Božji autoritet (II)

Danas ćemo nastaviti naše zajedništvo na temu „Sâm Bog, jedinstveni“. Već smo imali dva zajedništva na ovu temu, prvo u vezi s Božjim autoritetom, a drugo u vezi s Božjom pravednom naravi. Da li ste saznali nešto novo o identitetu, statusu i suštini Boga nakon što ste odslušali ova dva zajedništva? Da li su vam ti uvidi pomogli da steknete neophodna znanja i da se uverite u istinu o Božjem postojanju? Danas planiram da nešto opširnije kažem na temu „Božjeg autoriteta“.

Razumevanje Božjeg autoriteta iz makro i mikro perspektive

Božji autoritet je jedinstven. On je karakteristični izraz i naročita suština identiteta Samog Boga, kakav ne poseduje nijedno stvoreno, niti nestvoreno biće; takav autoritet poseduje isključivo Stvoritelj. Drugim rečima, samo se Stvoritelj – jedinstveni Bog – izražava na ovaj način i ima ovu suštinu. Zašto, dakle, treba da govorimo o Božjem autoritetu? Po čemu se autoritet Samog Boga razlikuje od onog „autoriteta“ koji čovek stvara u svom umu? Šta je u vezi s njim posebno? Zašto je naročito značajno da ovde o tome govorimo? Svako od vas mora pažljivo da razmotri ovo pitanje. Pojam „Božjeg autoriteta“ je većini ljudi nejasan i njegovo razumevanje zahteva veliki napor, a svaka rasprava o tome će verovatno biti apstraktna. Stoga će uvek postojati jaz između znanja o Božjem autoritetu, koje čovek može da stekne, i suštine Božjeg autoriteta. Da bi se taj jaz premostio, Božji autoritet svako mora postepeno da upoznaje kroz ljude, događaje, stvari i razne pojave unutar domašaja ljudi, za čije razumevanje u stvarnom životu oni poseduju kapacitet. Mada izraz „Božji autoritet“ može delovati nedokučivo, Božji autoritet nije nimalo apstraktan. Bog zajedno s čovekom prisustvuje svakom minutu čovekovog života i svakoga dana ga vodi kroz život. U stvarnom životu će, dakle, svaka osoba nužno videti i iskusiti najopipljiviji aspekt Božjeg autoriteta. Ovaj opipljivi aspekt je dovoljan dokaz da Božji autoritet zaista postoji i u potpunosti omogućava da se prepozna i shvati činjenica da Bog takav autoritet poseduje.

Bog je sve stvorio i On, na osnovu toga, ima vlast nad svim stvarima. Pored toga što ima vlast nad svim stvarima, On sve drži pod kontrolom. Šta, zapravo, znači ova ideja da „Bog sve drži pod kontrolom“? Kako se ona može objasniti? Kako ona može da se primeni na stvarni život? Kako razumevanje činjenice da Bog sve drži pod kontrolom može dovesti do razumevanja Njegovog autoriteta? Iz samog izraza „Bog sve drži pod kontrolom“ trebalo bi da shvatimo da Bog ne kontroliše samo jedan broj planeta, niti samo deo stvaranja, a kamoli samo deo čovečanstva, već sve: od masivnog do mikroskopskog, od vidljivog do nevidljivog, od zvezda u svemiru do živih bića na Zemlji, kao i mikroorganizme nevidljive golim okom i bića koja postoje u drugim oblicima. To je precizna definicija „svega“ što Bog „drži pod kontrolom“; to je opseg Njegovog autoriteta, područje Njegovog suvereniteta i vladavine.

Pre postanka čovečanstva, već je postojao svemir – to jest, sve planete i sve zvezde na nebesima. Na makro nivou, ova nebeska tela, pod Božjom kontrolom, redovno kruže otkad postoje, ma koliko godina da to traje. Koja se planeta kuda kreće i u koje vreme; koja planeta obavlja koji zadatak i kada; koja planeta kruži po kojoj orbiti i kada neka planeta nestaje ili biva zamenjena – sve se to odvija bez i najmanje greške. Položaji planeta i rastojanja među svima njima slede stroge obrasce, a svi ti obrasci mogu se opisati preciznim podacima; putanje kojima se kreću, njihova brzina i oblik njihovih orbita, vremena kada zauzimaju različite položaje – sve se to može precizno kvantifikovati i opisati posebnim zakonima. Planete su eonima sledile ove zakone, bez i najmanjeg odstupanja. Nijedna sila ne može da promeni, niti da poremeti njihove orbite, ni obrasce koje one slede. Pošto su posebni zakoni koji upravljaju njihovim kretanjem, kao i precizni podaci koji ih opisuju, predodređeni Stvoriteljevim autoritetom, planete se tim zakonima svojevoljno pokoravaju, pod suverenitetom i kontrolom Stvoritelja. Čoveku nije teško da, na makro nivou, otkrije neke obrasce, neke podatke i neke čudne i neobjašnjive zakone ili pojave. Mada čovečanstvo ne priznaje da Bog postoji, niti prihvata činjenicu da je Stvoritelj sve stvorio i da nad svime vlada, te, povrh toga, ne priznaje postojanje Stvoriteljevog autoriteta, naučnici, astronomi i fizičari ipak sve bolje shvataju da postojanjem svih stvari u vaseljeni, kao i načelima i obrascima koji diktiraju njihovo kretanje, upravlja i vlada ogromna i nevidljiva tamna energija. Ova činjenica čoveka primorava da se suoči i da prizna da, usred ovih obrazaca kretanja, postoji Onaj Moćni, koji sve to orkestrira. Njegova je snaga izvanredna i, mada niko ne može da Mu vidi pravo lice, On u svakom trenutku svime upravlja i vlada. Nijedan čovek i nijedna sila ne mogu da dosegnu izvan Njegovog suvereniteta. Suočen sa ovom činjenicom, čovek mora priznati da ljudi ne mogu da kontrolišu zakone koji upravljaju postojanjem svih stvari, da te zakone niko ne može da promeni; on, takođe, mora da prizna da ljudska bića ne mogu u potpunosti da razumeju ove zakone, te da se oni ne javljaju prirodno, već da ih diktira Suveren. Sve su ovo izrazi Božjeg autoriteta koje čovečanstvo može da uoči na makro nivou.

Na mikro nivou, sve planine, reke, jezera, mora i kopnene mase, koje čovek može da vidi na Zemlji, sva godišnja doba koja doživljava, sve stvari koje naseljavaju Zemlju, uključujući biljke, životinje, mikroorganizme i ljude – sve se to potčinjava Božjem suverenitetu i kontroli. Pod Božjim suverenitetom i kontrolom, sve stvari nastaju ili nestaju u skladu s Njegovim zamislima; uspostavljaju se zakoni koji upravljaju njihovim postojanjem, te tako one rastu i množe se u skladu s njima. Nijedno ljudsko biće, niti stvar, nisu iznad ovih zakona. Zašto je tako? Jedini odgovor je: zbog Božjeg autoriteta. Ili, drukčije rečeno, zbog Božjih misli i Božjih reči, zbog ličnog delovanja Samog Boga. To znači da Božji autoritet i Božji um donose ove zakone, koji se smenjuju i preoblikuju u skladu s Njegovim mislima, a sve te smene i promene dešavaju se i iščezavaju zarad Njegovog plana. Uzmimo, na primer, epidemije. One izbijaju bez upozorenja. Niko ne zna njihovo poreklo, niti tačne razloge zbog kojih se dešavaju, a kad god epidemija stigne do određenog mesta, oni kojima je tako suđeno ne mogu da izbegnu pošast. Ljudska nauka shvata da su epidemije uzrokovane širenjem opakih i štetnih mikroba, ali ona ne može da predvidi, niti da kontroliše njihovu brzinu, opseg i način prenošenja. Iako se ljudi epidemijama odupiru na sve moguće načine, oni ne mogu da kontrolišu koji će ljudi ili životinje neizbežno biti pogođeni, prilikom izbijanja epidemija. Jedino što ljudska bića mogu da učine jeste da pokušaju da ih preduprede, suzbiju i istraže. Ali niko ne zna osnovne uzroke kojima bi se početak ili kraj bilo koje pojedinačne epidemije mogao objasniti, niti ih iko može kontrolisati. Prva mera koju preduzimaju ljudi suočeni s pojavom i širenjem epidemije jeste razvoj vakcine, ali epidemija često prođe sama od sebe, pre nego što vakcina bude spremna. Zbog čega epidemije prolaze? Neki kažu da je to zbog toga što su klice stavljene pod kontrolu, dok drugi kažu da one prolaze sa smenom godišnjih doba… O tome da li su ove fantastične spekulacije održive, nauka ne može da ponudi nikakvo objašnjenje, niti može da dâ precizan odgovor. Čovečanstvo mora da uzme u obzir ne samo ove spekulacije, već i čovekovo nerazumevanje i strah od epidemija. Niko, u krajnjoj liniji, ne zna zbog čega epidemije izbijaju, niti zašto prestaju. Budući da ljudi imaju vere samo u nauku, u potpunosti se oslanjaju na nju i ne priznaju autoritet Stvoritelja, niti prihvataju Njegov suverenitet, oni nikada neće dobiti odgovor.

Pod Božjim suverenitetom, sve se rađa, živi i nestaje zbog Njegovog autoriteta i Njegovog upravljanja. Neke stvari dođu i prođu tiho, a čovek ne može da kaže odakle su došle, niti da shvati obrasce koje one slede, a još manje može da razume razloge zbog kojih one dolaze i odlaze. Mada sve što se dešava među svim stvarima čovek može da vidi svojim očima, da čuje svojim ušima i da to sopstvenim telom doživi; mada sve to utiče na čoveka i mada čovek podsvesno shvata relativnu neuobičajenost, pravilnost, pa čak i čudnovatost raznih pojava, on još uvek ne zna ništa o onome što stoji iza njih, a to su namere i misli Stvoritelja. Mnoge priče prate ove pojave, mnoge skrivene istine. Pošto je čovek odlutao daleko od Stvoritelja i pošto ne prihvata činjenicu da Stvoriteljev autoritet upravlja svim stvarima, on nikad neće saznati ni shvatiti sve što se dešava pod Stvoriteljevim suverenim autoritetom. Božja kontrola i suverenitet najvećim delom prevazilaze granice ljudske mašte, ljudskog znanja, ljudskog razumevanja i onoga što ljudska nauka može da postigne; one su stvorenom čoveku van vidokruga. Neki kažu: „Pošto ti sâm nisi svedočio Božjem suverenitetu, kako možeš da veruješ da sve podleže Njegovom autoritetu?“ Videti ne znači uvek i verovati, niti to uvek znači priznati i razumeti. Odakle, onda, potiče vera? Mogu sa sigurnošću da kažem da vera potiče od stepena i dubine ljudskog shvatanja i doživljavanja stvarnosti i osnovnih uzroka stvari. Ako veruješ da Bog postoji, ali ne možeš da priznaš, a kamoli da uvidiš činjenicu Božje kontrole i suvereniteta nad svim stvarima, ti u svom srcu nikad nećeš priznati da Bog ima tu vrstu autoriteta i da je Božji autoritet jedinstven. Ti Stvoritelja nikad nećeš istinski prihvatiti za svog Gospoda i svog Boga.

Sudbina čovečanstva i sudbina vaseljene neodvojive su od suvereniteta Stvoritelja

Svi ste vi odrasli ljudi. Neki od vas su srednjih godina, a neki su zagazili u starost. Prešli ste put od neverovanja u Boga do verovanja u Njega, i od početaka vaše vere u Boga do prihvatanja Njegove reči i doživljavanja Njegovog dela. Koliko toga znate o Božjem suverenitetu? Kakve ste uvide stekli o ljudskoj sudbini? Može li čovek da postigne sve što želi u životu? Koliko ste stvari, tokom nekoliko decenija svog postojanja, uspeli da ostvarite na željeni način? Koliko se toga dogodilo što nikada niste očekivali? Koliko toga ste doživeli kao prijatno iznenađenje? Na koliko stvari ljudi još uvek čekaju, nadajući se da će uroditi plodom – nesvesno iščekujući pravi trenutak, iščekujući Nebesku volju? Koliko ima stvari zbog kojih se ljudi osećaju bespomoćno i osujećeno? Svi su puni nade u pogledu sopstvene sudbine i očekuju da će im sve u životu ići onako kako žele, da se neće uželeti hrane ni odeće, da će im se bogatstvo spektakularno uvećati. Niko ne želi da živi siromašan i potlačen život, prepun tegoba i pritisnut nevoljama. Ali ljudi ove stvari ne mogu da predvide, niti da ih kontrolišu. Neki možda na prošlost gledaju samo kao na zbrku iskustava; oni nikad ne nauče šta je Nebeska volja, niti ih je briga za nju. Oni svoje živote žive bez razmišljanja, poput životinja, od danas do sutra, ne mareći za sudbinu čovečanstva, za razloge zbog kojih ljudi žive, niti za način na koji bi trebalo da žive. Takvi ljudi dožive starost ne shvativši ljudsku sudbinu i, do svog samrtnog časa, ne saznavši u čemu se sastoji svrha života. Takvi ljudi su mrtvi; oni su bića bez duha; oni su zveri. Iako ljudi žive okruženi svim što je stvoreno i uživaju u mnogim načinima na koje svet zadovoljava njihove materijalne potrebe, i mada vide kako taj materijalni svet stalno napreduje, njihovo sopstveno iskustvo – ono što njihovo srce i duh osećaju i doživljavaju – ipak nema ničeg zajedničkog s materijalnim stvarima, a ništa što je materijalno ne može da zameni iskustvo. Iskustvo je prepoznavanje koje se dešava duboko u čovekovom srcu, nešto što se ne može golim okom videti. Ovo prepoznavanje leži u čovekovom razumevanju i percepciji ljudskog života i ljudske sudbine. Pritom, ono često vodi ka razumevanju da neki neslućeni Suveren sve uređuje i orkestrira za čoveka. Našavši se usred svega toga, čovek ne može a da ne prihvati zamisli i orkestracije sudbine; on ne može a da ne prihvati put koji je Stvoritelj pred njega postavio, da ne prihvati Stvoriteljev suverenitet nad njegovom sudbinom. To je nesporna činjenica. Bez obzira kakav uvid i stav neko ima prema sudbini, ovu činjenicu niko ne može da promeni.

Kuda ćete svakog dana ići, šta ćete raditi, s kim ili s čim ćete se susretati, šta ćete govoriti, šta će vam se dogoditi – može li se išta od ovoga predvideti? Ljudi ne mogu da predvide sve ove pojave, a još manje mogu da kontrolišu razvoj ovakvih situacija. U životu se ovi nepredvidljivi događaji dešavaju stalno; oni su svakodnevna pojava. Ovi svakodnevni preokreti, kao i načini na koje se oni odvijaju ili obrasci koje slede, čoveka stalno podsećaju na to da se ništa ne dešava slučajno, da se proces odvijanja svakog događaja, njegova neizbežna priroda, ne može promeniti ljudskom voljom. Svaki događaj ljudima prenosi Stvoriteljevu opomenu, a takođe im šalje poruku da ljudska bića ne mogu da kontrolišu sopstvenu sudbinu. Svaki događaj predstavlja opovrgavanje čovekove ambicije i žudnje jalovog nadanja da će sopstvenu sudbinu uzeti u svoje ruke. Ti događaji, poput snažnih šamara, jedan za drugim pljušte po licima ljudi, primoravajući ih da ponovo razmisle o tome ko, na kraju krajeva, kontroliše njihovu sudbinu i upravlja njome. A pošto njihove ambicije i želje iznova bivaju osujećene i raspršene, prirodno je da ljudi počinju nesvesno da prihvataju ono što im je sudbina pripremila – da prihvataju stvarnost, Nebesku volju i suverenitet Stvoritelja. Od ovih svakodnevnih preokreta, pa do sudbine čitavih ljudskih života, ne postoji ništa što ne otkriva planove Stvoritelja i Njegov suverenitet; nema ničega što ne šalje poruku da se „autoritet Stvoritelja ne može prekoračiti“, ničega što ne prenosi tu večnu istinu da je „autoritet Stvoritelja vrhovni“.

Sudbina ljudskog roda i sudbina svih stvari blisko su prepletene sa suverenitetom Stvoritelja, neraskidivo vezane za Stvoriteljeve orkestracije; one su, na kraju, neodvojive od Stvoriteljevog autoriteta. U zakonima svih stvari čovek počinje da shvata Stvoriteljeve orkestracije i Njegov suverenitet; u pravilima opstanka svih stvari, on počinje da opaža Stvoriteljevo upravljanje; iz sudbina svih stvari, on izvlači zaključak o tome kako Stvoritelj koristi Svoj suverenitet i kontrolu nad njima; a kroz životne cikluse ljudskih bića i svih stvari, čovek počinje da istinski doživljava zamisli i orkestracije Stvoritelja za sve stvari i živa bića, da svedoči kako te zamisli i orkestracije potiskuju sve zemaljske zakone, pravila i institucije, kao i sve ostale snage i sile. S obzirom na to, čovek je prinuđen da prizna kako Stvoriteljev suverenitet ne može da naruši nijedno stvoreno biće, te da nikakva sila ne može da ometa, niti da izmeni događaje i stvari koje je predodredio Stvoritelj. Generaciju za generacijom, ljudi i sve stvari žive i umnožavaju se upravo prema ovim božanskim zakonima i pravilima. Nije li ovo pravo otelovljenje Stvoriteljevog autoriteta? Mada u tim objektivnim zakonima čovek vidi suverenitet Stvoritelja i Njegovo utemeljenje svih događaja i stvari, pitanje je koliko je ljudi u stanju da shvati načelo suverenosti Stvoritelja nad svim stvarima. Koliko ljudi može istinski da spozna, prepozna, prihvati i potčini se suverenitetu Stvoritelja i Njegovom uređenju njihove sudbine? Ko će, verujući u činjenicu Stvoriteljevog suvereniteta nad svim stvarima, zaista poverovati i priznati da Stvoritelj upravlja sudbinama ljudskih života? Ko može istinski da shvati činjenicu da je čovekova sudbina u rukama Stvoritelja? Kakav stav treba čovek da zauzme prema suverenitetu Stvoritelja, kad se suoči sa činjenicom da On upravlja sudbinom čovečanstva i kontroliše je? To je odluka koju svako ljudsko biće, koje se sada suočava s ovom činjenicom, mora sâmo da donese.

Šest prelomnih trenutaka u čovekovom životu

Svaka osoba u toku svog života nailazi na niz ključnih prelomnih trenutaka. Oni predstavljaju najosnovnije i najvažnije korake koji određuju čovekovu životnu sudbinu. Sledi kratki opis ovih putokaza, kraj kojih svaki čovek mora tokom života da prođe.

Prvi prelomni trenutak: rođenje

Gde je neka osoba rođena, u kojoj je porodici rođena, kojeg je pola, kako izgleda i u koje vreme se rodila – sve su to pojedinosti prvog prelomnog trenutka u životu te osobe.

Niko ne može da bira određene pojedinosti ovog prelomnog trenutka; sve su one davno unapred predodređene od strane Stvoritelja. Na njih ni na koji način ne utiče spoljašnja sredina, i nikakvi veštački činioci ne mogu da promene ove činjenice, koje je unapred odredio Stvoritelj. To što je neka osoba rođena, znači da je Stvoritelj već obavio prvi korak sudbine koju je On toj osobi namenio. Pošto je On sve te pojedinosti davno unapred odredio, niko nije u poziciji da ijednu od njih izmeni. Bez obzira na kasniju sudbinu neke osobe, uslovi njenog rođenja su predodređeni i ostaju takvi kakvi jesu; na njih ni na koji način ne utiče nečija životna sudbina, kao što ni one ni na koji način ne utiču na suverenitet Stvoritelja nad životnom sudbinom te osobe.

1) Novi život se rađa iz planova Stvoritelja

Koje pojedinosti ovog prvog prelomnog trenutka – mesto rođenja, porodicu, pol, fizički izgled, vreme rođenja – čovek može da bira? Očigledno je da je nečije rođenje pasivni događaj. Čovek se, ne svojom voljom, rađa na određenom mestu, u određeno vreme, u određenoj porodici, sa određenim fizičkim izgledom; čovek nehotice postaje član nekog domaćinstva, ogranak nekog porodičnog stabla. Čovek ne može da bira ovaj prvi prelomni trenutak svog života, već se rađa u okruženju koje je utvrđeno u skladu s planovima Stvoritelja – u konkretnoj porodici, sa konkretnim polom i izgledom, te u tačno određeno vreme, koje je blisko povezano sa tokom čovekovog života. Šta neka osoba može da uradi u ovom prelomnom trenutku? Sve u svemu, ona ne može da bira nijednu od pojedinosti u vezi sa svojim rođenjem. Da nije bilo Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog usmeravanja, život koji je tek došao na ovaj svet ne bi znao ni kuda da ide, ni gde da ostane, ne bi imao rodbine, nigde ne bi pripadao i ne bi imao pravi dom. Međutim, zahvaljujući pažljivom uređenju Stvoritelja, taj novi život ima gde da boravi, ima roditelje, mesto koje mu pripada i rodbinu, te, samim tim, ovaj život započinje svoje putovanje. Tokom čitavog ovog procesa, materijalizacija ovog novog života određena je planovima Stvoritelja i sve što će on kasnije posedovati daruje mu Stvoritelj. Od slobodno plutajućeg tela bez igde ičega, ono polako postaje vidljivo, opipljivo ljudsko biće od krvi i mesa, Božje stvorenje koje misli, diše i oseća toplotu i hladnoću; koje može da učestvuje u svim onim uobičajenim aktivnostima stvorenog bića u materijalnom svetu i koje će proći kroz sve ono što stvoreno ljudsko biće mora u svom životu da doživi. Predodređenost čovekovog rođenja od strane Stvoritelja znači da će On toj osobi podariti sve što joj je neophodno za opstanak; isto tako, činjenica da je neka osoba rođena znači da će ona od Stvoritelja dobiti sve što joj je neophodno za opstanak i da će ona, od tog trenutka, živeti u drugom obliku, koji joj Stvoritelj pruža i koji podleže suverenitetu Stvoritelja.

2) Zašto se različita ljudska bića rađaju pod različitim okolnostima

Ljudi često vole da zamišljaju da bi, kad bi se ponovo rodili, pripadali nekoj čuvenoj porodici; ako je reč o ženi, izgledala bi kao Snežana i svi bi je voleli, a ako se radi o muškarcu, bio bi princ na belom konju, kojem ništa ne nedostaje, a ceo svet mu stoji na raspolaganju. Često ima onih koji stenju pod teretom brojnih iluzija o sopstvenom rođenju i koji su njime veoma nezadovoljni, koji su kivni na svoju porodicu, na svoj izgled i pol, pa čak i na datum svog rođenja. Pa ipak, ljudi nikad ne shvataju zbog čega su rođeni u određenoj porodici, niti zašto izgledaju na određeni način. Oni ne znaju da, ma gde da su rođeni i ma kako da izgledaju, treba da odigraju različite uloge i da ispune različite misije u Stvoriteljevom upravljanju, a ta se svrha nikad neće promeniti. U očima Stvoritelja, mesto čovekovog rođenja, njegov pol i fizički izgled predstavljaju samo privremene stvari. One su niz majušnih trunčica, sićušnih simbola u svakoj fazi Njegovog upravljanja celim čovečanstvom. A stvarno odredište i ishod života neke osobe nisu određeni njenim rođenjem u bilo kojoj konkretnoj fazi, već misijom koju ona u svom životu ispunjava i sudom koji će Stvoritelj nad njom obaviti kad Njegov plan upravljanja bude dovršen.

Kaže se da svaka posledica ima svoj uzrok i da nijedna posledica nije bez uzroka. Prema tome, čovekovo rođenje je nužno povezano kako sa sadašnjim, tako i s njegovim prethodnim životom. Ako se smrću neke osobe završava njen trenutni životni vek, onda je rođenje osobe početak novog ciklusa; ako stari ciklus predstavlja prethodni život te osobe, onda je prirodno da novi ciklus predstavlja njen sadašnji život. Budući da je čovekovo rođenje povezano s njegovim prošlim, kao i s njegovim sadašnjim životom, proizilazi da su mesto rođenja, porodica, pol, izgled i ostali slični činioci u vezi s njegovim rođenjem, svi nužno povezani i s njegovim prošlim i sadašnjim životima. To znači da na činioce rođenja neke osobe ne utiče samo njen prethodni život, već su oni određeni i njenom sudbinom u sadašnjem životu, čime se ujedno objašnjavaju i različite okolnosti pod kojima se ljudi rađaju: jedni se rađaju u siromašnim, drugi u bogatim porodicama. Neki su običnog porekla, dok drugi pripadaju slavnim lozama. Jedni su rođeni na jugu, drugi na severu. Jedni su rođeni u pustinji, drugi u zemljama koje obiluju zelenilom. Rođenje nekih ljudi propraćeno je veseljem, smehom i slavljem; dok rođenje drugih donosi suze, nevolje i jad. Neki su rođeni da budu negovani, drugi da budu odbačeni kao korov. Jedni su rođeni sa finim, drugi sa iskrivljenim crtama lica. Jedne je divno pogledati, drugi su ružni. Neki su rođeni u ponoć, drugi pod žarkim sjajem podnevnog sunca… Rođenja ljudi svih vrsta određena su sudbinama koje im je Stvoritelj pripremio; njihova rođenja određuju njihove sudbine u njihovom sadašnjem životu, kao i uloge koje će oni igrati i misije koje će ispunjavati. Sve to podleže suverenitetu Stvoritelja i sve je od Njega predodređeno; niko ne može da umakne svojoj predodređenoj sudbini, niko ne može da promeni svoje rođenje i niko ne može da bira svoju sudbinu.

Drugi prelomni trenutak: odrastanje

Zavisno od toga u kakvoj su porodici rođeni, ljudi odrastaju u različitim kućnim okruženjima i od svojih roditelja dobijaju različite pouke. Ovi činioci određuju uslove u kojima neka osoba stasava, a odrastanje predstavlja drugi prelomni trenutak u njenom životu. Suvišno je reći da ljudi ni u ovom prelomnom trenutku nemaju izbora. I ovaj je trenutak utvrđen, unapred određen.

1) Stvoritelj je za svaku osobu isplanirao nepromenljive uslove stasavanja

Osoba ne može da bira ljude, događaje, niti stvari koje na nju utiču i podučavaju je tokom odrastanja. Ona ne može da bira koja znanja ili veštine stiče, niti kakve navike formira. Ona ne može da utiče na to ko su joj roditelji i rođaci, niti u kakvom okruženju odrasta; njeni odnosi sa ljudima, događajima i stvarima u njenom okruženju, kao i način njihovog uticaja na njen razvoj, izvan su njene kontrole. Ko onda odlučuje o ovim stvarima? Ko ih uređuje? Pošto ljudi po ovom pitanju nemaju izbora, pošto oni o ovim stvarima ne mogu sami da odlučuju i pošto se oni očigledno ne formiraju prirodnim putem, podrazumeva se da je formiranje svih ovih ljudi, događaja i stvari u rukama Stvoritelja. Naravno, kao što Stvoritelj svakoj osobi uređuje konkretne okolnosti rođenja, On takođe uređuje i specifične okolnosti pod kojima neka osoba odrasta. Ako sa rođenjem neke osobe dolazi do promena u ljudima, događajima i stvarima oko njih, onda će rast i razvoj te osobe nužno uticati i na njih. Primera radi, neki su ljudi rođeni u siromašnim porodicama, ali odrastaju okruženi bogatstvom; drugi su rođeni u imućnim porodicama, da bi kasnije doprineli opadanju tog bogatstva, tako da odrastaju u sirotinjskom okruženju. Ničijim rođenjem ne upravlja fiksno pravilo i niko ne odrasta pod neizbežnim, nepromenljivim spletom okolnosti. To nisu stvari koje neka osoba može da zamisli ili da ih kontroliše; one su proizvod njene sudbine i određeni su njenom sudbinom. U svom su korenu, naravno, ove stvari određene sudbinom koju je Stvoritelj predodredio za svakog čoveka; one su određene Stvoriteljevim suverenitetom nad sudbinom te osobe i Njegovim planovima u pogledu nje.

2) Različite okolnosti pod kojima ljudi odrastaju dovode do pojave različitih uloga

Okolnosti pod kojima je neka osoba rođena postavljaju temelj okruženju i okolnostima pod kojima ona odrasta, a okolnosti u kojima neka osoba odrasta su, samim tim, proizvod okolnosti njenog rođenja. Za to vreme, čovek počinje da uči jezik, a njegov um počinje da se susreće sa mnogo novih stvari i da ih usvaja, što je proces tokom kojeg on neprekidno odrasta. Stvari koje čovek svojim ušima čuje, svojim očima vidi i svojim umom upija postepeno ispunjavaju i oživljavaju njegov unutarnji svet. Ljudi, događaji i stvari sa kojima čovek dolazi u dodir, zdrav razum, znanje i veštine kojima čovek ovladava, kao i načini razmišljanja koji na njega utiču, koji mu se utuvljuju u glavu i kojima se on podučava, sve će to uticati na čovekovu životnu sudbinu i usmeravati je. Jezik koji čovek uči tokom svog odrastanja, kao i način njegovog razmišljanja, neodvojivi su od sredine u kojoj čovek provodi mladost, a to okruženje čine roditelji, braća i sestre, te ostali ljudi, događaji i stvari oko njih. Tok čovekovog razvoja je, dakle, određen okruženjem u kojem on odrasta, a takođe zavisi i od ljudi, događaja i stvari sa kojima on u tom periodu dolazi u dodir. Budući da su uslovi u kojima čovek odrasta davno unapred predodređeni, to je, naravno, i okruženje u kojem on tokom tog procesa živi unapred određeno. O tome ne odlučuju čovekovi izbori i lične sklonosti, već je to određeno planovima Stvoritelja, Njegovim pažljivim uređenjima i Njegovim suverenitetom nad životnom sudbinom čoveka. Prema tome, ljudi sa kojima se svaka osoba tokom svog odrastanja susreće i stvari sa kojima dolazi u dodir, prirodno su povezani sa Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. Ljudi nisu u stanju da ovako složene međusobne odnose predvide, niti mogu da ih kontrolišu i dokuče. Mnogo raznih stvari i različitih ljudi utiče na okruženje u kojem čovek odrasta, a nijedno ljudsko biće nije sposobno da tako rasprostranjenu mrežu uređuje ili orkestrira. Osim Stvoritelja, nijedna osoba niti stvar ne može da kontroliše postanak svih ljudi, stvari i događaja, niti može da održava ili kontroliše njihovo nestajanje, a upravo takva jedna ogromna mreža međusobnih veza oblikuje čovekov razvoj onako kako je to Stvoritelj predodredio i gradi različita okruženja u kojima ljudi odrastaju. Ona je ta koja stvara različite uloge, neophodne za Stvoriteljevo delo upravljanja, i koja ljudima daje solidne i čvrste temelje kako bi mogli uspešno da ispune svoju misiju.

Treći prelomni trenutak: samostalnost

Nakon što neka osoba prođe kroz detinjstvo i adolescenciju, te postepeno i neizbežno dostigne zrelost, sledeći korak je da se potpuno rastane od mladosti, oprosti od roditelja i, kao samostalna odrasla osoba, suoči se sa putem koji je pred njom. Ona se, u tom trenutku, mora suočiti sa svim onim ljudima, događajima i stvarima sa kojima se odrasla osoba mora suočavati, mora se suočiti sa svim delovima svoje sudbine koji će joj se uskoro ukazati. Ovo je treći prelomni trenutak kroz koji osoba mora da prođe.

1) Nakon što se osamostali, osoba počinje da stiče iskustvo o suverenitetu Stvoritelja

Ako rođenje i odrastanje neke osobe predstavljaju njen „pripremni period“ za životni put i kamen temeljac njene sudbine, onda njeno osamostaljivanje predstavlja uvodni monolog njene životne sudbine. Ako rođenje i odrastanje neke osobe predstavljaju bogatstvo koje je ona prikupila pripremajući se za svoju životnu sudbinu, onda njeno osamostaljenje predstavlja trenutak u kojem ona počinje to bogatstvo da troši ili da ga uvećava. Kad neko napusti roditelje i osamostali se, društveni uslovi sa kojima se suočava, kao i vrsta posla i karijere koji su mu dostupni, sudbinski su određeni i nemaju nikakve veze s roditeljima. Neki ljudi izaberu dobar smer na fakultetu da bi kasnije, nakon što diplomiraju, pronašli zadovoljavajući posao i tako načinili trijumfalan prvi korak na svom životnom putu. Neki nauče mnogo različitih veština i ovladaju njima, ali nikad ne pronađu ni posao ni radno mesto koje bi im odgovaralo, a kamoli da naprave karijeru; na samom početku svog životnog puta, oni nalaze da su na svakom koraku osujećeni i ophrvani nevoljama, da su im izgledi turobni, a životi neizvesni. Neki marljivo studiraju, ali im ipak za dlaku izmiče svaka prilika da steknu visoko obrazovanje; čini se kao da im je suđeno da nikad ne uspeju, jer im se već prva težnja na životnom putu pretvorila u dim. Ne znajući je li put pred njima ravan ili kamenit, oni po prvi put osećaju da ljudska sudbina obiluje promenljivim faktorima, te stoga na život gledaju s iščekivanjem i strahom. Neki ljudi, uprkos tome što nisu naročito dobro obrazovani, pišu knjige i steknu neku slavu; neki su, pak, iako gotovo sasvim nepismeni, uspešni u biznisu i sposobni da se od toga izdržavaju… Koje zanimanje odabrati, kako zaraditi za život: imaju li ljudi ikakvu kontrolu nad tim da li će u ovim stvarima napraviti dobar ili loš izbor? Jesu li ove stvari u skladu s čovekovim željama i odlukama? Većina ljudi želi sledeće: da manje rade a više zarađuju, da ne moraju da se satiru po suncu i kiši, da se lepo oblače, da na svakom mestu sijaju i blistaju, da se izdignu iznad ostalih i da svojim precima odaju čast. Ljudi se nadaju savršenstvu, ali, kad načine prve korake na svom životnom putu, oni postepeno shvataju koliko je ljudska sudbina nesavršena i po prvi put uspevaju da dokuče činjenicu da, iako čovek može praviti smele planove za budućnost i gajiti odvažne fantazije, niko nema tu sposobnost, niti moć da ostvari sopstvene snove, i da niko nije u poziciji da upravlja sopstvenom budućnošću. Uvek će postojati izvesno rastojanje između čovekovih snova i stvarnosti sa kojom se on mora suočavati; stvari nikada nisu onakve kakve bi čovek želeo da budu, te ljudi, suočeni s takvom realnošću, nikad ne mogu biti srećni ni zadovoljni. Neki će prevaliti svaki zamislivi put, uložiti velike napore i podneti ogromne žrtve zarad sopstvene dobrobiti i budućnosti, u pokušaju da promene svoju sudbinu. Ali na kraju, čak i ako sopstvenim trudom uspeju da ostvare svoje snove i želje, oni nikad ne mogu da promene svoju sudbinu i, ma koliko se uporno trudili, nikad ne mogu da nadmaše ono što im je sudbina dodelila. Bez obzira na razlike u sposobnostima, inteligenciji i snazi volje, svi su ljudi jednaki pred sudbinom, koja ne razlikuje male od velikih, niske od visokih, niti uzvišene od osrednjih. O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio.

2) Napuštanje roditelja i početak ozbiljnog igranja svoje uloge u pozorištu života

Kad čovek dostigne zrelost, u stanju je da napusti svoje roditelje i da samostalno krene u akciju; upravo tada on zaista počinje da igra svoju vlastitu ulogu, tek tada magla počinje da se diže, a njegova životna misija da se postepeno razjašnjava. Nominalno, čovek i dalje ostaje blisko vezan za svoje roditelje, ali pošto njegova misija i uloga koju igra u životu nemaju nikakve veze s njegovom majkom i ocem, ova intimna veza se, u suštini, raskida s njegovim postepenim osamostaljivanjem. Sa biološke tačke gledišta, ljudi su prinuđeni da i dalje budu podsvesno zavisni od svojih roditelja; objektivno govoreći, međutim, kada sasvim odrastu, njihovi se životi potpuno odvajaju od života njihovih roditelja i oni će nadalje svoje uloge obavljati samostalno. Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer na njihovu sudbinu ne utiče ništa sem Stvoriteljevog predodređenja. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu da preduprede životnu sudbinu, niti da iole utiču na njenu ulogu u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju. Prema tome, roditelji nikome ne mogu pomoći u ostvarivanju životne misije, a isto tako ni rodbina nikome ne može pomoći da preuzme svoju ulogu u životu. Kako neko ostvaruje svoju misiju i u kakvom životnom okruženju obavlja svoju ulogu u potpunosti zavisi od njegove životne sudbine. Drugim rečima, nikakvi drugi objektivni uslovi ne mogu uticati na čovekovu misiju, koju je predodredio Stvoritelj. Svi ljudi sazrevaju u konkretnim sredinama u kojima odrastaju, da bi zatim postepeno, korak po korak, krenuli svojim životnim putem i ispunili sudbinu koju je Stvoritelj za njih isplanirao. Naravno, oni nehotice ulaze u ogromno more ljudi i zauzimaju svoje mesto u životu, na kojem počinju da ispunjavaju svoje obaveze stvorenog bića u svrhu Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog suvereniteta.

Četvrti prelomni trenutak: brak

Kako osoba stari i sazreva, ona se sve više udaljava od svojih roditelja i sredine u kojoj se rodila i odrasla, te umesto toga počinje da traga za nekim životnim usmerenjem i da svoje životne ciljeve sledi drugačije nego što su to njeni roditelji činili. Tokom ovog perioda, njoj više nisu potrebni roditelji, već partner sa kojim može da provede život, odnosno supružnik, osoba s kojom je njena sudbina intimno isprepletena. Dakle, prvi važan životni događaj nakon osamostaljenja jeste brak, koji predstavlja četvrti prelomni trenutak kroz koji osoba mora da prođe.

1) Lični izbor nije bitan za brak

Brak je ključni događaj u životu svake osobe; to je vreme kada ona zaista počinje da preuzima najrazličitije obaveze i da postepeno obavlja različite misije. Ljudi gaje mnoge iluzije o braku pre nego što ga sami iskuse, a sve te iluzije su prilično lepe. Žene zamišljaju da će njihove druge polovine biti prinčevi na belom konju, a muškarci da će se oženiti Snežanom. Ove fantazije ukazuju na to da svaka osoba ima određene zahteve u pogledu braka, niz ličnih zahteva i standarda. Mada u ovom zlom dobu ljude neprestano bombarduju iskrivljenim porukama o braku, stvarajući time još dodatnih zahteva i opterećujući ljude svakojakim balastom i čudnim stavovima, svakome ko je brak doživeo poznato je da brak, kako god ga neko razumeo i ma kakav stav o njemu imao, nije stvar ličnog izbora.

Svako se u životu susreće sa mnogo ljudi, ali niko ne zna ko će mu postati bračni partner. Mada svako ima svoje zamisli i lične stavove na temu braka, niko ne može da predvidi ko će, zaista, na kraju postati njena ili njegova druga polovina, a bilo čije zamisli u vezi s tim nisu od bitnijeg uticaja. Nakon što upoznaš nekoga ko ti se dopada, možeš juriti za tom osobom, ali o tome da li je ona zainteresovana za tebe i da li je u stanju da postane tvoj partner – nije na tebi da odlučiš. Tvoja simpatija ne mora nužno biti osoba s kojom ćeš moći da deliš život; a u međuvremenu ti se neko, od koga si to najmanje očekivao, može tiho uvući u život i postati tvoj partner, najvažniji činilac tvoje sudbine, tvoja druga polovina, s kojom je tvoja sudbina neraskidivo povezana. I tako, uprkos činjenici da na svetu postoje milioni brakova, svaki je od njih drugačiji: mnogi su brakovi nezadovoljavajući, mnogi srećni; mnogi se prostiru sa istoka na zapad, mnogi sa severa na jug; mnogi čine savršen spoj, mnogi sjedinjuju ljude istog društvenog statusa; mnogi su srećni i skladni, mnogi bolni i puni tuge; mnogi kod drugih izazivaju zavist, mnogi su neshvaćeni i suočeni s neodobravanjem; mnogi su puni radosti, mnogi preplavljeni suzama i očajanjem… U ovim bezbrojnim vrstama brakova, ljudi pokazuju vernost i doživotnu posvećenost braku; pokazuju ljubav, privrženost i nerazdvojnost, ili, pak, rezignaciju i nerazumevanje. Neki svoj brak izdaju, ili čak osećaju mržnju prema njemu. Bez obzira da li sâm brak donosi sreću ili bol, bračnu misiju je svakome predodredio Stvoritelj i ona se neće promeniti; ova misija je nešto što svi moraju da obave. Sudbina svake osobe, koja stoji iza svakog braka, nepromenljiva je i davno unapred određena od strane Stvoritelja.

2) Brak se rađa iz sudbine oba partnera

Brak je važan prelomni trenutak u životu jedne osobe. On je proizvod sudbine te osobe i ključna karika u njenoj sudbini; on se ne zasniva na nečijoj ličnoj volji ili sklonostima i na njega ne utiču nikakvi spoljni faktori, već je u celosti određen sudbinama obeju strana, uređenjima i predodređenjima Stvoritelja u pogledu sudbine oba supružnika. Iako se, na površini, svrha braka sastoji u produžetku ljudske vrste, brak zapravo nije ništa drugo do ritual kojem osoba biva podvrgnuta u procesu dovršetka svoje misije. U braku ljudi ne igraju samo ulogu podizanja naredne generacije; oni usvajaju najrazličitije uloge koje se tiču očuvanja braka, kao i misije koje im te uloge zadaju. Pošto nečije rođenje utiče na promene kroz koje ljudi, događaji i stvari koje ga okružuju prolaze, tako će i nečiji brak neminovno uticati na te ljude, događaje i stvari, te će ih, povrh toga, sve transformisati na različite načine.

Kada se čovek osamostali, on započinje sopstveno životno putovanje, koje ga, korak po korak, vodi ka ljudima, događajima i stvarima koje su povezane s njegovim brakom. U isto vreme, druga osoba koja će stupiti u taj brak se, korak po korak, približava tim istim ljudima, događajima i stvarima. Pod suverenitetom Stvoritelja, dvoje nepovezanih ljudi sa srodnim sudbinama postepeno ulaze u jedan brak i, nekim čudom, postaju porodica: „dva skakavca koji se drže za isti kanap“. Kada, dakle, neka osoba stupi u brak, njen životni put će se doticati njene druge polovine i uticati na nju, isto kao što će se životni put njenog partnera doticati njene životne sudbine i uticati na nju. Drugim rečima, ljudske sudbine su međusobno povezane i niko ne može da dovrši svoju misiju u životu, niti da obavi svoju ulogu potpuno nezavisno od drugih. Rođenje neke osobe utiče na ogroman lanac odnosa; njeno odrastanje takođe obuhvata složeni lanac odnosa; slično tome, brak neizbežno postoji i održava se unutar ogromne i složene mreže veza među ljudima, koja obuhvata svakog člana te mreže i utiče na sudbinu svakoga ko je njen sastavni deo. Brak nije proizvod porodica oba supružnika, okolnosti u kojima su oni odrastali, njihovog izgleda, godina, njihovog kova i talenata, niti bilo kojih drugih faktora, već proizlazi iz zajedničke misije i srodne sudbine. To je poreklo braka, proizvoda ljudske sudbine koje Stvoritelj orkestrira i uređuje.

Peti prelomni trenutak: potomstvo

Nakon venčanja, čovek počinje da podiže sledeću generaciju. Čovek ne može da utiče na to koliko će i kakve dece imati; to je takođe određeno njegovom sudbinom, koju je Stvoritelj predodredio. To je peti prelomni trenutak kroz koji čovek mora da prođe.

Ako se čovek rodi da bi ispunio ulogu kao nečije dete, onda on sledeću generaciju podiže da bi ispunio ulogu nečijeg roditelja. Usled ove promene uloga, različite faze svog života čovek doživljava iz različitih perspektiva. Ta promena čoveku takođe pruža različite serije životnih iskustava, putem kojih on spoznaje suverenitet Stvoritelja, što se uvek odigrava na isti način, i putem kojih se čovek suočava s činjenicom da niko ne može da prekorači, niti da promeni Stvoriteljevo predodređenje.

1) Čovek nema kontrolu nad onim što će od njegovog potomstva nastati

Rođenje, odrastanje i brak donose razočaranja raznih vrsta i različitih stepena. Neki su nezadovoljni svojom porodicom ili sopstvenim fizičkim izgledom; neki ne vole svoje roditelje; neki ne podnose sredinu u kojoj su odrastali ili imaju pritužbe na nju. A većina ljudi je, uz sva ova razočaranja, najmanje zadovoljna brakom. Ma koliko da je čovek nezadovoljan svojim rođenjem, sazrevanjem ili brakom, svako ko je kroz to prošao zna da niko ne može da bira gde će se i kada roditi, kako će izgledati, ko će mu biti roditelji, a ko supružnik, te da svako naprosto mora da prihvati volju Neba. Pa ipak, kad dođe vreme za odgajanje sledeće generacije, čovek će sve želje koje nije uspeo da ostvari u prvoj polovini svog života projektovati na svoje potomstvo, nadajući se da će mu deca nadoknaditi sva razočaranja iz prve polovine života. Tako se čovek prepušta svakojakim maštarijama o sopstvenoj deci: da će mu ćerke izrasti u zanosne lepotice, a sinovi u samouverenu gospodu; da će mu ćerke biti kulturne i talentovane, a sinovi sjajni studenti i vrhunski sportisti; da će mu ćerke biti nežne, prepune vrlina i razumne, a sinovi inteligentni, sposobni i osećajni. Ljudi se nadaju se da će njihovi potomci, bilo da se radi o ćerkama ili sinovima, poštovati svoje starije, brinuti o svojim roditeljima, da će ih svi voleti i hvaliti… Životna nadanja tada nanovo izviru, a u čovekovom srcu rasplamsavaju se nove strasti. Ljudi znaju da su u ovom životu nemoćni i beznadežni, da neće dobiti još jednu priliku niti nadu da se izdvoje iz gomile, te da im ne preostaje ništa drugo do da se pomire sa svojom sudbinom. Stoga oni sve svoje nade, svoje neostvarene želje i ideale, projektuju na sledeću generaciju, nadajući se da će im potomstvo pomoći da ostvare svoje snove i ispune svoje želje; da će njihove kćeri i sinovi doneti slavu njihovom prezimenu, da će postati važni, bogati ili poznati. Jednom rečju, žele da vide uzlet sreće svoje dece. Ljudski planovi i fantazije su savršeni; zar oni ne znaju da nije na njima da odlučuju o tome koliko će dece imati, kako će ona izgledati, koliko će biti sposobna i tome slično, te da ni delić sudbine njihove dece nije u njihovim rukama? Ljudi ne gospodare ni sopstvenom sudbinom, ali se nadaju da će promeniti sudbinu mlađe generacije; nemoćni su da pobegnu od sopstvene sudbine, ali ipak pokušavaju da kontrolišu sudbine svojih sinova i kćeri. Ne precenjuju li oni sebe? Nije li to ljudska glupost i neznanje? Ljudi će sve učiniti zarad svog potomstva, ali, na kraju krajeva, čovekovi planovi i želje ne mogu naložiti koliko će dece on imati, niti kakva će ta deca biti. Neki ljudi su bez prebijene pare, ali izrode mnogo dece; drugi su bogati, a nemaju nijedno dete. Neki žele ćerku, ali im je ta želja uskraćena; neki žele sina, ali ne uspevaju da dobiju muško dete. Za neke su deca blagoslov, za druge prokletstvo. Neki su parovi inteligentni, pa ipak rađaju priglupu decu; neki roditelji su marljivi i pošteni, dok su deca koju odgajaju lenja. Neki roditelji su ljubazni i čestiti, ali im deca ispadaju lukava i zlobna. Neki roditelji su i duhom i telom zdravi, ali rađaju hendikepiranu decu. Neki roditelji su obični i neuspešni, ali imaju decu koja postižu velike stvari. Neki roditelji su niskog statusa, ali im zato deca steknu veliki ugled…

2) Nakon što podignu sledeću generaciju, ljudi steknu novo razumevanje sudbine

Većina ljudi u brak stupa oko svoje tridesete godine, u periodu života u kojem čovek još uvek ništa ne razume o ljudskoj sudbini. Ali kad ljudi počnu da odgajaju decu i kako njihovo potomstvo raste, oni posmatraju kako nova generacija ponavlja život i sva iskustva prethodne generacije, te, videći u njima odraz sopstvene prošlosti, shvataju da se put kojim korača mlađa generacija, baš kao ni njihov put, ne može planirati ni birati. Suočeni s tom činjenicom, oni nemaju drugog izbora do da priznaju da je sudbina svake osobe predodređena, te stoga, gotovo nesvesno, sopstvene želje postepeno guraju u stranu, a strasti se u njihovim srcima raspršuju i odumiru… U ovom periodu, pošto su, u suštini, prošli kraj važnih životnih putokaza, ljudi su stekli novo razumevanje života, usvojili novi stav. Koliko osoba u tim godinama još može da očekuje od budućnosti i kakvim izgledima može da se raduje? Koja to pedesetogodišnjakinja još uvek sanja o princu na belom konju? Koji pedesetogodišnjak još traga za svojom Snežanom? Koja se žena srednjih godina još uvek nada da će se od ružnog pačeta pretvoriti u labuda? Ima li većina starijih muškaraca mladićki nagon da gradi karijeru? Generalno, bez obzira da li je reč o muškarcu ili ženi, svako ko doživi ove godine, po svoj prilici će imati relativno racionalan, praktičan stav prema braku, porodici i deci. Takva osoba, u suštini, nema više izbora, niti više oseća potrebu da izaziva sudbinu. Što se ljudskog iskustva tiče, čim čovek stigne u ove godine, on prirodno razvije određeni stav: „Čovek mora da se pomiri sa sudbinom; deca imaju vlastitu sudbinu; ljudsku sudbinu utemeljuje Nebo.“ Većina onih koji ne razumeju istinu, nakon što prebrode sve peripetije, frustracije i nevolje ovog sveta, svoje će uvide u ljudski život sumirati u tri reči: „To je sudbina!“ Iako ova fraza sažima shvatanja svetovnih ljudi o ljudskoj sudbini i zaključke do kojih su oni došli, mada se njome izražava bespomoćnost čovečanstva i mada bi se ona mogla opisati kao oštroumna i tačna, ona je ipak daleko od razumevanja suvereniteta Stvoritelja i naprosto ne može da zameni poznavanje Stvoriteljevog autoriteta.

3) Verovanje u sudbinu nije zamena za poznavanje suvereniteta Stvoritelja

Pošto ste toliko godina sledili Boga, postoji li suštinska razlika između vas i svetovnih ljudi u pogledu poznavanja sudbine? Da li ste zaista razumeli predodređenje Stvoritelja i istinski spoznali Stvoriteljev suverenitet? Neki ljudi imaju temeljno i duboko proživljeno razumevanje izraza „to je sudbina“, ali ni najmanje ne veruju u Božji suverenitet; oni ne veruju da Bog uređuje i orkestrira ljudsku sudbinu i nisu voljni da se potčine Božjem suverenitetu. Takvi ljudi kao da su zalutali na okeanu, te, šibani talasima, plutaju kud ih struja nosi i nemaju drugog izbora do da pasivno čekaju i predaju se sudbini. Uprkos tome, oni ne priznaju da ljudska sudbina podleže Božjem suverenitetu; oni ne mogu samoinicijativno da spoznaju Božji suverenitet, te da na taj način steknu znanje o Božjem autoritetu, potčine se Božjim orkestracijama i uređenjima, prestanu da se opiru sudbini i počnu da žive pod Božjom brigom, zaštitom i vođstvom. Drugim rečima, mirenje sa sudbinom nije isto što i potčinjavanje suverenitetu Stvoritelja; ako neko veruje u sudbinu, to ne znači da on prihvata, priznaje i poznaje suverenitet Stvoritelja; verovanje u sudbinu samo je puko priznavanje njene istinitosti i njenih površnih manifestacija. To se razlikuje od poznavanja načina Stvoriteljevog upravljanja sudbinom čovečanstva, od priznavanja činjenice da je Stvoritelj izvor vladavine nad sudbinama svih stvari, a svakako je veoma daleko od potčinjavanja Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima ljudske sudbine. Ako neka osoba samo veruje u sudbinu – pa čak i ako je duboko oseća – ali pritom nije u stanju da spozna i prizna Stvoriteljev suverenitet nad sudbinom čovečanstva, da mu se potčini i da ga prihvati, njen će život ipak biti tragedija, uzalud proživljen život, praznina; ta osoba i dalje neće moći da se preda pod vrhovnu vlast Stvoritelja, da postane stvoreno ljudsko biće u najistinskijem smislu te reči i da uživa u Stvoriteljevom priznanju. Osoba koja istinski poznaje i doživljava suverenitet Stvoritelja treba da bude u aktivnom stanju, a ne u stanju negativnosti ili bespomoćnosti. Iako bi takva osoba prihvatila da su sve stvari sudbinske, ona bi takođe trebalo da usvoji preciznu definiciju života i sudbine: svaki život podleže suverenitetu Stvoritelja. Kad se čovek osvrne na put koji je prevalio, kad se priseti svake faze svog putovanja, bilo da je ono proteklo mukotrpno ili glatko, on uviđa da je, na svakom koraku, Bog planirao i usmeravao njegov put. Čovek je, i ne znajući, dovde stigao upravo zahvaljujući preciznom Božjem uređenju i Njegovom pažljivom planiranju. Biti u stanju da prihvatiš suverenitet Stvoritelja, da primiš Njegovo spasenje – kolika je to sreća! Ako čovek ima negativan stav prema sudbini, to dokazuje da se on opire svemu što je Bog za njega uredio i da nije rad da Mu se potčini. Ako neko na Božji suverenitet nad ljudskom sudbinom gleda pozitivno, onda će on, kad se osvrne na svoje putovanje, kad istinski iskusi Božji suverenitet, iskrenije poželeti da se potčini svemu što je Bog uredio, sa više će odlučnosti i samopouzdanja dopustiti Bogu da orkestrira njegovu sudbinu i prestaće da se buni protiv Boga. Jer čovek vidi da kada neko ne razume sudbu, kad ne razume Božju suverenost, kad tvrdoglavo napipava put pred sobom, klecajući i teturajući se kroz maglu, put je pretežak, suviše srceparajuć. Kada, dakle, ljudi prepoznaju Božji suverenitet nad ljudskom sudbinom, oni oštroumniji odlučuju da taj suverenitet spoznaju i prihvate ga, da se oproste od onih bolnih dana kad su pokušavali da svojim rukama izgrade sebi dobar život, te da prestanu da se opiru sudbini, stanu težiti takozvanim „životnim ciljevima“ na svoj način. Kad je neko bez Boga, kada Ga ne vidi, kad ne može jasno da prepozna Božji suverenitet, svaki mu je dan besmislen, bezvredan i jadan. Gde god da se čovek nalazi i kojim god poslom da se bavi, njegov način života i njegove težnje ka ostvarenju ciljeva ne donose mu ništa osim beskrajne tuge i patnje bez oduška, tako da ne može podnet' da se osvrne na svoju prošlost. Tek kad prihvati suverenitet Stvoritelja, kad se potčini Njegovim orkestracijama i uređenjima i teži pravom ljudskom životu, čovek će početi da se polako oslobađa svekolike tuge i patnje i da se rešava svekolike praznine života.

4) Samo oni koji se potčine suverenitetu Stvoritelja mogu da dostignu istinsku slobodu

Pošto ljudi ne priznaju Božje orkestracije i Božji suverenitet, oni se sa sudbinom uvek suočavaju prkosno i buntovnički, uvek bi da odbace Božji autoritet i suverenitet i sve ono što im je sudbina pripremila, uzalud se nadajući da će promeniti svoje trenutne okolnosti i izmeniti svoju sudbinu. Ali oni u tome nikad ne mogu uspeti i na svakom koraku bivaju osujećeni. Ova borba, koja se odvija duboko u čovekovoj duši, donosi mu onu vrstu dubokog bola koji se urezuje u kosti, dok on pritom sve vreme uludo traći svoj život. Šta je uzrok tog bola? Da li on leži u Božjem suverenitetu ili u tome da je ta osoba rođena s lošom srećom? Očito je da ni jedno ni drugo nije tačno. U osnovi, taj je bol uzrokovan putevima kojima ljudi idu, njihovim izabranim načinima života. Neki ljudi možda nisu shvatili ove stvari. Ali kad ti istinski spoznaš, kad zaista shvatiš da Bog ima suverenitet nad ljudskom sudbinom, kad zaista shvatiš da od svega što je Bog za tebe isplanirao i odlučio imaš veliku korist i zaštitu, osetićeš kako taj bol počinje da jenjava i kako celo tvoje biće postaje opušteno, slobodno, nesputano. Sudeći po stanju većine ljudi, oni objektivno ne mogu da se istinski pomire s praktičnom vrednošću i značenjem suvereniteta Stvoritelja nad ljudskom sudbinom, čak i ako na subjektivnom nivou ne žele da i dalje žive kao pre, već žele da sebi olakšaju bol; objektivno, oni ne mogu da istinski priznaju i potčine se Stvoriteljevom suverenitetu, a još manje znaju kako da tragaju za Stvoriteljevim okestracijama i uređenjima i kako da ih prihvate. Ukoliko, dakle, ljudi nisu u stanju da uistinu priznaju činjenicu da Stvoritelj ima suverenitet nad ljudskom sudbinom i nad svime što je ljudsko, ako ne mogu da se istinski potčine vlasti Stvoritelja, biće im teško da ne budu vođeni i okovani idejom da je „svako gospodar svoje sudbine“. Biće im teško da se otresu bolnog osećaja žestoke borbe protiv sudbine i Stvoriteljevog autoriteta, a suvišno je i govoriti da će im takođe biti teško da se istinski otrgnu i oslobode, da postanu ljudi koji se Bogu klanjaju. Postoji, međutim, izuzetno jednostavan način da se čovek oslobodi ovog stanja, koji se sastoji u napuštanju pređašnjeg načina života; u opraštanju od dotadašnjih životnih ciljeva; u sumiranju i raščlanjivanju dotadašnjeg načina života, pogleda na život, težnji, želja i ideala, koje zatim treba uporediti s Božjim namerama i Njegovim zahtevima prema čoveku, te sagledati da li je išta od svega toga usklađeno s Božjim namerama i zahtevima, te da li išta od toga donosi prave životne vrednosti, vodi ka boljem razumevanju istine i dopušta mu da živi sa čovečnošću i likom ljudskog bića. Ako stalno iznova istražuješ i pažljivo analiziraš različite životne ciljeve kojima ljudi teže i njihove bezbrojne načine života, otkrićeš da ništa od toga nije u skladu s prvobitnom namerom koju je Stvoritelj imao prilikom stvaranja ljudskog roda. Sve to odvlači ljude od Stvoriteljevog suvereniteta i brige; sve su to zamke zbog kojih ljudi postaju izopačeni i koje ih vode u pakao. Nakon što sve to prepoznaš, tvoj je zadatak da odbaciš stare poglede na život, da se držiš podalje od raznih zamki, te da Bogu prepustiš da upravlja tvojim životom i da ga za tebe uređuje; stvar je u tome da treba samo da pokušaš da se potčiniš Božjim orkestracijama i vođstvu, da živiš bez ličnog izbora i da postaneš osoba koja se Bogu klanja. Ovo je lakše reći nego učiniti. Neki ljudi mogu da podnesu bol koji to donosi, a neki ne mogu. Neki su voljni da se povinuju, a neki ne. Onima koji nisu, nedostaje želja i odlučnost da to učine; oni su potpuno svesni Božjeg suvereniteta, savršeno dobro znaju da je Bog taj koji planira i uređuje ljudsku sudbinu, ali se ipak i dalje batrgaju i bore, i nikako ne pristaju da svoju sudbinu prepuste u Božje ruke i potčine se Božjem suverenitetu; štaviše, ozlojeđeni su zbog Božjih orkestracija i uređenja. Uvek će, dakle, biti ljudi koji bi da sami vide za šta su sposobni; oni bi da svojim rukama promene sopstvenu sudbinu, odnosno da do sreće dođu sopstvenim snagama, oni žele da vide mogu li da prekorače granice Božjeg autoriteta i uzdignu se iznad Božjeg suvereniteta. Čovekova tragedija nije u tome što on traga za srećnim životom, niti u tome što teži slavi slavi i bogatstvu ili se u magli bori protiv sopstvene sudbine, već u tome što on, nakon što se uverio u postojanje Stvoritelja i nakon što je spoznao da Stvoritelj ima suverenitet nad ljudskom sudbinom, još uvek ne može da koriguje svoje puteve, niti da noge izvuče iz blata, već tvrda srca istrajava u svojim greškama. On će radije nastaviti da mlati po blatu, tvrdoglavo se nadmećući protiv suvereniteta Stvoritelja, odupirući mu se do gorkog kraja, i sve to bez imalo skrušenosti. Tek kad, slomljen i krvav, legne, on konačno odlučuje da odustane i da se vrati. Ovo je prava ljudska tuga. Zato kažem da su mudri oni koji odluče da se potčine, a da su oni koji odaberu borbu i beg zaista glupi.

Šesti prelomni trenutak: smrt

Posle tolike jurnjave i gužve, tolikih frustracija i razočaranja, posle toliko radosti i tuge, uspona i padova, posle toliko nezaboravnih godina, nakon što je toliko puta gledao kako se godišnja doba iznova smenjuju, čovek je, i ne opazivši, prošao kraj važnih putokaza u svom životu i u trenu zašao u godine svog sumraka. Celo mu je telo prekriveno belezima vremena: on više ne može da stoji uspravno, nekada tamna kosa postepeno sedi, njegov pogled, nekad bistar i lucidan, postaje nejasan i zamućen, a na gipkoj koži pojavljuju su bore i pege. Sluh mu je sve slabiji, zubi počinju da se klimaju i da ispadaju, reakcije su mu trome, pokreti usporeni… Čovek se tada konačno oprašta od strastvenih godina svoje mladosti i ulazi u sumrak svog života: starost. Sledeće sa čime će se čovek suočiti jeste smrt, poslednji prelomni trenutak ljudskog života.

1) Samo Stvoritelj poseduje moć nad životom i smrću čoveka

Ako je nečije rođenje bilo sudbinski određeno njegovim prethodnim životom, onda njegova smrt označava kraj te sudbine. Ako nečije rođenje označava početak njegove životne misije, onda njegova smrt označava kraj te misije. Pošto je Stvoritelj odredio jedan nepromenljivi skup okolnosti u vezi s rođenjem neke osobe, podrazumeva se da je On takođe odredio nepromenljivi skup okolnosti vezanih za njegovu smrt. Drugim rečima, niko se ne rađa slučajno i ničija smrt ne dolazi naglo, a rođenje i smrt su nužno povezani sa prethodnim i sadašnjim životom te osobe. Okolnosti pod kojima se čovek rađa i umire predodredio je Stvoritelj; to je ono što je čoveku suđeno, to je njegova sudbina. Budući da postoje mnoga objašnjenja u vezi s rođenjem neke osobe, takođe je tačno da će se njena smrt prirodno dogoditi pod njenim ličnim, specifičnim skupom različitih okolnosti. To je razlog različite dužine života kod ljudi, te različitih načina i vremena njihove smrti. Neki su ljudi jaki i zdravi, a ipak umru mladi; drugi su slabi i bolesni, a ipak dožive duboku starost i umru spokojno. Neki stradaju od neprirodnih uzroka, drugi umiru prirodnom smrću. Neki završavaju život daleko od kuće, drugi svoje oči poslednji put sklapaju okruženi svojim najmilijima. Neki ljudi umiru u vazduhu, drugi pod zemljom. Neki tonu pod vodu, drugi nestaju u katastrofama. Neki umiru ujutro, drugi tokom noći… Svako želi da ima čuveno rođenje, blistav život i slavnu smrt, ali niko ne može da dosegne izvan onoga što mu je suđeno, niko ne može da umakne suverenitetu Stvoritelja. To je čovekova sudbina. Čovek može da pravi svakojake planove za budućnost, ali niko ne može da isplanira kako se rađa ili način i vreme svog odlaska sa ovog sveta. Iako ljudi daju sve od sebe kako bi izbegli dolazak smrti i oduprli joj se, smrt im se ipak tiho primiče, a da oni toga nisu ni svesni. Niko ne zna kada će i kako preminuti, a kamoli gde će se to dogoditi. Očigledno je da moć nad životom i smrću nije u rukama čoveka, niti ijednog drugog bića u prirodnom svetu, već u rukama Stvoritelja, čiji je autoritet jedinstven. Život i smrt čoveka nisu proizvod nekakvog prirodnog zakona, već posledica suvereniteta Stvoriteljevog autoriteta.

2) Onoga ko ne poznaje suverenitet Stvoritelja proganjaće strah od smrti

Kada neko zakorači u starost, izazov sa kojim se suočava ne sastoji se u zarađivanju za porodicu, niti u građenju velikih životnih ambicija, već u tome kako se oprostiti od života, kako dočekati kraj svog života, kako staviti tačku na svoju životnu kaznu. Iako se, gledano spolja, čini da ljudi malo pažnje posvećuju smrti, niko ne može da izbegne razmišljanje na ovu temu, jer niko ne zna da li s one strane smrti postoji neki drugi svet, svet koji ljudi ne mogu ni da vide ni da osete, svet o kojem ne znaju baš ništa. Usled toga se ljudi pribojavaju direktnog suočavanja sa smrću, plaše se da joj se suprotstave onako kako bi trebalo; umesto toga, oni se svim silama trude da izbegnu ovu temu. Stoga ova tema svakog ispunjava strahom od smrti, a ovu neizbežnu činjenicu života prekriva velom tajne, uporno bacajući senku preko svačijeg srca.

Kada čovek oseti kako mu telo propada, kad oseti da mu se smrti bliži, on oseća neku nejasnu stravu, neki neizrecivi strah. Usled straha od smrti čovek se oseća sve usamljenije i bespomoćnije, pitajući se u tom trenutku: odakle je čovek potekao? Kuda čovek ide? Zar čovek ovako umire, a da je život tek prošao pored njega? Je li ovo period koji označava kraj čovekovog života? Šta je, na kraju krajeva, smisao života? Koliko život vredi, nakon svega? Da li se radi o slavi i bogatstvu? Da li se radi o podizanju porodice?… Bez obzira da li razmišlja o ovim konkretnim pitanjima, i ma koliko da se duboko plaši smrti, svaki čovek u dubini svog srca nosi želju da istraži ove tajne, osećaj neshvatljivosti života i, pomešane s tim, sentimentalnost prema svetu i nevoljnost da se on napusti. Verovatno niko nije u stanju da jasno artikuliše čega se to čovek plaši, za čime tačno traga, u vezi s čim je sentimentalan i šta je to što tako nerado ostavlja za sobom…

Zato što se plaše smrti, ljudi imaju mnogo briga; zato što se plaše smrti, ljudi imaju toliko toga što ne mogu da ostave. Neposredno pred smrt, neki se grizu zbog ovoga ili onoga; zabrinuti su za svoju decu, za drage im osobe, za svoje bogatstvo, kao da tom svojom brigom mogu da izbrišu patnju i stravu koje donosi smrt, kao da, održavajući nekakvu bliskost sa živima, mogu da umaknu osećaju bespomoćnosti i usamljenosti, koji dolazi zajedno sa smrću. U dubinama ljudskog srca čuči nejasan strah, strah od rastanka od voljenih osoba, od toga da više nikad neće ugledati plavo nebo, da nikad više neće posmatrati materijalni svet. Usamljena duša, navikla na društvo voljenih osoba, nerado ih pušta iz ruku i odlazi, sasvim sama, u svet koji joj je nepoznat i tuđ.

3) Život potrošen na potragu za slavom i bogatstvom ostavlja čoveka zbunjenim pred smrću

Zahvaljujući suverenitetu i predodređenju Stvoritelja, usamljena duša, koja je na početku bila bez igde ičega, dobija roditelje i porodicu, priliku da postane pripadnik ljudske rase, priliku da iskusi ljudski život i da vidi svet. Ova duša dobija još i priliku da iskusi suverenitet Stvoritelja, da upozna čudesnost Stvoriteljeve tvorevine i da, povrh toga, spozna autoritet Stvoritelja i da Mu se preda. Uprkos tome, većina ljudi ne uspeva da ovu retku i prolaznu priliku uistinu iskoristi. Količinu energije dovoljnu za čitav jedan život čovek uludo troši boreći se protiv sudbine, sve vreme jurcajući unaokolo, pokušavajući da prehrani svoju porodicu i idući tamo-amo između bogatstva i statusa. Ono što ljudi cene jesu porodica, novac i slava, koje smatraju najvrednijim stvarima u životu. Svi se žale na svoju sudbinu, a ipak u svom umu duboko potiskuju sva ona pitanja koja bi najpre trebalo istražiti i razumeti: zašto je čovek živ, kako čovek treba da živi, koja je vrednost i smisao života. Oni čitav svoj život, ma koliko on trajao, provode tek u žurnoj potrazi za slavom i bogatstvom, sve dok im u tome ne prohuji mladost i dok ne postanu sedi i naborani. Tako žive sve dok ne uvide da slava i bogatstvo ne mogu da zaustave njihovo skliznuće u senilnost, da novac ne može da im ispuni prazninu u srcu, da niko nije izuzet od zakona rađanja, starenja, bolesti i smrti, da niko može pobeći od onoga što mu je sudbina namenila. Tek kada su primorani da se suoče sa poslednjim prelomnim trenutkom svog života, oni zaista shvataju da, čak ni onaj ko poseduje ogromno bogatstvo i veliku imovinu, čak ni onaj ko je privilegovan i visokog ranga, ipak ne može pobeći od smrti i da se mora vratiti u svoj prvobitni položaj: položaj usamljene duše, bez igde ičega. Dok imaju roditelje, ljudi veruju da su im roditelji sve; dok poseduju imovinu, misle da im je novac glavni oslonac, da je to ono od čega se živi; dok imaju status, ljudi ga se čvrsto drže i njega radi rizikuju život. Tek pred napuštanje ovog sveta, ljudi shvataju da stvari kojima čitav život teže nisu ništa drugo do prolazni oblaci, da ni za jednu od njih ne mogu da se uhvate, da nijednu ne mogu da ponesu sa sobom, da nijedna ne može da ih oslobodi smrti, da nijedna ne može biti ni društvo ni uteha usamljenoj duši pri njenom povratku; a ponajmanje od svega može neka od tih stvari da čoveka spase i omogući mu da prevaziđe smrt. Slava i bogatstvo, koje čovek stiče u materijalnom svetu, pružaju mu privremeno zadovoljstvo, prolazno uživanje, lažni osećaj lakoće; pri tom, čovek zbog njih još i gubi svoj put. I tako ljude, dok se u ogromnom moru čovečanstva potucaju žudeći za mirom, udobnošću i spokojstvom srca, guta talas za talasom. Pre nego što i dođu do odgovora na pitanja koja je najvažnije razumeti – odakle dolaze, zašto su živi, kuda idu i tome slično – ljudi bivaju opčinjeni slavom i bogatstvom, zavedeni i vođeni njima, te tako nepovratno izgubljeni. Vreme leti; godine za tren oka prolaze i čovek se, pre nego što je to i shvatio, već oprostio od najboljih godina svog života. Malo pre no što će napustiti ovaj svet, čovek postepeno shvata da se sve na tom svetu udaljava od njega, da više ne može da sačuva imovinu koja mu je prvobitno pripadala; tada se zaista oseća kao uplakana beba koja tek što je došla na svet, bez igde ičega. U tom trenutku čovek je primoran da razmišlja o tome šta je radio u životu, zbog čega vredi živeti, šta sve to znači, zašto je uopšte i došao na svet. I upravo u tom trenutku on sve više želi da sazna ima li zaista sledećeg života, da li Raj zaista postoji, ima li zaista kazne… Što je bliži smrti, čovek sve više želi da razume šta je, zapravo, život; što je bliži smrti, to mu se srce čini praznijim; što je bliži smrti, to se bespomoćnijim oseća; i tako, čovekov strah od smrti iz dana u dan sve više raste. Dva su razloga zbog kojih se kod ljudi ispoljavaju ovakva osećanja dok im se smrt bliži. Prvo, oni će uskoro izgubiti slavu i bogatstvo od kojih su zavisili njihovi životi, uskoro će ostaviti za sobom sve što očima mogu da vide u svetu; i drugo, uskoro će se, sasvim sami, suočiti sa nepoznatim svetom, s tajnovitim, nepoznatim carstvom, u koje se plaše da nogom kroče, u kojem nema njihovih voljenih, niti ičega na šta mogu da se oslone. Iz ova dva razloga, svako ko se suoči sa smrću oseća nelagodu, doživljava paniku i oseća se bespomoćno kao nikada pre. Tek kad zaista dođe do ove tačke, čovek shvata da, kad neko kroči na ovaj svet, prvo što mora da razume jeste odakle potiču ljudska bića, zašto ljudi žive, ko određuje ljudsku sudbinu, ko opskrbljuje čovekovo postojanje i ko ima suverenost nad njim. Ovo znanje je čovekovo istinsko sredstvo za život, suštinska osnova ljudskog opstanka – a ne da nauči kako da obezbedi svoju porodicu ili kako da postigne slavu i bogatstvo, ne da nauči kako da se izdvoji iz gomile, niti kako da bogatije živi, a ponajmanje da nauči kako da se istakne i da se uspešno takmiči s drugima. Iako različite veštine preživljavanja, na čije savladavanje ljudi potroše sav svoj život, čoveku mogu da ponude obilje materijalnih udobnosti, one njegovom srcu nikad ne donose istinsko spokojstvo i utehu, već, umesto toga, čovek zbog njih stalno gubi smer, teško se kontroliše i propušta svaku priliku da spozna smisao života; ove veštine preživljavanja stvaraju prikrivenu strepnju pred pitanjem kako se ispravno suočiti sa smrću. Čovekov život time biva uništen. Stvoritelj se prema svima odnosi pošteno i svima celoga života pruža prilike da iskuse i spoznaju Njegov suverenitet, ali čovek ipak počinje da vidi svetlost tek kad mu se smrt približi, tek kad se nad njim nadvije avet smrti – a tada je već prekasno!

Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi uz njihovu pomoć mogli dalje da žive i da izbegnu smrt. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu. Što se ljudi više tako osećaju, to više žude da nastave da žive; što se oni više tako osećaju, to se više plaše smrti koja im se bliži. Tek u tom trenutku, oni zaista shvataju da njihovi životi ne pripadaju njima, da nisu pod njihovom kontrolom, i da čovek ne odlučuje o tome da li će živeti ili umreti – da je sve to van njegove kontrole.

4) Predajte se pod vrhovnu vlast Stvoritelja i mirno se suočite sa smrću

Onog momenta kad se čovek rodi, jedna usamljena duša počinje da doživljava život na zemlji, da doživljava autoritet Stvoritelja, koji je Stvoritelj za nju uredio. Suvišno je reći da je za tu osobu – dušu – ovo odlična prilika da stekne znanje o suverenitetu Stvoritelja, da upozna Njegov autoritet i da ga lično doživi. Ljudi žive svoje živote u skladu sa zakonima sudbine koje im je postavio Stvoritelj, a nijednom razumnom čoveku koji ima savest nije teško da se, tokom decenija svog života, pomiri sa suverenitetom Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet. Stoga bi svakom čoveku trebalo da bude veoma lako da, kroz sopstvena, višedecenijska životna iskustva, shvati da su sudbine svih ljudi predodređene, te da dokuči ili da sumira šta znači biti živ. Prihvatajući ove životne pouke, čovek će postepeno početi da razume odakle potiče život, da shvata šta je srcu zaista potrebno, šta će ga izvesti na istinski put života i šta bi trebalo da bude misija i cilj ljudskog života. Postepeno će shvatiti da će, ako se ne klanja Stvoritelju i ako se ne preda Njegovoj vrhovnoj vlasti, kad dođe vreme da se suoči sa smrću – pre no što se njegova duša bude još jednom suočila sa Stvoriteljem – njegovo srce biti ispunjeno bezgraničnim strahom i nemirom. Ako je neka osoba provela u svetu nekoliko decenija, a da pri tom nije shvatila odakle potiče ljudski život i nije prepoznala u čijim rukama počiva ljudska sudbina, onda nije ni čudo što ona neće moći da se mirno suoči sa smrću. Osoba koja je, tokom svog višedecenijskog iskustva ljudskog života, stekla znanje o suverenitetu Stvoritelja, jeste osoba koja pravilno ceni smisao i vrednost života. Takva osoba ima duboko znanje o svrsi života, ima stvarna iskustva i razume suverenitet Stvoritelja, a osim toga je u stanju da se potčini Stvoriteljevom autoritetu. Takva osoba razume smisao Stvoriteljevog stvaranja ljudskog roda, shvata da čovek treba da se klanja Stvoritelju, da sve što čovek poseduje potiče od Stvoritelja i da će mu sve to jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, biti vraćeno. Jedna ovakva osoba shvata da Stvoritelj uređuje čovekovo rođenje i da ima suverenitet nad čovekovom smrću, te da su i život i smrt predodređeni Stvoriteljevim autoritetom. Kada, dakle, čovek zaista shvati ove stvari, on će prirodno biti u stanju da se mirno suoči sa smrću, da mirno stavi na stranu svu svoju ovozemaljsku imovinu, da radosno prihvati i potčini se svemu što sledi, te da poželi dobrodošlicu poslednjoj prelomnoj tački svog života, onako kako ju je Stvoritelj uredio, umesto da je se slepo plaši i s mukom joj se suprotstavlja. Ako čovek na život gleda kao na priliku da doživi suverenitet Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet, ako svoj život posmatra kao retku priliku da ispuni svoju dužnost stvorenog ljudskog bića i da dovrši svoju misiju, onda će njegov pogled na život sigurno biti pravilan, on će zasigurno živeti životom koji je blagosloven i vođen od strane Stvoritelja, sigurno će hodati u svetlosti Stvoritelja, sigurno će spoznati Stvoriteljev suverenitet, sigurno će se predati Njegovoj vrhovnoj vlasti i sigurno će postati svedokom Njegovih čudesnih dela i Njegovog autoriteta. Suvišno je i govoriti da će takva osoba sasvim sigurno biti voljena i prihvaćena od Stvoritelja, te da samo takva osoba može spokojno gledati na smrt i sa radošću dočekati poslednji prelomni trenutak svog života. Jedna osoba koja je očigledno imala ovakav stav prema smrti jeste Jov. Jov je bio u prilici da radosno prihvati poslednji prelomni trenutak svog života i, pošto je svoje životno putovanje doveo do nesmetanog svršetka i ispunio svoju životnu misiju, vratio se da bude pokraj Stvoritelja.

5) Jovove težnje i dobici u životu omogućuju mu da se mirno suoči sa smrću

U svetim spisima zapisano je o Jovu: „Tako je umro Jov, star i sit života“ (Knjiga o Jovu 42:17). To znači da se Jov na samrti nije kajao, niti je osećao bol, već je sa ovog sveta otišao prirodno. Kao što svi znaju, Jov je bio čovek koji se plašio Boga i klonio se zla dok je bio živ. Bog je njegova dela pohvalio, a drugi su ih sačuvali u pamćenju, te bi se za njegov život moglo reći da je, po svojoj vrednosti i značaju nadmašio živote svih drugih. Jov je uživao u Božjim blagoslovima i On ga je na zemlji nazvao pravednikom, a takođe ga je iskušao Bog i iskušavao Sotona. Svedočio je za Boga i zaslužio je da ga On nazove pravednikom. U decenijama nakon što ga je Bog iskušao, živeo je životom koji je bio još vredniji, smisleniji, utemeljeniji i spokojniji nego ranije. Zbog njegovih pravednih dela, Bog ga je iskušavao, i zbog njegovih pravednih dela, Bog mu se javio i direktno mu se obratio. Jov je, dakle, u godinama nakon što je iskušan, vrednost života shvatio i cenio na konkretniji način, postigao je dublje razumevanje Stvoriteljevog suvereniteta i stekao preciznije i određenije znanje o tome kako Stvoritelj daje i oduzima svoje blagoslove. Knjiga o Jovu beleži da mu je Bog Jahve podario još veće blagoslove nego što je to činio ranije, stavljajući ga u još bolju poziciju da spozna suverenitet Stvoritelja i da se mirno suoči sa smrću. Stoga Jov, kad je ostario i suočio se sa smrću, sigurno nije bio zabrinut za svoju imovinu. Nije imao briga, nije imao zbog čega da se kaje i nije se, naravno, plašio smrti, jer je sav svoj život proveo hodajući putem straha Božjeg i izbegavanja zla. On nije imao razloga da brine o svom svršetku. Koliko je ljudi danas u stanju da se u svemu ponašaju kao Jov, kad se suočio sa sopstvenom smrću? Zbog čega niko ne može da očuva tako jednostavno spoljašnje držanje? Samo iz jednog razloga: Jov je svoj život proveo u subjektivnom traganju za verom, priznanjem i potčinjavanjem Božjem suverenitetu, te je upravo s tom verom, tim priznanjem i potčinjavanjem prošao kroz važne prelomne trenutke života, proživeo svoje poslednje godine i pozdravio poslednji prelomni trenutak svog života. Bez obzira na to šta je Jov doživeo, njegove životne težnje i ciljevi nisu bili bolni, već srećni. Bio je srećan ne samo zbog blagoslova i odobrenja koje mu je podario Stvoritelj, već, pre svega, zbog svojih težnji i životnih ciljeva, zbog sve veće spoznaje i istinskog razumevanja suvereniteta Stvoritelja, koje je stekao zahvaljujući strahu od Boga i izbegavanju zla, a povrh toga, i zbog svog ličnog iskustva, kao podanika Stvoriteljevog suvereniteta, zbog čudesnih dela Božjih i nežnih, ali nezaboravnih, iskustava i sećanja na suživot čoveka i Boga, njihovo poznanstvo i međusobno razumevanje. Jov je bio srećan zbog utehe i radosti koje su proizašle iz poznavanja Stvoriteljevih namera, kao i zbog straha koji se u njemu javio nakon što je uvideo da je On velik, čudesan, veran i drag. Jov je mogao da se suoči sa smrću bez ikakve patnje, jer je znao da će se, kad umre, vratiti na stranu Stvoritelja. Upravo su mu težnje i dobici u životu omogućili da se mirno suoči sa smrću, da se mirno suoči sa izgledima da mu Stvoritelj oduzme život i da, uz to, pred Stvoriteljem ostane neokaljan i bezbrižan. Mogu li ljudi danas da postignu tu vrstu sreće koju je imao Jov? Imate li neophodne uslove za to? Zbog čega ljudi danas ne mogu da žive srećno, kao što je živeo Jov, iako imaju te uslove? Zašto nisu u stanju da izbegnu patnji uzrokovanoj strahom od smrti? Kad se suoče sa smrću, neki nekontrolisano mokre; drugi drhte, onesvešćuju se, psuju i Nebo i ljude podjednako; neki čak nariču i plaču. To ni u kom slučaju nisu prirodne reakcije koje se iznenada javljaju s približavanjem samrtnog časa. Ljudi se ovako sramotno ponašaju uglavnom zbog toga što se, duboko u svom srcu, plaše smrti, jer nisu jasno spoznali ni uvažili Božji suverenitet i Njegova uređenja, a kamoli da su im se istinski potčinili. Ljudi reaguju na ovaj način zato što ne žele ništa osim da sami sve uređuju i da vladaju svime, da upravljaju svojom sudbinom, svojim životom i sopstvenom smrću. Stoga nije ni čudo što ljudi nikad ne mogu da pobegnu strahu od smrti.

6) Samo prihvatanjem suvereniteta Stvoritelja čovek se može vratiti na Njegovu stranu

Kad čovek ne poseduje jasno znanje i iskustvo o Božjem suverenitetu i Njegovim uređenjima, njegova će znanja o sudbini i smrti nužno biti nepovezana. Ljudi ne mogu jasno da vide da sve leži na Božjem dlanu, ne shvataju da sve podleže Božjoj kontroli i suverenitetu, ne priznaju da čovek ne može da odbaci takav suverenitet, niti da od njega pobegne. Iz tog razloga, kad im dođe samrtni čas, nema kraja njihovim poslednjim rečima, brigama i žaljenju. Opterećeni su tolikim balastom, tolikim opiranjem, tolikom konfuzijom. Zbog toga se oni plaše smrti. Za svaku osobu rođenu na ovom svetu, rođenje je neophodno, a smrt neizbežna; niko ne može da se izdigne iznad ovakvog toka stvari. Ako neko želi da sa ovog sveta ode bezbolno, da bude u stanju da se s poslednjim prelomnim trenutkom svog života suoči bez opiranja i brige, jedini način jeste da ni za čim ne žali. A jedini način da odeš ne žaleći ni za čim, jeste da spoznaš suverenitet Stvoritelja i Njegov autoritet i da im se pokoriš. Samo na taj način čovek može da se drži podalje od ljudske nesloge, zla i od Sotoninog ropstva, i samo na taj način može živeti kao Jov, život usmeravan i blagosiljan od Stvoritelja, život koji je slobodan i nesputan, život sa vrednošću i smislom, koji se živi pošteno i otvorenog srca. Samo na taj način se čovek može, poput Jova, potčiniti Stvoriteljevim iskušenjima i lišavanju, Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. Samo na taj način se čovek može, kao Jov, čitavog života klanjati Stvoritelju i osvojiti Njegovu pohvalu, te čuti Njegov glas i videti Njegovu pojavu. Samo tako čovek može živeti i umreti srećan, kao Jov, bez bola, bez brige, bez žaljenja. Samo na taj način čovek može živeti u svetlosti, kao Jov, u svetlosti proći kroz svaki prelomni trenutak života, nesmetano završiti svoj put u svetlosti, uspešno završiti svoju misiju – da kao stvoreno biće doživi, nauči i spozna suverenitet Stvoritelja – te umreti u svetlosti i potom zauvek stajati uz Stvoritelja kao stvoreno ljudsko biće koje je On pohvalio.

Nemojte propustiti priliku da upoznate suverenitet Stvoritelja

Šest prelomnih trenutaka, koje sam upravo opisao, predstavljaju ključne faze koje je postavio Stvoritelj i kroz koje svaka normalna osoba mora u svom životu da prođe. Sa stanovišta čoveka, svaki od ovih prelomnih trenutaka je stvaran, nijedan se ne može zaobići i svi su povezani sa predodređenjem i suverenitetom Stvoritelja. Za ljudsko biće, dakle, svaki od ovih prelomnih trenutaka predstavlja važnu kontrolnu tačku i svi se vi sada suočavate s ozbiljnim pitanjem kako da svaku od njih uspešno prebrodite.

Nekoliko decenija, koje čine ljudski život, nisu ni duge ni kratke. Dvadeset i kusur godina, između rođenja i punoletstva, prođe za tren oka, i mada se u tom trenutku osoba smatra odraslom osobom, ljudi iz ove starosne grupe ne znaju gotovo ništa o ljudskom životu i ljudskoj sudbini. Kako stiču sve više iskustva, oni postepeno ulaze u srednje godine. Ljudi u tridesetim i četrdesetim godinama stiču nekakvo početničko iskustvo o životu i sudbini, ali su njihove ideje o tim stvarima još uvek veoma nejasne. Tek kad navrše četrdesetu, neki počinju da razumevaju ljudski rod i vaseljenu, koje je Bog stvorio, te da shvataju šta je, zapravo, ljudski život i šta je ljudska sudbina. Neki ljudi, iako su dugo bili Božji sledbenici i sad su sredovečni, još uvek ne mogu tačno da spoznaju i definišu Božji suverenitet, a kamoli istinsko potčinjavanje. Nekima nije stalo ni do čega drugog osim težnje za primanjem blagoslova i oni, iako već imaju mnogo godina, ni najmanje ne poznaju niti razumeju činjenicu Stvoriteljevog suvereniteta nad ljudskom sudbinom, niti su imalo zakoračili u praktične pouke potčinjavanja Božjim orkestracijama i uređenjima. Takvi ljudi su potpuno glupi, a njihovi su životi uzalud potrošeni.

Ako se periodi ljudskog života podele prema stepenu životnog iskustva ljudi i njihovom poznavanju ljudske sudbine, oni se mogu grubo raščlaniti na tri faze. Prva faza je mladost, odnosno period između rođenja i srednjih godina, ili, tačnije, od rođenja do tridesete godine. Druga faza je sazrevanje, od srednjih godina do starosti, odnosno od tridesete do šezdesete godine života. A treća faza je period čovekove zrelosti, koji traje od čovekovog ulaska u starost, počev od šezdesete godine života, pa sve do njegovog odlaska s ovog sveta. Drugim rečima, od rođenja pa do srednjih godina, znanje većine ljudi o sudbini i životu ograničeno je na imitiranje tuđih ideja i nema gotovo nikakvu stvarnu, praktičnu vrednost. Tokom ovog perioda, čovekov pogled na život i način na koji se on ophodi prema drugim ljudima, prilično su površni i naivni. Ovo je čovekov maloletni period. Tek pošto okusi sve životne radosti i tuge, čovek stiče pravo razumevanje sudbine i – podsvesno, duboko u svom srcu – postepeno počinje da ceni nepovratnost sudbine i da polako shvata da suverenitet Stvoritelja nad ljudskom sudbinom zaista postoji. Ovo je period čovekovog sazrevanja. U svoj zreli period čovek ulazi kad prestane da se bori protiv sudbine i kad više nije voljan da ga uvlače u svađe, već, umesto toga, želi da spozna svoju životnu sudbinu, da se potčini Nebeskoj volji, da sumira svoja životna dostignuća i greške, te da sačeka Stvoriteljev sud o svom životu. Ako se u obzir uzmu različita iskustva ljudi i sve ono što su tokom ova tri perioda stekli, vremenski period tokom kojeg čovek, pod normalnim okolnostima, može da spozna suverenitet Stvoritelja, nije naročito veliki. Ako neko doživi šezdeset godina, on na raspolaganju ima samo tridesetak godina da upozna Božji suverenitet; ako neko želi više vremena, to je moguće samo ako poživi dovoljno dugo, ako je u stanju da živi čitav jedan vek. Stoga, dakle, kažem da, ako bismo zaista brojali godine, prema normalnim zakonima ljudskog postojanja čovek ima na raspolaganju ne više od trideset ili četrdeset godina, tokom kojih ima priliku da stekne ove nagrade, mada je čitav taj proces veoma dugačak, od trenutka kad se prvi put susretne s predmetom spoznaje suvereniteta Stvoritelja do trenutka kad može da prizna postojanje tog suvereniteta, i od tada pa do trenutka kad je u stanju da mu se pokori. A uz to, ljudi se često zanose svojim željama i ambicijama za primanjem blagoslova, tako da ne mogu da razaznaju gde leži suština ljudskog života i ne shvataju značaj poznavanja Stvoriteljevog suvereniteta. Takvi ljudi ne cene ovu dragocenu priliku da zakorače u ljudski svet i da iskuse ljudski život i suverenitet Stvoritelja, i ne shvataju koliko je jednom stvorenom biću dragoceno da ga lično Stvoritelj usmerava. Zato kažem da su ljudi koji žele da se Božje delo brzo završi, da Bog što je moguće pre uredi čovekov svršetak, kako bi odmah mogli da vide Njegovu pravu ličnost i da što pre dobiju blagoslove, krivi za najgoru vrstu neposlušnosti i da su do krajnosti glupi. U međuvremenu, mudri ljudi, oni koji su do krajnosti oštroumni, jesu oni koji žele da, tokom ograničenog vremena koje imaju na raspolaganju, ščepaju ovu jedinstvenu priliku da spoznaju suverenitet Stvoritelja. Ove dve različite želje otkrivaju dve veoma različite perspektive i težnje: oni koji teže blagoslovima sebični su, niski i ne obraćaju pažnju na Božje namere, nikad ne teže spoznaji Božjeg suvereniteta, ne žele da mu se ikad potčine, već jednostavno žele da žive kako im volja. Oni su bezbrižni izrodi, a ta će kategorija ljudi biti uništena. Oni koji teže bogopoznanju u stanju su da ostave po strani svoje želje, voljni su da se potčine Božjem suverenitetu i Božjem uređenju i nastoje da se potčine Božjem autoritetu i da udovolje Božjim namerama. Takvi ljudi žive u svetlosti i usred Božjih blagoslova i svakako će biti pohvaljeni od Boga. Bez obzira na sve, čovekov izbor je beskoristan i ljudi ne mogu da odlučuju o tome koliko će Božje delo trajati. Ljudima je bolje da se prepuste na milost i nemilost Bogu i potčine se Njegovom suverenitetu. Ako se ne prepustiš Njegovoj milosti, šta ti je činiti? Hoće li Bog išta izgubiti zbog toga? Ako se ne prepustiš Njegovoj milosti, već pokušavaš da se nametneš kao glavni, tvoj će izbor biti glup i na kraju ćeš jedino ti pretrpeti gubitak. Samo ako ljudi što pre počnu da sarađuju s Bogom, samo ako žurno prihvate Njegove orkestracije, spoznaju Njegov autoritet i razumeju sve što je On učinio za njih, biće nade za njih. Jedino tako njihov život neće biti uludo protraćen i oni će postići spasenje.

Niko ne može promeniti činjenicu da Bog ima suverenitet nad ljudskom sudbinom

Nakon što ste saslušali sve što sam upravo rekao, da li se vaše shvatanje sudbine promenilo? Kako razumete činjenicu da Bog ima suverenitet nad ljudskom sudbinom? Prosto rečeno, svaka osoba pod Božjim autoritetom aktivno ili pasivno prihvata Njegov suverenitet i Njegova uređenja i na kraju će se svako, ma koliko se u svom životu borio i ma kolikim se krivim putevima kretao, vratiti na onu sudbinsku putanju koju mu je Stvoritelj iscrtao. Po tome je autoritet Stvoritelja neprevaziđen i to je način na koji Njegov autoritet upravlja i vlada vaseljenom. Upravo je ta neprevaziđenost, taj oblik upravljanja i vladanja, odgovorna za zakone koji propisuju živote svim stvarima, koji ljudima omogućavaju da se uvek iznova ovaploćuju bez ometanja, zahvaljujući kojima se svet pravilno okreće i ide napred, iz dana u dan, iz godine u godinu. Bili ste svedoci svih ovih činjenica i razumete ih, bilo površno ili duboko, a dubina vašeg razumevanja zavisi od vašeg iskustva i poznavanja istine, kao i od vašeg bogopoznanja. Koliko dobro poznaješ istina-stvarnost, koliko si iskusio od Božjih reči, koliko dobro poznaješ Božju suštinu i narav – sve to predstavlja dubinu tvog razumevanja Božjeg suvereniteta i uređenja. Da li postojanje Božjeg suvereniteta i uređenja zavisi od toga da li im se ljudska bića potčinjavaju? Je li činjenica da Bog poseduje ovaj autoritet određena time da li se čovečanstvo tom autoritetu potčinjava? Božji autoritet postoji bez obzira na okolnosti. Bog u svim situacijama diktira i uređuje sudbinu svakog čoveka, kao i sve stvari, u skladu sa Svojim mislima i željama. To se neće menjati shodno promenama čoveka; to ne zavisi od čovekove volje i ne može se menjati nikakvim promenama u vremenu, prostoru i geografiji, jer je Božji autoritet sâma Njegova suština. Da li je čovek u stanju da spozna i prihvati Božji suverenitet i da li je u stanju da mu se potčini – nijedno od ovih razmatranja nimalo ne menja činjenicu Božjeg suvereniteta nad ljudskom sudbinom. To znači da, bez obzira na stav čovek prema Božjem suverenitetu, taj stav jednostavno ne može promeniti činjenicu da Bog ima suverenitet nad ljudskom sudbinom i nad svim stvarima. Čak i ako se ne potčiniš Božjem suverenitetu, On i dalje zapoveda tvojom sudbinom; čak i ako ne možeš da spoznaš Njegov suverenitet, Njegov autoritet i dalje postoji. Božji autoritet i činjenica Božjeg suvereniteta nad ljudskom sudbinom nezavisni su od ljudske volje i ne menjaju se u skladu s čovekovim sklonostima i izborima. Božji autoritet je posvuda, svakog časa i svakog trena. Nebo i zemlja su prolazni, ali Njegov je autoritet večan, jer On je Sâm Bog, čiji je autoritet jedinstven i čiji autoritet nije limitiran, niti ograničen ljudima, događajima ili stvarima, prostorom ili geografijom. U svakom trenutku, Bog koristi Svoj autoritet, pokazuje Svoju moć i Svoje delo upravljanja nastavlja da obavlja onako kako ga je uvek obavljao; u svakom trenutku, On vlada svim stvarima, opskrbljuje i orkestrira sve stvari – baš kao što je uvek radio. To ne može niko da promeni. To je činjenica; to je istina koja se od pamtiveka ne menja!

Pravilan stav i praksa osobe koja želi da se potčini Božjem autoritetu

S kakvim stavom čovek sada treba da poznaje i da posmatra Božji autoritet i činjenicu Božjeg suvereniteta nad ljudskom sudbinom? Ovo je pravi problem koji se postavlja pred svaku osobu. Kad se suočiš s problemima iz stvarnog života, kako bi trebalo da poznaješ i da razumeš Božji autoritet i suverenitet? Kad si suočen s ovim problemima, a ne znaš kako da ih razumeš, kako da s njima postupaš i kako da ih doživiš, kakav bi stav trebalo da usvojiš da bi pokazao svoju nameru i želju da se potčiniš, kao i stvarnost svog potčinjavanja Božjem suverenitetu i uređenjima? Najpre moraš naučiti da čekaš; zatim moraš naučiti da tražiš; a onda moraš da naučiš da se potčinjavaš. „Čekanje“ znači čekanje na Božje vreme, čekanje na ljude, događaje i stvari koje je On za tebe uredio, čekanje da ti se Njegove namere postepeno otkriju. „Traženje“ znači posmatranje i razumevanje smišljenih Božjih namera prema tebi, kroz ljude, događaje i stvari koje je On rasporedio, razumevanje istine kroz njih, razumevanje onoga što ljudi moraju da postignu i puteva kojih se moraju držati, razumevanje rezultata koje Bog želi da postigne kod ljudi i dostignuća koje želi da ostvari u njima. „Potčinjavanje“ se, naravno, odnosi na prihvatanje ljudi, događaja i stvari koje je Bog orkestrirao, prihvatanje Njegovog suvereniteta i, kroz to, spoznavanje načina na koji Stvoritelj diktira čovekovu sudbinu, kako čoveka snabdeva Svojim životom i kako sprovodi istinu u čoveku. Sve stvari pod Božjim uređenjem i suverenitetom pokoravaju se prirodnim zakonima, pa ako rešiš da Bogu dozvoliš da sve uređuje i diktira umesto tebe, trebalo bi da naučiš da čekaš, da naučiš da tražiš i da naučiš da se potčinjavaš. Ovo je stav koji mora da usvoji svako ko želi da se potčini Božjem autoritetu, osnovni kvalitet koji svako ko želi da prihvati Božji suverenitet i uređenje mora da poseduje. Da bi zadržao takav stav i da bi posedovao takav kvalitet, moraš vrednije da radiš. Samo na taj način možeš da zakoračiš u pravu stvarnost.

Prihvatanje Boga kao tvog jedinstvenog Suverena, prvi je korak u postizanju spasenja

Istine koje se odnose na Božji autoritet jesu istine koje svaka osoba mora ozbiljno da razmotri, koje svojim srcem mora da iskusi i da ih razume, jer one utiču na život svake osobe, na njenu prošlost, sadašnjost i budućnost, na ključne prelomne trenutke kroz koje svaka osoba mora da prođe u životu, na čovekovo poznavanje Božjeg suvereniteta i stav s kojim se treba suočiti s Božjim autoritetom, a, naravno, utiču i na konačno odredište svake osobe. Za spoznavanje i razumevanje ovih istina potrebno je, dakle, uložiti energiju čitavog jednog ljudskog života. Kad Božjem autoritetu pogledaš pravo u oči i kad prihvatiš Njegov suverenitet, postepeno ćeš početi da shvataš i da razumeš istinu o postojanju Božjeg autoriteta. Ali ako nikad ne priznaš Božji autoritet, niti prihvatiš Njegov suverenitet, ti baš ništa nećeš saznati o Božjem suverenitetu, ma koliko godina da živiš. Ukoliko uistinu ne poznaješ i ne razumeš Božji autoritet, čak i ako decenijama veruješ u Boga, kad stigneš do kraja puta, ti nećeš imati šta da pokažeš od svog života, niti ćeš, naravno, išta znati o Božjem suverenitetu nad ljudskom sudbinom. Zar to nije vrlo tužno? Prema tome, ma koliko da si prošao u životu, ma koliko da sada imaš godina, ma koliko da potraje ostatak tvog putovanja, ti najpre moraš da prepoznaš Božji autoritet, da ga uzmeš zaozbiljno i da prihvatiš činjenicu da je Bog tvoj jedinstveni Suveren. Postizanje jasnog i preciznog znanja i razumevanja ovih istina u vezi s Božjim suverenitetom nad ljudskom sudbinom, obavezna je lekcija za svakoga; to je ključ poznavanja ljudskog života i dostizanja istine. Tako izgleda život bogopoznanja, njegov osnovni tok proučavanja, sa kojim se svako mora svakodnevno suočavati i koji niko ne može da izbegne. Ako neko želi da do ovog cilja dođe prečicom, sada ti kažem da je to nemoguće! Ako želiš da pobegneš od Božjeg suvereniteta, to je još manje moguće! Bog je čovekov jedini Gospod, Bog je jedini Suveren ljudske sudbine i stoga je čoveku nemoguće da sȃm propisuje vlastitu sudbinu, nemoguće mu je da iz nje iskorači. Ma koliko da su čovekove sposobnosti velike, on ne može da utiče na sudbine drugih ljudi, a kamoli da ih orkestrira, uređuje, kontroliše ili menja. Jedino Sȃm jedinstveni Bog, čoveka radi, upravlja svim stvarima. Budući da jedino Sȃm jedinstveni Bog poseduje jedinstveni autoritet koji ima suverenitet nad ljudskom sudbinom, samo je Stvoritelj čovekov jedinstveni Suveren. Božji autoritet ima suverenitet ne samo nad stvorenim ljudima, već i nad nestvorenim bićima koja nijedan čovek ne može da vidi, nad zvezdama i nad svemirom. To je nepobitna činjenica, činjenica koja zaista postoji, koju nijedan čovek, niti ijedna stvar, ne može da promeni. Ako je neko od vas još uvek nezadovoljan ovakvim stanjem stvari i veruje da ima neku posebnu veštinu ili sposobnost, ako neko još uvek smatra da pukom srećom može da promeni svoje sadašnje okolnosti ili da na drugi način pobegne od njih; ako nastojiš da svoju sudbinu promeniš sopstvenim trudom, te da se tako istakneš u odnosu na svoje bližnje i stekneš slavu i bogatstvo; kažem ti da sȃm sebi otežavaš život, samo nevolju tražiš, samom sebi raku kopaš! Jednoga dana, pre ili kasnije, otkrićeš da si pogrešno izabrao i da su tvoji napori bili uzaludni. Tvoja ambicija, tvoja želja da se boriš protiv sudbine i tvoje nečuveno ponašanje odvešće te putem bez povratka i za to ćeš platiti visoku cenu. Mada trenutno ne uviđaš ozbiljnost posledica, kako budeš sve dublje doživljavao i cenio istinu prema kojoj je Bog Suveren ljudske sudbine, polako ćeš počinjati da shvataš ovo o čemu danas govorim, kao i sve stvarne implikacije toga. Od tvog stava prema Božjem suverenitetu i prema istini zavisi da li ti zaista imaš srce i duh, i da li si neko ko voli istinu. Od toga, naravno, zavisi i da li ti zaista možeš da spoznaš i da razumeš Božji autoritet. Ako nikad u životu nisi osetio Božji suverenitet i Njegova uređenja, a kamoli da si priznao i prihvatio Božji autoritet, ti ćeš onda biti sasvim bezvredan, Bog će te se bez sumnje gnušati i odbaciće te zbog puta kojim si hodio i izbora koji si napravio. Oni, pak, koji u Božjem delu mogu da prihvate Njegovu kušnju i Njegov suverenitet, koji mogu da se potčine Njegovom autoritetu i da postepeno zadobiju stvarno iskustvo Njegovih reči, steći će pravo znanje o Božjem autoritetu i stvarnu zahvalnost za Njegovu suverenost; oni će se zaista predati Stvoritelju. Samo će takvi ljudi zaista biti spaseni. Zato što su poznavali Božji suverenitet i zato što su ga prihvatili, njihovo uvažavanje činjenice Božjeg suvereniteta nad ljudskom sudbinom i njihovo potčinjavanje njemu, tačno je i stvarno. Kad se suoče sa smrću, njihov se um, poput Jovovog, neće uplašiti smrti i oni će se u svemu potčiniti Božjim orkestracijama i uređenjima, bez ličnih izbora i bez ličnih želja. Samo će takva osoba moći da se vrati na stranu Stvoritelja kao pravo, stvoreno ljudsko biće.

17. decembar 2013. godine