Božja svetost (I)

Na poslednjem sastanku, u zajedništvu smo još malo razgovarali o Božjem autoritetu. Na temu Božje pravednosti, za sada nećemo raspravljati. Ono o čemu ćemo danas razgovarati potpuno je nova tema – Božja svetost. Božja svetost predstavlja još jedan aspekt jedinstvene Božje suštine, tako da je od ključne važnosti da u zajedništvu razgovaramo na ovu temu. Ranije sam vam besedio o preostala dva aspekta Božje suštine – o pravednoj naravi Božjoj i Božjem autoritetu; jesu li ta dva aspekta, kao i aspekt o kojem ću danas u zajedništvu govoriti, zaista jedinstveni? (Jesu.) Božja svetost je takođe jedinstvena, tako da će tema našeg današnjeg zajedništva biti ono što čini osnovu i koren te jedinstvenosti. Danas ćemo u zajedništvu govoriti o jedinstvenoj suštini Boga – Njegovoj svetosti. Možda su neki od vas sumnjičavi i pitaju se: „Zašto bismo u zajedništvu razgovarali o Božjoj svetosti?“ Ništa ne brinite – sve ću vam natenane razjasniti. Kad budete čuli sve što imam da vam kažem, biće vam jasno zašto Mi je toliko neophodno da u zajedništvu razgovaramo na ovu temu.

Hajde da najpre definišemo pridev „svet“. Oslanjajući se na vlastitu percepciju i sve znanje koje ste do sada stekli, šta za vas znači biti „svet“? (Biti „svet“ znači biti neokaljan, potpuno lišen ljudske iskvarenosti i nedostataka. Svetost zrači svim onim što je pozitivno, kako u mislima, tako i na rečima i delu.) Vrlo dobro. („Sveto“ je ono što je božansko, neokaljano, što čovek ne može da uvredi. To je nešto jedinstveno, što potiče jedino od Boga i što je Njegov simbol.) To je vaša definicija. U srcu svake osobe, „svetost“ ima svoj opseg, definiciju i tumačenje. U najmanju ruku, kad čujete da se za nešto kaže da je „sveto“, umovi vam nisu prazni. Raspolažete određenim opsegom u kojem se ta reč definiše, a ono što su neki od vas rekli donekle je blisko izrekama koje definišu suštinu Božje naravi. To je veoma dobro. Većina ljudi smatra da reč „sveto“ označava nešto pozitivno, što je svakako tačno. Danas, međutim, dok u zajedništvu razgovaramo o Božjoj svetosti, Ja vam neću govoriti samo o definicijama i objašnjenjima. Umesto toga, izneću neke činjenice i pokazaću ti zbog čega kažem da je Bog svet i zašto koristim reč „svetost“ da bih opisao Božju suštinu. Kad završimo s današnjim zajedništvom, osetićeš da je upotreba reči „svetost“ u definiciji Božje suštine i u odnosu na Boga, krajnje opravdana i prikladna. Ako ništa drugo, upotreba ove reči za označavanje Boga naročito je prikladna u kontekstu savremenog ljudskog jezika – od svih reči ljudskog jezika, jedino je ona sasvim prikladna kada govorimo o Bogu. Kada se odnosi na Boga, ta reč nije prazna, niti je izraz neosnovane hvale ili pukog laskanja. Svrha ovog našeg zajedništva jeste da se svakoj osobi omogući da u ovom aspektu Božje suštine prepozna istinu. Bog se ne plaši čovekovog razumevanja, ali se plaši njegovog pogrešnog razumevanja. Bog želi da svaki čovek spozna Njegovu suštinu i sve ono što On ima i što jeste. Prema tome, svaki put kada pomenemo neki aspekt Božje suštine, možemo se pozvati na brojne činjenice kako bismo ljudima omogućili da uvide da taj aspekt Božje suštine zaista postoji.

Pošto sada imamo definiciju „svetosti“, razmotrimo je na nekoliko primera. U svojim predstavama, ljudi mnoge stvari i ljude zamišljaju kao „svete“. Primera radi, u rečnicima ljudskog roda nevini dečaci i devojčice definisani su kao sveti. Ali, da li su oni zasta sveti? Je li ta njihova takozvana „svetost“ istovetna „svetosti“ o kojoj danas u zajedništvu razgovaramo? Jesu li, nadalje, sveti i svi oni ljudi zdravog morala, koji prefinjeno i kulturno govore, koji nikad nisu nikog povredili i zbog čijih se reči drugi osećaju udobno i prijatno? Da li su sveti svi oni koji često čine dobra dela, koji su puni milosrđa i pružaju veliku pomoć drugima, koji u živote drugih ljudi unose veliku milinu? A šta je s ljudima koji ne gaje sebične misli, koji ni prema kome nemaju stroge zahteve i koji su prema svima tolerantni – da li su i oni sveti? Ljudi koji se nikad ni sa kim nisu posvađali, niti su ikoga iskoristili – jesu li oni sveti? A šta reći za one koji rade za dobrobit drugih, od kojih drugi ljudi imaju koristi i koji druge ljude u svakom pogledu podučavaju – da li su i oni sveti? Jesu li sveti oni koji svu svoju ušteđevinu poklone drugome i okrenu se jednostavnom životu, oni koji su prema sebi strogi, ali velikodušni prema drugima? (Nisu.) Svi se sećate kako su vaše majke pazile na vas i starale se o vama na sve moguće načine – da li su one svete? Jesu li sveti svi oni idoli koji su vam toliko dragi, bilo da se radi o poznatim ljudima, slavnim ličnostima ili velikanima? (Nisu.) Razmotrimo sada sve one biblijske proroke, koji su o budućnosti mogli da kazuju stvari koje su mnogima bile nepoznate – da li su ti ljudi bili sveti? Jesu li sveti ljudi koji su bili u stanju da u Bibliji zabeleže Božje reči i činjenice o Njegovom delu? Je li Mojsije bio sveti čovek? Je li Avrâm bio sveti čovek? (Nije.) A šta reći o Jovu? Je li on bio sveti čovek? (Nije.) Ako je Bog Jova nazvao pravednikom, kako to da se čak ni za njega ne može reći da je svet? Zar nisu sveti svi oni koji se plaše Boga i klone zla? Jesu li oni sveti ili nisu? (Nisu.) Delujete pomalo uplašeno, jer niste sigurni u odgovor i ne usuđujete se da kažete ni „da“ ni „ne“, pa na kraju jedva izgovorite „ne“. Da vas pitam još nešto. Šta mislite o Božjim glasnicima – o glasnicima koje Bog šalje na zemlju – jesu li oni sveti? Jesu li sveti anđeli? (Nisu.) A ljudi koje je Sotona iskvario – da li su oni sveti? (Ne.) Na svako pitanje odgovarate sa „ne“. Po kom osnovu? Zbunjeni ste, zar ne? Zašto se, dakle, čak i za anđele kaže da nisu sveti? Sad ste zaista nesigurni, zar ne? Možete li da dokučite na osnovu čega ljudi, stvari i nestvorena bića koja smo pomenuli, nisu sveti? Siguran sam da ne možete. Niste li, onda, pomalo neodgovorni kad na svako pitanje odgovarate odrečno? Ne odgovarate li na svako pitanje naslepo? Neki ovako razmišljaju: „Pošto si Ti ovako formulisao Svoje pitanje, odgovor svakako mora biti odrečan.“ Nemojte mi davati unapred pripremljene odgovore. Dobro razmislite da li je odgovor „da“ ili „ne“. Nakon što u zajedništvu budemo govorili o sledećoj temi, saznaćete zašto je odgovor odrečan. Uskoro ću vam saopštiti tačan odgovor. Hajde da pre toga pročitamo odlomke iz svetih spisa.

1. Zapovest Boga Jahvea čoveku

1. Mojsijeva 2:15-17  Bog Jahve uze čoveka i smesti ga u Edenski vrt, da ga obrađuje i da se stara o njemu. Tada Bog Jahve zapovedi čoveku, rekavši mu: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.“

2. Zmija zavodi ženu

1. Mojsijeva 3:1-5  Zmija beše lukavija od sveg zverinja koje je Bog Jahve stvorio. Tada ona reče ženi: „Zar vam je Bog zaista rekao da ne jedete plodove sa svakog drveta u vrtu?“ Žena joj na to odgovori: „Možemo jesti plodove sa drveća u vrtu. Jedino ne smemo jesti plodove sa drveta što raste posred vrta. Za to je drvo Bog rekao: ’Ne jedite plodove s njega i ne dotičite ga, inače ćete umreti!’“ Tada zmija reče ženi: „Možda nećete umreti. Bog, naime, dobro zna da će vam se, kad okusite s njega plodove, otvoriti oči, pa ćete i vi, kao Bog, spoznati dobro i zlo.“

Navedena dva pasusa predstavljaju odlomke iz biblijske knjige Postanja. Jesu li vam ta dva odlomka poznata? Oni govore o događajima s početka sveta, nakon što su stvoreni prvi ljudi; reč je o istinitim događajima. Pogledajmo najpre šta je Bog zapovedio Adamu i Evi; sadržaj te zapovesti veoma je važan za našu današnju temu. „Tada Bog Jahve zapovedi čoveku, rekavši mu: ’Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.’“ Kakav je značaj Božje zapovesti čoveku iz ovog odlomka? Kao prvo, Bog čoveku saopštava šta može da jede – naime, da može da jede plodove sa mnogih sorti drveća. U njima nema nikakve opasnosti, niti otrova; čovek sve te plodove može slobodno, po volji jesti, bez ikakve brige i sumnje. To je prvi deo Božje zapovesti. Drugi deo predstavlja upozorenje. Tim upozorenjem, Bog čoveku kaže da ne sme jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla. Šta će se desiti ako čovek okusi plodove s tog drveta? Bog je čoveku rekao: ako okusiš njegove plodove, sigurno ćeš umreti. Nisu li te reči potpuno jasne? Da je Bog to tebi rekao, da li bi ti, iako nisi razumeo zašto ti je to rekao, Njegove reči shvatio kao pravilo ili kao naredbu koju treba da poslušaš? Takve se reči moraju slušati. Ali, bez obzira da li je čovek u stanju da ih posluša ili ne, Božje su reči nedvosmislene. Bog je čoveku vrlo jasno rekao šta sme, a šta ne sme da jede, kao i šta će se desiti ako bude jeo ono što se ne sme jesti. Možete li, iz tih nekoliko Božjih reči, da zaključite išta o Njegovoj naravi? Jesu li te Božje reči istinite? Ima li u njima ikakve obmane? Ima li laži u njima? Ima li ikakvog zastrašivanja? (Ne.) Bog je čoveku iskreno, istinito i pošteno rekao šta sme, a šta ne sme da jede. Bog je govorio jasno i jednostavno. Ima li u tim rečima ikakvog skrivenog značenja? Nisu li to izravne reči? Ima li potrebe za bilo kakvim pretpostavkama? Nema potrebe ni za kakvim nagađanjem. Njihovo je značenje već na prvi pogled očigledno. Čoveku je njihovo značenje potpuno jasno čim ih pročita. To znači da ono što Bog želi da kaže i što želi da izrazi dolazi iz Njegovog srca. Sve što Bog izražava je čisto, jasno i nedvosmisleno. Tu nema prikrivenih motiva ni skrivenih značenja. On se čoveku obraća neposredno, saopštavajući mu šta sme, a šta ne sme da jede. To znači da kroz ove Božje reči čovek može da vidi koliko je Njegovo srce prozirno i istinito. U njima nema ni trunke laži; ovde se ne radi o tome da ti neko kaže kako ne smeš jesti ono što je jestivo, niti da ti kaže: „Probaj, pa vidi šta će ti se desiti“ sa stvarima koje ne možeš jesti. Božja namera nije takva. Sve što Bog u Svom srcu misli, On to i kaže. Ako kažem da se Bog odlikuje svetošću samo zato što na ovaj način Sebe pokazuje i otkriva u tim rečima, možda ćete pomisliti da od miša pravim slona, odnosno da čitavu stvar malo preuveličavam. Ako je tako, ne brinite; nismo još završili.

Razmotrimo sada odlomak pod naslovom „Zmija zavodi ženu“. Ko je zmija? Sotona. U Božjem planu upravljanja za šest hiljada godina, Sotona igra ulogu kontrasta, a to je uloga koju moramo pomenuti kad u zajedništvu govorimo o Božjoj svetosti. Zašto ovo kažem? Ako ti Sotonina rđavost i iskvarenost nisu poznati, ako ne poznaješ ćud Sotoninu, ti onda ni na koji način ne možeš priznati svetost, niti možeš znati šta ona zaista predstavlja. U svojoj zbunjenosti, ljudi veruju da je ono što Sotona čini ispravno, jer žive unutar takve iskvarene naravi. Bez kontrasta, bez nečega s čime bi mogao da je uporediš, ti svetost ne možeš spoznati. Upravo se stoga Sotona ovde mora pomenuti. Njegovo pominjanje nije samo prazna priča. Kroz Sotonine reči i dela, videćemo kako on deluje, kako kvari ljude i kakva je Sotonina ćud i držanje. Šta je, dakle, žena rekla zmiji? Žena je zmiji prepričala ono što joj je Bog Jahve rekao. Kad je izgovorila te reči, je li žena bila sigurna da je ono što joj je Bog rekao bila istina? Ona u to nije mogla da bude sigurna. Kao neko ko je tek stvoren, ona nije mogla da razlikuje dobro od zla, niti je išta znala o bilo čemu što ju je okruživalo. Sudeći po onome što je rekla zmiji, ona u svom srcu nije bila sigurna da su Božje reči tačne; takav je bio njen stav. Uvidevši da žena nije uverena u istinitost Božjih reči, zmija joj je rekla: „Možda nećete umreti. Bog, naime, dobro zna da će vam se, kad okusite s njega plodove, otvoriti oči, pa ćete i vi, kao Bog, spoznati dobro i zlo.“ Ima li u tim rečima ičega problematičnog? Kada pročitate ovu rečenicu, uviđate li kakve je namere imala zmija? Koje su bile njene namere? Htela je da namami ovu ženu, da je spreči da posluša Božje reči. Ali, ona joj tu svoju nameru nije direktno saopštila. Na osnovu toga, možemo reći da je zmija veoma lukava. Ona svoje misli izražava na lukav i dvosmislen način, kako bi ostvarila željeni cilj koji čuva u svojoj glavi i skriva ga od čoveka – takvo je zmijino lukavstvo. Sotona oduvek govori i deluje upravo na takav način. On kaže „možda nećete“, ne potvrđujući pri tom da li će oni umreti ili neće. Te su reči, međutim, ovu neuku ženu dirnule u srce. Zmija je bila zadovoljna, jer su njene reči ostvarile željeni efekat – takva je bila zmijina lukava namera. Štaviše, obećavši joj ishod koji se ljudima čini poželjnim, ona ju je zavela rekavši da će im se: „Kad okusite s njega plodove, otvoriti oči.“ Čuvši to, žena je pomislila: „To što će mi se oči otvoriti je dobra stvar!“ A onda joj je zmija saopštila nešto još efektnije, izgovorila je reči koje su čoveku dotad bile nepoznate i koje neodoljivo mame sve one koji ih čuju: „Vi ćete, kao i Bog, spoznati dobro i zlo.“ Ove su reči čoveku jako zavodljive, zar ne? To je kao da ti neko kaže: „Lice ti je predivno oblikovano, osim što ti je koren nosa malko prekratak. Ako to popraviš, bićeš lepotica svetske klase!“ Da li bi te reči dirnule u srce čak i nekoga ko nikad ranije nije gajio želju da se podvrgne estetskoj hirurgiji? Nisu li te reči zavodljive? Zar ti ove zavodljive reči ne zvuče primamljivo? Ne predstavljaju li one iskušenje? (Predstavljaju.) Da li Bog govori takve stvari? Da li je u Božjim rečima, koje smo maločas proučili, išta slično bilo nagovešteno? Da li Bog izgovara ono što u Svom srcu misli? Može li čovek, kroz Božje reči, sagledati Njegovo srce? (Može.) A kad je zmija one reči izgovorila ženi, jesi li iz njih mogao da vidiš njeno srce? Ne. Zbog čovekove neukosti, zmija ga je svojim rečima lako zavela i nasamarila. Da li si, dakle, mogao da uvidiš Sotonine namere? Jesi li mogao da uočiš skriveni cilj iza njegovih reči? Jesi li mogao da prepoznaš Sotonine spletke i smicalice? (Ne.) Kakva se narav ogleda u načinu na koji Sotona govori? Kakvu si suštinu spazio u Sotoni kroz te reči? Zar nije podmukao? Možda ti se on i osmehuje, a možda mu je lice sasvim bezizražajno. On u svom srcu, međutim, kalkuliše kako da ostvari svoj cilj, koji ti nisi u stanju da prozreš. Sva obećanja koja ti daje, sve prednosti koje opisuje, samo su paravan za njegovo zavođenje. Tebi se te stvari čine dobrim, osećaš da je ono što kaže za tebe korisnije i značajnije od onoga što govori Bog. Kad se tako nešto dogodi, zar čovek tada ne postaje poslušni zatočenik? Zar strategija koju je Sotona ovde primenio nije đavolska? Ti dopuštaš sebi da se izrodiš. Sav srećan, počinješ da slediš Sotonu i da mu se povinuješ, a da on pri tom nije ni prstom mrdnuo, osim što je izgovorio te dve rečenice. Na taj je način Sotona postigao željeni cilj. Nije li njegova namera zlokobna? Zar to nije Sotonino prvobitno lice? Iz Sotoninih reči, čovek može da vidi njegove zlokobne motive, da vidi njegovo grozno lice i da sagleda njegovu suštinu. Zar nije tako? Ako ove rečenice uporediš bez dublje analize, možda će ti se učiniti da su reči Boga Jahvea dosadne, uobičajene i banalne, da ne opravdavaju zanosne uzlete u slavu Božjeg poštenja. Ukoliko ih, međutim, sagledamo uzimajući Sotonine reči i njegovo gnusno lice kao kontrast, zar nemaju onda Božje reči značajnu težinu sa aspekta današnjeg čoveka? (Da.) Kroz ovakvo poređenje, čovek može da oseti čistu besprekornost Božju. Svaka Sotonina reč, kao i njegovi motivi, namere i način na koji ih izgovara – sve je to krivotvoreno. Koja je glavna karakteristika načina na koji Sotona govori? Sotona se služi dvosmislenošću da bi te zaveo, ne dopušta ti da uočiš njegovu dvoličnost ni njegov cilj; pušta te da zagrizeš mamac, ali ti pritom moraš da veličaš i hvališ njegove zasluge. Nije li taj trik uobičajeni metod kojim se Sotona služi? (Jeste.) Pogledajmo sada koje još Sotonine reči i izrazi čoveku omogućavaju da vidi njegovo gnusno lice. Hajde da pročitamo još neki odlomak iz svetih spisa.

3. Razgovor između Sotone i Boga Jahvea

Knjiga o Jovu 1:6-11  Jednoga dana, dođoše Božji sinovi pred Jahvea da mu se predstave, a među njima je bio i Sotona. Tada Jahve upita Sotonu: „Odakle dolaziš?“ Sotona odgovori Jahveu rečima: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.“ Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“ Sotona odgovori Jahveu rečima: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!“

Knjiga o Jovu 2:1-5  Jednoga dana, opet izađoše Božji sinovi pred Jahvea, a sa njima je pred Jahvea opet izašao i Sotona. Jahve tad upita Sotonu: „Odakle dolaziš?“ A Sotona mu odgovori: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.“ Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla? I još se drži svoje čestitosti, premda si me naveo protiv njega, da ga bez razloga ojadim.“ Sotona odgovori Jahveu rečima: „Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!“

Ova dva odlomka su u celosti sačinjena od razgovora između Boga i Sotone; u njima je zabeleženo šta je rekao Bog, a šta Sotona. Bog nije mnogo govorio, a i to što je izgovorio bilo je izrečeno krajnje jednostavnim rečima. Možemo li, u tim jednostavnim Božjim rečima, uočiti Njegovu svetost? Neko će reći da to nije baš tako jednostavno. Možemo li, onda, u Sotoninim odgovorima sagledati njegovu gnusobu? Pogledajmo, najpre, koje je pitanje Bog Jahve postavio Sotoni. „Odakle dolaziš?“ Zar to nije izravno pitanje? Ima li u njemu ikakvog skrivenog značenja? Nema; reč je o direktnom pitanju. Ako bih vas upitao: „Odakle dolaziš?“, kakav bi bio vaš odgovor? Je li teško odgovoriti na to pitanje? Da li biste rekli: „Prolazio sam i obilazio uzduž i popreko“? (Ne.) Ne biste tako odgovorili. Kako se, dakle, osećate kad vidite da Mu Sotona tako odgovara? (Osećamo koliko je Sotona besmislen, ali ujedno i lažljiv.) A možete li reći kako se Ja osećam? Osećam gađenje svaki put kada vidim ove njegove reči, jer one u sebi ne sadrže nikakvu suštinu. Da li je Sotona odgovorio na Božje pitanje? Ne, reči koje je Sotona izgovorio nisu bile odgovor i iz njih se ništa nije moglo zaključiti. Te reči nisu bile odgovor na Božje pitanje. „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.“ Kako ti razumeš ove reči? Odakle je, zapravo, Sotona došao? Jeste li dobili odgovor na to pitanje? (Ne.) U tome je „visprenost“ Sotoninih lukavih spletki – on nikome ne dozvoljava da otkrije o čemu, zapravo, govori. Nakon što čuješ te reči, ti i dalje ne razabireš šta je rekao, iako je on navodno odgovorio na pitanje. Pa ipak, Sotona veruje da je na Božje pitanje savršeno odgovorio. A kako se ti zbog toga osećaš? Zgađeno? (Da.) Počinješ, dakle, da se gadiš tih njegovih reči. Sotonine reči poseduju određenu karakteristiku: kad on nešto kaže, ostaje ti samo da se češeš po glavi, jer ne možeš da ustanoviš izvor njegovih reči. Sotona ponekad govori namerno, sa određenim motivima, a ponekad mu reči, vođene njegovom prirodom, sasvim spontano izlaze pravo iz usta. On ne gubi puno vremena na odmeravanje svojih reči, već ih naprosto izgovara bez razmišljanja. Kad ga je Bog upitao odakle dolazi, Sotona mu je odgovorio sa par dvosmislenih reči. Njegov te odgovor u velikoj meri zbunjuje i ti uopšte ne znaš odakle Sotona dolazi. Ima li ikog među vama da tako govori? Kakav je to uopšte način govora? (Dvosmislen je i ne daje konkretan odgovor.) Kakvim bi rečima trebalo da opišemo takav način govora? Taj način govora predstavlja diverziju i zabludu. Zamisli da neko ne želi drugima da kaže šta je uradio juče. Kad mu kažeš: „Videh te juče. Kuda si išao?“ On ne želi da ti direktno saopšti kuda je išao. Umesto toga, kazaće: „Kakav sam dan juče imao. Strašno sam se umorio!“ Je li ti on time odgovorio na pitanje? Odgovorio jeste, ali ti nije dao odgovor kakav si očekivao. U tome je „genijalnost“ unutar lukavstva nečijeg govora. Nikada ne možeš da otkriješ šta misle, niti da uočiš poreklo i nameru u njihovim rečima. Ne znaš šta pokušavaju da izbegnu, jer u svom srcu imaju vlastitu priču – to je podmuklo. Ima li među vama onih koji često govore na taj način? (Ima.) Šta vam je, dakle, cilj? Da li to ponekad činite radi zaštite svojih interesa, a ponekad zbog očuvanja vlastitog ponosa, položaja i imidža, odnosno radi zaštite tajni svog privatnog života? Šta god da je ta svrha, ona je neodvojiva od vaših interesa i povezana je s njima. Nije li to priroda čovekova? A svi koji imaju takvu prirodu blisko su povezani sa Sotonom, ako ne i s njegovom porodicom. To možemo i tako da tumačimo, zar ne? Uopšteno govoreći, takvo ispoljavanje je gnusno i odvratno. I vi se sada osećate zgroženo, zar ne? (Da.)

Razmotrimo sledeće stihove. Na Jahveovo pitanje, Sotona ponovo odgovara rečima: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga?“ Time Sotona započinje napad na Jahveovu ocenu Jova, a taj je napad neprijateljski obojen. „Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo?“ Ovako Sotona razume i ocenjuje Jahveovo delo na Jovu. Sotona to ocenjuje rečima: „Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!“ Mada uvek govori dvosmisleno, Sotona ovde govori biranim rečima. Njegove reči, međutim, iako izražene na određeni način, predstavljaju napad, bogohulne su i prkose Bogu Jahveu, Sâmom Bogu. Kako se osećate kad čujete te reči? Osećate li odbojnost prema njima? Možete li kroz njih da dokučite Sotonine namere? Pre svega, Sotona pobija Jahveovu ocenu Jova – čoveka koji se plaši Boga i koji se kloni zla. On zatim pobija i sve što Jov govori i čini, to jest, pobija da se Jov plaši Jahvea. Zar to nije optužba? Sotona optužuje, pobija i baca sumnju na sve što Jahve čini i što govori. On u to ne veruje, i kaže Mu: „Ako kažeš da stvari tako stoje, kako to da ih ja takvim nisam video? Dao si mu tolike blagoslove, pa kako onda da Te se ne plaši?“ Zar Sotona ovim ne pobija sve što Bog čini? Optužba, pobijanje, bogohuljenje – zar Sotonine reči ne predstavljaju napad? Nisu li te reči pravi izraz onoga što Sotona misli u svom srcu? Ove reči zasigurno nisu iste kao one koje smo maločas pročitali: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.“ One su sasvim drugačije. Sotona tim rečima u celosti razotkriva sadržaj svog srca – svoj stav prema Bogu i svoje gnušanje prema Jovovom strahu od Boga. Kad god se to desi, njegova zloba i rđava priroda bivaju u potpunosti razotkrivene. On se gnuša svih onih koji se plaše Boga, gnuša se ljudi koji se klone zla, a još se više gnuša Jahvea koji ljude daruje blagoslovima. On ovu priliku želi da iskoristi da uništi Jova, koga je Bog vlastitom rukom uzdigao, želi da ga upropasti rečima: „Kažeš da Te se Jov plaši i da se kloni zla. Ja to drugačije vidim.“ Sotona na razne načine pokušava da izazove i iskuša Jahvea, te da Ga raznim smicalicama navede da mu preda Jova, kako bi bezobzirno manipulisao njime, naškodio mu i zloupotrebio ga. On bi da ovu priliku iskoristi kako bi uništio tog čoveka, koji je u Božjim očima pravedan i savršen. Da li je Sotonino srce takvo samo zbog nekakve trenutne pobude? Ne, nije. Ono se već dugo oblikovalo na takav način. Dok Bog deluje, dok brine za neku osobu i proučava je, kad Mu ta osoba postane omiljena i kad joj oda priznanje, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu navede na pogrešan put i nanese joj štetu. Ukoliko Bog poželi da tu osobu zadobije, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da Ga u tome spreči, nastojaće da pomoću raznih rđavih spletki iskušava, ometa i narušava Božje delo, te da tako ostvari svoj skriveni cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog želi da stekne on bi da preotme, da upravlja njima, da ih uzme pod svoje da bi mu se klanjali, da bi mu se pridružili u činjenju zlodela i da bi se opirali Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv? Često govorite da je Sotona vrlo rđav i loš – ali, jeste li ga ikada videli? U stanju ste da vidite koliko su ljudi rđavi, ali niste videli koliko je rđav pravi Sotona. Pa ipak, na primeru Jova, jasno ste uočili koliko je Sotona rđav. Na tom je primeru veoma jasno prikazano Sotonino gnusno lice i njegova suština. Dok vodi bitku s Bogom i vuče se za Njim, Sotona je sebi postavio za cilj da poruši kompletno delo koje Bog želi da izvrši, da zaposedne i kontroliše sve one koje Bog želi da zadobije, da do poslednjeg istrebi one koje Bog želi da zadobije. Ako neko od njih pri tom i izbegne istrebljenje, postaće Sotonino vlasništvo, koje će on po volji koristiti – to je njegov cilj. A šta Bog čini? Bog je u ovom odlomku izgovorio jednu jedinu prostu rečenicu; od onoga što Bog čini ništa više nije zabeleženo, dok, sa druge strane, vidimo da ima još mnogo zapisa o onome što Sotona radi i govori. U sledećem odlomku iz svetih spisa, Jahve pita Sotonu: „Odakle dolaziš?“ Šta Mu je Sotona odgovorio? (Njegov odgovor opet glasi: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.“) Ponovo Mu, dakle, odgovara istom rečenicom. Ona je postala svojevrstan Sotonin moto, njegova vizit-karta. O čemu se tu radi? Sotona je jedan mrski stvor, zar ne? Svakako bi bilo sasvim dovoljno da je ovu odvratnu rečenicu samo jedanput izgovorio. Zašto je Sotona neprestano ponavlja? Time on dokazuje jednu stvar: njegova se priroda ne menja. Sotona ne može pretvornošću da sakrije svoje grdobno lice. Bog mu je postavio pitanje, a eto kako Mu on odgovara. Imajući ovo u vidu, zamislite kako se tek ponaša prema ljudima! Sotona nema strah od Boga, on se Boga ne plaši, niti Mu se pokorava. Stoga se usuđuje da bude namerno drzak prema Njemu, ponavljajući iste reči odbija da odgovori na Božje pitanje, više puta Mu daje isti odgovor, nastojeći da Ga tim odgovorom zbuni – to je grdobno lice Sotone. On ne veruje u Božju svemoć, ne veruje u Njegov autoritet i sasvim sigurno nije voljan da se potčini vrhovnoj vlasti Božjoj. Stalno se protivi Bogu, neprestano napada sve što Bog čini, pokušavajući da razori Njegovo delo – to je njegov rđavi cilj.

Kao što je u Knjizi o Jovu zabeleženo, ova dva odlomka Sotoninih reči i onoga što je uradio, predstavljaju tipičan primer njegovog opiranja Bogu i Božjem planu upravljanja od šest hiljada godina – tu se otkriva Sotonino pravo lice. Jesi li imao prilike da u stvarnom životu vidiš reči i dela Sotone? Kad ih budeš video, možda ćeš pomisliti kako to nisu reči koje izgovara Sotona, već nešto što izgovara čovek. Kad takve reči izgovori čovek, šta to predstavlja? Predstavlja Sotonu. Čak i ako ih prepoznaš, ti još uvek ne primećuješ da te reči zapravo Sotona izgovara. Ali si zato, ovde i sada, nedvosmisleno video ono što je sâm Sotona izrekao. Nedvosmisleno si i kristalno jasno spoznao grdobno lice Sotone i njegovu rđavost. Mogu li, dakle, ova dva odlomka sa Sotoninim rečima, današnjim ljudima imalo pomoći da saznaju nešto o njegovoj prirodi? Da li je ta dva odlomka vredelo tako pažljivo čuvati, kako bi ljudi danas mogli da prepoznaju grdobno lice Sotonino, njegovo originalno, pravo lice? Mada će vam se možda učiniti kako to baš i nije prikladno kazati, te se reči, na ovaj način izražene, ipak mogu smatrati tačnim. Ovo je zaista jedini način na koji mogu da izrazim tu ideju, pa ako možete da je razumete, to je sasvim dovoljno. Sotona, naime, neprestano napada sve ono što Jahve čini, sipajući optužbe o Jovovom strahu od Boga Jahvea. Primenom raznih metoda, nastoji da Jahvea isprovocira, pokušavajući da Ga navede da mu dopusti da iskuša Jova. Njegove su reči, po svojoj prirodi, krajnje provokativne. Recite Mi, dakle, može li Bog jasno da vidi šta Sotona smera dok izgovara te reči? (Može.) Može li, po Božjem srcu, taj čovek po imenu Jov, kojeg Bog posmatra – taj Božji sluga, kojeg Bog smatra pravednim i savršenim čovekom – može li, dakle, Jov da izdrži takvu vrstu iskušenja? (Može.) Zašto je Bog toliko siguran u to? Da li Bog uvek ispituje čovekovo srce? (Da.) A je li Sotona u stanju da čoveku ispita srce? Sotona to ne može da učini. Čak i kad bi mogao da ti zaviri u srce, njegova rđava priroda mu nikad ne bi dozvolila da poveruje da svetost zaista jeste svetost, a da prljavština uvek ostaje prljavština. Rđavi Sotona nikada ne može da sačuva ništa što je sveto, pravedno ili svetlo. On ne može da odoli porivu da neumorno deluje u skladu sa svojom prirodom, svojom rđavošću i svojim ustaljenim metodima. Čak i po cenu da i njega samog Bog kazni ili uništi, on se Bogu bez oklevanja tvrdoglavo suprotstavlja – to je rđavost i to je priroda Sotonina. U ovom odlomku, dakle, Sotona kaže: „Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!“ Sotona smatra da se čovek plaši Boga zato što je od Boga stekao mnoge prednosti. Čovek od Boga ima koristi, te zato govori kako je Bog dobar. Čovek može da se ovako plaši Boga ne zato što je Bog dobar, već jedino zato što od Njega dobija tolike prednosti. Čim mu Bog te prednosti ukine, čovek Ga odmah napušta. Usled svoje rđave prirode, Sotona ne veruje da se čovekovo srce može uistinu plašiti Boga. On zbog svoje rđave prirode ne zna šta je svetost, a kamoli šta je strah. On ne zna šta znači pokoravati se Bogu, niti šta znači plašiti se Boga. Pošto ništa o toga ne zna, Sotona smatra da se ni čovek ne može plašiti Boga. Recite Mi, zar Sotona nije rđav? Izuzev naše crkve, nijedna od raznih religija i veroispovesti, nijedna od verskih i društvenih grupa, ne veruje u postojanje Boga, a kamoli u to da se Bog ovaplotio i da obavlja delo suda, te stoga smatraju da ono u šta ti veruješ nije Bog. Promiskuitetni čovek posmatra ljude oko sebe i misli da su svi oni isto toliko promiskuitetni kao i on. Lažljivac gleda oko sebe i svuda vidi samo nepoštenje i laž. Zao čovek sve druge vidi kao zle i hteo bi da se sukobi sa svakim koga sretne. Ljudi sa izvesnom dozom poštenja sve ostale vide kao poštene, te stoga uvek bivaju nasamareni, uvek nasedaju na prevare i ne mogu ništa da preduzmu u vezi s tim. Dao sam ovih nekoliko primera da bih vas učvrstio u uverenju: rđava priroda Sotonina nije neki prolazni poriv, ona nije posledica okolnosti, niti je privremena manifestacija, proizašla iz bilo kog razloga ili zavisnih činilaca. To je apsolutno netačno! Sotona naprosto mora da bude takav! On nije sposoban da učini išta dobro. Čak i kad kaže nešto što zvuči prijatno, on to čini samo da bi te zaveo. Što su njegove reči prijatnije, taktičnije i nežnije, to su namere koje stoje iza tih reči zlokobnije. Kakvo lice i kakvu prirodu Sotona pokazuje u pomenuta dva odlomka? (On je podmukao, zlonameran i rđav.) Njegova primarna karakteristika je rđavost; Sotona je, iznad svega, rđav i pakostan.

Pošto smo ovim završili raspravu o Sotoni, vratimo se sada razgovoru o našem Bogu. Tokom realizacije Božjeg plana upravljanja od šest hiljada godina, u Bibliji je zabeleženo veoma malo reči koje je On neposredno izgovorio, a i one koje su zabeležene vrlo su jednostavne. Krenimo od početka. Bog je stvorio čoveka i od tog je trenutka neprestano usmeravao živote ljudi. Znate li s kojim je ciljem Bog činio sve to što je činio, bilo da je reč o davanju blagoslova ljudima, osmišljavanju zakona i zapovesti namenjenih ljudima ili propisivanju raznih životnih pravila? Pre svega, možete li sa sigurnošću tvrditi da sve što Bog čini ima za cilj dobrobit čovečanstva? Možda će vam ove reči zvučati pompezno i šuplje, ali, ako Božje delo detaljno analiziramo iznutra, zar nećemo doći do zaključka da Bog, svime što radi, čoveka vodi i usmerava ka normalnom životu? Bilo da čoveka navodi da poštuje Njegova pravila ili da se pridržava Njegovih zakona, Božji cilj je da čovek ne počne da se klanja Sotoni i da Sotona čoveku ne naudi; to je Božji osnovni cilj, i to je učinjeno na samom početku. Bog je, naime, na samom početku, kad čovek još nije razumevao Njegove namere, osmislio nekoliko jednostavnih zakona i pravila i doneo propise kojima je obuhvatio svaku zamislivu stvar. Iako jednostavni, ti propisi u sebi sadrže Božje namere. Bog čuva, neguje i mnogo voli ljudski rod. Možemo li onda reći da je Njegovo srce sveto? Možemo li reći da Mu je srce čisto? (Možemo.) Ima li Bog još neke dodatne motive? (Nema.) Je li onda Njegov cilj ispravan i pozitivan? Tokom obavljanja Božjeg dela, svi propisi koje je doneo pozitivno su uticali na ljude, usmeravajući ih na pravi put. Ima li, dakle, u Božjem umu ikakvih sebičnih misli? Da li Bog ima neke dodatne ciljeve u pogledu čoveka? Želi li Bog da čoveka na neki način iskoristi? Ni najmanje. Bog čini onako kako govori, a Njegove reči i dela u potpunosti odgovaraju mislima koje u Svom srcu nosi. Tu nema ukaljane svrhe, nema sebičnih misli. Ništa od onoga što čini nije namenjeno Njemu Sâmom; sve što radi usmereno je isključivo ka čoveku, bez ikakvih privatnih ciljeva. Iako ima Svoje planove i namere, koje stavlja pred čoveka, ništa od toga ne namenjuje Sebi. Sve što čini, On čini zarad ljudskog roda, radi zaštite čovečanstva i da ljudi ne bi zastranili. Nije li onda Njegovo srce dragoceno? A možeš li u Sotoni da vidiš i najmanji znak tako dragocenog srca? U Sotoni ne možeš videti ni najmanji nagoveštaj ičega sličnog, tamo toga uopšte nema. Sve što Bog čini razotkriva se prirodno. Razmotrimo sada način na koji Bog deluje; kako On obavlja Svoje delo? Da li Bog te Svoje zakone i reči čvrsto vezuje svakoj osobi oko glave, kao da baca čini koje stežu obruč oko glave^[a], namećući ih svakom ljudskom biću kao obavezu? Da li On na taj način deluje? (Ne.) Na koji način, dakle, Bog obavlja Svoje delo? Da li On preti? Da li On okoliša kad vam se obraća? (Ne.) Ako ne razumeš istinu, kako te Bog usmerava? On te obasjava svetlošću, jasno ti stavljajući do znanja da to što radiš nije u skladu sa istinom, da bi ti zatim kazao šta treba da uradiš. Na osnovu takvih načina Božjeg delovanja, kakav je, po tvom mišljenju, tvoj odnos sa Bogom? Da li ti se čini da je Bog van tvog domašaja? (Ne.) Kako se, dakle, osećaš kad vidiš na koje načine Bog deluje? Božje su reči izrazito stvarne, a Njegov odnos sa čovekom izrazito normalan. Bog ti je izrazito blizak; između tebe i Boga ne postoji nikakvo rastojanje. Dok te usmerava, dok te snabdeva, dok ti pomaže i dok te podržava, ti osećaš koliko je Bog ljubazan, koliko te nadahnjuje strahopoštovanjem; osećaš koliko je On divan i osećaš Njegovu toplinu. A koji metod Bog koristi dok te prekoreva zbog tvoje iskvarenosti, ili dok ti sudi i dok te dovodi u red zbog tvoje pobune protiv Njega? Da li te prekoreva rečima? Da li te u red dovodi preko tvog okruženja, preko ljudi, događaja i stvari? (Da.) U kojoj te meri Bog disciplinuje? Dovodi li Bog čoveka u red u istoj onoj meri u kojoj Sotona čoveku nanosi štetu? (Ne, Bog čoveka dovodi u red samo u onoj meri koju čovek može da podnese.) Bog deluje na način koji je blag i tanan, na način ispunjen ljubavlju i brigom, koji je izuzetno odmeren i pravilan. Njegov način delovanja ne izaziva kod tebe snažne emotivne reakcije, poput: „Bog me tera da uradim ovo“ ili „Bog me tera da uradim ono“. Bog ti nikada ne pruža nikakvu snažnu spoznaju, niti osećanje koje tvoje srce ne može da podnese. Zar nije tako? Čak i kad prihvatiš Božje reči suda i grdnje, kako se tada osećaš? Kako se osećaš kad osetiš Božji autoritet i Njegovu silu? Osećaš li da je Bog jedno božansko i nepovredivo biće? Da li u tim trenucima osećaš da je Bog udaljen od tebe? Osećaš li koliko je Bog zastrašujuć? Ne – pre će biti da prema Njemu osećaš strah. Zar se ljudi ne osećaju tako upravo zbog Božjeg dela? Da li bi se oni isto tako osećali kad bi na njih delovao Sotona? Naravno da ne bi. Bog koristi Svoje reči, Svoju istinu i Svoj život da bi neprestano opskrbljivao čoveka i pružao mu podršku. Kad je čovek slab, kad se oseća negativno, Bog mu se sigurno neće obratiti grubim rečima: „Nemoj da se osećaš negativno. Zbog čega bi bio negativan? Zašto si takav slabić? Koji je razlog za slabost? Uvek si slab i uvek si negativan! Ima li ikakve koristi od tvog života? Umri već jednom i završi s tim!“ Da li Bog ovako deluje? (Ne.) Ima li Bog autoritet da se tako ponaša? Ima. Pa ipak, On se ne ponaša tako. Razlog zbog kojeg se Bog ne ponaša na takav način leži u Njegovoj suštini, u suštini Njegove svetosti. Njegova ljubav prema čoveku i to koliko On čoveka pazi i neguje, ne može se jasno izraziti u samo jednoj ili dve rečenice. To nije nešto što je izazvano ljudskim hvalisanjem, već nešto što Bog u stvarnosti sprovodi u delo; to je otkrovenje Božje suštine. Mogu li svi ti načini na koje Bog deluje, čoveka navesti da vidi Božju svetost? Da li ste u svim tim načinima na koje Bog deluje, kao i u Njegovim dobrim namerama, u efektima koje Bog želi da ostvari kod čoveka, u različitim načinima delovanja na čoveka koje je Bog usvojio, u vrsti posla koji obavlja, u onome što bi On hteo da čovek razume – da li ste videli išta rđavo ili lažljivo u Božjim dobrim namerama? (Ne.) Možemo li, dakle, Boga nazvati svetim u svemu što čini, u svemu što kaže, u svemu što u Svom srcu misli, kao i u celokupnoj Njegovoj suštini koju razotkriva? (Da.) Da li je iko ikada takvu svetost video na ovom svetu, ili u samom sebi? Osim kod Boga, jeste li takvu svetost uočili kod bilo kojeg ljudskog bića ili kod Sotone? (Ne.) Na osnovu našeg dosadašnjeg razgovora, možemo li Boga nazvati jedinstvenim, Sâmim svetim Bogom? (Da.) Sve što Bog daje čoveku, uključujući Božje reči, različite načine na koje Bog deluje na čoveka, sve ono što govori čoveku, na šta ga podseća, svi Njegovi saveti i ohrabrenja – sve to potiče iz jedne te iste suštine: iz Božje svetosti. Kad ne bi bilo takvog svetog Boga, nijedan čovek ne bi mogao da zauzme Njegovo mesto, niti da obavi delo koje On obavlja. Jeste li ikada razmišljali u kakvom biste se stanju danas nalazili da je Bog, kojim slučajem, sve ljude u potpunosti predao Sotoni? Da li biste svi sada sedeli ovde, živi i zdravi? Da li biste i vi govorili: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko“? Da li biste bili toliko drski, toliko samouvereni i razmetljivi da izgovorite takve reči i da se bez stida hvalite pred Bogom? Vi biste se upravo tako ponašali, u to nema nikakve sumnje! Iz Sotoninog stava prema čoveku, čovek može da vidi da se njegova priroda-suština potpuno razlikuje od Božje. Šta je to u Sotoninoj suštini što je suprotno Božjoj svetosti? (Sotonina rđavost.) Sotonina rđava priroda je suprotna Božjoj svetosti. Razlog zbog kojeg većina ljudi ne prepoznaje ovo Božje otkrovenje i ovu suštinu Božje svetosti leži u činjenici da oni žive pod vlašću Sotone, unutar Sotonine iskvarenosti i unutar Sotoninih odaja. Oni ne znaju šta je svetost, niti znaju kako da je definišu. Čak i kad sagledaš Božju svetost, ti i dalje nisi u stanju da je sa sigurnošću definišeš kao takvu. U tome se ogleda nesrazmera unutar čovekovog znanja o Božjoj svetosti.

Šta karakteriše Sotonino delovanje na ljude? Trebalo bi da to možete da naučite iz vlastitih iskustava – to je arhetipska osobina Sotone, ono što on stalno iznova radi i što pokušava da uradi sa svakom osobom. Možda niste u stanju da uočite tu njegovu osobinu, te vam se stoga i ne čini da je Sotona toliko zastrašujući i mrski stvor. Da li neko zna koja je to osobina? (On čoveka zavodi, mami i iskušava.) U pravu ste, to su neki od načina na koje se ta osobina manifestuje. Pored toga, Sotona ljude obmanjuje, napada i optužuje – sve su to ispoljavanja te njegove osobine. Ima li ih još? (On izgovara laži.) Varanje i laganje su za Sotonu sasvim prirodni. On to veoma često čini. Uz to, on voli da šefuje nad ljudima, da ih nagovara, da ih prisiljava na razne stvari, da im naređuje i da ih na silu zaposeda. Sada ću vam opisati nešto od čega će vam se kosa dići na glavi, ali ne zato da bih vas uplašio. Bog radi na čoveku i neguje ga, kako Svojim stavom tako i u Svom srcu. Sa druge strane, Sotona uopšte ne neguje čoveka, već sve vreme razmišlja kako da mu naudi. Zar nije tako? Dok razmišlja o tome kako da povredi čoveka, da li je njegov um u stanju užurbanosti? (Da.) Dakle, što se tiče Sotoninog delovanja na ljude, postoje dve fraze pomoću kojih vam mogu detaljno opisati rđavost i pakost Sotone, i na osnovu kojih ćete zaista moći da spoznate Sotoninu mržnju: kada pristupa čoveku, Sotona uvek nastoji da svakog čoveka ponaosob na silu okupira i zaposedne, do te mere da ostvari potpunu kontrolu nad njim i da mu nanese ogromnu štetu, te da tako postigne svoj cilj i zadovolji svoju divlju ambiciju. Šta se ovde podrazumeva pod „nasilnom okupacijom“? Je li to nešto što se dešava s tvojim pristankom, ili bez njega? Da li si toga svestan dok ti se dešava, ili nisi? Odgovor je da se to dešava u potpunosti bez tvog znanja! Dešava se u situacijama kad toga nisi ni svestan, možda čak i tako da ti niko ništa ne kaže, niti ti išta uradi, bez ikakve pretpostavke i bez konteksta – Sotona se naprosto stvori tu, kružeći i praveći obruč oko tebe. Vreba priliku da te iskoristi, a onda te na silu okupira i zaposedne, postižući time svoj cilj da nad tobom stekne potpunu kontrolu i da ti nanese štetu. Ovo je tipičan primer Sotoninih namera i ponašanja, u njegovoj borbi da čovečanstvo otrgne od Boga. Kako se osećate kad ovo čujete? (Naša su srca užasnuta i prestravljena.) Osećate li gađenje? (Da.) Dok ste tako zgađeni, mislite li da je Sotona bestidan? Ako Sotonu smatrate bestidnim, da li vam se onda gade i svi oni ljudi oko vas koji neprestano nastoje da vas kontrolišu, ljudi sa divljom ambicijom prema sticanju statusa i zadovoljenju vlastitih interesa? (Da.) Koje, dakle, metode Sotona koristi da bi čoveka nasilno zaposeo i okupirao? Jeste li načisto u vezi s tim? Kad čujete ova dva izraza – „nasilna okupacija“ i „zaposedanje“ – osećate gađenje i naslućujete rđavost koje oni u sebi nose. Bez tvog pristanka i znanja, Sotona te zaposeda, na silu okupira i kvari. Šta osećaš u svom srcu? Osećaš li gnušanje i gađenje? (Da.) Dok se tako gnušaš i gadiš Sotoninih načina delovanja, šta osećaš prema Bogu? (Zahvalnost.) Zahvalan si Bogu što te spasava. Imaš li onda, u ovom trenutku, želju i volju da dozvoliš Bogu da preuzme i da kontroliše sve ono što imaš i što jesi? (Da.) U kom kontekstu daješ takav odgovor? Da li kažeš „da“ zato što se plašiš da će te Sotona na silu okupirati i zaposesti? (Da.) Ne smeš imati takav mentalitet; to nije u redu. Ne plaši se, jer Bog je ovde. Nemaš čega da se plašiš. Nakon što shvatiš Sotoninu rđavu suštinu, trebalo bi da preciznije razumeš i da dublje neguješ Božju ljubav, Njegove dobre namere, Njegovu samilost i trpeljivost prema čoveku, kao i Njegovu pravednu narav. Sotona je uistinu ispunjen mržnjom, ali ako ni ta činjenica nije dovoljna da u tebi nadahne ljubav prema Bogu, tvoje pouzdanje i poverenje u Boga, šta to onda govori o tebi? Jesi li spreman da Sotoni dozvoliš da ti toliko naudi? Nakon što smo uvideli rđavost i grozotu Sotone, okrećemo se oko sebe i gledamo u Boga. Da li se tvoje znanje o Bogu sada imalo promenilo? Možemo li reći da se Bog odlikuje svetošću? Možemo li reći da je Bog besprekoran? „Bog je jedinstvena svetost“ – zavređuje li Bog takvo određenje? (Da.) Nije li, dakle, od svih bića i stvari na svetu, jedino Sâm Bog taj koji može da opravda takvo čovekovo shvatanje Boga? (Da.) A šta to tačno Bog daje čoveku? Da li ti On daje tek malo pažnje, brige i obzira, a da ti toga nisi ni svestan? Šta je Bog čoveku dao? Čoveku je Bog dao život, dao mu je sve, i to bezuslovno, ne tražeći ništa zauzvrat, bez ikakvih skrivenih pobuda. On koristi istinu, Svoje reči i Svoj život da bi čoveka vodio i usmeravao, da bi ga odvojio od pogubnog delovanja Sotone, od Sotoninih iskušenja i nagovora, pružajući mu tako mogućnost da jasno prozre rđavu prirodu Sotoninu i njegovo grdobno lice. Da li je Božja ljubav i briga za čovečanstvo istinita? Da li je to nešto što svako od vas može da iskusi? (Da.)

Osvrnite se malo na svoje dosadašnje živote, na sva ona dela koja je Bog obavio na tebi tokom svih ovih godina koliko veruješ u Njega. Bez obzira da li to u tebi izaziva duboka ili plitka osećanja, nije li to upravo ono što ti je bilo najneophodnije? Nije li to ono što ti je bilo najpotrebnije da stekneš? (Da.) Nije li to istina? Nije li to život? (Da.) Da li te je Bog ikada prosvetlio, a zatim tražio da mu bilo čime uzvratiš za sve što ti je dao? (Ne.) Šta je, dakle, Božja namera? Zašto Bog to radi? Da li Bog ima za cilj da te okupira? (Ne.) Želi li Bog da se popne na Svoj presto u čovekovom srcu? (Da.) Koja je onda razlika između Božjeg uspinjanja na Svoj presto i Sotonine nasilne okupacije? Bog želi da zadobije i da okupira čovekovo srce – šta to znači? Znači li to da Bog ljude želi da pretvori u Svoje marionete, u Svoje mašine? (Ne.) Šta je, dakle, Božja namera? Ima li razlike između Božje želje da zauzme čovekovo srce i Sotonine nasilne okupacije i zaposedanja čoveka? (Ima.) U čemu je ta razlika? Možete li Mi to jasno reći? (Sotona to radi na silu, dok Bog čoveku dozvoljava da na to pristane dobrovoljno.) Da li je u tome razlika? Kakvu korist ima Bog od tvog srca? I kakvu korist ima od toga što će te okupirati? Kako u svojim srcima razumete izraz „Bog okupira čovekovo srce“? Ovde moramo biti pošteni kad govorimo o Bogu, jer će ljudi to, inače, uvek pogrešno razumeti, misleći: „Bog stalno želi da me okupira. Zbog čega On želi da me okupira? Ne želim da budem okupiran, već samo želim da sam sebi budem gospodar. Kažeš da Sotona okupira ljude, ali i Bog ih takođe okupira. Zar to nije u oba slučaja isto? Ne želim nikome da dopustim da me okupira. Ja sam samo svoj!“ U čemu je ovde razlika? Razmislite malo. Pitam vas da li izraz „Bog okupira čoveka“ predstavlja samo puku frazu. Da li Bog, nakon što te okupira, nastavlja da živi u tvom srcu i da kontroliše svaku tvoju reč i svaki pokret? Ako ti kaže da sedneš, hoćeš li se plašiti da stojiš? Ako ti kaže da kreneš na istok, da li će te biti strah da kreneš put zapada? Da li se ova „okupacija“ odnosi na nešto u tom smislu? (Ne, ovde se ne radi o tome. Bog želi da čovek proživi sve ono što Bog ima i što jeste.) Tokom svih ovih godina koliko upravlja čovekom, obavljajući Svoje delo na čoveku sve do ove poslednje etape, kakav je efekat na čoveka Bog želeo da ostvari svim tim rečima koje je izgovorio? Je li Njegov željeni efekat u tome da čovek proživi sve ono što Bog ima i što jeste? Ako posmatramo doslovno značenje izraza „Bog okupira čovekovo srce“, čini se kao da Bog, nakon što okupira srce čoveka, nastavlja da živi u njemu i da iz njega više ne izlazi; On postaje čovekov gospodar i u stanju je da dominira i manipuliše čovekovim srcem kako Mu je volja, tako da čovek mora da radi sve što mu Bog kaže. U tom smislu, izgleda kao da bi svaki čovek mogao da postane Bog i da poseduje Njegovu suštinu i narav. Da li bi, u tom slučaju, čovek mogao i Božja dela da obavlja? Može li se „okupacija“ na ovaj način objasniti? (Ne može.) O čemu se onda radi? Pitam vas sledeće: da li istina, kao i sve reči kojima Bog čoveka snabdeva, predstavljaju otkrovenje Božje suštine i svega onoga što On ima i što jeste? (Da.) To je, bez sumnje, tačno. Da li je, međutim, bitno da Sâm Bog praktikuje i poseduje sve reči kojima snabdeva čoveka? Razmislite malo o ovome. Kada Bog čoveku sudi, zašto On to čini? Kako su te reči nastale? Šta je sadržaj reči koje Bog izgovara kad čoveku sudi? Na čemu se one zasnivaju? Da li se zasnivaju na čovekovoj iskvarenoj naravi? (Da.) Da li je onda efekat koji se postiže kada Bog sudi čoveku zasnovan na Božjoj suštini? (Da.) Da li je, dakle, Božja „okupacija čoveka“ samo puka fraza? Naravno da nije. Zašto onda Bog te reči saopštava čoveku? Šta je Njegova namera dok te reči izgovara? Da li te reči želi da iskoristi kako bi poslužile kao život čovekov? (Da.) Bog želi da sva istina, koju je tim rečima izgovorio, igra ulogu čovekovog života. Nakon što čovek svu tu istinu i reč Božju preobrazi u svoj život, može li se onda pokoriti Bogu? Može li se čovek onda plašiti Boga? Može li se kloniti zla? Kada dostigne tu tačku, da li se čovek onda može pokoriti Božjoj suverenosti i uređenju? Je li onda u poziciji da se potčini Božjem autoritetu? Kad ljudi poput Jova ili Petra stignu do kraja svog puta, kad njihovi životi dostignu svoju punu zrelost i kad oni steknu pravo razumevanje Boga – da li će Sotona i dalje moći da ih povede stranputicom? Da li će i dalje moći da ih okupira? Da li će Sotona i dalje moći da ih na silu zaposedne? (Neće.) Kakva je to onda osoba? Je li to neko koga je Bog u potpunosti zadobio? (Da.) Kako vi, na ovom nivou značenja, gledate na takvu osobu koju je Bog u potpunosti zadobio? Sa Božjeg stanovišta, On je srce te osobe, pod ovim okolnostima, već okupirao. Ali kako se ta osoba oseća? Da li se ovde radi o tome da reč Božja, Božji autoritet i Božji put postaju život unutar čoveka, da onda taj život okupira čitavo čovekovo biće, usled čega stvari koje on proživljava, kao i njegova suština, postaju adekvatni da udovolje Bogu? Da li su, sa Božjeg stanovišta, ljudska srca u ovom trenutku zauzeta Njime? (Da.) Kako sada razumete ovaj nivo značenja? Da li je to što te je okupiralo Božji Duh? (Ne, ono što nas okupira jeste reč Božja.) Božji put i reč Božja postali su tvoj život, i istina je takođe postala tvoj život. Tada čovek poseduje život koji potiče od Boga, ali za taj život ne možemo reći da je Božji život. Mi, naime, ne možemo reći da život koji čovek treba da izvede iz Božje reči predstavlja Božji život. Prema tome, ma koliko dugo sledio Boga i ma koliko reči od Boga dobio, čovek nikada ne može postati Bog. Čak i ako bi, jednog dana, Bog rekao: „Okupirao sam tvoje srce, ti sada poseduješ Moj život“, da li bi ti tada osećao da si Bog? (Ne.) Šta bi ti tada postao? Zar se ne bi u potpunosti pokorio Bogu? Zar ti se srce ne bi ispunilo životom koji ti je Bog podario? Bila bi to sasvim normalna manifestacija onoga što se dešava kad Bog okupira čovekovo srce. To je činjenica. Može li čovek, dakle, posmatrano s ovog stanovišta, postati Bog? Kad je čovek u stanju da proživi stvarnost Božjih reči i kad postane neko ko se plaši Boga i kloni se zla, može li on tada da poseduje životnu suštinu i svetost Božju? Naravno da ne može. Ma šta da se desi, kad se sve sabere i oduzme, čovek je i dalje ipak samo čovek. Ti si stvoreno biće; nakon što od Boga primiš Njegovu reč i Njegov put, ti zapravo samo poseduješ život koji potiče od Božjih reči i postaješ neko ko je od Boga hvaljen, ali zato nikada nećeš posedovati životnu suštinu Božju, a kamoli Božju svetost.

Vratimo se sada na temu o kojoj smo maločas diskutovali. Tokom te diskusije, pitao sam vas da li se Avrâm odlikovao svetošću. Da li je Jov bio sveti čovek? (Nije.) Ova „svetost“ predstavlja Božju suštinu i narav, a to je ono što čoveku itekako nedostaje. Čovek ne poseduje ni Božju suštinu ni Božju narav. Čak i kad iskusi sve Božje reči i opremi se njihovom stvarnošću, čovek nikada ne može posedovati svetu suštinu Božju; čovek je samo čovek. Vi to razumete, zar ne? Kakvo je sada vaše shvatanje izraza: „Bog okupira čovekovo srce“? (Božje reči, Božji put i Njegova istina jesu ono što postaje čovekov život.) Napamet ste naučili te reči. Nadam se da ćete ih dublje razumeti. Neko će možda pitati: „Zašto se onda kaže da Božji glasnici i anđeli nisu sveti?“ Šta mislite o tom pitanju? Možda o njemu niste dosad razmišljali. Upotrebiću jednostavan primer: kad robota uključiš u struju, on može i da priča i da igra, i ti možeš da razumeš šta on govori. Možeš mu reći da je sladak i živahan, ali on te neće razumeti, jer ne poseduje život. A kad mu isključiš napajanje, može li se on i dalje kretati? Kad je robot uključen, vidiš da je živahan i sladak. Ocenjuješ ga, bilo suštinski ili površno, ali, u svakom slučaju, vidiš da se kreće. Međutim, kad mu isključiš napajanje, možeš li u njemu da vidiš bilo kakve naznake ličnosti? Vidiš li u njemu ikakvu suštinu? Razumeš li značenje ovoga što ti govorim? Hoću da kažem da, iako taj robot može da se kreće i da se zaustavlja, ti za njega nikad ne bi rekao da poseduje bilo kakvu suštinu. Zar to nije činjenica? Ali, nećemo više o tome. Dovoljno je da steknete opštu sliku o značenju svega ovoga. Hajde da time završimo naše današnje zajedništvo. Zbogom!

17. decembar 2013. godine

a. „Bacanje čini koje stežu obruč oko glave“ koristio je monah po imenu Tang Sanzang, u kineskom romanu „Putovanje na Zapad“. On je takve čini bacao da bi kontrolisao Sun Vukonga, tako što bi mu oko glave stezao metalni obruč i trenutno mu zadavao glavobolje, držeći ga na taj način pod kontrolom. Kasnije je to postala metafora za sredstvo kojim se neka osoba svezuje.