Božja svetost (II)

Braćo i sestre, hajde da danas otpevamo jednu himnu. Pronađite onu koja vam se dopada i koju redovno pevate. (Pevaćemo himnu Božjih reči br. 760, pod naslovom „Čista i neukaljana ljubav“.)

1  „Ljubav“ se odnosi na privrženost koja je čista i neukaljana, kad srcem voliš, osećaš i razmišljaš. U ljubavi nema uslovljavanja, nema prepreka ni udaljenosti. U ljubavi nema sumnje, nema prevare ni lukavstva. U ljubavi nema nagodbe, niti ičega što je nečisto. Ako voliš, ti nećeš varati, nećeš se žaliti, nećeš izdati, niti se buniti, nećeš iznuđivati, niti gledati šta ćeš i koliko steći.

2  „Ljubav“ se odnosi na privrženost koja je čista i neukaljana, kad srcem voliš, osećaš i razmišljaš. U ljubavi nema uslovljavanja, nema prepreka ni udaljenosti. U ljubavi nema sumnje, nema prevare ni lukavstva. U ljubavi nema nagodbe, niti ičega što je nečisto. Ako voliš, rado ćeš se posvetiti, rado ćeš podneti nedaće, bićeš u skladu sa Mnom, zarad Mene ćeš ostaviti sve što imaš, odreći ćeš se porodice, budućnosti, mladosti i braka. Kad to ne bi učinio, tvoja ljubav uopšte ne bi ni bila ljubav, već prevara i izdajstvo!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih“

Lepu ste himnu izabrali. Da li svi uživate dok je pevate? Šta osećate nakon što je otpevate? Jeste li u stanju da takvu ljubav osetite u sebi? (Još ne.) Kojim njenim rečima ste najdublje dirnuti? („U ljubavi nema uslovljavanja, nema prepreka ni udaljenosti. U ljubavi nema sumnje, nema prevare ni lukavstva. U ljubavi nema nagodbe, niti ičega što je nečisto.“ Ali ja u sebi još uvek nalazim brojne nečistoće i mnoge svoje delove koji bi da s Bogom sklapaju nagodbe. Ja, zapravo, još uvek nisam dostigao ljubav koja je čista i neukaljana.) Ako nisi dostigao ljubav koja je čista i neukaljana, koji je onda stepen tvoje ljubavi? (Tek sam u fazi volje za traganjem, u fazi čežnje.) Na osnovu svog rasta i sa stanovišta vlastitog iskustva, šta misliš koji si stepen dostigao? Ima li u tebi obmane? Imaš li kakvih pritužbi? Da li u tvom srcu ima zahteva? Ima li stvari za kojima žudiš i koje želiš od Boga? (Da, ja u sebi nosim takve nečiste stvari.) U kojim okolnostima one izlaze na videlo? (Kad se situacija koju je Bog za mene uredio ne poklapa s mojim predstavama ili kad mi želje nisu ispunjene: u tim trenucima otkrivam ovu vrstu iskvarene naravi.) Da li tvoja braća i sestre iz Tajvana takođe često pevaju ovu himnu? Možete li nam vi reći nešto o tome kako razumete „čistu i neukaljanu ljubav“? Zašto Bog na ovaj način definiše ljubav? (Ova himna mi se veoma dopada jer iz nje vidim da je ta ljubav potpuna. Preda mnom je, međutim, dug put do ispunjenja tog standarda i još uvek sam veoma daleko od dostizanja istinske ljubavi. Ima stvari u kojima sam, zahvaljujući molitvama i snazi koju mi daju Njegove reči, uspeo da ostvarim određeni napredak i saradnju. Pa ipak, kad god se suočim s određenim kušnjama i otkrovenjima, osećam da nemam budućnost ni sudbinu, da nemam svoje odredište. U takvim trenucima, osećam se veoma slabo i to me često uznemirava.) Na šta tačno misliš kad kažeš „budućnost i sudbina“? Misliš li tu na nešto konkretno? Je li to neka slika, nešto što si zamislio, ili su, pak, tvoja budućnost i sudbina nešto što zaista možeš da vidiš? Da li se radi o stvarnom objektu? Hoću da svi razmislite o tome: na šta se tačno odnosi vaša briga za vlastitu budućnost i sudbinu? (Na to da mogu da budem spasen, kako bih preživeo.) Hajde nam i vi, ostala braćo i sestre, recite nešto o tome kako razumete „čistu i neukaljanu ljubav“. (Kad neko poseduje takvu ljubav, iz individualnog bića te osobe ne izlaze nikakve nečistoće, a njena vlastita budućnost i sudbina je ne ograničavaju. Ma kako da se Bog odnosi prema njoj, ona je u stanju da se u potpunosti pokori Božjem delu i Njegovim orkestracijama i da Ga sledi do samog kraja. Samo takva ljubav prema Bogu je čista i neukaljana. U poređenju s njom, otkrio sam da ja, iako sam tokom poslednjih nekoliko godina svoje vere u Boga naizgled davao sve od sebe i odbacivao određene stvari, zapravo nisam bio u stanju da Mu predam svoje srce. Dok me Bog razotkriva, osećam kako ne mogu da budem spasen i stoga živim u negativnom stanju. Vidim sebe kako obavljam svoju dužnost, ali istovremeno pokušavam da s Bogom sklapam nagodbe i nisam u stanju da Ga svim srcem volim, a pri tom neprestano mislim na svoje odredište, budućnost i sudbinu.) Čini se da ste donekle razumeli ovu himnu i uvideli neke veze između nje i vaših stvarnih iskustava. Vi, međutim, imate različite stepene razumevanja svake od fraza iz himne „Čista i neukaljana ljubav“. Neki smatraju da se radi o spremnosti, neki bi vlastitu budućnost ostavili po strani, neki nastoje da se oslobode vlastite porodice, dok neki baš ni za čim ne tragaju. Ima i onih koji od sebe traže da se oslobode obmane, pritužbi i pobune protiv Boga. Zašto bi Bog poželeo da preporuči baš ovu vrstu ljubavi i tražio da Ga ljudi na taj način vole? Mogu li ljudi da dostignu tu vrstu ljubavi? Drugim rečima, jesu li ljudi u stanju da na taj način vole? Možda im se čini da ne mogu, jer u sebi ne vide ni najmanji nagoveštaj te vrste ljubavi. Ako ljudi takvu ljubav ne poseduju i ako, u suštini, ne znaju ništa o ljubavi, reči koje Bog izgovara njima su nepoznate. Budući da ljudi žive na ovom svetu i da im je narav iskvarena, kad bi oni imali tu vrstu ljubavi ili kad bi neka osoba mogla da poseduje takvu ljubav – ljubav koja ništa ne traži i ne postavlja nikakve zahteve, ljubav kojoj su spremni da se posvete i da zarad nje trpe stradanje i odreknu se svega što imaju – šta bi onda drugi ljudi mislili o nekome ko poseduje tu vrstu ljubavi? Zar takva osoba ne bi bila savršena? (Bila bi savršena.) Da li na ovom svetu postoji takva savršena osoba? Takvih osoba na ovom svetu uopšte nema. Ovo je apsolutna istina. Stoga neki ljudi ulažu velike napore da sebe, kroz vlastita iskustva, sameravaju prema ovim rečima. Oni se obračunavaju sa sobom, obuzdavaju se, pa se čak i bune protiv sebe: trpe stradanja i sami sebe primoravaju da odustanu od vlastitih predstava. Odriču se svoje buntovnosti, svojih želja i prohteva. Ali, na kraju, oni ipak ne mogu da se mere sa njima. Zašto je to tako? Bog to govori da bi ljudima postavio standard koji treba da ispune, kako bi znali šta Bog od njih očekuje. Ali, da li je Bog ikada kazao da ljudi to moraju odmah da postignu? Je li im ikada rekao koliko vremena imaju na raspolaganju da to postignu? (Ne.) Da li je ikada rekao da Ga ljudi moraju voleti na ovaj način? Da li se to kaže u ovom odlomku teksta? Ne kaže se. Bog ljudima naprosto kaže na kakvu je ljubav mislio. A koji su Božji zahtevi u pogledu ljudske sposobnosti da Ga vole na ovaj način i da se prema Njemu tako ponašaju? Nije neophodno da ljudi to postignu momentalno, jer bi to bilo izvan njihovih mogućnosti. Jeste li ikada razmišljali o tome koje uslove ljudi moraju da ispune da bi na ovaj način voleli? Ako ljudi budu često čitali ove reči, hoće li postepeno steći takvu ljubav? (Neće.) Koje, dakle, uslove oni moraju da ispune? Kao prvo, kako da se oslobode sumnji u Boga? (Samo pošteni ljudi mogu to da postignu.) Kako da se oslobode obmane? (To takođe moraju biti pošteni ljudi.) A šta mislite kako da postanu neko ko sa Bogom ne sklapa nagodbe? I to je nešto što se kod poštene osobe podrazumeva. Šta je sa oslobađanjem od obmane? Šta znači kad se kaže da u ljubavi nema izbora? Da li se sve ovo svodi na to da treba biti pošten? Ima tu još mnogo pojedinosti. Šta se dokazuje time što je Bog u stanju da na taj način govori o ovoj vrsti ljubavi i da je tako definiše? Možemo li reći da Bog poseduje upravo tu vrstu ljubavi? (Da.) A gde to vidite? (U Božjoj ljubavi prema čoveku.) Je li Božja ljubav prema čoveku uslovna? Da li između Boga i čoveka ima ikakvih prepreka i udaljenosti? Gaji li Bog bilo kakve sumnje u vezi s čovekom? (Ne.) Bog posmatra čoveka i razume čoveka; On čoveka uistinu razume. Da li Bog čoveka obmanjuje? (Ne.) Pošto Bog o ovoj ljubavi tako savršeno govori, mogu li Njegovo srce i Njegova suština takođe biti tako savršeni? (Mogu.) Oni su, bez sumnje, savršeni; ljudi su u stanju da to osete tek kad u svom iskustvu dođu do određene tačke. Da li su ljudi ikada na taj način definisali ljubav? U kojim je okolnostima čovek definisao ljubav? Kako čovek govori o ljubavi? Zar on o ljubavi ne govori u smislu davanja ili prinošenja? (Da.) Takva definicija ljubavi je uprošćena i lišena suštine.

Božja definicija ljubavi i način na koji On o njoj govori povezani su s jednim aspektom Njegove suštine – ali, koji je to aspekt? Prošli put smo u zboru govorili o jednoj veoma važnoj temi, temi o kojoj su ljudi i ranije često raspravljali. Ta se tema odnosi na jednu reč, o kojoj se često govori dok se veruje u Boga i koja se, ujedno, svima čini i poznatom i nepoznatom. Zašto ovo kažem? Iako potiče iz ljudskog jezika, njena je definicija ljudima u isto vreme jasna i maglovita. Koja je to reč? (Svetost.) Svetost: to je bila tema našeg poslednjeg zajedništva. Mi smo u zajedništvu govorili o jednom aspektu te teme. Da li ste, tokom našeg poslednjeg zajedništva, svi stekli jedno novo razumevanje suštine Božje svetosti? Koje aspekte tog razumevanja smatrate potpuno novim? Drugim rečima, šta je to unutar tog razumevanja ili tih reči, zbog čega ste osetili da se vaše razumevanje Božje svetosti razlikuje ili da odstupa od Božje svetosti o kojoj sam u zajedništvu govorio? Imate li ikakve utiske o tome? (Bog govori ono što u Svom srcu oseća; Njegove su reči neuprljane. To je manifestacija jednog aspekta svetosti.) (Svetost je i kad se Bog razgnevi na čoveka; Njegov je gnev neukaljan.) (Što se tiče Božje svetosti, ja razumem da u Njegovoj pravednoj naravi ima i gneva i milosrđa. To je na mene ostavilo veoma snažan utisak. Na našem poslednjem zajedništvu takođe je pomenuto da je Božja pravedna narav jedinstvena – što ja ranije nisam razumevao. Tek pošto sam čuo šta je Bog govorio u zajedništvu, shvatio sam da se Njegov gnev razlikuje od ljudskog. Božji gnev je pozitivan i principijelan; on se širi iz urođene suštine Božje. Bog vidi da je nešto negativno i stoga oslobađa Svoj gnev. To je nešto što nijedno stvoreno biće ne poseduje.) Naša današnja tema je Božja svetost. Svi su ljudi ponešto čuli i saznali o Božjoj pravednoj naravi. Štaviše, mnogi ljudi često izjednačavaju Božju svetost i Njegovu pravednu narav i kažu kako je Božja pravedna narav sveta. Sasvim sigurno, reč „svetost“ nikome nije nepoznata – to je reč koja se često koristi. Kada, međutim, govorimo o dubljim značenjima te reči, koje izraze Božje svetosti ljudi mogu da vide? Šta ljudi mogu da prepoznaju od onoga što je Bog otkrio? Bojim se da je to nešto što niko ne zna. Božja narav jeste pravedna, ali ako ti sad kažeš da je Njegova pravedna narav ujedno i sveta, to zvuči pomalo nejasno i zamršeno; zašto je to tako? Ako kažeš da je Božja narav pravedna ili da je Njegova pravedna narav sveta, kako onda u svom srcu opisuješ Božju svetost, kako je razumeš? Drugim rečima, šta bi od onoga što je Bog otkrio ili od onoga što On ima i što jeste, ljudi prepoznali kao sveto? Jeste li dosad razmišljali o tome? Primetio sam da se ljudi često koriste uobičajenim rečima i davno izlizanim frazama, a da pri tom uopšte ni ne znaju šta govore. Svi tako govore, i to po navici, tako da je za ljude to postao uobičajen izraz. Kada bi oni, međutim, bolje istražili i detaljno proučili ovu reč, shvatili bi da ne znaju njeno pravo značenje, niti na šta se ona odnosi. I u slučaju reči „svetost“, niko ne zna na koji tačno aspekt Božje suštine misli kada govori o Njegovoj svetosti, niti iko zna kako da reč „svetost“ pomiri s Bogom. Ljudi su u svojim srcima zbunjeni, a njihovo shvatanje Božje svetosti je nejasno i maglovito. Nikome nije sasvim jasno kako se to Bog odlikuje svetošću. Danas ćemo u zajedništvu razgovarati na ovu temu upravo zato da bismo reč „svetost“ izmirili s Bogom, kako bi ljudi mogli da shvate pravi sadržaj suštine Božje svetosti. To će neke ljude sprečiti da nemarno i po navici koriste tu reč, te da nasumično pričaju o stvarima čije im je značenje nepoznato i za koje ne znaju da li su tačne i precizne. Ljudi oduvek tako govore; ti tako govoriš, on tako govori, te je, na taj način, ljudima to ušlo u naviku. Time i nehotično bledi značenje ovog izraza.

Na prvi pogled, čini se da je reč „svetost“ veoma lako razumljiva, zar ne? U najmanju ruku, ljudi misle da „sveto“ znači isto što i čisto, neuprljano, sakralno i pročišćeno. Ima i onih koji „svetost“ povezuju sa „ljubavlju“ o kojoj se govori u himni „Čista i neukaljana ljubav“, koju smo maločas otpevali. Oni su u pravu; ta ljubav predstavlja jedan njen deo. Božja ljubav jeste deo Njegove suštine, ali ona ne predstavlja njenu celinu. U svojim predstavama, međutim, ljudi su skloni da tu reč povezuju sa stvarima koje oni sami smatraju čistim i pročišćenim, odnosno sa stvarima za koje oni lično misle da su neuprljane ili neukaljane. Primera radi, neko je nekad rekao da je lotosov cvet čist i da neukaljan izranja iz mutne vode. I tako su ljudi počeli da reč „svetost“ koriste za opisivanje lotosovog cveta. Drugi, pak, svetim smatraju izmišljene ljubavne priče, odnosno književne ili filmske likove koji u njima izazivaju strahopoštovanje. Nadalje, neki smatraju da su ljudi koji se pominju u Bibliji i u drugim duhovnim tekstovima – poput svetaca, apostola i drugih, koji su nekada sledili Boga dok je obavljao Svoje delo – imali sveta duhovna iskustva. Sve su to stvari koje ljudi zamišljaju; to su predstave kojih se oni drže. Zašto ljudi imaju takve predstave? Razlog je vrlo jednostavan: zato što im je narav iskvarena i što žive u svetu rđavosti i prljavštine. Sve što vide, sve što mogu da dodirnu i sve što doživljavaju, nije ništa drugo do Sotoninu rđavost i iskvarenost, isto kao i spletke, zakulisne borbe i ratovi koje ljudi među sobom vode pod uticajem Sotone. Stoga oni Božju svetost i suštinu nisu u stanju da vide ni da spoznaju čak ni dok Bog obavlja Svoje delo u ljudima ili im se obraća i otkriva im Svoju narav i suštinu. Ljudi često govore o Božjoj svetosti, ali im nedostaje njeno pravo razumevanje; ono što govore samo su prazne reči. Budući da žive usred prljavštine i iskvarenosti, u vlasti Sotone, pošto ne vide svetlost, ne znaju ništa o pozitivnim stvarima i, uz to, ne poznaju istinu, niko od njih zapravo ne zna šta to znači kad se za nešto kaže da je „sveto“. Ima li, dakle, ijedne svete stvari ili svetih ljudi u ovom iskvarenom čovečanstvu? Sa sigurnošću možemo reći da nema, jer jedino je Božja suština sveta.

Prošli put smo u zajedništvu govorili o jednom aspektu svetosti Božje suštine. Mada je ovo, u izvesnoj meri, ljude nadahnulo da steknu znanje o Božjoj svetosti, to ni izbliza nije dovoljno. Time se, naime, ljudima ne može u dovoljnoj meri omogućiti da u celosti spoznaju Božju svetost, niti da shvate da je Božja svetost jedinstvena. Nadalje, to ih ne može u dovoljnoj meri osposobiti da shvate pravo značenje svetosti koja je u Bogu u celosti otelotvorena. Stoga je neophodno da u zajedništvu nastavimo da razgovaramo na ovu temu. Na našem prošlom zajedništvu razmatrali smo ukupno tri teme, te bi sada trebalo da se pozabavimo i četvrtom. Započećemo čitanjem odlomaka iz Svetog pisma.

Iskušavanje Sotonino

Matej 4:1-4  Tada je Duh odveo Isusa u pustinju, da ga đavo kuša. Pošto je Isus postio četrdeset dana i četrdeset noći, napokon ogladne. Kušač mu tada priđe i reče mu: „Ako si Sin Božiji, reci neka ovi kamenovi postanu hlebovi.“ Isus mu odgovori: „Neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta.“

To su reči kojima je đavo najpre pokušao da iskuša Gospoda Isusa. Šta je sadržaj onoga što je đavo rekao? („Ako si Sin Božiji, reci neka ovi kamenovi postanu hlebovi.“) Mada su reči koje je đavo izgovorio prilično jednostavne, uočavate li neki problem u njihovoj suštini? Kada je rekao: „Ako si Sin Božiji“, da li je on u svom srcu znao da je Isus Sin Božji ili nije? Je li znao da je On zapravo Hristos? (Znao je.) Zašto je onda rekao „Ako si“? (Pokušavao je da time iskuša Boga.) Ali, kakvu je nameru pri tom imao? Kazao je: „Ako si Sin Božiji“. Iako je u svom srcu znao da je Isus Hristos Sin Božji i mada je s tim bio načisto, da li Mu se on potčinio i da li Ga je obožavao? (Nije.) Šta je đavo hteo da učini? Hteo je da na taj način i tim rečima razljuti Gospoda Isusa, da bi Ga zatim na prevaru naveo da postupi u skladu s njegovim namerama. Nije li upravo u tome značenje đavolovih reči? Sotona je u svom srcu odlično znao da to jeste Gospod Isus Hristos, ali je ipak izgovorio te reči. Nije li baš takva Sotonina priroda? Kakva je ta njegova priroda? (On je lukav, rđav i ne boji se Boga.) Kakve bi mogle biti posledice ako se ne boji Boga? Zar se one ne ogledaju u njegovoj želji da napadne Boga? Hteo je da na ovaj način napadne Boga i zato je rekao: „Ako si Sin Božiji, reci neka ovi kamenovi postanu hlebovi.“ Zar se iz toga ne vidi Sotonina zla namera? Šta je on zapravo pokušavao da učini? Njegova je namera sasvim očigledna: pokušao je da na taj način ospori položaj i identitet Gospoda Isusa Hrista. Ovim je rečima Sotona hteo da kaže: „Ako si Sin Božji, pretvori ovo kamenje u hleb. Ako ne možeš to da učiniš, Ti onda nisi Božji Sin, te stoga ne treba više da obavljaš Svoje delo.“ Zar nije tako? Hteo je da na taj način napadne Boga, da rasklopi i uništi Njegovo delo; u tome se ogleda Sotonina zloba. Njegova je zloba prirodni izraz njegove prirode. Mada je znao da je Gospod Isus Hristos Sin Božji i ovaploćenje Sâmog Boga, on naprosto nije mogao sebe da obuzda da čini takve stvari, da u stopu prati Boga, da Ga neprestano napada i da se iz petnih žila upinje ne bi li narušio i sabotirao Božje delo.

Hajde da sada detaljno analiziramo sledeću Sotoninu rečenicu: „Reci neka ovi kamenovi postanu hlebovi“. Napraviti hleb od kamenja – da li to išta znači? Ako ima hrane, zašto je ne jesti? Zbog čega je neophodno spravljati hranu od kamenja? Može li se reći da u toj rečenici nema nikakvog značenja? Iako je u to vreme postio, Gospod Isus je valjda imao na raspolaganju hranu? (Imao je.) Iz toga, dakle, možemo zaključiti koliko su Sotonine reči besmislene. Uprkos svim njegovim obmanama i zlobi, mi i dalje možemo videti koliko je on besmislen i apsurdan. Sotona čini brojne stvari kroz koje možeš da vidiš njegovu zlobnu prirodu; možeš videti kako sabotira Božje delo, i da na osnovu toga zaključiš da je sve to mrsko i da te razbešnjuje. S druge strane, zar u njegovim rečima i ponašanju ujedno ne vidiš detinjastu i smešnu prirodu? Ovo je otkrovenje u vezi sa Sotoninom prirodom; on takve stvari čini upravo zato što je takve prirode. Ljudima su danas ove Sotonine reči besmislene i smešne. Ali, Sotona je zaista u stanju da izgovori takve reči. Možemo li onda za njega reći da je neuk i apsurdan? Sotonina rđavost prisutna je na svakom mestu i stalno se razotkriva. A kako mu je na te reči odgovorio Gospod Isus? („Neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta.“) Imaju li ove reči ikakvu moć? (Imaju.) Kako znamo da ove reči imaju moć? Znamo po tome što su te reči istina. Može li čovek, dakle, da živi samo na hlebu? Gospod Isus je četrdeset dana i noći postio. Je li umro od gladi? Nije umro od gladi, te Mu je Sotona stoga i prišao, huškajući Ga da kamenje pretvori u hranu, rečima koje su značile otprilike ovo: „Ako ovo kamenje pretvoriš u hranu, imaćeš šta da jedeš, zar ne? Tada više nećeš morati da postiš, niti da trpiš glad, zar nije tako?“ Na to mu je Gospod Isus odgovorio: „Neće čovek živeti samo od hleba“, što znači da, iako čovek živi u fizičkom telu, to što njegovom fizičkom telu omogućava da živi i diše nije hrana, već svaka reč koja izađe iz Božjih usta. Te su reči, s jedne strane, istina; one ljudima pružaju veru, kao i osećaj da na Boga mogu da se oslone i da je On istina. S druge strane, imaju li te reči neki praktični aspekt? Zar nije Gospod Isus, nakon što je četrdeset dana i noći postio, još uvek živ i zdrav stajao na nogama? Nije li to stvarni primer? Iako četrdeset dana i noći nije dotakao hranu, još uvek je bio živ. To je moćan dokaz kojim se potvrđuje istinitost Njegovih reči. Da li je, međutim, Gospod Isus te jednostavne reči izgovorio samo dok Ga je Sotona iskušavao ili su one odranije bile prirodni deo Njega? Drugim rečima, Bog je istina i Bog je život, ali da li su ta istina i taj život Njemu naknadno pridodati? Da li su nastali iz kasnijeg iskustva? Ne – oni su Bogu prirođeni. To znači da istina i život jesu Božja suština. Ma šta da Mu se dogodi, sve što On razotkriva jeste istina. Ta istina, te reči – bilo da je sadržaj Njegovog govora dug ili kratak – mogu čoveku omogućiti da živi i podariti mu život; one ljudima mogu omogućiti da steknu istinu, da jasno shvate put ljudskog života i da imaju veru u Boga. Drugim rečima, izvor Božjeg korišćenja ovih reči je pozitivan. Možemo li onda reći da je sveta ta pozitivna stvar? (Da.) Sotonine reči, pak, proizlaze iz Sotonine prirode. On svoju rđavu i malicioznu prirodu razotkriva stalno i na svakom mestu. Da li on, međutim, ta otkrovenja čini prirodno? Da li ga neko upućuje da tako radi? Pomaže li mu iko u tome? Da li ga neko na to prisiljava? Ne. On sva ta otkrovenja čini sam od sebe. To je Sotonina rđava priroda. Ma šta Bog činio i kako god to činio, Sotona Mu je uvek za petama. Suština i prava priroda onoga što Sotona govori i što radi predstavljaju samu Sotoninu suštinu – suština koja je rđava i pakosna. U nastavku teksta, šta je još Sotona kazao? Hajde da vidimo.

Matej 4:5-7  Onda ga je đavo odveo u Sveti grad, postavio ga na vrh hrama i rekao mu: „Ako si Sin Božiji, baci se dole jer je u Svetom pismu napisano: ’On će zapovediti svojim anđelima za tebe, da te svojim rukama ponesu, da nogom ne bi o kamen zapeo.’“ Isus mu odgovori: „Napisano je i ovo: ’Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga.’“

Razmotrimo sada reči koje je Sotona ovde izgovorio. Rekao je: „Ako si Sin Božiji, baci se dole“, dodajući citat iz Svetog pisma: „On će zapovediti svojim anđelima za tebe, da te svojim rukama ponesu, da nogom ne bi o kamen zapeo.“ Kako se osećaš kad čuješ ove Sotonine reči? Zar one nisu krajnje detinjaste? One su detinjaste, besmislene i odvratne. Zašto ovo kažem? Sotona često čini gluposti, misleći pri tom da je jako pametan. Često citira Sveto pismo – čak i same reči koje je Bog izgovorio – pokušavajući da te reči okrene protiv Boga da bi Ga napao i iskušao, te tako ostvario svoj cilj sabotiranja Božjeg plana rada. Možeš li išta da zaključiš iz tih Sotoninih reči? (Sotona gaji rđave namere.) U svemu što je činio, uvek je nastojao da ljude iskušava. Sotona nikad ne govori direktno, već na zaobilazan način, služeći se iskušenjima, mamljenjem i zavođenjem. Dok iskušava Boga, Sotona Mu pristupa kao da se radi o običnom ljudskom biću, misleći da je Bog, baš kao i čovek, neuk, glup i nesposoban da jasno razabere pravi oblik stvari. On misli da ni Bog, kao ni čovek, nije u stanju da pronikne u njegovu suštinu, u njegove prevare i zlokobne naume. Ne ogleda li se upravo u tome glupost Sotonina? Nadalje, on otvoreno citira Sveto pismo, verujući da mu to daje kredibilitet, te da zbog toga nećeš moći da uočiš greške u njegovim rečima, niti da izbegneš da te nasamari. Zar se iz toga ne vidi koliko je apsurdan i detinjast? To je isto kao kad ljudi šire jevanđelje i svedoče o Bogu: neće li i nevernici ponekad reći nešto slično onome što je izgovorio Sotona? Jeste li ikada čuli ljude kako izgovaraju nešto slično? Kako se osećaš kad tako nešto čuješ? Gadiš li se toga? (Da.) Kad osetiš gađenje, da li ujedno osetiš averziju i mržnju? Dok se tako osećaš, možeš li da priznaš da su Sotona, kao i iskvarena narav koju stvara u čoveku, rđavi? Da li si u svom srcu ikada došao do sledećeg zaključka: „dok govori, Sotona zapravo napada i iskušava; njegove su reči apsurdne, smešne, detinjaste i odvratne; nasuprot njemu, Bog nikada ne bi govorio niti radio na takav način, i On to zaista nikad nije činio“? Naravno, ljudi u ovakvim situacijama to jedva i da mogu da primete, te stoga ostaju nesposobni da dokuče Božju svetost. S obzirom na vaš trenutni rast, vi samo ovo osećate: „Sve što Bog kaže je istina, korisno je za nas i mi to moramo prihvatiti.“ Bez obzira da li ste u stanju da to prihvatite ili ne, svi bez izuzetka govorite da je Božja reč istina i da je Bog istina, ali ne znate da je sama istina sveta i da se Bog odlikuje svetošću.

Šta je, dakle, Isus odgovorio na te Sotonine reči? Isus mu je odgovorio: „Napisano je i ovo: ’Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga.’“ Ima li istine u ovim rečima koje je izgovorio Isus? U njima definitivno ima istine. Na prvi pogled, te reči sadrže zapovest koju ljudi moraju da poštuju i predstavljaju jednostavnu frazu, ali su, bez obzira na to, i čovek i Sotona te reči često omalovažavali. Gospod Isus je, dakle, Sotoni kazao: „Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga“, zato što je Sotona to često činio, trudeći se pritom iz petnih žila. Moglo bi se reći da je on to činio drsko i bestidno. U Sotoninoj je priroda-suštini da se ne plaši Boga i da nema bogobojažljivo srce. Čak i dok je stajao kraj Boga i mogao da Ga vidi, nije mogao da odoli a da Ga ne iskušava. Stoga mu je Gospod Isus rekao: „Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga.“ Ovim se rečima Bog često obraćao Sotoni. Je li, dakle, prikladno primenjivati ovu frazu u današnje vreme? (Jeste, zato što i mi često iskušavamo Boga.) A zbog čega ljudi često iskušavaju Boga? Je li to zato što su puni iskvarene sotonske naravi? (Da.) Jesu li onda navedene Sotonine reči nešto što ljudi često izgovaraju? I u kojim sve situacijama oni to čine? Moglo bi se reći da su ljudi te reči izgovarali bez obzira na vreme i mesto. To je dokaz da se ljudska narav ne razlikuje od iskvarene naravi Sotone. Gospod Isus je izgovorio nekoliko jednostavnih reči, reči koje predstavljaju istinu i koje su ljudima potrebne. Da li je, međutim, u ovoj situaciji Gospod Isus tako govorio da bi se raspravljao sa Sotonom? Da li je u onome što mu je rekao bilo ikakvog sukobljavanja? (Ne.) Kako se Gospod Isus u Svom srcu osećao prema iskušenjima od strane Sotone? Je li osećao gađenje i odbojnost? Gospod Isus jeste osećao odbojnost i gađenje, ali se ipak nije raspravljao sa Sotonom, a još manje je govorio o bilo kakvim uzvišenim načelima. Zašto je to tako? (Zato što je Sotona oduvek bio takav; on se nikad neće promeniti.) Da li bi se moglo reći da se Sotona opire razumu? (Da.) Može li Sotona da shvati da je Bog istina? On nikada neće shvatiti da je Bog istina, niti će to ikada priznati; naprosto mu je takva priroda. Postoji još jedna strana Sotonine prirode koja je takođe odbojna. O čemu se radi? U nastojanju da iskuša Gospoda Isusa, Sotona je čvrsto odlučio da to učini, čak i po cenu da mu to ne pođe za rukom. Čak i po cenu da bude kažnjen, odlučio je da ipak pokuša. Čak i da je znao da od toga neće imati nikakve koristi, ipak bi pokušao; istrajavao bi u svojim naporima i do samog bi se kraja suprotstavljao Bogu. Kakva je to priroda? Zar nije rđava? Ako čovek pobesni i spopadne ga gnev kad god se pomene Bog, da li je taj čovek video Boga? Zna li on ko je Bog uopšte? On ne zna ko je Bog, niti u Njega veruje, a Bog mu se nikada nije obratio. Ako mu Bog nikada nije pravio probleme, zašto se onda ljuti? Da li bismo za takvu osobu mogli reći da je rđava? Svetski trendovi, hrana, piće, traganje za zadovoljstvima i jurnjava za slavnim ličnostima – ništa od toga ne bi takvom čoveku smetalo. Međutim, na sam pomen reči „Bog“ ili istinitosti Božjih reči, dovoljno mu je da pobesni. Zar to nije pokazatelj rđave prirode? To je dovoljan dokaz da se radi o čovekovoj rđavoj prirodi. Da li, što se vas lično tiče, ima trenutaka kad, pri pominjanju istine, Božjih kušnji prema ljudima ili Božjih reči suda protiv čoveka, osećate averziju; trenutaka kad osećate odbojnost i kad takve stvari ne želite da slušate? Vaše srce možda misli: „Zar ne kažu svi da je Bog istina? Ali, neke od ovih stvari nisu istina! Očigledno je da su to samo Božje reči opomene upućene čoveku!“ Neki možda u svom srcu čak osećaju snažnu odbojnost i ovako razmišljaju: „Svakog dana se o tome govori – o Njegovim kušnjama i o Njegovom sudu – kad će tome doći kraj? Kada ćemo primiti dobro odredište?“ Nije poznato odakle potiče taj bezrazložni gnev. Kakva je to priroda? (To je rđava priroda.) Nju usmerava i vodi rđava priroda Sotone. Što se Boga tiče, kada je u pitanju rđava priroda Sotonina i čovekova iskvarena narav, On se nikada ne svađa, niti se ljuti na ljude, i nikada ne pravi galamu ako se ljudi ponašaju glupo. Nikada nećete videti da Bog o nekim stvarima ima stavove slične stavovima ljudskih bića, niti ćete Ga videti kako za upravljanje stvarima koristi ljudska gledišta, znanja, nauku, filozofiju ili ljudsku maštu. Umesto toga, sve što Bog čini i sve što razotkriva povezano je sa istinom. Naime, svaka reč koju je izrekao i svaki postupak koji je preduzeo vezani su za istinu. Ta istina nije proizvod neke neosnovane fantazije; tu istinu i te reči Bog izražava Svojom suštinom i Svojim životom. Budući da te reči, kao i suština svega što je Bog učinio jesu istina, možemo reći da je Božja suština sveta. Drugim rečima, sve što Bog kaže i što učini, ljudima donosi vitalnost i svetlost, omogućava im da vide pozitivne stvari i realnost tih stvari, a čovečanstvu ukazuje na pravi put. Sve je to određeno Božjom suštinom i suštinom Njegove svetosti. Vi to sada shvatate, zar ne? U nastavku ćemo pročitati još jedan odlomak iz Svetog pisma.

Matej 4:8-11  Tada je đavo opet odveo Isusa na jednu veoma visoku goru, pokazao mu sva svetska carstva i njihovu slavu, i rekao mu: „Sve ću ti ovo dati ako padneš preda mnom i pokloniš mi se.“ Tada mu Isus odvrati: „Odlazi od mene, Satano! Jer u Pismu piše: ’Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.’“ Đavo je nakon ovoga otišao od Isusa, a anđeli su mu pristupili i služili mu.

Pošto je sa dva prethodna trika doživeo neuspeh, Sotona je odlučio da pokuša s još jednim: pokazao je Gospodu Isusu sva svetska carstva i njihovu slavu, te od Njega zatražio da mu se pokloni. Šta iz ove situacije možete da zaključite o pravim osobinama đavola? Nije li Sotona do krajnosti bestidan? (Jeste.) U čemu se ogleda njegova bestidnost? Iako je sve na svetu stvorio Bog, Sotona se drsko okreće k Njemu i sve Mu to pokazuje, govoreći: „Pogledaj koliko je slave i bogatstva u svim tim carstvima. Ako mi se pokloniš, sve ću to podariti Tebi.“ Zar se ovde ne radi o potpunoj zameni uloga? Zar Sotona nije bestidan? Bog je sve stvorio, ali da li je On to učinio zarad vlastitog uživanja? Bog je ljudima sve dao, ali je Sotona poželeo da sve to prigrabi za sebe, pa pošto je sve prigrabio, rekao je Bogu: „Pokloni mi se! Pokloni mi se, pa ću sve to podariti Tebi.“ To je Sotonino grdobno lice i on je do krajnosti bestidan! Sotona čak ni ne zna šta znači reč „stid“. Ovo je samo još jedan primer njegove rđavosti. On čak ni ne zna šta je stid. Sotona odlično zna da je Bog sve stvorio, te da Bog upravlja svim stvarima i da ima vrhovnu vlast nad njima. Sve stvari ne pripadaju ni čoveku, a još manje Sotoni, već isključivo Bogu, ali đavo se, uprkos tome, drznuo da kaže kako će on sve to dati Bogu. Nije li ovo još jedan primer apsurdnog i bestidnog ponašanja Sotone? Bog ga zbog toga još više mrzi, zar ne? Pa ipak, da li je Sotona, ma šta da je pokušao, uspeo da nasamari Gospoda Isusa? Šta mu je Gospod Isus odgovorio? („Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.“) Imaju li te reči neko praktično značenje? (Da.) Kakvo je njihovo praktično značenje? Rđavost i bestidnost Sotone vidimo u njegovim rečima. Ako bi se, dakle, ljudi klanjali Sotoni, kakav bi bio ishod toga? Da li bi stekli bogatstvo i slavu svih zemaljskih carstava? (Ne bi.) Šta bi stekli? Da li bi postali podjednako bestidni i smešni kao Sotona? (Da.) Tada se oni ni po čemu ne bi razlikovali od Sotone. Zbog toga je Gospod Isus izgovorio ove reči, koje su baš svakom ljudskom biću važne: „Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.“ To znači, ako bi ti služio nekom drugom osim Gospodu, osim Sâmom Bogu, i ako bi se klanjao Sotoni, onda bi se valjao u istoj prljavštini kao i Sotona. Delio bi Sotoninu bestidnost i njegovu rđavost, a Boga bi iskušavao i napadao baš kao i Sotona. Kakav bi onda bio tvoj ishod? Bog bi te se gnušao, srušio bi te i uništio. Nakon što je Gospoda Isusa nekoliko puta bezuspešno iskušao, je li Sotona ponovo pokušao da to učini? Sotona nije više pokušavao, otišao je. Šta nam to dokazuje? Dokazuje nam to da Sotonina rđava priroda, njegova pakost, apsurdnost i besmislenost, nisu vredni pomena pred licem Boga. Gospod Isus je Sotonu porazio sa svega tri rečenice, posle čega je ovaj podvio rep i utekao, suviše ponižen da bi pokazao svoje lice, i nikad više nije iskušavao Gospoda Isusa. Pošto je pobedio ovo Sotonino iskušenje, Gospod Isus je mogao lako da nastavi sa delom koje je morao da obavi i sa zadacima koji su stajali pred Njim. Da li bi sve što je Gospod Isus uradio i rekao u ovoj situaciji imalo praktično značenje za svako ljudsko biće ako bi se primenilo na današnje vreme? (Da.) Kakvo bi to praktično značenje bilo? Da li je lako ostvariti pobedu nad Sotonom? Moraju li ljudi jasno da razumeju Sotoninu rđavu prirodu? Moraju li ljudi precizno razumeti iskušenja kojima ih on podvrgava? (Da.) Kad u svom svakodnevnom životu doživljavaš Sotonina iskušenja, zar ne bi mogao da ih pobediš ako bi bio u stanju da prozreš njegovu rđavu prirodu? Kad bi bio upoznat sa Sotoninom apsurdnošću i besmislom, da li bi i dalje stajao na njegovoj strani i napadao Boga? Kad bi razumeo kako se kroz tebe ispoljavaju Sotonina pakost i bestidnost – ako bi to jasno prepoznao i razumeo – da li bi i dalje na ovaj način napadao i iskušavao Boga? (Ne, mi to ne bismo činili.) Šta biste uradili? (Pobunili bismo se protiv Sotone i prognali ga.) Da li je to lako učiniti? Nije lako. Da bi u tome uspeli, ljudi moraju često da se mole, moraju se često stavljati pred Boga i analizirati sebe. Moraju dopustiti da ih Bog dovede u red i podvrgne ih Svom sudu i grdnji. Jedino na taj način će ljudi moći da se postepeno ispetljaju kako ih ne bi obmanjivao i kontrolisao Sotona.

A sada ćemo, imajući u vidu sve ove reči koje je izgovorio Sotona, sumirati ono što čini njegovu suštinu. Kao prvo, za Sotoninu suštinu se uopšteno može reći da je rđava, potpuno nasuprot Božjoj svetosti. Zašto kažem da je Sotonina suština rđava? Da bi se na to pitanje odgovorilo, najpre se moraju analizirati posledice onoga što Sotona čini ljudima. On čoveka kvari i kontroliše, a čovek deluje pod njegovom iskvarenom naravi i živi u svetu sačinjenom od ljudi koje je on iskvario. Ljude je Sotona zaposeo i prilagodio sebi, a da oni toga nisu ni svesni; stoga čovek ima iskvarenu narav Sotone, što je Sotonina priroda. Da li ste, u svemu onome što je Sotona rekao i učinio, uočili njegovu nadmenost? Jeste li zapazili njegovu lažljivost i zlobu? Na koji se način Sotonina nadmenost primarno ispoljava? Da li u njemu stalno tinja žudnja za preuzimanjem Božjeg položaja? Sotona je oduvek želeo da poruši Božje delo i da Boga svrgne s Njegovog položaja, na koji bi onda on sâm zaseo, a ljudi bi ga sledili, podržavali i obožavali; u tome se ogleda nadmena priroda Sotonina. Da li Sotona ljudima, dok ih kvari, direktno saopštava šta treba da rade? Da li on, kad iskušava Boga, naprosto izađe i kaže Mu: „Iskušavam Te i napašću Te“? Naravno da ne. Koji metod, dakle, Sotona primenjuje? On zavodi, iskušava, napada i postavlja zamke, pa čak i citira Sveto pismo. On na razne načine govori i deluje kako bi postigao svoje zlokobne ciljeve i ostvario svoje namere. Nakon što Sotona sve to obavi, šta se može zaključiti iz onoga što se u čoveku manifestuje? Zar i ljudi takođe ne postaju nadmeni? Nakon što je hiljadama godina trpeo Sotoninu iskvarenost, čovek je i sam postao nadmen, prevrtljiv, zlonameran i nerazuman. A sve je to posledica Sotonine prirode. Pošto mu je priroda rđava, Sotona je tu svoju rđavu prirodu podario čoveku i preneo na njega svoju rđavu i iskvarenu narav. Čovek, dakle, živi pod iskvarenom sotonskom naravi i poput Sotone se opire Bogu, napada Ga i iskušava, te stoga ne može da se klanja Bogu i nema bogobojažljivo srce.

Pet načina na koje Sotona kvari čoveka

Što se Božje svetosti tiče, to je tema koja, kada se o njoj govori, nekim ljudima može zvučati pomalo apstraktno, isuviše duboko i van njihovog domašaja, iako im je donekle možda i poznata. Nema, međutim, razloga za brigu. Ja ću vam pomoći da shvatite šta je Božja svetost. Da biste razumeli kakva je neka osoba, pogledajte šta ona radi i kakvi su ishodi njenih postupaka, pa ćete na osnovu toga moći da spoznate suštinu te osobe. Može li se tako reći? (Može.) Hajde da onda, najpre iz te perspektive, u zajedništvu popričamo o Božjoj svetosti. Može se reći da je rđava Sotonina suština i da se njegovo delovanje na čoveka svodi na to da ga neprestano kvari. Pošto je Sotona rđav, znači da su i ljudi koje je iskvario zasigurno rđavi. Da li bi iko rekao: „Sotona jeste rđav, ali možda među ljudima koje je iskvario ima onih koji su sveti“? Bio bi to samo dobar vic, zar ne? Da li je tako nešto moguće? (Nije.) Sotona je rđav, a ta njegova rđavost u sebi sadrži svoju suštinsku i praktičnu stranu. Ovo nije samo prazna priča. Mi ovde ne pokušavamo da ocrnimo Sotonu, već samo u zajedništvu razgovaramo o istini i stvarnosti. Možda će se neki ljudi, ili grupa ljudi, osetiti povređeno zbog zbora o realnosti ove teme, ali u ovome nema nikakve zle namere; možda će vam biti pomalo neprijatno zbog onoga što ćete ovde danas čuti, ali jednog dana, u skoroj budućnosti, kad budete u stanju da to shvatite, preziraćete sami sebe i osetiti da je ovo o čemu danas govorim, za vas veoma korisno i vredno. Ako je Sotonina suština rđava, možemo li onda reći da su i posledice njegovog delovanja neminovno rđave ili da su, u najmanju ruku, povezane s njegovom rđavošću? (Možemo.) Kako, dakle, Sotona kvari čoveka? Od sve rđavosti koje Sotona čini u svetu i među ljudima, koji su specifični aspekti tog zla ljudima vidljivi i uočljivi? Jeste li ikada razmišljali o tome? Iako ovome možda niste posvećivali puno pažnje, dozvolite Mi da iznesem nekoliko glavnih tačaka. Svi znate za teoriju evolucije koju Sotona predlaže, zar ne? Radi se o oblasti koju čovek intenzivno proučava, je li tako? (Da.) Sotona, dakle, najpre koristi znanje da bi čoveka iskvario i koristi sopstvene sotonske metode da bi ljudima preneo znanje. On, zatim, uz pomoć nauke kvari ljude, tako što u njima budi interesovanje prema znanju, nauci, tajanstvenim stvarima i događajima koje ljudi žele da istraže. Sledeće što Sotona koristi da bi ljude iskvario jesu tradicionalna kultura i sujeverje, a zatim i društveni trendovi. Sve su to stvari s kojima se ljudi svakodnevno susreću i koje egzistiraju u njihovoj neposrednoj okolini; sve je to povezano s onim što ljudi vide, što čuju, sa stvarima koje dodiruju i koje doživljavaju. Moglo bi se reći da svako ljudsko biće živi svoj život okruženo ovim stvarima, nesposobno da im umakne ili da ih se oslobodi, čak i kad bi to htelo da učini. Čovečanstvo je pred tim stvarima bespomoćno, a sve što čovek može da uradi jeste da podlegne njihovom uticaju, da pusti da ga one zaraze, da upravljaju njime i da ga vežu; čovek je nemoćan da ih se oslobodi.

a. Kako Sotona koristi znanje da bi iskvario čoveka

Najpre ćemo govoriti o znanju. Da li je znanje nešto što svi smatraju pozitivnom stvari? Ako ništa drugo, ljudi smatraju da je konotacija reči „znanje“ pozitivna, odnosno da nije negativna. Zašto onda kažemo da Sotona znanje koristi da bi čoveka iskvario? Zar teorija evolucije ne predstavlja jedan aspekt znanja? Nisu li i Njutnovi naučni zakoni sastavni deo znanja? Gravitaciono privlačenje Zemlje takođe predstavlja deo znanja, zar ne? (Tako je.) Zašto je onda znanje uvršteno među stvari koje Sotona koristi da bi ljude iskvario? Kako vi na to gledate? Da li u znanju ima makar i trunke istine? (Nema.) Šta je onda suština znanja? Po kojoj osnovi čovek dolazi do celokupnog znanja koje stiče? Da li je ono zasnovano na teoriji evolucije? Nije li znanje, do kojeg je čovek došao istraživanjem i sumiranjem, zasnovano na ateizmu? Da li bilo šta od tog znanja ima veze s Bogom? Da li je ono povezano sa obožavanjem Boga? Je li povezano sa istinom? (Nije.) Kako, dakle, Sotona koristi znanje da bi čoveka iskvario? Maločas rekoh da ništa od tog znanja nije povezano ni sa obožavanjem Boga, niti sa istinom. Neki o tome ovako razmišljaju: „Znanje možda nema nikakve veze sa istinom, ali ono ipak ne kvari ljude.“ Kako vi na to gledate? Da li te je znanje naučilo da sreću svako sebi mora da stvara vlastitim rukama? Je li te znanje naučilo da je čovekova sudbina u njegovim rukama? (Da.) O kakvoj se priči tu radi? (O đavoljoj priči.) Potpuno ste u pravu! To je đavolja priča! Znanje je komplikovana tema za razgovor. Možete jednostavno ustvrditi da se oblast znanja ne sastoji ni od čega drugog već samo od znanja. To je oblast koja se ne uči na osnovu obožavanja Boga, niti na osnovu razumevanja prema kojem je Bog stvoritelj svega. Dok proučavaju tu vrstu znanja, ljudi ne vide da Bog ima suverenost nad svim stvarima; oni ne vide da je Bog zadužen za sve stvari, odnosno da svime On upravlja. Umesto toga, oni samo beskrajno istražuju i proučavaju tu oblast znanja, te na osnovu znanja tragaju za odgovorima. Nije li, međutim, tačno da ljudi koji ne veruju u Boga, već se bave isključivo istraživanjem, nikada neće pronaći prave odgovore? Sve što znanje može da ti obezbedi jesu sredstva za život, posao i stalni prihodi, zahvaljujući kojima nećeš biti gladan, ali te ono nikad neće dovesti do obožavanja Boga, niti će te držati podalje od zla. Što ljudi budu više proučavali znanje, to će više želeti da se bune protiv Boga, poželeće da i Boga podvrgnu svojim proučavanjima, da Ga testiraju i da Mu se opiru. Čemu, dakle, znanje, prema onome što sada vidimo, podučava ljude? Ono u celosti predstavlja Sotoninu filozofiju. Imaju li te filozofije i sva ta pravila opstanka, koje Sotona širi među iskvarenim ljudima, ikakve veze sa istinom? One nemaju ništa sa istinom i zapravo su protivne istini. Ljudi često kažu: „Život je kretanje“ i „Čovek je gvožđe, a hrana čelik, bićete gladni ako ne budete jeli“; šta te izreke predstavljaju? To su zablude, koje u čoveku izazivaju osećaj gađenja. U čovekovo takozvano znanje, Sotona je uneo dosta svoje filozofije za ovozemaljsko ophođenje i vlastitog načina razmišljanja. Čineći to, on čoveku omogućava da usvoji njegov način razmišljanja, njegovu filozofiju i njegova gledišta, kako bi pomoću njih mogao da negira postojanje Boga i vrhovnu Božju vlast nad svim stvarima i nad čovekovom sudbinom. Prema tome, kako čovekovo proučavanje napreduje i kako stiče sve šira znanja, to mu je postojanje Boga sve manje jasno i možda čak više ni ne oseća da Bog postoji. Pošto je Sotona čoveku usadio izvesne misli, stavove i predstave, zar on čoveka nije obmanuo i iskvario čim je u njega ubrizgao taj otrov? Od čega, dakle, po vašem mišljenju, ljudi danas žive? Zar oni ne žive na osnovu znanja i misli koje im je usadio Sotona? I zar sve ono što je unutar tog znanja i tih misli skriveno – zar sve to nisu Sotonine filozofije i njegov otrov? Čovek, dakle, živi od Sotoninih filozofija i otrova. A u čemu je srž Sotoninog kvarenja čoveka? On čoveka želi da natera da negira Boga, da Mu se suprotstavlja i da se buni protiv Njega, baš kao što to i sâm Sotona čini; to je Sotonin krajnji cilj, a to je ujedno i sredstvo kojim on kvari čoveka.

Na početku ćemo se pozabaviti najpovršnijim aspektom znanja. Mogu li gramatika i reči raznih jezika da iskvare ljude? Da li reči mogu da iskvare ljude? Reči ne kvare ljude; one su oruđe koje ljudi koriste za međusobno sporazumevanje, a ujedno su i oruđe pomoću kojeg komuniciraju s Bogom, da i ne pominjemo da jezik i reči trenutno predstavljaju način na koji Bog komunicira sa ljudima. Reči su oruđe i reči su neophodne. Zar nije znanje i kad kažemo da jedan plus jedan daju dva i da je dva puta dva jednako četiri? Može li, međutim, to znanje da te iskvari? Radi se o opštem znanju – o fiksnom obrascu – te stoga ono ne može da iskvari ljude. Koje to onda vrste znanja zaista kvare ljude? Znanje koje ljude kvari jeste ono znanje koje je prepleteno sa Sotoninim gledištima i mislima. Sotona nastoji da ta svoja gledišta i misli ljudima usadi posredstvom znanja. U nekom članku, na primer, ničeg lošeg nema u samim rečima od kojih je taj članak sačinjen. Problem leži u stavovima i namerama autora koji je taj članak napisao, kao i u sadržaju njegovih misli. To su stvari koje se tiču duha, a one su zaista u stanju da iskvare ljude. Primera radi, kad gledaš neku TV-emisiju, šta bi od sadržaja te emisije moglo da promeni stavove ljudi? Da li bi ljude moglo da iskvari ono što su izgovorili izvođači, to jest, same njihove reči? (Ne.) Šta bi onda moglo da iskvari ljude? To bi mogle da učine glavne zamisli i sadržaj te emisije, koji bi trebalo da predstavljaju stavove njenog reditelja. Informacije sadržane u tim njegovim stavovima mogle bi da pokolebaju ljudska srca i umove. Zar nije tako? Sad znate na šta mislim kad vam ovde govorim o Sotoni koji koristi znanje da bi ljude iskvario. Nećete me pogrešno razumeti, je li tako? Kada, dakle, sledeći put budeš čitao neki roman ili članak, hoćeš li moći da proceniš da li misli izražene pisanim rečima kvare čovečanstvo, ili doprinose njegovoj dobrobiti? (Da, donekle ću moći.) Ovo je nešto što se mora polako proučavati i doživljavati, a ne nešto što je odmah i lako razumljivo. Kad, recimo, istražuješ ili proučavaš neku oblast znanja, određeni pozitivni aspekti tog znanja mogu ti pomoći da stekneš opšta znanja o toj oblasti i ujedno ti omogućiti da spoznaš šta je to što ljudi treba da izbegavaju. Uzmimo, na primer, „električnu struju“ – to je jedna oblast znanja, zar ne? Zar ne bi bio neznalica kad ne bi znao da struja može da izazove strujni udar i da povredi ljude? Ali, kad ovladaš tom oblašću znanja, nećeš više biti nepažljiv pri rukovanju električnim uređajima i znaćeš kako da koristiš struju. Sve su to pozitivne stvari. Da li vam je sada jasno ovo o čemu smo razgovarali, kada je reč o tome kako znanje kvari ljude? Postoje mnoge vrsta znanja koje se proučavaju u svetu, i morate izdvojiti dovoljno vremena da biste mogli da ih međusobno razlikujete.

b. Kako Sotona koristi nauku da bi iskvario čoveka

Šta je nauka? Nije li tačno da baš svako ljudsko biće nauku smatra izuzetno prestižnom i temeljnom? Kada se nauka pomene, zar ljudi ne pomisle: „Ovo je nešto što je van domašaja običnih ljudi; to je tema kojom mogu da se bave samo naučni istraživači i stručnjaci; to nema nikakve veze sa nama, običnim ljudima“? Ima li nauka ikakve veze s običnim ljudima? (Da.) Na koji način Sotona koristi nauku da bi ljude iskvario? U ovoj našoj raspravi, govorićemo samo o stvarima s kojima se ljudi u životu često susreću i zanemarićemo ostala pitanja. Postoji reč, „geni“. Čuli ste za nju? Poznat vam je taj izraz. Nisu li geni otkriveni posredstvom nauke? Šta tačno geni znače ljudima? Zar ne navode ljude da telo doživljavaju kao nešto misteriozno? Kad se ljudi po prvi put upoznaju s ovom temom, zar među njima neće biti onih – naročito radoznalih – koji će poželeti da saznaju više pojedinosti o tome? Ovi radoznalci će svu svoju energiju usmeriti na ovu temu, a kada ne budu imali šta drugo da rade, informacije o tome potražiće u knjigama i na internetu, kako bi saznali što više detalja. Šta je nauka? Jednostavno rečeno, nauku čine misli i teorije o stvarima koje čoveka zanimaju, o stvarima koje su nepoznate i koje im Bog nije rekao; nauka predstavlja skup misli i teorija o tajnama koje čovek želi da istraži. Koliki je opseg nauke? Moglo bi se reći da je opseg nauke prilično širok; čovek istražuje i proučava sve što ga zanima. Nauka obuhvata istraživanje pojedinosti i zakonitosti u vezi s ovim stvarima, na osnovu čega se zatim iznose uverljive teorije, zbog kojih će svako pomisliti: „Ovi naučnici su zaista sjajni! Znaju toliko toga da mogu da razumeju ove stvari!“ Ljudi se zaista dive naučnicima, zar ne? A kakva su gledišta ljudi koji se bave naučnim istraživanjem? Zar oni ne žele da istraže vaseljenu, da istraže sve te misteriozne pojave u oblastima koje ih zanimaju? Koji je krajnji ishod svega toga? U nekim granama nauke, ljudi svoje zaključke izvode na osnovu pretpostavki, a u drugim se oslanjaju na ljudsko iskustvo prilikom izvođenja zaključaka. U nekim, pak, trećim oblastima nauke, oni do svojih zaključaka dolaze na osnovu istorijskih podataka i posmatranja okolnosti. Nije li tako? Šta, dakle, nauka donosi ljudima? Nauka ljudima samo dopušta da vide objekte u fizičkom svetu, zadovoljavajući time čovekovu radoznalost, ali ona nije u stanju da čoveku omogući da shvati zakone po kojima Bog vlada nad svim stvarima. Čini se da čovek u nauci nalazi odgovore, ali ti odgovori zbunjuju i pružaju mu samo privremeno zadovoljstvo, zadovoljstvo koje služi jedino tome da srce čovekovo veže za materijalni svet. Ljudima se čini kako od nauke dobijaju odgovore, te tako, kad god iskrsne neki problem, oni svoje naučne stavove koriste kao osnovu da taj problem uvaže i dokažu. Čovekovo srce biva zavedeno naukom i opsednuto njome, do te mere da čovek više ne želi da spoznaje Boga, da Ga obožava, niti da veruje kako sve dolazi od Boga i kako čovek treba od Njega da traži odgovore. Nije li tako? Što ljudi više veruje u nauku, to besmisleniji postaju, verujući kako za sve postoji naučno rešenje i kako se istraživanjem sve može rešiti. Takvi ljudi ne tragaju za Bogom, niti veruju da On postoji. Ima mnogo dugogodišnjih vernika koji će, kad naiđu na neki problem, upotrebiti računar da bi potražili i pronašli odgovore; oni veruju samo naučnim saznanjima. Oni ne veruju da su Božje reči istina, ne veruju da reči Božje mogu da reše sve probleme čovečanstva, a ogromno mnoštvo problema s kojima se ljudski rod suočava oni ne posmatraju sa stanovišta istine. Ma s kakvim problemom da se susretnu, nikada se ne mole Bogu, niti taj problem nastoje da reše traženjem istine u Božjim rečima. U mnogim stvarima, radije veruju da znanje može da im reši problem; po njima, konačni odgovor leži u nauci. U srcima takvih ljudi, Boga uopšte i nema. Oni su bezvernici, a njihovi stavovi o veri u Boga nimalo se ne razlikuju od stavova mnogih uglednih akademika i naučnika, koji stalno pokušavaju da Boga istražuju primenom naučnih metoda. Ima, na primer, mnogo stručnjaka za religiju koji su se popeli na planinski vrh gde se Nojeva barka nasukala, kako bi time dokazali postojanje barke. Ali oni u toj barci ne vide dokaz da Bog postoji. Oni jedino veruju u priče i istoriju; to je rezultat naučnog istraživanja i proučavanja materijalnog sveta. Ako istražuješ materijalni svet, bilo da se radi o mikrobiologiji, astronomiji ili geografiji, nikada nećeš doći do rezultata kojim bi se utvrdilo postojanje Boga i Njegove suverenosti nad svim stvarima. Šta dakle nauka donosi čoveku? Zar ona čoveka ne udaljava od Boga? Zar zbog nje ljudi Boga ne podvrgavaju proučavanju? Zar ona ne doprinosi da ljudi postanu još sumnjičaviji u pogledu Božjeg postojanja i suvereniteta, te da Ga time poreknu i izdaju? To su posledice. Kad Sotona, dakle, nauku koristi da bi čoveka iskvario, koji on cilj time pokušava da postigne? On naučnim zaključcima želi da obmane i otupi ljude, i da im dvosmislenim odgovorima osvoji srca, kako oni ne bi tragali za Bogom, niti verovali u Njegovo postojanje. Zbog toga kažem da nauka predstavlja jedan od načina na koji Sotona ljude kvari.

c. Kako Sotona koristi tradicionalnu kulturu da bi iskvario čoveka

Da li je tačno da ima mnogo toga što se smatra sastavnim delom tradicionalne kulture? (Tačno je.) Šta se zapravo podrazumeva pod „tradicionalnom kulturom“? Neki kažu da je to nešto što smo nasledili od svojih predaka – to je jedan aspekt ovog pojma. Od samog početka, načini života, običaji, izreke i pravila, prenosili su se u okviru porodice, etničke grupe, pa čak i čitavog ljudskog roda, i usađivali se u misli ljudi. Ljudi ih smatraju neizostavnim delom života i gledaju na njih kao na pravila, poštujući ih kao da predstavljaju sâm život. Ljudi zaista nikada nisu hteli da ta pravila menjaju, niti da ih se odreknu, zbog toga što su ih nasledili od vlastitih predaka. Postoje i drugi aspekti tradicionalne kulture koji su ukorenjeni u ljudskoj srži, poput ideja nasleđenih od Konfučija i Mencija, ili onih kojima su ljude podučavali kineski taoizam i konfučijanizam. Zar nije tako? Šta sve spada u tradicionalnu kulturu? Da li tu spadaju i praznici koje ljudi proslavljaju? Kao, na primer: Prolećni festival, Festival lampiona, Dan čišćenja grobnica, Festival zmajevih čamaca, kao i Festival duhova i Festival žetve. Neke porodice čak proslavljaju dane kad njihovi stariji članovi dostignu određeno doba ili kad deca navrše jedan mesec ili stotinu dana. I tako dalje. Sve su to tradicionalni praznici. Nije li tačno da su svi ti praznici zasnovani na tradicionalnoj kulturi? Šta je srž tradicionalne kulture? Ima li ona ikakve veze sa obožavanjem Boga? Ima li to veze sa obavezivanjem ljudi da praktikuju istinu? Postoje li praznici tokom kojih ljudi prinose žrtve Bogu, posećuju Njegov oltar i primaju Njegova učenja? Ima li takvih praznika? (Nema.) Šta ljudi rade tokom svih tih praznika? U današnje vreme, ljudi na njih gledaju kao na priliku da dobro pojedu, popiju i da se zabave. Iz kog se izvora napaja tradicionalna kultura? Od koga potiče tradicionalna kultura? Ona potiče od Sotone. Iza kulisa svih tih tradicionalnih praznika, Sotona ljudima usađuje u glavu određene stvari. Koje su to stvari? Prilika da ljudi upamte svoje pretke – je li to jedna od tih stvari? Primera radi, na Dan čišćenja grobova, ljudi uređuju grobove i prinose žrtve svojim precima da ih ne bi zaboravili. Sotona se takođe stara o tome da ljudi upamte da treba da budu rodoljubivi; primer za to je Festival zmajevih čamaca. A šta je sa Festivalom žetve? (On je povod za porodična okupljanja.) Kakva je pozadina tih porodičnih okupljanja? Koji je njihov razlog? Porodice se okupljaju da bi se razgovaralo i da bi se članovi emotivno povezali. Ima, naravno, mnogo načina da se opišu razlozi tih proslava, bilo da se radi o Lunarnoj Novoj godini ili Festivalu lampiona. Koje god razloge da neko pripisuje tim proslavama, sve su one zapravo način na koji Sotona ljudima usađuje u glavu svoju filozofiju i način razmišljanja, s ciljem da se ljudi udalje od Boga i da ne znaju da Bog postoji, već da, umesto toga, žrtve prinose ili svojim precima ili samom Sotoni, odnosno da jedu, piju i zabavu nalaze u telesnim uživanjima. Tokom proslavljanja svih tih praznika, Sotonine misli i stavovi usađuju se duboko u umove ljudi, a da oni toga nisu ni svesni. Kad uđu u četrdesete, pedesete ili čak poznije godine, sve te Sotonine misli i stavovi već su duboko ukorenjeni u njihovim srcima. Štaviše, oni se iz petnih žila trude da te ideje, bile one ispravne ili pogrešne, neselektivno i bez rezerve prenesu na sledeće generacije. Zar nije tako? (Jeste.) Kako tradicionalna kultura i pomenuti praznici kvare ljude? Znate li? (Pravila tih tradicija sve više ograničavaju ljude i vezuju im ruke, tako da im ne preostaje ni vremena ni energije da tragaju za Bogom.) To je jedan od aspekata. Primera radi, svi slave Lunarnu Novu godinu – zar ne bi bio tužan da je i ti nisi proslavio? Ima li tvom srcu sujeverja? Možda osećaš: „Pošto nisam proslavio Novu godinu i pošto mi je prvi dan Lunarne Nove godine loše prošao, zar mi neće i ostatak godine biti loš“? Zar se ne bi zabrinuo i donekle uplašio? Ima čak i onih kojima se, nakon što svojim precima godinama nisu prinosili žrtve, u snu iznenada javi neki pokojnik da od njih traži novac. Kako se oni tada osećaju? „Kako je tužno što je toj osobi sada potreban novac! Spaliću nešto papirnog novca za njenu dušu. Naprosto, ne bi bilo u redu da to ne učinim. To bi nama živima moglo da donese neku nesreću – ko će ga znati kada nas nešto može strefiti?“ Takvi će ljudi u svojim srcima uvek nositi taj oblačak brige i straha. A ko je uzrok te zabrinutosti? Njen izvor leži u Sotoni. Nije li to jedan od načina na koji Sotona kvari čoveka? On koristi razna sredstva i izgovore da bi te kontrolisao, da bi ti pretio i da bi te vezao, usled čega ti postaješ omamljen, popuštaš mu i potčinjavaš mu se; eto tako Sotona ljude kvari. Kad su ljudi slabi ili kad nisu u potpunosti svesni situacije, oni u toj svojoj zbunjenosti često mogu nešto da učine nenamerno; drugim rečima, oni nenamerno padaju Sotoni u šake i mogu delovati nesvesno, te tako počiniti neke stvari ne znajući šta rade. To je način na koji Sotona kvari čoveka. Postoji čak i popriličan broj ljudi koji se nerado rastaju od duboko ukorenjene tradicionalne kulture i koji naprosto ne mogu da je se odreknu. Ti ljudi, naročito dok su slabi i negativni, žele da proslavljaju ovakve praznike, žele da se susreću sa Sotonom i da uvek, iznova, udovoljavaju njegovim željama, što njihovim srcima donosi utehu. Kakva je pozadina tradicionalne kulture? Da li iza njenih kulisa sve konce vuče crna ruka Sotone? Da li njome upravlja i manipuliše Sotonina rđava priroda? Da li je sve to pod njegovom kontrolom? (Jeste.) Da li bismo, za ljude koji žive u tradicionalnoj kulturi i koji proslavljaju te tradicionalne praznike, mogli reći da zapravo žive u okruženju u kojem ih Sotona neprestano obmanjuje i kvari, te da su oni, štaviše, srećni zbog toga? (Da.) To je nešto što svi priznajete i što je svima poznato.

d. Kako Sotona koristi sujeverje da bi iskvario čoveka

Poznat vam je izraz „sujeverje“, zar ne? Mada između sujeverja i tradicionalne kulture postoje određene veze, o njima danas nećemo govoriti. Umesto toga, govoriću o onim oblicima sujeverja koji se danas najčešće sreću, kao što su: gatanje, proricanje sudbine, paljenje tamjana i obožavanje Bude. Neki ljudi se bave gatanjem, drugi obožavaju Budu i kade se tamjanom, dok treći vole kad im neko proriče sudbinu ili im na osnovu crta lica predskazuje budućnost. Koliko među vama ima onih kojima su proricali sudbinu ili tumačili crte lica? To je nešto što zanima većinu ljudi, zar ne? (Da.) A zašto? Kakvu korist ljudi imaju od proricanja sudbine i gatanja? Kakvo zadovoljstvo oni pronalaze u tome? (Radi se o radoznalosti.) Da li je u pitanju samo puka radoznalost? Moje je mišljenje da to ne mora biti samo radoznalost. Koji je cilj gatanja i proricanja sudbine? Zbog čega se ono vrši? Zar cilj nije u tome da se predvidi budućnost? Neki bi da im se na osnovu crta lica predvidi budućnost, dok drugi to rade kako bi saznali da li će ih pratiti sreća. Pojedinci to rade da bi saznali kakav će im biti brak, a drugi da bi videli koliko će bogatstva steći tokom naredne godine. Neki se čitanju crta lica podvrgavaju ne bi li saznali kakvim se izgledima oni sami, kao i njihovi sinovi ili kćeri, mogu nadati, dok poslovni ljudi to rade zato da bi videli koliko će novca zaraditi, tražeći pri tom od gatare uputstva o tome šta treba da preduzmu. Da li se, dakle, sve ovo radi samo zarad zadovoljenja radoznalosti? Kada ljudi idu na čitanje crta lica i slične stvari, oni to čine zarad buduće lične koristi; smatraju da je sve to usko povezano s njihovom vlastitom sudbinom. Da li je išta od toga korisno? (Nije.) Zbog čega je nekorisno? Zar nije dobro da se, posredstvom tih stvari, stekne izvesno znanje? Pošto vam one mogu pomoći da saznate kada vas može zadesiti neka nevolja, i da za eventualne probleme saznate pre nego što se dogode, zar na ovaj način ne biste mogli da ih izbegnete? Ako bi ti neko predskazao sudbinu, ti bi na taj način mogao da pronađeš izlaz iz lavirinta, pa bi te naredne godine pratila sreća i svojim bi poslom stekao veliko bogatstvo. Da li je, dakle, to korisno ili nije? To da li je ovo korisno ili ne nema nikakve veze sa nama, te se stoga na današnjem zboru nećemo baviti ovom temom. Kako Sotona koristi sujeverje da bi iskvario ljude? Svi ljudi žele da znaju svoju sudbinu, a njihovu radoznalost Sotona koristi da bi ih namamio. Ljudi se u gatanje, proricanje sudbine i čitanje crta lica upuštaju zato da bi saznali šta će im se dešavati u budućnosti i kakav im put predstoji. Od koga, međutim, na kraju krajeva, zavise sudbina i izgledi, oko kojih su ljudi toliko zabrinuti? (Oni su u Božjim rukama.) Sve je to u rukama Božjim. Šta bi Sotona, dok koristi ove metode, hteo da ljudi saznaju? Posredstvom čitanja crta lica i proricanje sudbine, Sotona ljudima želi da saopšti da zna kakva ih sudbina čeka i da, štaviše, on tom njihovom sudbinom upravlja. On bi da ovu priliku i ove metode iskoristi da bi ljude kontrolisao, kako bi mu oni slepo verovali i slušali svaku njegovu reč. Kako bi se ti, recimo, osećao kad bi gatara, dok ti čita crte lica, sklopila oči i savršeno jasno opisala sve što ti se događalo tokom poslednjih nekoliko decenija? Odmah bi pomislio: „Kako pogađa! Kako zna moju prošlost iako o njoj nisam nikome pričao? Zaista se divim ovoj gatari!“ Zar je Sotoni teško da zna sve o tvojoj prošlosti? Bog te je doveo tu gde se danas nalaziš, a Sotona je za sve to vreme kvario ljude i pratio te. Ono što su za tebe decenije života, za Sotonu je tek jedan tren, te stoga njemu nije teško da zna sve te stvari. Kad shvatiš da je tačno sve što Sotona kaže, zar mu nećeš predati svoje srce? Zar mu nećeš prepustiti kontrolu nad tvojom budućnošću i bogatstvom? Tvoje će srce istog trena prema njemu osetiti izvesno poštovanje i strah, a nekim će ljudima on u tom trenutku možda već i preoteti dušu. A ti ćeš gataru odmah upitati: „Šta sada da radim? Čega da se klonim tokom predstojeće godine? Koje stvari ne smem da radim?“ Na to će ti ona odgovoriti: „Ne smeš ići tamo, ne smeš raditi ovo, nemoj da nosiš ovu boju odeće, treba ređe da posećuješ neka mesta, neke stvari treba da radiš češće…“ Zar nećeš odmah primiti k srcu sve što ti bude rekla? Njene ćeš reči napamet naučiti brže nego Božje. Zašto ćeš ih tako brzo upamtiti? Zato što bi hteo da se osloniš na Sotonu kako bi te pratila sreća. A zar ti on upravo u tom trenutku neće ugrabiti srce? Kad vidiš da se njegova predviđanja jedno za drugim ostvaruju, zar ne bi poželeo da mu se odmah vratiš, kako bi saznao kakva te sudbina očekuje naredne godine? (Da.) Uradio bi sve što ti Sotona kaže da uradiš i klonio bi se stvari za koje on kaže da treba da ih izbegavaš. Zar se na taj način ne pokoravaš svakoj njegovoj reči? Ubrzo nakon toga, pohrlićeš mu u zagrljaj, bićeš obmanut i potpašćeš pod njegovu kontrolu. To se dešava zato što veruješ da je sve što on govori istina i što veruješ da on zna sve o tvom prošlom i sadašnjem životu, kao i o onome što te u budućnosti čeka. To je metod koji Sotona koristi da bi upravljao ljudima. Ali, ko zapravo, u stvarnosti, upravlja životima ljudi? Upravlja Sâm Bog, a ne Sotona. Sotona samo koristi svoje vešte trikove da bi, u ovom slučaju, prevario neuke ljude i one koji vide samo materijalni svet, naveo ih da mu poveruju i da se oslone na njega. Nakon toga, oni padaju Sotoni u ruke i slušaju svaku njegovu reč. Popušta li Sotona ikada svoj stisak, kad vidi da ljudi žele da veruju u Boga i da Ga slede? Ne popušta. Da li u toj situaciji ljudi zaista padaju Sotoni u šake? (Da.) Da li bismo, u tom smislu, mogli reći da je Sotonino ponašanje bestidno? (Da.) Zašto bismo tako rekli? Zato što se radi o taktikama prevare i obmane. Sotona je bestidan i dovodi ljude u zabludu da on upravlja njihovim okruženjem i njihovom sudbinom. To neuke ljude navodi da mu se potpuno pokore. Bivaju prevareni sa svega nekoliko reči. U svojoj omamljenosti, ljudi mu se duboko klanjaju. Koje, dakle, metode Sotona koristi i šta govori da bi te naveo da poveruješ u njega? Iako mu ti, recimo, možda nisi saopštio od koliko se članova sastoji tvoja porodica, on će možda ipak biti u stanju da ti kaže koliko ona broji ljudi i da navede godine starosti tvojih roditelja i tvoje dece. Ako si pre toga možda i bio donekle sumnjičav i nepoverljiv prema Sotoni, zar ti se on ne bi učinio makar malo uverljivijim nakon što ti saopšti sve te stvari? On bi ti, zatim, mogao reći da si u poslednje vreme naporno radio, da ti pretpostavljeni ne odaju priznanje koje zaslužuješ, da uvek rade protiv tebe i tome slično. Kad bi to čuo, ti bi pomislio: „Potpuno je u pravu! Na poslu mi ne ide naročito glatko.“ I tako bi mu još snažnije poverovao. Potom bi te još nečim obmanuo, navodeći te da mu sve više veruješ. I tako bi ti, malo po malo, shvatio kako više nisi u stanju da mu se odupreš i da prema njemu ostaneš sumnjičav. Sotona, dakle, koristi par prostih i čak jeftinih trikova i na taj te način obmanjuje. Kako budeš sve više obmanut, izgubićeš orijentaciju, nećeš znati kako da postupaš i polako ćeš početi da radiš ono što ti Sotona kaže da uradiš. To je taj „briljantni“ metod kojim Sotona kvari ljude i zbog kojeg ti nesvesno upadaš u njegovu klopku i bivaš zaveden njime. Sotona ti najpre saopšti nekoliko stvari koje ljudi smatraju dobrim, a zatim te savetuje šta da radiš i čega da se kloniš. Eto kako ti nesvesno bivaš nasamaren. Kad jednom nasedneš na taj trik, stvari će polako postajati sve ozbiljnije; stalno ćeš razmišljati o tome šta ti je Sotona rekao i šta ti je naložio da uradiš, te ćeš na taj način nesvesno postati opsednut njime. Zašto je to tako? Zato što su ljudi lišeni istine i što nisu u stanju da čvrsto stoje na svojim nogama i odupru se zavođenju i iskušenjima od strane Sotone. Suočeni s njegovom rđavošću, s njegovom lažljivošću, izdajstvom i pakošću, ljudi su tako neuki, nezreli i slabi, zar ne? Nije li to jedan od načina na koji Sotona ljude kvari? (Jeste.) Ljudi nesvesno i postepeno bivaju prevareni i obmanuti raznim Sotoninim metodama, zato što im nedostaje sposobnost da razlikuju pozitivno od negativnog. Nedorasli su i nesposobni da trijumfuju nad Sotonom.

e. Kako Sotona koristi društvene trendove da bi iskvario čoveka

Kada su nastali društveni trendovi? Jesu li oni nastali tek u današnje vreme? Moglo bi se reći da su društveni trendovi nastali onda kad je Sotona počeo da kvari ljude. Šta je sve obuhvaćeno društvenim trendovima? (Stilovi odevanja i šminka.) To su stvari sa kojima ljudi često dolaze u kontakt. Stilovi odevanja, moda i trendovi – sve te stvari predstavljaju samo jedan mali aspekt. Ima li još nešto? Da li se u to računaju i popularne fraze koje ljudi često smišljaju? Da li se računaju i načini života za kojima ljudi žude? Spadaju li tu i muzičke zvezde, poznate ličnosti, časopisi i romani koje ljudi vole? (Da.) Koji je aspekt društvenih tokova, po vašem mišljenju, u stanju da čoveka iskvari? Koji od ovih trendova je vama najprivlačniji? Neki kažu: „Mi smo svi dostigli određenu starost, imamo po pedeset, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina, te stoga više ne uspevamo da pratimo ove trendove i oni, zapravo, ne mogu da nam zadrže pažnju.“ Je li ovo tačno? Drugi kažu: „Ne pratimo poznate ličnosti, jer to je nešto što rade dvadesetogodišnjaci; uz to se i ne oblačimo po poslednjoj modi, jer to rade samo ljudi koji vode računa o svom imidžu.“ Šta, dakle, od svega ovoga može da vas iskvari? (Popularne fraze.) Mogu li te fraze da iskvare ljude? Daću vam jedan primer, a vi vidite da li on ljude kvari ili ne: „Svet se vrti oko novca“; je li ovo trend? U poređenju s modnim i kulinarskim trendovima koje ste pomenuli, nije li ovo mnogo gore? „Svet se vrti oko novca“ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je zato svi na različitim nivoima tumače i njenu istinitost priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi svih ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik? Dok se ti krećeš putem od protivljenja ovoj popularnoj izreci, do njenog konačnog prihvatanja kao istine, tvoje srce u potpunosti pada u šake Sotoni, te ti stoga i nehotice počinješ da živiš u skladu s tom izrekom. U kojoj je meri ova izreka uticala na tebe? Tebi je možda poznat istiniti put, i ti možda znaš istinu, ali si nemoćan da je slediš. Možda ti je potpuno jasno da su Božje reči istina, ali nisi voljan da platiš cenu, niti da trpiš zarad sticanja istine. Ti bi, umesto toga, radije žrtvovao svoju budućnost i sudbinu, ne bi li se do samog kraja opirao Bogu. Ma šta da Bog kaže ili učini, bez obzira da li shvataš koliko je Božja ljubav prema tebi duboka i velika, ti bi da i dalje tvrdoglavo insistiraš na svom putu i da plaćaš cenu zbog ove izreke. Što znači da te je ova izreka već obmanula i uspostavila kontrolu nad tvojim mislima, da je ona već upravljala tvojim ponašanjem, te da bi joj ti radije dozvolio da upravlja tvojom sudbinom, nego što bi svoju težnju za bogatstvom ostavio po strani. To što su ljudi u stanju da tako postupaju, što reči Sotonine mogu da upravljaju i manipulišu njima – zar to ne znači da ih je Sotona obmanuo i iskvario? Nisu li Sotonina filozofija i način razmišljanja, kao i njegova narav, pustili korene u tvom srcu? Ako slepo težiš za bogatstvom i odustaješ od potrage za istinom, ne znači li to da je Sotonina namera da te obmane ostvarena? Upravo tako stoje stvari. Možeš li, dakle, da osetiš kad te Sotona obmane i iskvari? Ne možeš. Ako ne možeš da vidiš Sotonu koji ti stoji pred nosom, niti da osetiš kako je to upravo Sotona koji deluje iz senke, da li bi onda mogao da vidiš Sotoninu rđavost? Da li bi mogao da znaš kako Sotona kvari ljudski rod? Sotona čoveka kvari u svakom trenutku i na svakom mestu. Sotona čoveku onemogućava da se odbrani od ove iskvarenosti i čini ga bespomoćnim spram nje. Sotona te primorava da prihvatiš njegove misli, njegova mišljenja i rđave stvari koje iz njega proizilaze u situacijama kad nisi svestan i kad ne znaš šta ti se dešava. Ljudi ove stvari prihvataju bez izuzetka. Oni te stvari neguju u sebi i drže do njih kao do nekakvog blaga, puštaju da one manipulišu i poigravaju se njima; tako ljudi žive pod vlašću Sotone, nesvesno mu se pokoravajući, dok se za to vreme sotonska iskvarenost čoveka sve više produbljuje.

Sotona koristi ovih nekoliko metoda da bi iskvario ljude. Čovek poznaje i razume neka naučna načela i živi pod uticajem tradicionalne kulture, a svaki čovek je, povrh toga, ujedno naslednik i prenosilac tradicionalne kulture. Čovek je obavezan da nastavlja tradicionalnu kulturu koju mu je podario Sotona, kao i da se prilagođava društvenim trendovima koje Sotona pruža čovečanstvu. Čovek je neodvojiv od Sotone; on je u svakom trenutku saglasan sa svim onim što Sotona čini i prihvata njegovu rđavost, lažljivost, pakost i nadmenost. Otkad je stekao ovu Sotoninu narav, da li je čovek bio srećan ili rastužen svojim životom među iskvarenim ljudima? (Bio je tužan.) Zašto tako mislite? (Pošto mu sve te iskvarene stvari vezuju ruke i upravljaju njime, on živi u grehu i ophrvan je teškom borbom.) Ima ljudi koji nose naočari i svojim izgledom odaju utisak intelektualaca; neki od njih se možda izražavaju pristojno, elokventno i racionalno, a budući da su mnogo toga prošli, mogu biti veoma iskusni i prefinjeni. Mogu biti u stanju da naširoko i detaljno govore o važnim i nevažnim stvarima, kao i da analiziraju autentičnost i razloge postojanja tih stvari. Na osnovu ponašanja i spoljnog izgleda tih ljudi, kao i njihovog karaktera, ljudskosti, držanja i tome slično, neko bi mogao zaključiti kako im je nemoguće naći zamerku. Takvi se ljudi naročito dobro prilagođavaju aktuelnim društvenim trendovima. Mada neki od njih mogu čak biti i u poznijim godinama, oni nikad ne zaostaju za trendovima svog vremena i nikad nisu prestari za učenje. Iako, na prvi pogled, jednoj takvoj osobi niko ne može da nađe zamerku, ona je ipak, potpuno i u celosti, do srži iskvarena od strane Sotone. Uprkos tome što se kod tih ljudi nikakva greška ne može uočiti spolja, što su oni naizgled nežni i prefinjeni, što poseduju znanje, izvesnu moralnost i integritet, i što po znanju nimalo ne zaostaju za mlađima, takvi ljudi, po svojoj priroda-suštini, ipak predstavljaju živi model Sotone u punoj veličini; jednom rečju, svako od njih je pljunuti Sotona. To su „plodovi“ Sotoninog rada na kvarenju ljudi. Možda će vas povrediti ovo što sam vam ispričao, ali sve je sušta istina. Znanje koje čovek proučava, nauka koju razume i sredstva koja bira da bi se uklopio u društvene trendove – sve su to, bez izuzetka, oruđa kojima Sotona ljude kvari. To je apsolutno tačno. Čovek, dakle, živi sa svojom naravi koju je Sotona potpuno iskvario, te stoga nema načina da sazna šta je Božja svetost, ni kakva je Božja suština. To je zato što se, gledano spolja, u načinima na koje Sotona kvari čoveka ne može uočiti greška; to jest, samo na osnovu nečijeg ponašanja ne može se reći da s tom osobom nešto nije u redu. Svako svoj posao obavlja na uobičajeni način i živi normalnim životom; ljudi normalno čitaju knjige i novine, normalno uče i razgovaraju. Neki ljudi su ponešto naučili o etici i dobro im leži govorništvo, za svakog imaju razumevanja i druželjubivi su, uslužni su i milosrdni, ne upuštaju se u prepirke i ne iskorišćavaju druge ljude. Iskvarena sotonska narav, međutim, duboko je ukorenjena u njima, a ta se suština ne može promeniti oslanjanjem na napore spolja. Zbog te suštine čovek nije u stanju da spozna Božju svetost, a uprkos tome što mu je suština Božje svetosti razotkrivena, čovek je ne shvata ozbiljno. To je zato što je Sotona već, na razne načine, potpuno zaposeo čovekova osećanja, ideje, gledišta i misli. Ovo zaposedanje i kvarenje nije nešto privremeno ni povremeno, već je svuda i uvek prisutno. Usled toga, veliki broj ljudi koji već tri-četiri, pa čak i pet ili šest godina veruju u Boga, na sve te rđave misli, stavove, logiku i filozofije koje im je Sotona usadio, i dalje gledaju kao na nekakvo blago i ne mogu da se odvoje od njih. Budući da je čovek prihvatio sve rđave, nadmene i pakosne stvari koje potiču iz prirode Sotone, u njegovom odnosu s drugim ljudima neizbežno dolazi do čestih sukoba, rasprava i neusklađenosti, koji nastaju kao posledica Sotonine nadmene prirode. Da je Sotona ljudima podario išta pozitivno – da su, recimo, tradicionalni konfučijanizam i taoizam, koje je čovek prihvatio, zaista tako dobri – trebalo bi da slični tipovi ljudi, nakon što nešto zajednički prihvate, mogu da se međusobno slože. Zašto onda postoje tako snažne podele među ljudima koji prihvataju iste stvari? Zbog čega je to tako? Zbog toga što te stvari potiču od Sotone, a Sotona je taj koji među ljudima stvara podele. Stvari koje potiču od Sotone, ma koliko spolja delovale otmeno i sjajno, čoveku donose i tokom njegovog života iznose, jedino oholost i ništa sem rđave priprode lažljive vrste. Zar nije tako? Čak i neko ko zna dobro da se prerušava, neko ko poseduje bogato znanje ili ko je dobro vaspitan, mora dobro da se pomuči da bi sakrio svoju iskvarenu sotonsku narav. Drugim rečima, ma koliko vešto da se ta osoba prerušila, bez obzira da li si je smatrao svecem, da li si mislio da je savršena ili da je anđeo, bez obzira na to koliko si je smatrao čistom, pitanje je kakav je zapravo njen stvarni život, iza kulisa. Kakvu bi suštinu video nakon otkrovenja njene naravi? Video bi, bez sumnje, rđavu prirodu Sotoninu. Je li prihvatljivo tako kazati? (Jeste.) Pretpostavimo, na primer, da poznajete nekoga ko vam je blizak i koga ste smatrali dobrom osobom; recimo, nekoga ko vam je bio idol. S obzirom na tvoj trenutni rast, šta o toj osobi sada misliš? Ti najpre procenjuješ da li takva osoba poseduje ljudskost ili ne, da li je poštena, da li gaji iskrenu ljubav prema ljudima, kao i da li drugi ljudi od njenih reči i dela imaju koristi, odnosno, da li im one pomažu. (Ne pomažu im.) Kakve su, u tom slučaju, takozvana ljubaznost, ljubav i dobrota, koje ti ljudi otkrivaju? Sve su one lažne i sve je to puka fasada. Iza te fasade krije se rđava namera: da ta osoba postane predmet obožavanja i idol. Možete li to jasno da vidite? (Možemo.)

Šta čovečanstvu donose metode koje Sotona koristi da bi ljude iskvario? Donose li mu one išta pozitivno? Pre svega, može li čovek da razlikuje dobro od zla? Da li su, po tvom mišljenju, standardi na osnovu kojih poznate i važne ličnosti, urednici časopisa i drugih publikacija, danas ocenjuju šta je dobro a šta zlo, šta je ispravno a šta pogrešno – da li su, dakle ti standardi tačni? Da li oni pravedno ocenjuju ljude i događaje? Da li njihove ocene sadrže istinu? Da li ovaj svet, ovo čovečanstvo, pozitivne i negativne stvari ocenjuje na osnovu standarda istine? (Ne.) Zašto ljudi nemaju tu sposobnost? Ljudi su proučili tolika znanja i toliko toga znaju o nauci, pa poseduju velike sposobnosti, zar ne? Zašto onda nisu u stanju da pozitivne stvari razlikuju od negativnih? Zbog čega je to tako? (Zato što ljudi ne poseduju istinu; nauka i znanje nisu istina.) Sve što Sotona donosi ljudima je rđavo, iskvareno i lišeno istine, života i puta. Uz svu rđavost i iskvarenost koju Sotona donosi čoveku, možeš li za njega reći da poseduje ljubav? Možeš li reći da čovek poseduje ljubav? Neki će možda reći: „Nisi u pravu; na svetu ima mnogo ljudi koji pomažu siromašnima i beskućnicima. Zar ti ljudi nisu dobri? Ima takođe i dobrotvornih organizacija koje čine dobra dela; zar posao koji one obavljaju nije dobar?“ Kako biste im odgovorili? Sotona koristi mnogo različitih metoda i teorija da bi čoveka iskvario; da li je to kvarenje čoveka neki nejasan koncept? Ne, on nije nejasan. Sotona radi i neke praktične stvari, a takođe promoviše i neka stanovišta i teorije u ovom svetu i društvu. U svakoj dinastiji i u svakoj epohi, on promoviše neku teoriju i usađuje misli u umove ljudi. Te se misli i teorije postepeno ukorenjuju u srcima ljudi, da bi ljudi zatim počeli da žive u skladu s njima. Kad jednom počnu da žive u skladu s tim, ne pretvaraju li se oni nesvesno u Sotonu? Zar tada ljudi ne postaju jedno sa Sotonom? A kad, na kraju, postanu jedno sa Sotonom, šta biva s njihovim stavom prema Bogu? Zar se on ne izjednačava sa stavom koji prema Bogu ima Sotona? Niko se ne usuđuje da to prizna, zar ne? Kako je to zastrašujuće! Zašto kažem da je priroda Sotonina rđava? Ne govorim to bez osnova; Sotoninu prirodu, naime, određujem i detaljno analiziram na osnovu svega što je on uradio i razotkrio. Kad bih samo rekao da je Sotona rđav, šta biste pomislili? Pomislili biste: „Sotonina je očigledno rđav.“ Stoga te pitam: „Koji su aspekti Sotone rđavi?“ Ako bi rekao: „Rđav je Sotonin otpor prema Bogu“, to i dalje ne bi bio jasan odgovor. Nakon što sam vam na ovaj način razjasnio neke specifičnosti, da li sada razumete konkretan sadržaj suštine Sotonine rđavosti? (Da.) Ako možete jasno da sagledate Sotoninu rđavu prirodu, moći ćete da sagledate i svoje trenutno stanje. Postoji li ikakva veza između te dve stvari? Da li vam je ovo od pomoći ili nije? (Jeste.) Kada vam u zajedništvu govorim o suštini Božje svetosti, da li je neophodno da govorim i o rđavoj suštini Sotone? Kakvo je vaše mišljenje o tome? (Da, neophodno je.) A zašto? (Sotonina rđavost još snažnije ističe Božju svetost.) Da li je zaista tako? Ovo je samo delimično tačno, u smislu da bez Sotonine rđavosti ljudi ne bi znali za Božju svetost; ispravno je tako kazati. Ako, međutim, kažeš da Božja svetost postoji samo zato da bi bila kontrast Sotoninoj rđavosti, da li je to tačno? Taj dijalektički način razmišljanja je pogrešan. Božja svetost je urođena suština Božja; čak i kad je Bog kroz Svoje delo razotkriva, ona je i dalje prirodni izraz Božje suštine i predstavlja urođenu suštinu Boga; ona je oduvek postojala i urođena je Sâmom Bogu, uprkos tome što je čovek ne može videti. A čovek ne može da je vidi zato što živi usred iskvarene naravi Sotonine i pod njegovim uticajem, a oni ne znaju ništa o svetosti, a kamoli o konkretnom sadržaju Božje svetosti. Da li je, dakle, bitno da u zajedništvu najpre razgovaramo o rđavoj suštini Sotone? (Da, bitno je.) Neki će možda izraziti određenu sumnju: „Ako već u zajedništvu govoriš o Sâmom Bogu, zašto onda stalno pričaš o tome kako Sotona kvari ljude i kako je Sotonina priroda rđava?“ Sada ste se, napokon, rešili ove sumnje, zar ne? Tek kad razaznaju Sotonina rđavost i kad ga precizno definišu, kad budu u stanju da jasno sagledaju konkretan sadržaj i način ispoljavanja te rđavosti, njenu izvor i suštinu, ljudi će tek tada moći da, kroz raspravu o Božjoj svetosti, jasno shvate i prepoznaju šta je svetost uopšte, i šta je Božja svetost. Ako ne govorim o Sotoninoj rđavosti, neki bi mogli greškom pomisliti da pojedine stvari koje ljudi rade u društvu i među drugim ljudima – odnosno, neke stvari koje postoje na ovom svetu – mogu biti povezane sa svetošću. Nije li ovo stanovište pogrešno? (Jeste.)

Nakon što sam vam, dakle, na ovaj način u zajedništvu govorio o Sotoninoj suštini, kakvo ste razumevanje Božje svetosti tokom proteklih nekoliko godina stekli kroz vlastita iskustva, čitajući reč Božju i doživljavajući Njegovo delo? Slobodno nam ispričajte nešto o tome. Pri tom ne morate da koristite reči koje lepo zvuče, već naprosto govorite na osnovu vlastitog iskustva. Da li se Božja svetost sastoji isključivo od Njegove ljubavi? Da li je ono što mi nazivamo svetošću zapravo samo ljubav Božja? Bilo bi to isuviše jednostrano, zar ne? Osim Božje ljubavi, postoje li i neki drugi aspekti Božje suštine? Jeste li ih videli? (Jesmo. Bog se gnuša svetkovina i praznika, običaja i sujeverja; u tome se takođe ogleda Božja svetost.) Zbog vlastite svetosti, Bog se gnuša nekih stvari – jeste li to hteli da kažete? Kad se stvar svede na to, šta je Božja svetost? Je li moguće da u Božjoj svetosti nema suštinskog sadržaja, već samo mržnje? Da li vi ovako razmišljate: „Budući da Bog mrzi sve rđave stvari, može se reći da se odlikuje svetošću“? Zar se tu ne radi o spekulaciji? Zar se ovde ne radi o formiranju suda i predviđanju na osnovu onoga što već znamo? Koja je najveća greška koju moramo po svaku cenu izbegavati kad je u pitanju razumevanje Božje suštine? (Ona se ogleda u tome da napuštamo stvarnost i, umesto toga, govorimo o doktrinama.) To je veoma velika greška. Ima li još nešto? (Spekulacije i maštarije.) To su takođe jako ozbiljne greške. Zbog čega su spekulacije i maštarije beskorisne? Da li je ono o čemu spekulišeš i maštaš nešto što ti zaista možeš da vidiš? Da li su te stvari prava Božja suština? (Nisu.) Šta se još mora izbegavati? Da li je greška ako Božju suštinu pokušate da opišete tako što ćete naprosto odrecitovati par milozvučnih reči? (Da.) Zar to ne bi bilo pompezno i besmisleno? Sudovi i spekulacije su besmisleni, baš kao i biranje milozvučnih reči. Prazne pohvale su takođe besmislene, zar ne? Da li Bog uživa da sluša ljude kako izgovaraju takve gluposti? (Ne, On u tome ne uživa.) Njemu je neprijatno kad to čuje! Kada Bog neku grupu ljudi usmerava i spasava, ti ljudi, nakon što čuju Njegove reči, nikad ne razumeju šta On misli. Neko će ih možda zapitati: „Da li je Bog dobar?“, na šta će oni odgovoriti: „Jeste!“ „Koliko je dobar?“ „Mnogo je dobar!“ „Voli li Bog čoveka?“ „Da!“ „Koliko ga voli? Možeš li mi opisati?“ „Mnogo ga voli! Božja je ljubav dublja od okeana, uzvišenija od neba!“ Nisu li ove reči besmislene? I zar ta besmislica nije slična onoj koju ste maločas izgovorili: „Bog mrzi Sotoninu iskvarenu narav i zato je Bog svet“? (Slična je.) Zar ovo što ste upravo rekli nije besmislica? A odakle potiče najveći broj besmislica koje ljudi izgovaraju? Besmislice koje ljudi izgovaraju uglavnom potiču iz nedostatka ljudske odgovornosti i nedostatka straha prema Bogu. Da li bismo mogli tako da kažemo? Iako ništa nisi razumeo, ipak si pričao besmislice. Zar to nije neodgovorno? Zar to nije nepoštovanje prema Bogu? Stekao si neko znanje, donekle si razumeo rezon i logiku, koristio si ove stvari i, povrh toga, sve si to činio zato da bi razumeo Boga. Misliš li da se Bog uznemiri kad te čuje da tako govoriš? Kako možete da pokušavate da Boga spoznate pomoću tih metoda? Zar ne zvuči čudno kad tako govorite? Prema tome, kad je reč o spoznavanju Boga, čovek mora da bude veoma oprezan; govori samo u onoj meri u kojoj poznaješ Boga. Govori iskreno i praktično, svoje reči nemoj kititi mlakim komplimentima i kloni se laskanja; Bogu to nije potrebno; takve stvari potiču od Sotone. Sotonina je narav nadmena; on voli da mu se laska i da sluša milozvučne reči. Biće zadovoljan i srećan ako ljudi budu recitovali sve milozvučne reči koje su naučili i ako ih budu njemu posvetili. Bogu, međutim, ne treba ništa od toga; nije Mu potrebno dodvoravanje niti laskanje i On od ljudi ne traži da pričaju gluposti i da Ga slepo veličaju. Bog se gnuša i čak odbija da sluša pohvale i laskanja koja nisu u skladu sa stvarnošću. Stoga On uopšte i ne sluša ljude koji Ga neiskreno veličaju, koji Mu se slepo zavetuju i upućuju Mu molitve. Ti moraš da preuzmeš odgovornost za ono što govoriš. Ako nešto ne znaš, priznaj to; ukoliko nešto znaš, postaraj se da to izraziš na praktičan način. Da li sada uistinu razumete šta se konkretno i zapravo podrazumeva pod Božjom svetošću? (Dok sam izražavao bunt i dok sam činio prestupe, primio sam Božji sud i grdnju, i u tome sam video Božju svetost. A kad bih naišao na okruženja koja nisu odgovarala mojim očekivanjima, molio sam se i tragao za Božjim namerama, i dok me je Bog Svojim rečima prosvećivao i usmeravao, video sam Božju svetost.) To govoriš iz svog ličnog iskustva. (Iz onoga što je Bog rekao o tome, video sam u šta se čovek pretvorio nakon što ga je Sotona iskvario i povredio. Uprkos tome, Bog daje sve od Sebe da bi nas spasao i ja u tome vidim Božju svetost.) Ovo je realističan način govora; to je istinsko znanje. Ima li još različitih načina da se ovo razume? (Sotonu rđavost vidim u rečima koje je izgovorio da bi Evu naveo na greh, kao i u njegovom iskušavanju Gospoda Isusa. Iz reči kojima je Bog uputio Adama i Evu u to šta mogu, a šta ne smeju da jedu, vidim da Bog govori direktno, jasno i uverljivo; ja u tome vidim Božju svetost.) Nakon što ste saslušali ove primedbe, čije vas reči najsnažnije nadahnjuju da kažete „amin“? Čije su reči bile najpribližnije temi našeg današnjeg zajedništva? Čije su reči bile najrealnije? Kako je u zajedništvu govorila poslednja sestra? (Dobro.) Recite „amin“ na ono što je rekla. Šta je, od onoga što je rekla, pogodilo tačno u metu? (U onome što je sestra maločas izgovorila, čuo sam da je Božja reč neposredna i veoma jasna, te da nije ni nalik Sotoninom izvrdavanju. U tome sam video Božju svetost.) Ovo je jedan deo toga. Je li to bilo tačno? (Jeste.) Vrlo dobro. Vidim da ste stekli nešto iz ova dva protekla zbora, ali morate i dalje naporno da radite. Razlog zbog kojeg morate naporno da radite jeste taj što je razumevanje Božje suštine veoma duboka pouka; to nije nešto što čovek može preko noći da razume, ni nešto što se može jasno izraziti u samo nekoliko reči.

Svaki aspekt iskvarene sotonske naravi ljudi, svaki aspekt znanja, filozofije, ljudskih misli i gledišta, kao i određeni lični aspekti pojedinih ljudi, u velikoj meri ometaju te ljude u spoznavanju Božje suštine; stoga, neke od ovih tema mogu biti izvan vašeg domašaja; neke možda ne razumete, dok neke možda suštinski ne možete da uskladite sa stvarnošću. Bez obzira na to, saslušao sam kako vi razumete Božju svetost i znam da u svojim srcima počinjete polako da priznajete ono što sam rekao i što sam u zajedništvu govorio o Božjoj svetosti. Znam da se u vašim srcima lagano rađa želja za razumevanjem suštine Božje svetosti. Ali, ono što Me čini još srećnijim, jeste to što su neki od vas već u stanju da krajnje jednostavnim rečima opišu svoja znanja o Božjoj svetosti. Mada je ovo lako reći i mada sam to i ranije govorio, za većinu vas ipak važi da u svojim srcima tek treba da prihvatite ove reči, dok u vašim umovima one zaista nisu ostavile nikakav trag. Uprkos tome, neki od vas su te reči napamet naučili. To je veoma dobro i takav početak mnogo obećava. Nadam se da ćete nastaviti da o ovome razmišljate i da u zajedništvu sve češće razgovarate o temama koje smatrate temeljnim – odnosno, o temama koje su trenutno van vašeg domašaja. Za sva pitanja koja su van vašeg domašaja, uvek ćete na raspolaganju imati osobu koja vam može pružiti odgovarajuće smernice. Ako se uključite u više zajedništava posvećenih oblastima koje su vam sada na dohvatu, Sveti Duh će obaviti Svoj posao i vi ćete te oblasti bolje razumeti. Poznavanje i razumevanje Božje suštine, od najveće je važnosti za ljudski život-ulazak. Nadam se da ovo ne zanemarujete, niti da na to gledate kao na igru, zato što poznavanje Boga čini temelj čovekove vere i ključ čovekovog traganja za istinom i spasenjem. Ako ljudi u Boga veruju, ali Ga ne poznaju, ako život provode samo u rečima i doktrinama, oni nikad neće dostići spasenje, čak i ako se ponašaju i žive u skladu s površnim značenjem istine. Drugim rečima, ako veruješ u Boga, ali Ga ne poznaješ, tvoja je vera uzaludna i u sebi ne sadrži ništa od stvarnosti. Vi to razumete, zar ne? (Razumemo.) Ovim završavamo naše današnje zajedništvo.

4. januar 2014. godine