Božja pravedna narav

Sada kada ste čuli prethodnu besedu o Božjem autoritetu, uveren sam da ste opremljeni mnogim rečima o tom pitanju. Koliko toga možete da prihvatite, dokučite i razumete sve će zavisiti od toga koliki trud u to uložite. Nadam se da ovoj stvari možete da pristupite ozbiljno; time nikako ne treba da se bavite površno! Dakle, da li je spoznaja Božjeg autoriteta isto što i spoznaja sveukupnog Boga? Moglo bi se reći da je spoznaja Božjeg autoriteta početak spoznaje Samoga Boga, jedinstvenog, a moglo bi se reći i to da spoznaja Božjeg autoriteta znači da je neko već zakoračio kroz kapiju spoznaje suštine Samoga Boga, jedinstvenog. Ovo shvatanje je jedan deo spoznaje Boga. Šta je, dakle, drugi deo? Ovo je tema o kojoj bih danas želeo da govorim – o Božjoj pravednoj naravi.

Odabrao sam dva odlomka iz Biblije pomoću kojih ću govoriti o današnjoj temi: prvi se odnosi na Božje uništenje Sodome, koje se može pronaći u 1. Mojsijevoj 19:1-11 i 1. Mojsijevoj 19:24-25; drugi se odnosi na Božje izbavljenje Ninive, koje se može pronaći u Knjizi proroka Jone 1:1-2, pored trećeg i četvrtog poglavlja Knjige proroka Jone. Pretpostavljam da svi čekate da čujete šta imam da kažem o ova dva odlomka. Ono što kažem, naravno, ne može izaći van okvira spoznaje Samoga Boga i spoznaje Njegove suštine, međutim, šta će biti težište današnjeg govora? Zna li to iko od vas? Koji su delovi Mog govora o Božjem autoritetu privukli vašu pažnju? Zašto sam rekao da je samo Onaj koji poseduje takav autoritet i silu Sâm Bog? Šta sam time želeo da razjasnim? Šta sam želeo da iz toga naučite? Jesu li Božji autoritet i sila jedan aspekt načina na koji se izražava Njegova suština? Jesu li oni deo Njegove suštine, deo koji dokazuje Njegov identitet i status? Rasuđujući na osnovu ovih pitanja, možete li zaključiti šta nameravam da kažem? Šta želim da razumete? Razmislite o tome pažljivo.

Za tvrdoglavo protivljenje Bogu, čoveka uništava Božji gnev

Pre svega, pogledajmo nekoliko pasusa iz svetog spisa u kojima se opisuje Božje uništenje Sodome.

1. Mojsijeva 19:1-11  Stignu ona dva anđela uveče u Sodomu baš kada je Lot sedeo kod gradskih vrata. Kad ih je video, Lot im je pošao u susret, poklonio se licem do zemlje i rekao: „Molim vas, gospodo, svratite u dom svoga sluge da provedete noć i operete noge; onda uranite, pa nastavite svojim putem.“ Oni odgovoriše: „Ne, prespavaćemo na ulici.“ No, Lot ih je toliko saletao da su oni konačno svratili k njemu i ušli u njegovu kuću. Onda ih je ugostio, ispekao beskvasni hleb, pa su jeli. Ali pre nego što su legli na počinak, žitelji grada – muškarci Sodome, stari i mladi – sav narod do poslednjeg čoveka, opkole kuću. Onda pozvaše Lota i rekoše mu: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!“ Lot izađe k njima na ulaz, a vrata zatvori za sobom. Onda im reče: „Braćo moja, molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.“ Oni mu rekoše: „Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.“ Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale. Ali ona dvojica ispruže ruke, uvuku Lota k sebi i zatvore vrata. A one ljude što su bili pred vratima, stare i mlade, udare slepilom tako da nisu mogli da pronađu vrata.

1. Mojsijeva 19:24-25  Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.

Iz ovih pasusa nije teško videti da su poročnost i iskvarenost Sodome već bili dostigli stepen odvratan i čoveku i Bogu, te da je u očima Božjim ovaj grad stoga zaslužio da bude uništen. Međutim, šta se događalo u gradu pre nego što je uništen? Kakvo nadahnuće mogu ljudi izvesti iz ovih događaja? Šta Božji stav prema ovim događajima ljudima pokazuje o Njegovoj naravi? Da bismo razumeli celu priču, pročitajmo pažljivo šta je zabeleženo u Svetom pismu…

Iskvarenost Sodome: razjarujuća za čoveka, razbešnjujuća za Boga

Te noći, Lot je primio od Boga dva glasnika i priredio im gozbu. Posle večere, pre nego što su legli, ljudi iz celog grada su opkolili Lotov dom i dozivali ga. U Svetom pismu je zabeleženo kako govore: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!“ Ko je izgovorio ove reči? Kome su one izgovorene? Ovo su bile reči stanovnika Sodome, izvikivane izvan Lotove kuće i namenjene da ih Lot čuje. Kakav je osećaj čuti ove reči? Da li si besan? Da li ti je muka od ovih reči? Da li u tebi kulja bes? Zar ove reči ne smrde na Sotonu? Možeš li preko njih da osetiš rđavost i tamu u ovom gradu? Možeš li kroz njihove reči da osetiš svirepost i varvarstvo u ponašanju ovih ljudi? Možeš li kroz njihovo ponašanje da osetiš dubinu njihove iskvarenosti? Kroz sadržaj onoga što su rekli, nije teško uočiti da su njihova poročna priroda i divljačka narav dostigli nivo koji oni više ne mogu da kontrolišu. Sa izuzetkom Lota, svi do poslednje osobe u ovom gradu nisu se razlikovali od Sotone; i sâm pogled na neku drugu osobu nagonio je ove ljude da požele da joj naude ili je prožderu… Ove stvari ne samo da pružaju osećaj užasne i zastrašujuće prirode ovoga grada, i auru smrti koja ga okružuje, već pružaju i osećaj njegove poročnosti i krvavosti.

Kako je odreagovao Lot kada se našao licem u lice sa bandom neljudskih nasilnika, ljudima koji su bili ispunjeni sumanutom željom da proždiru ljudske duše? Prema Svetom pismu: „Molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.“ Ono što je Lot mislio ovim rečima bilo je sledeće: bio je spreman da se odrekne svoje dve ćerke da bi zaštitio glasnike. Prema svakom razumnom proračunu, trebalo je da ovi ljudi pristanu na Lotove uslove i da dva glasnika ostave na miru; na kraju krajeva, ti glasnici su im bili potpuni stranci, ljudi koji nisu imali nikakve veze sa njima i koji nikada nisu naudili njihovim interesima. Međutim, podstaknuti svojom poročnom prirodom, oni to nisu ostavili po strani, već su umesto toga pojačali svoje nasrtanje. Na ovom mestu, još jedna njihova izjava ljudima može nesumnjivo pružiti dodatni uvid u pravu, poročnu prirodu ovih ljudi, dok ljudima istovremeno omogućava da shvate i razumeju zbog čega je Bog poželeo da uništi ovaj grad.

Dakle, šta su sledeće rekli? Kao što se u Bibliji navodi: „’Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.’ Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale.“ Zašto su hteli da razvale Lotova vrata? Razlog je u tome što su goreli od želje da naude toj dvojici glasnika. Šta je dovelo ove glasnike u Sodomu? Svrha njihovog dolaska bila je da spasu Lota i njegovu porodicu, ali su stanovnici grada pogrešno mislili da su došli da preuzmu zvanične funkcije. Ni ne pitajući za nameru glasnika, stanovnici grada su svoju želju da divljački naude ovoj dvojici glasnika zasnivali isključivo na pretpostavci; želeli su da naude dvojici ljudi koji nisu imali ništa sa njima. Jasno je da su stanovnici ovog grada sasvim izgubili svoju ljudskost i razum. Stepen njihovog ludila i divljaštva već se nije razlikovao od Sotonine poročne prirode kojom on ljudima nanosi štetu i proždire ih.

Kad su zahtevali od Lota da preda ove ljude, šta je Lot učinio? Iz teksta znamo da ih Lot nije predao. Da li je Lot poznavao ovu dvojicu glasnika Božjih? Naravno da nije! Ipak, zašto je uspeo da spase ovu dvojicu ljudi? Da li je znao šta su oni došli da urade? Iako nije znao razlog njihovog dolaska, znao je da su oni Božje sluge, pa ih je zato primio u svoju kuću. To što je ove sluge Božje mogao da nazove titulom „gospodina“ pokazuje da je Lot bio uobičajeni sledbenik Božji, za razliku od drugih ljudi u Sodomi. Prema tome, kad su mu Božji glasnici došli, on je rizikovao sopstveni život da primi ovu dvojicu slugu u svoju kuću; osim toga, on je ponudio svoje dve ćerke u zamenu ne bi li zaštitio ovu dvojicu slugu. Ovo je bilo Lotovo pravedno delo; bio je to opipljiv izraz Lotove prirode-suštine, a takođe i razlog zašto je Bog poslao Svoje sluge da spasu Lota. Suočen sa opasnošću, Lot je zaštitio ovu dvojicu slugu ne obazirući se ni na šta drugo; čak je svoje dve ćerke pokušao da razmeni u zamenu za bezbednost slugu. Osim Lota, da li je u ovom gradu postojao još neko ko bi uradio ovakvo nešto? Kao što činjenice dokazuju – ne, nije postojao niko! Prema tome, podrazumeva se da su u Sodomi svi, osim Lota, bili meta uništenja, i to sa pravom – oni su to zaslužili.

Sodoma je potpuno uništena zbog izazivanja Božjeg gneva

Kada su stanovnici Sodome videli ovu dvojicu slugu, nisu pitali za razlog njihovog dolaska, niti je iko upitao jesu li došli da šire Božju volju. Naprotiv, oformili su rulju i, ne čekajući objašnjenje, došli su poput divljih pasa ili zlobnih vukova da dograbe ovu dvojicu slugu. Da li je Bog posmatrao ove stvari dok su se dešavale? Šta je u Svom srcu Bog mislio o ovakvom ljudskom ponašanju, o ovakvom događaju? Bog je odlučio da uništi ovaj grad; On nije oklevao ni čekao, niti je više pokazivao strpljenje. Došao je Njegov dan i on je krenuo sa poslom koji je želeo da obavi. Prema tome, u 1. Mojsijevoj 19:24-25 se navodi: „Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.“ Ova dva stiha govore o metodi kojom je Bog uništio ovaj grad, kao i o stvarima koje je Bog uništio. Pre svega, u Bibliji se navodi da je Bog spalio grad ognjem, a da je obim ovog ognja bio dovoljan da uništi sve ljude i sve što je raslo na zemlji. Naime, oganj, koji pada sa neba, ne samo da je uništio grad, već je, takođe, uništio sve ljude i živa bića u njemu, sve dok nije preostao nijedan trag. Nakon što je grad uništen, zemlja je ostala bez živih bića; više nije bilo životne snage niti ikakvih znakova života. Ovaj grad je postao pustara, prazno mesto ispunjeno samrtnom tišinom. Na ovom mestu više neće biti rđavih dela koja se čine protiv Boga, niti će više biti ubijanja i krvoprolića.

Zašto je Bog tako temeljno želeo da spali ovaj grad? Šta možete ovde da vidite? Da li je Bog zaista mogao da podnese da se ljudski rod i priroda, Njegove sopstvene tvorevine, ovako uništavaju? Ako možeš da razlučiš bes Boga Jahvea na osnovu ognja koji je bacio sa nebesa, onda nije teško videti koliki je bio Njegov bes, a sudeći prema metama Njegovog uništenja i stepenu do kojeg je ovaj grad uništen. Kada Bog prezire neki grad, On će mu izreći Svoju kaznu. Kad se Bog gnuša nekog grada, On će više puta upozoriti ljude kako bi ih obavestio o Svom besu. Međutim, kada Bog odluči da stvari okonča i uništi neki grad – odnosno, kada su Njegov gnev i veličanstvo uvređeni – On neće izricati dodatne kazne niti upozorenja. Umesto toga, direktno će ga uništiti. Učiniće da on sasvim nestane. Ovo je Božja pravedna narav.

Nakon ponovljenog neprijateljstva i otpora Sodome prema Njemu, Bog je sasvim istrebljuje

Sada kada imamo opšte razumevanje Božje pravedne naravi, možemo ponovo da usmerimo pažnju na grad Sodomu – mesto koje je Bog video kao grad greha. Razumevanjem suštine ovoga grada, možemo da shvatimo zašto je Bog poželeo da ga uništi i zašto ga je potpuno uništio. Na osnovu ovoga možemo spoznati Božju pravednu narav.

Iz ljudske perspektive, Sodoma je bila grad koji je u potpunosti mogao da zadovolji ljudsku pohlepu i ljudsku rđavost. Primamljiv i očaravajuć, uz muziku i ples iz noći u noć, njegov napredak je ljude dovodio do očaranosti i ludila. Njegova rđavost je nagrizalo ljudska srca i očaralo ih do stanja izopačenosti. Bio je to grad u kome su divljali nečisti i zli duhovi; vrveo je od greha i ubistava, a vazduh je bio gust od krvavog, trulog smrada. Bio je to grad od kojeg se ljudima ledila krv u žilama, grad iz kojeg se odlazilo u stanju užasa. Niko u ovom gradu – ni muško ni žensko, ni mlado ni staro – nije tražio istiniti put; niko nije žudeo za svetlošću niti je čeznuo da se udalji od greha. Živeli su pod Sotoninom kontrolom, pod Sotoninom iskvarenošću i obmanom. Izgubili su svoju ljudskost, izgubili su razum i prvobitni cilj ljudskog postojanja. Počinili su bezbrojna zla dela protivljenja Bogu; odbijali su Božje vođstvo i opirali se Njegovoj volji. I upravo su njihova zla dela vodila ove ljude, grad i sve živo u njemu, korak po korak, do puta uništenja.

Iako u ova dva pasusa nisu zabeležene sve pojedinosti u vezi sa stepenom iskvarenosti stanovnika Sodome, već je umesto toga zabeleženo njihovo ponašanje prema dvojici Božjih slugu nakon njihovog dolaska u grad, postoji jednostavna činjenica koja otkriva stepen u kome je stanovništvo Sodome bilo iskvareno, rđavo i opiralo se Bogu. Time se, takođe, razotkrivaju pravo lice i suština stanovnika grada. Ovi ljudi ne samo da su odbili da prihvate Božja upozorenja, već se nisu ni plašili Njegove kazne. Naprotiv, nipodaštavali su Božji bes. Slepo su se opirali Bogu. Ma šta da je On činio ili kako je to činio, njihova zlobna priroda se samo pojačavala i neprekidno su se suprotstavljali Bogu. Stanovništvo Sodome je bilo neprijateljski nastrojeno prema Božjem postojanju, Njegovom dolasku, Njegovoj kazni, a još i više prema Njegovim upozorenjima. Bili su izuzetno nadmeni. Proždirali su i povređivali sve ljude koji su mogli biti proždrani i povređeni, a nisu se drugačije poneli ni prema Božjim slugama. Kada je reč o svim zlim delima koja su počinili stanovnici Sodome, nanošenje štete Božjim slugama bio je samo vrh ledenog brega, a njihova poročna priroda koja se time otkrila zapravo je bila samo kap u ogromnom moru. Stoga je Bog odlučio da ih uništi ognjem. Nije koristio potop niti je koristio uragan, zemljotres, cunami niti bilo koji drugi metod da uništi grad. Šta je značilo to što je Bog koristio oganj da uništi ovaj grad? Značilo je potpuno uništenje grada; značilo je da je ovaj grad potpuno zbrisan sa lica zemlje da više ne postoji. „Uništenje“ se ovde ne odnosi samo na nestajanje oblika i strukture grada ili njegovog spoljnog izgleda; takođe znači da su duše ljudi u gradu prestale da postoje, da su potpuno istrebljene. Jednostavno rečeno, bili su uništeni svi ljudi, događaji i stvari koji su povezani sa gradom. Za stanovništvo tog grada neće biti narednog života niti ponovnog ovaploćenja; Bog ih je istrebio iz ljudskog roda Svog stvaranja, za vek vekova. Upotreba ognja označila je kraj greha na ovom mestu, kao i to da je greh bio zauzdan na tom mestu; ovaj greh će prestati da postoji i širi se. To je značilo da je Sotonina rđavost izgubilo svoje plodno tle, kao i groblje koje mu je pružalo mesto za boravak i život. U ratu između Boga i Sotone, Božje korišćenje ognja jeste žig Njegove pobede kojim je Sotona žigosan. Uništenje Sodome predstavlja veliki pogrešan korak u Sotoninoj ambiciji da se suprotstavi Bogu kvarenjem i proždiranjem ljudi, a takođe je i ponižavajući znak vremena u razvoju ljudskog roda kada je čovek odbijao Božje vođstvo i prepustio se poroku. Pored toga, to je i zapis o pravom otkrivenju Božje pravedne naravi.

Kada je oganj koji je Bog poslao sa nebesa Sodomu pretvorio samo u pepeo, to je značilo da je grad nazvan „Sodoma“ nakon toga prestao da postoji, kao i sve u tom gradu. Uništen je Božjim besom, nestajući u Božjem gnevu i veličanstvu. Zahvaljujući Božjoj pravednoj naravi, Sodoma je dobila svoju pravednu kaznu i pravičan kraj. Do kraja postojanja Sodome došlo je zbog njene rđavosti, a i zahvaljujući Božjoj želji da više nikada ne pogleda ovaj grad, nijednog čoveka koji je u njemu živeo, niti jedno živo biće koje je izraslo u tom gradu. Božja „želja da više nikada ne pogleda ovaj grad“ jeste Njegov gnev, kao i Njegovo veličanstvo. Bog je spalio grad jer su njegova pokvarenost i greh doveli do toga da oseća bes, gađenje i gnušanje prema njemu i da poželi da više nikada ne vidi ovaj grad niti ijednog čoveka ili živo biće u njemu. Nakon što je grad potpuno izgoreo, ostavljajući za sobom samo pepeo, on ja zaista prestao da postoji u Božjim očima; čak je i Njegovo sećanje na njega nestalo, bilo je izbrisano. To znači da oganj poslat sa nebesa nije samo uništio čitav grad Sodomu, nije samo uništio ljude u gradu koji su bili tako ispunjeni grehom, nije samo uništio sve stvari u gradu koje su bile ukaljane grehom; pored svih ovih stvari, oganj je, takođe, uništio sećanje na rđavost ljudskog roda i njegov otpor prema Bogu. U ovome je bila Božja namera da spali grad.

Ovaj ljudski rod je postao iskvaren do krajnjih granica. Ovi ljudi nisu znali ko je Bog, niti odakle su sami poticali. Ako bi im pomenuo Boga, oni bi napadali, klevetali i bogohulili. Čak i kad su Božje sluge došle da prenesu Njegovo upozorenje, ovi iskvareni ljudi ne samo da nisu pokazivali znakove pokajanja i nisu napustili svoje poročno ponašanje, već su, naprotiv, drsko naudili Božjim slugama. Ono što su izrazili i otkrili bila je njihova priroda-suština krajnjeg neprijateljstva prema Bogu. Možemo da vidimo da je otpor ovih iskvarenih ljudi protiv Boga bio više od otkrivenja njihove iskvarene naravi, baš kao što je bio i više od slučaja klevete ili ruganja koji su naprosto nastajali zbog nedostatka razumevanja istine. Ni glupost ni neznanje nisu izazvali njihovo poročno ponašanje; na ovaj način su postupili ne zato što su bili prevareni, a zasigurno ne zato što su bili zavedeni. Njihovo ponašanje je dostiglo stepen nepodnošljivo drskog antagonizma, opiranja Bogu i galame upućene Njemu. Bez sumnje, ovakvo ljudsko ponašanje bi razbesnelo Boga i razbesnelo bi Njegovu narav – narav koja se ne sme vređati. Stoga je Bog direktno i otvoreno pustio Svoj gnev i Svoje veličanstvo; bilo je to istinsko otkrivenje Njegove pravedne naravi. Suočen sa gradom ogrezlim u grehu, Bog je poželeo da ga uništi na najbrži mogući način, da istrebi sve ljude u njemu i sveukupnost njihovih grehova na najpotpuniji način, da učini da stanovništvo ovog grada prestane da postoji i da zaustavi umnožavanje greha sa ovog mesta. Najbrži i najpotpuniji način da se to učini bio je da ga spali ognjem. Božji stav prema stanovništvu Sodome nije bilo napuštanje ni zanemarivanje. Umesto toga, On je upotrebio Svoj gnev, veličanstvo i autoritet da kazni, obori i potpuno uništi ove ljude. Njegov stav prema njima nije bio samo fizičko uništenje, već i uništenje duše, večno istrebljenje. Ovo je pravo značenje onoga što Bog misli pod rečima „da prestane da postoji“.

Iako je Božji gnev skriven i čoveku nepoznat, on ne podnosi uvredu

Božje postupanje prema celom ljudskom rodu, bezumnom i neukom kakav ljudski rod jeste, prvenstveno se zasniva na milosti i toleranciji. Sa druge strane, Njegov gnev se najveći deo vremena i u najvećem broju događaja čuva u tajnosti, a čoveku je nepoznat. Shodno tome, čoveku je teško da vidi kako Bog izražava Svoj gnev, a teško je i razumeti Njegov gnev. Budući da je tako, čovek Božji gnev doživljava kao svetlost. Kada se čovek suoči sa Božjim poslednjim delom i korakom tolerancije i praštanja za čoveka – odnosno, kada se na ljudski rod spusti poslednji Božji slučaj milosti i Njegovo poslednje upozorenje – ako ljudi i dalje budu koristili iste metode protivljenja Bogu i ne učine nikakav napor da se pokaju, da isprave svoj put i prihvate Njegovu milost, Bog im tada više neće darivati Svoju toleranciju i strpljenje. Naprotiv, Bog će u tom trenutku povući Svoju milost. Nakon toga, On će poslati samo Svoj gnev. On Svoj gnev može izraziti na različite načine, baš kao što može da koristi različite metode da kažnjava i uništava ljude.

Božje korišćenje ognja da uništi grad Sodomu jeste Njegov najbrži metod potpunog uništenja ljudskog roda ili bilo koje druge stvari. Spaljivanjem stanovnika Sodome uništeno je više od njihovih fizičkih tela; uništeni su svi njihovi duhovi, duše i tela, čime je obezbeđeno da ljudi u tom gradu prestanu da postoje kako u materijalnom svetu tako i u svetu koji je za čoveka nevidljiv. Ovo je jedan od načina na koji Bog otkriva i izražava Svoj gnev. Ovaj način otkrivenja i izražavanja jeste jedan aspekt suštine Božjeg gneva, baš kao što je on prirodno i otkrivenje suštine Božje pravedne naravi. Kada Bog pošalje Svoj gnev, On prestaje da otkriva ikakvu milost ili dobrotu, i više ne pokazuje Svoju toleranciju i strpljenje; ne postoji osoba, stvar niti razlog koji mogu da Ga ubede da i dalje bude strpljiv, da ponovo dâ Svoju milost, da još jednom daruje Svoju toleranciju. Umesto ovih stvari On će, bez ikakvog oklevanja, poslati Svoj gnev i veličanstvo, čineći ono što želi. On će učiniti ove stvari na brz i čist način u skladu sa Svojim sopstvenim željama. Ovo je način na koji Bog šalje Svoj gnev i veličanstvo, koje čovek ne sme da uvredi, a takođe je i izraz jednog aspekta Njegove pravedne naravi. Kada ljudi posvedoče tome kako Bog pokazuje Svoju brigu i ljubav prema čoveku, oni nisu u stanju da otkriju Njegov gnev, da vide Njegovo veličanstvo niti da osete Njegovu netrpeljivost prema uvredi. Ove stvari su ljude oduvek navodile da veruju da je Božja pravedna narav isključivo ona sazdana od milosti, tolerancije i ljubavi. Međutim, kada čovek vidi kako Bog uništava grad ili kako prezire ljudski rod, Njegov bes u uništenju čoveka i Njegovo veličanstvo omogućavaju ljudima da sagledaju drugu stranu Njegove pravedne naravi. To je Božja netrpeljivost prema uvredi. Božja narav koja ne podnosi nikakvu uvredu nadilazi maštu svakog stvorenog bića, a među nestvorenim bićima, nijedno nije u stanju da se u nju upliće niti da na nju utiče; još manje se ona može predstavljati kao sopstvena ili oponašati. Prema tome, ovaj aspekt Božje naravi jeste onaj koji bi ljudski rod trebalo najviše da poznaje. Jedino Sâm Bog ima ovakvu narav i jedino Sâm Bog poseduje ovakvu narav. Bog poseduje ovakvu pravednu narav zato što On prezire poročnost, tamu, buntovništvo i Sotonina rđava dela – koja kvare i proždiru ljudski rod – zato što prezire sva grešna dela koja su u suprotnosti s Njim, kao i zbog Svoje svete i neukaljane suštine. Zbog toga On neće podnositi da Mu se ijedno od stvorenih ili nestvorenih bića otvoreno suprotstavi ili da Ga ospori. Dovoljno je da čak i pojedinac, kome je On nekada pokazao milost ili koga je izabrao, izazove Njegovu narav i prekrši Njegova načela strpljenja i tolerancije, i Bog će, bez i najmanje milosti ili oklevanja, osloboditi i otkriti Svoju pravednu narav koja ne podnosi nikakvu uvredu.

Božji gnev je brana za sve sile pravde i sve pozitivne stvari

Razumevanjem ovih primera iz Božjeg govora, misli i postupaka, da li si u stanju da shvatiš Božju pravednu narav, narav koja neće trpeti uvredu od čoveka? Ukratko, bez obzira na to u kojoj meri čovek to može da razume, ovo je aspekt naravi Samoga Boga i Njemu je jedinstven. Božja netrpeljivost prema uvredi jeste Njegova jedinstvena suština; Božji gnev je Njegova jedinstvena narav; Božje veličanstvo je Njegova jedinstvena suština. Načelo u pozadini Božjeg besa je pokazatelj Njegovog identiteta i statusa, koje samo On poseduje. Podrazumeva se da je ovo načelo takođe i simbol suštine Samog jedinstvenog Boga. Božja narav je Njegova nerazdvojiva suština, koja se uopšte ne menja protokom vremena, niti se menja promenom geografske lokacije. Njegova suštinska narav jeste Njegova unutrašnja suština. Bez obzira na to na kome On obavlja svoje delo, Njegova se suština ne menja, kao ni Njegova pravedna narav. Kada neko razbesni Boga, ono što Bog šalje jeste Njegova suštinska narav; u tom trenutku načelo u pozadini Njegovog besa se ne menja, kao ni Njegov jedinstven identitet i status. On ne postaje besan zbog promene u Svojoj suštini ili zbog toga što različiti elementi proističu iz Njegove naravi, već zato što čovekovo protivljenje Njemu vređa Njegovu narav. Čovekovo nepodnošljivo izazivanje Boga ozbiljno je osporavanje Božjeg sopstvenog identiteta i statusa. Prema Božjem mišljenju, kada Ga čovek izaziva, čovek Ga osporava i iskušava Njegov bes. Kada se čovek protivi Bogu, kada čovek osporava Boga, kada čovek neprestano iskušava Božji bes – a to je u onim vremenima kada greh uzima maha – Božji gnev će se prirodno otkriti i predstaviti. Prema tome, Božji izraz Njegovog gneva jeste simbol toga da će sve rđave sile prestati da postoje, kao i simbol toga da će sve neprijateljske sile biti uništene. Ovo je jedinstvenost Božje pravedne naravi i Božjeg gneva. Kada su Božje dostojanstvo i svetost izazvani, kada čovek ometa sile pravde i ne vidi ih, tada će Bog poslati Svoj gnev. Zahvaljujući Božjoj suštini, sve te sile na zemlji koje osporavaju Boga, protive Mu se i sa Njim se nadmeću, jesu rđave, iskvarene i nepravedne; potiču od Sotone i njemu pripadaju. Pošto je Bog pravedan, sazdan od svetlosti i besprekorno svet, otud će sve što je rđavo, iskvareno i što pripada Sotoni nestati kada se oslobodi Božji gnev.

Iako je izlivanje Božjeg gneva jedan aspekt izražavanja Njegove pravedne naravi, Božji bes nikako nije neselektivan u pogledu svoje mete niti je bez načela. Naprotiv, Bog se uopšte lako ne razbesni, niti tek tako otkriva Svoj gnev i veličanstvo. Štaviše, Božji gnev je prilično kontrolisan i odmeren; to se nikako ne može uporediti sa načinom na koji se čovek najčešće razbesni ili iskaljuje svoj bes. U Bibliji su zabeleženi mnogi razgovori između čoveka i Boga. Reči pojedinih ljudi koji su učestvovali u tim razgovorima bile su plitke, neuke i detinjaste, ali Bog nije udario na njih niti ih je osudio. Konkretno, tokom Jovove kušnje, kako se Bog Jahve ponašao prema trojici Jovovih prijatelja i ostalima nakon što je čuo reči koje su izgovorili Jovu? Da li ih je On osudio? Da li je na njih bio besan? Nije učinio ništa od toga! Umesto toga, On je rekao Jovu da preklinje u njihovo ime i da se moli za njih, a njihove greške Sâm Bog nije uzeo k srcu. Svi ovi primeri predstavljaju osnovni stav sa kojim se Bog odnosi prema ljudskom rodu, iskvarenom i neukom kakav jeste. Prema tome, oslobađanje Božjeg gneva nikako nije izražavanje Njegovog raspoloženja, niti je način kojim On daje oduška Svojim osećanjima. Nasuprot čovekovom nerazumevanju, Božji gnev nije potpuni izliv besa. Bog oslobađa Svoj gnev ne zato što nije u stanju da kontroliše Svoje sopstveno raspoloženje niti zato što je Njegov bes dostigao tačku ključanja, pa mora da ga iskali na nečemu. Naprotiv, Njegov gnev je prikaz i pravi izraz Njegove pravedne naravi i simbolično otkrivenje Njegove svete suštine. Bog je gnev i On ne podnosi da bude uvređen – to ne znači da Božji bes ne pravi razliku među uzrocima niti da je neprincipijelan; upravo je iskvareni ljudski rod taj koji polaže isključivo pravo na neprincipijelne, nasumične izlive besa, one vrste besa koja ne pravi razliku među uzrocima. Jednom kada čovek stekne status, teško će mu biti da kontroliše svoje raspoloženje, pa će uživati da koristi prilike da izrazi svoje nezadovoljstvo i dâ oduška svojim emocijama; često će se razbesneti bez ikakvog očiglednog razloga, kako bi otkrio svoju sposobnost i drugima stavio do znanja da se njegov status i identitet razlikuju od onih kod običnih ljudi. Naravno, i iskvareni ljudi bez statusa često gube kontrolu. Njihov bes je često izazvan narušavanjem njihovih privatnih interesa. Kako bi zaštitili svoj sopstveni status i dostojanstvo, često će davati oduška svojim emocijama i otkrivati svoju nadmenu prirodu. Čovek će se razbesneti i dati oduška svojim emocijama kako bi odbranio i podržao postojanje greha, a ovi postupci su načini na koje čovek izražava svoje nezadovoljstvo; prepuni su nečistoća, smicalica i spletki, ljudske iskvarenosti i rđavosti, a više od svega, prepuni su čovekovih sumanutih ambicija i želja. Kada se pravda sukobi sa poročnošću, čovekov bes se neće rasplamsati u odbrani postojanja pravde ili u njenom podržavanju; naprotiv, kada su sile pravde ugrožene, izložene progonu i napadnute, čovekov stav je u tome da to previđa, izbegava ili da ustukne. Međutim, kad se suoči sa silama rđavosti, čovekov stav je u tome da bude susretljiv, da se klanja i provuče. Prema tome, čovekovo davanje oduška predstavlja izlaz za sile rđavosti, izraz osionog i nezaustavljivog rđavog ponašanja čoveka od krvi i mesa. Međutim, kada Bog pošalje Svoj gnev, sve rđave sile će biti zaustavljene, svi grehovi koji štete čoveku će biti zauzdani, sve neprijateljske sile koje ometaju Božje delo postaće vidljive, izdvojene i proklete, a svi Sotonini saučesnici koji se suprotstavljaju Bogu će biti kažnjeni i istrebljeni. Na njihovom mestu, Božje delo će se odvijati bez ikakvih prepreka, Božji plan upravljanja će nastaviti da se razvija korak po korak prema rasporedu, a Sotona više neće ometati i obmanjivati Božji izabrani narod, pri čemu će oni koji slede Boga uživati u Božjem vođstvu i opskrbi u mirnom i spokojnom okruženju. Božji gnev je zaštita koja sprečava da se sve rđave sile umnože i podivljaju, a takođe je i brana koja štiti postojanje i širenje svih stvari koje su pravedne i pozitivne, i večno ih čuva od potiskivanja i podrivanja.

Možete li da vidite suštinu Božjeg gneva u Njegovom uništenju Sodome? Ima li još nečeg pomešanog sa Njegovim besom? Je li Božji bes sasvim čist? Da upotrebim ljudske reči, da li je Božji gnev neukaljan? Ima li ikakve obmane u pozadini Njegovog gneva? Ima li ikakve zavere? Nekih neizrecivih tajni? Mogu vam reći krajnje ozbiljno i svečano: ne postoji nijedan deo Božjeg gneva koji može izazvati sumnju. Njegov bes je potpun, neukaljan bes u kome nema drugih namera niti ciljeva. Razlozi u pozadini Njegovog besa su čisti, nevini i ne podležu nikakvoj kritici. On je prirodno otkrivenje i prikaz Njegove svete suštine; on je nešto što nijedno stvoreno biće ne poseduje. Ovo je deo Božje jedinstvene pravedne naravi, a takođe i upadljiva razlika između odgovarajućih suština Stvoritelja i stvorenih bića.

Bez obzira na to da li se neko razbesni pred očima drugih ili iza njihovih leđa, svako ima drugačiju nameru i svrhu sopstvenog besa. Možda izgrađuje sopstveni prestiž ili možda brani svoje interese, čuva svoj ugled ili čuva obraz. Neki su uzdržani u svom besu, dok su drugi preki i svom besu dopuštaju da bukne kad god požele, bez imalo ustezanja. Ukratko, čovekov bes potiče iz njegove iskvarene naravi. Koja god da je njegova svrha, ona potiče od tela i od prirode; nema nikakve veze sa pravdom ili nepravdom jer ništa u čovekovoj prirodi-suštini ne odgovara istini. Prema tome, iskvarenu ljudsku narav i Božji gnev ne treba pominjati u istom kontekstu. Bez izuzetka, ponašanje čoveka kojeg je iskvario Sotona započinje željom da se zaštiti iskvarenost i svakako je zasnovano na iskvarenosti; upravo zato se čovekov bes ne može pominjati u istom kontekstu sa Božjim gnevom, koliko god da čovekov bes u teoriji može delovati ispravno. Kada Bog pošalje Svoj bes, rđave sile su zauzdane i rđave stvari uništene, dok pravedne i pozitivne stvari počinju da uživaju Božju brigu i zaštitu i omogućeno im je nesmetano postojanje. Bog šalje Svoj gnev zato što nepravedne, negativne i rđave stvari remete, ometaju ili uništavaju normalnu aktivnost i razvoj pravednih i pozitivnih stvari. Cilj Božjeg besa nije da zaštiti Svoj sopstveni status i identitet, već da zaštiti postojanje pravednih, pozitivnih, lepih i dobrih stvari, da zaštiti zakone i poredak normalnog opstanka ljudskog roda. Ovo je osnovni uzrok Božjeg gneva. Božji bes je sasvim ispravno, prirodno i istinito otkrivenje Njegove naravi. U Njegovom besu nema skrivenih motiva niti ima prevare ili zavere, a kamoli želja, lukavosti, zlobe, nasilja, rđavosti ili ikakve druge osobine svojstvene iskvarenom ljudskom rodu. Pre nego što Bog pošalje Svoj bes, On je već sasvim jasno i potpuno sagledao suštinu svake stvari, i već je formulisao tačne i jasne definicije i zaključke. Dakle, Božji cilj u svemu što čini kristalno je jasan, kao i Njegov stav. On nije zbunjen, slep, impulsivan ili nemaran, a zasigurno nije neprincipijelan. Ovo je praktični aspekt Božjeg gneva, a upravo zbog ovog praktičnog aspekta Božjeg gneva ljudski rod je dostigao svoje normalno postojanje. Bez Božjeg gneva, ljudski rod bi posrnuo u nenormalne uslove života i sve pravedne, lepe i dobre stvari bi bile uništene i prestale bi da postoje. Bez Božjeg gneva, zakoni i pravila postojanja za stvorena bića bili bi prekršeni ili čak potpuno podriveni. Od stvaranja čoveka, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da zaštiti i održi normalno postojanje ljudskog roda. Budući da Njegova pravedna narav sadrži gnev i veličanstvo, svi rđavi ljudi, stvari i predmeti i sve ono što remeti normalno postojanje ljudskog roda i šteti mu, bivaju kažnjeni, kontrolisani i uništeni kao rezultat Njegovog gneva. Tokom proteklih nekoliko milenijuma, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da obori i uništi sve vrste nečistih i zlih duhova koji se opiru Bogu i ponašaju kao Sotonini saučesnici i sluge u Božjem delu upravljanja ljudskim rodom. Prema tome, Božje delo spasenja čoveka oduvek je napredovalo prema Njegovom planu. To znači da zahvaljujući postojanju Božjeg gneva, najpravedniji ciljevi ljudskog roda nikada nisu uništeni.

Sada kada ste razumeli suštinu Božjeg gneva, sasvim je sigurno da morate još bolje da razumete kako da razaznate Sotoninu rđavost!

Iako Sotona deluje humano, pravedno i čestito, Sotonina suština je okrutna i rđava

Sotona gradi svoju reputaciju obmanjujući ljude i često se predstavlja kao prethodnica i uzor pravde. Pod lažnim izgovorom da štiti pravdu, on škodi ljudima, proždire njihove duše i koristi se svakojakim sredstvima da otupi, obmane i podstakne čoveka. Njegov cilj je da navede čoveka da odobri njegovo rđavo ponašanje i prikloni mu se, da natera čoveka da mu se pridruži u suprotstavljanju Božjem autoritetu i suverenosti. Međutim, kada neko prozre njegove smicalice i spletke i prozre njegove podle osobine, i kada više ne želi da ga Sotona i dalje gazi i zavarava ili da i dalje bude u njegovom ropstvu, ili da bude kažnjen i uništen zajedno sa njim, tada Sotona menja svoje prethodne crte sveca i skida svoju lažnu masku da bi otkrio svoje pravo lice, koje je rđavo, podlo, ružno i divljačko. On bi najviše voleo da istrebi sve one koji odbijaju da ga slede i koji se opiru njegovim rđavim silama. U tom trenutku Sotona više ne može imati častan izgled dostojan poverenja; umesto toga, ispod ovčijeg runa se otkrivaju njegove ružne i đavolske osobine. Jednom kada se Sotonine smicalice iznesu na videlo i njegove prave osobine budu razotkrivene, on će pobesneti i ispoljiti svoje varvarstvo. Njegova želja da naudi ljudima i proždire ih nakon toga će se samo pojačati. On se razbesni kada čovek otkrije pravu istinu, pa započinje da gradi snažnu osvetoljubivost prema čoveku zbog njegove težnje da žudi za slobodom i svetlošću i za oslobođenjem iz njegovog ropstva. Njegov bes ima za cilj da odbrani i podrži njegovu rđavost, a takođe je pravo otkrivenje njegove divljačke prirode.

U svakom slučaju, Sotonino ponašanje razotkriva njegovu rđavu prirodu. Od svih rđavih dela koje je Sotona izvršio nad čovekom – od njegovih ranih nastojanja da obmane čoveka da ga sledi, preko njegovog iskorišćavanja čoveka, u kome čoveka uvlači u svoja rđava dela, do njegove osvetoljubivosti prema čoveku nakon što njegove prave osobine budu razotkrivene i nakon što ga čovek prepozna i napusti – nijedan od ovih postupaka ne propušta da razotkrije Sotoninu rđavu suštinu, niti da dokaže činjenicu da Sotona nema nikakve veze sa pozitivnim stvarima i da je Sotona izvor svih rđavih stvari. Svaki njegov postupak štiti njegovu rđavost, osigurava nastavak njegovih rđavih dela, ide protiv pravednih i pozitivnih stvari i uništava zakone i poredak normalnog postojanja ljudskog roda. Ovi Sotonini postupci su neprijateljski prema Bogu i biće uništeni Božjim gnevom. Iako Sotona poseduje sopstveni bes, njegov bes je samo sredstvo da dâ oduška svojoj rđavoj prirodi. Razlog zbog koga je Sotona ogorčen i besan je u sledećem: njegove besprizorne smicalice su razotkrivene; nije se lako izvukao sa svojim spletkama; njegova sumanuta ambicija i želja da zameni Boga i ponaša se kao Bog su srušeni i onemogućeni; a njegov cilj da kontroliše ceo ljudski rod sada je uzaludan i nikada se neće ostvariti. Božje neprekidno prizivanje Sopstvenog gneva, svaki put iznova, sprečilo je da se ostvare Sotonine spletke i suzbilo širenje i divljanje Sotonine rđavosti. Iz tog razloga, Sotona istovremeno mrzi Božji gnev i boji ga se. Svaki put kad se Božji gnev spusti, on ne samo da razotkriva Sotonin pravi podli izgled, već i na svetlo dana iznosi Sotonine rđave želje, a time bivaju ogoljeni razlozi za Sotonin bes prema ljudskom rodu. Erupcija Sotoninog besa predstavlja pravo otkrivenje njegove rđave prirode i razotkrivanje njegovih smicalica. Naravno, svaki put kada se Sotona razbesni to predstavlja proglas uništenja rđavih stvari i zaštitu i nastavak odvijanja pozitivnih stvari; to je proglas činjenice da Božji gnev ne sme biti uvređen!

Da bi spoznao Božju pravednu narav, čovek se ne sme oslanjati na iskustvo i maštu

Kada se suočiš sa Božjim sudom i grdnjom, da li ćeš reći da je Božja reč ukaljana? Hoćeš li reći da Božji bes ima svoju pozadinu i da je ukaljan? Hoćeš li klevetati Boga, uz reči da Njegova narav nije nužno sasvim pravedna? Kada se baviš svakim Božjim delom, prvo moraš biti siguran da u Božjoj pravednoj naravi nema nikakvih drugih elemenata, da je ona sveta i besprekorna. Ova dela obuhvataju udaranje, kažnjavanje i uništenje ljudskog roda. Bez izuzetka, svako Božje delo se čini uz strogo poštovanje Njegove suštinske naravi i Njegovog plana i ne obuhvata nijedan deo ljudskog znanja, tradicije i filozofije. Svako Božje delo je izraz Njegove naravi i suštine i nije povezano ni sa čim što pripada iskvarenom ljudskom rodu. Ljudski rod ima predstavu da su samo Božja ljubav, milost i tolerancija prema čoveku besprekorni, neukaljani i sveti, a niko ne zna da su Božji bes i Njegov gnev takođe neukaljani; osim toga, niko nije razmišljao o pitanjima kao što su: zašto Bog ne podnosi uvredu ili zašto je Njegov bes tako veliki. Naprotiv, neki Božji gnev pogrešno smatraju za lošu narav, kao što je ona kod iskvarenog ljudskog roda, i pogrešno poistovećuju Božji bes sa besom iskvarenog ljudskog roda. Oni čak pogrešno pretpostavljaju da je Božji bes isti kao prirodno otkrivenje iskvarene naravi ljudskog roda i da je oslobađanje Božjeg gneva poput besa iskvarenih ljudi kada se suoče sa nekom nesrećnom situacijom, te veruju da je oslobađanje Božjeg gneva izraz Njegovog raspoloženja. Nakon ovog zagovora, nadam se da niko od vas više neće imati pogrešna shvatanja, zamišljanja ili nagađanja u pogledu Božje pravedne naravi. Nakon što ste čuli Moje reči, nadam se da u svojim srcima možete istinski da prepoznate gnev Božje pravedne naravi, da možete da ostavite po strani sva prethodna pogrešna shvatanja Božjeg gneva i da možete da promenite svoja pogrešna verovanja i gledišta o suštini Božjeg gneva. Osim toga, nadam se da u svojim srcima možete imati tačnu definiciju Božje naravi, da više nećete imati nikakve sumnje u pogledu Božje pravedne naravi, te da Božjoj istinskoj naravi nećete nametati nikakvo ljudsko rasuđivanje ili zamišljanje. Božja pravedna narav jeste Božja sopstvena istinska suština. Ona nije nešto što je napisao ili oblikovao čovek. Njegova pravedna narav jeste Njegova pravedna narav i nema nikakve veze niti spone ni sa jednim stvorenim bićem. Sâm Bog jeste Sâm Bog. On nikada neće postati stvoreno biće, a čak i ako postane pripadnik stvorenih bića, Njegova suštinska narav i suština neće se promeniti. Prema tome, bogopoznanje nije isto što i spoznaja nekog predmeta; spoznati Boga nije isto što i razlučivanje neke stvari niti je isto što i razumevanje čoveka. Ako, da bi spoznao Boga, koristiš svoj koncept ili metod za spoznaju nekog predmeta ili za razumevanje osobe, onda nikada nećeš moći da stekneš znanje o Bogu. Spoznaja Boga ne znači oslanjanje na iskustvo ili maštu, te stoga nikada ne smeš Bogu da namećeš svoje iskustvo ili maštu; koliko god da tvoje iskustvo i mašta mogu biti bogati, oni su ipak ograničeni. Štaviše, tvoja mašta ne odgovara činjenicama, a još manje istini, i u neskladu je sa Božjom istinskom naravi i suštinom. Ako se uzdaš u svoju maštu da bi razumeo Božju suštinu, osuđen si na neuspeh. Jedini put je sledeći: prihvati sve što dolazi od Boga, a zatim to postepeno proživljavaj i shvataj. Doći će dan kada će te Bog prosvetiti da Ga zaista razumeš i spoznaš zbog tvoje saradnje i zbog tvoje gladi i žeđi za istinom. Hajde da ovim zaključimo ovaj deo našeg razgovora.

Ljudski rod zadobija Božju milost i toleranciju kroz iskreno pokajanje

U nastavku sledi biblijska priča o „Božjem spasenju Ninive“.

Knjiga proroka Jone 1:1-2  Reč Jahveova dođe Joni, Amitajevom sinu: „Ustani i pođi u Ninivu, u taj veliki grad, te protiv njega zavapi, jer je zloba žitelja njegovih do Mene doprla.“

Knjiga proroka Jone 3  Joni po drugi put dođe reč Jahveova: „Ustani i idi u Ninivu, taj veliki grad, i propovedaj im ono što sam ti zapovedio“. Jona ustade i ode u Ninivu, sledeći reč Jahveovu. A Niniva beše veliki grad, na tri dana hoda odatle. Kad je ušao u grad, Jona je išao samo dan hoda propovedajući: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena.“ Ninivljani su poverovali Bogu; proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret. Kad je vest došla do cara, on je ustao sa svog prestola, skinuo svoje ruho, stavio na sebe kostret i seo u pepeo. Onda je zapovedio da viču po Ninivi: „Po nalogu cara i njegovih velikaša: ’Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. Neka se i stoka i ljudi pokriju kostreću, i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. Ko zna? Možda će se Bog odvratiti i milostivo odustati od svog ljutog gneva, pa ne izginemo.’“ Bog je video njihova dela, kako su se odvratili od svojih zlih puteva, pa je odustao od nesreće, koju je rekao da će izvršiti nad njima. I tako je nije izvršio.

Knjiga proroka Jone 4  Jona se tada veoma ozlovoljio i naljutio. I pomolio se Jahveu: „O, Jahve! Nisam li ja baš ovo rekao dok sam bio u svojoj zemlji? U Tarsis sam i pobegao zato što sam znao da si ti Bog blagostiv i milostiv, ne naljutiš se lako, bogat si milosrđem i sažališ se nad nesrećom. Zato, Jahve, uzmi sada moj život, jer je bolje da umrem nego da živim.“ Jahve reče: „Ljutiš li se s pravom?“ Jona izađe iz grada i smesti se istočno od grada. Tamo je sebi načinio kolibu i seo u nju, u hlad, da vidi šta će Jahve učiniti s gradom. A Bog Jahve učini da bršljan izraste nad Jonom, da pruža senku nad njegovom glavom, da okonča njegovu zlovolju. Jona se izrazito obradovao bršljanu. Ali sutradan, u zoru, Bog zapovedi crvu da podgrize bršljan, tako da je bršljan uvenuo. Kad je granulo sunce, Bog je učinio da dune vetar s istoka; sunce je peklo Joninu glavu, pa je smalaksao. Želeći da umre, rekao je: „Bolje da umrem, nego da živim.“ Bog upita Jonu: „Gneviš li se s pravom zbog bršljana?“ On odgovori: „Da, s pravom sam ljut nasmrt.“ Jahve mu reče: „Ti si se sažalio na bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada u kome ima više od stotinu dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju šta je desno a šta levo, i mnogo stoke?“

Rezime priče o Ninivi

Iako je priča o „Božjem spasenju Ninive“ kratka, omogućava nam da sagledamo drugu stranu Božje pravedne naravi. Da bismo tačno razumeli od čega se ta strana sastoji, moramo se vratiti Svetom pismu i razmotriti jedan od Božjih postupaka koji je preduzeo tokom Svog dela.

Pogledajmo prvo početak ove priče: „Reč Jahveova dođe Joni, Amitajevom sinu: ’Ustani i pođi u Ninivu, u taj veliki grad, te protiv njega zavapi, jer je zloba žitelja njegovih do Mene doprla’“ (Knjiga proroka Jone 1:1-2). U ovom pasusu iz svetih spisa, znamo da je Bog Jahve naredio Joni da ode u grad Ninivu. Zašto je naredio Joni da ode u ovaj grad? Biblija je u ovome vrlo jasna: zloba stanovništva u ovom gradu uzdigla se pred Boga Jahvea, pa je stoga poslao Jonu da im objavi šta On namerava da učini. Iako nema nikakvih zapisa o tome ko je bio Jona, to, naravno, nema nikakve veze sa spoznajom Boga, pa stoga ne morate ni da razumete ovog čoveka, Jonu. Treba da znate samo ono što je Bog naredio Joni da učini i koji su bili Božji razlozi da takvo nešto učini.

Upozorenje Boga Jahvea stiže do Ninivljana

Pređimo sada na drugi pasus, trećeg poglavlja Knjiga proroka Jone: „Kad je ušao u grad, Jona je išao samo dan hoda propovedajući: ’Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena.’“ Ovo su reči koje je Bog neposredno preneo Joni da saopšti Ninivljanima, tako da su, naravno, to reči koje je Jahve želeo da kaže Ninivljanima. Ove reči poručuju ljudima da je Bog počeo da se gnuša i da mrzi ljude u gradu zato što se njihova zloba podigla do Njegovog pogleda, i da je zato želeo da uništi ovaj grad. Međutim, pre nego što Bog uništi grad, to će objaviti Ninivljanima i istovremeno im pružiti priliku da se pokaju za svoju zlobu i da počnu iznova. Ova prilika će potrajati četrdeset dana, ni dan duže. Drugim rečima, ako se ljudi u gradu ne pokaju, ne priznaju svoje grehe i ne poklone se pred Bogom Jahveom u roku od četrdeset dana, Bog će uništiti ovaj grad kao što je uništio Sodomu. To je ono što je Bog Jahve želeo da poruči stanovništvu Ninive. Očigledno, ovo nije bila jednostavna izjava. Ne samo da je ona prenela bes Boga Jahvea, već je prenela i Njegov stav prema Ninivljanima, dok je istovremeno poslužila kao svečano upozorenje ljudima koji žive u ovom gradu. Ovo upozorenje im je poručivalo da su njihova zla dela zaslužila mržnju Boga Jahvea i da će ih ona uskoro dovesti na samu ivicu sopstvenog uništenja. Stoga je život svakog stanovnika Ninive bio u neposrednoj opasnosti.

Oštar kontrast između reagovanja Ninive i Sodome na upozorenje Boga Jahvea

Šta znači biti uništen? U govornom smislu to znači da nešto više ne postoji. Ali na koji način? Ko bi mogao da uništi ceo grad? Naravno, bilo bi nemoguće da čovek izvrši takav čin. Stanovnici Ninive nisu bili budale; čim su čuli ovaj proglas, došli su na ideju. Znali su da je proglas došao od Boga, znali su da će Bog izvršiti Svoje delo i znali su da je njihova zloba razbesnela Boga Jahvea i na njih navukla Njegov bes, te da će uskoro biti uništeni zajedno sa svojim gradom. Kako su se stanovnici grada ponašali nakon što su čuli upozorenje Boga Jahvea? U Bibliji se detaljno opisuje kako su ljudi reagovali, od cara sve do običnih ljudi. U Svetom pismu su zabeležene sledeće reči: „Ninivljani su poverovali Bogu; proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret. Kad je vest došla do cara, on je ustao sa svog prestola, skinuo svoje ruho, stavio na sebe kostret i seo u pepeo. Onda je zapovedio da viču po Ninivi: ’Po nalogu cara i njegovih velikaša: „Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. Neka se i stoka i ljudi pokriju kostreću, i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. (…)“’“ (Knjiga proroka Jone 3:5-9).

Nakon što su čuli proglas Boga Jahvea, stanovnici Ninive su pokazali potpuno suprotan stav od stanovnika Sodome – dok su se stanovnici Sodome otvoreno suprotstavili Bogu, nastavljajući i dalje sa zlom, Ninivljani, nakon što su čuli ove reči, nisu zanemarili ovo pitanje niti su se opirali. Umesto toga, oni su poverovali Bogu i proglasili su post. Šta na ovom mestu znači reč „poverovali“? Sama reč ukazuje na veru i pokornost. Ako za objašnjenje ove reči koristimo stvarno ponašanje Ninivljana, ona znači da su poverovali da Bog može i hoće da učini ono što je rekao i da su spremni da se pokaju. Da li su stanovnici Ninive osetili strah pred neposrednom katastrofom? Upravo je njihovo verovanje unelo strah u njihova srca. Prema tome, čime možemo dokazati verovanje i strah Ninivljana? Kao što se u Bibliji kaže: „(…) proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret“. To znači da su Ninivljani zaista poverovali, te da je iz tog verovanja proizašao strah, koji ih je potom naveo da poste i obuku se u kostret. Tako su pokazali da počinju da se kaju. Sasvim suprotno od stanovnika Sodome, Ninivljani ne samo da se nisu protivili Bogu, već su i svojim ponašanjem i postupcima jasno pokazali svoje pokajanje. Naravno, to su učinili svi stanovnici Ninive, a ne samo obični ljudi – ni car nije bio izuzetak.

Pokajanje cara Ninive zadobija pohvalu Boga Jahvea

Kada je car Ninive začuo ovu vest, ustao je sa svog prestola, skinuo svoju odeždu, stavio je na sebe kostret i seo u pepeo. Zatim je zapovedio da niko u gradu ne sme ništa da okusi, te da ni ovce, volovi ni sva druga stoka ne smeju da pasu niti da piju vodu. Da se i ljudi i stoka obuku u kostret, a da ljudi iz sve snage prizivaju Boga. Car je, takođe, naredio da se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. Sudeći po ovom nizu postupaka, car Ninive je u svom srcu osećao istinsko pokajanje. Ovaj niz njegovih postupaka – to što je ustao sa svog prestola, skinuo carsku odeždu, obukao kostret i seo u pepeo – poručuje ljudima da je car Ninive ostavio po strani svoj carski status i obukao kostret zajedno sa običnim ljudima. To znači da car Ninive, nakon što je čuo proglas Boga Jahvea, nije ostao na svom carskom mestu da bi nastavio svojim zlim putem ili sa nasiljem koje je činio; nego je ostavio po strani autoritet koji je imao i pokajao se pred Bogom Jahveom. U tom trenutku car Ninive se nije pokajao kao car; došao je pred Boga da se pokaje i svoje grehe ispovedi kao običan Božji podanik. Štaviše, celom gradu je, takođe, poručio da se pokaju i da svoje grehe ispovede pred Bogom Jahveom na isti način kao i on; osim toga, imao je konkretan plan kako da to učini, kao što vidimo u svetim spisima: „Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. (…) i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio.“ Kao gradski vladar, car Ninive je imao vrhovni status i moć i mogao je da čini sve što je želeo. Kada se suočio sa proglasom Boga Jahvea, mogao je sve to da zanemari ili da se naprosto pokaje i sâm ispovedi svoje grehe; mogao je potpuno da zanemari činjenicu hoće li se ljudi u tom gradu odlučiti da se pokaju ili neće. Međutim, car Ninive nije to uopšte učinio. Ne samo da je ustao sa svog prestola, obukao kostret, seo u pepeo, pokajao se i ispovedio svoje grehe pred Bogom Jahveom, već je naložio i da svi ljudi i stoka u gradu učine to isto. Čak je naredio da ljudi „iz sve snage prizivaju Boga“. Ovim nizom postupaka car Ninive je zaista postigao ono što jedan vladar treba da učini. Niz njegovih postupaka predstavlja ono što je svim carevima u ljudskoj istoriji bilo teško da postignu i zaista, nijedan drugi car ih nije postigao. Za ove postupke se može reći da su bez presedana u ljudskoj istoriji, i vredni su toga da ih ljudski rod u znak sećanja obeležava i oponaša. Od samog nastanka čoveka, svaki car je predvodio svoje podanike da se odupiru i protive Bogu. Niko nikada nije poveo svoje podanike da preklinju Boga i traže iskupljenje za svoju zločestost, da dobiju oprost od Boga Jahvea i izbegnu neposrednu kaznu. Međutim, car Ninive je uspeo da navede svoj podanike da se okrenu Bogu, da se odvrate od svoga zlog puta i da se okanu nasilja koje su činili. Povrh toga, on je, takođe, bio u stanju da ostavi po strani svoj presto, a zauzvrat, Bog Jahve je promenio mišljenje i osetio žaljenje, povukao Svoj gnev i omogućio stanovništvu grada da prežive, poštedevši ih od uništenja. Postupci cara se mogu nazvati samo retkim čudom u ljudskoj istoriji, pa čak i uzornim primerom iskvarenog ljudskog roda koji se kaje i ispoveda svoje grehe pred Bogom.

Bog vidi iskreno pokajanje duboko u srcima Ninivljana

Nakon što su čuli Božji proglas, car Ninive i njegovi podanici preduzeli su niz radnji. Kakva je bila priroda ovih radnji i njihovog ponašanja? Drugim rečima, šta je bila suština njihovog ponašanja u celini? Zašto su učinili to što su učinili? U Božjim očima oni su se iskreno pokajali, ne samo zato što su usrdno molili Boga i ispovedili svoje grehe pred Njim, već i zato što su se okanuli svog zlog ponašanja. Tako su postupili jer su, nakon što su čuli Božje reči, bili neverovatno uplašeni i poverovali su da će On učiniti ono što je rekao. Kroz post, nošenje kostreta i sedenje u pepelu, želeli su da izraze svoju spremnost da se okanu svojih puteva i uzdrže se od zla, i molili su se Bogu Jahveu da obuzda Svoj bes, preklinjali su Ga da povuče Svoju odluku i katastrofu koja bi ih zadesila. Ako ispitamo celokupno njihovo ponašanje, možemo videti da su uveliko razumeli da su njihova prethodna zla dela bila odvratna Bogu Jahveu, a možemo videti i to da su razumeli zašto će ih On uskoro uništiti. Zato su svi želeli da se potpuno pokaju, da se odvrate od svojih zlih puteva i okanu nasilja koje su činili. Drugim rečima, kada su postali svesni proglasa Boga Jahvea, svako od njih je osetio strah u svom srcu; prestali su sa svojim zlim ponašanjem i više nisu radili stvari koje su bile toliko odvratne Bogu Jahveu. Pored toga, preklinjali su Boga Jahvea da im oprosti grehe iz prošlosti i da se prema njima ne ophodi na osnovu njihovih postupaka iz prošlosti. Bili su spremni da se više nikada ne upuste u zlo i da postupaju prema uputstvima Boga Jahvea, samo ako bi bilo moguće da više nikada ne razbesne Boga Jahvea. Njihovo pokajanje je bilo iskreno i potpuno. Došlo je iz dubine njihovih srca i bilo je stvarno i trajno.

Kada su svi Ninivljani, od cara do običnih ljudi, saznali da je Bog Jahve besan na njih, Bog je mogao jasno i očito da vidi svaki njihov naredni postupak i njihovo ponašanje u celini, kao i sve odluke koje su donosili i izbore koje su činili. Božje mišljenje se promenilo u skladu sa njihovim ponašanjem. Kakav je bio Božji stav u tom trenutku? Na to pitanje ti može odgovoriti Biblija. U svetim spisima su zabeležene sledeće reči: „Bog je video njihova dela, kako su se odvratili od svojih zlih puteva, pa je odustao od nesreće, koju je rekao da će izvršiti nad njima. I tako je nije izvršio“ (Knjiga proroka Jone 3:10). Iako se Bog predomislio, nije bilo ničeg komplikovanog u vezi sa Njegovim stavom. Iz izražavanja Svog besa On je naprosto prešao na smirivanje Svog besa, a zatim je odlučio da gradu Ninivi ne donese katastrofu. Razlog zbog koga je Božja odluka – da Ninivljane poštedi katastrofe – usledila tako brzo leži u tome što je Bog posmatrao srce svake osobe u Ninivi. Video je šta nose duboko u svojim srcima: njihovo iskreno pokajanje i ispovedanje njihovih greha, njihovu iskrenu veru u Njega, njihovu duboku svest o tome koliko su njihova zla dela razbesnela Njegovu narav, kao i iz toga nastali strah od predstojeće kazne Boga Jahvea. U isto vreme, Bog Jahve je, takođe, čuo njihove molitve, koje su poticale iz dubine njihovih srca, preklinjući Ga da se više ne ljuti na njih, kako bi mogli da izbegnu ovu katastrofu. Kada je Bog primetio sve ove činjenice, malo po malo Njegov bes je popustio. Bez obzira na to koliko je prethodno bio velik Njegov bes, Njegovo srce je bilo dirnuto kada je video iskreno pokajanje duboko u srcima ovih ljudi, te stoga nije mogao da podnese da im nanese katastrofu i prestao je da se ljuti na njih. Umesto toga, nastavio je da im pruža Svoju milost i toleranciju i nastavio je da ih vodi i opskrbljuje.

Ako je tvoja vera u Boga iskrena, često ćeš biti obasut Njegovom brigom

U promeni Božjih namera prema stanovnicima Ninive nije bilo nikakvog oklevanja niti ičega dvosmislenog ili nejasnog. Pre je posredi bio preobražaj iz čistog besa u čistu toleranciju. Ovo je istinsko otkrivenje Božje suštine. Bog nikada nije neodlučan niti snebivljiv u Svojim postupcima; načela i ciljevi koji stoje iza Njegovih postupaka su jasni i transparentni, čisti i besprekorni, bez imalo primese lukavstva ili smicalica u njima. Drugim rečima, Božja suština ne sadrži nikakvu tamu niti rđavost. Bog se naljutio na Ninivljane zato što su Mu njihova zla dela došla pred oči; u tom trenutku Njegov bes je nastao iz Njegove suštine. Međutim, kada je Božji bes splasnuo, a On opet podario Svoju toleranciju narodu Ninive, sve što je otkrio bila je i dalje Njegova sopstvena suština. Celokupna ova promena nastala je usled promene čovekovog stava prema Bogu. Tokom čitavog ovog vremenskog perioda, Božja neuvredljiva narav nije se menjala, Božja tolerantna suština nije se menjala, a ni Božja milosrdna suština puna ljubavi nije se menjala. Kada ljudi čine zla dela i vređaju Boga, oni na sebe navlače Njegov bes. Kada se ljudi iskreno pokaju, Božje mišljenje će se promeniti, a Njegov bes će utihnuti. Kada ljudi nastave da se tvrdoglavo protive Bogu, Njegov bes trajaće bez prestanka, a Njegov gnev će ih sustizati malo po malo, sve dok ne budu uništeni. Ovo je suština Božje naravi. Šta god da Bog izražava i razotkriva od Svoje naravi – bilo Svoj gnev ili Svoju milost i dobrotu, to zavisi od ljudskog držanja, ponašanja, kao i stava prema Bogu koji duboko u svom srcu imaju. Ako je neka osoba neprestano izložena Božjem besu, srce ove osobe se nesumnjivo protivi Bogu. Budući da se ta osoba nije nikada iskreno pokajala, pognula svoju glavu pred Bogom niti je posedovala istinsku veru u Boga, ona nikada nije zadobila Božju milost i toleranciju. Ako neko često dobija Božju brigu, Njegovu milost i Njegovu toleranciju, tada je nesumnjivo da ta osoba u svom srcu ima istinsku veru u Boga, a njeno srce se ne protivi Bogu. Ta osoba se često iskreno pokaje pred Bogom; stoga, čak i ako se Božja disciplina često spušta na tu osobu, to neće biti slučaj i sa Njegovim gnevom.

Ovaj kratak pregled omogućava ljudima da vide Božje srce, da vide stvarnost Njegove suštine, da vide da Božji bes i promene Njegovih namera nisu bezrazložni. Uprkos tome što je Bog pokazao oštar kontrast u trenutku kada je bio gnevan i u trenutku kada je promenio Svoje mišljenje, zbog čega ljudi veruju da postoji veliki razdor ili suprotnost između ta dva aspekta Božje suštine – Njegovog besa i Njegove tolerancije – Božji stav prema pokajanju Ninivljana ponovo omogućava ljudima da vide drugu stranu Božje istinske naravi. Promena Božjeg mišljenja zaista omogućava ljudskom rodu da ponovo vidi istinu o Božjoj milosti i dobroti i da vidi istinsko otkrivenje Božje suštine. Ljudski rod mora samo da prizna da Božja milost i dobrota nisu mit niti puka izmišljotina. Ovo je stoga što su Božja osećanja u tom trenutku bila iskrena, i Božja promena mišljenja je bila iskrena – Bog je zaista još jednom podario ljudskom rodu Svoju milost i toleranciju.

Iskrenim pokajanjem u svojim srcima Ninivljani zadobijaju Božju milost i menjaju sopstveni ishod

Da li je postojala ikakva protivrečnost između promene Božjeg mišljenja i Njegovog gneva? Naravno da nije! Ovo je stoga što je Božja tolerancija u tom konkretnom trenutku imala svoj razlog. Koji bi to razlog mogao biti? Onaj koji je naveden u Bibliji: „Svaka osoba se okrenula od svog zlog puta“ i „odbacila nasilje koje je činila“.

Ovaj „zao put“ se ne odnosi na pregršt zlih dela, već na izvor zla iz kojeg potiče ljudsko ponašanje. „Odvraćanje od svog zlog puta“ znači da dotične osobe neće više nikada ovako postupiti. Drugim rečima, nikada se više neće ponašati na ovaj zao način; metoda, izvor, svrha, namera i načelo njihovih postupaka, svi su se promenili; oni više nikada neće koristiti te metode i načela da svom srcu donesu uživanje i sreću. Reč „odbaciti“ u izrazu „odbacila nasilje koje je činila“ znači odložiti ili odbaciti, sasvim raskrstiti s prošlošću i nikada se tome ne vratiti. Kada su stanovnici Ninive odbacili nasilje koje su činili, to je bio dokaz i prikaz njihovog iskrenog pokajanja. Bog posmatra spoljašnji izgled ljudi, kao i njihova srca. Kada je Bog primetio iskreno i bespogovorno pokajanje u srcima Ninivljana i, takođe, primetio da su se odvratili od svojih zlih puteva i da su odbacili nasilje koje su činili, promenio je Svoje mišljenje. To znači da su držanje i ponašanje ovih ljudi i različiti načini obavljanja stvari, kao i njihovo iskreno pokajanje i ispovedanje grehova u njihovim srcima doveli do toga da Bog promeni Svoje mišljenje, da promeni Svoje namere, da povuče Svoju odluku i da ih ne kazni niti uništi. Prema tome, stanovnici Ninive su za sebe postigli drugačiji ishod. Iskupili su svoje živote i istovremeno zadobili Božju milost i toleranciju, a u tom trenutku se povukao i Božji gnev.

Božja milost i tolerancija nisu retkost – čovekovo iskreno pokajanje jeste

Bez obzira na to koliko je Bog bio besan na Ninivljane, čim su oni proglasili post i odenuli kostret i seli u pepeo, Njegovo srce je počelo da omekšava i On je počeo da menja Svoje mišljenje. Kad im je objavio da će uništiti njihov grad – trenutak pre njihovog pokajanja i ispovedanja grehova – Bog je i dalje na njih bio besan. Nakon što su obavili niz pokajničkih dela, Božji bes prema stanovnicima Ninive postupno se preobražavao u milost i toleranciju prema njima. Nema ničeg protivrečnog u vezi sa istovremenim otkrivenjem ova dva aspekta Božje naravi u istom događaju. Kako, dakle, treba razumeti i spoznati odsustvo protivrečnosti? Bog je izrazio i otkrio svaku od ove dve sasvim oprečne suštine pre i posle pokajanja stanovnika Ninive, omogućavajući ljudima da vide stvarnost i neuvredljivost Božje suštine. Evo šta je Bog kroz Svoj stav saopštio ljudima: ne radi se o tome da Bog nije tolerantan prema ljudima niti da ne želi da im pokaže milost; već je reč o tome da se oni retko iskreno pokaju Bogu, a retkost je i da se ljudi zaista odvrate od svojih zlih puteva i da odbace nasilje koje im je u rukama. Drugim rečima, kada je Bog besan na čoveka, On se nada da će čovek moći iskreno da se pokaje i zaista se nada da će videti čovekovo iskreno pokajanje, u kom slučaju će slobodno nastaviti da čoveku daruje Svoju milost i toleranciju. To znači da čovekovo zlo ponašanje izaziva Božji gnev, dok se Božja milost i tolerancija daruju onima koji slušaju Boga i iskreno se pokaju pred Njim, onima koji mogu da se odvrate od svojih zlih puteva i odbace nasilje koje im je u rukama. Božji stav je bio vrlo jasno otkriven u Njegovom ophođenju prema Ninivljanima: Božju milost i toleranciju nije uopšte teško zadobiti, a ono što On traži jeste čovekovo iskreno pokajanje. Sve dok se ljudi odvraćaju od svojih zlih puteva i odbacuju nasilje koje im je u rukama, Bog će menjati Svoje mišljenje i Svoj stav prema njima.

Stvoriteljeva pravedna narav je stvarna i živopisna

Kada je Bog promenio mišljenje prema stanovništvu Ninive, da li su Njegova milost i tolerancija bili lažni paravan? Naravno da nisu! Šta je onda postalo jasno prelaskom sa jednog na drugi aspekt Božje naravi dok se Bog bavio ovom konkretnom situacijom? Božja narav je potpuna celina – ona uopšte nije podeljena. Bilo da On prema ljudima izražava bes ili milost i toleranciju, sve to su izrazi Njegove pravedne naravi. Božja narav je životna i izrazito živopisna, a On svoje misli i stavove menja saglasno razvoju događaja. Preobražaj Njegovog stava prema Ninivljanima poručuje ljudskom rodu da On ima sopstvene misli i naume; On nije robot niti glinena figura, već je Sâm živi Bog. Mogao bi da bude besan na stanovnike Ninive, baš kao što bi, zbog njihovog stava, mogao da im oprosti njihovu prošlost. Mogao bi da odluči da Ninivljanima donese nesreću, a mogao bi, takođe, da zbog njihovog pokajanja promeni Svoju odluku. Ljudi vole da kruto primenjuju pravila i da takva pravila koriste da ograniče i definišu Boga, baš kao što vole da koriste formule u pokušaju da razumeju Božju narav. Dakle, u domenu ljudske misli, Bog ne razmišlja niti ima ikakve suštinske ideje. Međutim, u stvarnosti, Božje misli su u stanju neprestanog preobražaja shodno promenama u stvarima i okruženjima. Dok se ove misli preobražavaju, otkrivaju se različiti aspekti Božje suštine. Tokom ovog procesa preobražaja, tačno u onom trenutku kada Bog promeni mišljenje, ono što On pokazuje ljudskom rodu jeste stvarno postojanje Njegovog života i to da je Njegova pravedna narav puna pokretačke snage. U isto vreme, Bog koristi Svoja sopstvena istinska otkrivenja da ljudskom rodu dokaže stvarnost postojanja Svog gneva, Svoje milosti, Svoje dobrote i Svoje tolerancije. Njegova suština će se otkrivati u svakom trenutku i na svakom mestu saglasno načinu razvoja događaja. On u sebi nosi lavovski gnev i majčinsku milost i toleranciju. Njegova pravedna narav ne dozvoljava nikakva osporavanja, kršenja, promene niti izvrtanje od strane ijedne osobe. Među svim pitanjima i svim stvarima, Božja pravedna narav – odnosno Božji gnev i Božja milost – može se otkriti u svakom trenutku i na svakom mestu. On daje životni izraz ovim aspektima u svakom uglu svega stvorenog i s poletom ih sprovodi u svakom prolaznom trenutku. Božja pravedna narav nije ograničena vremenom niti prostorom; drugim rečima, Božja pravedna narav se ne izražava mehanički niti se otkriva shodno ograničenjima vremena ili prostora, već sa savršenom lakoćom u svakom trenutku i na svakom mestu. Kada vidiš da Bog menja mišljenje i prestaje da izražava Svoj gnev i uzdržava se od toga da uništi grad Ninivu, možeš li reći da je Bog samo milostiv i pun ljubavi? Možeš li reći da se Božji gnev sastoji od praznih reči? Kada Bog besni silovitim gnevom i uskrati Svoju milost, možeš li reći da On ne oseća pravu ljubav prema ljudskom rodu? Ovaj silovit gnev Bog izražava kao odgovor na ljudska zla dela; Njegov gnev nema mane. Ljudsko pokajanje dira Ga u srce, a upravo ovo pokajanje dovodi do toga da On promeni Svoje mišljenje. Kada je dirnut, kada promeni Svoje mišljenje i kada pokaže Svoju milost i toleranciju prema čoveku, sve to je bez ikakve mane; sve je besprekorno, čisto, neukaljano i neiskvareno. Božja tolerancija je upravo to: tolerancija, baš kao što je i Njegova milost ništa drugo do milost. Njegova narav otkriva gnev ili milost i toleranciju saglasno čovekovom pokajanju i promenama u čovekovom ponašanju. Bez obzira na to šta On otkriva i izražava, sve to je čisto i neposredno; suština toga se razlikuje od suštine svakog stvorenog bića. Kada Bog izražava načela u osnovi Svojih postupaka, u njima nema nikakvih mana ni nedostataka, a takve su i Njegove misli, Njegove ideje i svaka Njegova odluka i svaki Njegov postupak. Budući da je Bog tako odlučio i budući da je tako postupio, tako i sprovodi Svoje postupke. Rezultati Njegovih postupaka su ispravni i besprekorni upravo zato što je njihov izvor besprekoran i neukaljan. Božji gnev je besprekoran. Isto tako, Božja milost i tolerancija – koje ne poseduje nijedno stvoreno biće – jesu sveti i besprekorni, i mogu da se odupru promišljenom razmatranju i iskustvu.

Da li sada kada razumete priču o Ninivi, vidite drugu stranu suštine Božje pravedne naravi? Vidite li drugu stranu Božje jedinstvene pravedne naravi? Da li iko među ljudskim rodom poseduje takvu narav? Da li iko poseduje ovakav gnev, gnev Božji? Da li iko poseduje milost i toleranciju kakve poseduje Bog? Ko od stvorenih bića može da prizove takav veliki gnev i da odluči da uništi ljudski rod ili da mu donese katastrofu? I ko je podoban da čoveku daruje milost, da mu toleriše i da mu oprosti, i time promeni svoju prethodnu odluku da uništi čoveka? Stvoritelj izražava Svoju pravednu narav kroz Svoje sopstvene jedinstvene metode i načela i ne podleže kontroli niti ograničenjima koje nameću bilo koji čovek, događaj i stvar. S obzirom na Njegovu jedinstvenu narav, niko nije u stanju da izmeni Njegove misli i ideje, niti je iko u stanju da Ga ubedi i promeni ijednu Njegovu odluku. Celokupno ponašanje i misli koje postoje u svim stvorenim bićima postoje izloženi sudu Njegove pravedne naravi. Niko ne može da kontroliše hoće li On ispoljiti gnev ili milost; jedino suština Stvoritelja – ili, drugim rečima, Stvoriteljeva pravedna narav – može da odlučuje o tome. Takva je jedinstvena priroda Stvoriteljeve pravedne naravi!

Da li kroz analizu i razumevanje preobražaja Božjeg stava prema stanovništvu Ninive možete rečju „jedinstven“ da opišete milost u Božjoj pravednoj naravi? Prethodno smo rekli da je Božji gnev jedan aspekt suštine Njegove jedinstvene pravedne naravi. Sada ću definisati dva aspekta – Božji gnev i Božju milost – kao Njegovu pravednu narav. Božja pravedna narav je sveta; ona ne podnosi uvrede i osporavanje; ona je nešto što ne poseduje niko među stvorenim ili nestvorenim bićima. U isto vreme je jedinstvena i isključivo svojstvena Bogu. To znači da je Božji gnev svet i neuvredljiv. Na isti način je drugi aspekt Božje pravedne naravi – Božja milost – svet i neuvredljiv. Nijedno od stvorenih ili nestvorenih bića ne može da zameni ili predstavlja Boga u Njegovim postupcima, niti je iko mogao da Ga zameni ili predstavlja u uništenju Sodome ili spasenju Ninive. Ovo je pravi izraz Božje jedinstvene pravedne naravi.

Stvoriteljeva iskrena osećanja prema ljudskom rodu

Ljudi često govore da nije lako spoznati Boga. Međutim, Ja kažem da spoznati Boga nije uopšte teško, jer Bog često čoveku prikazuje Svoja dela kako bi ovaj mogao da ih vidi. Bog nije nikada prekidao Svoj dijalog sa ljudskim rodom i nikada Sebe nije prikrivao od čoveka niti se skrivao. Njegove misli, Njegove ideje, Njegove reči i Njegova dela svi se otkrivaju ljudskom rodu. Prema tome, sve dok čovek želi da spozna Boga, on može da Ga razume i spozna kroz najrazličitije načine i metode. Čovek slepo misli da ga Bog namerno izbegava, da se Bog namerno krije od ljudskog roda, da Bog nema nameru da dozvoli čoveku da Ga razume i spozna, zato što čovek ne zna ko je Bog niti želi da razume Boga. I više od toga, čovek se ne bavi Stvoriteljevim mislima, rečima ili delima… Iskreno govoreći, ako čovek posveti makar i svoje slobodno vreme da razume i usredsredi se na Stvoriteljeve reči ili dela, te ako posveti samo malo pažnje Stvoriteljevim mislima i glasu Njegovog srca, neće mu biti teško da shvati da su Stvoriteljeve misli, reči i dela vidljivi i transparentni. Isto tako, biće potrebno malo truda da se shvati da je Stvoritelj u svakom trenutku među ljudima, da On uvek razgovora sa čovekom i svim stvorenim i da svakodnevno obavlja nova dela. Njegova suština i narav izraženi su u Njegovom dijalogu sa čovekom; Njegove misli i ideje sasvim se otkrivaju u Njegovim delima; On u svakom trenutku prati i posmatra ljudski rod. Mirno se obraća ljudskom rodu i svemu stvorenom Svojim tihim rečima: „Ja sam na nebesima i među Svojim stvorenjima. Čuvam stražu; čekam; na tvojoj sam strani…“ Njegove ruke su tople i snažne; Njegovi koraci su lagani; Njegov glas je blag i dostojanstven; Njegovo obličje prolazi i okreće se, grleći ceo ljudski rod; Njegovo lice je lepo i nežno. Nikada nije otišao, nikada nije nestao. On je danonoćno stalni pratilac ljudskog roda i nikada ga ne napušta. Njegova predana briga i posebna naklonost prema ljudskom rodu, kao i Njegova istinska ljubav i zabrinutost za čoveka, pokazivali su se malo po malo dok je spasavao grad Ninivu. Naročito je razgovor između Boga Jahvea i Jone u potpunosti otkrio Stvoriteljevu nežnost prema ljudskom rodu koji je On Sâm stvorio. Kroz te reči, možeš da stekneš duboko razumevanje Božjih iskrenih osećanja prema ljudskom rodu…

Sledeći pasus je zabeležen u Knjizi proroka Jone 4:10-11: „Jahve mu reče: ’Ti si se sažalio na bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada u kome ima više od stotinu dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju šta je desno a šta levo, i mnogo stoke?’“ Ovo su stvarne reči Boga Jahvea, zabeležene iz razgovora između Boga i Jone. Iako je ovaj razgovor kratak, on vrvi od Stvoriteljeve brige za ljudski rod i Njegove nevoljnosti da digne ruke od ljudskog roda. Ove reči izražavaju pravi stav i osećanja koje Bog ima u Svom srcu prema Svojim stvorenim bićima. Kroz ove reči, koje su tako jasne i precizne i koje čovek retko čuje, Bog saopštava Svoje prave namere za ljudski rod. Ovaj razgovor predstavlja stav koji je Bog imao prema stanovništvu Ninive – međutim, kakav je to stav? To je stav koji je On imao prema stanovništvu Ninive pre i posle njihovog pokajanja, i stav kojim se On odnosi prema ljudskom rodu. Unutar ovih reči jesu Njegove misli i Njegova narav.

Koje su misli Božje otkrivene u ovim rečima? Ako dok čitate obratite pažnju na detalje, neće vam biti teško da primetite da On koristi reč „žao“; upotreba ove reči pokazuje pravi Božji odnos prema ljudskom rodu.

U bukvalnom smislu, ljudi reč „žao“ mogu tumačiti na različite načine: kao prvo, ona znači „voleti i štititi, osećati nežnost prema nečemu“; kao drugo, ona znači „nežno voleti“; i konačno, ona znači „biti nevoljan da nešto povrediš i biti nemoćan da to podneseš“. Ukratko, ova reč podrazumeva nežnu naklonost i ljubav, kao i nespremnost da se odustane od nekoga ili nečega; ona ukazuje na Božju milost i toleranciju prema čoveku. Iako je Bog upotrebio ovu reč, koju ljudi često izgovaraju, kad ju je On izgovorio glas Njegovog srca i Njegov stav prema ljudskom rodu su potpuno ogoljeni.

Iako je grad Niniva bio prepun ljudi jednako iskvarenih, rđavih i nasilnih kao što su bili oni u Sodomi, njihovo pokajanje je dovelo do toga da Bog promeni mišljenje i odluči da ih ne uništi. Zbog načina na koji su se ophodili prema Božjim rečima i uputstvima, ispoljavajući dijametralan stav u odnosu na onaj u slučaju stanovnika Sodome, i zbog njihove iskrene pokornosti Bogu i iskrenog pokajanja za svoje grehove, kao i njihovog iskrenog i usrdnog ponašanja u svakom smislu, Bog je još jednom izrazio Svoje iskreno sažaljenje i podario im ga. Ono što Bog daruje ljudskom rodu i Njegovo sažaljenje prema ljudskom rodu nemoguće je da iko oponaša, i nemoguće je da ijedna osoba poseduje Božju milost, Njegovu toleranciju ili Njegova iskrena osećanja prema ljudskom rodu. Postoji li neko koga smatraš velikim muškarcem ili ženom ili čak natčovekom, ko bi sa visoke pozicije, govoreći kao veliki čovek ili žena, ili sa najviše pozicije, dao ovakvu izjavu ljudskom rodu ili stvorenim bićima? Ko među ljudskim rodom može da poznaje stanje ljudskog postojanja kao svoj sopstveni džep? Ko može da podnese breme i odgovornost za postojanje ljudskog roda? Ko je sposoban da objavi uništenje grada? I ko je sposoban da dâ oprost gradu? Ko može reći da mu je žao onoga što je sâm stvorio? Samo Stvoritelj! Samo je Stvoritelj nežan prema ovom čovečanstvu. Samo Stvoritelj pokazuje saosećanje i naklonost prema ovom čovečanstvu. Samo Stvoritelj gaji istinsku, neraskidivu naklonost prema ljudima. Isto tako, samo Stvoritelj može podariti milost ovom čovečanstvu i smilovati se svim Svojim stvorenim bićima. Njegovo srce biva privučeno svakim čovekovim postupkom: On je ljut, uznemiren i žalostan zbog ljudske rđavosti i pokvarenosti; zadovoljan je, radostan, prašta i veseli se čovekovom kajanju i veri; svaka Njegova misao i ideja postoji i vrti se oko čovečanstva; ono što On jeste i što ima izraženo je u potpunosti radi čovečanstva; celina Njegovih osećanja isprepletena je s postojanjem čovečanstva. Radi čovečanstva On putuje i žuri; tiho daje svaki delić Svoga života; On posvećuje svaki minut i svaki sekund Svog života… On nikada nije znao kako da se stara o Svom životu, ali je uvek sažaljevao čovečanstvo koje je On Sam stvorio… On daje sve što ima ovom čovečanstvu… Svoju milost i trpeljivost On daje bezuslovno, ne očekujući nikakvu nadoknadu. On to čini jedino zato da bi čovečanstvo nastavilo da opstaje pred Njegovim očima, primajući Njegovu opskrbu života. On to čini samo zato da bi se čovečanstvo jednog dana predalo pred Njim i prepoznalo da je On onaj Jedini koji hrani čovekovo postojanje i opskrbljuje život svih stvorenja.

Stvoritelj izražava Svoja prava osećanja prema ljudskom rodu

Ovaj razgovor između Boga Jahvea i Jone je nesumnjivo izraz Stvoriteljevih pravih osećanja prema ljudskom rodu. S jedne strane, ljudi se njime obaveštavaju o tome da Stvoritelj razume sva stvorenja pod Svojom suverenošću; kao što je Bog Jahve rekao: „A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada u kome ima više od stotinu dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju šta je desno a šta levo, i mnogo stoke?“ Drugim rečima, Božje poznavanje Ninive je bilo daleko od površnog. Ne samo da je znao broj živih bića u gradu (uključujući ljude i stoku), već je znao i koliko njih nije znalo šta je desno a šta levo – odnosno koliko je bilo dece i mladih. Ovo je konkretan dokaz Božjeg sveobuhvatnog razumevanja ljudskog roda. S druge strane, ovim razgovorom se ljudi obaveštavaju o Stvoriteljevom odnosu prema ljudskom rodu, što će reći, o težini ljudskog roda u Stvoriteljevom srcu. Baš kao što je Bog Jahve rekao: „Ti si se sažalio na bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada (…)?“ Ovo su reči prekora Boga Jahvea upućene Joni, ali su sve istinite.

Iako je Joni bilo povereno da stanovništvu Ninive objavi reči Boga Jahvea, on nije razumeo namere Boga Jahvea, niti je razumeo Njegove brige i očekivanja u pogledu stanovnika grada. Ovim prekorom, Bog je hteo da mu poruči da je ljudski rod delo sopstvenih ruku Božjih i da je On uložio mukotrpan trud za svakog pojedinca, da svaka osoba nosi Božja očekivanja na svojim plećima, te da svaka osoba uživa u opskrbi Božjim životom; za svaku pojedinačnu osobu Bog je podneo žrtvu mukotrpnog truda. Ovim ukorom je, takođe, poručio Joni da se Bog sažalio na ljudski rod, koji je bio delo sopstvenih ruku Božjih, kao što se i sâm Jona sažalio na bršljan. Bog nipošto ne bi olako napustio ljudski rod niti bi to učinio do poslednjeg mogućeg trenutka, ponajviše zato što je u gradu bilo toliko dece i nevine stoke. Kada je reč o tim mladim i neukim stvorenim ljudima koji nisu znali da razlikuju šta je desno a šta levo, bilo je još i manje zamislivo da bi Bog okončao njihove živote i njihove ishode odredio na tako ishitren način. Bog se nadao da će ih gledati kako odrastaju; nadao se tome da oni neće ići istim putem kao njihove starešine, da neće morati da ponovo čuju upozorenje Boga Jahvea i da će posvedočiti o prošlosti Ninive. Štaviše, Bog se nadao da će videti Ninivu nakon što se pokajala, da će videti budućnost Ninive nakon njenog pokajanja, a što je još važnije, da će ponovo videti kako Niniva živi pod Božjom milošću. Prema tome, u Božjim očima, ti stvoreni ljudi koji nisu znali da razlikuju šta je desno a šta levo bili su budućnost Ninive. Oni bi na svojim plećima poneli Ninivinu prošlost dostojnu prezira, baš kao što bi na plećima poneli važnu dužnost da svedoče kako o Ninivinoj prošlosti tako i o njenoj budućnosti pod vođstvom Boga Jahvea. Saopštavajući Svoja iskrena osećanja, Bog Jahve je u celosti predstavio Stvoriteljevu milost prema ljudskom rodu. Ona su ljudskom rodu pokazala da „Stvoriteljeva milost“ nije isprazna fraza, niti je prazno obećanje; ona počiva na konkretnim načelima, metodama i ciljevima. Bog je istinit i stvaran i ne koristi nikakve laži niti maske, i na isti način se Njegova milost beskrajno daruje ljudskom rodu u svakom vremenu i dobu. Međutim, sve do današnjeg dana, Stvoriteljev razgovor sa Jonom jeste Njegova jedina, isključiva usmena izjava o tome zašto On pokazuje milost ljudskom rodu, kako pokazuje milost ljudskom rodu, koliko je tolerantan prema ljudskom rodu, kao i o Njegovim pravim osećanjima prema ljudskom rodu. Sažete reči Boga Jahvea tokom ovog razgovora izražavaju Njegove celovite misli o ljudskom rodu; one su pravi izraz odnosa Njegovog srca prema ljudskom rodu, a takođe su i konkretan dokaz Njegovog darivanja obilne milosti ljudskom rodu. Njegova milost se na daruje samo starijim generacijama ljudskog roda, već se daje i mlađim članovima ljudskog roda, kao što je oduvek bilo, iz naraštaja u naraštaj. Iako se Božji gnev često spušta u određene krajeve i u određene epohe ljudskog roda, Božja milost nikada nije prestajala. Svojom milošću, On usmerava i vodi jednu generaciju stvorenih ljudskih bića za drugom, snabdeva i hrani jednu generaciju stvorenih ljudskih bića za drugom, jer se Njegova prava osećanja prema ljudskom rodu neće nikada promeniti. Kao što je Bog Jahve rekao: „A meni da ne bude žao (…)?“ Njemu je oduvek bilo žao Njegovih sopstvenih stvorenja. Ovo je milost Stvoriteljeve pravedne naravi, kao i potpuna jedinstvenost Stvoritelja!

Pet vrsta ljudi

Nakratko ću ovde prekinuti naš prisan razgovor o Božjoj pravednoj naravi. U nastavku ću razvrstati Božje sledbenike u nekoliko kategorija prema njihovom razumevanju Boga i njihovom razumevanju i iskustvu o Njegovoj pravednoj naravi, kako biste mogli da znate u kojoj se fazi trenutno nalazite, kao i svoj sadašnji rast. Kada je reč o ljudskom bogopoznanju i razumevanju Njegove pravedne naravi, različite faze u kojima se ljudi nalaze i rast koji poseduju uopšteno se mogu podeliti u pet vrsta. Ova tema je zasnovana na spoznaji jedinstvenog Boga i Njegove pravedne naravi. Prema tome, dok budete čitali sledeći sadržaj, trebalo bi pažljivo da pokušate da shvatite koliko tačno razumevanja i znanja imate u vezi sa Božjom jedinstvenošću i Njegovom pravednom naravi, a zatim bi na osnovu dobijenog rezultata trebalo da procenite kojoj fazi zaista pripadate, koliki je zaista vaš rast i kojoj vrsti ljudi zapravo pripadate.

Prva vrsta: faza odojčeta umotanog u pelene

Šta se podrazumeva pod „odojčetom umotanim u pelene“? Odojče umotano u pelene jeste odojče koje je upravo došlo na ovaj svet, novorođenče. To je faza kada su ljudi u najvećoj meri nezreli.

Ljudi u ovoj fazi u suštini nemaju nikakvo saznanje ili svest o pitanjima vere u Boga. Oni su zbunjeni i u sve neupućeni. Ovi ljudi su možda dugo vremena verovali u Boga ili možda i ne tako dugo, ali ih njihovo stanje zbunjenosti i neukosti i njihov pravi rast smeštaju u fazu odojčeta umotanog u pelene. Precizna definicija stanja odojčeta umotanog u pelene jeste sledeća: koliko god dugo da ovakav čovek veruje u Boga, uvek će biti zbrkan, zbunjen i prostodušan; on ne zna zašto veruje u Boga niti zna ko Bog jeste ili ko je Bog. Iako sledi Boga, u njegovom srcu ne postoji tačna definicija Boga i on ne može da utvrdi da li je Onaj koga sledi Bog, a kamoli to da li zaista treba da veruje u Boga i sledi Ga. Ovo je pravo stanje ove vrste ljudi. Misli ovih ljudi su pomućene i, jednostavno rečeno, njihova vera je zbrkana. Oni uvek postoje u stanju zbunjenosti i praznine; „zbrka“, „zbunjenost“ i „prostodušnost“ rezimiraju njihovo stanje. Nikada nisu videli niti osetili Božje postojanje, pa je stoga razgovor sa njima o bogopoznanju podjednako koristan kao i da ih terate da pročitaju knjigu ispisanu hijeroglifima – niti će je razumeti niti će je prihvatiti. Za njih je bogopoznanje isto kao da slušaju priču sa elementima fantazije. Iako su im misli možda pomućene, oni zapravo čvrsto veruju da je nepotrebno trošiti vreme i trud na bogopoznanje. Ovo je prva vrsta ljudi: odojče umotano u pelene.

Druga vrsta: faza dojenčeta

U poređenju sa odojčetom umotanim u pelene, ovaj tip čoveka je donekle napredovao. Nažalost, on još uvek nema nikakvo razumevanje Boga. Još uvek mu nedostaje jasno razumevanje Boga i uvid u Boga, i nije mu baš jasno zašto bi trebalo da veruje u Boga, ali u svom srcu ima svoju svrhu i jasne ideje. Ne bavi se time da li je ispravno verovati u Boga. Cilj i svrha koje traži kroz veru u Boga jesu da uživa u Njegovoj blagodati, da ima radost i mir, da živi udobnim životom, da uživa u Božjoj brizi i zaštiti i da živi pod Božjim blagoslovima. Ne zanima ga u kojoj meri spoznaje Boga; nema poriv da teži razumevanju Boga, niti ga zanima šta Bog čini ili šta želi da učini. Samo slepo teži tome da uživa u Njegovoj blagodati i da dobije više Njegovih blagoslova; teži tome da zadobije stostruko u sadašnjem dobu i večni život u dobu koje dolazi. Njegove misli, to koliko se daje, koliko je dao, kao i njegova patnja, svi imaju isti cilj: da dobiju Božju blagodat i blagoslove. Ne zanima ga ništa drugo. Ovaj tip čoveka je siguran samo u to da Bog može da čuva ljude i podari im Svoju blagodat. Može se reći da ga ne zanima niti mu je sasvim jasno zašto Bog želi da spase čoveka, kao ni rezultat koji Bog želi da postigne Svojim rečima i delom. Nikada se nije potrudio da spozna Božju suštinu i pravednu narav niti može da se zainteresuje da to učini. Nema sklonost da obrati pažnju na ove stvari niti želi da ih spozna. Ne želi da pita o Božjem delu, o Božjim zahtevima prema čoveku, Božjim namerama niti o ičemu drugom što ima veze sa Bogom, a nema ni sklonosti da se raspituje za ove stvari. Ovo je stoga što veruje da te stvari nemaju veze sa njegovim uživanjem u Božjoj blagodati, i isključivo ga zanima Bog koji postoji u neposrednoj vezi sa njegovim ličnim interesima i koji može da podari blagodat čoveku. Bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne zanima ga ništa drugo i ne može da uđe u istinu-stvarnost. Ako nema nikoga da ga često zaliva ili hrani, teško mu je da nastavi putem vere u Boga. Ako ne može da uživa u svojoj prethodnoj radosti i miru ili u Božjoj blagodati, takav čovek je prilično sklon da ode. Ovo je druga vrsta ljudi: čovek koji postoji u fazi dojenčeta.

Treća vrsta: faza dojenčeta koje se odvikava od sisanja ili faza malog deteta

Ova grupa ljudi poseduje određenu količinu jasne svesti. Svesni su da uživanje u Božjoj blagodati ne znači da oni sami poseduju istinsko iskustvo i svesni su da čak i ako se nikada ne umore od traženja radosti i mira, od traženja blagodati, ili ako su u stanju da svedoče deleći svoja iskustva u uživanju u Božjoj blagodati ili veličajući Boga za blagoslove koje im je dao, ove stvari ne znače da oni poseduju život niti da poseduju stvarnost istine. Počevši od svoje svesti, oni prestaju da gaje sumanute nade da će ih pratiti samo Božja blagodat; već, dok uživaju u Božjoj blagodati, oni istovremeno žele da učine nešto za Boga. Spremni su da obavljaju svoju dužnost, da podnesu malo teškoća i umora, da se uključe u određeni stepen saradnje sa Bogom. Međutim, pošto je njihova potraga u njihovoj veri u Boga previše ukaljana, pošto su pojedinačne namere i želje koje gaje prejake, pošto je njihova narav previše neobuzdano nadmena, veoma im je teško da udovolje Božjim namerama ili da budu odani Bogu. Stoga često ne mogu da ostvare svoje lične želje niti da ispoštuju svoja obećanja Bogu. Sebe često zatiču u protivrečnim stanjima: izrazito žele da Bogu udovolje u najvećoj mogućoj meri, ali koriste svu svoju snagu da Mu se protive, i često se zaklinju Bogu, ali potom brzo prekrše svoje zakletve. Još češće dospevaju u druga protivrečna stanja: iskreno veruju u Boga, a ipak Ga poriču i sve ono što potiče od Njega; sa zebnjom se nadaju da će ih Bog prosvetiti, voditi, snabdevati i pomoći im, a ipak traže sopstveni izlaz. Žele da razumeju i spoznaju Boga, ali nisu spremni da Mu se približe. Umesto toga, oni uvek izbegavaju Boga, a srca su im za Njega zatvorena. Iako imaju površno razumevanje i iskustvo o doslovnom značenju Božjih reči i istini, i površan koncept Boga i istine, podsvesno i dalje ne mogu da potvrde niti da utvrde da li je Bog istina, kao ni da potvrde da li je Bog zaista pravedan. Takođe ne mogu da utvrde stvarnost Božje naravi i suštine, a kamoli Njegovo pravo postojanje. Njihova vera u Boga uvek sadrži sumnje i pogrešno shvatanje, a takođe i uobrazilje i predstave. Dok uživaju u Božjoj blagodati, oni takođe nevoljno proživljavaju ili praktično primenjuju neke istine koje smatraju izvodljivim kako bi obogatili svoju veru, uvećali svoje iskustvo vere u Boga, potvrdili svoje razumevanje vere u Boga i zadovoljili sopstvenu sujetu time što hodaju po životnom putu koji su sami uspostavili i postižu pravedan poduhvat za ljudski rod. U isto vreme, oni ove stvari takođe čine kako bi zadovoljili sopstvenu želju da zadobiju blagoslove, što je deo opklade koju sklapaju u nadi da će dobiti veće blagoslove za ljudski rod, kao i da ostvare svoju ambicioznu težnju i doživotnu želju da ne miruju sve dok ne zadobiju Boga. Ovi ljudi retko mogu da dobiju Božje prosvećenje, jer su im njihova želja i njihova namera da dobiju blagoslove i previše važni. Nemaju želju da odustanu od ovoga, a zaista ne bi mogli da podnesu da to i učine. Plaše se da će bez želje da dobiju blagoslove, bez dugo negovane ambicije da ne miruju sve dok ne zadobiju Boga, izgubiti motivaciju da veruju u Boga. Dakle, oni ne žele da se suoče sa stvarnošću. Ne žele da se suoče sa Božjim rečima niti Božjim delom. Ne žele da se suoče sa Božjom naravi niti suštinom, a da ne pominjemo temu bogopoznanja. Ovo je stoga što kada Bog, Njegova suština i Njegova pravedna narav jednom zamene njihove uobrazilje, njihovi snovi će se raspršiti, a njihova će takozvana čista vera i nakupljene „zasluge“ tokom godina napornog rada iščeznuti, od njih neće ostati ništa. Isto tako, njihova „teritorija“, koju su svojom krvlju i znojem osvajali tokom godina, suočiće se sa krahom. Sve to će značiti da su njihov dugogodišnji naporan rad i trud bili uzaludni i da moraju ponovo da krenu ispočetka. Ovo im je najteži bol u srcu, a predstavlja ishod koji najmanje žele da vide, zbog čega su uvek zarobljeni u ovoj pat poziciji, odbijajući da se vrate. Ovo je treća vrsta ljudi: čovek koji postoji u fazi dojenčeta koje se odvikava od sisanja.

Tri prethodno opisane vrste ljudi – što znači ljudi koji postoje u ove tri faze – ne poseduju nikakvu pravu veru u Božji identitet i status ili u Njegovu pravednu narav, niti imaju ikakvo jasno, tačno prepoznavanje ili potvrdu ovih stvari. Stoga je za ove tri vrste ljudi veoma teško da uđu u stvarnost istine, a teško im je i da dobiju Božju milost, prosvećenje ili prosvetljenje, jer način na koji veruju u Boga i njihov pogrešan odnos prema Njemu onemogućavaju Bogu da obavi delo u njihovim srcima. Njihove sumnje, pogrešna shvatanja i uobrazilje o Bogu prevazilaze njihovu veru i bogopoznanje. Ovo su tri vrste ljudi koji su veoma ugroženi, i to su tri veoma opasne faze. Kada neko ima stav sumnje prema Bogu, Božjoj suštini, Božjem identitetu, prema pitanju da li je Bog istina i prema stvarnosti Njegovog postojanja, i kada ne može da bude siguran u ove stvari, kako može da prihvati sve što potiče od Boga? Kako može da prihvati činjenicu da je Bog istina, put i život? Kako može da prihvati Božju grdnju i sud? Kako može da prihvati Božje spasenje? Kako takva osoba može da dobije Božje pravo vođstvo i opskrbu? Oni koji se nalaze u ove tri faze mogu u svakom trenutku da se opiru Bogu, da osuđuju Boga, hule na Njega ili da Ga izdaju. Mogu u svakom trenutku da napuste istiniti put i napuste Boga. Može se reći da ljudi u ove tri faze postoje u kritičnom periodu, jer nisu stupili na pravi put vere u Boga.

Četvrta vrsta: faza sazrevanja deteta ili detinjstvo

Nakon što se čovek odvikne od sisanja – odnosno, nakon što je uživao u obilju blagodati – on počinje da istražuje šta znači verovati u Boga, počinje da želi da razume različita pitanja kao što su: zašto čovek živi, kako čovek treba da živi i zašto Bog obavlja Svoje delo na čoveku. Kada se te nejasne misli i zbrkani misaoni obrasci pojave u njemu i postoje u njemu, on neprekidno biva zalivan i takođe je u stanju da obavlja svoju dužnost. Tokom ovog perioda on više nema sumnje u istinu o stvarnosti Božjeg postojanja i tačno shvata šta znači verovati u Boga. Na ovom temelju on postepeno stiče znanje o Bogu i postepeno dobija neke odgovore na svoje nejasne misli i zbrkane misaone obrasce o Božjoj naravi i suštini. Kada je reč o promenama u njihovoj naravi, kao i o njihovom bogopoznanju, ljudi u ovoj fazi počinju da stupaju na pravi put i ulaze u prelazni period. Tek u ovoj fazi ljudi počinju da imaju život. Jasni pokazatelji posedovanja života jesu postepeno rešavanje različitih pitanja u vezi sa bogopoznanjem koja ljudi imaju u svojim srcima – kao što su pogrešna shvatanja, uobrazilje, predstave i nejasne definicije Boga – i ne samo da oni zaista počinju da veruju u stvarnost Božjeg postojanja i prepoznaju je, već takođe počinju da poseduju i tačnu definiciju Boga i imaju pravo mesto za Boga u svojim srcima, a istinsko sleđenje Boga zamenjuje njihovu nejasnu veru. Tokom ove faze, ljudi postepeno spoznaju svoje pogrešne predstave o Bogu i svoje pogrešne težnje i načine verovanja. Počinju da žude za istinom, da žude da iskuse Božji sud, grdnju i disciplinu, da žude za promenom u svojoj naravi. Tokom ove faze, postepeno za sobom ostavljaju svakojake predstave i uobrazilje o Bogu, a istovremeno menjaju i ispravljaju svoje netačno znanje o Bogu i stiču određeno ispravno osnovno znanje o Bogu. Iako deo znanja koje poseduju ljudi u ovoj fazi nije baš konkretno niti tačno, oni makar postepeno počinju da napuštaju svoje predstave, pogrešno znanje i pogrešna shvatanja Boga; više ne gaje sopstvene predstave i uobrazilje o Bogu. Počinju da uče kako da napuštaju – da napuštaju stvari koje se nalaze među njihovim sopstvenim predstavama, stvari iz znanja i stvari od Sotone; počinju da bivaju spremni da se pokoravaju ispravnim i pozitivnim stvarima, čak i stvarima koje dolaze iz Božjih reči i koje su u skladu sa istinom. Takođe pokušavaju da proživljavaju Božje reči, da lično spoznaju i sprovode Njegove reči, da prihvataju Njegove reči kao načela za svoje postupke i kao osnovu za promenu svoje naravi. Tokom ovog perioda, ljudi nesvesno prihvataju Božji sud i grdnju i nesvesno prihvataju Božje reči kao svoj život. Dok prihvataju Božji sud, grdnju i reči, postaju sve svesniji i sposobniji da osete da Bog u kojeg veruju u svojim srcima zaista postoji. U Božjim rečima, u svojim iskustvima i svojim životima, oni sve više osećaju da je Bog oduvek upravljao čovekovom sudbinom, da je oduvek vodio čoveka i opskrbljivao ga. Kroz svoje druženje sa Bogom, oni postepeno potvrđuju Božje postojanje. Prema tome, pre nego što to i shvate, oni su nesvesno već odobrili Božje delo i u njega počeli čvrsto da veruju, i odobrili su Božje reči. Jednom kada ljudi odobre Božje reči i delo, oni se neprestano odriču sebe, poriču svoje predstave, poriču svoje znanje, poriču svoje uobrazilje, i istovremeno, takođe, neprestano traže šta je istina i šta su Božje namere. Tokom ovog perioda razvoja, ljudsko znanje o Bogu je prilično površno – oni čak nisu u stanju da ovo znanje jasno detaljno izlože rečima, niti ga mogu izraziti u smislu konkretnih detalja – i imaju samo razumevanje zasnovano na opažanju; međutim, u poređenju sa prethodne tri faze, nezreli životi ljudi u ovom periodu već su bili zaliveni i opskrbljeni Božjim rečima, pa su stoga već počeli da niču. Njihovi su životi poput semena zasađenog u zemlji; nakon što dobije vlagu i hranljive materije, probijaće se kroz zemljište, a njegovo nicanje će predstavljati rađanje novog života. Ovo rađanje omogućava čoveku da uoči znakove života. Kada imaju život, ljudi rastu. Prema tome, na ovim temeljima – postepeno se krećući u pravcu pravog puta vere u Boga, napuštanjem sopstvenih predstava, zadobijanjem Božjeg vođstva – ljudski životi će neizbežno malo po malo rasti. Na osnovu čega se meri ovaj rast? Meri se prema iskustvu date osobe sa Božjim rečima i prema njihovom pravom razumevanju Božje pravedne naravi. Iako im je veoma teško da tokom ovog perioda rasta sopstvenim rečima tačno opišu svoje znanje o Bogu i Njegovoj suštini, ova grupa ljudi više nije subjektivno voljna da traži zadovoljstvo kroz uživanje u Božjoj blagodati niti da veruje u Boga kako bi sledila sopstveni cilj da dobije Njegovu blagodat. Umesto toga, oni su spremni da vode život koji se živi prema Božjoj reči i da postanu predmeti Božjeg spasenja. Štaviše, oni su samouvereni i spremni da prihvate Božji sud i grdnju. Ovo je obeležje čoveka u fazi rasta.

I premda ljudi u ovoj fazi imaju izvesno znanje o Božjoj pravednoj naravi, ovo znanje je veoma maglovito i nerazgovetno. Iako ne mogu da se jasno detaljno izraze o tim stvarima, oni osećaju da su u sebi već nešto stekli, jer su postigli izvesnu dozu znanja i razumevanja Božje pravedne naravi kroz Božju grdnju i sud. Međutim, sve to je prilično površno i još uvek je u početnoj fazi. Ova grupa ljudi ima posebnu tačku gledišta iz koje posmatra Božju blagodat, a koja se izražava u promenama ciljeva kojima teže i načina na koji ih ostvaruju. U Božjim rečima i delu, u svim vrstama Njegovih zahteva prema čoveku i u Njegovim otkrivenjima čoveku, oni su već videli da, ako i dalje ne tragaju za istinom, ako i dalje ne traže da uđu u stvarnost, ako i dalje ne traže da udovolje Bogu i spoznaju Ga dok proživljavaju Njegove reči, tada će izgubiti smisao vere u Boga. Oni vide da bez obzira na to koliko uživaju u Božjoj blagodati, ne mogu da promene svoju narav, udovolje Bogu ili spoznaju Boga, te da ako ljudi neprestano žive pod Božjom blagodati, onda nikada neće postići rast, zadobiti život niti će moći da dobiju spasenje. Ukratko, ako čovek ne može istinski da proživi Božje reči i nije u stanju da Boga spozna kroz Njegove reči, onda će na kraju večno ostati u fazi odojčeta i nikada neće napraviti nijedan korak napred u rastu svog života. Ako zauvek postojiš u fazi odojčeta, ako nikada ne uđeš u stvarnost Božje reči, ako Božju reč nikada nemaš kao svoj život, ako nikad ne poseduješ istinsko verovanje i znanje o Bogu, postoji li onda ikakva mogućnost da te Bog upotpuni? Prema tome, svako ko uđe u stvarnost Božje reči, svako ko prihvati Božju reč kao svoj život, svako ko počne da prihvata Božju grdnju i sud, svako čija iskvarena narav počne da se menja i svako sa srcem koje žudi za istinom, ko ima želju da spozna Boga i želju da prihvati Božje spasenje, to su ljudi koji zaista poseduju život. Ovo je zaista četvrta vrsta ljudi, deteta koje sazreva, čoveka u fazi detinjstva.

Peta vrsta: faza životnog sazrevanja ili faza odrasle osobe

Nakon nesigurnih koraka i iskustva stečenog kroz fazu detinjstva, fazu rasta punu uzastopnih uspona i padova, životi ljudi postaju stabilniji, njihov korak unapred više ne zastaje i niko ne može da ih ometa. Iako je put pred njima i dalje težak i trnovit, oni više nisu slabi ni uplašeni, više ne napipavaju put pred sobom i ne gube orijentire. Njihovi temelji su duboko ukorenjeni u stvarnom iskustvu Božje reči, a Božje dostojanstvo i veličina mame njihova srca. Oni žude da idu Božjim stopama, da spoznaju Božju suštinu, da saznaju sve o Bogu.

Ljudi u ovoj fazi već jasno znaju u koga veruju i jasno znaju zašto treba da veruju u Boga, kao i smisao toga što su živi, te jasno znaju da je sve što Bog izražava istina. Iz svog dugogodišnjeg iskustva, oni shvataju da bez Božje grdnje i suda, čovek nikada neće moći da udovolji Bogu i da Ga spozna, te da nikada zaista neće biti u stanju da dođe pred Boga. U srcima ovih ljudi je snažna želja da ih Bog iskušava, kako bi tokom svoje kušnje mogli da vide Božju pravednu narav, da postignu čistiju ljubav i da u isto vreme budu u stanju da istinitije razumeju i spoznaju Boga. Ljudi u ovoj fazi su se već potpuno oprostili od faze odojčeta i faze uživanja u Božjoj blagodati i jedenja svoje porcije hleba. Više ne gaje neumerene nade u to da će navesti Boga da prema njima bude tolerantan i pokaže im milost; već samouvereno primaju i nadaju se da će dobiti neprestanu Božju grdnju i sud, kako bi se odvojili od svoje iskvarene naravi i udovoljili Bogu. Njihovo znanje o Bogu i njihove težnje ili krajnji ciljevi njihovih težnji, svi su veoma jasni u njihovim srcima. Prema tome, ljudi u fazi odrasle osobe već su se u potpunosti oprostili od faze nejasne vere, od faze u kojoj se oslanjaju na blagodat radi spasenja, od faze nezrelog života koji ne može da izdrži kušnje, od faze maglovitosti, od faze napipavanja, od faze u kojoj često nema puta za koračanje, od nestabilnog perioda u kom se smenjuju iznenadna zainteresovanost i nezainteresovanost i od faze u kojoj čovek sledi Boga prekrivenih očiju. Ljudi ovog tipa često primaju Božje prosvećenje i prosvetljenje, i često se upuštaju u istinsko druženje i komunikaciju sa Bogom. Može se reći da su ljudi koji žive u ovoj fazi već dokučili deo Božjih namera, da su u stanju da pronađu načela istine u svemu što čine i da znaju kako da udovolje Božjim namerama. Povrh toga, oni su, takođe, pronašli put spoznaje Boga i počeli da svedoče o svom bogopoznanju. Tokom procesa postepenog rasta, oni stiču postepeno razumevanje i znanje o Božjim namerama: o Božjoj nameri da stvori ljudski rod i o Božjoj nameri da ljudskim rodom upravlja. Oni takođe postepeno stiču razumevanje i spoznaju o Božjoj pravednoj naravi u smislu suštine. Nijedna ljudska predstava niti uobrazilja ne mogu zameniti ovo znanje. Iako se ne može reći da je u petoj fazi čovekov život potpuno zreo ili da je ovaj čovek pravedan ili potpun, takva osoba je, ipak, napravila korak napred u fazi zrelosti u životu i već je u stanju da dođe pred Boga, da stoji licem u lice sa Božjom rečju i sa Bogom. Budući da je takav čovek iskusio toliko toga od Božje reči, pretrpeo nebrojene kušnje i iskusio nebrojene slučajeve discipline, suda i grdnje od Boga, njegova pokornost Bogu nije relativna, već apsolutna. Njegovo znanje o Bogu se preobrazilo iz podsvesnog u jasno i precizno znanje, iz površnog u duboko, iz mutnog i maglovitog u temeljno i opipljivo. Od napornog napipavanja i pasivnog traganja prešao je na znanje bez napora i na proaktivno svedočenje. Može se reći da ljudi u ovoj fazi poseduju istinu-stvarnost Božje reči, da su zakoračili na put usavršavanja poput onog kojim je Petar koračao. Ovo je peti tip čoveka, onaj koji živi u stanju sazrevanja – fazi odraslog čoveka.

14. decembar 2013. godine