Božji autoritet (I)

Mojih poslednjih nekoliko beseda bilo je o Božjem delu, o Božjoj naravi i o Samom Bogu. Nakon što ste čuli ove besede, smatrate li da ste stekli razumevanje Božje naravi i znanje o njoj? Koji ste stepen razumevanja i znanja stekli? Možete li mu dati brojčanu oznaku? Da li su vam ove besede pružile dublje razumevanje Boga? Da li bi se moglo reći da je ovo razumevanje istinsko znanje o Bogu? Da li bi se moglo reći da je ovo znanje i razumevanje Boga znanje o celokupnoj suštini Božjoj, i o svemu onome što On ima i što jeste? Ne, očigledno nije! To je stoga što su ove besede pružile razumevanje samo segmenta Božje naravi i onoga što On ima i što jeste – a ne sveukupno razumevanje celine. Ove besede su vam omogućile da razumete segment dela koje je Bog obavio u prošlosti; kroz ove besede ste sagledali narav Božju i ono što On ima i što jeste, kao i pristup i način razmišljanja, koji su u osnovi svega što je On uradio. Međutim, ovo je tek doslovno, govorno razumevanje Boga, a u svojim srcima još uvek niste sigurni koliki deo toga je stvaran. Šta je to što načelno određuje da li postoji ikakva realnost u ljudskom razumevanju takvih stvari? To je određeno količinom Božjih reči i segmentom Njegove naravi koju su oni istinski doživeli tokom svojih stvarnih iskustava, kao i time koliko su toga oni bili u stanju da vide i spoznaju tokom ovih stvarnih iskustava. Da li je iko izgovorio reči poput ovih: „Poslednjih nekoliko beseda nam je omogućilo da razumemo stvari koje je Bog uradio i misli Božje, da, povrh toga, razumemo Božji stav prema ljudskom rodu, kao i osnovu i načela Njegovih postupaka; i tako smo došli do razumevanja naravi Božje i spoznali smo Boga u celini“? Da li je u redu ovo reći? Jasno je da nije. Zašto kažem da nije u redu ovo reći? Božja narav i ono što On ima i što jeste izraženi su u stvarima koje je On uradio i u rečima koje je izgovorio. Kroz delo koje je Bog obavio i reči koje je On izgovorio, čovek je u stanju da vidi ono što Bog ima i što jeste, međutim, to jedino znači da delo i reči omogućavaju čoveku da razume samo deo Božje naravi i deo onoga što On ima i što jeste. Ako čovek želi da stekne veće i dublje razumevanje Boga, onda on mora da iskusi više Božjih reči i dela. Iako čovek samo delimično razume Boga nakon što iskusi deo Božjih reči ili dela, da li ovo delimično razumevanje predstavlja Božju istinsku narav? Da li ono predstavlja suštinu Božju? Naravno da predstavlja istinsku narav Božju i suštinu Božju; u to nema sumnje. Bez obzira na vreme, mesto ili način na koji Bog obavlja Svoje delo, bez obzira na to u kom obličju se On pojavljuje čoveku ili na koji način izražava Svoje namere, sve što On otkriva i izražava predstavlja Samog Boga, Božju suštinu i ono što On ima i što jeste. Bog obavlja Svoje delo onim što On ima i što jeste, putem Svog istinskog identiteta; to je apsolutno tačno. Ipak, ljudi danas imaju samo delimično razumevanje Boga kroz Njegove reči i kroz ono što čuju dok slušaju propoved, tako da se, u određenoj meri, za ovo razumevanje može reći da je samo teorijsko znanje. Imajući u vidu tvoja stvarna stanja, razumevanje ili znanje o Bogu koje si danas čuo, video i u svom srcu spoznao i razumeo možeš da potvrdiš samo ako svako od vas kroz ovo prođe u svojim stvarnim iskustvima i to spozna malo po malo. Da nisam sa vama podelio ove reči, da li biste mogli da postignete istinsko znanje o Bogu isključivo kroz sopstvena iskustva? Bojim se da bi to bilo veoma teško. To je zato što ljudi, da bi znali kako da dožive iskustvo, najpre moraju da imaju reči Božje. Onoliko Božjih reči koliko ljudi pojedu, toliko zaista mogu i da prožive. Božje reči vode putem unapred i vode čoveka kroz njegovo iskustvo. Ukratko, onima koji imaju neko istinsko iskustvo, ovih poslednjih nekoliko beseda pomoći će da postignu dublje razumevanje istine i realnije znanje o Bogu. Međutim, onima koji nemaju nikakvo istinsko iskustvo, koji su tek započeli svoje iskustvo ili se tek dotiču stvarnosti, ovo je veliki ispit.

Glavni sadržaj poslednjih nekoliko beseda odnosio se na „Božju narav, Božje delo i Samog Boga“. Šta ste videli u ključnim i centralnim delovima svega o čemu sam govorio? Da li ste u stanju da u ovim besedama prepoznate da Onaj koji je obavio delo, Onaj koji je otkrio ove naravi, jeste Sâm jedinstveni Bog koji ima suverenost nad svim stvorenim? Ako je vaš odgovor potvrdan, šta vas navodi na takav zaključak? Pri izvođenju ovog zaključka, koliko ste aspekata uzeli u obzir? Može li iko to da Mi kaže? Znam da je poslednjih nekoliko beseda duboko uticalo na vas i u vašim srcima omogućilo novi početak vašeg bogopoznanja, i to je odlično. Ipak, iako ste, u odnosu na ranije, načinili veliki skok u svom razumevanju Boga, vaša definicija Božjeg identiteta nije napredovala dalje od imena Boga Jahvea iz Doba zakona, Gospoda Isusa iz Doba blagodati i Svemogućeg Boga iz Doba carstva. To znači da, iako su vam ove besede o „Božjoj naravi, Božjem delu i Samom Bogu“ pružile izvesno razumevanje reči koje je Bog jednom izgovorio, dela koje je Bog jednom obavio, i bića i odlika koje je Bog jednom otkrio, vi niste u stanju da pružite pravu definiciju i tačnu orijentaciju reči „Bog“. Niti imate pravu i tačnu orijentaciju i znanje o statusu i identitetu Samoga Boga, što će reći, o statusu Boga među svim stvarima i širom cele vaseljene. To je stoga što se, u prethodnim besedama o Samom Bogu i Božjoj naravi, celokupan sadržaj zasnivao na prethodnim Božjim izrazima i otkrivenjima zabeleženim u Bibliji. Ipak, čoveku je teško da otkrije biće i odlike koje Bog otkriva i izražava tokom, ili mimo, Svog upravljanja ljudskim rodom i njegovog spasenja. Dakle, čak i ako razumete Božje biće i odlike otkrivene u delu koje je On obavio u prošlosti, vaša definicija Božjeg identiteta i statusa još uvek je daleko od „jedinstvenog Boga, Onog koji ima suverenost nad svim stvorenim“, i razlikuje se od definicije „Stvoritelja“. Poslednjih nekoliko beseda dovelo je do toga da se svako oseća isto: kako je čovek mogao da zna misli Božje? Ako bi to iko zaista trebalo da zna, onda bi ta osoba sasvim sigurno bila Bog, jer jedino Sâm Bog zna Svoje sopstvene misli i jedino Sâm Bog poznaje temelj i pristup koji su u osnovi svega što On obavlja. Čini vam se racionalnim i logičnim da na ovaj način prepoznajete Božji identitet, ali ko može, na osnovu naravi i dela Božjeg, zaključiti da je ono zaista delo Samoga Boga, a ne delo čoveka, delo koje čovek ne može da obavi u ime Boga? Ko može da vidi da ovo delo potpada pod suverenost Onog koji ima suštinu i silu Boga? Drugim rečima, na osnovu kojih karakteristika ili suštine prepoznajete da je On Sâm Bog, sa identitetom Boga, i da je Onaj koji ima suverenost nad svim stvorenim? Jeste li ikada razmišljali o tome? Ako niste, onda to dokazuje jednu činjenicu: poslednjih nekoliko beseda pružilo vam je samo neko razumevanje o onom delu istorije u kojem je Bog obavljao Svoje delo, o Božjem pristupu i ispoljavanju, kao i o otkrivenjima za vreme tog dela. Iako takvo razumevanje nagoni svakog od vas da nesumnjivo prepozna da je Onaj koji je sproveo ove dve etape dela Sâm Bog u koga verujete i koga sledite, Onaj koga uvek morate da sledite, vi i dalje niste u stanju da prepoznate da je On Bog koji postoji od stvaranja sveta i koji će postojati za vek vekova, niti ste u stanju da prepoznate da je On Onaj koji predvodi čitav ljudski rod i nad njim ima suverenost. Vi zasigurno nikad niste razmišljali o ovom problemu. Bilo da je reč o Jahveu ili Gospodu Isusu, na osnovu kojih ste aspekata suštine i ispoljavanja u stanju da prepoznate da On nije samo Bog koga morate da sledite, već i Onaj koji zapoveda ljudskom rodu i ima suverenost nad sudbinom ljudskog roda, koji je, štaviše, Sâm jedinstveni Bog, suveren nad nebom, zemljom i svim stvorenjima? Posredstvom kojih kanala prepoznajete da je Onaj u koga verujete i koga sledite Sâm Bog koji ima suverenost nad svim stvorenim? Posredstvom kojih kanala Boga u koga verujete povezujete sa Bogom koji ima suverenost nad sudbinom ljudskog roda? Šta vam omogućava da prepoznate da je Bog u koga verujete Sâm jedinstveni Bog, koji je na nebesima, na zemlji i među svim stvorenjima? Ovaj problem ću razrešiti u sledećem odeljku.

Problemi o kojima nikada niste razmišljali ili o kojima ne možete da razmišljate mogli bi biti baš oni koji su najvažniji za spoznaju Boga i u kojima se mogu tražiti istine koje su čoveku nedokučive. Kada se, pri susretu s ovim problemima, od vas traži da se sa njima suočite i napravite izbor, a vi niste u mogućnosti da ih u potpunosti rešite zbog svoje gluposti i neznanja, ili zato što su vaša iskustva isuviše površna i nedostaje vam istinsko poznavanje Boga, oni će onda postati najveća prepreka i najveća smetnja na putu vaše vere u Boga. I zato osećam da je krajnje neophodno da sa vama razgovaram o ovoj temi. Znate li koji je vaš problem sada? Da li vam je jasno o kojim problemima govorim? Jesu li ovo problemi sa kojima ćete se suočiti? Da li su to problemi koje ne razumete? Jesu li to problemi koji vam nikada nisu pali na pamet? Jesu li vam ovi problemi važni? Jesu li oni zaista problemi? Ovo pitanje za vas predstavlja izvor velike zabune, što pokazuje da nemate istinsko razumevanje Boga u koga verujete i da Ga ne shvatate ozbiljno. Pojedini ljudi kažu: „Znam da je On Bog i sledim Ga, zato što su Njegove reči izraz Božji. To je dovoljno. Koji je još dokaz potreban? Sigurno ne treba da izazivamo sumnje u Boga? Sigurno ne treba da preispitujemo Boga? Sigurno ne treba da dovodimo u pitanje Božju suštinu i identitet Samog Boga?“ Bez obzira na to da li razmišljate na ovaj način, Ja ne postavljam takva pitanja da bih vas zbunio u vezi sa Bogom, niti da bih vas nagnao da Ga preispitujete, a još manje da bih vas naveo da posumnjate u Božji identitet i suštinu. Umesto toga, Ja to činim da u vama podstaknem veće razumevanje Božje suštine i veću sigurnost i veru u Božji status, kako bi Bog postao Onaj jedini u srcima svih onih koji slede Boga i kako bi prvobitni status Boga – kao Stvoritelja, Suverena svega stvorenog, jedinstvenog Samog Boga – mogao biti obnovljen u srcu svakog stvorenog bića. Ovo je i tema o kojoj nameravam da besedim.

Počnimo sada da čitamo sledeće svete spise iz Biblije.

1. Bog koristi reči da stvori sve stvari

1. Mojsijeva 1:3-5  Tada reče Bog: „Neka bude svetlost!“ I postade svetlost. Bog je video da je svetlost dobra, pa je razdelio svetlost od tame. Svetlost je Bog nazvao „dan“, a tamu je nazvao „noć“. Prođe veče, svanu jutro – dan prvi.

1. Mojsijeva 1:6-7  Zatim reče Bog: „Neka se prostre svod posred voda da deli donje vode od gornjih voda!“ Bog načini svod, te odvoji vode pod svodom od voda nad svodom. Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:9-11  Zatim reče Bog: „Vode pod svodom neka se saberu na jedno mesto i neka se pokaže kopno!“ Tako se i zbilo. Kopno je Bog nazvao „zemlja“, a vodena zborišta „more“. Vide Bog da je to dobro. Zatim reče Bog: „Neka iz zemlje nikne bilje: ono koje u sebi nosi zrnevlje i drveta koja rađaju plod; sve bilje koje, svako prema svojoj vrsti, rađa na zemlji, i u sebi nosi svoje seme!“ Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:14-15  Zatim reče Bog: „Neka budu svetila na nebeskom svodu da dele dan od noći, i da označavaju utvrđena doba, dane i godine, te da svetle na nebeskom svodu osvetljavajući zemlju!“ Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:20-21  Zatim reče Bog: „Neka provrve vodom živa bića, i ptice nek polete nad zemljom po nebeskom svodu!“ Bog je stvorio i morske nemani i svakojaka živa bića što se kreću i vrve u vodi, te sve ptice krilate po svojim vrstama. Vide Bog da je to dobro.

1. Mojsijeva 1:24-25  Zatim reče Bog: „Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti: stoku, gmizavce i divlje životinje svake vrste!“ Tako se i zbilo. Bog stvori svakovrsne divlje životinje, svakovrsnu stoku i svakovrsne gmizavce što puze po zemlji. Vide Bog da je to dobro.

Prvoga dana rođeni su dan i noć ljudskog roda i oni stoje čvrsto zahvaljujući autoritetu Božjem

Pogledajmo prvi pasus: „Tada reče Bog: ’Neka bude svetlost!’ I postade svetlost. Bog je video da je svetlost dobra, pa je razdelio svetlost od tame. Svetlost je Bog nazvao ’dan’, a tamu je nazvao ’noć’. Prođe veče, svanu jutro – dan prvi“ (1. Mojsijeva 1:3-5). U ovom pasusu se opisuje prvo Božje delo na početku stvaranja i prvi dan koji je Bog doneo, a u kome su bili veče i jutro. Međutim, to je bio izuzetan dan: Bog je počeo da priprema svetlost za sva stvorenja i, povrh toga, odvojio je svetlost od tame. Na taj dan je Bog počeo da govori, a Njegove reči i autoritet postojali su naporedo. Njegov autoritet je počeo da se pokazuje među svim stvarima, a Njegova sila se širila među svim stvarima kao rezultat Njegovih reči. Od ovog dana pa nadalje, sve stvari su formirane i stajale su čvrsto zbog reči Božjih, autoriteta Božjeg i sile Božje, i počele su da funkcionišu zahvaljujući rečima Božjim, autoritetu Božjem i sili Božjoj. Kada je Bog izgovorio reči: „Neka bude svetlost!“, tada postade svetlost. Bog nije započeo nikakav program rada; svetlost se pojavila kao ishod Njegovih reči. Bila je to svetlost koju je Bog nazvao danom, a od koje čovekovo postojanje zavisi i danas. Prema Božjoj zapovesti, njena suština i vrednost nikada se nisu promenile i ona nikada nije nestala. Njeno postojanje pokazuje autoritet i silu Božju, i objavljuje postojanje Stvoritelja. Ona potvrđuje, svaki put iznova, identitet i status Stvoritelja. Ona nije nedodirljiva, niti prividna, već je prava svetlost koju čovek može da vidi. Počev od tog trenutka, u ovom praznom svetu u kome „zemlja je bila pusta i bezoblična, i tama se prostirala nad bezdanom“, nastala je prva materijalna stvar. Ova stvar je proizašla iz reči iz usta Božjih i pojavila se u prvom činu stvaranja svega stvorenog zbog autoriteta i izjava Božjih. Ubrzo nakon toga, Bog je naredio da se svetlost i tama razdvoje… Sve se promenilo i dovršilo zahvaljujući rečima Božjim… Bog je ovu svetlost nazvao „dan“, a tamu je nazvao „noć“. U tom trenutku, stvoreni su prvo veče i prvo jutro u svetu koji je Bog nameravao da stvori, a Bog je rekao da je to prvi dan. Taj dan je bio prvi dan u Stvoriteljevom stvaranju svih stvari, bio je početak stvaranja svih stvari i bio je to prvi put da su se autoritet i sila Stvoritelja pokazali u ovom svetu koji je On stvorio.

Kroz ove reči čovek može da sagleda autoritet Božji i Božje reči, kao i Božju silu. Budući da jedino Bog poseduje takvu silu, onda jedino Bog ima takav autoritet; budući da Bog poseduje takav autoritet, onda jedino Bog ima takvu silu. Da li bi ijedan čovek ili predmet mogli da poseduju takav autoritet i silu kao što je ova? Ima li odgovora u vašim srcima? Osim Boga, da li ijedno stvoreno ili nestvoreno biće poseduje takav autoritet? Da li ste ikada u nekoj knjizi ili publikaciji videli primer nečega takvog? Postoji li ikakav zapis da je neko stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja? To se ne pojavljuje ni u jednoj drugoj knjizi niti zapisu; ovo su, naravno, jedine autoritativne i moćne reči o Božjem veličanstvenom stvaranju sveta i zabeležene su u Bibliji; ove reči govore o jedinstvenom autoritetu i identitetu Božjem. Može li se za takav autoritet i silu reći da simbolizuju jedinstveni identitet Božji? Može li se reći da su u posedu Boga i samo Boga? Nesumnjivo, jedino Sâm Bog poseduje takav autoritet i silu! Takav autoritet i silu ne može posedovati niti zameniti nijedno stvoreno i nestvoreno biće! Je li ovo jedna od karakteristika Samoga jedinstvenog Boga? Jeste li svedočili tome? Ove reči brzo i jasno ljudima omogućavaju da shvate činjenicu da Bog poseduje jedinstven autoritet i jedinstvenu silu, vrhovni identitet i status. Na osnovu prethodne besede, možete li reći da je Bog u kojeg verujete Sâm jedinstveni Bog?

Drugoga dana Božji autoritet razdvaja vode i stvara nebeski svod, i pojavljuje se prostor za najosnovniji ljudski opstanak

Pročitajmo drugi pasus iz Biblije: „Zatim reče Bog: ’Neka se prostre svod posred voda da deli donje vode od gornjih voda!’ Bog načini svod, te odvoji vode pod svodom od voda nad svodom. Tako se i zbilo“ (1. Mojsijeva 1:6-7). Kakve su se promene dogodile nakon što je Bog rekao: „Neka se prostre svod posred voda da deli donje vode od gornjih voda!“? U svetim spisima se kaže: „Bog načini svod, te odvoji vode pod svodom od voda nad svodom.“ Koji je bio ishod nakon što je Bog ovo izgovorio i učinio? Odgovor se krije u poslednjem delu ovog pasusa: „Tako se i zbilo.“

Ove dve kratke rečenice beleže veličanstven događaj i opisuju divan prizor – ogroman poduhvat u kome je Bog upravljao vodama i stvorio prostor u kome bi čovek mogao da postoji…

U ovoj slici, vode i nebeski svod se u trenu pojavljuju pred očima Božjim, bivaju odvojeni autoritetom Božjih reči i razdvojeni na „gore“ i „dole“, onako kako je Bog odredio. Drugim rečima, nebeski svod koji je stvorio Bog ne samo da je prekrivao donje vode, već je držao i gornje vode… Čovek ne može a da u to ne gleda zapanjeno i bez daha, zadivljen snagom Njegovog autoriteta i veličanstvenošću prizora, u kome Stvoritelj pokreće vode, zapoveda im i stvara nebeski svod. Rečima Božjim, silom Božjom i autoritetom Božjim, Bog je postigao još jedan veliki podvig. Nije li to moć autoriteta Stvoritelja? Poslužimo se svetim spisima da objasnimo dela Božja: Bog je izgovorio Svoje reči i, zahvaljujući ovim rečima Božjim, nastade nebeski svod usred voda. Istovremeno, usled ovih Božjih reči, u ovom prostoru je nastupila ogromna promena, koja nije bila promena u običnom smislu, već svojevrsna smena u kojoj se ništa pretvorilo u nešto. Izrodilo se iz misli Stvoritelja i, zahvaljujući rečima koje je Stvoritelj izgovorio, nešto je nastalo iz ništavila, da bi, povrh toga, od tog trenutka pa nadalje, Stvoritelja radi postojalo i čvrsto stajalo, i u skladu sa Njegovim mislima se smenjivalo, menjalo i obnavljalo. U ovom pasusu se opisuje drugi čin Stvoritelja u Njegovom stvaranju čitavog sveta. Bio je to još jedan izraz autoriteta i sile Stvoritelja, još jedan pionirski poduhvat Stvoritelja. Ovaj dan je bio drugi dan koji je Stvoritelj doneo od postanja sveta i još jedan divan dan za Njega: koračao je kroz svetlost, doneo je nebeski svod, razdvojio je vode i njima upravljao, a Njegova dela, Njegov autoritet i Njegova sila u novom su danu sprovedeni u delo…

Da li je nebeski svod postojao posred voda pre nego što je Bog izgovorio Svoje reči? Naravno da nije! I šta se desilo nakon što je Bog rekao: „Neka se prostre svod posred voda“? Pojavile su se stvari koje je Bog planirao; nastade svod posred voda, a vode se razdvojiše zato što je Bog rekao: „da deli donje vode od gornjih voda!“. Tako su se, nakon reči Božjih, dva nova predmeta, dve novorođene stvari pojavile među svim stvarima kao rezultat autoriteta i sile Božje. Kako se osećate povodom pojave ove dve nove stvari? Osećate li veličinu sile Stvoritelja? Osećate li jedinstvenu i izuzetnu snagu Stvoritelja? Veličina takve snage i sile rezultat je autoriteta Božjeg, a ovaj je autoritet predstava i jedinstvena karakteristika Samoga Boga.

Da li vam je ovaj pasus još jednom pružio dubok osećaj Božje jedinstvenosti? Zapravo je ovo daleko od dovoljnog; autoritet i sila Stvoritelja sežu znatno dalje od ovoga. Njegova jedinstvenost ne proističe jedino iz toga što On poseduje suštinu koja nije nalik nijednom stvorenju, već i iz činjenice da su Njegov autoritet i sila izvanredni, neograničeni, nenadmašni za sve i stoje iznad svega a, povrh toga, i zato što Njegov autoritet i ono što On ima i što jeste mogu da tvore život, proizvedu čuda i stvore svaki pojedinačni spektakularni i izvanredni minut i trenutak. U isto vreme, On je u stanju da upravlja životom koji stvara i ima suverenost nad čudima i nad svakim minutom i sekundom koje stvori.

Trećega dana iz reči Božjih rađaju se zemlja i more, a zahvaljujući autoritetu Božjem svet buja od života

Pročitajmo sada prvu rečenicu u 1. Mojsijevoj 1:9-11: „Zatim reče Bog: ’Vode pod svodom neka se saberu na jedno mesto i neka se pokaže kopno!’“ Do kakvih promena je došlo nakon što je Bog jednostavno rekao: „Vode pod svodom neka se saberu na jedno mesto i neka se pokaže kopno!“? I šta se nalazilo u ovom prostoru osim svetlosti i nebeskog svoda? U Svetom pismu je zapisano: „Kopno je Bog nazvao ’zemlja’, a vodena zborišta ’more’. Vide Bog da je to dobro.“ Što će reći, sada su u ovom prostoru bili kopno i more, a kopno i more su bili odvojeni. Pojavljivanje ovih novih stvari usledilo je nakon zapovesti iz Božjih usta i „tako se i zbilo“. Da li se u Svetom pismu opisuje da je Bog to činio u žurbi? Da li se opisuje kako se On bavi fizičkim radom? Pa, kako je Bog to učinio? Kako je Bog proizveo ove nove stvari? Očigledno je da je Bog koristio reči da postigne sve ovo, da stvori sve ovo u celini.

Iz tri prethodna pasusa saznali smo za pojavu tri velika događaja. Ova tri velika događaja izazvana su i zbila su se putem reči Božjih, a upravo zahvaljujući Njegovim rečima, ovi su se događaji, jedan za drugim, pojavljivali pred očima Božjim. Otud se može videti da nisu samo prazne reči kada se kaže: „Bog govori i to će se ostvariti; On zapoveda i to će čvrsto stajati.“ Ova se suština Božja potvrđuje onoga časa kad se Njegove misli začnu, a kada Bog otvori Svoja usta da progovori, Njegova suština dolazi do potpunog izražaja.

Pređimo sada na poslednju rečenicu ovog pasusa: „Zatim reče Bog: ’Neka iz zemlje nikne bilje: ono koje u sebi nosi zrnevlje i drveta koja rađaju plod; sve bilje koje, svako prema svojoj vrsti, rađa na zemlji, i u sebi nosi svoje seme!’ Tako se i zbilo.“ Dok je Bog govorio, sve ove stvari su nastajale prateći misli Božje; u trenu je niz nežnih malih životnih oblika nesigurno propinjao glave kroz zemlju i, pre nego što su otresli komadiće blata sa svojih tela, željno su mahali jedni drugima u znak pozdrava, klimajući glavom i smešeći se svetu. Zahvalili su se Stvoritelju za život koji im je darovao i objavili svetu da i oni čine deo svih stvorenja, i da će svako od njih posvetiti svoj život iskazivanju autoriteta Stvoritelja. Dok je Bog izgovarao Svoje reči, zemlja je postajala bujna i zelena, nicale su i kroz zemlju se probijale sve vrste biljaka u kojima bi čovek mogao da uživa, a planine i ravnice su prekrivane gustim drvećem i šumama… Ovaj jalovi svet, u kome nije bilo ni traga života, brzo je prekriven obiljem trave, bilja i drveća i preplavljen zelenilom… Vazduhom su se širili prijatni mirisi trave i zemlje, a mnoštvo biljaka počelo je da diše u sprezi sa protokom vazduha, i otpočeo je proces rasta. Istovremeno, zahvaljujući rečima Božjim i sledeći misli Božje, sve biljke su započele trajni životni ciklus, u kojem rastu, cvetaju, donose plodove i razmnožavaju se. Počele su strogo da se pridržavaju svojih životnih tokova i krenule da obavljaju svoje uloge među svim stvorenjima… Svi su rođeni i živeli su zahvaljujući rečima Stvoritelja. Stvoritelj će ih neprekidno snabdevati zalihama i ishranom, i zauvek će žilavo opstajati u svakom kutku zemlje kako bi iskazivali autoritet i silu Stvoritelja, i zauvek će pokazivati životnu snagu koju im je Stvoritelj darovao…

Život Stvoritelja je izvanredan, Njegove misli su izvanredne i Njegov autoritet je izvanredan, te je, nakon što su izgovorene Njegove reči, usledio konačan rezultat: „Tako se i zbilo.“ Jasno je da Bog ne treba da radi Svojim rukama kada deluje; On samo koristi Svoje misli da zapoveda i Svoje reči da naređuje, i na taj način se ostvaruju rezultati. Na ovaj je dan, Bog sabrao vode na jedno mesto i dopustio da se pojavi suvo kopno, nakon čega je Bog učinio da trava iznikne iz zemlje, i da na njoj izraste bilje koje daje seme i drveće koje rađa plod, a Bog je svako od njih rasporedio prema vrsti i učinio da nose vlastito seme. Sve to se ostvarilo prema mislima Božjim i zapovestima reči Božjih, i sve to se, jedno za drugim, pojavljivalo u ovom novom svetu.

Dok je još trebalo da otpočne Svoje delo, Bog je u Svom umu već imao sliku onoga što namerava da postigne, a kada je Bog krenuo da ostvaruje ove stvari, što je takođe bilo u trenutku kada je Bog otvorio Svoja usta da izgovori sadržaj ove slike, promene u svim stvarima počele su da se dešavaju zahvaljujući autoritetu i sili Božjoj. Bez obzira na to kako je Bog to učinio ili kako je ispoljio Svoj autoritet, sve je postignuto korak po korak prema Božjem planu i zbog reči Božjih i, korak po korak, nastupale su promene između neba i zemlje zahvaljujući rečima i autoritetu Božjem. Sve ove promene i pojave pokazale su Stvoriteljev autoritet, kao i izvanrednost i veličinu sile Stvoriteljevog života. Njegove misli nisu jednostavne ideje, niti prazna slika, već autoritet koji poseduje životnu snagu i izvanrednu energiju, i one su sila koja nagoni da se sva stvorenja menjaju, oživljavaju, obnavljaju i propadaju. Zato sve stvari funkcionišu zahvaljujući Njegovim mislima i uz to bivaju ostvarene zahvaljujući rečima iz Njegovih usta…

U mislima Božjim davno se formirao potpuni plan i ostvario novi svet i pre nego što su se pojavila sva stvorenja. Iako su se trećeg dana pojavile razne vrste biljaka na kopnu, Bog nije imao razloga da zaustavi korake Svog stvaranja ovog sveta; nameravao je da i dalje izgovara Svoje reči kako bi i dalje postizao stvaranje svake nove stvari. On bi govorio, izdavao bi Svoje zapovesti, izvršavao Svoj autoritet, pokazivao Svoju silu, i pripremao je sve što je bio planirao da pripremi za sva stvorenja i ljudski rod, koje je nameravao da stvori…

Četvrtoga dana nastaju godišnja doba, dani i godine ljudskog roda dok Bog opet sprovodi Svoj autoritet

Stvoritelj je upotrebio Svoje reči da ostvari Svoj plan i na taj način je doneo prva tri dana Svog plana. Tokom ova tri dana, nije se videlo da je Bog zauzet, niti da se iscrpljuje; naprotiv, On je doneo prva tri predivna dana Svog plana i ostvario veliki poduhvat radikalnog preobražaja sveta. Sasvim novi svet se pojavio pred Njegovim očima, a prelepa slika koja je bila zapečaćena u Njegovim mislima konačno se, deo po deo, otkrila u rečima Božjim. Pojava svake nove stvari ličila je na rođenje deteta, a Stvoritelj je uživao u slici koja je nekada bila u Njegovim mislima i sada je oživela. U tom trenutku, u Njegovom srcu je postignut delić zadovoljstva, međutim, Njegov plan je tek započeo. U tren oka stigao je novi dan – a koja je bila sledeća stranica u Stvoriteljevom planu? Šta je rekao? Kako je ispoljio Svoj autoritet? U međuvremenu, koje su nove stvari stigle u ovaj novi svet? Sledeći vođstvo Stvoritelja, naš pogled pada na četvrti dan Božjeg stvaranja svih stvari, dan koji je predstavljao još jedan novi početak. Naravno, za Stvoritelja je to nesumnjivo bio još jedan divan dan, a za današnji ljudski rod još jedan dan od izuzetne važnosti. Bio je to, naravno, dan od neprocenjive vrednosti. Na koji način je bio divan, kako je bio toliko važan i kako je bio od neprocenjive vrednosti? Poslušajmo prvo reči koje je izgovorio Stvoritelj…

„Zatim reče Bog: ’Neka budu svetila na nebeskom svodu da dele dan od noći, i da označavaju utvrđena doba, dane i godine, te da svetle na nebeskom svodu osvetljavajući zemlju!’“ (1. Mojsijeva 1:14-15). Bilo je to još jedno ispoljavanje Božjeg autoriteta prikazano kroz stvorenja koja su usledila nakon Njegovog stvaranja kopna i biljaka na njemu. Za Boga je takav čin bio podjednako lak kao i ono što je već učinio, jer Bog ima takvu silu; Bog je dobar koliko i Njegova reč, a Njegova reč će se ispuniti. Bog je naredio svetlosti da se pojavi na nebesima, a ova svetla ne samo da su sijala na nebu i na zemlji, već su služila i kao oznake za dan i noć, za godišnja doba, dane i godine. Na taj način, dok je Bog izgovarao Svoje reči, svaki čin za koji je Bog želeo da se ostvari ispunjavao se prema Božjem značenju i na način koji je Bog odredio.

Svetla na nebesima jesu materija na nebu koja može da zrači svetlost; ona mogu da osvetle nebo, kopno i mora. Okreću se u skladu sa ritmom i frekvencijom koje je zapovedio Bog, osvetljavaju različite vremenske periode na zemlji, i na taj način rotirajući ciklusi svetlosnih tela dovode do nastanka dana i noći na istoku i zapadu kopna, a ona nisu samo oznake za noć i dan, već kroz ove različite cikluse takođe obeležavaju praznike i razne posebne dane za ljudski rod. Ona su savršena dopuna i pratnja četiri godišnja doba – proleća, leta, jeseni i zime – koja je obznanio Bog, zajedno sa kojima svetla harmonično služe kao redovne i tačne oznake mesečevih mena, dana i godina ljudskog roda. Iako je tek nakon pojave poljoprivrede ljudski rod počeo da shvata podelu na mesečeve mene, dane i godine izazvanu svetlima koja je stvorio Bog i da se sa njima susreće, zapravo su mesečeve mene, dani i godine koje čovek danas shvata počeli da nastaju vrlo davno, na četvrti dan Božjeg stvaranja svih stvari, baš kao što su i međusobne smene ciklusa proleća, leta, jeseni i zime u ljudskom iskustvu otpočele davno, na četvrti dan Božjeg stvaranja svih stvari. Svetla koja je stvorio Bog omogućila su čoveku da redovno, precizno i jasno razlikuje noć i dan, da broji dane i da jasno prati mesečeve mene i godine. (Dan punog meseca bio je završetak jednog meseca, a na osnovu ovoga čovek je znao da novi ciklus započinje kada svetlost zasija; dan polumeseca bio je završetak jedne polovine meseca, što je čoveku govorilo da počinje nova mesečeva mena, iz čega se moglo zaključiti koliko dana i noći je bilo u mesečevoj meni, koliko mesečevih mena je bilo u godišnjem dobu i koliko je godišnjih doba bilo u godini, a sve se to pokazalo izuzetno pravilnim.) Dakle, čovek je lako mogao da prati mesečeve mene, dane i godine označene obrtajima svetlosnih tela. Od ovog trenutka pa nadalje, ljudski rod i sva stvorenja nesvesno su živeli usred uredne smene noći i dana i usred smene godišnjih doba koje su nastajale obrtajima svetlosnih tela. U tome je bio značaj Stvoriteljevog stvaranja svetlosnih tela četvrtog dana. Slično tome, ciljevi i značaj ovog Stvoriteljevog dela i dalje su bili neodvojivi od Njegovog autoriteta i sile. Pa su tako svetla koja je stvorio Bog i vrednost koju će ona uskoro doneti čoveku predstavljali još jedan majstorski potez u izvršavanju autoriteta Stvoritelja.

U ovom novom svetu, u kome je ljudski rod tek trebalo da se pojavi, Stvoritelj je, u svrhu novog života koji će On uskoro stvoriti, pripremio veče i jutro, nebeski svod, kopno i mora, travu, bilje i razne vrste drveća, kao i svetla, godišnja doba, dane i godine. Autoritet i sila Stvoritelja bili su izraženi u svakoj novoj stvari koju je stvorio, a Njegove reči i postignuća odvijali su se istovremeno, bez i najmanjeg neslaganja i bez i najmanje pauze. Pojava i rađanje svih ovih novih stvari bili su dokaz autoriteta i sile Stvoritelja: On misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno. Ta se činjenica nije nikada promenila: tako je bilo u prošlosti, tako je danas i tako će biti za vek vekova. Kada još jednom pogledate te reči iz svetog spisa, deluju li vam one sveže? Da li ste videli novi sadržaj i došli do novih otkrića? To je stoga što su dela Stvoritelja uzburkala vaša srca, usmerila vaše znanje o Njegovom autoritetu i sili, i otvorila vrata vašem razumevanju činjenice da su Stvoritelj, Njegova dela i autoritet podarili život ovim rečima. Dakle, čovek je u ovim rečima video stvarni, živopisni izraz Stvoriteljevog autoriteta, zaista je posvedočio vrhovnoj vlasti Stvoritelja i ugledao izvanrednost autoriteta i sile Stvoritelja.

Autoritet i sila Stvoritelja stvaraju čudo za čudom; On privlači čovekovu pažnju, a čovek ne može da odoli da ne gleda zaprepašćeno u zadivljujuća dela koja se rađaju ispoljavanjem Njegovog autoriteta. Njegova fenomenalna sila donosi ushićenje za ushićenjem, a čovek je zasenjen i presrećan, dok ga divljenje, strahopoštovanje i klicanje ostavljaju bez daha; štaviše, čovek je vidno dirnut i u njemu nastaju poštovanje, strah i privrženost. Autoritet i dela Stvoritelja imaju veliki uticaj i pročišćujuće dejstvo na duh čoveka i, povrh toga, oni mogu u potpunosti zasititi duh čoveka. Svaka Njegova misao, svaka Njegova izjava i svako otkrivenje Njegovog autoriteta jeste remek-delo među svim stvarima, kao i veliki poduhvat, koji u najvećoj meri zavređuje da ga stvoreni ljudski rod duboko razume i spozna. Kada prebrojimo svako stvorenje rođeno iz reči Stvoritelja, naše duhove privlači čudo Božje sile, te zatičemo sebe kako u stopu sledimo Stvoritelja do sledećeg dana: petog dana Božjeg stvaranja svih stvari.

Nastavimo da čitamo pasus po pasus Svetog pisma, dok posmatramo sve više Stvoriteljevih dela.

Petoga dana život različitih i raznovrsnih oblika na različite načine pokazuje autoritet Stvoritelja

U Svetom pismu piše: „Zatim reče Bog: ’Neka provrve vodom živa bića, i ptice nek polete nad zemljom po nebeskom svodu!’ Bog je stvorio i morske nemani i svakojaka živa bića što se kreću i vrve u vodi, te sve ptice krilate po svojim vrstama. Vide Bog da je to dobro“ (1. Mojsijeva 1:20-21). Sveto pismo nam jasno govori da je na ovaj dan Bog stvorio stvorenja u vodi i ptice u vazduhu, što će reći da je stvorio različite ribe i ptice, i rasporedio svaku od njih prema vrsti. Na ovaj način su zemlja, nebo i vode bili obogaćeni Božjim stvaranjem…

I dok je Bog izgovarao Svoje reči, svež novi život, u različitim pojedinačnim oblicima, istog trenutka je oživljavao usred reči Stvoritelja. Dolazili su na svet boreći se za svoje mesto, skačući, poigravajući od radosti… Ribe svih oblika i veličina plivale su kroz vodu; iz peska su izrasle školjke svih vrsta; stvorenja sa krljuštima, ljušturama i bez kičme žurno su rasla u različitim oblicima, bilo da su velika ili mala, dugačka ili kratka. Tako su i razne vrste morske trave počele žustro da rastu, njišući se prema kretanju raznih morskih životinja, talasajući se, pokrećući ustajale vode, kao da im poručuju: „Pokreni se! Dovedi prijatelje! Jer više nikada nećeš biti sam!“ Od trenutka kada su se različita, od Boga stvorena, živa bića pojavila u vodi, svaki sveži novi život donosio je životnu snagu vodama koje su tako dugo bile u stanju mirovanja, i uvodio ih u novu eru… Od tog trenutka pa nadalje, gnezdili su se jedni pored drugih, pravili su jedni drugima društvo i među sobom nisu držali rastojanje. Voda je postojala radi stvorenja u njoj, hraneći svaki život koji je boravio u njenom zagrljaju, a svaki život je postojao zarad vode i njene mogućnosti da hrani. Svaki je drugome darivao život i svaki je, istovremeno i na isti način, svedočio o čudesnosti i veličini tvorevine Stvoritelja, kao i o nenadmašnoj sili Stvoriteljevog autoriteta…

Kako more više nije bilo tiho, tako je život počeo da ispunjava i nebo. Velike i male ptice su, jedna po jedna, sa zemlje poletale ka nebu. Za razliku od morskih stvorenja, imale su krila, a perje je prekrivalo njihove vitke i graciozne figure. Lepršale su krilima, ponosno i nadmeno pokazujući svoju raskošnu odoru od perja i svoje posebne sposobnosti i veštine koje im je podario Stvoritelj. Slobodno su jedrile i vešto se kretale između neba i zemlje, preko pašnjaka i šuma… One su bile miljenice vazduha, bile su miljenice svih stvorenja. Uskoro će postati spona između nebesa i zemlje, i prenosiće poruke svim stvorenjima… Pevale su, radosno se obrušavale, donosile veselje, smeh i živost u ovaj nekada prazan svet… Koristile su svoje jasno, melodično pevanje, koristile su reči u svojim srcima da hvale Stvoritelja za život koji im je podario. Veselo su plesale da pokažu savršenstvo i čudesnost Stvoriteljevog stvaranja, a ceo svoj život koji im je Stvoritelj podario posvetiće svedočenju o Njegovom autoritetu…

Bez obzira na to jesu li bili u vodi ili na nebu, ovo mnoštvo živih bića je prema zapovesti Stvoritelja postojalo u različitim životnim konfiguracijama i prema zapovesti Stvoritelja se okupljalo prema svojim vrstama – a ovaj zakon, ovo pravilo, nijedno stvorenje nije moglo da promeni. Nikada se nisu usuđivali da pređu granice koje im je postavio Stvoritelj, niti su to mogli. Živeli su i razmnožavali se kako im je Stvoritelj odredio, strogo su se pridržavali životnog toka i zakona koje im je Stvoritelj odredio, a svesno su se sve do danas pridržavali Njegovih neizrečenih zapovesti, kao i nebeskih uredbi i pouka koje im je On dao. Razgovarali su sa Stvoriteljem na svoj poseban način, počeli su da cene šta znači Stvoritelj i slušali su Njegove zapovesti. Niko nikada nije prekršio autoritet Stvoritelja, a Njegova suverenost i zapovedništvo nad njima izvršavali su se u Njegovim mislima; nisu izgovarane nikakve reči, ali je autoritet svojstven isključivo Stvoritelju u tišini kontrolisao sva stvorenja bez sposobnosti govora i drugačija od ljudskog roda. Poseban način sprovođenja Njegovog autoriteta primorao je čoveka da stekne novo znanje o jedinstvenom autoritetu Stvoritelja i da ga iznova protumači. Moram ovde da vam kažem da se, ovog novog dana, ispoljavanjem Stvoriteljevog autoriteta još jednom pokazala jedinstvenost Stvoritelja.

Pogledajmo u nastavku poslednju rečenicu ovog pasusa svetog spisa: „Vide Bog da je to dobro.“ Šta mislite, šta ovo znači? U ovim rečima su sadržane Božje emocije. Bog je posmatrao kako sve Njegove tvorevine putem Njegovih reči nastaju i čvrsto stoje, i kako postepeno počinju da se menjaju. Da li je u tom trenutku Bog bio zadovoljan raznim stvarima koje je Svojim rečima stvorio i različitim delima koja je postigao? Odgovor glasi: „Vide Bog da je to dobro.“ Šta ovde zapažate? Šta predstavljaju reči „Vide Bog da je to dobro“? Šta one simbolizuju? One znače da je Bog imao silu i mudrost da ostvari ono što je planirao i propisao, da ostvari ciljeve koje je nameravao da ostvari. Kada je Bog dovršio svaki zadatak, da li je zažalio? Odgovor i dalje glasi: „Vide Bog da je to dobro.“ Drugim rečima, ne samo da On nije zažalio, već je umesto žaljenja osetio zadovoljstvo. Šta znači to da nije osećao žaljenje? To znači da je Božji plan savršen, da su Njegova sila i mudrost savršeni, te da se samo Njegovim autoritetom može postići takvo savršenstvo. Kada čovek obavlja neki zadatak, može li on, poput Boga, da vidi da je to dobro? Može li se svime što čovek čini postići savršenstvo? Može li čovek da dovrši nešto za vek vekova? Baš kao što se kaže: „ništa nije savršeno, već samo bolje“, ništa što čovek uradi ne može dostići savršenstvo. Kad je Bog video da je sve ono što je uradio i postigao bilo dobro, a sve što je Bog učinio bilo je uspostavljeno Njegovim rečima, odnosno, kad „Vide Bog da je to dobro“, sve što je On bio stvorio poprimilo je trajni oblik, raspoređeno je prema vrsti i dobilo je utvrđen položaj, svrhu i funkciju, za vek vekova. Štaviše, njihovu ulogu među svim stvorenjima i put koji moraju da pređu tokom Božjeg upravljanja svim stvorenjima, Bog je već bio odredio i oni su bili nepromenljivi. Bio je to nebeski zakon koji je Stvoritelj dao svim stvorenjima.

„Vide Bog da je to dobro“ – ove jednostavne, nedovoljno cenjene i često zanemarene reči jesu reči nebeskog zakona i nebeske uredbe koje je Bog dao svim stvorenjima. One su još jedno oličenje autoriteta Stvoritelja, praktičnije i dublje. Kroz svoje reči, Stvoritelj je mogao ne samo da zadobije sve što je nameravao da zadobije i da postigne sve što je nameravao da postigne, već je Svojim rukama mogao da kontroliše sve što je stvorio i da vlada svim stvorenjima koja je stvorio pod Svojim autoritetom i, povrh toga, sve je bilo sistematično i pravilno. Sva su se stvorenja, takođe, prema Njegovoj reči razmnožavala, postojala i propadala i, štaviše, putem Njegovog autoriteta postojala su usred zakona koji je On doneo, i nijedno od njih nije bilo izuzeto! Ovaj zakon je počeo da važi onog trenutka kad „Vide Bog da je to dobro“, i postojaće, trajaće i delovaće zarad Božjeg plana upravljanja sve do dana kada ga Stvoritelj bude opozvao! Jedinstveni autoritet Stvoritelja nije se ispoljavao samo u Njegovoj sposobnosti da stvori sve stvari i zapovedi svim stvarima da nastanu, već i u Njegovoj sposobnosti da upravlja i ima suverenost nad svim stvorenjima, da daruje energičnost i vitalnost svim stvorenjima i, povrh svega, ispoljavao se u Njegovoj sposobnosti da zauvek navede sva stvorenja koja bi u Svom planu stvorio da se, u svetu koji je On stvorio, pojave i postoje u savršenom obliku, savršenoj životnoj strukturi i sa savršenom ulogom. To se takođe ispoljavalo i time što misli Stvoritelja nisu bile podložne nikakvim ograničenjima, niti su bile ograničene vremenom, prostorom i geografijom. Jedinstveni identitet Stvoritelja, kao i Njegov autoritet, ostaće neizmenjeni za vek vekova. Njegov autoritet će zauvek predstavljati i simbolizovati Njegov jedinstveni identitet, i Njegov autoritet će zauvek stajati rame uz rame sa Njegovim identitetom!

Šestoga dana Stvoritelj progovara i sve se vrste živih stvorenja, jedna za drugom, pojavljuju iz Njegovog uma

Stvoriteljev rad na stvaranju svega se neprimetno protegao na pet dana, nakon kojih je Stvoritelj odmah dočekao šesti dan Svog stvaranja svih stvari. Bio je to još jedan novi početak i još jedan izvanredan dan. A šta je, tada, uoči tog novog dana, bio Stvoriteljev plan? Koja bi nova stvorenja On proizveo, koja bi On stvorio? Poslušajte, ovo je glas Stvoritelja…

„Zatim reče Bog: ’Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti: stoku, gmizavce i divlje životinje svake vrste!’ Tako se i zbilo. Bog stvori svakovrsne divlje životinje, svakovrsnu stoku i svakovrsne gmizavce što puze po zemlji. Vide Bog da je to dobro“ (1. Mojsijeva 1:24-25). Koja su živa bića obuhvaćena? U Svetom pismu se navodi: stoka, gmizavci i divlje životinje svake vrste. To znači, ne samo da su se na ovaj dan na zemlji našle sve vrste živih bića, već su sve one raspoređene prema vrsti i, kao i pre: „Vide Bog da je to dobro.“

Stvoritelj je govorio istim tonom kao i tokom prethodnih pet dana, naložio je da se rađaju živa bića po Njegovoj želji i da se na zemlji pojavljuju shodno svojoj vrsti. Kada Stvoritelj sprovodi Svoj autoritet, nijednu reč ne izgovara uzalud, pa se tako, šestog dana, u zakazano vreme pojavilo svako živo biće koje je On nameravao da stvori. I kad je Stvoritelj rekao: „Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti“, zemlja se istoga časa ispunila životnom snagom, a kopnom je iznenada prostrujao dah svih vrsta živih bića… U travnatoj zelenoj divljini pojavile su se, jedna za drugom, krupne krave, koje su tamo-amo mahale repovima, ovce su blejale i skupile se u stada, dok su konji rzali i krenuli u galop… U trenu su ogromna prostranstva tihih pašnjaka bujala od životne snage… Pojava ove raznovrsne stoke bila je prelep prizor na mirnom pašnjaku i donela je bezgraničnu životnu snagu… Oni će biti družbenici i gospodari pašnjaka, zavisni jedni od drugih; isto tako će postati staratelji i čuvari ove zemlje, koja će im biti stalno stanište, i koja će im obezbediti sve što im je potrebno, izvor večne ishrane za njihov opstanak…

Istoga dana kada je nastala ova raznovrsna stoka, rečju Stvoritelja pojavilo se i mnoštvo insekata, jedan za drugim. Iako su bili najmanja živa bića među svim stvorenjima, njihova životna snaga je, ipak, bila čudesna tvorevina Stvoritelja, i nisu stigli prekasno… Jedni su mahali svojim majušnim krilima dok su drugi polagano milili; jedni su đipali i skakutali, a drugi su se teturali; jedni su jurišali napred, dok su drugi brzo uzmicali; neki su se kretali postrance, drugi su skakali na sve strane… Svi su bili zaokupljeni time da za sebe pronađu dom: neki su se probijali kroz travu, neki su počeli da kopaju rupe u zemlji, neki su uzleteli ka drveću, skrili se u šumama… Iako sitni rastom, nisu bili spremni da trpe muke praznog stomaka, već su, po pronalasku doma, požurili da pronađu hranu kako bi se prehranili. Neki su se uspinjali uz travke da pojedu njene nežne ivice, neki su grabežljivo punili usta zemljom i gutali je u stomak, jedući sa velikim apetitom i zadovoljstvom (za njih je čak i zemlja bila ukusna poslastica); neki su bili skriveni u šumama, ali nisu zastajali da se odmore, jer je nektar u sjajnom tamnozelenom lišću nudio sočan obrok… Ni kad su se zasitili, insekti nisu prestajali sa svojom aktivnošću; iako sitni rastom, posedovali su ogromnu energiju i bezgraničnu živost, pa su od svih stvorenja oni najaktivniji i najmarljiviji. Nikada nisu bili lenji i nikada se nisu prepuštali dokolici. Kada su namirili svoj apetit, oni su i dalje naporno radili za svoju budućnost, zaokupljali se poslom i hitali ka svojoj sutrašnjici, kako bi preživeli… Tiho su pevušili balade najrazličitijih melodija i ritmova kako bi sebe ohrabrili i podstakli. Takođe su uneli radost u travu, u drveće i u svaki pedalj zemlje, čineći jedinstvenim svaki dan i svaku godinu… Na svojim jezicima i na sebi svojstvene načine, prenosili su informacije svim živim bićima na zemlji. Sve su stvari obeležili svojim specifičnim životnim tokom, ostavljajući na njima tragove… Bili su u prisnim odnosima sa zemljom, travom i šumama, i unosili su energičnost i životnu snagu u zemlju, travu i šume. Svim živim bićima donosili su pouke i pozdrave od Stvoritelja…

Pogled Stvoritelja preleteo je preko svega što je stvorio i, u tom trenutku, Njegov pogled pade na šume i planine i pažnja Mu se usmeri ka tome. Dok je izgovarao Svoje reči, u gustim šumama i na planinama pojavila se vrsta stvorenja drugačija od svih prethodno nastalih: bile su to divlje životinje prizvane ustima Božjim. Sa velikim zakašnjenjem, odmahnule su glavama i zamahale repovima, svaka sa svojim jedinstvenim licem. Neke su imale krznene kapute, neke su bile u oklopu, neke golih očnjaka, neke su se cerile, neke su bile dugovrate, neke kratkog repa, neke divljeg pogleda, neke pak bojažljivog, neke su se naginjale da pasu travu, neke su bile okrvavljenih usta, neke su skakutale na dve noge, neke su koračale na četiri kopita, neke su sa vrha drveća gledale u daljinu, neke su čekale u zasedi u šumama, neke su tražile pećine da se odmore, neke su trčale i poskakivale po ravnicama, neke su se šunjale po šumama… neke su rikale, neke urlale, neke lajale, neke graktale… neke su imale sopranski glas, neke baritonski, neke grlen, neke jasan i melodičan… neke su bile namrgođene, neke su bile lepe, neke su bile odvratne, neke divne, neke zastrašujuće, neke dopadljivo naivne… Jedna po jedna, sve one su dolazile. Vidite kako su visoke i moćne, nesputane, dokono ravnodušne jedna prema drugoj, ne mareći da jedna drugu pogledaju… Svaka od njih noseći naročit život koji im je podario Stvoritelj i svoju sopstvenu divljinu i svirepost, pojavljivale su se u šumama i na planinama. Prezrive prema svima i tako potpuno vlastoljubive, one su, ipak, bile pravi gospodari planina i šuma. Od trenutka kada je Stvoritelj naložio da se one pojave, one su „polagale pravo“ na šume i planine, jer je Stvoritelj već bio zapečatio njihove granice i odredio obim njihovog postojanja. One su bile jedini pravi gospodari planina i šuma, te su stoga bile tako divlje i prezrive. Nazvane su „divljim životinjama“ upravo zato što su, od svih stvorenja, one zaista bile divlje, svirepe i neukrotive. Nisu se mogle pripitomiti, tako da nisu mogle da budu odgajane, niti su mogle da žive u harmoniji sa ljudskim rodom i da za ljudski rod obavljaju težak rad. Baš zato što nisu mogle da se odgajaju, niti da rade za ljudski rod, morale su da žive na udaljenosti od ljudi, a čovek im nije mogao prići. Sa svoje strane, budući da su živele na udaljenosti od ljudi i da im čovek nije mogao prići, one su mogle da ispune dužnost koju im je poverio Stvoritelj: da čuvaju planine i šume. Njihova neukrotivost je štitila planine, čuvala šume i bila najbolja zaštita i garancija njihovog opstanka i razmnožavanja. Istovremeno, njihova neukrotivost je održavala i obezbeđivala ravnotežu među svim stvorenjima. Njihov dolazak je doneo podršku i uporište planinama i šumama; njihov dolazak je ubrizgao bezgraničnu energičnost i životnu snagu tihim i pustim planinama i šumama. Od tog trenutka pa nadalje, planine i šume su postale njihovo stalno stanište, i one nikada neće izgubiti svoj dom, jer su se upravo zbog njih planine i šume pojavile i postojale; divlje životinje će ispuniti svoju dužnost i učiniti sve što mogu da ih sačuvaju. Tako da će se i divlje životinje strogo pridržavati Stvoriteljevih pouka da se drže svoje teritorije i da svoju zversku prirodu i dalje koriste kako bi održale ravnotežu svih stvorenja koju je uspostavio Stvoritelj, kao i da bi pokazivale autoritet i silu Stvoritelja!

Pod autoritetom Stvoritelja, sve stvoreno je savršeno

Sve stvari koje je Bog stvorio, uključujući one koje su mogle da se kreću i one koje to nisu mogle, kao što su ptice i ribe, kao što je drveće i cveće, i uključujući stoku, insekte i divlje životinje stvorene šestog dana – sve one su bile dobre u Božjim očima i, povrh toga, u očima Božjim su te stvari, u skladu sa Njegovim planom, dostigle vrhunac savršenstva i ispunile standarde koje je Bog želeo da postigne. Korak po korak, Stvoritelj je obavljao delo koje je, prema Svom planu, nameravao da obavi. Jedna za drugom, pojavile su se stvari koje je nameravao da stvori, a pojavljivanje svake od njih bilo je odraz i konkretan oblik Stvoriteljevog autoriteta; zahvaljujući toj razložnosti, nijedno stvorenje nije moglo odoleti zahvalnosti Stvoritelju na blagodati i na svemu čime ih je snabdeo. Kako su se ispoljavala čudesna dela Božja, ovaj su svet, komad po komad, nadimale sve stvari koje je Bog stvorio, svet se iz haosa i tame promenio u jasnoću i svetlost, i iz samrtne tišine u živost i bezgraničnu životnu snagu. Među svim stvorenim stvarima, od velikih do malih i od malih do mikroskopskih, nije bilo nijedne koja nije bila stvorena autoritetom i silom Stvoritelja, i svako je stvorenje imalo svoju vrednost i postojalo je iz jedinstvene i prirođene nužnosti. Bez obzira na razlike u obliku i strukturi, trebalo je samo da ih stvori Stvoritelj da bi postojale pod autoritetom Stvoritelja. Ponekad će ljudi ugledati nekog veoma ružnog insekta i reći će: „Taj insekt je tako užasan, nemoguće je da bi takvu rugobu mogao da stvori Bog – nemoguće je da bi On stvorio nešto tako ružno.“ Kakav budalast stav! Trebalo bi da kažu: „Iako je taj insekt toliko ružan, Bog ga je stvorio, pa mora da ima svoju jedinstvenu svrhu.“ U Svojim mislima, Bog je nameravao da različitim živim bićima koja je stvorio podari svaki mogući izgled i najrazličitije funkcije i svrhe, tako da stvorenja koja je Bog stvorio ne potiču iz istog kalupa. Od njihovog spoljašnjeg do unutrašnjeg sastava, od njihovih životnih navika do mesta na kom se nalaze – svako od njih je drugačije. Krave imaju izgled krava, magarci imaju izgled magaraca, jeleni imaju izgleda jelena, a slonovi imaju izgled slonova. Možeš li reći koje je stvorenje najlepše, a koje najružnije? Možeš li reći koje je najkorisnije, a čije je postojanje najmanje potrebno? Nekim ljudima se dopada izgled slonova, ali ih niko ne koristi za setvu na njivi; nekima se dopada izgled lavova i tigrova, jer je njihov izgled najimpresivniji među svim stvorenjima, no, možeš li njih da držiš kao kućne ljubimce? Ukratko, kada je reč o mnoštvu stvorenih stvari, čovek treba da se pokori autoritetu Stvoritelja, što će reći, da se povinuje poretku koji je Stvoritelj odredio za sva stvorenja; to je najmudriji stav. Samo stav traganja za prvobitnim namerama Stvoritelja i pokornost prema njima predstavljaju istinsko prihvatanje i izvesnost autoriteta Stvoritelja. To je dobro u očima Boga, pa s kojim razlogom onda čovek pronalazi grešku?

Dakle, sva stvorenja pod autoritetom Stvoritelja treba da sviraju novu simfoniju u ime suverenosti Stvoritelja, da započnu sjajnu uvertiru za Njegovo delo novog dana, a u tom trenutku će Stvoritelj, takođe, otvoriti novu stranicu u delu Svog upravljanja! Prema zakonu koji je Stvoritelj doneo o svežim prolećnim izdancima, o letnjem zrenju, jesenjoj berbi i skladištenju zimi, sva će stvorenja biti odjek Stvoriteljevog plana upravljanja i poželeće dobrodošlicu svom novom danu, novom početku i novom životnom toku. Živeće i razmnožavaće se u beskrajnom nizu kako bi svaki dan dočekali pod suverenošću Stvoriteljevog autoriteta…

Nijedno stvoreno ili nestvoreno biće ne može zameniti identitet Stvoritelja

Od kada je Bog započeo stvaranje svih stvari, Njegova sila je počela da se izražava i otkriva, jer je Bog koristio reči da stvori sve stvari. Bez obzira na način na koji ih je stvorio, bez obzira na razlog zbog koga ih je stvorio, sve su stvari nastale, čvrsto stajale i živele zahvaljujući rečima Božjim; u tome je jedinstveni autoritet Stvoritelja. U vreme pre pojave ljudskog roda u svetu, Stvoritelj je upotrebio Svoju silu i autoritet da sve stvari stvori zarad ljudskog roda i upotrebio je Svoje jedinstvene metode da za ljudski rod pripremi prikladno životno okruženje. Sve što je učinio predstavljalo je pripremu za ljudski rod, koji će uskoro primiti Njegov dah. Drugim rečima, u vreme pre nego što je stvoren ljudski rod, autoritet Božji se prikazao u svim stvorenjima drugačijim od ljudskog roda, u stvarima velikim poput neba, svetlosnih tela, mora i kopna, i onim tako malim kao što su životinje i ptice, svakojaki insekti i mikroorganizmi, uključujući razne, golim okom nevidljive bakterije. Svima je podaren život rečima Stvoritelja, svi su se razmnožavali zahvaljujući rečima Stvoritelja i svi su živeli pod suverenošću Stvoritelja zahvaljujući Njegovim rečima. Iako nisu primili dah Stvoritelja, ipak su, kroz svoje različite oblike i strukture, pokazivali snagu života koji im je Stvoritelj podario; iako nisu dobili sposobnost govora koju je Stvoritelj podario ljudskom rodu, svi su dobili način da izraze život koji im je podario Stvoritelj, a koji se razlikovao od ljudskog jezika. Autoritet Stvoritelja ne samo da daje životnu snagu naizgled nepomičnim materijalnim objektima, kako oni nikada ne bi nestali, već On svim živim bićima daje i instinkt da se razmnožavaju i umnožavaju, kako nikada ne bi nestali i kako bi, kroz generacije, prenosili zakone i načela opstanka koje im je podario Stvoritelj. Način na koji Stvoritelj izvršava Svoj autoritet ne pridržava se strogo ni makro ni mikro perspektive, i nije ograničen ni na jedan oblik; On je u stanju da zapoveda operacijama vaseljene, da ima suverenost nad životom i smrću svih stvorenja i, povrh toga, u stanju je da upravlja svim stvarima kako bi Mu služile; On može da upravlja celokupnim funkcionisanjem planina, reka i jezera, i da vlada svim stvarima u njima i, iznad svega, u stanju je da obezbedi ono što je potrebno svim stvarima. Ovo je ispoljavanje jedinstvenog autoriteta Stvoritelja među svim stvorenjima pored ljudskog roda. Ovo ispoljavanje nije vezano za samo jedan životni vek; ono nikada neće prestati, neće počinuti i ne može ga izmeniti ni oštetiti nijedna osoba ni stvar, niti mu išta može dodati ili od njega oduzeti ijedna osoba ili stvar – jer niko ne može da zameni identitet Stvoritelja te, prema tome, autoritet Stvoritelja ne može zameniti nijedno stvoreno biće; nedostižan je i svakom nestvorenom biću. Uzmimo za primer Božje glasnike i anđele. Oni ne poseduju silu Božju, još manje autoritet Stvoritelja, a razlog zbog koga nemaju silu i autoritet Božji u tome je što ne poseduju suštinu Stvoritelja. Nestvorena bića, kao što su Božji glasnici i anđeli, iako u ime Boga mogu izvršavati određene stvari, ne mogu da predstavljaju Boga. Iako poseduju izvesnu silu kakvu čovek ne poseduje, ona ne poseduju autoritet Božji, ne poseduju autoritet Božji da stvore sve stvari, da zapovedaju svim stvarima i da nad svim stvarima imaju suverenost. Prema tome, jedinstvenost Boga ne može zameniti nijedno nestvoreno biće i, isto tako, autoritet i silu Božju ne može zameniti nijedno nestvoreno biće. Da li si u Bibliji pročitao o nekom Božjem glasniku koji je stvorio sve stvari? Zašto Bog nije poslao nekog od Svojih glasnika ili anđela da stvore sve stvari? Zato što oni nisu posedovali autoritet Božji, pa tako nisu posedovali ni sposobnost da izvršavaju autoritet Božji. Baš kao i sva stvorena bića, svi oni su pod suverenošću Stvoritelja i pod autoritetom Stvoritelja, pa je na isti način Stvoritelj i njihov Bog i njihov Suveren. Među svima njima – bilo da su plemeniti ili nižeg roda, sa velikom ili malom moći – nema nijednog koji može da nadmaši autoritet Stvoritelja, pa tako među njima nema nijednog koji može da zameni identitet Stvoritelja. Nikada ih neće nazivati Bogom i nikada neće moći da postanu Stvoritelj. Ovo su nepromenljive istine i činjenice!

Na osnovu prethodne besede, možemo li da tvrdimo sledeće: može li se samo Stvoritelj i Suveren svih stvari, Onaj koji poseduje jedinstveni autoritet i jedinstvenu silu, nazvati Samim jedinstvenim Bogom? U ovom trenutku, možda mislite da je takvo pitanje previše duboko. Trenutno niste u stanju da to razumete i ne možete da sagledate unutrašnju suštinu, pa za sada osećate da je teško odgovoriti. U tom slučaju, nastaviću sa Svojom besedom. U nastavku ću vam omogućiti da vidite praktična dela mnogih aspekata autoriteta i sile koje poseduje samo Bog, i time ću vam omogućiti da zaista razumete, cenite i spoznate jedinstvenost Boga i onoga što se podrazumeva pod jedinstvenim autoritetom Božjim.

2. Bog koristi Svoje reči da sklopi savez sa čovekom

1. Mojsijeva 9:11-13  „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Još reče Bog: „Ovo je znak saveza koji sklapam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama, savez za sva buduća pokolenja. Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“

Nakon što napravi sve stvari, autoritet Stvoritelja se potvrđuje i još jednom pokazuje kao savez u obliku duge

Autoritet Stvoritelja se oduvek pokazuje i izvršava među svim stvorenjima, a On ne samo da upravlja sudbinom svih stvari, već i vlada ljudskim rodom, posebnim stvorenjima koja je stvorio Svojim sopstvenim rukama i koja poseduju drugačiju životnu strukturu i postoje u drugačijem životnom obliku. Nakon što je stvorio sve stvari, Stvoritelj nije prestajao da izražava Svoj autoritet i silu; za Njega, autoritet kojim je držao suverenost nad svim stvarima i sudbinu celog ljudskog roda zvanično je započeo tek kada je ljudski rod zaista rođen iz Njegove ruke. Nameravao je da upravlja ljudskim rodom i da vlada ljudskim rodom; nameravao je da spasi ljudski rod i da zaista zadobije ljudski rod, da zadobije ljudski rod koji može upravljati svim stvarima; nameravao je da takav ljudski rod navede da živi pod Njegovim autoritetom, da spozna Njegov autoritet i bude Mu pokoran. Tako je Bog zvanično počeo da izražava Svoj autoritet među ljudima koristeći Svoje reči, i počeo je da koristi Svoj autoritet da ostvari Svoje reči. Naravno, Božji autoritet je dolazio do izražaja na svim mestima tokom ovog procesa; Ja sam samo odabrao neke konkretne, dobro poznate primere na osnovu kojih možete da razumete i spoznate jedinstvenost Boga i Njegov jedinstveni autoritet.

Postoji sličnost između pasusa u 1. Mojsijevoj 9:11-13 i prethodnih pasusa koji se odnose na zapis o Božjem stvaranju sveta, ali postoji i razlika. U čemu je sličnost? Sličnost je u tome što Bog koristi reči da obavi ono što je nameravao, a razlika je u tome što pasusi koji su ovde navedeni predstavljaju Božji razgovor sa čovekom, u kome je On sa čovekom sklopio savez i čoveku saopštio ono što je sadržano u tom savezu. Ovo ispoljavanje Božjeg autoriteta postignuto je tokom Njegovog dijaloga sa čovekom, što će reći da su, pre stvaranja ljudskog roda, Božje reči bile uputstva i naredbe, koje su izdate stvorenjima koja je nameravao da stvori. Međutim, sada je postojao neko da čuje reči Božje, pa su Njegove reči bile kako dijalog sa čovekom, tako i pouka i opomena čoveku. Štaviše, Božje reči su bile zapovesti koje su nosile Njegov autoritet i koje su prenete svim stvorenjima.

Koji je Božji postupak zabeležen u ovom pasusu? U pasusu je zabeležen savez koji je Bog sklopio sa čovekom nakon što je On potopom uništio svet; u njemu se čoveku saopštava da Bog više neće izazivati takvo uništenje na svetu, te da je, u tu svrhu, Bog stvorio znak. Koji je to bio znak? U Svetom pismu se kaže: „Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“ Ovo su prvobitne reči koje je Stvoritelj izgovorio ljudskom rodu. Čim je On izgovorio ove reči, pred očima ljudi se pojavila duga i tamo je ostala sve do današnjeg dana. Svi su videli takvu dugu, a kada je vidiš, da li znaš kako se pojavljuje? Nauka nije u stanju da to dokaže niti da pronađe mesto njenog izvora, kao ni da utvrdi gde se ona nalazi. To je stoga što je ta duga znak saveza sklopljenog između Stvoritelja i čoveka; ne zahteva nikakvu naučnu osnovu, nije je stvorio čovek niti je čovek u stanju da je promeni. Ona je nastavak autoriteta Stvoritelja nakon što je izgovorio Svoje reči. Stvoritelj je upotrebio Svoj sopstveni naročit metod da bi se pridržavao Svog saveza sa čovekom i Svog obećanja, tako da je Njegovo korišćenje duge, kao znaka saveza koji je sklopio, nebeska uredba i zakon koji će zauvek ostati nepromenjeni, bilo da je reč o Stvoritelju ili o stvorenom ljudskom rodu. Ovaj nepromenljivi zakon je, mora se reći, još jedno istinsko ispoljavanje Stvoriteljevog autoriteta nakon što je stvorio sve stvari, i mora se reći da su autoritet i sila Stvoritelja neograničeni; Njegovo korišćenje duge kao znaka jeste nastavak i proširenje Stvoriteljevog autoriteta. Ovo je bio još jedan čin koji je Bog obavio korišćenjem Svojih reči i predstavljao je znak saveza koji je Bog korišćenjem reči sklopio sa čovekom. Saopštio je čoveku ono što je rešio da ostvari, kao i način na koji će se to ispuniti i ostvariti. Na ovaj način se ta stvar ispunila prema rečima iz Božjih usta. Jedino Bog poseduje takvu silu, a danas, nekoliko hiljada godina nakon što je izgovorio te reči, čovek još uvek može da gleda u dugu izrečenu iz usta Božjih. Zbog tih reči koje je Bog izgovorio, ova stvar je ostala neizmenjena i nepromenjena sve do danas. Niko ne može da ukloni ovu dugu, niko ne može da promeni njene zakone, a ona postoji isključivo zbog reči Božjih. Upravo je to autoritet Božji. „Bog misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno.“ Takve reči se ovde jasno ispoljavaju i to je jasan znak i karakteristika autoriteta i sile Božje. Takav znak ili karakteristiku ne poseduje nijedno stvoreno biće, niti se oni vide u njima, a ne vide se ni u jednom od nestvorenih bića. Pripadaju jedino jedinstvenom Bogu i prave razliku između identiteta i suštine koje poseduje samo Bog i onih koje poseduju stvorena bića. Istovremeno, to su znak i karakteristika koje, izuzev Samog Boga, nikada ne može nadmašiti nijedno stvoreno niti nestvoreno biće.

Božje sklapanje saveza sa čovekom bilo je čin od velike važnosti, koji je On nameravao da iskoristi da čoveku saopšti činjenicu i da čoveku iskaže Svoju nameru. U tu svrhu, On je upotrebio jedinstven metod, koristeći poseban znak za sklapanje saveza sa čovekom, znak koji je bio obećanje saveza koji je On sklopio sa čovekom. Prema tome, da li je sklapanje ovog saveza bilo veliki događaj? Koliko je tačno bio velik? Upravo to je ono što je tako posebno u vezi sa tim savezom: to nije savez sklopljen između dva čoveka, između dve grupe, ili između dve zemlje, već savez sklopljen između Stvoritelja i celog ljudskog roda, te će ostati na snazi sve do dana kada Stvoritelj ne ukine sve stvoreno. Izvršilac ovog saveza jeste Stvoritelj, a On ga i održava. Ukratko, celina saveza u obliku duge, sklopljenog sa ljudskim rodom, ispunjena je i ostvarena u skladu sa dijalogom između Stvoritelja i ljudskog roda, i takva je ostala sve do današnjeg dana. Šta stvorena bića mogu još da učine osim da se pokoravaju autoritetu Stvoritelja, budu Mu poslušni, veruju u Njega, poštuju Ga, svedoče Mu i veličaju Ga? Jer niko osim jedinstvenog Boga ne poseduje silu da sklopi takav savez. Pojavljivanje duge, svaki put iznova, najava je ljudskom rodu i skreće mu pažnju na savez između Stvoritelja i ljudskog roda. U neprekidnim pojavljivanjima saveza između Stvoritelja i ljudskog roda, ljudskom rodu se ne pokazuje duga niti sâm savez, već nepromenljivi autoritet Stvoritelja. Uporno pojavljivanje duge pokazuje ogromna i čudesna dela Stvoritelja na skrivenim mestima, a istovremeno je vitalni odraz Stvoriteljevog autoriteta koji nikada neće nestati i nikada se neće promeniti. Nije li ovo prikaz još jednog aspekta Stvoriteljevog jedinstvenog autoriteta?

3. Blagoslovi Božji

1. Mojsijeva 17:4-6  Ovo je moj savez sa tobom: postaćeš otac mnogim narodima. I nećeš se više zvati Avram, nego će ti „Avrâm“ biti ime, jer sam te učinio ocem mnogih naroda. Veoma, veoma plodnim ću te učiniti: od tebe će poteći narodi; i carevi će od tebe proisteći.

1. Mojsijeva 18:18-19  Od Avrâma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji. Zato sam ga i izabrao da svojoj deci i potomcima zapoveda da se drže Jahveovog puta i da čine što je dobro i pravedno, kako bi Jahve ispunio obećanje dato Avrâmu.

1. Mojsijeva 22:16-18  Tada mu Jahve reče: „Samim se Sobom zaklinjem, pošto si ovo učinio i nisi se na svog jedinca sina sažalio: obilnim ću te blagoslovima obasuti i tvoje ću potomstvo umnožiti, te će biti brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. Zato što si poslušao moj glas, svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“

Knjiga o Jovu 42:12  Jahve je, na kraju, Jova blagoslovio još više nego na početku, te je Jov sada imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica.

Jedinstveni način i karakteristike izjava Stvoritelja jesu simbol jedinstvenog identiteta i autoriteta Stvoritelja

Mnogi žele da zatraže i da zadobiju blagoslove Božje, međutim, ne može svako da zadobije te blagoslove, jer Bog ima Svoja sopstvena načela i čoveka blagoslovi na Svoj sopstveni način. Obećanja koja Bog daje čoveku i količina blagodati kojom daruje čoveka, dodeljuju se na osnovu čovekovih misli i postupaka. Dakle, šta se pokazuje blagoslovima Božjim? Šta u njima ljudi mogu da vide? U ovom trenutku, ostavimo po strani raspravu o tome koju vrstu ljudi Bog blagoslovi i o načelima prema kojima Bog blagoslovi čoveka. Umesto toga, pogledajmo Božji blagoslov čoveka sa ciljem da spoznamo autoritet Božji iz perspektive spoznaje autoriteta Božjeg.

Sva četiri prethodna pasusa iz svetog spisa zapisi su o Božjem blagoslovu čoveka. Oni pružaju detaljan opis primalaca Božjih blagoslova, kao što su Avrâm i Jov, kao i razloge zašto je Bog darovao Svoje blagoslove i šta je bilo sadržano u tim blagoslovima. Ton i način Božjih izjava, kao i perspektiva i pozicija iz koje je govorio, omogućavaju ljudima da razumeju da su Onaj koji daruje blagoslove i primaoci takvih blagoslova izrazito različitog identiteta, statusa i suštine. Ton i način ovih izjava, kao i pozicija iz koje su izgovorene, jedinstveni su za Boga, koji poseduje identitet Stvoritelja. On ima autoritet i moć, kao i čast Stvoritelja i veličanstvo, koji ne trpe nikakvu sumnju ni od jednog čoveka.

Pogledajmo prvo 1. Mojsijevu 17:4-6: „Ovo je moj savez sa tobom: postaćeš otac mnogim narodima. I nećeš se više zvati Avram, nego će ti ’Avrâm’ biti ime, jer sam te učinio ocem mnogih naroda. Veoma, veoma plodnim ću te učiniti: od tebe će poteći narodi; i carevi će od tebe proisteći.“ Ove reči su bile savez koji je Bog sklopio sa Avrâmom, kao i Božji blagoslov Avrâmu: Bog će Avrâma učiniti ocem mnogih naroda, učiniće ga veoma plodnim, da će od njega poteći narodi, i carevi će od njega proisteći. Vidiš li u ovim rečima autoritet Božji? I kako vidiš takav autoritet? Koji aspekt suštine Božjeg autoriteta vidiš? Pažljivim čitanjem ovih reči nije teško utvrditi da se autoritet i identitet Božji jasno otkrivaju u formulacijama Božjih izjava. Na primer, kada Bog kaže: „Ovo je moj savez sa tobom, postaćeš (…) jer sam te učinio (…) ću te učiniti (…)“, izrazi poput „ti ćeš“ i „Ja ću“, čije afirmativne formulacije nose Božji identitet i autoritet, jesu, u nekom smislu, pokazatelj Stvoriteljeve vernosti; u drugom smislu, to su posebne reči u upotrebi Boga, koji poseduje identitet Stvoritelja – kao što su i deo uobičajenog rečnika. Ako neko kaže da se nada da će druga osoba biti veoma plodna, da će od nje poteći narodi i iz nje proisteći carevi, onda je to nesumnjivo neka vrsta želje, a ne obećanje ili blagoslov. Dakle, ljudi se ne usuđuju da kažu: „Učiniću te takvim i takvim, a ti ćeš biti to i to“, jer znaju da ne poseduju takvu silu; to nije do njih, a čak i ako kažu takve stvari, njihove će reči biti prazne besmislice, vođene njihovom željom i ambicijom. Usuđuje li se iko da govori tako veličanstvenim tonom ako oseća da ne može da ostvari svoje želje? Svi žele dobro svom potomstvu i nadaju se da će se oni isticati i uživati u velikom uspehu. „Kakva bi velika sreća bila da jedan od njih postane car! Ako bi neko postao guverner, i to bi bilo dobro – sve dok je neko važan!“ Sve su ovo ljudske želje, ali ljudi svom potomstvu mogu samo da požele blagoslove, a ne mogu da ispune niti da ostvare nijedno od svojih obećanja. U svojim srcima, svi jasno znaju da nemaju moć da postignu takve stvari, jer je sve u vezi sa njima mimo njihove kontrole, pa kako bi onda mogli da zapovedaju sudbinom drugih? Bog može da izgovori ove reči zato što Bog poseduje takav autoritet i u stanju je da ispuni i ostvari sva obećanja koja daje čoveku, kao i da obistini sve blagoslove koje daruje čoveku. Čoveka je stvorio Bog, a za Boga je dečja igra da nekoga učini veoma plodnim; potrebna je samo jedna Njegova reč da nečije potomstvo učini uspešnim. Za tako nešto On nikada ne bi morao da se preznojava od rada, ni da Svoj um izlaže velikom naporu, niti da se oko toga previše uzbuđuje; ovo je sama sila Božja, sâm autoritet Božji.

Nakon što pročitate: „Od Avrâma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji“ u 1. Mojsijevoj 18:18, možete li da osetite autoritet Božji? Možete li da osetite izvanrednost Stvoritelja? Možete li da osetite vrhovnu vlast Stvoritelja? Reči Božje su izvesne. Bog takve reči ne izgovara zbog Svoje uverenosti u uspeh, niti kako bi tu uverenost pokazao; one su, umesto toga, dokaz autoriteta Božjih izjava i zapovest kojom se ispunjavaju reči Božje. Ovde bi trebalo da obratite pažnju na dva izraza. Kada Bog kaže: „Od Avrâma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji“, postoji li ikakav element dvosmislenosti u ovim rečima? Postoji li ikakav element zabrinutosti? Postoji li ikakav element straha? Zbog reči kao što su „će nastati“ i „će biti“ u Božjim izjavama, ovi elementi, koji su karakteristični za čoveka i u njemu se često ispoljavaju, nikada nisu imali nikakve veze sa Stvoriteljem. Niko se ne bi usudio da upotrebi takve reči kada bi drugima želeo dobro, niko se ne bi usudio da blagoslovi drugog sa takvom izvesnošću da mu dâ veliki i moćan narod, niti bi obećao da će preko njega biti blagosloveni svi narodi na zemlji. Što su reči Božje izvesnije, to više one nešto dokazuju – a šta je to nešto? One dokazuju da Bog ima takav autoritet, da Njegov autoritet može da postigne ove stvari i da je njihovo ostvarenje neizbežno. Bog je bio siguran u Svom srcu, bez i najmanjeg oklevanja, u sve ono čime je blagoslovio Avrâma. Štaviše, sve to bi se ostvarilo u skladu sa Njegovim rečima, i nijedna sila ne bi bila u stanju da izmeni, spreči, naruši ili poremeti njihovo ispunjenje. Ma šta drugo da se dogodilo, ništa ne bi moglo da poništi ispunjenje i ostvarenje Božjih reči niti da na to utiče. Ovo je sušta moć reči izgovorenih iz usta Stvoritelja i autoritet Stvoritelja koji ne trpi čovekovo poricanje! Nakon što si pročitao ove reči, osećaš li još uvek sumnju? Ove reči su izgovorene iz usta Božjih, a u rečima Božjim su sila, veličanstvo i autoritet. Takva moć i autoritet, kao i neizbežnost ostvarenja te činjenice, nedostižni su za svako stvoreno ili nestvoreno biće, i ne mogu ih nadmašiti nijedno stvoreno niti nestvoreno biće. Takvim tonom i intonacijom jedino Stvoritelj može da razgovara sa ljudskim rodom, a činjenice su pokazale da Njegova obećanja nisu prazne reči, niti dokono hvalisanje, već da su izrazi jedinstvenog autoriteta koji ne može nadmašiti nijedan čovek, događaj, niti stvar.

Koja je razlika između reči koje je izgovorio Bog i reči koje je izgovorio čovek? Kada čitaš ove reči koje je izgovorio Bog, osećaš moć Božjih reči i autoritet Božji. Kako se osećaš kada čuješ da ljudi izgovaraju te reči? Misliš li da su oni izrazito nadmeni i hvalisavi, ljudi koji od sebe prave budale? Zato što oni nemaju ovu silu, ne poseduju takav autoritet, potpuno su nesposobni da ostvare takve stvari. To što su toliko sigurni u svoja obećanja samo pokazuje koliko su njihova zapažanja nemarna. Ako bi neko izgovorio takve reči, nesumnjivo bi bio nadmen i previše samouveren, i pokazao bi se kao klasičan primer arhanđelske naravi. Kada ove reči poteknu iz usta Božjih, osećaš li tu ijedan element nadmenosti? Da li ti se čini da su Božje reči samo šala? Reči Božje jesu autoritet, reči Božje jesu činjenica, i pre nego što ih Svojim ustima izgovori, što će reći, dok On još donosi odluku da nešto učini, ta stvar je već učinjena. Može se reći da je sve ono što je Bog rekao Avrâmu bio savez koji je Bog sklopio sa Avrâmom i obećanje koje je Bog dao Avrâmu. Ovo obećanje je bilo utvrđena činjenica, kao i ostvarena činjenica, a ove činjenice su se postepeno ispunjavale u Božjim mislima, prema Božjem planu. Prema tome, kada Bog izgovara takve reči, to ne znači da On ima nadmenu narav, jer je Bog u stanju da ostvari takve stvari. On ima silu i autoritet i potpuno je sposoban da ostvari ta dela, a njihovo ostvarenje je u potpunosti u domenu Njegovih sposobnosti. Kada se reči poput ovih izgovaraju iz usta Božjih, one su otkrivenje i izraz Božje istinske naravi, savršeno otkrivenje i ispoljavanje suštine i autoriteta Božjeg, i nema ničeg prikladnijeg i pogodnijeg što bi bilo dokaz identiteta Stvoritelja. Način, ton i formulacije takvih izjava upravo su oznaka identiteta Stvoritelja i savršeno odgovaraju izrazu vlastitog Božjeg identiteta; u njima nema nikakvog pretvaranja, nikakve nečistoće; one su, u celini i potpuno, savršen prikaz suštine i autoriteta Stvoritelja. Kada je reč o stvorenim bićima, ona ne poseduju ni ovaj autoritet, ni ovu suštinu, a još manje poseduju silu datu od Boga. Ako čovek ispoljava takvo ponašanje, onda je to sasvim izvesno isijavanje njegove iskvarene naravi, a u korenu toga prepliće se uticaj čovekove nadmenosti i neobuzdane ambicije sa razotkrivanjem zlobnih namera nikog drugog do đavola i Sotone, koji žele da obmanu ljude i namame ih da izdaju Boga. Kako Bog gleda na ono što se otkriva takvim jezikom? Bog bi rekao da ti želiš da uzurpiraš Njegovo mesto i da želiš da se predstaviš kao On i zameniš Ga. Kada oponašaš ton Božjih izjava, tvoja je namera da u ljudskim srcima zauzmeš Božje mesto, da prisvojiš ljudski rod koji s pravom pripada Bogu. Ovo je Sotona, u čistom i jednostavnom obliku; ovo su postupci potomaka arhanđela, nebesima nepodnošljivi! Ima li nekoga među vama ko je nekada Boga oponašao time što je na određeni način izgovorio nekoliko reči, u nameri da zavede i obmane ljude, navodeći ih da se osećaju kao da reči i postupci ove osobe nose autoritet i moć Božju, kao da su suština i identitet te osobe jedinstveni, pa čak i kao da je ton reči te osobe sličan Božjem? Da li ste ikada učinili tako nešto? Da li ste u svom govoru ikada oponašali ton Božji, kroz postupke koji navodno predstavljaju narav Božju, onim što mislite da su moć i autoritet? Da li većina vas često postupa na ovaj način ili planira da tako postupa? Sada, kada zaista vidite, opažate i poznajete autoritet Stvoritelja i osvrnete se na ono što ste nekada radili, i šta ste o sebi otkrivali, da li vam pripadne muka? Prepoznajete li svoju neplemenitost i bestidnost? Nakon što smo razložili narav i suštinu takvih ljudi, da li bi se moglo reći da su oni prokleti izrod pakla? Da li bi se moglo reći da svako ko čini takve stvari donosi sebi poniženje? Prepoznajete li ozbiljnost njegove prirode? Koliko je to zapravo ozbiljno? Namera ljudi koji ovako postupaju jeste da oponašaju Boga. Oni žele da budu Bog, da navedu ljude da ih obožavaju kao Boga. Žele da u ljudskim srcima ukinu Božje mesto i da se otarase Boga koji deluje među ljudima, a to čine kako bi postigli cilj da kontrolišu ljude, da proždiru ljude i zaposednu ih. Svi imaju ovakve nesvesne želje i ambicije, i svi žive u ovakvoj iskvarenoj sotonskoj suštini, u sotonskoj prirodi u kojoj su u neprijateljstvu sa Bogom, izdaju Boga i žele da postanu Bog. Prateći Moju besedu o temi Božjeg autoriteta, da li još uvek želite ili težite tome da se predstavljate kao Bog ili da Ga oponašate? Da li i dalje želite da budete Bog? Da li i dalje želite da postanete Bog? Čovek ne može da oponaša autoritet Božji i čovek ne može da oličava identitet i status Božji. Iako si kadar da oponašaš ton kojim Bog govori, ne možeš da oponašaš suštinu Božju. Iako si u stanju da stojiš na Božjem mestu i predstavljaš se kao Bog, nikada nećeš moći da uradiš ono što Bog namerava da učini i nikada nećeš moći da imaš suverenost nad svim stvarima niti da zapovedaš njima. U očima Božjim, zauvek ćeš biti maleno stvoreno biće, a kolike god da su tvoje veštine i sposobnosti, koliko god da imaš talenata, ti si u svojoj celini pod vrhovnom vlašću Stvoritelja. Iako si u stanju da izgovoriš neke drske reči, to ne pokazuje da imaš suštinu Stvoritelja niti te predstavlja kao da poseduješ autoritet Stvoritelja. Autoritet i sila Božja jesu suština Samoga Boga. Oni nisu naučeni niti dodati spolja, već su nerazdvojiva suština Samoga Boga. Pa se tako odnos između Stvoritelja i stvorenih bića nikada ne može promeniti. Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se ponaša savesno. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki, da postaneš natčovek, niti da budeš iznad drugih, i nemoj nastojati da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je pohvalno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže.

Autoritet Stvoritelja nije ograničen vremenom, prostorom i geografijom; autoritet Stvoritelja nadilazi svaki proračun

Pogledajmo 1. Mojsijevu 22:17-18. Ovo je još jedan pasus koji je izgovorio Bog Jahve, u kome on kaže Avrâmu: „Obilnim ću te blagoslovima obasuti i tvoje ću potomstvo umnožiti, te će biti brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. Zato što si poslušao moj glas, svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“ Bog Jahve je blagoslovio Avrâma mnogo puta da se njegovo potomstvo umnoži – međutim, u kojoj će se meri umnožiti? U meri o kojoj se govori u Svetom pismu: „kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj“. To znači da je Bog želeo da Avrâmu podari potomstvo tako brojno kao što su zvezde na nebu i izobilno kao što je pesak na obali morskoj. Bog je govorio koristeći slike, a na osnovu ove slike nije teško videti da Bog ne bi podario Avrâmu samo jednog, dva, pa ni hiljade potomaka, već nebrojeno mnogo, dovoljno da oni postanu mnoštvo naroda, zato što je Bog obećao Avrâmu da će on biti otac mnogih naroda. Dakle, da li je o tom broju odlučio čovek ili je o njemu odlučio Bog? Može li čovek da kontroliše koliko će potomaka imati? Da li je to do njega? Od čoveka čak ne zavisi ni da li će ih imati nekoliko, a kamoli toliko kao „zvezda na nebu i kao peska na obali morskoj“. Ko ne želi da mu potomstvo bude brojno kao zvezde? Nažalost, stvari se ne odvijaju uvek onako kako želimo. Koliko god čovek bio vešt ili sposoban, to nije do njega; niko ne može stajati van onoga što je Bog odredio. Onoliko koliko ti On dozvoli, toliko ćeš i imati: ako ti Bog dâ malo, onda nikada nećeš imati mnogo, a ako ti Bog dâ mnogo, nema svrhe negodovati zbog toga koliko imaš. Zar nije tako? Sve to je do Boga, a ne do čoveka! Čovekom vlada Bog i niko nije izuzet!

Kada je Bog rekao: „tvoje ću potomstvo umnožiti“, bio je to savez koji je Bog sklopio sa Avrâmom i, poput saveza u vidu duge, biće ispunjen za večnost, a istovremeno je bio obećanje koje je Bog dao Avrâmu. Samo je Bog sposoban i u stanju da obistini ovo obećanje. Bez obzira na to da li čovek u to veruje ili ne, bez obzira na to da li čovek to prihvata ili ne, i bez obzira na to kako to čovek gleda i uvažava, sve to će se ispuniti do poslednjeg slova, prema rečima koje je Bog izgovorio. Reči Božje se neće izmeniti zbog promena u volji ili u predstavama čoveka, i neće se izmeniti zbog promena u bilo kojoj osobi, događaju ili stvari. Sve stvari mogu da nestanu, ali će reči Božje zauvek ostati. U stvari, dan kada sve stvari nestaju jeste upravo dan u kome se reči Božje potpuno ispunjavaju, jer On je Stvoritelj, On poseduje autoritet Stvoritelja, silu Stvoritelja i On kontroliše sve stvari i svu životnu snagu; On je u stanju da podstakne nešto da nastane ni iz čega ili da nešto postane ništa, i On kontroliše preobražaj svih stvari iz živih u mrtve; za Boga, ništa ne bi moglo biti jednostavnije od toga da umnoži nečije potomstvo. Čoveku to zvuči fantastično, poput bajke, ali za Boga ono što On odluči i obeća da će učiniti nije fantastično, niti je bajka. Naprotiv, to je činjenica koju je Bog već video i koja će se zasigurno ostvariti. Da li to uvažavate? Da li činjenice dokazuju da je Avrâmovo potomstvo bilo brojno? Koliko je bilo brojno? Onoliko brojno kao „zvezda na nebu i kao peska na obali morskoj“ o kojima je govorio Bog? Da li se ono proširilo po svim narodima i oblastima, na svako mesto na svetu? Čime se postiglo takvo stanje stvari? Da li se postiglo autoritetom Božjih reči? Nekoliko stotina ili hiljada godina nakon što su reči Božje izgovorene, Božje reči su se i dalje ispunjavale, neprestano postajući činjenice; ovo je moć Božjih reči i dokaz autoriteta Božjeg. Kada je na početku stvorio sve stvari, Bog je rekao: „Neka bude svetlost!“ i postade svetlost. To se desilo veoma brzo, ispunilo se za veoma kratko vreme i nije bilo kašnjenja u tom ostvarenju i ispunjenju; dejstvo Božjih reči bilo je trenutno. Oba su bila prikaz Božjeg autoriteta, međutim, kada je Bog blagoslovio Avrâma, dozvolio je čoveku da sagleda i drugu stranu suštine Božjeg autoriteta, kao i činjenicu da je Stvoriteljev autoritet van svakog proračuna i, povrh toga, dozvolio je čoveku da vidi praktičniju, izvrsniju stranu Stvoriteljevog autoriteta.

Jednom kada se reči Božje izgovore, autoritet Božji preuzima komandu nad ovim delom, a činjenica koju su obećala usta Božja postepeno počinje da se ostvaruje. Shodno tome, nastaju promene među svim stvarima, kao što sa dolaskom proleća, trava ozeleni, cveće cveta, iz drveća niču pupoljci, ptice zacvrkuću, guske se vraćaju, a polja su prepuna ljudi… Sa dolaskom proleća, sve stvari ponovo oživljavaju i to je čudesno delo Stvoritelja. Kada Bog ispuni Svoja obećanja, sve stvari na nebu i na zemlji se obnavljaju i menjaju u skladu sa mislima Božjim – ništa nije izuzeto iz toga. Kada se preuzeta obaveza ili obećanje izgovore Božjim ustima, sve stvari služe njihovom ispunjenju i koriste se radi tog ispunjenja; sva stvorenja su deo orkestracija i rasporeda pod vrhovnom vlašću Stvoritelja, obavljaju dodeljene uloge i služe svojoj dodeljenoj funkciji. To je ispoljavanje Stvoriteljevog autoriteta. Šta vidiš u tome? Kako spoznaješ autoritet Božji? Postoji li neki opseg Božjeg autoriteta? Postoji li vremensko ograničenje? Može li se reći da je Božji autoritet određene visine ili dužine? Može li se reći da je on određene veličine ili snage? Može li se izmeriti dimenzijama čoveka? Autoritet Božji se ne uključuje i ne isključuje, ne dolazi i odlazi, niti ima ikoga ko može da izmeri koliko je tačno velik Njegov autoritet. Koliko god da je vremena prošlo, kada Bog blagoslovi neku osobu, taj blagoslov će se nastaviti, a njegov nastavak će biti svedočanstvo o neprocenjivom autoritetu Božjem i omogućiće ljudskom rodu da posmatra ponovno pojavljivanje neugasive životne sile Stvoritelja, svaki put iznova. Svako pokazivanje Njegovog autoriteta savršen je prikaz reči iz Njegovih usta, koje se prikazuju svim stvarima i ljudskom rodu. Osim toga, bez premca je sve što je postignuto Njegovim autoritetom, izvrsno je i potpuno besprekorno. Može se reći da su sve Njegove misli, Njegove reči, Njegov autoritet i celokupno delo koje On ostvaruje predivna slika kojoj nema premca, a kad je reč o stvorenjima, jezik ljudskog roda nije u stanju da izrazi njegov značaj i vrednost. Kada Bog dâ obećanje nekoj osobi, Bog sve o toj osobi poznaje kao vlastiti džep, bilo da je reč o tome gde ta osoba živi ili šta radi, o njenom poreklu pre ili nakon što je dobila obećanje ili o značajnim preokretima u njenom životnom okruženju. Koliko god da je vremena prošlo nakon što su izgovorene Božje reči, za Njega je to kao da su upravo izgovorene. Ovo znači da Bog ima silu i takav autoritet da može da prati svako obećanje koje je dao ljudskom rodu, da ga kontroliše i ispuni, a bez obzira na to u čemu se sastoji samo obećanje, bez obzira na to koliko će vremena biti potrebno da se ono sasvim ispuni i, povrh toga, bez obzira na to koliko je širok domašaj njegovog ispunjenja – na primer, vreme, geografija, rasa i tome slično – ovo će se obećanje ostvariti i ispuniti, a njegovo ostvarenje i ispunjenje Njemu čak neće predstavljati ni najmanji napor. Šta to dokazuje? To dokazuje da je širina Božjeg autoriteta i sile dovoljna da kontroliše celu vaseljenu i ceo ljudski rod. Bog je stvorio svetlost, no, to ne znači da Bog jedino upravlja svetlošću, niti da On jedino upravlja vodom zato što je stvorio vodu, a da sve drugo nije povezano sa Bogom. Zar to ne bi bilo pogrešno shvatanje? Iako je Božji blagoslov Avrâma posle nekoliko stotina godina postepeno izbledeo iz čovekovog sećanja, za Boga je ovo obećanje i dalje ostalo isto. Ono je i dalje u procesu ostvarenja i nikada nije prestajalo. Čovek nikada nije znao, niti je čuo kako Bog izvršava Svoj autoritet, kako orkestrira svim stvarima i raspoređuje ih i koliko se divnih priča dogodilo među svim stvarima stvorenim od Boga tokom ovog vremena, ali se svaki divni deo prikazivanja Božjeg autoriteta i otkrivenja Njegovih dela prenosio i uzdizao među svim stvorenjima, sva stvorenja su pokazivala čudesna dela Stvoritelja i govorila o njima, a svaku toliko puta ispričanu priču o Stvoriteljevoj suverenosti nad svim stvorenjima, sva stvorenja će obznanjivati za vek vekova. Autoritet kojim Bog vlada svim stvarima, i sila Božja svim stvorenjima, pokazuju da je Bog prisutan svuda i u svakom trenutku. Kada posvedočiš sveprisutnosti autoriteta i sile Božje, videćeš da je Bog prisutan svuda i u svakom trenutku. Autoritet i sila Božja nisu ograničeni vremenom, geografijom, prostorom niti od strane ijedne osobe, događaja ili stvari. Širina Božjeg autoriteta i sile nadilazi čovekovu maštu; nedokučiva je čoveku, čoveku je nezamisliva i čoveku nikada neće biti sasvim poznata.

Neki ljudi vole da izvode zaključke i da zamišljaju, međutim, koliko daleko može da dosegne ljudska mašta? Može li otići dalje od ovog sveta? Da li je čovek u stanju da izvede zaključak o verodostojnosti i tačnosti Božjeg autoriteta i da ih zamisli? Omogućavaju li čovekovi zaključci i mašta sticanje znanja o Božjem autoritetu? Mogu li oni zaista navesti čoveka da prizna autoritet Božji i pokori mu se? Činjenice dokazuju da su čovekovi zaključci i mašta samo proizvod njegovog intelekta i da nisu ni od najmanje pomoći niti koristi čovekovom znanju o Božjem autoritetu. Nakon što pročitaju naučno-fantastično štivo, neki su u stanju da zamisle Mesec ili izgled zvezda. Ipak, to ne znači da čovek ima ikakvo razumevanje autoriteta Božjeg. Čovekova mašta je upravo to: mašta. On nipošto ne može da dokuči činjenice o tim stvarima, odnosno, o njihovoj povezanosti sa Božjim autoritetom. Kakve veze ima čak i to ako si bio na Mesecu? Pokazuje li to da imaš višedimenzionalno razumevanje Božjeg autoriteta? Pokazuje li to da si u stanju da zamisliš širinu Božjeg autoriteta i sile? Budući da čovekovi zaključci i mašta nisu u stanju da mu omoguće da spozna autoritet Božji, šta čovek treba da uradi? Najmudrije bi bilo da ne izvodi zaključke niti da zamišlja, što znači da čovek nikada ne sme da se oslanja na maštu, niti da se uzda u zaključke kad je reč o spoznaji autoriteta Božjeg. Šta ovde želim da vam kažem? Znanje o Božjem autoritetu, Božjoj sili, Božjem sopstvenom identitetu i Božjoj suštini ne možeš postići oslanjajući se na svoju maštu. Pošto se za spoznaju autoriteta Božjeg ne možeš osloniti na maštu, na koji način onda možeš steći istinsko znanje o Božjem autoritetu? Način da se to učini jeste kroz jedenje i pijenje reči Božjih, kroz zajedništvo i kroz proživljavanje reči Božjih. Tako ćeš postepeno sticati iskustvo i potvrdu o Božjem autoritetu i postepeno ćeš sticati razumevanje i znanje o tome. Ovo je jedini način da se postigne znanje o Božjem autoritetu; ne postoje prečice. Tražiti od vas da ne zamišljate nije isto što i navoditi vas da pasivno sedite i čekate uništenje ili vas sprečavati da išta činite. Ne koristiti mozak za razmišljanje i zamišljanje znači ne koristiti logiku za izvođenje zaključaka, ne koristiti znanje za analizu, ne koristiti nauku kao osnovu, već umesto toga priznati, uveriti se i potvrditi da Bog u koga veruješ ima autoritet, potvrditi da On ima suverenost nad tvojom sudbinom i da Njegova sila u svakom trenutku dokazuje da je On Sâm pravi Bog, kroz reči Božje, kroz istinu, kroz sve sa čime se susrećeš u životu. Ovo je jedini način na koji svako može da postigne razumevanje Boga. Neki kažu da žele da pronađu jednostavan način za postizanje ovog cilja, međutim, možete li smisliti takav način? Kažem ti, nema potrebe da razmišljaš: ne postoje drugi načini! Jedini način jeste da savesno i postojano spoznajemo i potvrđujemo ono što Bog ima i što jeste kroz svaku reč koju On izražava i kroz sve što On čini. Ovo je jedini način da se spozna Bog. Jer ono što Bog ima i što jeste, kao i sve o Bogu, nije šuplje i prazno, već praktično.

Činjenica da Stvoritelj ima kontrolu i vrhovnu vlast nad svim stvarima i živim bićima govori o istinskom postojanju Stvoriteljevog autoriteta

Slično tome, Jahveov blagoslov Jova je zabeležen u Knjizi o Jovu. Šta je Bog darovao Jovu? „Jahve je, na kraju, Jova blagoslovio još više nego na početku, te je Jov sada imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica“ (Knjiga o Jovu 42:12). Iz čovekove perspektive, šta su bile te stvari koje su date Jovu? Da li su to bila dobra ljudskog roda? Uz tu imovinu, zar Jov ne bi bio veoma bogat u tom dobu? Kako je onda stekao takvu imovinu? Šta je dovelo do njegovog bogatstva? Podrazumeva se – Jov ju je stekao zahvaljujući blagoslovu Božjem. Kako je Jov posmatrao ova dobra i kako je gledao na blagoslov Božji, nije nešto o čemu ćemo ovde raspravljati. Kada je reč o blagoslovima Božjim, svi ljudi danonoćno žude da ih Bog blagoslovi, ali čovek nema kontrolu nad time koliko imovine može da stekne tokom svog života, niti da li može da primi blagoslove od Boga – to je neosporna činjenica! Bog ima autoritet i silu da čoveku podari sva dobra, da omogući čoveku da dobije svaki blagoslov, ali ipak postoji načelo za Božje blagoslove. Kakve ljude Bog blagosilja? On, naravno, blagosilja ljude koji Mu se dopadaju! I Avrâma i Jova je Bog blagoslovio, međutim, blagoslovi koje su oni primili nisu bili isti. Avrâma je Bog blagoslovio potomstvom brojnim poput zrna peska i zvezda. Kada je Bog blagoslovio Avrâma, učinio je da potomci jednog čoveka i jednog naroda postanu moćni i napredni. U tome je ljudskim rodom vladao autoritet Božji, koji je udahnuo dah Božji među svim stvarima i živim bićima. Pod suverenošću Božjeg autoriteta, ovaj ljudski rod se razmnožavao i živeo onom brzinom koju je odredio Bog i u okvirima koje je odredio Bog. Konkretno, održivost ovog naroda, brzina širenja i očekivani životni vek bili su svi u sastavu Božjeg uređenja, a načelo svega ovoga se u celini zasnivalo na obećanju koje je Bog dao Avrâmu. To znači da će se, bez obzira na okolnosti, Božja obećanja odvijati nesmetano i biće ostvarena pod proviđenjem Božjeg autoriteta. U obećanju koje je Bog dao Avrâmu, bez obzira na preokrete u svetu, bez obzira na epohu, bez obzira na katastrofe koje trpi ljudski rod, potomci Avrâmovi neće se suočiti sa rizikom uništenja, a njihov narod neće izumreti. Međutim, Božje blagosiljanje Jova njega je učinilo izuzetno bogatim. Bog mu je dao mnoštvo živih stvorenja koja dišu, čije je karakteristike – njihov broj, brzinu njihovog razmnožavanja, stopu preživljavanja, količinu masti u njihovom telu i tome slično – takođe kontrolisao Bog. Iako ova živa bića nisu posedovala moć govora, ona su ipak bila deo Stvoriteljevog uređenja, a načelo na kojem za njih počiva Božje uređenje napravljeno je na osnovu blagoslova koje je Bog obećao Jovu. U blagoslovima koje je Bog dao Avrâmu i Jovu, iako se razlikovalo ono što je obećano, autoritet kojim je Stvoritelj upravljao svim stvarima i živim bićima bio je isti. Svaka pojedinost Božjeg autoriteta i sile izražena je u Njegovim različitim obećanjima i blagoslovima Avrâmu i Jovu i, još jednom, ljudskom rodu pokazuje da autoritet Božji uveliko nadilazi čovekovu maštu. Ove pojedinosti ljudskom rodu još jednom poručuju da, ako želi da spozna Božji autoritet, to se može postići samo kroz Božje reči i kroz iskustvo Božjeg dela.

Božji autoritet suverenosti nad svim stvarima omogućava čoveku da vidi jednu činjenicu: Božji autoritet nije oličen samo u rečima: „Tada reče Bog: neka bude svetlost! I postade svetlost. Neka bude svod. I postade svod. Neka bude kopno. I postade kopno“, već je, povrh toga, Njegov autoritet oličen i u tome kako je učinio da svetlost potraje, sprečio da svod nestane i zauvek razdvojio kopno od vode, kao i u pojedinostima kao što su način na koji je vladao i upravljao stvarima koje je stvorio: svetlošću, nebeskim svodom i kopnom. Šta još vidite u Božjem blagoslovu ljudskog roda? Jasno je da nakon što je Bog blagoslovio Avrâma i Jova, Božji koraci nisu stali, jer je On tek počeo da izvršava Svoj autoritet i nameravao je da svaku Svoju reč pretvori u stvarnost, i da obistini svaku pojedinost o kojoj je govorio, pa je tako, u potonjim godinama, nastavio da čini sve što je nameravao. Pošto Bog ima autoritet, možda se čoveku čini da Bog treba samo da progovori i da će se, a da On ni ne mrdne prstom, sva pitanja i stvari ostvariti. Takva zamišljanja su prilično smešna! Ako isključivo jednostrano posmatraš Božje sklapanje saveza sa čovekom korišćenjem reči, kao i Božje ostvarenje svega korišćenjem reči, a nisi u stanju da vidiš različite znakove i činjenice da autoritet Božji drži vrhovnu vlast nad postojanjem svih stvari, onda je tvoje shvatanje Božjeg autoriteta vrlo isprazno i smešno! Ako čovek zamišlja da je Bog takav, onda se mora reći da je čovekovo znanje o Bogu dovedeno na samu ivicu i da je dospelo u ćorsokak, jer je Bog kojeg čovek zamišlja samo mašina koja izdaje naređenja, a ne Bog koji poseduje autoritet. Šta si video kroz primere Avrâma i Jova? Jesi li video praktičnu stranu Božjeg autoriteta i sile? Nakon što je blagoslovio Avrâma i Jova, Bog se nije zadržao tu gde je bio, niti je postavio Svoje glasnike da deluju dok je On čekao da vidi kakav će biti ishod. Naprotiv, čim je Bog izgovorio Svoje reči, pod vođstvom Božjeg autoriteta, sve stvari su počele da se uklapaju u delo koje je Bog nameravao da obavi, a bili su pripremljeni ljudi, stvari i predmeti koje je Bog zahtevao. To znači, čim su reči izgovorene iz usta Božjih, Božji autoritet je počeo da se izvršava po celoj zemlji, a On je odredio pravac ostvarenja i ispunjenja onih obećanja koja je dao Avrâmu i Jovu, praveći istovremeno sve prigodne planove i pripreme za sve što je bilo potrebno pri svakom koraku i svakoj ključnoj etapi koje je planirao da sprovede. Za to vreme, Bog nije upravljao samo Svojim glasnicima, već i svim stvarima koje je stvorio. Drugim rečima, domašaj ispoljavanja Božjeg autoriteta nije obuhvatao samo glasnike, već i sve stvorene stvari, kojima se upravljalo kako bi se uklopile u delo koje je On nameravao da postigne; to su bili konkretni načini na koje se autoritet Božji izvršavao. U svojim predstavama, neki od vas mogu imati sledeće shvatanje Božjeg autoriteta: Bog ima autoritet i Bog ima silu, pa stoga Bog treba samo da ostane na trećem nebu ili na nekom utvrđenom mestu, i ne mora da obavlja nikakav konkretan posao, a celo Njegovo delo se završava u Njegovim mislima. Neki, takođe, mogu verovati da, iako je Bog blagoslovio Avrâma, On nije morao ništa da učini, već da je bilo dovoljno samo da izgovori Svoje reči. Da li se zaista tako i dogodilo? Jasno je da nije! Iako Bog poseduje autoritet i silu, Njegov je autoritet istinit i stvaran, a ne prazan. Verodostojnost i stvarnost Božjeg autoriteta i sile postepeno se otkrivaju i oličavaju u Njegovom stvaranju svih stvari, u Njegovoj kontroli nad svim stvarima i u procesu kojim vodi ljudski rod i njime upravlja. Svaki metod, svaka perspektiva i svaki detalj Božje suverenosti nad ljudskim rodom i svim stvarima, celokupno delo koje je ostvario, kao i Njegovo shvatanje svih stvari – sve to doslovno dokazuje da autoritet i sila Božja nisu prazne reči. Njegov autoritet i sila se neprestano pokazuju i otkrivaju, i to u svim stvarima. Ova ispoljavanja i otkrivenja govore o stvarnom postojanju Božjeg autoriteta, jer On koristi Svoj autoritet i silu da nastavi Svoje delo i da zapoveda svim stvarima, kao i da u svakom trenutku upravlja svim stvarima; Njegovu silu i autoritet ne mogu da zamene ni anđeli ni glasnici Božji. Bog je odlučio kakve će blagoslove darovati Avrâmu i Jovu – tu odluku je doneo Bog. Iako su glasnici Božji lično posetili Avrâma i Jova, njihovi postupci su bili zasnovani na zapovestima Božjim, njihovi postupci su preduzeti pod autoritetom Božjim, a ujedno su i glasnici bili pod suverenošću Božjom. Iako čovek vidi da glasnici Božji posećuju Avrâma i ne svedoči tome da Bog Jahve lično išta obavlja u biblijskim zapisima, u stvari, Onaj jedini koji zaista sprovodi silu i autoritet jeste Sâm Bog, a to ne trpi nikakvu sumnju ni od jednog čoveka! Iako si video da anđeli i glasnici poseduju veliku silu i da su izvodili čuda, ili da su obavljali određene stvari koje je naložio Bog, njihovi postupci služe samo ispunjenju Božjeg naloga, i ni u kom slučaju nisu prikaz autoriteta Božjeg – jer nijedan čovek ni predmet nema, niti poseduje, autoritet Stvoritelja da stvara sve stvari i da svim stvarima upravlja. Dakle, nijedan čovek ni predmet ne mogu da sprovedu autoritet Stvoritelja, niti da ga pokažu.

Autoritet Stvoritelja je nepromenljiv i nepovrediv

Šta ste videli u ova tri dela svetog spisa? Da li ste videli da postoji načelo prema kome Bog sprovodi Svoj autoritet? Na primer, Bog je koristio dugu da sklopi savez sa čovekom – postavio je dugu u oblacima kako bi saopštio čoveku da više nikada neće koristiti potop da uništi svet. Da li je duga koju ljudi danas vide i dalje ista ona koja je izgovorena iz usta Božjih? Da li su se njena priroda i značenje promenili? Nesumnjivo nisu. Bog je iskoristio Svoj autoritet da sprovede ovu radnju, i savez koji je On sklopio sa čovekom nastavio se sve do dana današnjeg, a trenutak u kome će ovaj savez biti izmenjen biće, naravno, Božja odluka. Nakon što je Bog rekao: „Svoju dugu postavljam u oblake“, Bog se uvek pridržavao ovog saveza, sve do današnjeg dana. Šta vidiš u ovome? Iako Bog poseduje autoritet i silu, On je veoma strog i principijelan u Svojim postupcima, i ostaje veran Svojoj reči. Njegova strogost i načela Njegovih postupaka pokazuju nepovredivost Stvoritelja i nenadmašivost Stvoriteljevog autoriteta. Iako On poseduje vrhovni autoritet i sve stvari su pod Njegovom vrhovnom vlašću, i iako ima silu da vlada svim stvarima, Bog nikada nije narušio niti prekinuo Svoj sopstveni plan, a svaki put kada sprovodi Svoj autoritet, to je u strogoj saglasnosti sa Njegovim sopstvenim načelima, uz tačno poštovanje onoga što je izgovoreno iz Njegovih usta i uz poštovanje koraka i ciljeva Njegovog plana. Nepotrebno je reći da se sve stvari kojima vlada Bog takođe povinuju načelima prema kojima se sprovodi Božji autoritet i nijedan čovek niti stvar nisu izuzeti iz orkestracije Njegovog autoriteta, niti mogu da promene načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet. U Božjim očima, oni koji su blagosloveni dobijaju sreću koju donosi Njegov autoritet, a oni koji su prokleti dobijaju svoju kaznu zahvaljujući Božjem autoritetu. Pod suverenošću Božjeg autoriteta, nijedan čovek niti stvar nisu izuzeti iz sprovođenja Njegovog autoriteta, niti mogu da promene načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet. Autoritet Stvoritelja neće promeniti izmena nijednog činioca i, shodno tome, načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet neće se promeniti ni iz jednog razloga. Nebo i zemlja mogu doživeti velike preokrete, ali se autoritet Stvoritelja neće promeniti; sve stvari mogu nestati, ali autoritet Stvoritelja neće nikada nestati. To je suština nepromenljivog i nepovredivog autoriteta Stvoritelja i to je sušta jedinstvenost Stvoritelja!

Reči u nastavku nužne su za spoznaju autoriteta Božjeg, a njihovo značenje je navedeno u besedi u daljem tekstu. Nastavimo da čitamo Sveto pismo.

4. Božja naredba Sotoni

Knjiga o Jovu 2:6  Jahve reče Sotoni: „Dobro, evo, dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život.“

Sotona se nikada nije usudio da prekrši autoritet Stvoritelja i zbog toga sva stvorenja žive kako treba

Ovo je odlomak iz Knjige o Jovu, a zamenica „ga“ u ovim rečima odnosi se na Jova. Iako kratka, ova rečenica razjašnjava mnoga pitanja. Ona opisuje konkretan razgovor između Boga i Sotone u duhovnom carstvu i poručuje nam da je predmet Božjih reči bio Sotona. Takođe beleži šta je Bog konkretno rekao. Božje reči su bile zapovest i naredba Sotoni. Konkretne pojedinosti ove naredbe odnose se na to da se Jovu poštedi život i odnose se na mesto gde je Bog povukao granicu u Sotoninom ophođenju prema Jovu – Sotona je Jovu morao da poštedi život. Iz ove rečenice najpre saznajemo da su to bile reči koje je Bog uputio Sotoni. Prema izvornom tekstu Knjige o Jovu, odlomak nam saopštava pozadinu ovih reči: Sotona je želeo da optuži Jova, pa je morao da dobije Božju saglasnost da bi mogao da ga iskuša. Kada je pristao na Sotonin zahtev da iskuša Jova, Bog je postavio sledeći uslov: „Evo ti Jova u ruke tvoje, ali mu ipak život sačuvaj.“ Kakva je priroda ovih reči? Jasno je da su one zapovest, naredba. Pošto si razumeo prirodu ovih reči, trebalo bi, naravno, i da dokučiš da je Onaj koji je izdao ovu naredbu bio Bog, a da je onaj ko je primio ovu naredbu i poslušao je bio Sotona. Nepotrebno je reći da je, u ovoj naredbi, odnos između Boga i Sotone očigledan svakome ko čita ove reči. Naravno, ovo je takođe odnos između Boga i Sotone u duhovnom carstvu, kao i razlika između identiteta i statusa Boga i Sotone, navedenih u zapisima o razgovoru između Boga i Sotone u Svetom pismu, a to je i izrazita razlika između identiteta i statusa Boga i Sotone koju čovek danas može da sazna u konkretnom primeru i tekstualnom zapisu. U ovom trenutku, moram da kažem da je zapis ovih reči važan dokument u ljudskoj spoznaji o identitetu i statusu Božjem, i da on pruža važne informacije za ljudsko znanje o Bogu. Kroz ovaj razgovor između Stvoritelja i Sotone u duhovnom carstvu, čovek može da shvati jedan konkretniji aspekt autoriteta Stvoritelja. Ove reči su još jedno svedočanstvo o jedinstvenom autoritetu Stvoritelja.

Spolja posmatrano, Bog Jahve vodi dijalog sa Sotonom. U suštini, stav kojim Bog Jahve govori i položaj na kojem se nalazi viši su od Sotoninog. To znači da Bog Jahve zapoveda Sotoni naredbodavnim tonom i govori Sotoni šta treba i šta ne treba da učini, da je Jov već u Sotoninim rukama i da ima slobodu da se prema Jovu ophodi kako želi – ali da Jovu ne sme da oduzme život. Podrazumeva se da Jovov život nije predat Sotoni iako Jov jeste predat u Sotonine ruke; niko ne može oduzeti Jovov život iz Božjih ruku ako Bog to ne dozvoli. Božji stav je jasno izražen u ovoj zapovesti Sotoni, a ova zapovest, takođe, ispoljava i otkriva poziciju sa koje Bog Jahve razgovara sa Sotonom. Bog Jahve ne samo da tu ima status Boga koji je stvorio svetlost, vazduh, sve stvari i živa bića, status Boga koji ima suverenost nad svim stvarima i živim bićima, već i status Boga koji zapoveda ljudskom rodu, zapoveda Adu, Boga koji upravlja životom i smrću svih živih bića. U duhovnom carstvu, ko bi se osim Boga usudio da izda takvu naredbu Sotoni? I zašto je Bog lično izdao Svoju naredbu Sotoni? Zato što život čoveka, uključujući i Jovov, kontroliše Bog. Bog nije dozvolio Sotoni da Jovu naudi ili da mu oduzme život, pa čak i kada je Bog Sotoni dozvolio da iskuša Jova, Bog se, ipak, dosetio da posebno izda takvu naredbu i još jednom je zapovedio Sotoni da Jovu ne oduzima život. Sotona se nikada nije usudio da prekrši autoritet Božji i, štaviše, uvek je pažljivo slušao naredbe i konkretne zapovesti Božje i povinovao im se, nikada se ne usuđujući da im prkosi i, naravno, ne usuđujući se da slobodno promeni ijednu Božju naredbu. Bog je takve granice postavio Sotoni, pa se Sotona nikada nije usudio da te granice pređe. Nije li to moć Božjeg autoriteta? Nije li to svedočanstvo o Božjem autoritetu? U odnosu na ljudski rod, Sotona ima mnogo jasnije razumevanje o tome kako da se ponaša prema Bogu i kako da posmatra Boga, pa tako, u duhovnom carstvu, Sotona veoma jasno vidi status i autoritet Božji, duboko priznaje moć Božjeg autoriteta i načela na kojima počiva sprovođenje Njegovog autoriteta. On se nipošto ne usuđuje da ih previdi, niti se usuđuje da ih na bilo koji način prekrši, da učini išta čime krši autoritet Božji, a ne usuđuje se ni da na bilo koji način izazove Božji gnev. Iako je po prirodi zao i nadmen, Sotona se nikada nije usudio da pređe granice i ograničenja koja mu je postavio Bog. Milionima godina, on se strogo pridržava ovih granica, pridržava se svake zapovesti i naredbe dobijenih od Boga, i nikada se nije usudio da pređe zacrtanu liniju. Iako je zloban, Sotona je mnogo mudriji od iskvarenog ljudskog roda; poznat mu je identitet Stvoritelja i poznaje svoje granice. Iz Sotoninih „smernih“ postupaka može se videti da su autoritet i sila Božja nebeske uredbe koje Sotona ne sme da prekrši, te da se upravo zbog jedinstvenosti i autoriteta Božjeg sve stvari menjaju i uredno rasprostiru, da ljudski rod može da živi i da se razmnožava onim tokom koji je odredio Bog, da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da naruše ovaj poredak, kao i da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da promene ovaj zakon – jer svi potiču iz ruku Stvoritelja i iz uređenja i autoriteta Stvoritelja.

Samo Bog, koji ima identitet Stvoritelja, poseduje jedinstveni autoritet

Poseban identitet Sotone doveo je do toga da mnogi ljudi iskazuju snažno zanimanje za Sotonino ispoljavanje različitih aspekata. Čak ima mnogo budalastih ljudi koji veruju da, baš kao i Bog, Sotona takođe poseduje autoritet, jer je Sotona u stanju da pokazuje čuda i u stanju je da obavlja stvari koje su ljudskom rodu nemoguće. Dakle, pored toga što obožava Boga, ljudski rod u svom srcu, takođe, ostavlja mesto za Sotonu, pa čak Sotonu obožava kao Boga. Ovi ljudi su jadni i odvratni. Jadni su zbog svoje neukosti, a odvratni zbog svoje jeresi i urođene zle tvari. U ovom trenutku, smatram da je neophodno da vas obavestim o tome šta je autoritet, šta on simbolizuje i šta predstavlja. Uopšteno govoreći, Sâm Bog jeste autoritet, Njegov autoritet simbolizuje nadmoć i suštinu Božju, a autoritet Samoga Boga predstavlja status i identitet Božji. Budući da je tako, da li se Sotona usuđuje da za sebe kaže da je Bog? Da li se Sotona usuđuje da kaže da je stvorio sve stvari i da ima suverenost nad svim stvarima? Naravno da ne! Jer nije u stanju da stvori sve stvari; do dana današnjeg, on nikada nije napravio ništa od onoga što je stvorio Bog i nikada nije stvorio ništa što ima život. Pošto nema Božji autoritet, on nikada ne bi mogao da poseduje status i identitet Božji, i to je određeno njegovom suštinom. Poseduje li on istu silu kao Bog? Jasno da ne poseduje! Kako nazivamo postupke Sotone i čuda koja pokazuje Sotona? Je li to sila? Da li bi se to moglo nazvati autoritetom? Naravno da ne! Sotona upravlja talasom zla i ometa, narušava i prekida svaki aspekt Božjeg dela. Poslednjih nekoliko hiljada godina, osim što je iskvario i zloupotrebio ljudski rod, namamivši i obmanuvši čoveka u pravcu izopačenosti i odbacivanja Boga, tako da se čovek uputio ka dolini senke smrti, da li je Sotona učinio išta što od strane čoveka zaslužuje i najmanji pomen, pohvalu ili pažnju? Da Sotona poseduje autoritet i silu, da li bi on iskvario ljudski rod? Da Sotona poseduje autoritet i silu, da li bi on naudio ljudskom rodu? Da Sotona poseduje silu i autoritet, da li bi ljudski rod napustio Boga i okrenuo se smrti? Budući da Sotona nema autoritet ni silu, šta treba da zaključimo o suštini svega onoga što on čini? Ima onih koji sve što Sotona čini određuju kao obične smicalice, ali Ja verujem da takvo određenje nije sasvim prikladno. Da li su zla dela kojima je iskvario ljudski rod obična smicalica? Zla sila kojom je Sotona zlostavljao Jova, kao i njegova žestoka želja da ga zlostavlja i proždre, ne bi se mogli postići običnom smicalicom. Osvrnemo li se unazad, u trenu su nestala Jovova jata i stada, rasuta nadaleko po brdima i planinama; u trenu je nestalo Jovovo veliko bogatstvo. Da li se to moglo postići običnom smicalicom? Priroda svega što Sotona čini izražava se negativnim terminima, kao što su narušiti, prekinuti, uništiti, nauditi, zlo, zlonamernost i tama, i uklapa se u njih, pa je tako pojava svega što je nepravedno i zlo neraskidivo povezana sa postupcima Sotone i nerazdvojiva je od zle suštine Sotone. Bez obzira na to koliko je Sotona „moćan“, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!

Pošto su razumeli pravo lice Sotone, mnogi ljudi još uvek ne razumeju šta je autoritet, pa Mi dozvoli da ti kažem! Sâm autoritet se može objasniti kao sila Božja. Pre svega, sa sigurnošću se može reći da su i autoritet i sila pozitivni. Oni nemaju veze ni sa čim negativnim i nisu povezani ni sa jednim stvorenim niti nestvorenim bićem. Sila Božja je u stanju da stvori stvari bilo kog oblika koje imaju život i životnu snagu, a to je određeno životom Božjim. Bog je život, pa je On izvor svih živih bića. Nadalje, autoritet Božji može učiniti da sva živa bića budu pokorna svakoj reči Božjoj, odnosno, da nastanu prema rečima iz Božjih usta, i da žive i razmnožavaju se prema Božjoj zapovesti, prema kojoj Bog vlada i upravlja svim živim bićima, i nikada neće biti odstupanja, za vek vekova. Nijedna osoba niti predmet ne poseduju ove stvari; samo Stvoritelj poseduje i nosi takvu silu, pa se ona naziva autoritetom. Ovo je jedinstvenost Stvoritelja. Budući da je tako, bez obzira na to da li je u pitanju sama reč „autoritet“ ili suština ovog autoriteta, svako od njih se može povezati jedino sa Stvoriteljem, jer je autoritet simbol jedinstvenog identiteta i suštine Stvoritelja, i predstavlja identitet i status Stvoritelja; osim Stvoritelja, nijedna osoba niti predmet ne mogu se povezati sa rečju „autoritet“. Ovo je tumačenje jedinstvenog autoriteta Stvoritelja.

Iako je Sotona posmatrao Jova pohlepnim očima, bez Božje dozvole nije se usudio da dotakne ni dlaku na Jovovom telu. Iako je Sotona suštinski zao i okrutan, nakon što mu je Bog izdao naredbu, nije imao izbora nego da se pridržava Božje zapovesti. Prema tome, iako je Sotona bio pomahnitao poput vuka među ovcama kada je naišao na Jova, nije se usudio da zaboravi granice koje mu je Bog postavio, nije se usudio da prekrši naredbe Božje, a u svemu što je činio, Sotona se nije usudio da odstupi od načela i ograničenja Božjih reči – zar to nije činjenica? Iz ovoga se može videti da se Sotona ne usuđuje da prekrši nijednu reč Boga Jahvea. Za Sotonu, svaka reč iz usta Božjih jeste naredba i nebeski zakon, izraz Božjeg autoriteta – jer se iza svake reči Božje krije Božja kazna za one koji krše naredbe Božje, i za one koji su neposlušni nebeskim zakonima i protive im se. Sotona jasno zna da ako prekrši Božje naredbe, onda mora da prihvati posledice kršenja autoriteta Božjeg i protivljenja nebeskim zakonima. A kakve su te posledice? Nepotrebno je reći da su one Božja kazna za njega. Sotonini postupci prema Jovu predstavljali su samo mikrokosmos njegovog kvarenja čoveka, a kada je Sotona sprovodio ove postupke, granice koje je Bog odredio i naredbe koje je On izdao Sotoni bili su samo mikrokosmos načela na kojima počiva sve što Sotona radi. Pored toga, uloga i položaj Sotone u ovoj stvari bili su samo mikrokosmos njegove uloge i položaja u delu Božjeg upravljanja, a Sotonina potpuna poslušnost Bogu u njegovom iskušavanju Jova bili su samo mikrokosmos Sotoninog neusuđivanja da se iole usprotivi Bogu u delu Božjeg upravljanja. Kakva upozorenja vam daju ovi mikrokosmosi? Među svim stvarima, uključujući Sotonu, ne postoji nijedna osoba ni stvar koja može da prekrši nebeske zakone i uredbe koje je postavio Stvoritelj, i nijedna osoba niti stvar koja se usuđuje da prekrši ove nebeske zakone i uredbe, jer nijedna osoba niti predmet ne mogu da izmene niti da izbegnu kaznu koju Stvoritelj izriče onima koji te zakone ne poštuju. Samo Stvoritelj može da uspostavi nebeske zakone i uredbe, samo Stvoritelj ima silu da ih sprovede, i jedino silu Stvoritelja nijedno lice niti stvar ne mogu da prekrše. Ovo je jedinstveni autoritet Stvoritelja i ovaj autoritet je vrhovni među svim stvarima, pa je stoga nemoguće reći da je „Bog najveći, a da je Sotona drugi po redu“. Osim Stvoritelja koji poseduje jedinstveni autoritet, drugi Bog ne postoji!

Imate li sada novo znanje o Božjem autoritetu? Pre svega, postoji li razlika između autoriteta Božjeg koji je upravo pomenut i moći čoveka? U čemu je razlika? Neki ljudi kažu da između to dvoje nema poređenja. To je tačno! Iako ljudi kažu da između to dvoje nema poređenja, u mislima i predstavama ljudi, moć čoveka se često meša sa autoritetom, pa se to dvoje često međusobno upoređuju. O čemu je ovde reč? Zar ljudi ne prave grešku nehotice zamenjujući jedno drugim? To dvoje je nepovezano i među njima nema poređenja, ali ljudi i dalje ne mogu da odole. Kako ovo treba rešiti? Ako zaista želiš da pronađeš rešenje, jedini način je da razumeš i spoznaš jedinstveni autoritet Božji. Nakon što razumeš i spoznaš autoritet Stvoritelja, u istom kontekstu nećeš pominjati moć čoveka i autoritet Božji.

Na šta se odnosi moć čoveka? Jednostavno rečeno, to je sposobnost ili veština koja omogućava da se iskvarena narav, želje i ambicije čoveka u najvećoj meri prošire ili ostvare. Računa li se to kao autoritet? Bez obzira na to koliko su ambicije i želje čoveka nabujale ili su unosne, za tu se osobu ne može reći da poseduje autoritet; u najboljem slučaju, ovo nadimanje i uspeh samo su pokazatelj Sotoninog glupiranja među ljudima; u najboljem slučaju to je farsa u kojoj Sotona nastupa kao sopstveni predak da bi ispunio svoju ambiciju da bude Bog.

Kako tačno sada posmatraš autoritet Božji? Sada kada su ove reči kroz prisan razgovor prenete, trebalo bi da imaš novo znanje o Božjem autoritetu. Zato vas pitam: šta simbolizuje Božji autoritet? Da li simbolizuje identitet Samoga Boga? Da li simbolizuje silu Samoga Boga? Da li simbolizuje jedinstveni status Samoga Boga? Među svim stvarima, u čemu si video autoritet Božji? Kako si ga video? Kada je reč o četiri godišnja doba koja doživljava čovek, može li iko da promeni zakon kojim se smenjuju proleće, leto, jesen i zima? U proleće, drveće pupi i cveta; u leto je prekriveno lišćem; u jesen donosi plodove, a zimi lišće opada. Može li iko da izmeni ovaj zakon? Da li ovo odražava jedan aspekt Božjeg autoriteta? Bog je rekao: „Neka bude svetlost!“ I postade svetlost. Da li ova svetlost i dalje postoji? Zbog čega postoji? Ona postoji zbog reči Božjih, naravno, i zbog autoriteta Božjeg. Postoji li i dalje vazduh koji je stvorio Bog? Da li vazduh koji čovek udiše potiče od Boga? Može li iko oduzeti stvari koje potiču od Boga? Može li iko da izmeni njihovu suštinu i funkciju? Da li je iko u stanju da poremeti noć i dan koje je Bog dodelio i zakon smene noći i dana koji je Bog odredio? Može li Sotona da učini tako nešto? Čak i ako ne spavaš noću i dan zameniš za noć, svejedno će biti noć; možeš da promeniš svoju dnevnu rutinu, ali nisi u stanju da promeniš zakon smene noći i dana – ovu činjenicu ne može niko da promeni, zar ne? Da li je iko u stanju da natera lava da ore zemlju kao vo? Da li je iko u stanju da slona pretvori u magarca? Da li je iko u stanju da natera kokošku da jedri vazduhom poput orla? Da li je iko u stanju da natera vuka da pase travu kao ovca? (Ne.) Da li je iko u stanju da ribu iz vode natera da živi na suvom? Ljudska bića to ne mogu da učine. Zašto ne mogu? Zato što je Bog zapovedio ribama da žive u vodi, pa one žive u vodi. Na kopnu one ne bi mogle da prežive i uginule bi; nisu u stanju da prekorače granice Božje zapovedi. Za sva stvorenja postoji zakon i granica njihovog postojanja, i svako od njih ima svoje sopstvene instinkte. Ovo je odredio Stvoritelj i to ne može da izmeni niti da prevaziđe nijedan čovek. Na primer, lav će uvek živeti u divljini, udaljen od ljudskih naseobina, i nikada ne bi mogao da bude tako pitom i veran kao vo koji živi zajedno sa čovekom i radi za njega. Iako su i slonovi i magarci životinje, imaju po četiri noge i predstavljaju stvorenja koja udišu vazduh, oni su različite vrste, jer ih je Bog podelio u različite vrste i svaka od njih ima sopstvene instinkte, pa tako oni nikada neće moći da zamene uloge. Iako kokoška ima dve noge i krila baš kao i orao, ona nikada neće moći da leti kroz vazduh; u najboljem slučaju će preleteti do nekog drveta – to je određeno njenim instinktom. Nepotrebno je reći da je sve to tako zahvaljujući zapovesti autoriteta Božjeg.

U današnjem razvoju ljudskog roda, može se reći da nauka ljudskog roda cveta, a dostignuća čovekovog naučnog istraživanja mogu se opisati kao impresivna. Mora se reći da se čovekove sposobnosti sve više razvijaju, ali da postoji jedan naučni iskorak koji ljudski rod nije uspeo da napravi: ljudski rod je napravio avione, nosače aviona i atomsku bombu, ljudski rod je dospeo u svemir, hodao po Mesecu, izmislio internet i počeo da živi visokotehnološkim načinom života, a ipak ljudski rod nije u stanju da stvori živo biće koje diše. Instinkti svakog živog bića i zakoni prema kojima ona žive, ciklus života i smrti svake vrste živih bića – sve to prevazilazi moć ljudske nauke i ona to ne može kontrolisati. U ovom trenutku se mora reći da, bez obzira na visoke domete čovekove nauke, ona se ne može uporediti ni sa jednom od misli Stvoritelja, i nije u stanju da razazna čudesnost Stvoriteljeve tvorevine, ni moć Njegovog autoriteta. Toliko je okeana na Zemlji, a ipak nikada nisu prekoračili svoje granice i po svojoj volji prešli na kopno, a to je stoga što je Bog postavio granice za svaki od njih; ostali su tamo gde im je On zapovedio da budu, pa bez Božje dozvole ne mogu slobodno da se pomeraju. Bez Božje dozvole, oni ne smeju da narušavaju jedni druge, već mogu da se pomere samo kada Bog tako kaže, a kuda će otići i ostati određeno je autoritetom Božjim.

Jasnije rečeno, „autoritet Božji“ označava da sve zavisi od Boga. Bog ima pravo da odluči kako će nešto učiniti i to se obavlja onako kako On želi. Zakon svih stvari zavisi od Boga, a ne od čoveka; niti ga čovek može izmeniti. Ne može se izmestiti čovekovom voljom, već se umesto toga menja mislima Božjim, mudrošću Božjom i predodređenjima Božjim; to je činjenica koju nijedan čovek ne može poreći. Nebo i zemlja i sva stvorenja, vaseljena, zvezdano nebo, četiri godišnja doba, ono što je vidljivo i nevidljivo čoveku – sve to postoji, funkcioniše i menja se bez i najmanje greške, pod autoritetom Božjim, prema predodređenjima Božjim, prema zapovestima Božjim i prema zakonima početka postanja. Nijedna osoba niti predmet ne mogu da izmene svoje zakone, niti da promene suštinski tok na osnovu kojeg funkcionišu; nastali su zahvaljujući autoritetu Božjem, i propadaju zbog autoriteta Božjeg. Ovo je sâm autoritet Božji. Sada kada je toliko toga rečeno, možeš li da osetiš da je autoritet Božji simbol identiteta i statusa Božjeg? Može li ijedno stvoreno ili nestvoreno biće posedovati autoritet Božji? Mogu li ijedna osoba, stvar ili predmet da ga oponašaju, da ga predstavljaju kao svoj ili da ga zamene?

Identitet Stvoritelja je jedinstven i ne bi trebalo da se pridržavate koncepta mnogoboštva

Iako su veštine i sposobnosti Sotone veće od čovekovih, iako on može da učini stvari koje su čoveku nedostižne, bez obzira na to da li zavidiš ili težiš onome što Sotona radi, bez obzira na to da li mrziš ili prezireš te stvari, bez obzira na to jesi li u stanju da ih vidiš ili ne, bez obzira na to koliko toga Sotona može da postigne ili koliko ljudi može da obmane da ga obožavaju i svetkuju, i bez obzira na to kako ga definišeš, ne možeš nipošto reći da on poseduje autoritet i silu Božju. Treba da znaš da Bog jeste Bog, da postoji samo jedan Bog i, povrh toga, treba da znaš da samo Bog ima autoritet, da samo Bog ima silu da kontroliše sve stvari i da njima upravlja. Samo zato što Sotona ima sposobnost da obmane ljude i što može da se predstavlja kao Bog, što može da oponaša znamenja i čuda koje čini Bog, i što je učinio slične stvari kao Bog, ti pogrešno veruješ da Bog nije jedinstven, da postoji mnogo Bogova, da se ti Bogovi razlikuju samo po stepenu veštine i po opsegu sile kojom raspolažu. Njihovu veličinu rangiraš prema redosledu njihovog dolaska i prema njihovoj starosti, pogrešno veruješ da postoje i druga božanstva osim Boga i smatraš da sila i autoritet Božji nisu jedinstveni. Ako imaš takve zamisli, ako ne priznaješ jedinstvenost Boga, ne veruješ da samo Bog poseduje autoritet, i ako se jedino pridržavaš mnogoboštva, u tom slučaju kažem da si ološ među svim stvorenjima, da si pravo oličenje Sotone i da si osoba potpuno sazdana od zla! Shvatate li šta pokušavam da vas naučim izgovarajući ove reči? Bez obzira na vreme, mesto ili tvoje poreklo, Boga ne smeš da mešaš ni sa jednom drugom osobom, stvari ili predmetom. Bez obzira na to koliko ti autoritet Božji i suština Samoga Boga mogu delovati nespoznatljivo i nepristupačno, koliko god da se dela i reči Sotone slažu sa tvojom predstavom i maštom, koliko god da su oni za tebe zadovoljavajući, ne budi lud, nemoj mešati ove koncepte, nemoj poricati postojanje Boga, nemoj poricati identitet i status Božji, ne odgurkuj Boga kroz vrata da bi doveo Sotonu kako bi Boga zamenio u tvom srcu i bio tvoj Bog. Ne sumnjam da ste u stanju da zamislite posledice takvog čina!

Iako je ljudski rod iskvaren, on i dalje živi pod suverenošću Stvoriteljevog autoriteta

Sotona hiljadama godina kvari ljudski rod. Naneo je neopisivu količinu zla, obmanjivao je generaciju za generacijom i počinio gnusne zločine u svetu. Zlostavljao je čoveka, obmanjivao ga je, zavodio je čoveka da se protivi Bogu i činio zlodela koja su uvek iznova ometala i narušavala Božji plan. Ipak, pod autoritetom Božjim, sve stvari i živa bića nastavljaju da se pridržavaju pravila i zakona koje je Bog postavio. U poređenju sa autoritetom Božjim, Sotonina zla priroda i divljanje su toliko ružni, tako odvratni i prezira dostojni, a tako sitni i ranjivi. Iako Sotona hoda među svim stvarima koje je stvorio Bog, on nije u stanju da izvrši ni najmanju promenu u ljudima, stvarima i predmetima kojima Bog zapoveda. Prošlo je nekoliko hiljada godina, a ljudski rod još uvek uživa u svetlosti i vazduhu darovanim od Boga, i dalje udiše dah koji je izdahnuo Sâm Bog, i dalje uživa u cveću, pticama, ribama i insektima koje je stvorio Bog, i uživa u svim stvarima koje je obezbedio Bog; dan i noć se i dalje neprekidno smenjuju; četiri godišnja doba se uobičajeno smenjuju; leteće divlje guske odleću zimi, i još uvek se vraćaju sledećeg proleća; ribe u vodi nikada ne napuštaju reke i jezera – svoj dom; cvrčci na zemlji poletno pevaju tokom letnjih dana; popci u travi nežno zuje u taktu vetra tokom jeseni; guske se okupljaju u jata, dok orlovi ostaju samotnjaci; ponos lavova se održava lovom; losovi se ne udaljavaju od trave i cveća… Sve vrste živih bića, među svim stvorenjima, odlaze i vraćaju se, da bi ponovo odlazile, milion promena nastaje u treptaju oka – međutim, ono što se ne menja jesu njihovi instinkti i zakoni opstanka. Oni žive u okrilju Božjeg snabdevanja i ishrane, i niko ne može da izmeni njihove instinkte, niko ne može da naruši pravila njihovog opstanka. Iako je ljudski rod, koji živi među svim stvarima, Sotona kvario i obmanjivao, čovek i dalje ne može da se odrekne vode koju je stvorio Bog, vazduha koji je stvorio Bog i svih stvari koje je stvorio Bog, već čovek i dalje živi i razmnožava se na ovom prostoru stvorenom od Boga. Instinkti ljudskog roda se nisu promenili. Čovek se još uvek uzda u svoje oči da bi video, u svoje uši da bi čuo, u svoj mozak da bi razmišljao, u svoje srce da bi shvatio, u svoje noge i stopala da bi hodao, u svoje ruke da bi radio, i tako dalje; svi instinkti koje je Bog darovao čoveku kako bi mogao da prihvati Božje snabdevanje ostaju neizmenjeni, nisu se promenile sposobnosti preko kojih čovek sarađuje sa Bogom, sposobnost ljudskog roda da ispunjava dužnost stvorenog bića nije se promenila, duhovne potrebe ljudskog roda se nisu promenile, nije se promenila želja ljudskog roda da pronađe svoje poreklo, nije se promenila čežnja ljudskog roda da ga spasi Stvoritelj. Takve su trenutne okolnosti ljudskog roda, koji živi pod autoritetom Božjim i koji je pretrpeo krvavo uništenje sprovedeno od Sotone. Iako je Sotona opustošio ljudski rod, pa on više ne predstavlja Adama i Evu sa početka postanja, već je umesto toga prepun stvari koje su protivne Bogu, kao što su znanje, mašta, predstave i tome slično, i prepun je iskvarene sotonske naravi, u očima Boga ljudski rod je isti onaj koga je On stvorio. Bog i dalje vlada i orkestrira ljudskim rodom, koji još uvek živi onim tokom koji je Bog odredio, pa je tako, u očima Božjim, ljudski rod koga je iskvario Sotona samo prekriven prljavštinom, krče mu creva, reakcije su mu pomalo usporene, pamćenje mu nije tako dobro kao nekada i donekle je stariji – ali su sve funkcije i instinkti čoveka sasvim neoštećeni. Ovo je ljudski rod koga Bog namerava da spasi. Ovaj ljudski rod jedino mora da čuje poziv Stvoritelja i da začuje glas Stvoritelja, pa će ustati i požuriti da pronađe odakle taj glas dolazi. Ovaj ljudski rod jedino mora da vidi lik Stvoritelja, i sve drugo će mu postati nebitno, odbaciće sve kako bi se posvetio Bogu, pa će čak i svoj život položiti za Njega. Kada srce ljudskog roda bude razumelo iskrene reči Stvoritelja, ljudski rod će odbaciti Sotonu i prikloniti se Stvoritelju; kada ljudski rod bude sasvim oprao prljavštinu sa svog tela i još jednom bude dobio ono čime ga Stvoritelj snabdeva i hrani, tada će se vratiti sećanje ljudskog roda, i u tom trenutku će se ljudski rod zaista vratiti pod vrhovnu vlast Stvoritelja.

14. decembar 2013. godine