aktivnog, na ljude ima negativno dejstvo, čitav ovaj proces te stvari takođe orkestrira i uređuje Bog. Ne kontroliše ga nijedna osoba. Hajde da ne razgovaramo o nedostižnim stvarima; hajde da razgovaramo o onome što se može zapaziti u crkvi, kao što je pojava antihrista. Od trenutka kad antihrist stupi na scenu i počne da deluje, i bude unapređen na poziciju starešine ili delatnika, i preuzme važan posao u crkvi, pa sve do trenutka dok kao antihrist ne bude otkriven, ne razaznaju ga i ne razotkriju braća i sestre, te na kraju bude uklonjen i odbačen – tokom čitavog ovog procesa, mnogi ljudi bivaju navedeni na stranputicu, neki čak slede antihrista, a neki u svom život-ulasku pretrpe gubitke usled uticaja antihrista i tome slično. Iako sve ovo potiče od Sotoninih ometanja i delo je Sotoninih slugu, znači li to da Bog ne vidi pojavu i razvoj svih ovih stvari? Zar Bog ne zna kakve će biti posledice pojave antihrista? Zar Bog ne zna za uticaj koji će antihrist imati na crkvu i na braću i sestre? Je li sve ovo naprosto rezultat neuspeha koji su izazvali ljudi? Kad se suoče sa pojavom ovakvih negativnih stvari, ljudi često razmišljaju: „O, ne, Sotona je iskoristio priliku koja mu se ukazala, bio je to Sotona koji ometa stvari.“ Zaključak je: „Zašto Bog nije motrio na stvari? Zar Bog ne preispituje sve stvari? Zar Bog nije sveprisutan? Zar Bog nije svemoguć? Gde su bili Božji autoritet i sila?“ U ljudskom srcu se javlja sumnja. I šta je izvor ove sumnje? Budući da je ishod tog događaja negativan, nepoželjan i nije ono što ljudi žele da vide, a još manje je u skladu sa njihovim predstavama i uobraziljama, to nanosi udarac njihovoj svetoj veri u Boga. Ljudi to ne razumeju, pa razmišljaju: „Ako je Bog suveren nad svim stvarima i sve kontroliše, zašto bi se onda pred našim očima događalo to da antihrist navodi ljude na stranputicu? Zašto bi se tako nepoželjna stvar događala u crkvi i među braćom i sestrama?“ U ljudskom srcu se javlja sumnja i njihova vera da je „Bog svemoćan i sveprisutan“ biva uzdrmana. Kad je ljudska vera u Bog uzdrmana, ako ih pitaš: „Ko je kriv što si razvio predstave o Bogu?“, odgovoriće ti: „Sotona je kriv“. No, pošto čovek ne može da vidi Sotonu, na koga na kraju treba da se svali ova odgovornost? Treba da se svali na antihrista ili na antihristovu grupu. Ljudi će reći da su oni koje je antihrist naveo na stranputicu i čiji su životi pretrpeli štetu, zaslužili da ih antihrist navede na pogrešan put. Na kraju krajeva, na koju izjavu se svodi ljudsko razumevanje cele te stvari? „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“. To je zaključak do koga dolaze. A, u svemu tome, gde postavljaju Boga? Oni ne shvataju da je Bog suveren nad svim, pa, umesto toga, sve što se događa pripisuju šupljoj teoriji da „uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“.

Kad ljudi vide da se oko njih dešavaju neke relativno dobre i pozitivne stvari, kao na primer kad Sveti Duh izvršava moćno delo i svi imaju snažnu veru, kad ljudi stoje postojano čak i usred progona i nedaća, i niko ne postaje Juda, i kad imovina Božje kuće i životi braće i sestara ne trpe nikakvu štetu, ljudi kažu: „Ovo je Božja zaštita. Do ovog uspeha nisu doveli ljudi; to je nesumnjivo delo Božje.“ Pretpostavimo da su događaji koje ljudi vide oko sebe nepoželjni; recimo, crkva se suočava sa tlačenjem i hapšenjem od strane velike crvene aždaje, a crkvenu imovinu je dograbio Sotona. Recimo da životi braće i sestara trpe štetu, a pripadnici Božjeg izabranog naroda su raštrkani na sve strane, raseljeni su i nemoćni da se vrate kući. Pretpostavimo da je crkveni život uništen i da članovi crkve više ne mogu da žive istim crkvenim životom kao pre. Zamislite da više ne mogu da žive radosnim i srećnim, spokojnim suživotom sa braćom i sestrama, da se okupljaju da bi jeli i pili Božje reči i izvršavali svoje dužnosti, a neki zli ljudi i bezvernici počinju da šire predstave kako bi druge navodili na stranputicu, navodeći ih da u Boga izgube veru i zapadnu u negativnost i slabost. U takvim prilikama, ljudi ne mogu da odole a da se na žale. Ne usuđuju se da se žale na Boga, pa se stoga žale ovako: „Taj i taj je zla osoba, taj i taj je Sotona, taj i taj je đavo. Da oni pri okupljanjima nisu bili nemarni i da ih nisu pohapsili, ne bismo završili u ovoj situaciji da ne možemo da se vratimo kući. Da nije bilo njih, i dalje bismo živeli srećnim crkvenim životom, jeli i pili Božje reči i normalno izvršavali svoje dužnosti. Sve ovo je zbog određene osobe, određenog đavola, određenog Sotone ili određenog sotonskog režima.“ I premda se ljudi ne usuđuju da imaju ikakve zamerke prema Bogu ili da Bogu pripisuju odgovornost za čitavu tu situaciju, u tom trenutku, oni su razvili, ni veliko a ni beznačajno, neobjašnjivo nepoverenje prema Bogu. Šta će se izroditi iz ovih nepoverljivih misli? Ljudi će reći: „Izvukao sam pouku iz ovog iskustva. Od sad pa nadalje, pažljivo ću razmatrati sve sa čim se suočim i pre svakog postupka ću dvaput razmisliti. Neću biti nepromišljen i više nikome neću olako ukazati poverenje. U svim situacijama biću izrazito pažljiv i naučiću da sebe zaštitim.“ Imaju li Boga i dalje u svom srcu? Da li se još uvek uzdaju u Boga i u Njega imaju poverenje? Neki ljudi kažu: „Kako da nemam? U svom srcu i dalje verujem u Boga i još uvek se iskreno uzdam u Njega.“ Ali sebi potajno govore: „Ne veruj olako Božjim rečima. Bog uvek testira i oplemenjuje ljude. U Boga se ne može pouzdati! Pa, pogledajte šta se dogodilo tu pred našim očima. Članove naše crkve je uhapsila velika crvena aždaja. Zašto nas Bog nije zaštitio? Da li Bog želi da vidi kako su narušeni interesi Njegove kuće? Oseća li Bog apatiju kad vidi da bezvernici navode ljude na stranputicu? Ako Bog ovo zaista vidi, zašto Mu nije stalo? Zašto to ne spreči ili ne osujeti? Zašto nas ne prosveti da možemo da razaznamo da je osoba koja nas navodi na pogrešan put zla osoba i bezvernik, da se što pre od nje udaljimo i izbegnemo sve ove posledice? Kad bezvernik ljude navodi na stranputicu, zašto nas Bog ne štiti? I samo blago upozorenje bilo bi dovoljno!“ Oni ne dobijaju odgovore na sva ova pitanja, a ne mogu ih ni dobiti. Na kraju, nakon što to iskuse, dolaze do sledećeg zaključka: „Pouzdaću se u Boga u stvarima u kojima u Njega treba da se pouzdam, a osloniću se na sebe u onim stvarima u kojima ne treba da se pouzdam u Boga. Ne smem da ispadnem budala. Mi, braća i sestre, moramo da naučimo da se udružujemo radi topline i međusobne pomoći. Što se tiče svega ostalog, neka Bog radi kako Mu se prohte. Mi to ne možemo da kontrolišemo.“ Ako velika crvena aždaja uhapsi pripadnike Božjeg izabranog naroda, crkveni posao i crkveni život biće u velikoj meri ometeni i to će se u značajnoj meri odraziti na obavljanje dužnosti braće i sestara. U takvim vremenima pojaviće se bezvernici i antihristi da prekidaju i navode na pogrešan put, da šire jeresi i zablude, tvrdeći da je do hapšenja došlo zato što su se starešine i delatnici okrenuli protiv Božjih namera, pa će ljude na stranputicu navoditi ovi antihristi i zli ljudi. Kad nastupe ovi događaji koji nisu u skladu sa ljudskim predstavama i uobraziljama niti sa ljudskim osećanjima, ljudi iz njih nikad ne izvuku pouku. Na osnovu ovih događaja, ljudi nikad ne shvate Božju suverenost, orkestraciju i narav. Ljudi nikad ne dokuče Božje namere niti pouke koje bi Bog želeo da oni izvuku, podučavanje koje bi On želeo da dobiju, ni razboritost koju bi On želeo da steknu iz tih događaja. Ljudi ne znaju ništa od tih stvari i ne znaju kako da ih iskuse. Prema tome, kad je reč o svim stvarima koje ljudi oko sebe primećuju, ljudi iskreno veruju da je izreka „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ tačna i da je pouzdanija i stvarnija od činjenice da je „Bog suveren nad svim stvarima, da je Bog sveprisutan i da Bog sve preispituje“. U stvari, duboko u sebi, vi i dalje verujete da je izreka „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ znatno stvarnija, da su ljudi ti koji sve određuju, te da je reći da Bog o svemu odlučuje pomalo neodređeno. Zašto ljudi smatraju da je to neodređeno? Zašto ljudi misle da je izjava „Bog odlučuje o svemu“ nepouzdana? U teoriji, razlog je u tome što ljudi ne shvataju istinu i ne poznaju Boga, no, šta je zapravo razlog? (Ljudi zapravo ne priznaju niti veruju da je Bog suveren nad svime.) U redu je reći da ljudi ne veruju i ne priznaju da je Bog suveren nad svime, ali postoji još konkretniji razlog, a on je u tome da izreka „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ otkriva pogrešnu perspektivu koju ljudi imaju u načinu na koji posmatraju dobre i loše stvari. Ljudi veruju da su stvari koje im donose spokoj, radost, utehu i sreću dobre i da potiču od Boga. Ima nekih stvari zbog koji se ljudi osećaju nelagodno ili uplašeno, zbog kojih plaču, pate ili ih one ispunjavaju tolikim jadom da požele da su mrtvi – neke stvari ljudima čak onemogućavaju da obezbede normalan crkveni život i normalno okruženje da izvršavaju svoje dužnosti. Ljudi takve stvari smatraju „lošim stvarima“. Izraz „loše stvari“ mora se staviti pod navodnike. Mogu li „loše stvari“ pozitivno delovati na ljude? Ljudi ne mogu da vide ni da osete te dobre efekte, pa u njihovom umu, to „sve“ nad čim je Bog suveren obuhvata samo stvari koje im donose spokoj, radost, zasićenje, koristi, poduku i dobitke, kao i stvari koje jačaju njihovu veru u Boga. To su stvari za koje ljudi smatraju da pripadaju Božjoj suverenosti nad svime. Nasuprot tome, ako se na prvi pogled čini da pojedine stvari ljudima u životu donose patnju, nanose štetu interesima crkve, i ako je nekoliko ljudi navedeno na stranputicu, a neki su čak uklonjeni, te nekoliko njih zadese nesrećni događaji i podnesu određeni bol, ljudi veruju da te stvari nemaju nikakve veze s Božjom suverenošću i da su one delo Sotone. Da je to delo Božje, ljudi veruju da se te negativne stvari ne bi ni pojavile niti bi postojale; to je ono što su ljudi utvrdili. Prema tome, ljudsko shvatanje izjave „Bog je suveren nad svime“ krajnje je jednostrano i plitko. Ograničeno je na ljudske predstave, opterećeno ljudskim emocijama i ne odgovara činjenicama. Da vam navedem jedan primer. Bog je stvorio svakakve insekte i ptice. Neki ljudi kažu: „Verujem da su sve stvari koje je Bog stvorio značajne, da su sve to korisni insekti i da su svi dobri. Bog je stvorio pčele i svakakve vrste ptica je stvorio Bog. Komarci uvek ujedaju ljude i šire bolesti, prema tome, komarci nisu dobri. Možda Bog nije stvorio komarce.“ Nije li ovo iskrivljeno razumevanje? U stvarnosti, sve stvari je stvorio Bog. Postoji samo jedan Bog, Stvoritelj, i sve živo i neživo potiče od Boga. U svojim predstavama, ljudi veruju da samo razni korisni insekti, ptice i druga korisna stvorenja potiču od Boga – dok, kad je reč o muvama, komarcima, stenicama i nekim životinjama mesožderima, koje čovek smatra posebno nasilnim, čini se da ta stvorenja ne potiču od Boga, a čak i da potiču, ona nisu nešto što je dobro. Zar to nije ljudska predstava? U ljudskim zamislima i predstavama, ove stvari se postepeno sistematično klasifikuju: sve ono što se ljudima dopada ili im koristi smatra se pozitivnim i stvorenim od Boga, dok se sve ono što se ljudima ne dopada ili im škodi smatra negativnim i nečim što nije stvoreno od Boga, a što je možda stvorio Sotona ili je nastalo u prirodi. U svom umu, ljudi često nesvesno veruju da „muve, komarci i stenice nisu nešto što je dobro i da nisu stvoreni od Boga. Bog zasigurno ne bi stvorio takve stvari“. Ili razmišljaju ovako: „Lavovi i tigrovi uvek jedu ovce i zebre, previše su surovi. Nisu nešto što je dobro. Vukovi su zlokobni, lukavi, svirepi, nasilni i okrutni. Vukovi su loši, ali su krave i ovce dobre, a psi su još bolji.“ Da li je nešto što je stvorio Bog dobro ili loše, ne meri se na osnovu ljudskih emotivnih potreba ili ukusa – te stvari se tako ne odmeravaju. Bog je stvorio svakojake životinje, uključujući zebre, jelene i razne vrste biljojeda, kao i divlje mesoždere poput lavova, tigrova, leoparda i krokodila, koji su posebno surovi, uključujući neke grabljivice koje samo jednim ujedom mogu da ubiju svoj plen. Bez obzira na to jesu li ove životinje u ljudskim očima dobre ili loše, sve ih je stvorio Bog. Neki ljudi vide kako lavovi jedu zebre, pa pomisle: „O, ne, sirota zebra! Lavovi su tako surovi jer jedu zebre.“ Kad vide kako vuk proždire ovcu, oni razmišljaju: „Vukovi su tako svirepi i lukavi. Zašto je Bog stvorio vukove? Ovce su tako slatke, drage i nežne. Zašto Bog nije stvorio samo nežne životinje? Vukovi su ovcama prirodni neprijatelji, pa zašto je Bog stvorio i vukove i ovce?“ Oni ne razumeju tajnu koja leži u osnovi ovoga i uvek stvaraju ljudske predstave i uobrazilje. Kad dođe do incidenata u kojima antihristi ljude u crkvi navode na pogrešan put, neki ljudi kažu: „Ako se Bog sažalio nad ovim ljudskim rodom, zašto je stvorio Sotonu? Zašto Sotoni dozvoljava da kvari ljudski rod? Budući da nas je Bog odabrao, zašto antihristima dozvoljava da se pojavljuju u crkvi?“ Ne razumete, zar ne? U tome je Božja suverenost. Tako Bog vlada nad svim stvarima i jedino kad On njima vlada na ovaj način, sve stvari mogu normalno da postoje unutar pravila i zakona koje je On naložio. Da te Bog zaštiti i spreči da se antihristi pojave u crkvi, da li bi znao šta su antihristi? Da li bi znao kakva je narav antihrista? Da ti se samo kaže nekoliko reči i teorija o razaznavanju antihristâ, a pritom zapravo ne upoznaš nijednog takvog, da li bi mogao da razaznaš antihriste? (Ne.) Sigurno ne bi. Da se antihristima i zlim ljudima ne dozvoli da se pojave, ti bi uvek bio poput nekog cveta u stakleniku: čim bi došlo do nagle promene temperature, uvenuo bi pod iznenadnim naletom hladnoće, nemoćan da to izdržiš. Prema tome, ako ljudi žele da shvate istinu, oni moraju da prihvate sva okruženja i sve ljude, događaje i stvari nad kojima Bog vlada i koje orkestrira, kao i da im se pokore. „Svi ljudi, događaji i stvari“ obuhvataju ono pozitivno i negativno, uključuju stvari koje su usklađene s tvojim predstavama i uobraziljama, i one koje to nisu. To obuhvata stvari koje smatraš pozitivnim i negativne stvari koje ti se ne sviđaju, sadrži stvari koje su usklađene s tvojim osećanjima, i sadrži stvari koje nisu u skladu s tvojim osećanjima ili sa tvojim ukusom. Moraš da prihvatiš sve ove stvari. U čemu je svrha prihvatanja svih ovih stvari? Ne samo da unaprediš svoje znanje i pospešiš svoje iskustvo, već da ti omogući da praktičnije i konkretnije spoznaš Božje reči, da razumeš istinu i kroz ove činjenice iskusiš istinitost i tačnost Božjih reči. Na kraju ćeš potvrditi da su Božje reči istina, izvući ćeš pouke od različitih ljudi, događaja i stvari, što će ti omogućiti da razumeš još više istina, da prozreš još mnogo stvari i da sebe dodatno obogatiš. Krajnji rezultat koji se ovim postiže jeste u tome da ćeš kroz pojavljivanje i razvoj različitih ljudi, događaja i stvari moći da stekneš znanje o Stvoritelju, počećeš da shvataš Njegovu narav i suštinu i naučićeš da On upravlja svim stvarima i da ih orkestrira.

Bez obzira na to da li događaje koji se oko tebe zbivaju čovek doživljava kao dobre ili loše, da li oni predstavljaju ono što želiš ili ne, da li ti donose radost i sreću ili tugu i bol, treba da ih posmatraš kao ljude, događaje i stvari koji sadrže pouke koje je potrebno da izvučeš i istine koje treba da tražiš, i treba da ih posmatraš kao stvari koje potiču od Boga. One se ne dešavaju slučajno, nisu nastale zbog ljudi, nije ih izazvala nijedna osoba i nisu nešto što ijedna osoba može da kontroliše. Naprotiv, Bog je taj koji vlada svim ovim stvarima; Bog orkestrira i uređuje sve te stvari. Pojava bilo kog događaja ne zavisi od ljudske volje i nijedna osoba ne može da kontroliše neki događaj samo zato što to poželi. Bog vlada i orkestrira čitavim procesom pojavljivanja, razvoja i preobražaja svih ljudi, događaja i stvari sve dok ne dostignu svoj krajnji ishod. Ako u to ne veruješ, pokušaj da iskusiš i posmatraš stvari prema rečima i načelima o kojima sam govorio. Uveri se da li je ono što kažem istina. Proveri da li je ispravna izjava u koju verujete: „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ ili je ispravna izjava: „Bog vlada nad pojavom i razvojem svih ljudi, događaja i stvari, sve dok ne dostignu svoj krajnji ishod i njima orkestrira“. Proveri koja je od ove dve izjave tačna, koja je u skladu sa činjenicama, koja ljudima omogućava da dobiju poduku i od koristi im je, i koja ljudima omogućava da Boga upoznaju i da steknu iskrenu veru u Njega. Kad sve što se oko tebe događa iskusiš sa gledištem i stavom da Bog svime vlada i da sve orkestrira, tvoje gledište o stvarima i ugao posmatranja u odnosu na njih biće potpuno drugačiji. Ako se držiš toga da sve stvari i pitanja posmatraš iz perspektive izreke: „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“, u tom slučaju, najblaže rečeno, kad te nešto zadesi, prirodno i nevoljno ćeš se zapetljati u ideju o ispravnom i pogrešnom, nastojaćeš da ljude smatraš odgovornim i analiziraćeš uzroke raznih incidenata, faktore koji su u raznim stvarima doveli do negativnih posledica i tome slično, umesto da na osnovu Božjih reči tražiš istina-načela i Njegove namere. Što više veruješ u izreku „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“, tobom će sve više gospodariti stavovi bezvernika. Konačni ishodi svega što doživljavaš u tom slučaju će biti sve više oprečni istini, a tvoja će vera u Boga postati puka doktrina ili krilatica. U tom trenutku, preobratićeš se u potpunog bezvernika. Drugim rečima, što više veruješ u izjavu „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“, sve više će se dokazivati da si bezvernik. Ako u svom srcu nemaš Boga ni Božje reči, ako nipošto ne priznaješ ili ne prihvataš nijednu od Božjih reči, istina ili pozitivnih stvari, ako za njih nema mesta u tvom srcu, onda je dubinu tvoje duše u potpunosti zaposeo Sotona, ona je ispunjena mislima i idejama o evoluciji i materijalizmu, pri čemu su sve to đavolske reči đavola i Sotone. Veruješ u sve činjenice koje vidiš sopstvenim očima, ali ne veruješ da Onaj koji vlada svime u vaseljeni, Onaj koga nijedna osoba ne može da vidi, zaista postoji. Ako sve posmatraš iz perspektive izreke „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“, onda se nimalo ne razlikuješ od Sotone i materijalista. Međutim, ako sve posmatraš iz perspektive reči „Svime na svetu vlada i sve uređuje Bog“, u tom slučaju, čak i ako neke stvari ne možeš jasno da vidiš, moći ćeš da potražiš odgovore o konkretnim događajima koje oko sebe vidiš, da potražiš sâm koren te stvari i da unutar Božjih reči potražiš suštinu i istinu problema. Nećeš istraživati ko je bio u pravu a ko nije, nećeš naprosto nastojati da nekog smatraš odgovornim; već ćeš, umesto toga, tu stvar moći da odmeriš prema rečima Božjim, da tražiš koren problema, otkriješ srž tog pitanja, pa ćeš istraživati gde su ljudi podbacili, šta im je nedostajalo, kakvu su iskvarenu narav otkrili, kako su bili buntovni i koji su njihovi aspekti bili neusklađeni sa Bogom tokom odvijanja čitave te stvari. Moći ćeš da istražiš koje su bile Božje namere i ciljevi dok je obavljao te stvari, šta je kod ljudi želeo da postigne, kakve je rezultate želeo da ostvari, kakve koristi je želeo da ljudi dobiju, kao i načela kojih ljudi treba da se pridržavaju. Kad iz ovih perspektiva razaznaješ i posmatraš određeni događaj, tvoje unutrašnje stanje će se promeniti. Tvoje će gledište na stvari nesvesno biti usmeravano i vođeno Božjim rečima. U Božjim rečima nesvesno ćeš dobiti prosvećenje i pravac, kao i istina-načela kojih, kad te takve stvari zadese, treba da se pridržavaš i koja treba da primenjuješ. Kad zaista uđeš u ova istina-načela, imaćeš iskrenu veru i pouzdanje u Boga, iskreno ćeš se moliti i preklinjati, imaćeš iskrenu pokornost i moći ćeš praktično da deluješ shodno istina-načelima – šta će biti krajnji rezultat toga? Tokom odvijanja čitavog događaja, jasno ćeš uvideti istinu te stvari, izvući ćeš pouke, moći ćeš ispravno da shvatiš sve što ti se događa i bićeš u stanju da uvidiš da to dolazi iz Božjih uređenja i da sadrži Božju dobru volju. I na taj način, kao što ljudi često kažu, „od nečeg lošeg napravi nešto dobro“, svaki događaj koji ljudi osuđuju, gnušaju ga se i preziru moći ćeš prirodno da posmatraš kao pozitivnu stvar, i moći ćeš da priznaš da njime vlada i da ga uređuje Bog, i da ga treba prihvatiti od Boga. To ćeš posmatrati kao nešto što u sebi sadrži Božji mukotrpan trud, Njegove namere i Njegova očekivanja. I dok to budeš proživljavao, nesvesno ćeš početi da shvataš koje su bile Božje namere dok je orkestrirao čitavu tu stvar. Iako toga nećeš biti svestan, počećeš da shvataš i da razumeš Njegove namere i, čim se to bude dogodilo, nesvesno ćeš razumeti istine koje su unutar toga, i moći ćeš da razaznaš sve ljude i stvari koji su u celom tom događaju imali učešće. Ako, tokom odvijanja celog tog događaja, problem posmatraš iz perspektive reči „Svime na svetu vlada i sve uređuje Bog“, zadobićeš mnogo toga. Zadobićeš istinu, iskrenu veru u Boga i shvatanje Božje suverenosti nad svim stvarima. Razumećeš Božje namere i Njegovo mukotrpno promišljanje o ovoj stvari. Naravno, zadobićeš i razumevanje i iskustvo izraza „Bog je sveprisutan“, koji je prethodno postojao samo u tvojoj podsvesti. Ako, tokom odvijanja celog tog događaja, problem posmatraš iz perspektive izreke „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“, žalićeš se, nećeš se obazirati na Boga i osećaćeš da je Bog veoma udaljen i neodređen. Reč „Bog“, identitet Božji, suština Božja i sve o Bogu delovaće tako daleko i šuplje. Verovaćeš da su pojavljivanje, razvoj i ishod čitavog tog događaja svi redom zavisili od ljudskog postupanja i da je cela ta stvar prožeta ljudskim faktorima. Prema tome, o ovim stvarima ćeš neprekidno razmišljati na sledeći način: „Ko je pogrešio u ovoj fazi? Ko je u ovoj fazi neoprezno prouzrokovao gubitak? Ko je prekidao, ometao i uništavao ovu fazu? Pobrinuću se da taj za to plati.“ Opsednuto ćeš se usmeravati na pojedince i stvari, neprestano živeći u svetu ispravnog i pogrešnog, dok potpuno zanemaruješ Božje reči, istinu, odgovornosti, dužnosti i obaveze koje stvorena bića treba da ispune, kao i gledišta i stavove kojih treba da se pridržavaš. Za Boga više neće biti mesta u tvom srcu. Tokom odvijanja čitavog tog događaja, između tebe i Boga neće postojati nikakav odnos, kao ni između tebe i Božjih reči. Drugim rečima, suočen sa nekom situacijom, opsednuto ćeš se usmeravati jedino na ljude i stvari. Nećeš moći da smisliš nijednu reč koja je u skladu sa istinom ili izjavu istine koja potiče od Boga da bi u odnosu na njih tu stvar odmerio, nećeš moći da je koristiš kao osnovu za raščlanjivanje te situacije, iz te situacije nećeš izvući pouke niti ćeš steći razboritost, nećeš osnažiti svoju veru niti ćeš spoznati Boga. Ništa od toga nećeš učiniti. Tokom odvijanja čitavog tog događaja, čvrsto ćeš se držati popularne izreke „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“, a ona je, precizno govoreći, argument i gledište bezvernika. Nasuprot tome, pretpostavimo da taj događaj od samog početka možeš da prihvatiš iz perspektive stvorenog bića, ne ispitujući da li je ijedan pojedinac u pravu ili nije, bez prekomernog analiziranja ijedne osobe ili stvari, i bez opsednute usmerenosti na ljude ili stvari. Pretpostavimo da u Božjim rečima aktivno tražiš odgovore, da pred Boga samoinicijativno dolaziš da se moliš i na Njega osloniš i da tražiš Božje prosvećenje i usmeravanje, dopuštajući Bogu da deluje i orkestrira. Pretpostavimo da tvoj stav odražava strah i pokornost prema Bogu, žeđ za istinom i aktivnu saradnju sa Bogom – stav koji ne predstavlja gledište i stav bezvernika, već gledište i stav koje Božji sledbenik treba istinski da poseduje. Uz takvo gledište i stav, nesvesno ćeš zadobiti ono što nikada ranije nisi iskusio, a to su istina-stvarnosti koje prethodno nisi posedovao. Te istina-stvarnosti zapravo su efekti koje Bog u tebi želi da ostvari i postigne kroz Svoju suverenost nad čitavim događajem. Ako Bog ostvari ono što namerava da postigne, On tada neće postupati uzalud budući da će u tebi postići željene efekte. Koji su to efekti? Bog želi da uvidiš šta se zaista događa, da se ništa ne dešava slučajno, da to nisu izazvali ljudi, već da Bog nad tim ima kontrolu. Bog želi da iskusiš Njegovo stvarno postojanje i da shvatiš činjenicu Njegove suverenosti i Njegove orkestracije sudbine svih stvari; i to predstavlja činjenicu, a ne ispraznu izjavu.

Ako kroz sopstveno iskustvo zaista shvatiš činjenicu da Bog vlada svime i da On orkestrira sudbinu svih stvari, moći ćeš da daš izjavu poput Jova: „Ušima sam slušao o Tebi a sada sam Te i očima video! Zato se sâm sebe gadim! U prašini i pepelu ja se kajem!“ (Knjiga o Jovu 42:5-6). Je li to dobra izjava? (Jeste.) Dobar je osećaj čuti ovu izjavu i ona je tako dirljiva. Da li želite da iskusite istinitost ove izjave? Da li želite da razumete kako se Jov osećao dok je izgovarao te reči? (Da.) Je li to samo obična želja ili je ona snažna? (Snažna je.) Ukratko, zaista imate takvu rešenost i želju. Pa, kako se ta želja može ispuniti? Kao što sam prethodno rekao. Moraš da gledaš iz perspektive stvorenog bića i da svim ljudima, događajima i stvarima koji ti se dešavaju pristupaš iz ugla priznavanja da je Bog Vladar svih stvari i da On sve kontroliše i orkestrira. Iz toga moraš da izvučeš pouke, da u svemu što On čini shvatiš Božje namere i da prepoznaš ono što Bog želi da ostvari i postigne u tebi. Postupajući tako, jednoga dana, u ne tako dalekoj budućnosti, osećaćeš se isto kao i Jov dok je izgovarao te reči. Kad vas čujem kako kažete da zaista želite da iskusite ono što je Jov osećao dok je izgovarao te reči, znam da preko 99 odsto ljudi nikada ranije nije iskusilo takva osećanja. Zašto je to tako? Zato što nikada niste gledali iz perspektive stvorenog bića i niste iskusili činjenicu da Stvoritelj vlada svim stvarima i svime upravlja, kao što je to učinio Jov. Sve to je zbog ljudskog neznanja, gluposti i buntovništva, kao i zbog navođenja na stranputicu i iskvarenosti koje je izazvao Sotona, a što ljude usmerava da sve što im se događa, ne svojom voljom, odmeravaju i svemu tome pristupaju iz ugla bezvernika, pa čak i da sve što se oko njih događa prepoznaju i tome pristupaju koristeći neke metode i teorijske osnove koji su uobičajeni za nevernike. Zaključci do kojih na kraju dolaze nemaju nikakve veze sa istinom, a neki su čak i oprečni istini. To ljude sprečava da dugoročno iskuse činjenicu da Stvoritelj vlada svim stvarima i da ih kontroliše, kao i osećanje koje je Jov imao dok je izgovarao te reči. Ako si prošao kroz slične kušnje kao Jov, velike ili male, i već si osetio Božju ruku na delu i Božju suverenost u njima, ako si ujedno prepoznao konkretne Božje namere u vladanju nad ovim stvarima i njihovom orkestriranju, kao i put koji ljudi treba da slede, u tom slučaju ćeš na kraju moći da, između ostalog, iskusiš pozitivne efekte koje je Bog tokom svih ovih događaja želeo da u tebi postigne, Božje dobre namere i očekivanja prema tebi. Iskusićeš sve to. Kad iskusiš sve to, više nećeš samo verovati da Bog može da izgovori istinu i opskrbi te životom, već ćeš na opipljiv način shvatiti da Stvoritelj zaista postoji, a ujedno ćeš shvatiti činjenicu da je Stvoritelj stvorio sve stvari i da njima vlada. I dok budeš doživljavao sve te stvari, jačaće tvoja vera u Boga i tvoja vera u Stvoritelja. U isto vreme, to će te naterati da shvatiš činjenicu da si sa Stvoriteljem ostvario međusobni odnos na stvaran način, i to će na opipljiv način i u potpunosti potvrditi tvoju veru u Boga, tvoje poverenje u Boga, način na koji slediš Boga, kao i činjenicu da Bog vlada svime i da je sveprisutan. Nakon što steknete ovu potvrdu i spoznaju, mislite li da će vam srce biti ispunjeno radošću i srećom ili bolom i tugom? (Radošću i srećom.) Biće to sigurno radost i sreća! Ma koliko bola i tuge da si prethodno iskusio, oni će se raspršiti poput pramena dima i srce će ti pomahnitati od radosti, radovaćeš se i poskakivati od sreće. Kad ustanoviš da se činjenica o Božjoj suverenosti nad svim stvarima istinski potvrdila i da si je doživeo u sebi, po svom značaju to je istovetno kao da si se zaista licem u lice upoznao sa Bogom, sa Njim se susreo i komunicirao. U tom trenutku, osećaćeš se isto onako kao što se Jov osećao. Šta je Jov u tom trenutku rekao? („Ušima sam slušao o Tebi a sada sam Te i očima video! Zato se sâm sebe gadim! U prašini i pepelu ja se kajem!“) Jov je spolja koristio ponašanje i postupke sopstvenog gnušanja i kajanja da izrazi svoju mržnju prema prošlosti, ali je, zapravo, duboko u svom srcu bio radostan i srećan. Zašto? Zao što je neočekivano ugledao lice Stvoritelja, našao se licem u lice s Njim i susreo se s Bogom u nekom događaju, u nekom neupadljivom i slučajnom događaju. Recite Mi, koje stvoreno biće, koji sledbenik Božji, ne čezne da vidi Boga? Kad nastupi takva situacija, kad se takva stvar dogodi, ko ne bi bio srećan, ko ne bi bio uzbuđen? Svako bi bio uzbuđen; osećao bi se uzbuđeno i radosno. Bilo bi to nešto što on nikada ne bi zaboravio dokle god je živ, i to je stvar vredna da se upamti. Razmislite o tome, zar u tome nema brojnih koristi? Nadam se da ćete u budućnosti zaista doživeti to osećanje, posedovati takvo iskustvo i imati takve susrete. Kad neka osoba zaista vidi lice Božje i zaista može da doživi isti osećanja koja je osetio Jov kad se susreo s Bogom Jahvom, to postaje prekretnica u njenoj veri u Boga. To je tako divna stvar! Svako se raduje takvom rezultatu i takvoj situaciji i svako se nada da će to iskusiti i imati takav susret. Budući da imaš takve nade, treba da imaš ispravno gledište i stav dok doživljavaš sve što se oko tebe događa, dok sve doživljavaš i shvataš na način na koji te Bog uči i podučava, dok učiš da prihvataš sve od Boga i da sve posmatraš prema Božjim rečima, sa istinom kao svojim kriterijumom. Time će, a da toga nisi ni svestan, tvoja vera sve više jačati, i činjenica da je Bog suveren nad svim stvarima i da nad svima vlada postepeno će se potvrđivati i proveravati u tvom srcu. Kad sve to bude potvrđeno u tebi, da li ćeš i dalje brinuti zato što ti se rast ne povećava? (Ne.) Ipak, normalno je da se sada osećaš pomalo zabrinuto, jer si tako mali rastom i tako je mnogo stvari koje ne možeš da prozreš – bilo bi nemoguće da ne budeš zabrinut, to je nešto što ne možeš da izbegneš. To je stoga što u ljudima postoji mnogo stvari koje potiču iz znanja, od čoveka, od Sotone, od društva i tome slično. Sve te stvari duboko utiču na tačke gledišta iz kojih ljudi pristupaju Bogu, kao i na perspektivu i stav koje treba da zauzmu kad doživljavaju razne stvari. Stoga, kad vam se stvari događaju, nije lako zauzeti ispravan stav i perspektivu. To od vas zahteva ne samo da iskusite pozitivne stvari, već i one negativne. Razaznavanjem i shvatanjem suštine tih negativnih stvari izvući ćeš još više pouka i početi da shvataš Božje postupke i Njegovu svemoć i mudrost u vladanju nad svim stvarima.

Da li sada u potpunosti razumete da je izjava „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ netačna? (Da, razumemo.) Ima li tačnih aspekata ove izjave? Ima li u njoj nekih važećih elemenata? (Ne, nema.) Baš nijednog? (Nijednog.) Pravilno je razumeti da nema nijednog. To je teorijsko shvatanje. Zatim, u stvarnom životu, kroz posmatranje i iskustvo, otkrićeš da je izjava „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ pogrešna, apsurdna i da predstavlja gledište bezvernika. Kad otkriješ tu činjenicu i kad možeš činjenicama da dokažeš grešku u ovoj izjavi, tada ćeš je u potpunosti napustiti i odbaciti i više je nećeš koristiti. Još nisi dostigao tu tačku. Iako si prihvatio ono što sam rekao, kasnije, kad se suočiš sa raznim situacijama, razmišljaćeš: „Tada sam mislio da nema ničeg tačnog u izjavi ’Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi’, pa zašto onda sada mislim da je ona donekle istinita?“ U tebi počinje da se odvija borba i ponovo doživljavaš kontradikcije. Dakle, šta onda treba da učiniš? Kao prvo, treba da izmeniš svoje gledište. Otpusti sve misli i gledišta koji potiču iz toga što se pridržavaš ove izjave. Otpusti sve postupke koji proizlaze iz ove izjave. Ne budi opsednut ljudima ili stvarima. Prvo u molitvi dođi pred Boga, a zatim u Božjim rečima potraži osnovu i načela. U procesu traženja, nesvesno ćeš steći prosvećenje i početi da shvataš istinu. Možda ti bude izazovno da samostalno tražiš načela, pa pozovi sve učesnike u toj stvari i u Božjim rečima zajedno tražite osnovu i istina-načela. Zatim molitveno čitajte, razgovarajte u zajedništvu o odgovarajućim rečima Božjim i u odnosu na njih proveravajte. Nakon poređenja s Božjim rečima, prihvatite ispravna gledišta, a ona pogrešna ćete prirodno otpustiti. Od tada pa nadalje bavite se problemima i rešavajte ih prema ovim načelima. Kako zvuči ovaj metod? (Dobro.) U procesu traženja istine, treba da otpustiš postupke koji proizlaze iz gledišta da „uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“. Pronađi odgovarajuće reči Božje i bavi se problemima i rešavaj ih na osnovu Božjih reči. Traganjem za istinom i rešavanjem problema na ovaj način, tvoja pogrešna gledišta će biti razrešena. Ako stvari rešavaš na osnovu Božjih reči i istina-načela, onda će se shodno tome izmeniti tvoj pravac i pristup u rešavanju stvari. Kao rezultat toga, ishod te stvari će se razviti u dobroćudnom pravcu. Međutim, korišćenje perspektive i gledišta izjave „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“ za rešavanje problema i bavljenje stvarima dovešće do toga da se oni razviju u zloćudnom pravcu. Na primer, kad u crkvi antihristi ljude navode na pogrešan put, ako ljudi ne traže istinu, već samo svoju pažnju opsednuto usmeravaju na ljude i stvari, raspravljajući o tome šta je ispravno a šta pogrešno i pozivajući ljude na odgovornost, konačni rezultat biće u tome da su se pozabavili sa svega nekoliko ljudi i da stvar smatraju rešenom. Neki bi mogli da kažu: „Rekao si da se to razvija u zloćudnom pravcu, ali nisam primetio nikakve zloćudne rezultate. Antihristi su izbačeni, pa zar problem time nije rešen? Gde je tu zloćudni ishod?“ Da li su iz ovog iskustva svi izvukli pouku? Da li su iz njega shvatili istinu? Mogu li da razaznaju antihriste? Da li shvataju Božje namere? Jesu li uvideli Božju suverenost? Nije se dogodila nijedna od ovih pozitivnih stvari. Naprotiv, ljudi nastavljaju da žive prema sotonskim filozofijama, nepoverljivi su i na oprezu jedni prema drugima, i jedni na druge prebacuju odgovornost. Kad se suoče s nekom situacijom, brže-bolje se zaštite, težeći jedino samoodržanju. Plaše se da preuzmu odgovornost i da se s njima neko suoči. Ne izvlače nikakve pouke i ne prihvataju ništa od Boga, a još manje traže Božje namere. Mogu li ljudi na ovaj način da se razvijaju u životu? Na kraju krajeva, ljudi znaju jedino šta mogu a šta ne mogu da rade pred svojim starešinama, šta treba da kažu i učine da bi svoje starešine odobrovoljili i koje reči i postupci će dovesti do toga da im njihove starešine zamere i da ih ne vole. Posledično, ljudi su jedni prema drugima sve više na oprezu, pribegavaju tome da se zatvaraju u sebe, prekrivaju se maskama i niko se ni pred kim ne otvara. Sa maskama, na oprezu i tako prerušeni, da li su ljudi došli pred Boga? Ne, nisu. Nakon što iskuse brojne stvari, ljudi nauče da izbegavaju neke situacije, plaše se komunikacije s drugima i suočavanja s problemima. Na kraju se potpuno zatvaraju, ni pred kim se ne otvaraju i srce im je lišeno Boga. Ovakav način vere u Boga u potpunosti je zasnovan na sotonskoj filozofiji. Koliko god iskustva da su stekli, ne mogu da izvuku nijednu pouku, da sebe spoznaju, a kamoli da odbace svoje iskvarene naravi. Mogu li na ovaj način uopšte da shvate istinu i Boga upoznaju? Mogu li da osete istinsko kajanje? Ne, ne mogu. Naprotiv, oni uče da u odnosu na druge budu na oprezu, da sebe štite, da pažljivo posmatraju tuđe reči i izraze na licu i da idu onim putem kojim ih vetar nosi. Uče da se služe smicalicama i postanu taktičniji, i da se što lakše nose sa sukobima i svađama. Suočeni sa problemima, oni izbegavaju da preuzmu odgovornost, već je umesto toga svaljuju na druge. Sa Bogom, Njegovim rečima ili istinom više nemaju nikakav odnos. Srce im se sve više i više udaljava od Boga. Nije li ovo zloćudan razvoj događaja? (Jeste.) Kako je došlo da ovog zloćudnog razvoja događaja? Ako čovek posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje u skladu s Božjim rečima i uzima istinu kao kriterijum; ako bi, kad se suoči s problemom, tražio Božje reči kao osnovu, tražio odgovore unutar Njegovih reči, iz Božjih reči prepoznao koren problema i u odnosu na te reči upoređivao stvari, i Njegove reči koristio kako bi rešio sve probleme i poteškoće, onda bi Božje reči ponudile put napred tako da se ne nađe sputan ovim stvarima, da ga one ne sapliću i ne zarobljavaju. Na kraju bi shvatio načela primene koja Bog nalaže u takvim stvarima i imao bi put koji treba da sledi. Kad bi svi, nakon što se suoče s problemima, došli pred Boga, prihvatajući sve od Boga, učeći da se uzdaju u Boga i kad bi u procesu traženja kao osnovu pronašli istina-načela, da li bi u svom međusobnom odnosu ljudi i dalje bili na oprezu? Da li bi iko i dalje težio ka ispravnom i pogrešnom bez rešavanja korena samog problema? (Ne, ne bi.) Čak i ako postoji neko ko istinu ne sprovodi u delo i još uvek se bavi takvim stvarima, on je izopšten, odbačen od svih. Ako, kad se s suoče sa stvarima, ljudi mogu da ih prihvate od Boga, stvar će se razviti u dobroćudnom pravcu. Ljudi će na kraju početi da shvataju i spoznaju Božje reči i da zadobijaju istinu. Ono što ljudi primenjuju jeste istina, a ono što postižu jeste ispravan cilj zadobijanja istine i sposobnost da svedoče o Bogu. Njihova će vera jačati, povećaće se njihovo razumevanje Boga i razviće bogobojažljivo srce. Nije li to dobroćudni razvoj događaja? (Jeste.) Zbog čega su nastali takvi rezultati? Da li zato što su perspektiva i stav koje ljudi imaju u svim stvarima ispravni i usklađeni sa istinom? (Da.) Jednostavno i jasno rečeno, ova perspektiva i stav znače prihvatanje stvari od Boga, a to prirodno vodi u dobroćudni razvoj događaja i do dobroćudnih koraka razvoja, i prirodno se postiže rezultat razumevanja istine i bogopoznanja. Međutim, ako ljudi ne prihvataju stvari od Boga, već im pristupaju iz ljudske perspektive i sa sotonskim filozofijama, i dalje se oslanjajući na sotonsku filozofiju za posmatranje stvari i opsednuto usmeravanje pažnje na ljude i stvari, sve što iz toga nastane biće zloćudno. Krajnja posledica je u tome da niko neće shvatiti istinu i ostvariti koristi. To je rezultat nepoznavanja načina da se iskusi delo Božje. Stoga u nekim crkvama vlada atmosfera nesklada među nekim ljudima koji obavljaju dužnosti. Jedni prema drugima su uvek sumnjičavi i na oprezu, međusobno se okrivljuju, nadmeću i svađaju. U dubini svog srca potajno se bore. Ovim se potvrđuje jedna stvar: u ovoj grupi nema nikog ko traži istinu, nikog ko stvari prihvata od Boga kad se s njima suoči. Svi oni su bezvernici i ne streme ka istini. Nasuprot tome, u nekim crkvama postoje određeni ljudi koji su, iako mali rastom i premda ne razumeju mnogo istine, u stanju da u svakoj situaciji, velikoj ili maloj, iskreno prihvate stvari od Boga i da zatim praktično postupaju i doživljavaju prema Božjim rečima i da uđu u stvarnost Božjih reči. Iako se ti ljudi koji zajedno obavljaju svoje dužnosti ponekad koškaju, raspravljaju i svađaju, među njima vlada atmosfera kakve nema među nevernicima. Kad se okupe da nešto urade, među njima vlada poseban sklad, kao da su porodica ili najbliži rod, ne postoji jaz u njihovom srcu i u svom poslu su ujedinjeni. Prisustvo takve skladne atmosfere pokazuje da makar nadzornici ili nekoliko ključnih pojedinaca traže istinu i stvari rešavaju na pravi način kad se suoče s problemima, te da su zaista postigli rezultate u sprovođenju načela „prihvatanja svega od Boga“. Mnogo je ljudi koji veruju u Boga, ali budući da ne streme ka istini niti Božje reči uzimaju ozbiljno, u Boga veruju čitav niz godina a da nemaju život-ulazak. Ma šta da im se desi, oni to ne prihvataju od Boga, već se pri zapažanju stvari uvek uzdaju u ljudske predstave i uobrazilje. Oni ne mogu da iskuse Božje delo. Ako u crkvi postoji nekoliko pojedinaca koji imaju duhovno razumevanje i mogu da zapaze da je mnoge stvari uredio i naložio Bog, oni mogu da se uzdaju u Boga, da aktivno traže istinu, primenjuju istinu i stvari rešavaju prema istina-načelima. U takvoj crkvi nastaje atmosfera dela Svetoga Duha. Naravno, ljudi mogu da osete ovu naročito prijatnu skladnu atmosferu, a njihov način razmišljanja je prirodno u najboljem stanju. Još konkretnije, među ljudima postoji uzajamno razumevanje, zajednička težnja, cilj i motivacija da streme duboko u svom srcu. Zahvaljujući tome, oni mogu da se ujedine. U takvoj crkvi možeš da osetiš naročito skladnu atmosferu. Ta atmosfera ljude ispunjava samopouzdanjem i motiviše ih da streme napretku. U svom srcu se osećaju osnaženo i kao da poseduju neiscrpnu snagu da se daju za Boga. To osećanje je neverovatno prijatno. Svako ko prisustvuje okupljanjima u toj crkvi može da oseti tu atmosferu i da uživa u tom osećaju samopouzdanja. U tom trenutku oni se osećaju kao da žive u Božjem zagrljaju, kao da su svakodnevno u Njegovom prisustvu. To je zaista posve drugačije iskustvo. U onim crkvama u kojima Sveti Duh ne deluje, većina ljudi ne stremi ka istini. Kad se suoče s raznim situacijama, oni stvari ne mogu da prihvate od Boga i oslanjaju se na ljudska sredstva i načine da sve kontrolišu. U takvoj zajednici, među ljudima vladaju drugačija osećanja, a odnosi među njima i nastala atmosfera takođe se razlikuju. Ne osećaš atmosferu dela Svetoga Duha ni atmosferu ikakve međusobne ljubavi. Umesto toga, možeš da osetiš samo hladnoću. Drugim rečima, ljudi su jedni prema drugima hladni. Svi su na oprezu jedni prema drugima, međusobno se svađaju, potajno se međusobno nadmeću ili nastoje da jedni druge nadmaše. Niko se nikome ne pokorava, pa jedni druge čak potiskuju, isključuju i kažnjavaju. Oni su poput nevernika na radnom mestu, u poslovnom svetu i politici, navodeći te da osećaš gnušanje, mržnju i strah, ne ostavljajući ti nikakav osećaj sigurnosti. Ako u bilo kojoj grupi ljudi iskusiš takva osećanja, uvidećeš tačnost izjave „Sotona je duboko iskvario ljudski rod“, pa ćeš zbog toga još i više voleti delo Svetoga Duha. Bez dela Svetoga Duha, odnosno, kad vladaju ljudska bića, Sotona, znanje ili bezvernici, atmosfera je sasvim drugačija. Ona će te navesti da se osećaš neprijatno i tužno, pa ćeš ubrzo osetiti sputanost i utučenost. Upravo tako, to osećanje dolazi od Sotone i od iskvarenog ljudskog roda. Ovim završavamo zajednički razgovor na ovu temu.

Kad je reč o izjavama o moralnom postupanju koje dolaze iz tradicionalne kulture, prošli put sam u zajedništvu govorio o izjavi „Svako je odgovoran za sudbinu svoje zemlje“. Danas ću naknadno govoriti o izreci „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“. Baš kao i prethodna fraza „Uspeh i neuspeh stvari zavise od ljudi“, o kojoj sam govorio, i ova fraza očito odražava stav bezvernika. Među ljudima je rasprostranjen stav bezvernika i svuda se može čuti. Od trenutka kad ljudi progovore, oni uče svakakve izreke od drugih ljudi, od bezvernika, od Sotone, kao i od sveta. To započinje inicijalnim obrazovanjem u kome ljude njihovi roditelji i porodice podučavaju kako da se ponašaju, šta da govore, kakav moral da poseduju, kakve misli i karakter da imaju i tome slično. Čak i nakon što uđu u društvo, pojedinci i dalje nesvesno prihvataju da ih Sotona zadoji raznim doktrinama i teorijama. Izreku „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ su u svaku osobu usadili porodica ili društvo u vidu jednog od moralnih postupanja koje ljudi moraju da poseduju. Ako poseduješ ovo moralno postupanje, ljudi kažu da si plemenit, častan, da imaš integritet i da te društvo uvažava i veoma ceni. Budući da fraza „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ potiče od ljudi i od Sotone, ona postaje predmet našeg raščlanjivanja i razaznavanja, a nadalje i predmet našeg odricanja. Zašto frazu razaznajemo i zašto je se odričemo? Hajde da prvo ispitamo da li je ova fraza tačna i da li je u pravu osoba koja se ponaša u skladu s njom. Da li je zaista plemenito biti osoba koja poseduje moralni karakter sa obeležjem „daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“? Da li takva osoba poseduje istina-stvarnost? Poseduje li ljudskost i načela vladanja za koja je Bog rekao da stvorena bića treba da ih poseduju? Da li svi razumete frazu „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“? Najpre svojim rečima objasnite šta ova fraza znači. (Ona znači da ako ti neko poveri neki zadatak, ne treba da žališ truda da ga obaviš.) Zar to inače ne bi trebalo da bude tako? Ako ti neko poveri neki zadatak, zar on o tebi nema visoko mišljenje? On o tebi ima visoko mišljenje, veruje ti i u tebe ima poverenje. Prema tome, bez obzira na to šta drugi ljudi od tebe traže da uradiš, treba da pristaneš i da to obaviš dobro i u potpunosti u skladu sa njihovim zahtevima, tako da oni budu srećni i zadovoljni. Ako tako postupiš, dobra si osoba. Posredno se izvodi zaključak da se na osnovu zadovoljstva osobe koja ti je poverila zadatak određuje da li se smatraš dobrom osobom. Može li se to objasniti na ovaj način? (Da.) Prema tome, zar nije lako da te drugi ljudi vide kao dobru osobu i da te društvo kao takvog priznaje? (Da.) Šta znači da je to „lako“? To znači da to merilo nije naročito strogo i da nije nimalo plemenito. Ako ispunjavaš moralni standard „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“, smatraš se osobom sa moralnim postupanjem u takvim stvarima. To prećutno znači da zaslužuješ poverenje ljudi, da zaslužuješ da ti povere zadatke, da si osoba od ugleda i da si dobra osoba. To je smisao ove izjave. Zar ne mislite tako? Imate li ikakve primedbe na merila rasuđivanja i procene fraze „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“? Ako možete da navedete primer koji opovrgava ovu izjavu i razotkriva njenu lažnost, odnosno, ako možete da navedete stvarni primer koji dokazuje njenu netačnost, u tom slučaju ova izjava neće opstati. Sada, u teoriji, možda već verujete kako ova izjava sasvim sigurno nije tačna zato što nije istina i ne potiče od Boga. Kako možete činjenicama da opovrgnete tu izjavu? Na primer, ako si danas prezauzet da odeš u prodavnicu u nabavku, možeš poveriti svom susedu da to učini umesto tebe. Možeš mu reći tačno koju hranu da kupi, koju količinu da kupi i kada da je kupi. Nakon toga, taj sused kupuje namirnice shodno tvom zahtevu i na vreme ti ih dostavlja. Da li se za ovo smatra da je „dao sve od sebe da verno obavi sve što mu drugi ljudi povere“? Da li se ovim smatra da je neko čestit? Teško da je taj sused uopšte mrdnuo prstom. Da li se sposobnost da se nekom pomogne da nešto kupi smatra posedovanjem izrazitog moralnog karaktera? (Ne.) A kad je reč o tome da li ta osoba radi loše stvari ili ne i o tome kakav je njen karakter, ima li to ikakve veze sa njenom sposobnošću da „dâ sve od sebe da verno obavi sve što joj drugi ljudi povere“? Ako neka osoba može da dâ sve od sebe da uradi neku sitnicu koju su joj drugi ljudi poverili, da li ona poseduje standard za moralno postupanje? Da li to što je u stanju da obavi takvu sitnicu dokazuje da je zaista osoba koja poseduje izražen moralni karakter? Neki ljudi kažu: „U ovog čoveka se možeš pouzdati. Kad god se od njega zatraži da nešto donese, ma šta da je u pitanju ili ma koja količina, uvek će to doneti. Pouzdan je i ima dobro moralno postupanje.“ Tako ga doživljavaju i procenjuju drugi. Da li je takva procena prikladna? (Ne, nije.) Vas dvoje ste susedi. Susedi se načelno ne okreću jedni protiv drugih niti jedni drugima nanose štetu zato što im se putevi redovno ukrštaju. Nastanu li sukobi, dalja komunikacija biće otežana. Možda ti je sused pomogao imajući to na umu. Moguće je i to da mu je obavljanje te sitne usluge bilo zgodno, taj zadatak nije bio težak i nije pretrpeo nikakav gubitak. Povrh toga, to mu je pomoglo da ostavi dobar utisak i da stekne dobar ugled, a to mu je od koristi. Osim toga, time što ti je pomogao čineći sitne usluge, zar mu se ne ukazuje prilika da ubuduće od tebe zatraži uslugu? Možda će ubuduće od tebe zatražiti neku veliku uslugu, pa ćeš biti u obavezi da je izvršiš. Zar time ova osoba sebi ne otvara dodatne mogućnosti? Ljudi jedni drugima pomažu, komuniciraju ili se jedni drugima bave uvek sa određenom svrhom. Ako ustanove da si im beskoristan i od tebe kasnije ne zatraže pomoć, možda ti ni neće učiniti takvu uslugu. Možda u svojoj porodici imaš lekare, advokate, državne funkcionere ili pojedince sa društvenim ugledom, koji su toj osobi na određeni način od koristi. Možda ti ona pomogne kako bi na raspolaganju imala otvorene mogućnosti. Možda te u nekom trenutku u budućnosti iskoristi ili joj makar bude zgodno da od tebe pozajmi neki alat. Ponekad joj poveriš da ti učini sitne usluge i posle nekoliko dana eto nje u tvojoj kući da nešto pozajmi. Ako u tome za njih nema neke koristi, ljudi neće ni mrdnuti prstom! Kad si ih zamolio za uslugu, seti se samo kako su to s osmehom na licu spremno prihvatili, a da se gotovo nisu ni premišljali; dok su zapravo u svom umu o svemu pažljivo promislili, jer ničije misli nisu jednostavne. Jednom sam otišao u neku krojačku radnju da dam da Mi se urade neke prepravke na odeći. Starija gospođa koja se bavila ovim prepravkama odeće imala je kćerku koja se vraćala u svoju domovinu. Sused te starije gospođe je imao automobil, pa je ona poverila tom susedu da njenu kćerku odveze na aerodrom kako ne bi morala da plaća taksi. Taj sused je pristao i starija gospođa je bila oduševljena. Međutim, ovaj sused nije bio baš tako naivan. Nije želeo da to učini besplatno. Čim je to prihvatio, zadržao se na tom mestu i polako počeo da vadi jedan odevni predmet uz reči: „Misliš li da ova moja odeća može da se zakrpi?“ Starija gospođa je bila zatečena, a izraz na njenom licu kao da je poručivao: „Zašto ovaj čovek zloupotrebljava takvu sitnicu? Tako je spremno pristao, ali se ispostavlja da to ne želi da uradi besplatno.“ Starija gospođa je brzo odreagovala i nakon nekoliko sekundi mu rekla: „U redu, stavi to ovde, pa ću ti zakrpiti.“ Novac se uopšte nije pominjao. Vidite kako se uspostavlja ravnoteža između slanja nekoga da obavi jednostavan zadatak i popravke odeće. Znači li to da niko nije na gubitku? Da li je interakcija među ljudima jednostavna? (Ne, nije.) Ništa nije jednostavno. U ovom ljudskom društvu, svaki pojedinac ima način razmišljanja koji počiva na nagodbama i svi se bave nagodbama. Svi drugima postavljaju zahteve i svi žele da na račun drugih profitiraju, a da sami ne trpe nikakve gubitke. Neki ljudi kažu: „Između onih koji ’daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere’ ima i mnogo onih koji ne žele da na račun drugih ljudi profitiraju. Cilj im je naprosto da daju sve od sebe da stvari dobro obave, ti ljudi zaista poseduju ovo moralno postupanje.“ Ta izjava nije tačna. Čak i ako ne traže bogatstvo, materijalnu imovinu ili bilo koju vrstu koristi, oni ipak streme renomeu. Šta znači ovaj „renome“? On znači: „Prihvatio sam poslove koje su mi drugi poverili da ih umesto njih obavim. Bez obzira na to da li je osoba koja mi je poverila te poslove prisutna ili nije, ukoliko dam sve od sebe da ih dobro obavim, pratiće me dobar glas. Makar će neki ljudi znati da sam dobra osoba, osoba izrazitog moralnog karaktera i neko vredan da se na njega ugledaju. Mogu da se pojavim među ljudima i da u grupi ljudi za sobom ostavim dobar utisak. I to vredi!“ Drugi ljudi kažu: „’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’, a pošto su nam ljudi to poverili, nezavisno od toga jesu li oni prisutni ili ne, njihove poslove treba dobro da obavimo i da do kraja budemo dosledni u tome. Čak i ako ne možemo da ostavimo trajno zaveštanje, makar iza leđa neće moći da nas kritikuju govoreći kako nismo ljudi od poverenja. Ne možemo dozvoliti da buduće generacije zbog toga budu diskriminisane i da trpe ovu vrstu grube nepravde.“ Za čime oni tragaju? I dalje tragaju za renomeom. Neki ljudi pridaju veliki značaj bogatstvu i materijalnim stvarima, dok drugi cene renome. Šta znači „renome“? Koje konkretne izraze ljudi koriste za „renome“? Da se neko naziva dobrom osobom i nekim ko poseduje izrazito moralan karakter, uzorom, osobom punom vrlina ili svecem. Ima čak i nekih ljudi koji su, budući da su jednom prilikom uspeli da „daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere“ i poseduju takav moralni karakter, predmet stalnih pohvala, u toj meri da i njihovi potomci imaju koristi od njihovog renomea. Vidiš, ovo je daleko vrednije od sitnih koristi koje bi trenutno mogli da dobiju. Prema tome, polazište svakog onog ko se pridržava takozvanog moralnog standarda da „daje sve od sebe da verno obavi sve što mu drugi ljudi povere“ nije tako jednostavno. Taj čovek ne samo da traži da ispuni svoje obaveze i odgovornosti kao pojedinac, već se toga pridržava da bi stekao lični dobitak ili ugled, bilo u ovom ili u sledećem životu. Naravno, ima i onih koji žele da izbegnu da ih iza leđa kritikuju i da sebe poštede sramote. Ukratko, za ljude koji to rade polazište nije jednostavno, zapravo polazište nije iz perspektive ljudskosti, kao ni iz ugla društvene odgovornosti ljudskog roda. Posmatrajući to iz ugla namere i polazišta ljudi koji se bave takvim stvarima, ljudi koji se pridržavaju fraze „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ nemaju nimalo jednostavan cilj.

Upravo smo raščlanjivali izjavu o moralnom postupanju „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ iz ugla ljudskih namera i cilja obavljanja stvari i iz ugla ljudskih ambicija i želja. To je jedan aspekt. Iz drugog aspekta, izjava „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ u sebi sadrži još jednu grešku. Koju? Ponašanje „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ ljudi smatraju beskrajno plemenitim, ali ne znaju da ne mogu da razaznaju da li su stvari koje su im drugi poverili pravedne ili nepravedne. Ako je zadatak koji ti neko poveri sasvim uobičajen, nešto što se lako obavi, nešto što nije vredno pomena, onda vernost nije sastavni deo toga, budući da kad ljudi imaju posla jedni s drugima i međusobno se slažu, sasvim je normalno da jedni drugima poveravaju zadatke. Sasvim prosto, kao kad mrdneš prstom. Ne postavlja se pitanje da li je nečiji karakter plemenit ili lošiji od toga. To je potpuno drugačiji nivo. Međutim, ako je zadatak koji ti neko poveri od velike važnosti, nešto krupno u rangu života i smrti, sudbine ili budućnosti, a ti se prema njemu odnosiš kao da je uobičajena stvar, dajući sve od sebe da ga dobro izvršiš bez ikakve razboritosti, u tom slučaju mogu nastati problemi. Kakvi problemi? Ako je zadatak koji ti je poveren prikladan, razuman, pravedan, pozitivan i neće drugima nauditi, neće im naneti nikakvu štetu niti će imati negativan uticaj na ljudski rod, u tom slučaju je u redu da prihvatiš taj zadatak i daš sve od sebe da ga verno obaviš. To je obaveza koju treba da ispuniš i načelo koga treba da se pridržavaš. Međutim, ako je zadatak koji prihvataš nepravedan i drugima ili ljudskom rodu će nauditi, izazvaće im ometanje, uništenje ili čak gubitak života, a ti i dalje daješ sve od sebe da ga verno obaviš, šta onda, za ime sveta, to govori o tvom moralnom karakteru? Je li on dobar ili loš? (Loš je.) U kom smislu je loš? Neki ljudi slede nepoštenu osobu ili se s njom sprijatelje i međusobno se smatraju bliskim prijateljima. Nije im važno da li je taj prijatelj dobar ili loš; sve dok je to zadatak koji im poverava prijatelj, i dalje će dati sve od sebe da ga dobro obave. Ako im prijatelj zatraži da nekoga ubiju, oni će ga ubiti, ako im zatraži da nekom naude, oni će mu nauditi, a ako im zatraži da nešto unište, to će i učiniti. Dokle god je to zadatak koji im je poverio prijatelj, oni će to učiniti bez ikakvog rezonovanja i promišljanja. Oni smatraju da sprovode zahtev „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“. Šta to govori o njihovoj ljudskosti i moralnom karakteru? Jesu li oni dobri ili loši? (Loši su.) Čak i loši ljudi mogu da „daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere“, ali su zadaci koje su im drugi ljudi poverili i za koje oni daju sve od sebe da ih dobro obave, svi redom zle i negativne stvari. Ako vam drugi ljudi poveravaju da naudite ljudima, da ljude ubijate, da od drugih kradete njihovu imovinu, svetite se ili kršite zakon, da li je to u redu? (Ne, nije u redu.) Sve su to stvari koje ljudima škode, to su zla dela i zločini. Ako ti neko poveri da uradiš neki zao zadatak, a ti se i dalje pridržavaš načela iz tradicionalne kulture „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“, govoreći: „Pošto si mi to poverio, znači da u mene imaš poverenja, da o meni imaš visoko mišljenje i posmatraš me kao nekog svog, kao prijatelja, a ne kao stranca. Prema tome, daću sve od sebe da verno obavim sve što si mi poverio. Kunem ti se svojim životom da ću dobro obaviti to što si mi poverio i da neću nikada pogaziti svoju reč“, kakva je onda ovo osoba? Nije li to prava bitanga? (Jeste.) Prava pravcata bitanga. Dakle, kako se treba odnositi prema stvarima kao što su „daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“? Ako ti neko poveri jednostavan zadatak, nešto što je sasvim uobičajeno u odnosima među ljudima, u tom slučaju, čak i ako to učiniš, ne može se utvrditi da li ti je moralni karakter plemenit ili nije. Ako ti neko poveri vrlo važan i obiman zadatak, u tom slučaju moraš da razaznaš da li je on pozitivan ili negativan, i da li je nešto što tvoj kov može da dostigne. Ako to nije nešto što možeš da ostvariš, uradi onoliko koliko možeš. Ako je to negativan zadatak, zadatak kojim se krši zakon, povređuju interesi ili životi drugih ili se čak uništavaju izgledi i budućnost drugih, a ti se svejedno pridržavaš moralnog standarda „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“, u tom slučaju si bitanga. Na osnovu ovih pogleda na stvari, načelo koje ljudi treba da poštuju kad prihvataju zadatke koji im se poveravaju ne treba da bude „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“. Ta izjava nije tačna, u sebi sadrži ozbiljne rupe i probleme i ljude u velikoj meri navodi na pogrešan put. Nakon što prihvate tu izjavu, mnogi ljudi će je bespogovorno koristiti da ocenjuju moralno postupanje drugih i, naravno, da sebe odmeravaju i da sputavaju sopstvenu moralnost. Ipak, oni ne znaju ko je na svetu dostojan da drugima poverava zadatke, a veoma je mali broj ljudi koji drugima poveravaju zadatke koji su pravedni, pozitivni, za druge korisni, vredni i donose prosperitet ljudskom rodu. Takvih nema uopšte. Prema tome, ako merilo „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ koristiš da odmeriš kvalitet moralnosti nekog čoveka, u tom merilu ne samo da postoji previše sumnji i problema koji bi izdržali test provere, već ono u ljude takođe usađuje pogrešne koncepte, pogrešna načela i pogrešan pravac za rešavanje takvih stvari, navodeći ljudsko razmišljanje na pogrešan put, parališući ga i pogrešno ga usmeravajući. Prema tome, kako god da analiziraš ili raščlanjuješ ovu izjavu, u njoj samoj nema nikakve vrednosti, ona nije nešto što ljudi treba da primenjuju i ljudima ni na jedan način ne koristi.

U frazi „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ postoji još jedna greška. Sa druge tačke gledišta, onim zlim pojedincima koji žele druge da iskoriste, da njima manipulišu i kontrolišu ih, onima sa stečenim interesima i onima sa statusom i moći u društvu, ova izjava pruža mogućnost da druge iskorišćavaju, da njima manipulišu i da ih kontrolišu. Omogućava im da strateški koriste ljude kako bi za njih obavljali zadatke. Za one koji za takve ne mogu da obavljaju zadatke ili da za njih daju sve od sebe, odlučeno je da ne mogu biti ljudi kojima drugi mogu išta da povere i da ne mogu da daju sve od sebe da verno obave zadatke. Oni su označeni kao pojedinci sa lošijim moralnim postupanjem koji nisu dostojni poverenja, ne zaslužuju da se o njima ima visoko mišljenje ni da budu cenjeni, te su iz nižeg društvenog sloja. Takvi ljudi bivaju odbačeni. Na primer, ako ti šef poveri zadatak i ti razmišljaš: „Pošto mi je šef to poverio, moram da pristanem po svaku cenu. Koliko go da je to teško, čak i ako to znači da moram da prođem Tantalove muke, svejedno to moram da učinim“, pa pristaneš. Kao prvo, on ti je šef, pa se ne usuđuješ da ga odbiješ. Kao drugo, on na tebe često vrši pritisak govoreći: „Dobre kolege su samo oni koji daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere.“ Još na početku je u tebe usadio taj koncept, vakcinišući te na vreme da bi te mentalno pripremio. Čim ispostavi bilo kakav zahtev, dužan si da se povinuješ i ne možeš da ga odbiješ; u suprotnom, nećeš dobro proći. Prema tome, moraš da uložiš svu svoju energiju da za njega obaviš te stvari. Čak i ako to nije nimalo lako, moraš da iznađeš način da to završiš. Moraš da potegneš veze, da ideš zaobilaznim putevima i trošiš novac na potkupljivanje. Na kraju, kad zadatak bude završen, ne smeš ni da pomeneš novac koji si potrošio niti da postavljaš ikakve zahteve. I moraš da kažeš: „’Ljudi treba da daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere.’ O meni imaš visoko mišljenje i izrazito me ceniš, pa moram da učinim sve što mogu da ovaj zadatak dobro obavim.“ U stvarnosti, jedino ti znaš kroz kakve muke i patnju si prošao. Ako u tome uspeš, ljudi će reći da imaš plemenito moralno postupanje. Ali, ako ne uspeš, ljudi će te gledati s visine, preziraće te i trpećeš njihovo omalovažavanje. Kojoj god društvenoj klasi ili etničkoj grupi da pripadaš, čim ti neko poveri neki zadatak, moraš da daš sve od sebe, da ne žališ truda da to obaviš i ne smeš da odbiješ. Zašto je to tako? Kao što kaže izreka: „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“. Pošto si prihvatio ono što ti je neko poverio, to moraš verno da obaviš do samoga kraja i da se pobrineš da zadatak bude uspešno izvršen, dobro, u celini i po volji druge osobe, a zatim da je o tome izvestiš. Čak i ako se ta osoba o tome ne raspituje, u obavljanju tog posla ne smeš da žališ truda. Sa nekim ljudima u suštini nemaš nikakav pravi odnos, kao što su daleki rođaci u široj porodici. Njima ne promakne da u društvu imaš dobar posao ili status i prestiž ili da poseduješ neki talenat, pa ti poveravaju da uradiš ovo ili ono. Je li u redu to odbiti? Zapravo je sasvim u redu odbiti, ali zbog složenih društvenih odnosa među ljudima i pritiska javnog mnjenja izazvanog konceptom „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“, kad takva osoba sa kojom u suštini nemaš nikakav odnos od tebe zatraži da za nju nešto obaviš, sve to moraš da učiniš. Naravno, možeš da odlučiš i da to ne učiniš. Time ćeš uvrediti samo jednu osobu ili ćeš prekinuti odnos sa nekoliko rođaka ili će te nekoliko rođaka možda sasvim izopštiti. Ali, opet, da li je to važno? Zapravo, i nije važno. Sa njima ne živiš i tvoja sudbina nije u njihovim rukama. Pa, zašto naprosto ne odbiješ da to uradiš? Jedan od neizbežnih razloga je u pritisku i tlačenju javnog mnjenja koje poručuje da „daš sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“. Odnosno, u bilo kojoj društvenoj zajednici često si u ropstvu moralnog standarda i javnog mnjenja da „daš sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“. To što daješ sve od sebe da zadatke verno obaviš ne znači da ispunjavaš društvenu odgovornost niti da ispunjavaš dužnosti i odgovornosti stvorenog bića. Naprotiv, ti si u zatočeništvu izjava o moralnim standardima i nevidljivih lanaca društvenog mišljenja. Zašto si podložan tome da budeš u njihovom zatočeništvu? S jedne strane, zato što ne možeš da razaznaš da li su te moralne izjave koje su prenete od tvojih predaka ispravne, kao ni to da li ljudi treba da ih se pridržavaju. S druge strane, nedostaju ti snaga i hrabrost da se oslobodiš društvenog pritiska i javnog mnjenja koje nosi ova tradicionalna kultura. Shodno tome, ne možeš da se oslobodiš njenih lanaca i uticaja koji ona ima ne tebe. Još jedan razlog je u tome što u svakoj zajednici ili grupi u društvu ljudi žele da ih drugi smatraju visokomoralnom, dobrom osobom, pouzdanom osobom, osobom od poverenja i nekim ko je dostojan da mu se povere zadaci. Svi oni žele da uspostave takvu sliku o sebi koja zavređuje poštovanje i druge navodi na pomisao da su dostojanstveni pojedinci od krvi i mesa sa osećanjima i odanošću, a ne neko hladnokrvno stvorenje ili nekakav stranac. Ako želiš da se uklopiš u društvo, da budeš prihvaćen i da nailaziš na odobravanje, prvo moraš da ih navedeš da te prepoznaju kao osobu izrazitog moralnog karaktera, kao nekog sa integritetom i od poverenja. Prema tome, kakve god zahteve da ti postave, daješ sve od sebe da im udovoljiš, da ih učiniš srećnim, a nakon toga od njih dobijaš pohvale koje poručuju da si osoba od poverenja izrazitog moralnog karaktera i da su ljudi spremni da se s tobom druže. Na taj način, u svom životu osećaš izvesno prisustvo. Ako možeš da naiđeš na odobravanje društva, širokih masa i svojih kolega i prijatelja, živećeš naročito okrepljujućim i zadovoljnim životom. Međutim, ako u odnosu na njih živiš drugačije, ako ti se misli i gledišta razlikuju od njihovih, ako ti je put u životu drugačiji nego njihov, ako niko ne kaže da imaš izrazito moralan karakter, da si od poverenja, dostojan da ti se stvari povere, niti da imaš dostojanstvo, i ako te svi odbacuju i od tebe zaziru, onda ćeš živeti potištenim i tužnim životom. Zašto se osećaš potišteno i tužno? Zato što je tvoje samopouzdanje pretrpelo udarac. Odakle dolazi tvoje samopouzdanje? Dolazi od toga što te društvo i široke mase odobravaju i prihvataju. Ako za njih nisi uopšte prihvatljiv, ako te ne odobravaju, ako te ne hvale i ne cene i ne upućuju ti poglede pune divljenja, ljubavi i uvažavanja, u tom slučaju osećaš da u životu nemaš nikakvo dostojanstvo. Osećaš se krajnje bezvredno, nemaš nikakav osećaj prisustva. Ne znaš gde se nalazi tvoja vrednost i, u krajnjoj liniji, ne znaš kako da živiš. Život ti postaje potišten i ispunjen mukom. Uvek nastojiš da ljude navedeš da te prihvate, pokušavaš da se uklopiš među široke mase i u društvo. Stoga je pridržavanje moralnog standarda „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ veoma važna stvar za svakoga ko živi u takvoj društvenoj sredini. Taj standard je takođe važan pokazatelj za odmeravanje moralnog karaktera neke osobe i činjenice da li je drugi prihvataju. No, da li je taj merni standard ispravan? Sasvim sigurno nije. Zapravo se može nazvati apsurdnim.

Postoji još jedan aspekt moralne izjave „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ koji treba razaznati. Ako zadatak koji ti je poveren ne iziskuje previše tvog vremena i energije i u granicama je tvog kova, odnosno ako imaš pravo okruženje i uslove, u tom slučaju, iz ljudske savesti i razuma, možeš da uradiš neke stvari za druge tako što ćeš dati sve od sebe, i da zadovoljiš njihove razumne i prikladne zahteve. Međutim, ako zadatak koji ti je poveren iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, oduzima ti dosta vremena, u toj meri da ti nalaže da žrtvuješ svoj život, svoje odgovornosti i obaveze u ovom životu, a tvoje će dužnosti kao stvorenog bića biti svedene na najmanju meru i biće zamenjene, šta ćeš u tom slučaju uraditi? Treba da ga odbiješ, jer on nije tvoja odgovornost niti obaveza. Kad je reč o odgovornostima i obavezama u životu neke osobe, a koje nisu briga o roditeljima i podizanje dece, te ispunjavanje društvenih odgovornosti u društvu i u okviru zakona, najvažnije je da energija i vreme, kao i život neke osobe, budu utrošeni na izvršavanje dužnosti stvorenog bića, a ne da toj osobi neko poverava zadatak koji joj oduzima vreme i energiju. Ovo je stoga što Bog stvara ljude, daje im život i dovodi ih u ovaj svet i nije njihov posao da za druge obavljaju stvari i da ispunjavaju odgovornosti. Ljudi ponajpre treba da prihvate ono što im Bog poveri. Jedino je posao poveren od Boga istinski poveren posao, a prihvatanje posla poverenog od čoveka znači da se neko ne bavi svojim pravim dužnostima. Niko nije pozvan da od tebe traži da svoju odanost, energiju, vreme ili čak svoju mladost i čitav život posvetiš poslovima koje ti je on poverio. Jedino je Bog pozvan da od ljudi traži da kao stvorena bića izvršavaju svoju dužnost. Zašto je to tako? Ako bilo koji poveren posao iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, to će te sprečiti da izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa čak i da slediš pravi put u životu. To će promeniti smer i ciljeve tvog života. To nije dobra stvar, već nepoželjan ishod. Ako to iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, lišava te čak i tvoje mladosti, uskraćuje ti mogućnosti da zadobiješ istinu i život, onda svaki povereni zadatak takve prirode potiče od Sotone i naprosto nije od nekog pojedinca. Ta stvar se može shvatiti i na ovaj način: ako ti neko poveri zadatak koji iziskuje i troši mnogo tvog vremena i energije, pa čak uzrokuje da žrtvuješ svoju mladost i svoj život u celini, oduzimajući ti vreme koje bi trebalo da posvetiš izvršavanju svoje dužnosti kao stvorenog bića, ta osoba onda ne samo da ti nije prijatelj, već se može smatrati čak i tvojim neprijateljem i zlotvorom. U svom životu, osim ispunjavanja svojih odgovornosti i obaveza prema svojim roditeljima, deci i porodici koje ti je Bog darovao, sve svoje vreme i energiju treba da posvetiš i daš za izvršavanje svoje dužnosti kao stvorenog bića. Niko nije pozvan da zauzima ili da oduzima tvoje vreme i energiju pod izgovorom da ti poverava da bilo šta uradiš. Ako ne poslušaš ovaj savet i prihvatiš ono što ti je neko poverio kao zadatak i što ti oduzima značajnu količinu vremena i energije, onda će vreme za koje moraš da izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće biti srazmerno tome smanjeno, ako ne i uskraćeno i zauzeto. Šta znači to ako si uskraćen za vreme i energiju da bi izvršavao dužnost? To znači da se smanjuje tvoja mogućnost da stremiš ka istini. Kad se mogućnost za stremljenje ka istini smanji, zar to istovremeno ne znači da su ti i šanse za spasenje manje? (Da.) Je li to za tebe blagoslov ili prokletstvo? (Prokletstvo.) Nesumnjivo je prokletstvo. Kao u slučaju neke devojke koja ima momka, pa joj taj momak kaže: „Možeš da veruješ u Boga, ali moraš da me sačekaš da postanem uspešan, da se obogatim i postanem uticajan, i sve dotle dok ne budem mogao da ti kupim auto, kuću i veliki dijamantski prsten, pa ću se onda oženiti tobom.“ A devojka mu odgovora: „Onda tih nekoliko godina neću verovati u Boga niti ću obavljati svoje dužnosti. Prvo ću naporno raditi sa tobom i sačekaću da se obogatiš, da postaneš direktor, da ti se želje ispune, a onda ću obavljati svoju dužnost.“ Je li ova devojka pametna ili glupa? (Glupa je.) Ona je baš glupa! Pomogla si mu da postigne uspeh, da se obogati i postane moćan, da stekne slavu i bogatstvo, ali ko će ti nadoknaditi vreme koje si izgubila? Nisi ispunila svoju dužnost kao stvoreno biće, pa ko će onda nadoknaditi taj gubitak; ko će ga otplatiti? Prvih nekoliko godina vere u Boga, nisi zadobila istinu koju je trebalo i nisi zadobila život koji je trebalo. Ko će nadomestiti tu istinu i taj život? Neki ljudi veruju u Boga, ali ne streme ka istini. Umesto toga, nekoliko godina svog vremena provode u ispunjavanju nekog poverenog zadatka, želje ili zahteva od drugih ljudi. Na kraju, ne samo da ništa ne zadobiju, već propuste priliku da izvršavaju svoju dužnost da bi zadobili istinu. Ne dobijaju Božje odobravanje; gubitak je ogroman, a cena previsoka! Zar nije glupo odustati od vere u Boga i izvršavanja dužnosti stvorenog bića samo zato da se ne bi izgubilo poverenje drugih, da bi se omogućilo da drugi ljudi govore lepe stvari o vama, da biste se smatrali osobom izrazitog moralnog karaktera, uglednom, od poverenja i da biste uspešno „dali sve od sebe da verno obavite sve što vam drugi ljudi povere“? Ima i onih koji pokušavaju i jedno i drugo, da s jedne strane ljudima udovolje, dok deo energije posvećuju tome da bi obavili nešto od dužnosti; koji ugađaju drugim ljudima, ali istovremeno žele i Bogu da ugode. I šta se događa na kraju? Možeš da ugađaš ljudima, ali tvoja dužnost kao stvorenog bića nije ispunjena, ti uopšte ne shvataš istinu i toliko toga gubiš! Iako si dao sve od sebe da za ljude verno obaviš stvari i od njih dobio pohvalu uz komentar da držiš reč i da si osoba plemenitog moralnog postupanja, od Boga nisi zadobio istinu, niti si dobio Božje odobravanje ili prihvatanje. A to je zato što davanje sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere nije ono što Bog zahteva za ljudski rod, niti je to zadatak koji ti je poveren od Boga. Davanje sve od sebe da verno obaviš stvari za ljude odstupa sa pravog puta, to nije posvećivanje tvojim pravim dužnostima i u tome nema nikakve vrednosti ni značaja. To uopšte nije dobro delo koje je vredno da se upamti. Drugima si posvetio veliku količinu energije i vremena, a Bog zbog toga ne samo da te neće upamtiti, već si propustio i svoju najbolju priliku da stremiš ka istini i izgubio si dragoceno vreme da izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće. Kad promeniš smer u kojem ideš i poželiš da stremiš ka istini i da dobro izvršavaš svoje dužnosti, već ćeš biti star, manjkaće ti energije, fizičke snage i snaći će te bolesti. Je li to vredno? Kako možeš da se daješ za Boga? Da iskoristiš preostalo vreme da stremiš ka istini i da izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće je iscrpljujuće. Tvoja fizička snaga to ne može da izdrži, pamćenje ti se pogoršava, a energija ti nije najbolja. Tokom okupljanja često zadremaš, a kad pokušavaš da izvršavaš svoje dužnosti, tvoje telo uvek prate neke poteškoće i tegobe. Do tada ćeš zažaliti. Šta si zadobio time što si „dao sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“? U najboljem slučaju, možeš druge da potkupiš i da od njih dobiješ komplimente. No, kakva je korist od ljudske pohvale? Može li ona da predstavlja Božje odobravanje? Ne predstavlja ga ni najmanje. U tom slučaju, taj hvalospev od neke osobe je bezvredan. Je li vredno podnositi tako veliki bol zarad nekog hvalospeva, dok pritom gubiš priliku da budeš spasen? Dakle, šta ljudi sada treba da razumeju? Ako ti neko poveri neki zadatak, kakav god on bio, ukoliko to nije nešto što podrazumeva izvršavanje tvoje dužnosti kao stvorenog bića, niti je nešto što ti je povereno od Boga, imaš pravo da to odbiješ jer to nije tvoja obaveza, a još manje je tvoja odgovornost. Neki bi ljudi mogli reći: „Ako odbijem, drugi će reći da sam lošeg morala ili će reći da nisam dovoljno dobar prijatelj ili dovoljno odan.“ Ako zbog toga brineš, samo izvoli, uradi to, pa nakon toga saznaj kakve su posledice. Ima i ljudi koji nisu završili poslove koje rade za druge i ne mogu da nastave da ih rade jer obavljaju svoje dužnosti. Oni razmišljaju: „Nije dobro što sam ovaj posao ostavio napola završen. Kao čovek, trebalo bi da budem od poverenja. Čovek stvari mora da odradi od početka do kraja, a ne da ih vredno započne, a zatim do kraja otalja. Ako napola uradim zadatke koje sam drugima obećao i preostali deo ne uradim, u tome za druge neće biti opravdanja, nemam integritet!“ Ako u svom umu razmišljaš o tome i ne možeš da otpustiš svoj ponos, samo izvoli, izvrši zadatke za druge, pa kad završiš proveri šta si dobio i da li u održanoj reči i toj vrsti integriteta zaista ima neke vrednosti. Zar se time ne odlaže važna stvar? Ako to može da odloži obavljanje tvojih dužnosti i da utiče na tvoje zadobijanje istine, onda je to jednako rizikovanju tvog života, zar ne? Ako smatraš da su ove izjave i zahtevi o moralnom postupanju važniji od izvršavanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića i od stremljenja ka istini, onda nećeš moći da se oslobodiš iz okova i zatočeništva tih izjava. Ako možeš da ih razaznaš i da jasno prozreš njihovu pravu suštinu, ako odlučiš da ih odbaciš, da ne živiš prema tim stvarima, onda za tebe ima nade da ćeš se osloboditi iz okova i zatočeništva tih izjava o moralnom postupanju. Takođe, za tebe ima nade da ćeš ispuniti svoju dužnost kao stvoreno biće i zadobiti istinu.

Nakon tolikog razgovora u zajedništvu, da li sada makar malo razaznajete izjavu i standard za procenjivanje čovekove moralnosti „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“? (Da.) Dakle, da rezimiramo, iz koliko aspekata treba da razlučimo da li je ova rečenica ispravna ili pogrešna? Kao prvo, jasno je da ta izjava nije u skladu sa istinom niti sa rečima Božjim, i da nije istina-načelo koga ljudi treba da se pridržavaju. Kako onda treba da postupate po pitanju ove stvari? Ko god da ti poveri neki zadatak, imaš pravo da ga odbiješ i da kažeš: „Ne želim da ti pomognem; nisam u obavezi da ti budem veran.“ Ako si u nekom trenutku prihvatio zadatak koji ti je neko poverio, ali sada, nakon što shvataš ovu stvar, ne želiš više da mu pomogneš i smatraš da za tim nema potrebe niti da postoji obaveza, cela stvar se tu završava. Da li je ovo načelo primene? (Jeste.) Možeš da kažeš „ne“ i da odbiješ. Kao drugo, šta je pogrešno u izjavi „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“? Ako ti neko poveri jednostavan zadatak koji se lako obavlja, to je samo normalna stvar u odnosima i postupanju među ljudima. Ne može se reći da li si veran, odnosno da li imaš izrazit moralni karakter, to se ne može koristiti kao standard za odmeravanje čovekove moralnosti. Da li pomaganje nekome kroz zadatak koji nalaže minimalan napor ukazuje na to da je ta osoba moralna i od poverenja? Ne nužno, jer je ta osoba možda učinila mnoge loše stvari, a da se za to ni ne zna. Ako je učinila mnogo loših stvari, ali je uz minimalan napor obavila nešto da bi drugima pomogla, smatra li se to izrazitim moralnim karakterom? (Ne, ne smatra se.) Prema tome, ovaj primer opovrgava izjavu „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“. Ona nije ispravna i ne može se koristiti kao standard za odmeravanje čovekovog moralnog postupanja. Ovo je način da se nosite sa nekim uobičajenim situacijama. A kako treba da se nosite sa nekim posebnim situacijama? Ako ti neko poveri posebno važan zadatak koji nadilazi tvoje sposobnosti, smatraš da je iscrpljujuć i naporan i da ne možeš da ga izvršiš, možeš to da odbiješ i da se pritom ne osećaš loše. Osim toga, ako ti neko poveri da uradiš nešto što je nerazumno, nezakonito ili što šteti interesima drugih, posebno u tom slučaju za njega to ne treba da učiniš. Dakle, kad ti neko poveri neki zadatak, šta je glavno što treba da razlučiš? Kao prvo, treba da razlučiš da li je povereni zadatak tvoja odgovornost ili obaveza i da li treba da ga prihvatiš. Kao drugo, nakon što ga prihvatiš, bilo da ga izvršavaš ili ne, odnosno bilo da ga obavljaš dobro ili loše, da li taj zadatak podrazumeva vernost i čovekovu moralnost? Ovo je sama srž razlučivanja. Još jedan aspekt koji treba razaznati jeste priroda poverenog zadatka, da li je on razuman, zakonit, pozitivan ili negativan. Zadatak razaznaješ kroz ova tri aspekta. A sada razmotrite i rezimirajte o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu i prodiskutujte o svojim mišljenjima i gledištima. (Kad je reč o moralnoj izjavi „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“, ljudi, pre svega, nisu u obavezi da za druge obavljaju stvari, mogu to da odbiju, to je svačije pravo. Kao drugo, čak i ako prihvate zadatak koji su im drugi poverili, bilo da ga izvršavaju ili ne, odnosno bilo da ga obavljaju dobro ili loše, to ne podrazumeva njihovu moralnost i to se ne može koristiti kao standard za odmeravanje čovekovog moralnog karaktera. Nadalje, ako je zadatak koji je nekom poveren nezakonit i krivično delo, on zaista ne treba da ga izvrši. Ako to uradi, time čini zlo i suočiće se s kaznom. Na osnovu ovih teza, možemo zaista da opovrgnemo stanovište izreke „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“.) Najvažnija stvar je u tome da je ova izjava pogrešna. U čemu je pogrešna? Kao prvo, pogrešno je načelo koje ona nameće ljudima za odnos prema ovim stvarima i za postupanje sa njima. Kao drugo, koristiti ovu izjavu za procenjivanje čovekovog moralnog postupanja takođe je pogrešno. Nadalje, korišćenje ove izjave za odmeravanje čovekovog moralnog postupanja, za njegovo vezivanje i sputavanje, da se on iskorišćava da obavlja stvari i da se primorava da troši svoje vreme, energiju i da plaća cenu za preuzimanje odgovornosti koje ne treba da snosi, odnosno koje nije voljan da snosi, predstavlja svojevrsnu otmicu i takođe je pogrešno. I ovih nekoliko pogrešnih stvari dovoljno je da opovrgne vrednost i tačnost izjave „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“. Hajde da ukratko rezimiramo. Pre svega, izjava „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ ljudima poručuje kako da obavljaju zadatke koji su im povereni. Ona podrazumeva da kad ti neko poveri neki zadatak, bez obzira na to da li je on razuman ili nije, dobar ili loš, odnosno bez obzira na to da li je pozitivan ili negativan, imajući u vidu da ti je taj zadatak poveren, moraš da održiš svoju reč. U obavezi si da dobro i u potpunosti obaviš taj zadatak kako bi udovoljio toj osobi. Samo takav čovek može biti od poverenja. Ta izjava ljude primorava da zadatak obave bez ikakvog razlučivanja o njemu, što je pre svega pogrešno, pogrešno u toj meri da se kosi sa načelima. Kao drugo, standard o tome da li ljudi mogu da „daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere“ koristi se kao osnova za odmeravanje njihovog moralnog postupanja. Zar ovaj standard odmeravanja ne predstavlja još jednu grešku? Ako bi svi dali sve od sebe da za druge verno obave loše ili zle zadatke, zar se ovo društvo ne bi okrenulo naglavačke? Osim toga, ako se ova izjava uvek koristi kao standard za odmeravanje ljudskog moralnog postupanja, ona će prirodno stvoriti društvenu atmosferu, javno mnjenje i društveni pritisak za vezivanje i sputavanje ljudskih misli. Kakve će posledice to izazvati? Zbog postojanja izjave „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ i prisustva takvog javnog mnjenja u društvu, ti si izložen društvenom pritisku i primoran si da u takvim situacijama postupaš na ovaj način. Način na koji se ponašaš nije dobrovoljan, ne nalazi se u okviru tvojih sposobnosti i ne predstavlja ispunjavanje tvojih obaveza. Primoran si da to radiš, a to nije zahtev koji dolazi iz dubine tvog srca, nije zahtev koji potiče od normalne ljudskosti i nije zahtev da očuvaš svoje emocionalne odnose. To je izazvano društvenim pritiskom, a to se izjednačava sa moralnom otmicom. Ako ne izvršiš zadatke koje si prihvatio da za druge obaviš, tvoji roditelji, porodica, kolege i prijatelji će te kritikovati, uz reči: „Šta je s tobom? Izreka poručuje: ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere.’ Pošto si to prihvatio, zašto nisi sproveo u delo? Ako si već prihvatio, trebalo bi to dobro i da uradiš!“ Nakon što to čuješ, osećaš da si pogrešio, pa poslušno izvršavaš taj zadatak. I dok to radiš, svejedno to ne želiš; za to nisi sposoban i ne možeš da ga sprovedeš, ali ipak treba da stisneš zube i to uradiš. Na kraju ti cela porodica pomaže da to učiniš, a to iziskuje mnogo novca, energije i patnje i zadatak jedva da je priveden kraju. Osoba koja ti ga je poverila je srećna, ali si ti u srcu mnogo propatio i iscrpljen si. Iako to činiš nevoljno i s nepomirljivošću u srcu, ne želiš da odustaneš, pa kad se sledeći put budeš susreo sa takvom situacijom, ponovićeš istu stvar. Zašto je to tako? Zato što želiš samopoštovanje i sujetan si, a u isto vreme ne možeš da podneseš pritisak javnog mnjenja. Čak i ako ti niko ne pronađe zamerku, ti ćeš sebe kritikovati rečima: „Za druge nisam uradio ono što sam prihvatio. Šta je sa mnom? I sȃm sebe prezirem. Zar to nije nemoralno?“ Pa, i ti sȃm sebe kidnapuješ; zar ti um nije već u zatočeništvu? (Jeste.) U stvari, taj zadatak nema nikakve veze s tobom. Od toga što ga izvršavaš nemaš nikakve koristi, niti time dobijaš ikakvu pouku. Sasvim je u redu ako ga ne izvršiš i svega nekoliko pojedinaca će te kritikovati. I šta će to promeniti? Neće ni najmanje promeniti tvoju sudbinu. Šta god da ljudi traže od tebe, ako to nije u skladu sa zahtevima Božjim, možeš to da odbiješ. Nakon što smo na osnovu ove tri teze raščlanili izjavu „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“, da li shvatate njenu suštinu? (Da.)

Kad ti neko poveri neki zadatak, kojih načela treba da se pridržavaš? Zar ne bi trebalo da postoje načela za njegovo sprovođenje? Koja je osnova za to kad je reč o istini? Upravo sam pomenuo najvažniju stavku, a ona glasi da niko u svom životu, sa izuzetkom pomaganja roditeljima, podizanja dece i ispunjavanja svojih društvenih odgovornosti u okviru zakona, nema obavezu da od bilo koga prihvati poveren zadatak ni da radi za bilo koga, i nema potrebe da živi zbog nečijih poslova ili poverenog zadatka. Vrednost i smisao ljudskog života mogu se pronaći jedino u obavljanju dužnosti stvorenog bića. Osim toga, nema nikakvog smisla činiti stvari za bilo koga; sve to je beskoristan posao. Prema tome, izjava „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ predstavlja nešto što su ljudima nametnuli ljudi i nema nikakve veze sa Bogom. Ta izjava nipošto ne predstavlja zahtev od Boga upućen ljudima. Ona proizlazi iz toga što te drugi ljudi iskorišćavaju, moralno te kidnapuju, kontrolišu i vezuju. Nema nikakve veze sa zadatkom poverenim od Boga, niti sa tvojim obavljanjem dužnosti kao stvorenog bića. Shvatate li? (Da.) U ovom svetu, u čitavoj vaseljeni, za tebe kao stvoreno biće, osim vernosti Bogu i zadatku koji ti Bog poveri, i vernosti svojoj dužnosti kao ljudskog bića, ne postoji ništa i niko ko je dostojan tvoje vernosti. Jasno je da izjava „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ ne predstavlja načelo za postupanje. Ona je nešto pogrešno što krši načela. Ako ti neko poveri neki zadatak, šta treba da učiniš? Ako je zadatak koji ti je poveren nešto što zahteva neznatan napor, u kome treba samo nešto da izgovoriš ili da obaviš neku manju radnju, a ti imaš za to potreban kov, iz čiste ljudskosti i saosećanja možeš toj osobi da pomogneš; to se ne smatra pogrešnim. To je načelo. Međutim, ako zadatak koji ti je poveren iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, ili čak na njega odlazi poprilična količina tvog vremena, imaš pravo da ga odbiješ. Čak i ako je reč o tvojim roditeljima, imaš pravo da odbiješ. Nema potrebe da im budeš veran ili da prihvataš ono što ti poveravaju da uradiš, to je tvoje pravo. Odakle potiče ovo pravo? Darovano ti je od Boga. Ovo je drugo načelo. Treće načelo glasi da ako ti neko poveri neki zadatak, čak i ako on ne iziskuje značajnu količinu vremena i energije, ali može da ometa ili da se odrazi na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno da uništi tvoju volju da obavljaš svoju dužnost, kao i tvoju vernost Bogu, takođe treba da ga odbiješ. Ako ti neko poveri da uradiš nešto što može da se odrazi na tvoje stremljenje ka istini, da prekine i ometa tvoju volju da stremiš ka istini, tvoj ritam u stremljenju ka istini i da te navede da odustaneš na pola puta, onda tim pre to treba da odbiješ. Treba da odbiješ sve ono što se odražava na obavljanje tvoje dužnosti ili na tvoje stremljenje ka istini. To je tvoje pravo; imaš pravo da kažeš „ne“. Nema potrebe da ulažeš svoje vreme i energiju. Možeš da odbiješ sve one stvari u kojima nema nikakvog smisla, vrednosti, pouke, pomoći ili koristi za obavljanje tvoje dužnosti, stremljenje ka istini ili tvoje spasenje. Može li se ovo smatrati načelom? Da, to jeste načelo. Prema tome, ako odmeravate prema ovim načelima, odakle mogu poticati povereni zadaci koje ljudi treba da prihvate u svom životu? (Od Boga.) Tako je, mogu poticati jedino od Boga. Ove reči „od Boga“ deluju relativno prazno i daleko, pa šta zapravo treba da bude ovaj povereni zadatak? (Obavljanje naše dužnosti.) Tako je, to znači obavljanje tvoje dužnosti u crkvi. Nemoguće je da ti Bog lično kaže: „Idi širi jevanđelje“, „Idi da budeš starešina u crkvi“ ili „Idi da obavljaš posao u vezi sa tekstovima“. Nemoguće je da ti Bog to kaže lično, ali ti je Bog poverio tvoju dužnost kroz uređenje Božje kuće. Sva uređenja Božje kuće proizlaze iz Boga i potiču od Boga, pa treba li Bog to lično da ti kaže? Već si iskusio sve ljude, događaje i stvari u okviru Božje suverenosti i orkestracije i imaš prava osećanja. Ono što si iskusio povezano je sa Božjim delom, istinom i Njegovim planom upravljanja. Nije li to obavljanje dužnosti stvorenog bića? To je iz ugla prihvatanja poverenog zadatka. S druge strane, osim onoga što je povereno od Boga, ne postoji nijedna druga stvar kojoj ljudi treba da budu verni. Jedino Bog zaslužuje nepokolebljivu vernost; ljudi toga nisu vredni. Niko, uključujući tvoje pretke, roditelje ili nadređene, nije toga vredan. Zašto? Najviša istina glasi da je savršeno prirodno i opravdano da stvorena bića budu verna Stvoritelju. Da li je potrebno da analizirate ovu istinu? Ne, zato što sve što je u vezi s ljudima potiče od Boga, pa je savršeno prirodno i opravdano da stvorena bića budu verna Stvoritelju. Ovo je najviša istina koju ljudi treba uvek da imaju na umu! Druga istina koju ljudi treba da razumeju jeste da sve što ljudi dobijaju od Boga svojom vernošću prema Njemu jesu istina, život i put. Njihovi su dobici izdašni i bogati, naročito obilni i u izobilju. Kad ljudi dobiju istinu, život i put, život im postaje vredan. Stoga, kad si veran Bogu, tvoje vreme, energija i troškovi koji su žrtvovani biće pozitivno nagrađeni i nikada nećeš zažaliti. Do sada, neki ljudi slede Boga dvadeset ili trideset godina, a neki Boga slede tri do pet godina ili deset godina. Verujem da većina njih ne žali i da su u izvesnoj meri postigli dobitke. Jer oni koji vole istinu, što više slede Boga sve više osećaju da im previše toga nedostaje i da je istina dragocena. Raste njihova rešenost da streme ka istini i osećaju da su Boga prihvatili prekasno, te da su kojim slučajem Njega prihvatili tri do pet godina ili deset godina ranije, koliko bi samo istine razumeli! Sada neki ljudi žale što su Boga prihvatili prekasno, žale što su nekoliko godina verovali u Boga ne stremeći ka istini i izgubili vreme, i žale što su nekoliko godina verovali u Boga ne obavljajući dobro svoju dužnost. Ukratko, bez obzira na dužinu vremena u kome čovek veruje u Boga, svako nešto zadobija i oseća da je stremljenje ka istini neverovatno važno. Ovo je druga istina: da time što su verni Bogu, sve što ljudi dobijaju od Boga jesu istina, put i život, i da mogu da budu spaseni, da više ne žive pod vlašću Sotone. Treća istina se tiče toga da, ako ljudi mogu da postignu večnu vernost Bogu, to će biti njihovo konačno odredište? (Da budu spaseni i ostanu da bi ušli u Božje carstvo.) Kad ljudi slede Boga i konačno budu spaseni, odredište koje dobijaju nije da budu bačeni u propast i uništeni, već da ostanu kao nova ljudska bića, da budu u stanju da nastave da žive. Ako ljudi nastave da žive, onda ima nade da će videti Boga. Kakav je to samo blagoslov! Kad je reč o vernosti Bogu, da li je dovoljno da ljudi shvate ove tri istine? (Jeste.) Koje su koristi od toga što ljudi slede druge i ako su njima verni? Ako si veran drugima, ljudi kažu da imaš dobar moral. Imaš dobar ugled i dobijaš samo tu malu korist. Jesi li zadobio istinu i život? Ne dobijaš ih uopšte. Šta ti može dati bilo koja osoba ako si joj veran? U najboljem slučaju imaš korist od toga što ćeš se s njom družiti tokom munjevitog uspeha njene karijere, to je sve. I koja je vrednost u tome? Nije li to prazno? Stvari nepovezane sa istinom su beskorisne bez obzira na količinu koju dobijaš. Osim toga, ako slediš ljude i njima si veran, možda nastupi neka posledica. Možda postaneš žrtva, prinos. Ako osoba kojoj si veran ne ide pravim putem, šta će se dogoditi ako je slediš? Hoćeš li ići pravim putem? (Ne.) Ako je slediš, ni ti ne ideš pravim putem; čak ćeš joj se povinovati da učiniš zlo i otići ćeš u pakao da budeš kažnjen, a onda je s tobom gotovo. Ako si čoveku veran, čak i ako činiš brojna dobra dela, nećeš dobiti Božje odobravanje. Ako si veran đavolskim carevima, Sotoni ili antihristima, postaješ Sotonin saučesnik i pristalica. Ishod može biti samo sahranjivanje pored Sotone, da budeš žrtva za Sotonu. Nevernici kažu: „Biti kralju blizak isto je što i kraj vuka ležati“. Ma koliko da si veran đavolskim carevima, na kraju, čim te iskoriste, proždraće te i učiniti žrtvom. Život će ti uvek biti u opasnosti. To je sudbina za vernost đavolskim carevima i Sotoni. Đavolski carevi i Sotona ti neće nikad ukazati na pravi smer i svrhu tvog života i neće te usmeriti ispravnim putem u životu. Od njih nikad nećeš dobiti istinu ili život. Kraj tvoje odanosti njima ili je u tome da s njima propadneš i budeš im žrtva ili da te zatoče, osakate i proždru; sve to je konačni rezultat odlaska u pakao. To je neporeciva činjenica. Prema tome, nijedan čovek, koja god to čuvena, ugledna osoba ili velika zverka bila, nije dostojan tvoje vernosti i da za njega žrtvuješ ceo svoj život. Nije toga vredan i nema moć da uređuje tvoju sudbinu, niti da njome upravlja. Da li je shvatanje ovog istina-načela dovoljno za rešavanje problema kao što su slediti ljude i biti veran ljudima? (Jeste.) Postoje tri načela koja treba poštovati pri postupanju sa zadacima koje ti drugi povere, a u zajedništvu smo razgovarali o tri načela o vrednosti i značaju ljudske vernosti prema Bogu – razumete li jasno sva ova načela? (Da.) Ukratko, svrha raščlanjivanja izjave „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ jeste u tome da vam pomogne da jasno uočite njenu apsurdnost i lažnost kako biste mogli da je otpustite. Međutim, otpuštanje nije dovoljno; morate i da razumete i dokučite načela primene koja ljudi treba da imaju, kao i Božje namere u takvim stvarima. Kad je reč o izjavi „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“, to je u osnovi njen glavni sadržaj. Samo sam je raščlanjivao iz različitih aspekata i uglova, a zatim u zajedništvu govorio konkretno o načelima primene koja je Bog otkrio ljudima, o tome koje su Božje namere i koje istine ljudi treba da razumeju. Nakon što shvate ove stavke, ljudi u osnovi treba da dokuče kako da razaznaju moralnu izjavu „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“.

Raščlanjivanje ove teme „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ zapravo je prilično jednostavno i ljudi mogu lako da je razaznaju i shvate. Ova fraza je ujedno i izjava koju su izneli moralisti kako bi ljude paralisali, naveli ljudske misli na stranputicu i prekinuli normalno razmišljanje, i ona nije zasnovana na normalnoj ljudskoj savesti, razumu ili na normalnim ljudskim potrebama. Takve ideje smišljaju takozvani mislioci i moralisti, koje proglašavaju punim vrlina. One ne samo da su neosnovane i besmislene, već su i nemoralne. Zašto se takvo postupanje smatra nemoralnim? Zato što ne proizlazi iz potreba normalne ljudskosti, ne može se postići u okvirima ljudskog kova i nije obaveza ni dužnost koju ljudi treba da obavljaju. Ti takozvani moralisti uzimaju ovu frazu „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere“ kao standard za vladanje koji strogo nameću ljudima, stvarajući time svojevrsnu društvenu atmosferu i javno mnjenje. Ljudi tada bivaju potlačeni tim javnim mnjenjem i primorani su da na ovaj način žive. Time se ljudske misli neprimetno vezuju takvim načinom sotonskog razmišljanja. A kad su ljudske misli vezane, i ljudski postupci su očito vezani ovom izjavom i javnim mnjenjem. Šta znači da su vezani? Znači da ljudi ne mogu da biraju šta će uraditi, ne mogu slobodno da slede želje i zahteve ljudske prirode i ne mogu da slede zahteve svoje savesti i razuma da bi radili ono što žele. Umesto toga, sputani su i vezani izopačenom mišlju, nekom vrstom ideološke teorije i društvenog mišljenja koje ljudi ne mogu da razlikuju niti da ih se oslobode. Ljudi nesvesno žive u takvom društvenom okruženju i atmosferi i ne mogu da se oslobode. Ako ljudi ne razumeju istinu, ako ne mogu jasno da shvate izopačenosti i greške u tim izjavama i ako ne mogu da uvide štetu i posledice koje te izjave izazivaju vezujući im misli, nikada neće moći da se oslobode ograničenja, okova i pritisaka koje im nameću tradicionalna kultura i društveno mišljenje. Moći će samo da žive oslanjajući se na ove stvari. Ljudi žive oslanjajući se na ove stvari zato što ne znaju koji je pravi put, koji su pravac i svrha njihovog vladanja, kao ni načela o tome kako da se vladaju. Razne moralne izjave iz tradicionalne kulture ih prirodno i pasivno navode na pogrešan put, a te lažne teorije ih pogrešno usmeravaju i kontrolišu. Kad shvate istinu, ljudima postaje lako da razaznaju jeresi i laži i da ih odbace. Javno mnjenje, atmosfera i okruženje u društvu koje je stvorio Sotona, više ih ne vezuju, ne otimaju ih i ne iskorišćavaju. Time se smer i svrha njihovog života u potpunosti preobražavaju i oni mogu da žive i da postoje prema Božjim zahtevima i Božjim rečima. Razne sotonske teorije i razne laži tradicionalne kulture više ih ne navode na pogrešan put i ne vezuju ih. Kad ljudi sasvim napuste razne izjave iz tradicionalne kulture o moralnom postupanju, u tom trenutku se sasvim oslobađaju od Sotoninog kvarenja, navođenja na stranputicu i ropstva. Na temelju toga, kad shvate istinu i kad razumeju načela primene koja Bog nalaže i daje ljudima, njihova svrha u životu sasvim je preobražena i imaju nov život. Kad imaju nov život, iznova su rođena ljudska bića i novi su ljudi. Budući da misli koje se nalaze u njihovom umu više nisu ispunjene raznim jeresima i zabludama koje je u njih usadio Sotona, već je istina zamenila te sotonske stvari, nakon toga, pod vođstvom Božjih reči, istina postaje život u njima, usmerava ih i upravlja načinom na koji posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i delaju. Oni idu pravim putem ljudskog života i mogu da žive u svetlosti. Nije li to kao biti ponovo rođen kroz Božje reči? U redu, hajde da ovde zaključimo današnji razgovor u zajedništvu.

2. jul 2022. godine