Naših prethodnih nekoliko zborova umnogome je uticalo na svakog od vas. Ljudi sad konačno mogu osetiti da Bog uistinu postoji i da je, zapravo, veoma blizak čoveku. Iako su možda mnogo godina verovali u Boga, ljudi Njegove misli i ideje nikada nisu uistinu razumeli kao što ih sada razumeju, niti su Njegova praktična dela ikada doživljavali kao sada. Bilo da se radi o znanju ili stvarnoj primeni, većina ljudi je naučila nešto novo i dostigla viši nivo razumevanja, shvatili su kakve su greške pravili u svojim prošlim traganjima, shvatili su da su njihova iskustva površna i da preveliki deo tih iskustava nije u skladu s Božjim namerama, i shvatili su da ono što čoveku najviše nedostaje jeste znanje o Božjoj naravi. To znanje, kada je reč o čoveku, zasniva se isključivo na percepciji; da bi se ono podiglo na nivo racionalnog znanja, neophodno ga je postepeno produbljivati i jačati kroz vlastita iskustva. Subjektivno bi se moglo reći da ljudi, pre no što zaista shvate Boga, svojim srcem veruju da Bog postoji, ali ne poseduju istinsko razumevanje nekih konkretnih pitanja, poput: kakav je, zapravo, On Bog, koje su Njegove namere, kakva Mu je narav i kakav je zaista Njegov stav prema ljudima. To kod ljudi u velikoj meri narušava veru u Boga i onemogućava joj da ikada dostigne čistotu i savršenstvo. Čak i ako si neposredno suočen s Božjom rečju ili osećaš da si se s Bogom susreo kroz vlastita iskustva, još uvek se ne može reći da Ga u potpunosti razumeš. Pošto ne poznaješ Božje misli, pošto ne znaš šta On voli a šta mrzi, šta Ga ljuti a šta raduje, ti zapravo ne poseduješ istinsko razumevanje Boga. Tvoja je vera izgrađena na temeljima nejasnoće i mašte, i zasniva se na tvojim subjektivnim žudnjama. Ona je još uvek daleko od autentične vere, a ti si još uvek daleko od toga da postaneš istinski sledbenik. Objašnjenja primera iz biblijskih priča omogućila su ljudima da spoznaju Božje srce, da saznaju o čemu je Bog razmišljao na svakom koraku Svog dela i zbog čega je to delo obavio, s kakvom je prvobitnom namerom i planom On to učinio, na koji je način ostvario Svoje ideje, kako se pripremao i pravio Svoj plan. Kroz te priče možemo konkretno i do detalja razumeti svaku pojedinačnu Božju nameru i sve o čemu je On zaista razmišljao tokom realizacije Svog plana upravljanja od šest hiljada godina, te kakav je stav prema ljudima On imao u različitim vremenima i različitim epohama. Ako ljudi mogu da razumeju šta je Bog mislio, kakav je bio Njegov stav i kakvu je narav razotkrivao u svakoj situaciji, to će svakom čoveku pomoći da dublje shvati istinsko Božje postojanje i da dublje oseti Njegovu praktičnost i autentičnost. Cilj Mog prepričavanja ovih priča nije u tome da ljudi razumeju biblijsku istoriju, niti da se bolje upoznaju sa stihovima iz Biblije ili sa ljudima koji se u njoj pojavljuju, a pogotovu Mi nije cilj da im pomognem da razumeju pozadinu onoga što je Bog učinio tokom Doba zakona. Umesto toga, cilj Mi je da ljudima pomognem da razumeju Božje namere, Njegovu narav i svaki Njegov delić, kao i da Boga spoznaju i razumeju na verodostojniji i precizniji način. Tako će njihova srca moći da se, malo po malo, otvore prema Bogu, da Mu se približe i da bolje razumeju Njega, Njegovu narav i Njegovu suštinu, te da bolje upoznaju Sâmog istinitog Boga.

Poznavanje Božje naravi i svega što On ima i što jeste može pozitivno uticati na ljude. To im može pomoći da u Njega steknu veće poverenje i da postignu istinsku pokornost i strah od Boga. Tada Ga oni više neće samo slepo slediti i obožavati. Bog ne želi nerazumne, niti one koji slepo slede gomilu, već grupu ljudi koji u svojim srcima jasno razumeju i poznaju Božju narav i koji Mu mogu poslužiti kao svedoci, grupu ljudi koji Ga, zbog Njegove divote, zbog svega što ima i jeste i zbog Njegove pravedne naravi, nikada ne bi napustili. Ako tvom srcu, kao Božjem sledbeniku, još uvek nije sve jasno, ako u njemu ima nedoumica i zbunjenosti u vezi sa istinskim postojanjem Boga, Njegovom naravi, onim što On ima i što jeste, i Njegovom planu spasenja ljudskog roda, onda tvoja vera ne može od Boga biti pohvaljena. Bog ne želi da Ga takvi ljudi slede, niti da takvi ljudi stupaju pred Njega. Budući da ne razumeju Boga, takvi ljudi nisu u stanju da Mu predaju svoje srce – njihova su srca zatvorena za Njega, a njihova je vera u Boga puna nečistoća. Oni Boga slede na način koji se jedino može nazvati slepim. Istinsku veru i pravo sledbeništvo ljudi mogu da postignu samo ako zaista poznaju i razumeju Boga, usled čega se u njima rađa istinska pokornost i strah od Boga. Jedino na taj način oni svoja srca mogu da predaju Bogu i da Mu ih otvore. To je ono što Bog želi, jer će, jedino tako, sve ono što ljudi rade i misle moći da izdrži Božju proveru i da svedoči o Bogu. Bez obzira sa kog stanovišta i iz kojeg ugla vam to govorim, sve što vam saopštavam o Božjoj naravi, o onome što On ima i što jeste, o Njegovoj nameri i Njegovom mišljenju u svemu što čini, sve to ima za cilj da vas učvrsti u uverenju da Bog zaista postoji, da istinski shvatite i da više cenite Njegovu ljubav prema čoveku, te da istinski razumete i vrednujete Božju brigu prema ljudima i Njegovu iskrenu nameru da ljudima upravlja i da ih spase.

Pregled Božjih misli, ideja i postupaka od kada je stvorio svet

Danas ćemo najpre sumirati Božje misli, ideje i svaki Njegov pokret otkako je stvorio čovečanstvo. Videćemo koliki je On posao obavio od stvaranja sveta do zvaničnog početka Doba blagodati. Potom ćemo moći da otkrijemo koje su od Božjih misli i ideja čoveku nepoznate, da bismo, na osnovu toga, mogli da razjasnimo redosled ostvarenja Božjeg plana upravljanja i da temeljno shvatimo kontekst u kojem je On stvorio Svoje delo upravljanja, njegov izvor i proces razvoja, kao i da temeljno razumemo kakve rezultate od tog Svog dela On očekuje – to jest, srž i svrhu Njegovog upravljačkog dela. Da bismo sve to razumeli, neophodno je da se vratimo u ona pradavna, mirna i tiha vremena, dok na svetu još nije bilo ljudi…

Bog lično stvara prvog živog čoveka

Prvo što je Bog pomislio kad je ustao iz kreveta, bilo je sledeće: da stvori živog čoveka – pravo, živo ljudsko biće – nekoga s kim će živeti i ko će Mu biti stalni pratilac; ta bi osoba mogla da Ga sluša, a On bi mogao da joj se poverava i da s njom razgovara. Tada je Bog po prvi put zahvatio šakom malo blata i od njega napravio prvu živu osobu, prema slici koju je u Svom umu zamislio, da bi, zatim, tom prvom živom stvoru nadenuo ime – Adam. Kako se Bog osećao kad je Sebi stvorio ovo prvo živo stvorenje koje diše? On je po prvi put osetio radost, jer je kraj Sebe imao voljeno stvorenje i saputnika. Ujedno je po prvi put osetio očinsku odgovornost, kao i brigu koja uz nju ide. To živo stvorenje koje diše donelo Mu je neizmernu sreću i radost; On je po prvi put osetio utehu. Ovo je bila prva kreacija koju nije ostvario Svojim mislima, pa čak ni Svojim rečima, već vlastitim rukama. Kad je jedno takvo stvorenje – živ čovek koji diše – sazdano od krvi i mesa, sa telom i obličjem, stalo pred Njega i bilo u stanju da s Njim razgovara, Bog je iskusio radost kakvu nikad ranije nije osetio. Bog je uistinu osećao odgovornost, a ovo živo biće ne samo što Ga je u srce dirnulo, već Mu je svakim svojim majušnim pokretom grejalo i ganulo dušu. Kad je to živo stvorenje stalo pred Njega, On je tada prvi put pomislio kako bi bilo dobro da stekne još takvih ljudi. Tako je izgledao niz događaja koji je otpočeo sa prvom Božjom mišlju. Bogu se sve to po prvi put dešavalo, ali On te najranije događaje – bilo da su oni u Njemu izazivali radost, osećaj odgovornosti ili zabrinutost – nije imao s kim da podeli. Počev od tog trenutka, Bog je uistinu osećao usamljenost i tugu kakve nikada ranije nije iskusio. Osećao je da čovek nije u stanju da shvati ni da prihvati Njegovu ljubav i brigu, kao ni Njegove namere prema ljudima, te je stoga u Svom srcu i dalje osećao tugu i bol. Iako je On sve to učinio čoveka radi, čovek toga nije bio svestan, niti je to razumeo. Pored sreće, radosti i utehe, čovek Mu je sa sobom ubrzo doneo i prva osećanja tuge i usamljenosti. To su bile Božje misli i osećanja u to vreme. Dok je sve to činio, Bog je u Svom srcu najpre osećao radost, zatim tugu i, na kraju, bol, a sva su ta osećanja bila pomešana sa strepnjom. Sve što je hteo da uradi bilo je da toj osobi, tom ljudskom rodu, omogući da što pre sazna šta Mu je na srcu i da što pre shvati Njegove namere. Nakon toga, oni bi mogli postati Njegovi sledbenici, deliti Njegove misli i uskladiti se s Njegovim namerama. Tada oni ne bi više samo ćutke slušali šta Bog govori, ne bi bili nesvesni načina na koji mogu da se pridruže Bogu u Njegovom delu i, povrh svega, ne bi više bili ravnodušni prema Božjim zahtevima. Te prve stvari koje je Bog učinio veoma su značajne i vredne, kako sa stanovišta Njegovog plana upravljanja, tako i sa stanovišta današnjih ljudskih bića.

Nakon što je stvorio sve stvari i ljudski rod, Bog nije mirovao. Bio je u stalnom pokretu, željan da nastavi sa Svojim upravljanjem i da među ljudima zadobije one koje je toliko voleo.

Približno u Doba zakona, Bog obavlja niz nikada ranije učinjenih dela

Iz Biblije zatim vidimo da je, nedugo nakon što je Bog stvorio ljudska bića, čitav svet zahvatio veliki potop. Za Noja, koji se pominje u zapisu o potopu, može se reći da je bio prvi čovek koji je primio Božji poziv da zajedno s Njim radi na dovršenju Božjeg zadatka. To je, naravno, ujedno bio i prvi put da je Bog nekoga sa zemlje pozvao da učini nešto po Njegovoj zapovesti. Čim je Noje sagradio barku, Bog je po prvi put poslao potop na zemlju. Kad je zemlju uništio potopom, bilo je to prvi put od stvaranja ljudskih bića da je Boga obuzelo gađenje prema njima; to Ga je gađenje zapravo i nagnalo da donese bolnu odluku o uništenju ljudskog roda potopom. Nakon što je potop uništio zemlju, Bog je sklopio svoj prvi savez sa ljudima, savez kojim se zavetovao da nikada više neće uništavati svet poplavama. Znamen tog saveza bila je dúga. Bio je to prvi Božji savez sa čovečanstvom, što znači da je duga bila prvi znamen Božjeg zaveta; duga je stvarna, fizička stvar koja postoji. Upravo zbog postojanja duge, Bog često tuguje za prethodnim ljudskim rodom koji je izgubio, tako da Ga ona stalno podseća na ono što im se dogodilo… Bog nije hteo da uspori tempo – neprestano je bio u pokretu i jedva je čekao da preduzme sledeći korak iz Svog plana upravljanja. Nakon toga, Bog je, kao Svoj najbolji izbor, odabrao Avrâma za obavljanje dela širom Izraela. To je ujedno bio prvi put da Bog odabere jednog takvog kandidata. Odlučio je da Svoje delo spasenja ljudskog roda obavi posredstvom tog čoveka, da bi zatim Svoje delo nastavio među njegovim potomcima. Iz Biblije saznajemo da je Bog sa Avrâmom učinio upravo to. Bog je tada Izrael učinio Svojom prvom izabranom zemljom i započeo da Svoje delo iz Doba zakona obavlja posredstvom Izraelaca, Svog izabranog naroda. Izraelcima je, opet po prvi put, podario i do detalja razjasnio izričita pravila i zakone koje ljudi treba da slede. Bog je tada ljudskim bićima prvi put dao tako konkretna i standardizovana pravila o tome kako treba da prinose žrtve, kako da žive, šta treba a šta ne treba da rade, koje praznike i dane treba da poštuju i kojih načela treba da se pridržavaju u svemu što rade. Ovo je bio prvi put da Bog ljudima daje tako detaljne, standardizovane propise i načela o tome kako da žive svoj život.

Svaki put kad kažem „prvi put“, to se odnosi na onu vrstu posla koju Bog nikada ranije nije preduzimao. To se odnosi na delo koje ranije nije postojalo i koje Bog nikad pre toga nije obavio, uprkos tome što je stvorio ljudski rod i svakovrsna druga stvorenja i živa bića. Celokupno to delo podrazumevalo je Božje upravljanje ljudskim rodom; ono je u celosti imalo veze s ljudima, njihovim spasenjem i upravljanjem njima od strane Boga. Nakon Avrâma, Bog je ponovo učinio nešto po prvi put – izabrao je da Jov bude onaj ko poštuje zakon i ko može da se odupre Sotoninim iskušenjima, a da se pritom i dalje plaši Boga, kloni zla i svedoči za Boga. Tada je Bog, ujedno, po prvi put dopustio Sotoni da iskuša neku osobu i prvi put se opkladio s njim. Na kraju je, takođe po prvi put, zadobio nekoga ko je bio sposoban da Mu, suočen sa Sotonom, bude svedok i da svedoči za Njega, i nekoga ko je Sotonu mogao u potpunosti da osramoti. Otkad je stvorio ljudski rod, to je bila prva osoba koju je Bog zadobio i koja je mogla da svedoči za Njega. Zadobivši tog čoveka, Bog je postao još nestrpljiviji da što pre nastavi sa Svojim upravljanjem i da obavi sledeću etapu Svog dela, pa je počeo da priprema mesto i ljude koje će upotrebiti za sledeći korak Svoga dela.

Da li ste, nakon svega što je rečeno tokom ovog zajedništva, stekli istinsko razumevanje Božjih namera? Ovaj period upravljanja čovečanstvom i spasavanja ljudskog roda, Bog smatra važnijim od bilo čega drugog. On ove stvari obavlja ne samo Svojim umom, ne samo Svojim rečima, i svakako ne sa jednim opuštenim stavom – On sve to čini planski, s tačno određenim ciljem, u skladu sa standardima i sa Svojim namerama. Jasno je da ovo delo spasavanja ljudskog roda ima ogroman značaj i za Boga i za čoveka. Ma koliko da je taj posao težak, prepreke velike a ljudi slabi, i ma koliko da je snažan ljudski bunt, ništa od toga Bogu ne pada teško. Bog uvek nalazi Sebi posao, mukotrpno se trudi i lično upravlja delom koje On Sâm želi da obavi. Pored toga, On sve uređuje i sprovodi Svoju suverenost nad svim ljudima na kojima želi da radi i nad celokupnim delom koje želi da obavi – ništa od ovoga nije nikad ranije bilo učinjeno. Ovo je prvi put da je Bog primenio te metode i platio tako visoku cenu za ovaj veliki projekat upravljanja i spasavanja ljudskog roda. Tokom obavljanja Svog dela, Bog izražava i, malo po malo, ljudima bez rezerve obznanjuje Svoj mukotrpni trud, sve ono što ima i što jeste, Svoju mudrost i svemoć, kao i svaki aspekt Svoje naravi. On te stvari obznanjuje i izražava kako nikad ranije nije činio. U čitavoj vaseljeni, dakle, nikada nije bilo stvorenja koja bi bila tako bliska Bogu ili imala tako prisan odnos sa Njim, kao što je to slučaj sa ljudima kojima Bog želi da upravlja i da ih spase. Ljudski rod, kojim On želi da upravlja i da ga spase, zauzima najvažnije mesto u Njegovom srcu; On ovo čovečanstvo ceni iznad svega. Uprkos tome što je zbog ljudi platio visoku cenu, što Ga oni stalno povređuju i što se bune protiv Njega, On nikad ne odustaje od njih i neumorno nastavlja da Svoje delo obavlja bez pritužbi i bez kajanja. To je zato što zna da će se, na Njegov poziv, ljudi kad-tad probuditi, da će ih Njegove reči dirnuti, da će prepoznati da je On Gospod stvaranja i vratiti se na Njegovu stranu…

Posle svega što ste danas čuli, možda ćete osetiti da je sve što Bog čini sasvim normalno. Reklo bi se da su ljudi u Božjim rečima i delu oduvek naslućivali ponešto od Njegovih namera prema njima, ali i da oduvek postoji izvesna distanca između njihovih osećanja i saznanja, sa jedne, i onoga što Bog misli, sa druge strane. Stoga smatram da je neophodno svim ljudima govoriti o tome zašto je Bog stvorio ljude, kao i o pozadini Njegove želje da zadobije ljudski rod kojem se toliko nadao. Od suštinske je važnosti podeliti to saznanje sa svima, tako da svi to jasno shvate i srcem razumeju. Naime, svaka Božja misao i ideja, kao i svaka faza i svaki period Njegovog dela, međusobno su uvezani i usko povezani sa čitavim Njegovim delom upravljanja; stoga, ako razumeš Božje misli, ideje i Njegove namere na svakom koraku Njegovog dela, to je isto kao da razumeš kako je nastalo Njegovo delo upravljanja. Upravo se na toj osnovi tvoje razumevanje Boga produbljuje. Iako sve što je Bog uradio kad je prvi put stvorio svet, o čemu sam prethodno govorio, za sada naizgled predstavlja samo nebitnu „informaciju“ sa aspekta potrage za istinom, kako budeš sticao iskustva, ipak će doći dan kad o tome nećeš više misliti kao o prostom skupu informacija, niti ćeš to naprosto smatrati nekakvom tajnom. Kako tvoj život bude napredovao, kad Bog bude imao određeno mesto u tvom srcu ili kad budeš temeljnije i dublje razumeo Njegove namere, tek tada ćeš zaista shvatiti važnost i neophodnost ovoga o čemu danas govorim. Bez obzira na to u kojoj meri vi to sada razumete, i dalje je neophodno da ove stvari spoznate i razumete. Kada Bog nešto radi, kad obavlja Svoje delo, bez obzira da li to čini Svojim idejama ili Svojim vlastitim rukama i bez obzira da li to čini po prvi ili poslednji put, On, na kraju krajeva, ima Svoj plan, a Njegove namere i Njegove misli ogledaju se u svemu što čini. Te namere i misli predstavljaju Božju narav i izražavaju ono što On ima i što jeste. To dvoje – Božja narav i ono što On ima i što jeste – predstavljaju nešto što svaka osoba mora da razume. Nakon što čovek shvati Njegovu narav i ono što On ima i što jeste, postepeno će početi da shvata zbog čega Bog čini to što čini i zašto govori to što govori. Od tog trenutka, ljudi mogu sa više vere slediti Boga, tragati za istinom i promenom svoje naravi. Drugim rečima, čovekovo razumevanje Boga neodvojivo je od njegove vera u Boga.

Ako ono što ljudi spoznaju i razumeju jeste Božja narav i ono što On ima i što jeste, onda će ono što time stiču biti život koji potiče od Boga. Kad taj život bude skovan u tebi, tvoj će strah od Boga postajati sve veći i veći. To je dobitak koji se stiče sasvim prirodno. Ako ne želiš da spoznaš i shvatiš Božju narav i Njegovu suštinu, ako ne želiš čak ni da misliš, niti da se fokusiraš na te stvari, sa sigurnošću ti mogu reći da trenutnim načinom verovanja u Boga nikada nećeš udovoljiti Njegovim namerama, niti steći Njegovu pohvalu. Štaviše, nikad nećeš moći da uistinu dostigneš spasenje – to će biti konačne posledice. Ako ljudi ne razumeju Boga i ne poznaju Njegovu narav, njihova srca nikad neće moći da Mu se iskreno otvore. Tek kad budu razumeli Boga, ljudi će početi da cene sve što On u Svom srcu nosi, te da sa zanimanjem i verom uživaju u tome. Ako ceniš i uživaš u onome što je u Božjem srcu, tvoje će se srce postepeno, malo po malo, otvarati prema Njemu. Kad svoje srce otvoriš Bogu, osetićeš koliko su sramotni i prezira dostojni bili tvoji razgovori s Bogom, zahtevi koje si pred Njega postavljao i tvoje vlastite neumerene želje. Kad svoje srce uistinu otvoriš Bogu, videćeš da Njegovo srce predstavlja jedan tako beskonačan svet i zakoračićeš u carstvo koje nikad ranije nisi iskusio. U tom carstvu nema prevare, nema lažljivosti, nema mraka i nema zla. Postoji samo iskrenost i vernost; samo svetlost i čestitost; samo pravednost i dobrota. To je carstvo ispunjeno ljubavlju i brigom, saosećanjem i tolerancijom, kroz koje osećaš svu sreću i radost života. To je ono što će ti Bog razotkriti nakon što Mu otvoriš svoje srce. Taj beskonačni svet ispunjen je Božjom mudrošću i svemoći; on je takođe prepun Njegove ljubavi i autoriteta. U njemu možeš videti svaki aspekt onoga što Bog ima i što jeste, onoga što Mu donosi radost, zbog čega je zabrinut, što Ga čini tužnim i zbog čega se ljuti… To je ono što može da vidi svako ko svoje srce otvara Bogu i dozvoljava Mu da u njega zakorači. Bog će u tvoje srce moći da zakorači samo ukoliko Mu ga otvoriš. Samo ukoliko Bog zakorači u tvoje srce, moći ćeš da vidiš sve ono što Bog ima i što jeste i kakve su Njegove namere prema tebi. Tek tada ćeš otkriti koliko je sve u vezi s Bogom dragoceno, te da sve ono što On ima i što jeste vredi čuvati kao najveće blago. U poređenju s tim, ljudi koji te okružuju, predmeti i događaji iz tvog života, pa čak i tvoji najmiliji, tvoj partner i sve ono što voliš, jedva da su vredni pomena. Oni su tako mali i tako niski; osetićeš da ništa što je materijalno nikad više neće moći da te privuče, niti će ijedna materijalna stvar ikada više moći da te namami da za nju platiš bilo koju cenu. U Božjoj poniznosti videćeš Njegovu veličinu i Njegovu nadmoć. Povrh toga, u nekim Božjim delima, koja si ranije smatrao neznatnim, videćeš Njegovu beskrajnu mudrost i toleranciju, videćeš Njegovo strpljenje i trpeljivost, i videćeš da te On razume. To će te podstaći da Ga obožavaš. Tog ćeš dana osetiti da ljudski rod živi u vrlo prljavom svetu, da ljudi kraj tebe i stvari koje se dešavaju u tvom životu, pa čak i osobe koje voliš, njihova ljubav prema tebi i njihova tobožnja zaštita i briga prema tebi nisu vredni ni pomena – osetićeš da voliš samo Boga i da jedino Boga ceniš kao najveće blago. Kad dođe taj dan, verujem da će biti onih koji će reći: ljubav Božja je tako velika, a Njegova suština tako sveta – u Bogu nema prevare, nema zla, nema zavisti, nema svađe, već samo pravednosti i autentičnosti, te ljudi treba da žude za svim onim što Bog ima i što jeste. Ljudi treba da streme i da teže tome. Na čemu se zasniva sposobnost ljudi da to postignu? Ta se sposobnost zasniva na njihovom razumevanju Božje naravi i na njihovom razumevanju Božje suštine. Prema tome, razumevanje Božje naravi i onoga što On ima i što jeste doživotna je lekcija za svakog čoveka; to je doživotni cilj svakog ko se trudi da promeni svoju narav i da spozna Boga.

Prvo Božje ovaploćenje zarad obavljanja Svog dela

Maločas smo govorili o celokupnom delu koje je Bog učinio, odnosno o čitavom nizu do tada neviđenih dela koja je On obavio. Sa stanovišta Božjeg plana upravljanja i Božjih namera, svako od tih dela je relevantno. Ta su dela takođe relevantna i sa aspekta naravi Sâmog Boga i Njegove suštine. Ako želimo da bolje razumemo ono što Bog ima i što jeste, ne možemo se zaustaviti na Starom zavetu i Dobu zakona – treba da nastavimo dalje, prateći korake koje je Bog preduzimao tokom obavljanja Svoga dela. Hajde, dakle, da ispratimo korake koje je Bog napravio kad je okončao Doba zakona i zakoračio u Doba blagodati – doba ispunjeno milošću i iskupljenjem. Bog je i u tom dobu obavio neka važna dela, koja nikad ranije nije činio. Delo u tom novom dobu predstavljalo je novu početnu tačku i za Boga i za ljude – početnu tačku koja se sastojala od još jednog novog dela koje Bog nikad pre toga nije obavio. To novo delo bilo je bez presedana, bilo je nešto što je prevazilazilo maštu ljudi i svih ostalih stvorenja. Bilo je to delo koje je sada dobro poznato svim ljudima – Bog je po prvi put postao ljudsko biće i prvi put je Svoje novo delo započeo u ljudskom obliku i sa identitetom čoveka. To je ujedno značilo da je Bog završio Svoje delo iz Doba zakona, te da više neće raditi niti govoriti išta što bi se odnosilo na zakon. On, takođe, ne bi rekao niti učinio išta što bi imalo formu zakona, ili što bi pratilo načela i pravila zakona. Drugim rečima, celokupno Njegovo delo zasnovano na zakonu bilo je zaustavljeno da se više nikad ne nastavi, jer je Bog želeo da započne novo delo i da učini nešto novo. Njegov je plan ponovo dobio novu polaznu tačku, te je stoga Bog morao da ljude povede u naredno doba.

Da li je za ljude to bila radosna ili zloslutna vest zavisilo je od suštine svakog pojedinca. Moglo bi se reći da za neke ljude to nije bila radosna, već zloslutna vest – jer, kad je Bog započeo Svoje novo delo, ljudi koji su samo poštovali zakone i pravila, koji su samo sledili doktrine, ali se nisu plašili Boga, bili su skloni da, uz pomoć starog Božjeg dela, osuđuju Njegovo novo delo. Za takve je ljude ovo bila zloslutna vest. Nasuprot tome, za svaku nevinu i otvorenu osobu, koja je prema Bogu bila iskrena i voljna da primi Njegovo iskupljenje, prvo Božje ovaploćenje predstavljalo je veoma radosnu vest. Jer, od trenutka kad su ljudi stvoreni, Bog se tada po prvi put pojavio i živeo među ljudima u obliku koji se razlikovao od Duha; ovoga puta, rodilo Ga je ljudsko biće i On je među ljudima živeo i delovao kao Sin čovečji. Ovim „prvim ovaploćenjem“ srušene su ljudske predstave; ono je prevazilazilo svačiju maštu. Štaviše, od njega su svi Božji sledbenici stekli opipljivu korist. Bog ne samo što je okončao staro doba, već je ujedno prestao da primenjuje Svoje stare metode i stil rada. Od Svojih glasnika nije više tražio da prenose Njegove namere, nije više bio skriven u oblacima i ljudima se nije više ukazivao i obraćao zapovednički, kroz grmljavinu. Kao nikada pre, koristeći se nezamislivim metodom ovaploćenja, koji je za ljude bio teško razumljiv i prihvatljiv, On je postao Sin čovečji da bi započeo delo tog doba. Ovaj Božji čin zatekao je ljude potpuno nespremnim; oni su se zbog toga postideli, jer je Bog ponovo započeo novo delo koje nikada ranije nije učinio. Danas ćemo se pozabaviti upravo delom koje je Bog izvršio u novom dobu i razmotrićemo šta sve iz tog dela možemo da naučimo u pogledu Božje naravi i onoga što On ima i što jeste.

Slede reči zabeležene u biblijskom Novom zavetu:

1. Isus kida klasje žita i jede zrnevlje na Šabat

Matej 12:1  Tih dana je Isus prolazio kroz žitna polja. Bila je subota. Njegovi učenici su bili gladni, pa su počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje.

2. Sin čovečji je Gospod Šabata

Matej 12:6-8  A ja vam kažem da se ovde zbiva nešto važnije od hrama. Kada biste znali šta znači: „Milosrđe hoću, a ne žrtvu“, ne biste osudili nevine. Jer, Sin Čovečiji je Gospodar subote.

Zadržimo se najpre na sledećem pasusu: „Tih dana je Isus prolazio kroz žitna polja. Bila je subota. Njegovi učenici su bili gladni, pa su počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje.“

Zašto sam odabrao baš ovaj odlomak? Kakve on ima veze s Božjom naravi? Prvo što u ovom tekstu zapažamo jeste da se to zbilo na Šabat, ali je Gospod Isus uprkos tome izašao i poveo Svoje učenike kroz žitna polja. Još je više ukazivalo na „izdajstvo“ to što su čak „počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje“. U Doba zakona, Bog Jahve je bio zakonom propisao da ljudi na Šabat ne mogu po volji izlaziti, niti učestvovati u slobodnim aktivnostima – bilo je mnogo toga što se nije smelo raditi na Šabat. Stoga je ovakav postupak Gospoda Isusa zbunjivao one koji su dugo živeli po tom zakonu, te su oni taj postupak čak i kritikovali. Za sada ćemo njihovu zbunjenost i način na koji su razgovarali o tom Isusovom postupku ostaviti po strani, i najpre razmotriti zašto je Gospod Isus odlučio da to učini baš na Šabat, od svih dana, i šta je time hteo da saopšti ljudima koji su živeli u skladu sa zakonom. To je veza između ovog odlomka i Božje naravi o kojoj želim da govorim.

Kad je Gospod Isus došao, Svoje praktične postupke je koristio da bi ljudima stavio do znanja da je Bog napustio Doba zakona i da je započeo novo delo, kao i da to novo delo ne zahteva da se poštuje Šabat. Božji izlazak iz okvira Šabata bio je tek nagoveštaj Njegovog novog dela; stvarno i veliko delo tek je predstojalo. Kada je Gospod Isus započeo Svoje delo, iza Sebe je već bio ostavio „okove“ Doba zakona, te prekršio propise i načela tog doba. Nije u Njemu bilo ni traga od ičega što bi imalo veze sa zakonom; On je taj zakon potpuno odbacio i više ga se nije pridržavao, niti je od ljudi zahtevao da ga se pridržavaju. Iz ovoga, dakle, vidiš da je Gospod Isus na Šabat prošao kroz žitna polja i da se Gospod nije odmarao; umesto da se odmara, bio je napolju i radio. Taj Njegov postupak predstavljao je šok za predstave tadašnjih ljudi i pokazao im je da se On više ne pridržava tog zakona, da je izašao izvan okvira Šabata i pojavio se pred ljudima i među ljudima u novom liku i s novim načinom delovanja. Takvim je postupkom saopštio ljudima da je sa Sobom doneo novo delo, delo koje je otpočelo izlaskom iz okvira zakona i napuštanjem praznovanja Šabata. U obavljanju Svog novog dela, Bog se više nije držao prošlosti i nije više brinuo o propisima iz Doba zakona. Na Njega nije uticalo ni Njegovo vlastito delo iz prethodnog doba, tako da je na Šabat radio kao i svakog drugog dana, a kad su Njegovi učenici na Šabat ogladneli, mogli su slobodno da jedu zrnevlje žita. To je u Božjim očima bilo sasvim normalno. Bogu je dozvoljeno da, za glavninu novog dela koje želi da obavi i za nove reči koje želi da izrekne, primeni novi početak. Kad god započne nešto novo, On Svoje prethodno delo niti pominje, niti nastavlja da ga izvršava. Budući da se Bog, tokom obavljanja Svog dela, pridržava vlastitih načela, kad poželi da započne novo delo, On tada ujedno želi da ljude uvede u novu etapu Svog dela, a Njegovo delo upravo tada ulazi u višu fazu. Ako ljudi nastave da se ponašaju prema starim izrekama i propisima i žele da ih se i dalje pridržavaju, On to neće upamtiti, niti odobriti. To je zato što je On već doneo novo delo i zakoračio u novu etapu Svog dela. Kad započne novo delo, On se pred ljudima pojavljuje u potpuno novom liku, iz potpuno novog ugla i na potpuno novi način, kako bi ljudi mogli da vide različite aspekte Njegove naravi i onoga što On ima i što jeste. To je jedan od ciljeva Njegovog novog dela. Bog se ne drži starih stvari, niti ide utabanim putem; dok radi i govori, On ne insistira toliko na zabranama, kao što ljudi to zamišljaju. Kod Boga je sve slobodno i dobrovoljno, nema nikakvih zabrana ni ograničenja – to što On ljudima donosi jesu sloboda i oslobađanje. On je živi Bog, Bog koji uistinu i stvarno postoji. On nije ni lutka ni glinena figurica, i potpuno se razlikuje od idola koje ljudi opslužuju u svetilištima. On je živ i pun energije, a ono što Njegove reči i dela ljudima donose u celosti se sastoji od života i svetlosti, od slobode i oslobađanja, jer On u Svojim rukama drži istinu, život i put – ničim nije sputan niti u jednom Svom delu. Ma šta da ljudi govore i ma kako da vide ili procenjuju Njegovo novo delo, On će Svoj posao nastaviti da obavlja bez ikakve zadrške. Neće brinuti ni za čije predstave, niti za upiranja prstom u vezi s Njegovim delom i rečima, pa čak ni za snažno protivljenje i otpor ljudi prema Njegovom novom delu. Nijedno od stvorenih bića ne može da koristi ljudski razum, kao ni da uz pomoć ljudske mašte, znanja ili morala izmeri ili definiše ono što Bog radi, niti da diskredituje, naruši ili sabotira Njegovo delo. U Njegovom delu i u onome što On čini nema nikakvih zabrana; nijedan čovek, događaj ni stvar ne mogu ograničiti Njegovo delo, niti ga mogu narušiti bilo kakve neprijateljske sile. Što se Njegovog novog dela tiče, On je Car koji uvek pobeđuje, a sve neprijateljske sile, sve jeresi i zablude čovečanstva ostaju zgažene pod Njegovim stopama. Ma koju novu etapu Svog dela da izvršava, ona će se sasvim sigurno razvijati i širiti među ljudima, i nesmetano će se odvijati u čitavoj vaseljeni, sve dok Njegovo veličanstveno delo ne bude privedeno kraju. U tome je Božja svemogućnost i mudrost, Njegov autoritet i Njegova sila. Stoga je Gospod Isus mogao otvoreno da izađe i da radi na Šabat, jer u Njegovom srcu nije bilo ni pravila, niti ikakvog znanja ili učenja koje bi poticalo od ljudi. Ono što je imao bilo je novo Božje delo i Božji put. Njegovo je delo bilo put ka oslobođenju ljudskog roda, put ka oslobađanju ljudi, kako bi mogli da egzistiraju u svetlosti i da žive. Sa druge strane, ljudi koji se klanjaju idolima i lažnim bogovima svaki dan svog života provode u okovima Sotone, sputani svakojakim pravilima i tabuima – danas je zabranjeno jedno, sutra nešto drugo – u njihovim životima nema slobode. Oni su nalik okovanom roblju i žive životom u kojem nema ni trunke radosti. Šta se ovde podrazumeva pod „zabranom“? Ona predstavlja ograničenja, okove i zlo. Čim se čovek pokloni nekom idolu, on se na taj način klanja lažnom bogu, zlom duhu. Zabrana se javlja paralelno sa učešćem u takvim aktivnostima. Ne smete jesti ovo ili ono, danas ne smete izlaziti iz kuće, sutra ne smete da kuvate, prekosutra je zabranjeno seliti se u novu kuću, a venčanja i sahrane, pa čak i rođenje deteta, dozvoljeni su samo u određene dane. Kako se to zove? To se zove zabrana; ona ljude ograničava i predstavlja okove kojima Sotona i zli duhovi ljude kontrolišu i sputavaju im i srce i telo. Ima li kod Boga takvih zabrana? Kad govoriš o svetosti Božjoj, najpre treba da pomisliš na ovo: kod Boga ne postoje nikakve zabrane. On se u Svojim rečima i Svom delu pridržava načela, ali kod Njega nema zabrana, jer je Sâm Bog istina, put i život.

Razmotrimo sada sledeći odlomak iz svetih spisa: „A ja vam kažem da se ovde zbiva nešto važnije od hrama. Kada biste znali šta znači: ’Milosrđe hoću, a ne žrtvu’, ne biste osudili nevine. Jer, Sin Čovečiji je Gospodar subote“ (Matej 12:6-8). Na šta se ovde odnosi reč „hram“? Prosto rečeno, ona se odnosi na veličanstvenu, visoku građevinu, koja je u Dobu zakona predstavljala mesto na kojem su se sveštenici okupljali da bi se klanjali Bogu. A kad je Gospod Isus rekao „da se ovde zbiva nešto važnije od hrama“, na koga se reč „nešto“ odnosila? Očigledno je da se „nešto“ odnosi na ovaploćenog Gospoda Isusa, jer samo je On bio uzvišeniji od hrama. Šta je tim rečima saopštio ljudima? Rekao im je da izađu iz hrama – Bog je, naime, već bio napustio hram i nije više delovao u njemu, te je stoga bilo potrebno da ljudi Božje stope potraže izvan hrama i da Njegove korake slede u Njegovom novom delu. Kada je Gospod Isus to rekao, Njegove su se reči zasnivale na premisi da su ljudi, prema slovu zakona, na hram gledali kao na nešto što je veće od Sâmog Boga. Drugim rečima, ljudi su se, umesto Bogu, klanjali hramu, pa ih je Gospod Isus upozorio da ne obožavaju idole, već da se umesto toga klanjaju Bogu, jer On vrhuje nad tim. Stoga je rekao: „Milosrđe hoću, a ne žrtvu.“ Očito je da, u očima Gospoda Isusa, većina ljudi koji su živeli po slovu zakona nije više obožavala Jahvea, već je samo slepo obavljala obrede žrtvovanja, što je Gospod Isus označio kao obožavanje idola. Ovi idolopoklonici su hram smatrali nečim što je veće i uzvišenije od Boga. U njihovim je srcima postojao jedino hram, a ne Bog, a ako bi izgubili hram, oni bi time izgubili i svoje prebivalište. Kad ne bi bilo hrama, ne bi imali gde da se klanjaju i ne bi mogli da prinose žrtve. Ovo njihovo tobožnje „prebivalište“ bilo je mesto na kojem su se pretvarali da obožavaju Boga Jahvea, kako bi ostali u hramu i nastavili da se bave svojim poslovima. Njihovo takozvano „žrtvovanje“ bilo je tek sklapanje vlastitih sramnih pogodbi, a sve pod maskom vršenja službe u hramu. Upravo su iz tog razloga ljudi u to vreme na hram gledali kao na nešto što je veće od Boga. Gospod Isus je ove reči izgovorio kao upozorenje ljudima, jer su hram koristili kao paravan, a žrtve kao pokriće za varanje i ljudi i Boga. Ako Isusove reči primenite na sadašnjost, one će i dalje biti podjednako validne i relevantne. Iako ljudi danas doživljavaju drugačije Božje delo u odnosu na ono koje su doživeli ljudi iz Doba zakona, priroda-suština tih Božjih dela ostala je nepromenjena. U kontekstu današnjeg dela, ljudi će i dalje činiti iste one stvari koje su iskazane rečima: „hram je veći od Boga“. Primera radi, na izvršavanje dužnosti ljudi gledaju kao na svoj posao; svedočenje Bogu i borbu protiv velike crvene aždaje posmatraju kao politički pokret za odbranu ljudskih prava, demokratiju i slobodu; svoju dužnost pretvaraju u sredstvo kojim će od svojih veština napraviti karijeru, dok strah od Boga i izbegavanje zla tretiraju samo kao delove verske doktrine koju treba poštovati, i tako dalje. Nisu li takva ponašanja u suštini identična onima koja se ogledaju u stavu „hram je veći od Boga“? Jedina razlika je u tome što su ljudi, pre dve hiljade godina, svoje poslove obavljali u hramu načinjenom od cigala, dok ih danas obavljaju u hramovima koji se ne mogu opipati prstima. Ljudi koji cene pravila gledaju na njih kao na nešto što je veće od Boga, oni koji vole status smatraju da je status veći od Boga, oni koji vole karijeru smatraju da je ona veća od Boga, i tako redom – a sve Me to navodi na sledeću tvrdnju: „Ljudi svojim rečima hvale Boga kao nešto najveće, ali je u njihovim očima zapravo sve drugo veće od Boga.“ To je zato što se ljudi, čim se na putu kojim slede Boga nađu u prilici da pokažu vlastiti talenat ili da se pozabave svojim poslovima i karijerom, momentalno udaljavaju od Boga i u celosti se posvećuju svojoj voljenoj karijeri. A što se tiče Božjih namera i svega onoga što im je poverio, oni su to ionako već odavno odbacili. Koja je razlika između stanja ovih ljudi i onih koji su se, pre dve hiljade godina, svojim poslovima bavili u hramu?

Razmotrimo sada poslednju rečenicu iz navedenog odlomka: „Jer, Sin Čovečiji je Gospodar subote.“ Ima li ova rečenica i svoju praktičnu stranu? Možete li uočiti njenu praktičnu stranu? Ako svaka reč koju Bog izgovori dolazi iz Njegovog srca, zašto je On ovo kazao? Kako vi to razumete? Iako vi sada možda i razumete njeno značenje, u vreme kad je ta rečenica izgovorena nije bilo mnogo onih koji su mogli da je razumeju, budući da je čovečanstvo tek bilo izašlo iz Doba zakona. Njima je bilo veoma teško da se odreknu praznovanja Šabata, a da i ne pominjemo koliko im je bilo teško da shvate šta je Šabat zapravo.

Rečenicom „Sin Čovečiji je Gospodar subote“ ljudima se saopštava da ništa od onog što ima veze s Bogom nije materijalne prirode; naime, iako Bog može da podmiri sve tvoje materijalne potrebe, može li zadovoljstvo zbog podmirenja tih potreba da zameni tvoje traganje za istinom? To, očigledno, nije moguće! Božja narav i sve ono što On ima i što jeste, o čemu smo u zajedništvu već govorili, predstavljaju istinu. Njena se vrednost ne može meriti ni sa čim što je materijalno, ma koliko ono bilo vredno, niti se njena vrednost može izraziti u novcu, budući da ta istina nije materijalna, već opskrbljuje potrebe srca svakog čoveka. Svakoj osobi bi ove neopipljive istine trebalo da budu vrednije od ma koje materijalne stvari koju ti možda ceniš, zar ne? Nad ovom izjavom bi trebalo da se malo duže zamislite. Poenta ovoga što sam rekao jeste da ono što Bog ima i što jeste, kao i sve drugo u vezi s Bogom, za svakog pojedinca predstavljaju najvažnije stvari, koje se ne mogu zameniti ničim materijalnim. Daću ti jedan primer: kad si gladan, treba ti hrana. Ta hrana može biti manje-više dobra ili manje-više neprivlačna, ali ukoliko te je zasitila, onaj neprijatni osećaj gladi neće te više mučiti – on će iščeznuti. Možeš mirno da sediš, a telo će ti se odmarati. Ljudska se glad može utoliti hranom, ali kako da se rešiš praznine u svom srcu kad osetiš da ne razumeš Boga, uprkos tome što Ga slediš? Može li se ta praznina ispuniti hranom? Isto tako, kad slediš Boga ali ne razumeš Njegove namere, čime možeš da nadoknadiš tu glad u svom srcu? Dok kroz Boga doživljavaš spasenje i dok težiš promeni svoje naravi, zar se nećeš osećati krajnje nelagodno ukoliko ne razumeš Njegove namere, ako ne znaš šta je istina i ako ne razumeš Božju narav? Zar u svom srcu nećeš osećati užasnu glad i žeđ? Zar ti ta osećanja neće onemogućiti da u srcu osetiš spokoj? Kako, dakle, da namiriš glad u svom srcu – ima li načina da tu glad utoliš? Neki odu u kupovinu, drugi traže prijatelje kojima bi se poverili, neki se prepuštaju dužem spavanju, dok drugi čitaju više Božjih reči, ili pak vrednije rade i ulažu više truda kako bi izvršili svoju dužnost. Mogu li te stvari rešiti tvoje stvarne poteškoće? Svi vi u potpunosti razumete ovakve uobičajene postupke. Šta ti je najpotrebnije u trenucima kad se osećaš nemoćno, kad imaš snažnu želju da od Boga dobiješ prosvećenje koje će ti omogućiti da spoznaš stvarnost istine i Njegove namere? Ono što ti je tada potrebno nije obilan obrok, niti pregršt ljubaznih reči, a kamoli nekakva trenutna uteha ili puteno zadovoljstvo – ono što ti je potrebno jeste da ti Bog neposredno i jasno kaže šta i kako treba da radiš, da ti jasno saopšti šta je istina. Nakon što to budeš razumeo, pa čak i ako pritom stekneš tek minimalno razumevanje, zar ti zbog toga srce neće biti zadovoljnije nego da si pojeo neki obilan obrok? A kad ti je srce zadovoljno, zar ti neće onda i srce i čitavo biće uistinu otpočinuti? Da li sada, posredstvom ove analogije i analize, shvatate zbog čega sam hteo da s vama podelim rečenicu „Sin Čovečiji je Gospodar subote“? Njeno značenje se ogleda u tome da je ono što dolazi od Boga, ono što On ima i što jeste, kao i sve drugo u vezi s Njim, uzvišenije od ma koje druge stvari, uključujući stvari i osobe koje si nekad smatrao najvrednijima. To znači da osoba koja nije u stanju da zadobije reči iz usta Božjih ili koja ne razume Njegove namere, ne može zadobiti počinak. Na osnovu vaših budućih iskustava, razumećete zbog čega sam želeo da s vama danas podelim ovaj odlomak – on je veoma važan. Sve što Bog čini jeste istina i život. Istina je nešto čega ljudi ne smeju biti lišeni u svom životu i bez čega ne mogu živeti; takođe bi se moglo reći da je istina najuzvišenija stvar. Iako ne možeš da je vidiš ni da je dodirneš, njena se važnost za tebe ne može zanemariti; istina je jedina stvar koja tvom srcu može doneti počinak.

Da li je vaše razumevanje istine sastavni deo stanja u kojima se nalazite? U stvarnom životu, najpre moraš da razmisliš o tome koje se istine odnose na ljude, događaje i stvari sa kojima si se susretao; među tim istinama možeš pronaći Božje namere i s Njegovim namerama povezati ono sa čime si se susretao. Ako ne znaš koji se aspekti istine odnose na stvari sa kojima si se susretao, već umesto toga neposredno krećeš u potragu za Božjim namerama, takvim slepim pristupom nećeš moći da ostvariš željene rezultate. Ako želiš da tragaš za istinom i da razumeš Božje namere, najpre treba da sagledaš kakve su te stvari zadesile, s kojim aspektima istine su te stvari povezane, te da u Božjoj reči potražiš konkretnu istinu koja se odnosi na ono što si doživeo. Zatim u toj istini treba da potražiš put praktičnog delovanja koji je dobar za tebe; na taj ćeš način moći indirektno da razumeš Božje namere. Traganje za istinom i njeno sprovođenje u delo ne sastoje se u mehaničkoj primeni neke doktrine ili korišćenju nekakve formule. Istina nije formula, niti podleže zakonu uzročnosti. Istina nije mrtva – ona predstavlja sâm život, ona je živo biće, ona je pravilo koje stvorena bića moraju da slede i pravilo koje čovek mora imati u životu. To je nešto što moraš, koliko god je to moguće, shvatiti kroz vlastito iskustvo. Bez obzira na fazu koju si u svom iskustvu dostigao, ti si neodvojiv od Božje reči i od istine, a sve što si razumeo u vezi s Božjom naravi i sa onim što Bog ima i što jeste, izraženo je Božijim rečima; Njegove su reči neraskidivo povezane sa istinom. Božja narav i ono što On ima i što jeste, sami po sebi predstavljaju istinu; istina je verodostojna manifestacija Božje naravi i onoga što Bog ima i što jeste. Istina konkretizuje i daje jasnu izjavu o onome što On ima i što jeste; ona ti jasnije saopštava šta Bog voli a šta ne voli, šta želi da radiš a šta ti ne dozvoljava da činiš, koje ljude Bog prezire a u kojima uživa. Iza istina koje Bog izražava, ljudi mogu da vide Njegovo zadovoljstvo i bes, Njegovu tugu i sreću, kao i Njegovu suštinu – to je razotkrivanje Njegove naravi. Osim spoznavanja onoga što Bog ima i što jeste i razumevanja Njegove naravi iz Njegove reči, ono što je najvažnije jeste potreba da se do tog razumevanja dođe kroz praktično iskustvo. Ako se čovek udalji od stvarnog života da bi spoznao Boga, on to neće moći da postigne. Čak i ako postoje ljudi koji iz reči Božje mogu da steknu izvesno razumevanje, to se njihovo razumevanje svodi na teorije i reči, usled čega je ono u neskladu s onim što Sâm Bog zaista jeste.

Sve ovo o čemu sada govorimo, u celosti spada u okvir priča zabeleženih u Bibliji. Kroz te priče i kroz detaljnu analizu stvari koje su se desile, ljudi mogu da razumeju Božju narav, kao i Njegov izraz onoga što On ima i što jeste, a što im omogućava da svaki Njegov aspekt upoznaju šire, dublje, sveobuhvatnije i temeljnije. Da li je, dakle, svaki aspekt Boga moguće spoznati jedino kroz ove priče? Ne, to nije jedini način! Jer, ono što Bog govori i celokupno delo koje obavlja u Dobu carstva pomažu ljudima da bolje i potpunije upoznaju Njegovu narav. Pa ipak, smatram da je Božju narav i ono što On ima i što jeste lakše upoznati kroz neke primere i priče zabeležene u Bibliji, koje su ljudima dobro poznate. Ako bih vam Božje reči suda i grdnje, kao i istine koje On danas izražava, objašnjavao reč po reč i pomogao vam da Ga na ovaj način upoznate, vama bi to bilo isuviše naporno i dosadno, a nekima bi se čak učinilo da su Božje reči puke formule. Ali ako ljudima pokušam da pomognem da Božju narav upoznaju na primerima tih biblijskih priča, neće im biti dosadno. Moglo bi se reći da sam, kroz objašnjenje navedenih primera, detalje onoga što se u to vreme nalazilo u Božjem srcu – Njegovu narav i osećanja, Njegove misli i ideje – ljudima saopštio služeći se ljudskim jezikom, a cilj svega toga bio je da ljudima omogućim da to cene, kao i da osete da ono što Bog ima i što jeste nije samo formula. To nije legenda, niti nešto što ljudi nisu u stanju da vide ili da dodirnu. To je nešto što uistinu postoji, nešto što ljudi mogu da osete i da cene. To je krajnji cilj. Moglo bi se reći da su ljudi koji žive u ovom dobu blagosloveni. Da bi šire razumeli prethodno Božje delo, oni mogu da se oslone na biblijske priče; ljudi Njegovu narav mogu da vide kroz delo koje je obavio; Božje namere prema ljudima, kao i konkretne manifestacije Njegove svetosti i Njegove brige za ljude, mogu razumeti kroz ove naravi koje je izrazio, te na taj način detaljnije i dublje spoznati Božju narav. Verujem da sada svi možete to da osetite!

U okviru dela koje je Gospod Isus obavio u Dobu blagodati, možeš sagledati još jedan aspekt onoga što Bog ima i što jeste. Taj je aspekt bio izražen Njegovim ovaploćenjem, a ljudi su to mogli da vide i da cene zahvaljujući Njegovoj ljudskosti. U Sinu čovečjem, ljudi su videli kako ovaploćeni Bog proživljava vlastitu ljudskost i videli su Njegovo božanstvo izraženo posredstvom tela. Te dve vrste izražavanja omogućile su ljudima da vide praktičnog Boga i da formiraju drukčiji koncept Boga. Međutim, u periodu između stvaranja sveta i završetka Doba zakona, odnosno, u periodu pre Doba blagodati, jedini aspekti Boga koje su ljudi mogli da vide, čuju i dožive bili su Njegovo božanstvo, ono što je uradio i izgovorio u oblasti nematerijalnog, kao i ono što je Bog izrazio iz Svoje stvarne ličnosti, a što se nije moglo videti ni dodirnuti. Zbog toga se ljudima često činilo da je Bog toliko uzvišen u Svojoj veličini da Mu je nemoguće prići. Bog je na ljude obično ostavljao utisak da neprestano treperi i izmiče njihovoj sposobnosti opažanja, te im se stoga čak činilo da su sve Njegove misli i ideje toliko tajanstvene i neuhvatljive da ni na koji način nisu mogli da dopru do njih, a kamoli da pokušaju da ih razumeju i da ih cene. Za ljude je sve u vezi s Bogom bilo veoma daleko, toliko daleko da to nisu mogli ni da vide, ni da dodirnu. Činilo im se da je On visoko gore, na nebu, te da uopšte i ne postoji. Ljudima je, dakle, razumevanje Božjeg srca i uma, kao i svake Njegove misli, bilo nedostižno i čak potpuno izvan njihovog domašaja. Iako je Bog u Dobu zakona obavio neka konkretna dela i ujedno izgovorio neke konkretne reči i izrazio konkretne aspekte Svoje naravi, kako bi ljudima omogućio da shvate i usvoje izvesna stvarna znanja o Njemu, svi ti izrazi onoga što Bog ima i što jeste ipak su poticali iz domena nematerijalnog, a sve ono što su ljudi razumeli i što su znali još uvek se odnosilo samo na božanski aspekt onoga što On ima i što jeste. Iz tog izraza onoga što On ima i što jeste ljudi nisu mogli da izvuku neki konkretan koncept, te je stoga njihov utisak o Bogu i dalje bio zaglavljen unutar „duhovnog tela kojem je teško prići i koje stalno treperi i izmiče njihovom opažanju“. Pošto se Bog pred ljudima nije pojavljivao koristeći konkretan predmet ili lik iz materijalnog sveta, oni i dalje nisu bili u stanju da Ga definišu ljudskim jezikom. U svom srcu i svojoj glavi, ljudi su oduvek želeli da svojim jezikom definišu standard za Boga, da Ga učine opipljivim i da ga humanizuju, da, na primer, definišu koliko je visok, koliko je velik, kako izgleda, šta Mu se tačno dopada i kakva Mu je ličnost. Bog je, zapravo, u svom srcu znao da ljudi razmišljaju upravo na taj način. Savršeno jasno je poznavao potrebe ljudi i, naravno, znao je šta treba da uradi, tako da je, u Dobu blagodati, Svoje delo obavljao na drugačiji način. Taj novi način bio je istovremeno i božanski i humanizovan. U periodu dok je Gospod Isus obavljao Svoje delo, ljudi su mogli da vide da Bog u Sebi ima mnogo toga ljudskog. On je, primera radi, znao da igra, prisustvovao je venčanjima, mogao je da ima bliske odnose s ljudima, da razgovara s njima i da raspravlja o mnogim stvarima. Pored toga, Gospod Isus je takođe izvršio mnoga dela koja su predstavljala Njegovo božanstvo, a sve je to, naravno, bilo izraz i otkrovenje Božje naravi. Tokom tog perioda, dok se Njegovo božanstvo realizovalo u običnom telu i na način koji su ljudi mogli da vide i da dodirnu, ljudima se više nije činilo da On treperi na granici percepcije i da ne mogu da Mu se približe. Naprotiv, kroz svaki pokret, svaku reč i svako delo Sina čovečjeg, oni su mogli da dokuče Božje namere i da razumeju Njegovo božanstvo. Ovaploćeni Sin čovečji je kroz Svoju čovečnost izražavao Svoje božanstvo i ljudima saopštavao Božje namere. A izražavajući Božje namere i narav, On je ljudima ujedno razotkrio Boga koji se ne može videti ni dodirnuti i koji obitava u duhovnom carstvu. Ono što su ljudi videli bio je Sâm Bog u opipljivom obliku, sazdanom od krvi i mesa. Na taj je način ovaploćeni Sin čovečji konkretizovao i humanizovao stvari poput identiteta Sâmog Boga, Božjeg statusa, Njegovog lika i naravi, kao i svega onoga što Bog ima i što jeste. Uprkos tome što je spoljašnji izgled Sina čovečjeg bio donekle ograničen u odnosu na Božji lik, Njegovom suštinom i onim što On ima i što jeste mogli su u potpunosti da budu predstavljeni identitet i status Sâmog Boga – postojale su tek neznatne razlike u načinu izražavanja. Ne možemo, dakle, poreći da je Sin čovečji predstavljao identitet i status Sâmog Boga, kako u pogledu Njegove ljudskosti, tako i u pogledu Njegovog božanstva. Za to vreme, međutim, Bog je delovao kroz telo, govorio je iz perspektive telesnog i pred ljudima stajao služeći se identitetom i statusom Sina čovečjeg, što im je dalo priliku da se susretnu sa praktičnim rečima Božjim i s Njegovim delom među ljudima, te da ih lično dožive. Ovo je ljudima ujedno pružilo uvid u Njegovo božanstvo i veličinu usred Njegove poniznosti, kao i preliminarno razumevanje i definiciju Božje autentičnosti i praktičnosti. Mada su se delo koje je obavio Gospod Isus, Njegov način rada i perspektiva iz koje je govorio, razlikovali od ličnosti stvarnog Boga u duhovnom carstvu, ne može se poreći da je sve u vezi sa Isusom zaista predstavljalo Sâmog Boga, kojeg ljudi nikada pre toga nisu videli! Drugim rečima, ma u kom obliku da se Bog pojavljuje, ma iz koje perspektive da govori i ma u kom liku da se suočava s ljudima, Bog ne predstavlja ništa drugo do Sâmog Sebe. On ne može predstavljati nijedno ljudsko biće, niti bilo kojeg pripadnika iskvarenog čovečanstva. Bog je Sâm Bog, i to se ne može poreći.

Sada ćemo se malo pozabaviti parabolom koju je Gospod Isus ispričao u Doba blagodati.

3. Priča o izgubljenoj ovci

Matej 18:12-14  Šta mislite? Ako neki čovek ima stotinu ovaca, a jedna od njih zaluta, neće li on ostaviti onih devedeset devet u brdima i poći da traži onu jednu koja je zalutala? I ako se desi da je nađe, zaista vam kažem, on će se zbog nje radovati više nego zbog onih devedeset devet koje nisu zalutale. Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.

Kakav osećaj u ljudima budi ovaj odlomak, koji je po formi jedna parabola? Ovde upotrebljeni način izražavanja – parabola – predstavlja stilsku figuru ljudskog jezika koja, kao takva, spada u domen ljudskog znanja. Da je Bog nešto slično izgovorio u Dobu zakona, ljudi bi osetili da takve reči nisu sasvim u skladu s Božjim identitetom, ali kada je Sin čovečji preneo te reči u Dobu blagodati, one su ljudima zvučale utešno, toplo i prisno. Nakon što se ovaplotio i pred ljudima pojavio u liku čoveka, Bog je ovu sasvim prikladnu parabolu, koja je potekla iz Njegove vlastite ljudskosti, upotrebio zato da bi njome izrazio glas Svoga srca. Taj je glas predstavljao vlastiti Božji glas i delo koje je On želeo da obavi u tom dobu. On je ujedno predstavljao i Božji stav prema ljudima u Dobu blagodati. Gledano iz perspektive Njegovog odnosa prema ljudima, On je svakog čoveka uporedio sa ovcom. Ako bi neka od ovaca zalutala, On bi učinio sve što je potrebno da je pronađe. Ovo je u to vreme, dok je Bog boravio u telu, predstavljalo načelo Njegovog delovanja među ljudima. Bog je ovu parabolu upotrebio da bi njome opisao Svoju odlučnost i stav tokom obavljanja tog dela. Božje ovaploćenje imalo je sledeću prednost: zahvaljujući njemu, mogao je da upotrebi ljudsko znanje i jezik da bi s njima razgovarao i izražavao Svoje želje. On je čoveku objašnjavao, odnosno „prevodio“ Svoj sveobuhvatan, božanski jezik, koji su ljudi teškom mukom pokušavali da razumeju ljudskim jezikom i na ljudski način. To je ljudima pomoglo da razumeju Njegove namere i da saznaju šta On želi da uradi. Zahvaljujući tome, On je ujedno mogao da s ljudima razgovara iz perspektive čoveka, koristeći ljudski jezik, i da s njima komunicira na način koji im je bio razumljiv. Mogao je čak da govori i da radi koristeći ljudski jezik i znanje, kako bi ljudi mogli da osete Njegovu dobrotu i bliskost, i da vide Njegovo srce. Šta iz toga zaključujete? Ima li u Božjim rečima i delima ikakve zabrane? Sa čovekove tačke gledišta, ne postoji način na koji bi Bog mogao upotrebiti ljudsko znanje, jezik ili način govora da bi govorio o onome što je Sâm Bog hteo da kaže, o delu koje je želeo da obavi ili da bi izrazio Svoje namere. Takvo je razmišljanje, međutim, sasvim pogrešno. Bog je ovakve parabole koristio zato da bi ljudi mogli da osete Njegovu verodostojnost i iskrenost, te da sagledaju Njegov odnos prema ljudima u tom vremenskom periodu. Ova parabola je ljude, koji su dugo živeli po slovu zakona, trgla iz sna i ujedno nadahnula brojna pokoljenja onih koji su živeli u Dobu blagodati. Čitajući odlomak ove parabole, ljudi spoznaju Božju iskrenost u spasavanju čovečanstva i razumeju težinu i značaj koje Bog u Svom srcu pridaje ljudima.

Razmotrimo malo podrobnije poslednju rečenicu iz navedenog odlomka: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.“ Da li je ove reči Gospod Isus lično izgovorio, ili su to bile reči Oca, koji je na nebesima? To su, na prvi pogled, bile reči Gospoda Isusa, ali budući da Njegova namera predstavlja nameru Sâmog Boga, On je rekao: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.“ Ljudi su u to doba jedino Oca na nebesima priznavali kao Boga, te su stoga smatrali da je ova osoba, koju su svojim očima gledali, samo Njegov poslanik i da ona ne može predstavljati Oca na nebu. Zato je Gospod Isus, na kraju ove parabole, morao da doda tu rečenicu kako bi ljudi zaista osetili Božju nameru prema ljudskom rodu, kao i verodostojnost i tačnost Njegovih reči. Iako je tu rečenicu bilo jednostavno izgovoriti, to je učinjeno s pažnjom i ljubavlju, čime se otkrivala poniznost i skrivenost Gospoda Isusa. Bez obzira na to da li se ovaplotio ili je delovao u duhovnom carstvu, Bog je najbolje poznavao ljudsko srce i najbolje razumeo šta je ljudima potrebno, znao je šta ljude brine, a šta ih zbunjuje, i zato je dodao ovu rečenicu. Tom je rečenicom naglašen jedan skriveni problem ljudskog roda: ljudi su, naime, bili sumnjičavi prema rečima Sina čovečjeg, te je stoga Gospod Isus morao da doda: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih“, jer su samo na toj pretpostavci Njegove reči mogle uroditi plodom, privoleti ljude da poveruju u njihovu tačnost i uvećati svoj kredibilitet. To pokazuje da je Bog, nakon što je postao običan Sin čovečji, imao veoma neugodan odnos sa ljudima, kao i da se Sin čovečji našao u krajnje neugodnoj situaciji. To ujedno pokazuje i koliko je u to vreme status Gospoda Isusa imao malo značaja među ljudima. Izgovorivši te reči, On je ljudima zapravo hteo da kaže sledeće: uveravam vas da ove reči ne predstavljaju nešto što Meni lično leži na srcu, već nameru Boga koji je u vašim srcima. Zar ovo nije ironično, sa ljudskog stanovišta? Iako je, naime, Svojim ovaploćenjem stekao mnoge prednosti koje su Mu lično nedostajale, Bog je morao da izdrži ljudske sumnje i odbacivanje, kao i njihovu obamrlost i tupost. Moglo bi se reći da je delovanje Sina čovečjeg bilo proces tokom kojeg je On stalno doživljavao da ga ljudi odbacuju i da se nadmeću s Njim. Štaviše, bio je to proces tokom kojeg je On neprekidno radio na pridobijanju poverenja ljudi i njihovom osvajanju posredstvom onoga što On ima i što jeste, posredstvom vlastite suštine. Ovde se nije toliko radilo o ratu na terenu između ovaploćenog Boga i Sotone, već više o tome da je Bog postao običan čovek i otpočeo borbu zajedno sa onima koji Ga slede, a u toj je borbi Sin čovečiji Svoje delo dovršio poniznošću, onim što ima i što jeste, kao i Svojom ljubavlju i mudrošću. Zadobio je ljude koje je želeo, osvojio identitet i status koji je zaslužio i „vratio“ se na Svoj presto.

Hajde da sada razmotrimo sledeća dva odlomka iz svetih spisa.

4. Sedamdeset puta sedam praštanja

Matej 18:21-22  Tada mu pristupi Petar i upita ga: „Koliko puta treba da oprostim svome bratu koji sagreši protiv mene? Do sedam puta?“ Isus mu reče: „Kažem ti, ne sedam puta, nego sedamdeset puta sedam.“

5. Ljubav Gospoda

Matej 22:37-39  Isus mu odgovori: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim. Ovo je najveća i najvažnija zapovest. Druga je jednako važna: Voli bližnjega svoga kao samoga sebe.“

Od ova dva odlomka, jedan govori o praštanju, a drugi o ljubavi. Te dve teme zaista naglašavaju delo koje je Gospod Isus hteo da obavi u Dobu blagodati.

Kad se ovaplotio, Bog je sa Sobom doneo jednu etapu Svog dela, koja se sastojala od konkretnih poslova i naravi koju je želeo da izrazi u tom dobu. Sve što je Sin čovečji činio u tom periodu vrtelo se oko dela koje je Bog u tom dobu hteo da obavi. Nije radio ništa više ni manje od toga. Svaka reč koju je izgovorio i svako delo koje je obavio odnosili su se na to doba. Bilo da je to izražavao na ljudski način i ljudskim jezikom, ili je za tu svrhu koristio božanski jezik, i bez obzira na koji je način i iz koje perspektive to činio, Njegov je cilj bio da ljudima pomogne da shvate šta On želi da uradi, kakve su Mu namere i kakve zahteve ima prema ljudima. Mogao je da koristi razna sredstva i različite perspektive kako bi ljudima pomogao da shvate i da spoznaju Njegove namere, da razumeju Njegovo delo spasenja ljudskog roda. Vidimo, dakle, da u Dobu blagodati Gospod Isus uglavnom koristi ljudski jezik kako bi izrazio ono što je ljudima hteo da saopšti. Štaviše, vidimo Ga kako iz perspektive običnog vodiča razgovara s ljudima, snabdeva ih svime što im je potrebno i pruža im svu pomoć koju od Njega zatraže. Ovakav način rada nije viđen u Dobu zakona, koje je prethodilo Dobu blagodati. On je sada postao prisniji s ljudima, pokazivao je prema njima više saosećanja i bio sposobniji da ostvari praktične rezultate, i sadržinski i formalno. Sve je ovo lepo objašnjeno metaforom o sedamdeset puta sedam praštanja. Broj je upotrebljen metaforički, s ciljem da ljudima omogući da razumeju nameru Gospoda Isusa, u vreme kada ju je izrekao. Njegov cilj je, naime, bio da ljudi jedni drugima praštaju – i to ne jednom ili dvaput, pa čak ni sedam puta, već sedamdeset puta po sedam. Kakva je ideja sadržana u sintagmi „sedamdeset puta sedam praštanja“? Ona se sastojala u tome da ljude obaveže na praštanje, da praštanje postane nešto što oni moraju da nauče i „način“ kojeg se moraju pridržavati. Iako je to bila samo metafora, poslužila je da se njome istakne važna poenta. Ona je ljudima pomogla da uistinu shvate šta je On mislio i da pronađu odgovarajuće načine, načela i standarde praktičnog delovanja. Drugim rečima, ova metafora je ljudima pružila ispravan koncept i pomogla im da jasno shvate – da treba da nauče šta je praštanje i da drugima bezuslovno praštaju nebrojeno mnogo puta, pokazujući pritom toleranciju i razumevanje prema njima. Šta je Gospodu Isusu bilo na srcu kad je to izgovorio? Da li je zaista mislio na konkretan broj od „sedamdeset puta sedam“ praštanja? Naravno da nije. Da li Bog čoveku prašta tačno određeni broj puta? Ima mnogo ljudi koje veoma zanima taj „broj puta“ koji se ovde pominje, i koji bi zaista želeli da razumeju poreklo i značenje tog broja. Ovi bi ljudi hteli da razumeju zbog čega je Gospod Isus izgovorio baš taj broj, jer veruju da on u sebi nosi neke dublje implikacije. A u stvari, radi se naprosto o stilskoj figuri ljudskog govora, koju je Bog ovde upotrebio. Sve eventualne implikacije i značenja moraju se uzeti zajedno sa zahtevima koje je Gospod Isus imao prema ljudima. U vreme dok se Bog još uvek nije ovaplotio, ljudi nisu razumevali mnogo od onoga što je govorio, zato što su te reči u celosti poticale iz Njegovog božanskog bića. Perspektiva i kontekst onoga što je govorio bili su ljudima nevidljivi i nedostižni; Bog je sve to izražavao iz duhovnog carstva, koje ljudi nisu mogli da vide. To je zato što ljudi, sazdani od krvi i mesa, nisu mogli da prolaze kroz duhovno carstvo. Međutim, nakon što se ovaplotio, Bog se ljudima obratio iz ljudske perspektive, pošto je prethodno izašao iz duhovnog carstva i prevazišao ga. On je tada Svoju božansku narav, namere i stav mogao da izražava kroz stvari koje su ljudi mogli da zamisle, stvari koje su svojim očima videli i s kojima su se u životu susretali, i uz to koristio metode koje su ljudi mogli da prihvate, na jeziku koji su mogli da razumeju i sa znanjem koje su mogli da dokuče, a sve to sa ciljem da ljudima omogući da spoznaju i razumeju Boga, da u okviru svojih mogućnosti i u meri u kojoj su za to bili sposobni, shvate Njegove želje i zahtevane standarde. To je bio metod i načelo Božjeg delovanja u ljudskom obličju. Mada su se načini i principi delovanja ovaploćenog Boga uglavnom ostvarivali posredstvom Njegove ljudskosti, Njegovo je delo zaista postiglo rezultate koji se ne bi mogli postići neposrednim delovanjem Njegovog božanstva. Delo koje je Bog obavio kroz vlastitu ljudskost bilo je konkretnije, verodostojnije i ciljano, njegove metode bile su mnogo fleksibilnije i ono je, po svojoj formi, prevazišlo delo obavljeno tokom Doba zakona.

Hajde da sada malo popričamo o ljubavi prema Gospodu i ljubavi prema bližnjemu kao prema samom sebi. Da li je to nešto što je direktno izraženo u božanstvu? Očigledno da nije! To su sve stvari o kojima je Sin čovečji govorio kroz vlastitu ljudskost; samo bi ljudska bića mogla reći nešto poput „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ i „Voli druge onoliko koliko ceniš vlastiti život“. Takav način govora svojstven je isključivo ljudima. Bog nikada nije tako govorio. U najmanju ruku, Bog u Svom božanstvu ne raspolaže takvim jezikom, jer Mu načela poput „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ nisu potrebna da bi njima regulisao Svoju ljubav prema čoveku i jer Božja ljubav prema čoveku predstavlja prirodno otkrovenje onoga što On ima i što jeste. Da li ste ikada čuli da je Bog kazao nešto poput: „Volim ljude kao Sâmoga Sebe“? Naravno da niste, jer je ljubav sadržana u Božjoj suštini i u onome što On ima i što jeste. Božja ljubav prema čovečanstvu, Njegov stav i način ophođenja prema ljudima predstavljaju prirodni izraz i otkrovenje Njegove naravi. On to ne mora namerno da čini na određeni način, niti da namerno sledi određeni metod ili moralni kodeks da bi bližnjega voleo kao Sâmog Sebe – On već poseduje takvu suštinu. Šta iz toga zaključuješ? Dok je delovao u ljudskom obličju, Bog je mnoge Svoje metode, reči i istine izražavao na ljudski način. On je, međutim, istovremeno izražavao i Svoju narav, ono što ima i što jeste, kao i Svoje namere, kako bi ljudi mogli da ih spoznaju i razumeju. Ono što su spoznali i razumeli bila je upravo Njegova suština i ono što On ima i što jeste, a što ujedno predstavlja urođeni identitet i status Sâmog Boga. Drugim rečima, ovaploćeni Sin čovečji je u najvećoj mogućoj meri i na najtačniji način izražavao urođenu narav i suštinu Sâmog Boga. Sin čovečji ne samo što nije otežavao niti sprečavao čoveku komunikaciju i interakciju sa Bogom na nebesima, već je zapravo bio jedini kanal i jedini most koji je ljude povezivao sa Gospodom sveg stvaranja. Zar vam se u ovom trenutku ne čini da ima mnogo sličnosti između prirode i metoda delovanja Gospoda Isusa u Dobu blagodati i sadašnje etape Božjeg dela? U aktuelnoj etapi se takođe uveliko koristi ljudski jezik u izražavanju Božje naravi, kao i mnoge metode i komponente svakodnevnog ljudskog jezika i znanja, kojima se izražavaju namere Sâmog Boga. Nakon što se Bog ovaploti, veliki deo Njegovog jezika i metoda izražavanja prolazi kroz medijum ljudskog jezika i metoda, bez obzira da li On pri tom govori iz ljudske ili iz božanske perspektive. Drugim rečima, Božje ovaploćenje za tebe predstavlja najbolju priliku da svojim očima vidiš Božju svemoć i mudrost, kao i da upoznaš sve praktične aspekte Boga. Kada je postao telo i potom odrastao, Bog je polako sticao razumevanje, učio i shvatao ponešto od ljudskog znanja, zdravog razuma, jezika i metoda ljudskog izražavanja. Ovaploćeni Bog je posedovao sve to što je poticalo od ljudi koje je On stvorio. Sve su te stvari postale oruđa kojima je ovaploćeni Bog izražavao Svoju narav i Svoje božanstvo, i koja su Mu omogućila da Svoje delo, dok ga je obavljao među ljudima, iz perspektive čoveka i služeći se ljudskim jezikom, učini prikladnijim, verodostojnijim i tačnijim. Njegovo delo je, na taj način, ljudima postalo razumljivije i dostupnije, čime je Bog ostvario željene rezultate. Zar ovaploćenom Bogu nije praktičnije da deluje na ovaj način? Zar se u tome ne ogleda mudrost Božja? Tek pošto bi se ovaplotio, a Njegovo telo bilo u stanju da preduzme delo koje je želeo da obavi, Bog bi praktično izrazio Svoju narav i Svoje delo, a tada bi ujedno mogao i da zvanično započne Svoju službu kao Sin čovečji. To je značilo da između Boga i čoveka više nije postojao „generacijski jaz“, da će Bog ubrzo prestati da komunicira preko glasnika, te da je Sâm Bog mogao lično da izrazi sve reči i celokupno delo koje je želeo da obavi u telu. To je takođe značilo da su Mu ljudi koje je spasavao bili bliži, da je Njegovo delo upravljanja stupilo na novu teritoriju i da će se čitavo čovečanstvo suočiti s novom erom.

Svako ko je čitao Bibliju zna da se u vreme Isusovog rođenja mnogo toga dešavalo. Među svim tim događajima, najveći je bio onaj kada Ga je lovio đavolji kralj, što je bilo u toj meri ekstremno da su sva gradska deca, starosti do dve godine, bila poklana. Očigledno je da je, Svojim ovaploćenjem među ljudima, Bog na Sebe preuzeo veliki rizik; takođe je očigledno da je platio veliku cenu kako bi dovršio Svoje upravljanje spasenjem čovečanstva. Očigledne su i velike nade koje je polagao u Svoje delo, dok je ovaploćen boravio među ljudima. Kako se Bog osećao kad Mu je telo postalo sposobno da preduzme delo među ljudima? Trebalo bi da ljudi to mogu da razumeju u određenoj meri, zar ne? Ako ništa drugo, Bog je bio srećan zbog toga što je konačno mogao da započne sprovođenje Svog novog dela među ljudima. Kada se Gospod Isus krstio i zvanično otpočeo delo vršenja Svoje službe, srce je Božje bilo preplavljeno radošću, jer je, posle toliko godina čekanja i opsežnih priprema, konačno mogao da se ogrne telom normalnog čoveka i da Svoje novo delo započne u liku čoveka od krvi i mesa, kojeg su ljudi mogli da vide i da dodirnu. Napokon je mogao s ljudima da razgovara licem u lice i srcem uz srce, služeći se identitetom čoveka. Bog je konačno mogao da se s ljudima suoči posredstvom ljudskih načina delovanja i ljudskog jezika; mogao je da opskrbljuje ljudski rod, da ga prosvećuje i da mu pomaže, služeći se njegovim jezikom; mogao je da s njima obeduje za istim stolom i da živi u istom prostoru. Takođe je mogao da ljude, stvari i sve ostalo vidi baš onako kako su to ljudi videli, pa čak i da na sve to gleda ljudskim očima. Za Boga je već ovo predstavljalo prvu pobedu Njegovog dela obavljenog u telu čoveka. Takođe bi se moglo reći da je to bilo ogromno postignuće – a Bog je, naravno, zbog toga bio najsrećniji. Počev od tada, Bog je po prvi put osetio nekakvu utehu u obavljanju Svog dela među ljudima. Svi događaji koji su se u to vreme dešavali bili su toliko praktični i tako prirodni, a uteha koju je Bog osećao bila je tako istinita. Što se ljudi tiče, sa izvršenjem svake nove etape Božjeg dela i svaki put kad se Bog oseti zadovoljno, oni su bivali sve bliži Bogu i vlastitom spasenju. Za Boga je ovo ujedno početak Njegovog novog dela, korak napred u ostvarenju Njegovog plana upravljanja i, povrh toga, vreme u kojem se Njegove namere bliže svom krajnjem ispunjenju. Za ljude je pojava takve prilike srećan i veoma dobar znak; za sve one koji od Boga čekaju spasenje, ovo je važna i radosna vest. Kad započne s novom etapom Svog dela, Bog pred Sobom ima novi početak, a u trenutku kad se to novo delo i taj novi početak predstave ljudima, njihov je ishod već određen i ostvaren, tako da Bog već vidi efekte i plodove te etape Svog dela. U isto vreme, Bog oseća zadovoljstvo postignutim efektima, a Njegovo je srce, naravno, ispunjeno srećom. Bog se tada oseća sigurnim, jer je Svojim očima već video i odabrao ljude koje traži, a ujedno je i zadobio tu grupu ljudi, koji su u stanju da Njegovom delu donesu uspeh, a Njemu zadovoljstvo. On tada Svoje brige ostavlja po strani i neizmerno je srećan. Drugim rečima, kad se telo Božje osposobi da među ljudima preduzme novo delo, kad počne nesmetano da izvršava delo koje mora da obavi i kad oseti da je sve dobro obavljeno, za Njega se kraj već tada nazire. Zbog toga je On zadovoljan i Njegovo je srce ispunjeno srećom. Kako Bog izražava tu Svoju sreću? Možete li zamisliti kakav bi mogao da bude odgovor? Da li bi On mogao da zaplače? Može li Bog da plače? Može li da pljesne rukama? Može li Bog da zaigra? Može li od sreće da zapeva? Ako može, koju bi pesmu On zapevao? Bog bi, naravno, mogao da otpeva neku prelepu i dirljivu pesmu, pesmu kojom bi izrazio svu radost i sreću koju oseća u srcu. Mogao bi da je otpeva ljudima, Sâmom Sebi i svemu postojećem. Božja sreća se može izraziti na bilo koji način – sve je to normalno, jer Bog može i da se raduje i da tuguje, a Svoja osećanja može da izrazi na razne načine. To je Njegovo pravo i ništa ne može biti normalnije i ispravnije od toga. Ljudi o tome ne treba ništa drugo da misle. Ne bi trebalo da na Bogu isprobavaš „bacanje čini koje stežu obruč oko glave“^[a], tako što ćeš Mu govoriti da ne treba da radi ovo ili ono, da ne treba da se ponaša ovako ili onako, te da Mu na taj način ograničavaš sreću ili ma koje drugo osećanje. U ljudskim srcima, Bog ne može da bude srećan, ne sme da prolije suzu, ne sme da zaplače – On, po njima, ne sme da izražava nikakve emocije. Verujem da, nakon razgovora koje smo vodili na ova dva zbora, Boga više nećete posmatrati na ovaj način i da ćete Mu dozvoliti malo slobode i opuštanja. To je veoma dobra stvar. Ako ubuduće budete bili u stanju da, kad čujete da je tužan, zaista osetite Njegovu tugu, i ako budete mogli da zaista osetite Njegovu sreću kad čujete da je srećan, tada ćete barem moći da jasno spoznate i da razumete šta Ga čini srećnim, a šta Ga rastužuje. Kad budeš bio u stanju da tuguješ zato što je On tužan i da se raduješ Njegovoj sreći, tada će On u potpunosti zadobiti tvoje srce, a između tebe i Njega neće više biti nikakvih prepreka. Nećeš više pokušavati da Boga sputavaš ljudskim maštarijama, predstavama i znanjem. Tada će Bog u tvom srcu postati živ i upečatljiv. On će tada postati Bog tvog života i Gospodar svega što ima veze s tobom. Imate li takvih težnji? Jeste li uvereni da možete to da postignete?

Hajde da sada pročitamo sledeće odlomke iz svetih spisa:

6. Beseda na gori

Blaženstva (Matej 5:3-12)

So i svetlost (Matej 5:13-16)

Zakon (Matej 5:17-20)

Gnev (Matej 5:21-26)

Preljuba (Matej 5:27-30)

Razvod braka (Matej 5:31-32)

Zakletve (Matej 5:33-37)

Oko za oko (Matej 5:38-42)

Ljubi neprijatelje svoje (Matej 5:43-48)

Pouka o davanju (Matej 6:1-4)

Molitva (Matej 6:5-8)

7. Priče Gospoda Isusa

Priča o sejaču (Matej 13:1-9)

Priča o kukolju (Matej 13:24-30)

Priča o semenu gorušice (Matej 13:31-32)

Pričao kvascu (Matej 13:33)

Objašnjenje priče o kukolju (Matej 13:36-43)

Priča o blagu (Matej 13:44)

Priča o biseru (Matej 13:45-46)

Priča o ribarskoj mreži (Matej 13:47-50)

8. Zapovesti

Matej 22:37-39  Isus mu odgovori: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim. Ovo je najveća i najvažnija zapovest. Druga je jednako važna: Voli bližnjega svoga kao samoga sebe.“

Hajde da najpre razmotrimo svaki od delova „Besede na gori“. Čega se svi ti različiti delovi dotiču? Sa sigurnošću se može reći da je sadržaj svih delova ove besede uzvišeniji, konkretniji i ljudskim životima bliži od propisa iz Doba zakona. Savremenim jezikom rečeno, ovi su delovi relevantniji u pogledu stvarne ljudske prakse.

Hajde da sada pročitamo nešto o sledećim konkretnim sadržajima: kako bi trebalo da razumeš blaženstva? Šta treba da znaš o zakonu? Kako bi trebalo definisati gnev? Kako treba postupati s preljubnicima? Kako treba govoriti o razvodu i kakva su pravila u vezi s tim? Ko se može, a ko ne može razvoditi? Šta je sa zakletvama, sa pravilom „oko za oko“, sa ljubavlju prema neprijateljima i milosrđem? I tako dalje. Sve se te stvari odnose na svaki aspekt praktične vere u Boga i na put kojim čovek sledi Boga. Neki od tih praktičnih saveta primenljivi su i danas, mada su, doduše, prilično plitki u odnosu na ono što se od ljudi trenutno zahteva – radi se, naime o sasvim elementarnim istinama s kojima se ljudi susreću u svojoj veri u Boga. Gospod Isus je na životnoj naravi ljudskoj počeo da radi od trenutka kad je započeo Svoje delo, a ti su aspekti Njegovog dela bili zasnovani na zakonu. Jesu li pravila i načini na koje se o ovim temama govorilo imali ikakve veze sa istinom? Naravno da su imali! Svi prethodni propisi i načela, kao i sve propovedi izrečene u Dobu blagodati, imali su veze sa Božjom naravi, s onim što On ima i što jeste i, naravno, sa istinom. Bez obzira na to šta Bog izražava i bez obzira na način izražavanja ili jezik koji pri tom koristi, sve što On izražava ima svoj temelj, poreklo i polaznu tačku u načelima Njegove naravi i onoga što On ima i što jeste. To je apsolutno tačno. Stoga, iako vam ono što je izrekao može danas izgledati pomalo plitko, ipak ne možete reći da nije bilo istinito, jer je u Dobu blagodati ljudima to bilo neophodno da bi udovoljili Božjim namerama i ostvarili promenu svoje životne naravi. Možeš li, za bilo koju od tih propovedi, reći da nije u skladu sa istinom? Naravno da ne možeš! Svaka od njih je istinita, jer sve one predstavljaju Božje zahteve prema ljudima; sve te propovedi sadrže načela i opseg koji je Bog ljudima zadao, pokazujući im kako treba da se ponašaju, i sve one predstavljaju Božu narav. To su, međutim, ujedno bile i jedine stvari koje su ljudi, na osnovu nivoa svog tadašnjeg životnog rasta, mogli da shvate i da prihvate. Pošto čovekov greh do tada još uvek nije bio razrešen, ovo su bile jedine reči koje je Gospod Isus mogao da izgovori, te je stoga mogao da koristi samo jednostavna učenja iz tog opsega, kako bi ljudima tog vremena saopštio kako treba da postupaju, šta treba da rade, u okviru kojih načela i područja da rade, te kako da veruju u Boga i kako da ispune Njegove zahteve. Sve je to bilo određeno na osnovu tadašnjeg čovekovog rasta. Ljudima koji su živeli po slovu zakona nije bilo lako da prihvate sva ta učenja, tako da je ono čemu ih je Gospod Isus poučavao moralo ostati unutar tog okvira.

Hajde da sada razmotrimo raznovrstan sadržaj „Priča Gospoda Isusa“.

Prva od tih priča predstavlja parabolu o sejaču. Radi se o veoma zanimljivoj priči; sejanje semena bio je uobičajen događaj u životu ondašnjih ljudi. Druga priča je parabola o kukolju. Svako ko je ikada sadio neki usev, a svakako svi odrasli ljudi, sigurno će znati šta je „kukolj“. Druga priča sadrži parabolu o semenu gorušice. Svi znate šta je gorušica, zar ne? Ako ima onih koji ne znaju, više o tome mogu pročitati u Bibliji. Četvrta priča posvećena je kvascu. Većina ljudi zna da se kvasac koristi za fermentaciju i da je to nešto što ljudi koriste u svakodnevnom životu. Sve ostale priče, uključujući šestu po redu priču o blagu, sedmu o biseru i osmu o ribarskoj mreži, izvedene su i potiču iz stvarnog života. Kakvu sliku stvaraju ove parabole? To je slika Boga koji postaje normalna osoba i živi zajedno s ljudima, komunicira s njima i snabdeva ih svim potrepštinama, služeći se ljudskim jezikom, jezikom svakodnevnog života. Nakon što je Bog postao telo i duže vreme živeo među ljudima, i nakon što je iskusio i video njihove različite stilove života, ta su Mu iskustva postala štivo, kroz koje je Svoj božanski jezik preobrazio u ljudski jezik. Naravno, sve što je video i čuo u životu takođe je obogatilo ljudsko iskustvo Sina čovečjeg. Kad bi poželeo da ljudi shvate neke istine i da razumeju neke od Božjih namera, mogao je da parabole slične navedenim iskoristi da bi ljudima saopštio nešto o Božjim namerama i Njegovim zahtevima prema čovečanstvu. Sve te priče bile su povezane sa životima ljudi; nijedna od njih nije bila izolovana od ljudskih života. Dok je Gospod Isus živeo među ljudima, video je zemljoradnike kako obrađuju svoja polja i saznao šta je kukolj, a šta kvasac; shvatio je da ljudi vole blago, pa je stoga koristio metafore blaga i bisera. U životu je često viđao ribare kako bacaju mreže; Gospod Isus je, dakle, bio svedok svim tim aktivnostima ljudskog života, a takođe je i lično iskusio takav život. Poput svakog drugog normalnog ljudskog bića, iskusio je rutinu ljudske svakodnevice i njihova tri obroka dnevno. Lično je iskusio život prosečnog čoveka i posmatrao živote drugih ljudi. Posmatrajući i lično doživljavajući sve to, nije razmišljao o tome kako da Sebi obezbedi dobar život, niti kako da živi slobodnije i udobnije. Umesto toga, Gospod Isus je, na osnovu vlastitog iskustva autentičnog života ljudi, uvideo koliko im je život težak. Video je poteškoće, tugu i jad ljudi koji žive pod vlašću Sotone i koji žive grešnim životom, izloženi Sotoninom kvarenju. Dok je lično doživljavao ljudski život, iskusio je i koliko su bespomoćni ljudi koji žive u sveopštoj korupciji, te ujedno video i iskusio bedne uslove u kojima su živeli grešni ljudi, ljudi čiji su životi, zbog mučenja kojem su ih podvrgavali Sotona i greh, izgubili svaki smisao. Da li je Gospod Isus sve to video Svojom božanstvenošću ili Svojom ljudskošću? Njegova ljudskost je zaista postojala i bila itekako živa; On je sve to mogao da doživi i da vidi. Ali On je, naravno, sve to sagledao i Svojom suštinom, koja je Njegovo božanstvo. Drugim rečima, Sâm Hristos, ovaploćeni Gospod Isus, video je sve to, usled čega je ujedno osetio važnost i neophodnost dela koje je preduzeo za vreme dok je živeo u telu od krvi i mesa. Mada je i Sâm znao koliko je ogromna odgovornost koju treba da preduzme u telu i kako će okrutan biti bol s kojim će se suočiti, kad je video koliko su ljudi bespomoćni u svom grehu, kad je video kako bedno žive i kako se nemoćno batrgaju pod zakonom, postajao je sve tužniji i sve nestrpljiviji da ljude izbavi iz greha. Ne obazirući se na teškoće s kojima će se suočiti i na bol koji će pretrpeti, postajao je sve odlučniji da iskupi ljudski rod, koji je grcao u grehu. Moglo bi se reći da je, tokom ovog procesa, Gospod Isus počeo sve jasnije da razume delo koje je trebalo da obavi i koje Mu je povereno. Ujedno je osećao i sve snažniju želju da obavi delo koje se spremao da obavi – da na Sebe preuzme sve ljudske grehe, da ljude iskupi tako da više ne žive u grehu i da, u isto vreme, Svojom žrtvom za greh omogući Bogu da ljudima oprosti grehe i da Mu omogući da nastavi Svoje delo spasenja ljudskog roda. Moglo bi se reći da je Gospod Isus svim srcem bio voljan da Sebe prinese kao žrtvu za spas čovečanstva. Takođe je bio voljan da ljudima bude žrtva za greh, da bude razapet na krst, i zaista je žudeo da obavi to delo. Kad je video bedne uslove u kojima ljudi žive, još je više želeo da Svoju misiju ispuni što je moguće pre, ne časeći ni časa, ne gubeći ni sekundu. Osetivši koliko je to hitno, nije razmišljao o tome koliki će bol pretrpeti, niti je imalo strahovao od poniženja kojem će biti izložen. U srcu je nosio jedno jedino uverenje: samo ako bude žrtvovao Sâmog Sebe, ako kao žrtva za greh bude prikovan na krst, jedino tako će se Božja volja izvršiti i jedino tada će Bog moći da započne Svoje novo delo. Na taj način bi se životi ljudi i njihovo bivstvovanje u grehu u potpunosti preobrazili. Njegovo uverenje i ono što je bio odlučan da učini odnosili su se na spasenje ljudskog roda, a On je imao jedan jedini cilj – da sledi Božju volju, kako bi Bog mogao uspešno da započne narednu etapu Svog dela. To je bilo ono što je Gospod Isus u to vreme imao na umu.

Živeći u telu od krvi i mesa, ovaploćeni Bog je posedovao normalnu ljudskost; imao je osećanja i razum normalnog čoveka. Znao je šta je sreća i šta je bol, a kad je video kakvim životom ljudi žive, u dubini duše je osetio da iz greha neće moći da ih izbavi samo držanjem predavanja, obezbeđivanjem potrebnih stvari i podučavanjem. Takođe je shvatio da ljude ne može izbaviti iz greha ni time što će ih primorati da se pokoravaju zapovestima – tek kad je njihove grehe preuzeo na Sebe i poprimio obličje grešnog tela, mogao je zauzvrat da osvoji slobodu i Božji oproštaj za ljude. Nakon što je, dakle, Gospod Isus iskusio i posvedočio da ljudi žive u grehu, u Njegovom se srcu rodila snažna želja – da ljudima omogući da se oslobode grčevitog života u grehu. Zbog te je želje On sve jače osećao da mora što brže i što je moguće pre otići na krst i na Sebe preuzeti ljudske grehe. Tako je Gospod Isus razmišljao u to vreme, nakon što je proživeo sa ljudima i video, čuo i osetio bedu njihovog života u grehu. Da li bi ijedan prosečan čovek mogao da ima nameru kakva je bila namera ovaploćenog Boga prema ljudima i da li bi mogao da izrazi i da razotkrije takvu narav? Šta bi prosečan čovek video, živeći u takvom okruženju? O čemu bi razmišljao? Kad bi se prosečan čovek sa svim tim suočio, da li bi on te probleme sagledavao iz šire perspektive? Definitivno ne bi! Mada ovaploćeni Boga spolja izgleda isto kao čovek, mada On poseduje ljudsko znanje i govori ljudskim jezikom, i mada ponekad čak i Svoje ideje saopštava ljudskim metodama i načinom izražavanja, ipak se način na koji On sagledava ljude i suštinu stvari apsolutno razlikuje od načina na koji iskvareni ljudi gledaju na čovečanstvo i na suštinu stvari. Njegova perspektiva i uzvišenost sa koje posmatra stvari, potpuno su nedostižni za iskvarenog čoveka. To je stoga što je Bog istina, zato što telo kojim je ogrnut takođe poseduje Božju suštinu i zato što Njegove misli i sve ono što Svojom ljudskošću izražava takođe predstavljaju istinu. Onim što izražava, ovaploćeni Bog iskvarene ljude snabdeva istinom i životom. Pri tom On time ne snabdeva samo jednu osobu, već čitavo čovečanstvo. S druge strane, svaka iskvarena osoba u svom srcu nosi samo onih nekoliko ljudi s kojima je povezana. Ona razmišlja i brine samo o toj šačici ljudi. Kad god je na pomolu neka katastrofa, ona prvo pomisli na vlastitu decu, supružnika ili na roditelje. U najboljem slučaju, neka saosećajnija osoba će možda pomisliti i na ponekog rođaka ili dobrog prijatelja, ali da li će se misli čak i tako saosećajne osobe protezati dalje od toga? Neće, nikada! Jer, na kraju krajeva, ljudi su ipak samo ljudi, i oni sve mogu da posmatraju samo iz pozicije i perspektive ljudskih bića. Ovaploćeni Bog je, međutim, potpuno drugačiji od iskvarenog čoveka. Ma koliko da je Božje ovaploćeno telo obično, normalno i ponizno, i sa ma koliko prezira da ljudi na Njega gledaju, Njegove misli i Njegov odnos prema ljudima predstavljaju nešto što nijedan čovek ne bi mogao da poseduje i nešto što niko ne bi mogao da oponaša. On će ljude uvek posmatrati iz perspektive božanskog, sa Svoje uzvišene pozicije Stvoritelja. On će na ljude uvek gledati kroz suštinu i mentalni sklop Boga. On ljude nikako ne može da posmatra sa nivoa prosečne osobe, niti iz perspektive iskvarenog čoveka. Sa druge strane, kad ljudi posmatraju čovečanstvo, oni to čine iz vizure čoveka, koristeći ljudsko znanje, ljudska pravila i teorije kao merilo. To spada u okvire onoga što ljudi mogu da vide svojim očima i u opseg onoga što iskvareni ljudi mogu da postignu. Kada Bog posmatra ljudski rod, On to čini iz vizure božanskog, a merilo Mu je Njegova suština i sve ono što On ima i što jeste. Tom opsegu pripada sve ono što ljudi ne mogu da vide, i po tome se ovaploćeni Bog i iskvareni ljudi međusobno u potpunosti razlikuju. Ta je razlika određena različitim suštinama ljudi i Boga – njihove različite suštine određuju njihove identitete i položaje, kao i perspektivu i nivo sa kojeg posmatraju stvari. Da li u Gospodu Isusu vidite izraz i otkrovenje Sâmog Boga? Moglo bi se reći da je sve ono što je Gospod Isus uradio i izrekao bilo povezano s Njegovom službom i s Božjim vlastitim delom upravljanja, da je sve to bilo izraz i otkrovenje Božje suštine. Iako se On pri tom ispoljavao kao ljudsko biće, Njegovu božansku suštinu i otkrovenje Njegovog božanstva nije moguće poreći. Da li je Njegovo ispoljavanje kao ljudskog bića zaista predstavljalo manifestaciju Njegove ljudskosti? Njegova ljudska manifestacija se, po svojoj suštini, potpuno razlikovala od ljudske manifestacije iskvarenog čoveka. Gospod Isus je bio ovaploćeni Bog. Da je On zaista bio jedan od običnih, iskvarenih ljudi, da li bi uopšte mogao da grešni život ljudi sagleda iz božanske perspektive? On to nikako ne bi mogao! U tome je razlika između Sina čovečjeg i običnog čoveka. Svi iskvareni ljudi žive u grehu i niko ne oseća ništa posebno kad ugleda greh; svi su isti, baš kao svinje koje žive u blatu i ne osećaju se nimalo neprijatno ni prljavo zbog toga – naprotiv, dobro se hrane i spavaju čvrstim snom. Čak i ako neko počisti svinjac, svinje će se zbog toga zapravo osećati loše i neće dugo ostati čiste. Nedugo zatim, ponovo će se valjati u blatu i biće im sasvim udobno u njemu, jer to su prljava stvorenja. Ljudima su svinje prljave, ali i ako svinji očistiš prostor u kojem boravi, ona se zbog toga neće osećati bolje – upravo zato niko ne drži svinju u svojoj kući. Način na koji ljudi gledaju na svinje uvek će se razlikovati od onoga kako se sâme svinje osećaju, jer ljudi i svinje ne pripadaju istoj vrsti. A pošto ovaploćeni Sin čovečji ne pripada istoj vrsti kao iskvareni ljudi, samo ovaploćeni Bog može stvari posmatrati iz božanske perspektive, sa uzvišenog položaja Boga, odakle vidi čovečanstvo i sve ostalo.

Šta je sa patnjom koju Bog doživljava nakon što se ovaploti i počne da živi među ljudima? Kakva je to patnja? Da li to iko uistinu razume? Neki kažu da Bog mnogo pati i da ljudi, iako se radi o Sâmom Bogu, ne razumeju Njegovu suštinu, već su skloni da se prema Njemu uvek ponašaju kao prema ljudskom biću, što Njega vređa i nanosi mu nepravdu – oni, dakle, kažu da je Njegova patnja iz tih razloga uistinu velika. Drugi kažu da je Bog nevin i bezgrešan, ali da strada na isti način kao i ljudi, da od ljudi trpi progon, klevete i poniženja; kažu da On takođe trpi zbog toga što Ga sledbenici ne razumeju i što su buntovni prema Njemu – stoga oni tvrde da je Božja patnja zaista nemerljiva. Čini se, dakle, da vi Boga ne razumete u potpunosti. Patnju o kojoj govorite Bog zapravo ne smatra istinskom patnjom, zato što postoje mnogo gore patnje od ove. Šta je, onda, prava patnja, sa stanovišta Sâmog Boga? Šta je istinska patnja za ovaploćenog Boga? On pravom patnjom ne smatra to što ga ljudi ne razumeju, kao ni to što Ga ljudi pogrešno razumeju i što na Njega ne gledaju kao na Boga. Ljudima se, međutim, često čini da je Bog sigurno pretrpeo veliku nepravdu, da On, tokom perioda koji provodi u telu, ljudima ne sme da pokazuje Svoju ličnost, niti da im dozvoli da vide Njegovu veličinu, te smatraju da se Bog ponizno krije unutar beznačajnog tela i da zbog toga mora da Mu je užasno mučno. Ljudi primaju k srcu ono što mogu da razumeju i što mogu da vide od Božjeg stradanja, da bi zatim na Boga projektovali svakovrsne naklonosti, a često pomalo i veličaju Njegovo stradanje. U stvarnosti, međutim, postoji razlika; postoji jaz između onoga što ljudi razumeju o Božjem stradanju i onoga što On uistinu oseća. Najiskrenije vam kažem – sa stanovišta Boga, bilo da se radi o Duhu Božjem ili o Božjem ovaploćenom telu, maločas opisano stradanje nije istinsko stradanje. Koje onda stradanje Bog zapravo trpi? Hajde da o Božjem stradanju popričamo isključivo iz perspektive ovaploćenog Boga.

Kad se Bog ovaploti, to jest, kad se pretvori u prosečnu, normalnu osobu, koja živi u zajednici s drugim ljudima, zar On tada ne može da vidi i da oseti ljudske metode, zakone i životne teorije? Kako se On zbog tih metoda i životnih zakona oseća? Oseća li u Svom srcu gnušanje? Zašto bi se On toga gnušao? Kakvi su ljudski metodi i životni zakoni? Iz kojih su korena oni iznikli? Na čemu se zasnivaju? Ljudski metodi, zakoni i sve drugo što ima veze s njihovim načinom života – sve je to stvoreno na temelju Sotonine logike, znanja i filozofije. U ljudima koji žive po takvim zakonima nema ljudskosti, nema istine – svi oni prkose istini i neprijateljski su nastrojeni prema Bogu. Ako pogledamo Božju suštinu, vidimo da je ona dijametralno suprotna Sotoninoj logici, znanju i filozofiji. Njegova je suština ispunjena pravednošću, istinom, svetlošću i ostalim realnostima svih pozitivnih stvari. Šta oseća Bog, koji poseduje takvu suštinu i živi među takvim ljudima? Šta On u Svom srcu oseća? Zar Mu srce nije ispunjeno bolom? Njegovo srce trpi bol, bol koji nijedno ljudsko biće ne može da razume ni da doživi. To je zato što sve sa čim se On suočava, sa čim se susreće, sve što čuje, vidi i doživljava, jeste iskvarenost, zlo, ljudska pobuna i otpor prema istini. Sve što potiče od ljudi predstavlja izvor Njegove patnje. Naime, pošto se Njegova suština razlikuje od suštine iskvarenih ljudi, iskvarenost ljudi postaje izvor Njegove najveće patnje. Da li je Bog, nakon što se ovaploti, u stanju da pronađe nekoga ko bi s Njim delio zajednički jezik? Takvu osobu nije moguće pronaći među ljudima. Ne postoji niko ko bi mogao da komunicira sa Bogom, niti da s Njim obavi jednu takvu razmenu – kako se onda Bog, po tvom mišljenju, oseća zbog toga? Sve ono o čemu ljudi razgovaraju, što vole, za čime tragaju i žude, sve to ima veze s grehom i zlim sklonostima. Kad se Bog sa svim tim suoči, zar se ne oseća kao da Mu je neko zario nož u srce? Može li On, kad se suoči s tim stvarima, osećati radost u Svom srcu? Može li pronaći utehu? Budući da živi s ljudima punim buntovništva i zla, kako bi Njegovo srce moglo da ne pati? Koliko je zaista velika ova patnja i koga je uopšte briga za to? Ko na to obraća pažnju? I ko je u stanju da to ceni? Nema načina da ljudi razumeju Božje srce. Božje stradanje je nešto što ljudi naročito nisu u stanju da cene, a ljudska hladnoća i otupelost još više produbljuju Njegovu patnju.

Neki ljudi često saosećaju sa Hristovom mukom zbog stiha u Bibliji koji kaže: „Lisice imaju jazbine, ptice gnezda, a Sin Čovečiji nema gde da nasloni glavu.“ Kad čuju ovaj stih, ljudi ga uzimaju k srcu i veruju da je to najveće stradanje koje Bog trpi i najveća patnja koju Hristos podnosi. Ali, ako ovo razmotrimo s činjenične strane, da li se zaista o tome radi? Ne; Bog ne misli da ove poteškoće predstavljaju patnju. On nikad nije zavapio protiv nepravde zbog Svojih telesnih problema i nikad nije tražio od ljudi da Mu išta daju zauzvrat, niti da Ga bilo čime nagrade. Kad, međutim, lično posvedoči svemu što je u vezi s ljudima, njihovom iskvarenom životu i zlu iskvarenih ljudi, kad se vlastitim očima uveri da su ljudi u Sotoninim rukama, da ih je Sotona zarobio tako da mu ne mogu pobeći i da ljudi koji žive u grehu ne znaju šta je istina, On naprosto ne može da toleriše sav taj greh. Njegovo gnušanje prema ljudima raste iz dana u dan, ali On sve to mora da istrpi. To je najveća Božja patnja. Bog među svojim sledbenicima ne može u potpunosti da izrazi čak ni glas Svog srca ni Svoja osećanja, a niko od Njegovih sledbenika nije u stanju da istinski razume Njegovu patnju. Niko čak ni ne pokušava da razume ili uteši Njegovo srce, koje ovu patnju uvek iznova trpi, iz dana u dan, iz godine u godinu. Šta iz svega ovoga zaključujete? Iako od ljudi ne zahteva ništa u zamenu za ono što im je dao, Bog, zbog Svoje suštine, nikako ne može da toleriše ljudsko zlo, iskvarenost i greh, već umesto toga oseća krajnje gnušanje i mržnju, što Njegovom srcu i telu nanosi beskrajnu patnju. Jeste li uvideli to? Po svoj prilici, niko od vas nije mogao to da uvidi, jer niko od vas nije u stanju da razume Boga. Trebalo bi da s vremenom i sami to postepeno iskusite.

Razmotrimo sada sledeće odlomke iz svetih spisa:

9. Isus čini čuda

a. Isus hrani pet hiljada ljudi

Jovan 6:8-13  Jedan od učenika, Andrija, brat Simona Petra, reče mu: „Tu je jedan momčić koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribe. Ipak, to nije dovoljno da se nahrani toliki narod.“ Isus im reče: „Neka narod poseda!“ Bilo je tu dosta trave. Ljudi tako posedaše, njih oko pet hiljada. Onda je Isus uzeo hlebove, zahvalio Bogu, pa ih je dao onima koji su sedeli. Tako je učinio i sa ribama, te je svako jeo koliko je hteo. Kada su se svi nasitili, Isus reče svojim učenicima: „Pokupite preostale komade da ne propadnu.“ Učenici sakupiše dvanaest kotarica preostalog hleba od onih pet ječmenih hlebova koje je narod jeo.

b. Lazarevo vaskrsenje proslavlja Boga

Jovan 11:43-44  Nakon što je ovo rekao, Isus snažno povika: „Lazare, izađi napolje!“ Mrtvac izađe. Ruke i noge su mu bile uvijene u pogrebne povoje, a lice obmotano ubrusom. Isus im reče: „Razmotajte ga i pustite da ide!“

Od svih čuda koja je Gospod Isus učinio, odabrali smo samo ova dva, jer ona na adekvatan način pokazuju ono o čemu ovde želim da govorim. Ova dva čuda su zaista zadivljujuća i odlični su primeri čudesa koja je Gospod Isus učinio tokom Doba blagodati.

Hajde da najpre pogledamo prvi od ova dva odlomka: Isus hrani pet hiljada ljudi.

Koja se ideja krije iza „pet hlebova i dve ribe“? Koliko bi ljudi, pod normalnim okolnostima, moglo da se nahrani sa pet vekni hleba i dve ribe? Ako računate prema apetitu prosečne osobe, ta bi količina hrane bila dovoljna samo za dve osobe. To je, u osnovi, ideja na kojoj se zasniva priča o „pet hlebova i dve ribe“. Koliko je ljudi, međutim, u ovoj priči nahranjeno sa pet hlebova i dve ribe? O tome je u Svetom pismu zabeleženo sledeće: „Bilo je tu dosta trave. Ljudi tako posedaše, njih oko pet hiljada.“ Imajući u vidu pet hlebova i dve ribe, da li pet hiljada predstavlja veliki broj ljudi? Šta pokazuje da je ovaj broj tako velik? Sa stanovišta čoveka, naprosto bi bilo nemoguće podeliti pet hlebova i dve ribe na pet hiljada ljudi, jer je razlika između broja ljudi i količine hrane prevelika. Čak i ako bi svakome hteli da damo po zalogajčić, to ipak ne bi bilo dovoljno za pet hiljada ljudi. Tada je, međutim, Gospod Isus učinio čudo – ne samo što se postarao da se time zasiti pet hiljada ljudi, već je čak i preostalo nešto hrane. Sveto pismo dalje kaže: „Kada su se svi nasitili, Isus reče svojim učenicima: ’Pokupite preostale komade da ne propadnu.’ Učenici sakupiše dvanaest kotarica preostalog hleba od onih pet ječmenih hlebova koje je narod jeo.“ Ovo čudo je ljudima omogućilo da vide identitet i status Gospoda Isusa i da uvide da za Boga ništa nije nemoguće – na taj su način oni sagledali istinu o Božjoj svemoći. Pet hlebova i dve ribe bilo je dovoljno da nahrani pet hiljada ljudi, a da li bi Bog mogao da nahrani toliki narod da nije bilo nikakve hrane? Naravno da bi mogao! Ovo je bilo čudo, koje se ljudima neminovno činilo nedokučivim, neverovatnim i tajnovitim, dok za Boga to nije bilo ništa naročito. Pošto je za Boga ovo bila sasvim obična stvar, zašto bismo je sada izdvajali radi tumačenja? Zato što ono što se iza tog čuda krije jeste namera Gospoda Isusa, koju ljudi nikada ranije nisu uočili.

Pokušajmo najpre da ustanovimo kojoj je vrsti pripadalo tih pet hiljada ljudi. Jesu li oni bili sledbenici Gospoda Isusa? Iz Svetog pisma saznajemo da oni nisu bili Njegovi sledbenici. Da li su oni znali ko je Gospod Isus? Zasigurno nisu! Oni, u najmanju ruku, nisu znali da je osoba koja stoji pred njima Hristos, ili su možda neki od njih znali kako se zove ili čuli nešto o stvarima koje je uradio. Za Gospoda Isusa su se naprosto zainteresovali nakon što su čuli priče o Njemu, ali se svakako ne bi moglo reći i da su Ga sledili, a kamoli da su Ga razumeli. Kad je Gospod Isus video tih pet hiljada ljudi, oni su bili izgladneli i razmišljali su samo o hrani, tako da je Gospod Isus u tom smislu zadovoljio njihove želje. Šta Mu je bilo na srcu kad je udovoljio njihovim željama? Kakav je stav imao prema tim ljudima, koji su samo hteli da utole glad? U to vreme, misli Gospoda Isusa i Njegov stav bili su povezani s Božjom naravi i suštinom. Suočen s pet hiljada izgladnelih ljudi, koji su samo želeli dobar obrok, suočen s tim radoznalim ljudima koji su u Njega polagali puno nade, Gospod Isus je samo pomislio da im ovim čudom podari malo blagodati. On, međutim, nije gajio neku naročitu nadu da će oni postati Njegovi sledbenici, jer je znao da samo žele da se malo zabave i da se najedu, te je stoga uradio najbolje s onim što je imao i uz pomoć pet vekni hleba i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi. Otvorio je oči tim ljudima koji su uživali u uzbudljivim stvarima i želeli da svedoče čudima, tako da su rođenim očima mogli da vide šta ovaploćeni Bog može da postigne. Mada je njihovu radoznalost zadovoljio nečim opipljivim, Gospod Isus je u Svom srcu unapred znao da tih pet hiljada ljudi želi samo da pojede svoju porciju hleba, te im stoga ništa nije govorio ni propovedao – samo ih je pustio da gledaju kako se čudo odigrava. On prema tim ljudima nikako nije mogao da se odnosi kao prema učenicima koji su ga istinski sledili, ali u Božjem srcu sva stvorenja žive pod Njegovom vlašću i On bi da svima koji su Mu pred očima omogući da uživaju u blagodati Božjoj kad god je to potrebno. Iako ti ljudi nisu znali ko je On, iako Ga nisu razumeli niti stekli neki naročiti utisak o Njemu, a nisu Mu bili ni zahvalni što ih je nahranio hlebom i ribom, Bog se zbog toga nije na njih ljutio – On je tim ljudima pružio sjajnu priliku da uživaju u blagodati Božjoj. Neki kažu da je Bog principijelan u svemu što čini, da ne motri nad nevernicima niti ih štiti, te da im naročito ne dozvoljava da uživaju u Njegovoj blagodati. Da li je to zaista tako? U Božjim očima, dokle god se radi o živim bićima koja je On Sâm stvorio, On će upravljati i brinuti o njima, na razne će se načine ophoditi prema njima, planiraće za njih i vladaće njima. Takve su Božje misli i stav prema svim stvorenjima.

Iako ovih pet hiljada ljudi, koje je Gospod Isus nahranio hlebom i ribom, nisu imali nameru da Ga slede, On pred njih nije postavio nikakve stroge zahteve; znate li šta je Gospod Isus uradio kad su se najeli? Da li im je održao ikakvu propoved? Kuda je On nakon toga otišao? U svetim spisima nije zabeleženo da im je Gospod Isus išta rekao, već samo da ih je, obavivši Svoje čudo, u tišini napustio. Je li, dakle, On tim ljudima postavljao ikakve zahteve? Da li je tu bilo ikakve mržnje? Ne, tu nije bilo ničeg sličnog. On naprosto nije više hteo da obraća pažnju na te ljude koji nisu bili u stanju da ga slede, a u Svom je srcu osećao bol. Videvši ljudsku izopačenost i osetivši da Ga ljudi odbacuju dok je boravio među njima i posmatrao ih, rastužila Ga je ljudska glupost i neznanje, u srcu je osećao bol i sve što je hteo bilo je da što pre ode od njih. Gospod im u Svom srcu nije postavljao nikakve zahteve, nije želeo da im posvećuje pažnju i, štaviše, nije hteo da na njih troši Svoju snagu. Znao je da oni nisu u stanju da ga slede, ali je, uprkos tome, Njegov stav prema njima i dalje bio sasvim jasan. Naprosto je hteo da bude ljubazan prema njima i da im podari blagodat, što je zapravo bio Božji stav prema svakom stvorenom biću pod Njegovom vlašću – da se prema svakom od njih ophodi ljubazno, da ih snabdeva i hrani. Upravo iz razloga što je bio ovaploćeni Bog, Gospod Isus je sasvim prirodno razotkrio vlastitu Božju suštinu i ljubazno se ponašao prema tim ljudima. Ophodio se prema njima sa iskrenom blagonaklonošću i tolerancijom, pokazavši im time Svoju dobrotu. Ma kako da su ti ljudi gledali na Gospoda Isusa i bez obzira na ishod svega toga, On se prema svakom stvorenom biću odnosio na osnovu Svog identiteta kao Gospoda svega stvorenog. Sve što je razotkrio, bez izuzetka je u sebi sadržalo Božju narav i ono što On ima i što jeste. Gospod Isus je u tišini učinio ovo čudo, da bi zatim u tišini otišao – koji je to aspekt Božje naravi? Može li se reći da je to Božja dobrota? Da li bi se moglo reći da je to Božja nesebičnost? Je li to nešto što bi i običan čovek mogao da učini? Naravno da ne! Ko su, po svojoj suštini, bili ovi ljudi koje je Gospod Isus nahranio sa pet vekni hleba i dve ribe? Može li se reći da su oni bili u skladu s Njim? Može li se reći da su svi oni prema Bogu bili neprijateljski nastrojeni? Sa sigurnošću se može reći da oni apsolutno nisu bili u skladu sa Gospodom, te da je njihova suština bila krajnje neprijateljski nastrojena prema Bogu. A kako se Bog prema njima ophodio? On je njihovo neprijateljstvo prema Bogu ublažio jednim metodom – taj se metod zove „ljubaznost“. Drugim rečima, iako je Gospod Isus na te ljude gledao kao na grešnike, oni su u Božjim očima ipak bili Njegova stvorena bića, te se stoga On prema tim grešnicima i dalje ophodio ljubazno. U tome se ogleda Božja tolerancija, koja je određena Božjim identitetom i Njegovom suštinom. To je, dakle, nešto za šta nije sposobno nijedno od Boga stvoreno ljudsko biće – to samo Bog može da učini.

Kad budeš bio u stanju da uistinu shvatiš Božje misli i Njegov stav prema ljudima, kad budeš zasta mogao da razumeš Božju privrženost i Njegovu brigu prema svakom stvorenom biću, tada ćeš moći da razumeš odanost i ljubav koju On posvećuje svakom ljudskom biću koje je Stvoriteljevih ruku delo. Kad to postigneš, Božju ćeš ljubav opisivati sa samo dve reči. Koje su te dve reči? Jedni ovu ljubav nazivaju „nesebičnom“, a drugi „filantropskom“. Od te dve reči, pridev „filantropska“ najmanje je prikladan za opisivanje Božje ljubavi. Ljudi tu reč obično koriste kad opisuju nekoga ko je velikodušan ili širokogrud. Prezirem ovu reč, jer ona podrazumeva davanje milostinje nasumično, neselektivno i ne vodeći računa o načelima. Radi se o izlivu emocija, uobičajenoj za glupe i smetene ljude. Kad se ova reč koristi za opisivanje Božje ljubavi, neminovno se javlja izvesna bogohulna konotacija. Znam za dve reči koje prikladnije opisuju Božju ljubav. Koje su to reči? Prva je reč „ogromna“. Zar to nije izazovna reč? Druga reč je „neizmerna“. Postoji praktično značenje iza ovih reči koje koristim za opisivanje Božje ljubavi. Shvaćena doslovno, reč „ogromna“ opisuje zapreminu ili kapacitet nečega što ljudi mogu da dodirnu i da vide, bez obzira koliko je to „nešto“ veliko. To je zato što to „nešto“ postoji – to nije neka apstraktna stvar, već nešto što ljudi mogu da shvate na relativno tačan i praktičan način. Bilo da to posmatrate iz dvodimenizionalne ili trodimenzionalne perspektive, tu stvar ne morate da zamišljate, jer je to nešto što zaista postoji na realan način. Mada korišćenje reči „ogromna“ za opisivanje Božje ljubavi može izgledati kao pokušaj njenog kvantifikovanja, ona ipak pruža osećaj da se ne može lako kvantifikovati. Kažem da se Božja ljubav može kvantifikovati zato što ta ljubav nije prazna, niti spada u legendu. Umesto toga, to je nešto zajedničko svim stvorenjima koja žive pod Božjom vlašću, nešto u čemu sva stvorenja uživaju u različitom stepenu i iz različitih perspektiva. Mada Božju ljubav ljudi ne mogu da vide niti da je dodirnu, ona svim stvorenjima pruža podršku i život, razotkrivajući im se, malo po malo, tako da oni računaju na nju i svedoče o njoj, uživajući pri tom u njoj svakoga trena. Sa druge strane, kažem da se Božja ljubav ne može kvantifikovati zato što je tajna Božjeg snabdevanja i negovanja svih stvorenja ljudima teško dokučiva, baš kao i ono što Bog misli o svim stvorenjima, a naročito o ljudima. Niko, naime, ne zna koliko je krvi i suza Stvoritelj prolio zarad dobrobiti čovečanstva. Niko ne može da shvati ni da razume dubinu i težinu ljubavi koju Stvoritelj gaji prema ljudima, koje je vlastitim rukama stvorio. Opisati Božju ljubav kao ogromnu znači pomoći ljudima da shvate i da razumeju njenu širinu i istinu o njenom postojanju. To takođe znači omogućiti ljudima da dublje shvate praktično značenje reči „Stvoritelj“ i da dublje razumeju pravo značenje pojma „stvoreno biće“. Šta se obično opisuje pridevom „neizmerno“? On se obično koristi za opisivanje okeana ili vaseljene, kao na primer: „neizmerna vaseljena“ ili „neizmerni okean“. Prostranstvo i tiha dubina vaseljene izvan su ljudske sposobnosti razumevanja; to je nešto što zaokuplja čovekovu maštu i nešto čemu se ljudi veoma dive. Tajne i dubina vaseljene su im vidljive, ali nedostižne. Kad pomisliš na okean, razmišljaš o njegovoj širini – čini ti se bezgraničnim i osećaš svu njegovu tajnovitost i nemerljivu sadržajnost. Upravo zbog toga sam Božju ljubav opisao pridevom „neizmerna“, kako bih ljudima pomogao da osete koliko je ona dragocena, da osete svu lepotu Njegove ljubavi i da osete da je njena snaga beskonačna i dalekosežna. Upotrebio sam tu reč da bih ljudima pomogao da osete svetost Njegove ljubavi, kao i dostojanstvo i neuvredljivost Božju, koja se kroz Njegovu ljubav razotkriva. Da li sada smatrate da je pridev „neizmerna“ sasvim prikladan za opisivanje Božje ljubavi? Zavređuje li Božja ljubav da je opišemo rečima „ogromna“ i „neizmerna“? Ona to apsolutno zavređuje! U celokupnom ljudskom jeziku, jedino su te dve reči donekle prikladne i jedino one relativno dobro opisuju Božju ljubav. Zar i vi ne mislite tako? Kad bih od vas zatražio da opišete Božju ljubav, da li biste i vi upotrebili baš ove dve reči? Najverovatnije da ne biste, jer je vaše razumevanje i shvatanje Božje ljubavi ograničeno dvodimenzionalnom perspektivom i još uvek se nije uzdiglo na nivo trodimenzionalnog prostora. Ako bih, dakle, od vas zatražio da opišete Božju ljubav, osećali biste da vam nedostaju reči ili biste možda čak i potpuno ostali bez teksta. Dve reči o kojima sam danas govorio možda će vam biti teško razumljive, ili se možda naprosto nećete složiti s njima. To samo pokazuje da je vaše shvatanje i razumevanje Božje ljubavi površno i kratkog dometa. Maločas sam pomenuo da je Bog nesebičan; sećate se prideva „nesebično“. Je li moguće da se Božja ljubav može opisati samo kao nesebična? Nije li time previše sužena? O ovom pitanju treba dublje da porazmislite, kako biste iz toga mogli nešto da izvučete.

Sve dosad navedeno predstavlja ono što smo o Božjoj naravi i Njegovoj suštini saznali na osnovu prvog čuda. Iako se radi o priči koju ljudi već hiljadama godina čitaju, njena je fabula jednostavna i ona ljudima omogućava da sagledaju jednu krajnje jednostavnu pojavu; pa ipak, iz njenog jednostavnog zapleta možemo spoznati nešto mnogo vrednije, a to je Božja narav i ono što On ima i što jeste. To što On ima i što jeste predstavlja Sâmog Boga i izraz je Njegovih misli. Kada Bog izražava Svoje misli, On time ujedno izražava i glas Svoga srca. Nada se da će kad-tad pronaći ljude koji će moći da Ga razumeju, da spoznaju i shvate Njegove namere, ljude koji će biti u stanju da čuju glas Njegovog srca i koji će moći aktivno da sarađuju kako bi udovoljili Njegovim namerama. Čuda koja je Gospod Isus učinio bila su bezglasni izraz Boga.

Osvrnimo se sada na sledeći odlomak: Lazarevo vaskrsenje proslavlja Boga.

Kakvi su vaši utisci nakon čitanja ovog odlomka? Ovo čudo koje je Gospod Isus učinio bilo je mnogo značajnije od prethodno opisanog, jer ne postoji čudo koje ljude više zadivljuje od vraćanja mrtvaca iz groba. U ono vreme, bilo je izuzetno važno što je Gospod Isus učinio jedno takvo čudo. Pošto se Bog ovaplotio, ljudi su mogli da vide samo Njegovu fizičku pojavu, Njegovu praktičnu stranu i Njegov manje značajni aspekt. Čak i ako su neki ljudi videli i razumeli nešto od Njegovog karaktera ili nekih naročitih veština koje je naoko posedovao, niko nije znao odakle je Gospod Isus došao, ko je On po svojoj suštini zaista bio i šta je još mogao da učini. Sve je to ljudima bilo potpuno nepoznato. Toliko je njih želelo da sazna istinu i pronađe dokaz koji bi im pružio odgovore na ta pitanja o Gospodu Isusu. Da li je Bog mogao da učini nešto čime bi dokazao Svoj identitet? Za Boga nije bilo ničeg prostijeg od toga – to je za Njega bio mačji kašalj. Mogao je bilo gde i bilo kada da uradi nešto čime bi dokazao Svoj identitet i suštinu, ali On je sve radio na Svoj način – planski i postupno. On ništa nije radio neselektivno, već je uvek čekao pravo vreme i pravu priliku da učini nešto čime će čoveku omogućiti da vidi, nešto što će uistinu biti prožeto smislom. Na taj je način On dokazivao Svoj autoritet i identitet. Da li je, dakle, Lazarevim vaskrsenjem Gospod Isus mogao da dokaže Svoj identitet? Razmotrimo sledeći odlomak iz svetih spisa: „Nakon što je ovo rekao, Isus snažno povika: ’Lazare, izađi napolje!’ Mrtvac izađe.“ Kad je Gospod Isus to učinio, izgovorio je samo jednu jedinu rečenicu: „Lazare, izađi napolje!“ Lazar je tada izašao iz groba – i to se postiglo sa svega nekoliko reči koje je Gospod izgovorio. Za to vreme Gospod Isus nije postavio oltar, niti je išta drugo uradio. Samo je izgovorio tu jednu rečenicu. Treba li to nazvati čudom ili zapovešću? Ili je pak reč o nekakvoj čaroliji? Površno gledano, čini se da bi se to moglo nazvati čudom, a čak i ako posmatramo iz današnje perspektive, još uvek bismo ovaj događaj mogli nazvati čudom. To se, međutim, nikako ne može smatrati magijom, poput seansi tokom kojih se prizivaju duše umrlih, i apsolutno se ne radi ni o kakvoj vrsti čarolije. Pravilno bi bilo reći da je ovo čudo bilo najnormalniji, sitni prikaz Stvoriteljevog autoriteta. U njemu se ogleda Božja sila i autoritet. Bog ima autoritet da neku osobu otera u smrt, da njenom duhu naredi da napusti telo i vrati se u Ad ili gde već treba da ode. Bog svakom čoveku određuje vreme smrti i mesto na koje će nakon smrti otići. On tu odluku može doneti bilo kad i bilo gde, jer je u odlučivanju potpuno nesputan ljudima, događajima, predmetima, prostorom i geografijom. Ako želi, On to može da učini, jer su sve stvari i živa bića pod Njegovom vlašću, i jer se sve rađa, živi i propada po Njegovoj reči i pod Njegovom vlašću. On i mrtvog čoveka može da vaskrsne, i to je takođe nešto što može da učini bilo kad i bilo gde. Takav autoritet poseduje jedino Stvoritelj.

Kad je Gospod Isus činio čuda poput vraćanja Lazara iz mrtvih, cilj Mu je bio da ljudima i Sotoni pruži dokaze, da ljudima i Sotoni stavi do znanja da sve u vezi s ljudima i s čovekovim životom i smrću određuje Bog, te da On, iako se ovaplotio, i dalje upravlja kako vidljivim, materijalnim svetom, tako i duhovnim carstvom, koji ljudi ne mogu da vide. To je učinio zato da bi ljudi i Sotona znali da nije baš sve u vezi s ljudima pod Sotoninom komandom. Bilo je to otkrovenje i prikaz Božjeg autoriteta, a ujedno i način da Bog svim stvorenjima pošalje poruku da su život i smrt čoveka u Njegovim rukama. Lazarevo vaskrsenje od strane Gospoda Isusa predstavlja jedan od načina na koji Stvoritelj ljude poučava i daje im uputstva. To je bila konkretna aktivnost u kojoj je On iskoristio svoju silu i autoritet da bi ljude poučio i snabdeo. Bio je to način da Stvoritelj, bez ijedne izgovorene reči, ljudima omogući da spoznaju istinu da On upravlja svim stvarima. On je na taj način, Svojim praktičnim postupcima, ljudima saopštio da za njih nema drugog spasenja osim preko Njega. Ovaj tihi način, na koji On ljudima daje uputstva, večan je i neizbrisiv, a u ljudska srca unosi šok i prosvetljenje koji ne mogu nikad da izblede. Lazarevo vaskrsenje donelo je Bogu veliku slavu i ostvarilo snažan uticaj na sve Njegove sledbenike. U svakom čoveku koji duboko razume ovaj događaj, to vaskrsenje učvršćuje shvatanje i viziju da jedino Bog može da upravlja životima i smrću ljudi. Mada Bog zaista poseduje tu vrstu autoriteta i mada je Lazarevim vaskrsenjem ljudima poslao poruku o Svojoj suverenosti nad ljudskim životom i smrću, to nije bilo Njegovo primarno delo. Bog nikada ne čini ništa bez smisla. Baš sve što On čini ima veliku vrednost i predstavlja nenadmašni dragulj u riznici. On apsolutno nikada ne bi „podizanje neke osobe iz groba“ učinio primarnim ili jedinim ciljem, odnosno predmetom Svog dela. Bog ne čini ništa što je besmisleno. Kao jedinstveni događaj, Lazarevo vaskrsnuće može adekvatno da pokaže Božji autoritet i da dokaže identitet Gospoda Isusa. Upravo zbog toga, Gospod Isus više nikad nije ponovio takvo čudo. Bog deluje u skladu sa Svojim vlastitim načelima. Ljudskim jezikom bi se moglo reći da Bog Svoj um zaokuplja isključivo ozbiljnim stvarima. Naime, kad Bog nešto radi, nikada se ne udaljava od osnovne svrhe Svog dela. On zna koje delo želi da obavi u ovoj etapi, zna šta želi da postigne i delovaće striktno prema Svom planu. Kad bi neka iskvarena osoba posedovala takvu sposobnost, ona bi samo smišljala kako da tu svoju sposobnost ispolji, da bi ostali saznali koliko je strašna, da bi joj se klanjali i da bi mogla da ih kontroliše i proždere. To je zlo koje dolazi od Sotone – to se zove iskvarenost. Bog, međutim, nema takvu narav i nema takvu suštinu. Svrha Njegovog delovanja nije u tome da se pred ljudima pravi važan, već da im pruži više otkrovenja i smernica, i upravo zbog toga ljudi u Bibliji nalaze vrlo malo primera ovakvih događaja. To ne znači da je moć Gospoda Isusa bila ograničena, niti da je On bio nesposoban za takve stvari. Razlog je naprosto u tome što Bog nije želeo da čini takve stvari, što je vaskrsnuće Lazara od strane Gospoda Isusa imalo veoma praktičan značaj, a takođe i u tome što se primarno delo Božjeg ovaploćenja nije sastojalo u prikazivanju čuda, niti u vraćanju iz mrtvih, već u iskupljenju čovečanstva. Prema tome, veliki deo posla koji je Gospod Isus obavio sastojao se u poučavanju, snabdevanju i pružanju pomoći ljudima, dok su događaji poput Lazarevog vaskrsnuća bili samo mali deo službe koju je Gospod Isus obavio. Štaviše, moglo bi se reći da „hvalisanje“ nije deo Božje suštine, što znači da se Gospod Isus nije namerno suzdržavao da učini još čuda, niti je bio ograničen okruženjem, a ni moć mu svakako nije nedostajala.

Kad je Gospod Isus vratio Lazara iz mrtvih, upotrebio je svega nekoliko reči: „Lazare, izađi napolje!“ On ništa osim toga nije izgovorio. Šta nam, dakle, te reči pokazuju? One pokazuju da Bog Svojim rečima može da postigne šta god poželi, pa čak i da mrtvog čoveka vaskrsne. Kad je stvarao sve što postoji, kad je stvarao svet, Bog je to učinio posredstvom reči – Svojim zapovestima, rečima punim autoriteta; sve što postoji stvoreno je na taj način i tako se sve ostvarilo. Tih nekoliko reči koje je Gospod Isus izgovorio, bile su baš poput reči koje je Bog izrekao kad je stvorio nebo i zemlju i sve stvari; te su reči na isti način u sebi sadržale Božji autoritet i moć Stvoritelja. Sve što postoji, nastalo je i opstalo zahvaljujući rečima iz Božjih usta, a na isti način je i Lazar ustao iz svog groba zahvaljujući rečima iz usta Gospoda Isusa. Bio je to Božji autoritet, pokazan i ostvaren u Njegovom ovaploćenom telu. Takav autoritet i sposobnost pripadali su Stvoritelju, kao i Sinu čovečjem kroz kojeg se Stvoritelj ostvario. To je razumevanje kojem je Bog poučio ljude vraćajući Lazara iz mrtvih. Time ćemo ujedno i završiti našu diskusiju na ovu temu. Pročitajmo sada još neki odlomak iz svetih spisa.

10. Sud fariseja o Isusu

Marko 3:21-22  Kada je to čula njegova porodica, došli su da ga odvuku, jer su govorili da nije pri čistoj svesti. A znalci Svetog pisma, koji su došli iz Jerusalima, govorili su: „On je opsednut Veelzevulom!“ i: „On uz pomoć glavara zlih duhova isteruje zle duhove!“

11. Isusov prekor farisejima

Matej 12:31-32  Zato vam kažem da će ljudima biti oprošten svaki greh i svako bogohulstvo, ali bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno. I ako ko kaže nešto protiv Sina Čovečijeg, to mu se može oprostiti; ali ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem.

Matej 23:13-15  Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli. Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Udovice lišavate imovine, a molite se dugo da biste ostavili dobar utisak na ljude. Zato ćete biti strože osuđeni. Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe.

Navedena dva odlomka razlikuju se po svom sadržaju. Zadržimo se najpre na prvom odlomku: Sud fariseja o Isusu.

Prema Bibliji, fariseji su Sâmog Isusa i sve što je On uradio ovako ocenili: „(…) govorili su da nije pri čistoj svesti. (…) da je opsednut Veelzevulom i da uz pomoć glavara zlih duhova isteruje zle duhove!“ (Marko 3:21-22). Pisari i fariseji nisu o Gospodu Isusu sudili oponašajući ono što su drugi ljudi govorili, niti koristeći neosnovana nagađanja – njihov se sud zasnivao na zaključku koji su o Gospodu Isusu izvukli iz svega što su videli i čuli o Njegovim postupcima. Mada je njihov zaključak bio donet tobože u ime pravde i mada su ga ljudi smatrali utemeljenim, čak je i njima samima bilo teško da obuzdaju nadmenost sa kojom su sudili o Gospodu Isusu. Mahnita mržnja prema Gospodu Isusu razotkrila je njihove vlastite divlje ambicije i zla sotonska lica, kao i zlonamernu prirodu s kojom su se opirali Bogu. Sve što su izrekli u svom sudu o Gospodu Isusu bilo je vođeno njihovim divljim ambicijama i ljubomorom, kao i ružnom i zlonamernom prirodom njihovog neprijateljstva prema Bogu i istini. Oni nisu istraživali izvor postupaka Gospoda Isusa, niti su istraživali suštinu onoga što je On rekao i učinio. Umesto toga, oni su slepo, sa sumanutom uzrujanošću i hotimičnom zlobom, napali i diskreditovali sve što je On učinio. Išli su čak toliko daleko da su svesno diskreditovali Njegov Duh, odnosno, Sveti Duh, koji je ujedno i Duh Božji. Na to su mislili kad su govorili da „nije pri čistoj svesti“, da je „Veelzevul“ i „glavar zlih duhova“. Drugim rečima, tvrdili su da je Duh Božiji zapravo Veelzevul i glavar zlih duhova. Delo ovaploćenog Božjeg Duha, odenutog u telo od krvi i mesa, oni su okarakterisali kao ludilo. Ne samo što su hulili protiv Duha Božjeg, nazvavši ga Veelzevulom i glavarom zlih duhova, već su takođe osudili delo Božje i hulili na Gospoda Isusa Hrista. Suština njihovog otpora i bogohuljenja bila je identična suštini otpora i bogohuljenja od strane Sotone i demona. Ne samo da su fariseji predstavljali iskvareno čovečanstvo, već su još više bili otelovljenje Sotone. Bili su kanal preko kojeg Sotona pristupa ljudima i bili su Sotonini saučesnici i lakeji. Suština njihovog bogohuljenja i klevetanja Gospoda Isusa Hrista ogledala se u njihovom sukobu s Bogom oko statusa, njihovom nadmetanju s Bogom i beskrajnom testiranju Boga. Suština njihovog otpora i neprijateljskog stava prema Bogu, kao i njihove reči i misli, predstavljali su neposredno bogohuljenje i raspirivali gnev Duha Božjeg. Stoga je Bog o njima doneo razuman sud, na osnovu svega što su rekli i učinili, te presudio da njihova dela predstavljaju greh huljenja protiv Svetog Duha. Taj greh se čoveku ne prašta ni na ovom ni u budućem svetu, kao što se potvrđuje sledećim odlomkom iz svetih spisa: „bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno“ i „ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Hajde da danas popričamo o pravom značenju ovih Božjih reči: „to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Hajde, dakle, da demistifikujemo način na koji Bog ispunjava reči: „to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“.

Sve ono o čemu smo govorili, odnosi se na Božju narav i na Njegov odnos prema ljudima, događajima i stvarima. Naravno, ni pomenuta dva odlomka u tom smislu ne predstavljaju izuzetak. Jeste li išta uočili u ova dva odlomka iz svetih spisa? Neki kažu da u njima vide Božji gnev. Drugi pak kažu da u njima vide onu stranu Božje naravi koja ne trpi čovekove uvrede, te da ljudi, ako učine nešto bogohulno, neće od Njega dobiti oprost. Uprkos činjenici da u ovim odlomcima vide i primećuju Božji gnev i netrpeljivost prema uvredama od strane čoveka, ljudi još uvek ne razumeju u potpunosti Njegov stav. Pomenuta dva odlomka sadrže implicitne i skrivene reference koje se odnose na istinski Božji stav i Njegov pristup prema onima koji hule na Njega i ljute Ga. Njegov stav i pristup pokazuju nam pravo značenje sledećeg pasusa: „Ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Kad ljudi hule na Boga i kada Ga ljute, On im izriče presudu, a ta presuda predstavlja ishod koji je On odredio. To je u Bibliji opisano na sledeći način: „Zato vam kažem da će ljudima biti oprošten svaki greh i svako bogohulstvo, ali bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno“ (Matej 12:31) i „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri!“ (Matej 23:13). Da li je, međutim, u Bibliji zapisano kakav je ishod bio određen za te pisare i fariseje, kao i za one koji su kazali da je Gospod Isus poludeo nakon što je ovo izgovorio? Je li zabeleženo da su oni pretrpeli neku kaznu? Sa sigurnošću se može reći da to nije zabeleženo. To, međutim, ne znači da takvog zapisa nije bilo, već samo znači da nije bilo ishoda koji bi se mogao videti ljudskim očima. Tvrdnjom da to „nije zabeleženo“ razjašnjava se pitanje Božjeg stava i načela u rešavanju određenih stvari. Bog se ne oglušuje, niti zatvara oči pred ljudima koji hule na Njega ili Mu se opiru, pa čak ni pred onima koji Ga kleveću – koji Ga namerno napadaju, pljuju i proklinju – već ima sasvim jasan stav prema njima. On te ljude prezire i svim srcem ih osuđuje. On čak otvoreno objavljuje kakav će im biti ishod, da bi ljudi znali da ima jasan stav prema onima koji hule na Njega i da bi znali kakav će im ishod odrediti. Međutim, nakon što je Bog ovo rekao, ljudi su retko bili u prilici da saznaju istinu o tome kako Bog postupa s tim ljudima, te stoga nisu mogli da razumeju načela po kojima im On izriče ishod i presudu. Drugim rečima, ljudi ne mogu da vide konkretan pristup i metode koje Bog koristi u ophođenju s njima. To ima veze s Božjim načelima delovanja. Bog koristi pojavu činjenica kada se bavi zlim ponašanjem pojedinih ljudi. Drugim rečima, On ne objavljuje njihov greh i ne određuje njihov ishod, već neposredno koristi pojavu činjenica da bi im izrekao kaznu i pravednu odmazdu. Kad se te činjenice dogode, ljudsko telo je to koje trpi kaznu, što znači da je kazna nešto što se može videti ljudskim očima. Kada se bavi zlim ponašanjem pojedinih ljudi, Bog ih samo rečima proklinje i na njih obrušava Svoj gnev, ali kazna koju oni dobijaju može predstavljati nešto što je ljudima nevidljivo. Bez obzira na to, takav ishod može čak biti ozbiljniji od onih ishoda koje ljudi mogi da vide, kao što je kažnjavanje ili ubijanje. U uslovima kada Bog odluči da takve ljude ne spasava, da prema njima više ne pokazuje milosrđe ni toleranciju i da im više ne daje nikakve mogućnosti, onda je Njegov stav prema njima takav da ih ostavi po strani. Šta u ovom kontekstu znači „ostaviti po strani“? Osnovno značenje ovog izraza je skloniti nešto sa strane, ignorisati ga i ne obraćati više pažnju na njega. U ovom slučaju, međutim, kada Bog ostavi nekoga po strani, to se može objasniti na dva različita načina: prvo objašnjenje je da On život te osobe i sve što je u vezi s njom predaje Sotoni da se time pozabavi, nakon čega Bog za tu osobu više ne odgovara, niti više upravlja njome. Bez obzira da li je ta osoba luda ili glupa, da li je mrtva ili živa, ili je u pakao sišla po kazni, ništa od toga ne bi više imalo nikakve veze s Bogom. To bi značilo da takvo stvoreno biće ne bi više ni na koji način bilo povezano sa Stvoriteljem. Drugo objašnjenje jeste da je Bog odlučio da se lično, vlastitim rukama pozabavi tom osobom. Možda je, recimo, odlučio da iskoristiti službu te osobe, ili da je upotrebi kao kontrast. Možda će se On sa tom osobom na poseban način obračunati ili se na naročiti način ophoditi prema njoj, kao što je to, recimo, bio slučaj s Pavlom. To je načelo i stav u Božjem srcu, prema kojem On odlučuje šta će preduzeti prema jednoj takvoj osobi. Prema tome, kad se ljudi opiru Bogu, kad Ga kleveću i hule na Njega, ukoliko Ga pri tom dodatno razbesne ili prekorače granicu Njegove trpeljivosti, posledice će po njih biti nezamislivo strašne. Najteža posledica je da Bog njihove živote i sve što ima veze s njima jednom zanavek preda Sotoni u ruke. Za čitavu večnost im neće biti oprošteno. To znači da takva osoba postaje hrana u Sotoninim ustima i igračka u njegovim rukama, i da Bog od tog trenutka više ništa nema sa njom. Možete li da zamislite kakav je jad snašao Jova kad ga je Sotona iskušavao? Čak i pored toga što Sotoni nije bilo dozvoljeno da mu oduzme život, Jov je ipak strašno propatio. Nije li onda još teže zamisliti kakvu bi pustoš Sotona napravio nekome ko mu je u potpunosti predat na milost i nemilost, ko mu je u celosti nadohvat ruke, ko je potpuno lišen Božje brige i milosti, ko više nije pod vlašću Stvoritelja, kome je oduzeto pravo da Mu se klanja i da bude stvorenje u Božjoj vlasti i čiji je odnos sa Gospodom celokupnog stvaranja potpuno prekinut? Pri tom je progon Jova od strane Sotone bio nešto što je ljudskom oku bilo vidljivo, ali kada Bog nečiji život preda na milost i nemilost Sotoni, posledice toga prevazilaze ljudsku maštu. Primera radi, neki se ljudi mogu ponovo roditi u telu krave ili magarca, dok će drugi biti okupirani i zaposednuti nečistim i zlim duhovima ili tome slično. Takvi ishodi očekuju ljude koje Bog preda Sotoni u ruke. Posmatrano spolja, čini se da oni koji su ismevali, klevetali, osuđivali i hulili na Gospoda Isusa nisu snosili nikakve posledice. Istina je, međutim, da se Bog sa svima obračunava na Svoj način. On ljudima ne mora jasnim jezikom saopštavati ishod Svog obračunavanja sa svakim tipom osobe. Ponekad On ne govori direktno, ali zato radi direktno. To što On o tome ne govori, ne znači da nema ishoda – u takvom slučaju je zapravo moguće da je ishod još ozbiljniji. Spolja gledano, može se činiti da ima ljudi kojima Bog ne saopštava izričito Svoj stav; radi se, međutim, o tome da Bog već dugo ne želi da obraća pažnju na njih. On više ne želi da ih vidi. Zbog svega što su uradili i zbog njihovog ponašanja, zbog njihove priroda-suštine, Bog želi samo da Mu se sklone s očiju, da ih direktno preda u ruke Sotoni, da njihov duh, dušu i telo preda Sotoni i dozvoli mu da s njima radi šta mu je volja. Jasno je do koje mere ih Bog mrzi i koliko mu se oni gade. Ako neka osoba Boga razgnevi do te mere da On više ne želi očima da je vidi i spreman je da potpuno odustane od nje, ako Ga razgnevi do te mere da više ne želi da se lično bavi njome – ako stvar dođe dotle da Bog poželi da tu osobu preda Sotoni da radi s njom šta hoće, ako poželi da mu dozvoli da tom osobom upravlja, da je troši i tretira kako mu se prohte – onda je s tom osobom svršeno. Njeno pravo da bude ljudsko biće biva trajno ukinuto, a njeno pravo da bude stvoreno biće prestaje da postoji. Zar ovo nije najteža moguća kazna?

Sve što je navedeno, u potpunosti objašnjava rečenicu: „to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“, a ujedno može da posluži i kao jednostavan komentar na citirane odlomke iz svetih spisa. Verujem da sada svi to razumete.

Pročitajmo sada sledeće odlomke iz Svetog pisma.

12. Reči koje je Isus uputio Svojim učenicima nakon vaskrsenja

Jovan 20:26-29  Osam dana kasnije, učenici su se ponovo okupili; sa njima je bio i Toma. Iako su vrata bila zaključana, Isus uđe unutra, stade među njih i reče: „Mir vam!“ Onda reče Tomi: „Stavi svoj prst ovde i pogledaj moje ruke. Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“ Toma mu reče: „Gospod moj i Bog moj!“ Isus mu reče: „Veruješ li zato što si me video? Blaženi su oni koji veruju, a nisu me videli.“

Jovan 21:16-17  Isus ga je i po drugi put pitao: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ Petar odgovori: „Da, Gospode, ti znaš da te volim.“ Isus mu reče: „Čuvaj moje ovce!“ Isus ga upita i po treći put: „Simone, sine Jovanov, voliš li me?“ Petar se rastuži što ga već treći put pita: „Voliš li me?“ On mu reče: „Gospode, ti sve znaš i znaš da te volim.“ Isus mu reče: „Napasaj moje ovce!“

U ovim se odlomcima govori o određenim stvarima koje je Gospod Isus učinio i iz rekao Svojim učenicima nakon Svog vaskrsenja. Razmotrimo najpre sve razlike koje bi mogle postojati u Gospodu Isusu pre i posle vaskrsenja. Da li je On i dalje bio onaj isti Gospod Isus iz prošlih dana? U svetim spisima je Gospod Isus posle vaskrsenja opisan sledećom rečenicom: „Iako su vrata bila zaključana, Isus uđe unutra, stade među njih i reče: ’Mir vam!’“ Vrlo je jasno da Gospod Isus tada više nije živeo u telu od krvi i mesa, već u duhovnom telu. To je bilo zato što je prevazišao telesna ograničenja; iako su vrata bila zatvorena, On je ipak mogao da dođe među ljude i omogući im da Ga vide. U tome je najveća razlika između Gospoda Isusa posle vaskrsenja i Gospoda Isusa koji je pre vaskrsenja živeo u telu. Mada između duhovnog tela Gospoda Isusa u tom trenutku i Njegovog ranijeg lika naizgled nije bilo nikakve razlike, On se u tom trenutku osećao kao stranac među ljudima, zato što je nakon vaskrsnuća iz mrtvih postao duhovno telo i zato što je, u poređenju s prethodnim telom, Njegovo duhovno telo ljudima bilo zagonetnije i više ih je zbunjivalo. Time se ujedno napravila veća distanca između Gospoda Isusa i ljudi, pa su ljudi u svojim srcima osećali da je Gospod Isus u tom trenutku postao tajanstveniji. Ljude su ta saznanja i takva osećanja iznenada vratila u doba kad su verovali u Boga koji se nije mogao videti ni dodirnuti. Dakle, prva stvar koju je Gospod Isus uradio nakon Svog vaskrsnuća bila je da svima omogući da Ga vide, da im dokaže da On postoji i da potvrdi činjenicu Svog vaskrsenja. Pored toga, ovim je postupkom On ponovo uspostavio onakav odnos prema ljudima kakav je bio dok je Isus delovao u telu, dok je bio Hristos kojeg su ljudi mogli da vide i da dodirnu. Jedna od posledica ovoga bila je da ljudi nisu više nimalo sumnjali u to da je Gospod Isus vaskrsnuo iz mrtvih nakon raspeća na krst, i da više nisu sumnjali u delo iskupljenja čovečanstva od strane Gospoda Isusa. Druga posledica ogledala se u činjenici da je Gospod Isus, time što se nakon vaskrsnuća javio ljudima i omogućio im da Ga vide i dodirnu, ljude čvrsto vezao za Doba blagodati i tako predupredio svaku mogućnost njihovog povratka u prethodno Doba zakona na osnovu tobožnjih tvrdnji da je Gospod Isus naprosto „nestao“ ili da je „otišao bez reči“. On je na taj način osigurao njihovo dalje napredovanje u skladu s učenjima Gospoda Isusa i sa delom koje je obavio. Time je i formalno započeta nova etapa dela u Dobu blagodati, a ljudi, koji su do tada živeli prema zakonu, tog su trenutka formalno izašli iz zakona i zakoračili u novu eru i novi početak. U ovome se ogledaju višestruka značenja javljanja Gospoda Isusa ljudima posle vaskrsenja.

Pošto je Gospod Isus sada bio u duhovnom telu, kako su ljudi uopšte mogli da Ga dodirnu i da Ga vide? Ovo pitanje se dotiče značaja javljanja Gospoda Isusa čovečanstvu. Jeste li išta uočili u odlomcima iz svetih spisa koje smo maločas pročitali? Uopšteno govoreći, duhovna tela nije moguće videti ni dodirnuti, a činom vaskrsnuća delo koje je Gospod Isus preduzeo već je bilo završeno. On, dakle, u teoriji, uopšte nije ni imao potrebu da se među ljude vraća u svom prvobitnom liku kako bi se susreo s njima, ali je, zahvaljujući pojavi duhovnog tela Gospoda Isusa pred ljudima poput Tome, Njegovo javljanje postalo konkretnije i prodiralo je dublje u srca ljudi. Kad je stao pred Tomu, dopustio je nevernom Tomi da Mu dodirne ruku, a zatim mu kazao: „Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“ Ove reči i ove postupke Gospod Isus nije hteo da izgovori i učini tek nakon Svog vaskrsnuća; On je, zapravo, hteo to da kaže i da to uradi još pre no što je bio prikovan za krst, zato što se ni Tomine sumnje nisu javile tek tada, već ih je on sve vreme nosio u svom srcu dok je sledio Gospoda Isusa. Očigledno je da je Gospod Isus imao razumevanja za ljude poput Tome još i pre no što je bio razapet. Šta, dakle, možemo iz toga da zaključimo? On je i posle vaskrsnuća i dalje ostao isti Gospod Isus. Njegova je suština ostala nepromenjena. Bio je to, međutim, Gospod Isus koji je vaskrsao iz mrtvih i koji se se iz duhovnog carstva vratio u Svom prvobitnim liku, sa Svojom pređašnjom naravi i sa istim razumevanjem za ljude koje je imao dok je boravio u telu, te je stoga najpre stao pred Tomu i dopustio mu da dotakne Njegovo rebro, čime mu je omogućio ne samo da Njegovo duhovno telo posle vaskrsenja vidi, već i da ga dodirne i oseti njegovo postojanje, kako bi u potpunosti odbacio sve svoje sumnje. Pre no što je Gospod Isus bio prikovan za krst, Toma je sve vreme sumnjao i nije bio u stanju da poveruje da je On zapravo Hristos. Njegova vera u Boga zasnivala se isključivo na onome što je mogao svojim očima da vidi i svojim rukama da dodirne. Gospod Isus je veru takvih ljudi dobro poznavao. Oni su verovali samo u Boga koji je na nebesima, dok u Onoga koji je poslat od Boga, odnosno u ovaploćenog Hrista, uopšte nisu verovali, niti su Ga prihvatali. Da bi Toma priznao i poverovao u postojanje Gospoda Isusa, kao i u činjenicu da On zaista jeste ovaploćeni Bog, On mu je dopustio da pruži ruku i dotakne Njegovo rebro. Jesu li se Tomine sumnje pre i posle vaskrsenja Gospoda Isusa po nečemu razlikovale? Toma je oduvek sumnjao, i da se duhovno telo Gospoda Isusa nije pred njim lično pojavilo i dozvolilo mu da dodirne rane od klinova na Njegovom telu, niko ne bi mogao ni na koji način da razreši Tomine sumnje i natera ga da ih odbaci. Dakle, onog trena kad je Gospod Isus dozvolio Tomi da Mu dodirne rebro i da vlastitom rukom napipa rane od klinova, sve su se Tomine sumnje raspršile i on je uistinu spoznao da je Gospod Isus vaskrsao, priznao je i poverovao da Gospod Isus uistinu jeste Hristos i ovaploćeni Bog. Iako je Toma tada prestao da sumnja, on je zauvek propustio priliku da se sretne sa Hristom. Zauvek je propustio priliku da bude zajedno s Njim, da Ga sledi i da Ga spozna. Propustio je priliku da ga Hristos usavrši. Za one koji su bili ispunjeni sumnjom, javljanje Gospoda Isusa i Njegove reči predstavljale su konačan zaključak i presudu o njihovoj veri. Svim skepticima i onima koji su verovali isključivo u Boga na nebu, ali ne i u Hrista, On je Svojim praktičnim rečima i delom saopštio sledeće: Bog njihovu veru nije pohvalio, niti je pohvalio to što su sumnjali u Njega dok su Ga sledili. Oni su bili u stanju da u Boga i Hrista poveruju tek onoga dana kad je Bog dovršio Svoje veliko delo. To je, naravno, ujedno bio i dan kad je njihovoj sumnji bilo presuđeno. Njihova je sudbina određena njihovim odnosom prema Hristu, njihova uporna sumnja bila je znak da njihova vera nije urodila plodom, a njihova je tvrdoglavost značila da su im sve nade uzaludne. Pošto im je vera u Boga na nebu bila hranjena iluzijama i pošto je sumnja u Hrista zapravo predstavljala njihov pravi odnos prema Bogu, to je njihova vera bila beskorisna čak i nakon što su dodirnuli rane od klinova na telu Gospoda Isusa, a njihov je ishod bi se jedino mogao opisati izrekom „nositi vodu u rešetu“ – jednom rečju, sve im je bilo uzaludno. U rečima koje je Gospod Isus uputio Tomi, takođe se vrlo jasno ogleda Njegov način da svakoj osobi saopšti sledeće: vaskrsli Gospod Isus je isti onaj Gospod Isus koji je trideset tri i po godine proveo radeći među ljudima. Iako je bio prikovan za krst, prošao dolinom smrtne sene i doživeo vaskrsenje, On se ni za dlaku nije promenio. Iako je na Svom telu sada imao stigme od klinova, iako je vaskrsao i ustao iz groba, Njegova narav, razumevanje za ljude i namere prema ljudima nimalo se nisu promenili. On je ljudima takođe govorio da je sišao s krsta, odneo pobedu nad grehom, prevazišao nevolje i pobedio smrt. Rane od klinova bile su samo dokaz Njegove pobede nad Sotonom, dokaz Njegove žrtve za greh u cilju uspešnog iskupljenja čitavog ljudskog roda. Govorio im je kako je ljudske grehe već preuzeo na Sebe i dovršio Svoje delo iskupljenja čovečanstva. Kad se vratio da vidi Svoje učenike, Svojim pojavljivanjem im je saopštio sledeću poruku: „Još sam živ i još uvek postojim; danas uistinu stojim pred vama zato da biste mogli da Me vidite i da Me dodirnete. Zauvek ću biti sa vama.“ Slučaj nevernog Tome Gospod Isus je ujedno hteo da iskoristi kao upozorenje budućim pokoljenjima: iako, verujući u Gospoda Isusa, ne možeš ni da Ga vidiš ni da Ga dodirneš, ti si, zahvaljujući svojoj istinitoj veri, blagosloven i možeš da vidiš Gospoda Isusa, jer takve su osobe blagoslovene.

Reči koje je Gospod Isus izgovorio kad se pojavio pred Tomom i koje su zabeležene u Bibliji bile su od velike pomoći svim ljudima u Dobu blagodati. Njegovo javljanje Tomi i reči koje mu je pri tom saopštio snažno su uticali na sva naredna pokoljenja; stoga je njihov značaj neprolazan. Toma je tipični predstavnik one vrste ljudi koja u Boga veruje, ali istovremeno i sumnja u Njega. Takvi su ljudi sumnjičave ćudi, srca su im zlokobna, podmukli su i ne veruju u stvari koje Bog može da postigne. Oni ne veruju u Božju svemoć i suverenost, niti veruju u ovaploćenog Boga. Međutim, vaskrsnuće Gospoda Isusa otvoreno je protivrečilo tim njihovim osobinama i pružilo im priliku da otkriju i prepoznaju sopstvene sumnje, da priznaju vlastito izdajstvo i da na taj način istinski poveruju u postojanje i vaskrsnuće Gospoda Isusa. Ono što se dogodilo Tomi bilo je upozorenje i opomena kasnijim generacijama da ne budu neverni kao Toma, jer će, ukoliko dopuste da ih sumnja u potpunosti obuzme, neminovno potonuti u mrak. Ako slediš Boga, ali pritom, baš kao i Toma, stalno želiš da Mu dodirneš rebro i da napipaš rane od klinova na telu Njegovom, ne bi li proverio, potvrdio i spekulisao oko toga da li Bog postoji ili ne postoji, znaj da će te Bog zasigurno napustiti. Gospod Isus, dakle, zahteva od ljudi da ne budu kao Toma i da ne veruju samo u ono što vlastitim očima mogu da vide, već da budu čisti i pošteni, da ne sumnjaju u Boga, nego da naprosto veruju u Njega i da Ga slede. Takvi su ljudi blagosloveni. To je taj sasvim mali zahtev koji Gospod Isus postavlja pred ljude i to je opomena Njegovim sledbenicima.

Sve što je dosad rečeno opisuje odnos Gospoda Isusa prema onima koji su obuzeti sumnjom. Šta je, pak, Gospod Isus rekao i učinio za one koji su u stanju da iskreno veruju u Njega i da Ga slede? To je ono što ćemo razmatrati u nastavku, kroz dijalog između Gospoda Isusa i Petra.

Tokom tog razgovora, Gospod Isus je Petru više puta postavio sledeće pitanje: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ Ovo pitanje ukazuje na to da je Gospod Isus, nakon vaskrsnuća, zahtevao ispunjenje viših standarda od ljudi poput Petra, koji su istinski verovali u Hrista i nastojali da vole Gospoda. To je pitanje bilo sastavni deo svojevrsne istrage i ispitivanja, ali je, čak i više od toga, predstavljalo zahtev i nešto što se od ljudi poput Petra očekivalo. Gospod Isus je ovaj metod ispitivanja koristio da bi ljude privoleo da razmisle o sebi, da se zagledaju u sebe i da se zapitaju: koje zahteve Gospod Isus postavlja pred ljude? Da li ja volim Gospoda? Jesam li osoba koja voli Boga? Kako bi Boga trebalo da volim? Mada je Gospod Isus ta pitanja postavio samo Petru, istina je da je On svim srcem želeo da iskoristi priliku da, pitajući Petra, ista takva pitanja uputi što većem broju ljudi koji nastoje da vole Boga. Samo što je Petar bio blagosloven da predstavlja tu vrstu ljudi i da ga Gospod Isus svojim ustima ispita.

U poređenju sa rečima koje je Gospod Isus nakon Svog vaskrsnuća uputio Tomi: „Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“, Njegovo triput postavljeno pitanje Petru: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ omogućava ljudima da bolje osete strogost stava Gospoda Isusa i hitnost koju je osećao tokom ovog ispitivanja. Što se tiče nevernog Tome i njegove prevrtljive ćudi, Gospod Isus mu je dozvolio da pruži ruku i dotakne rane od klinova na Njegovom telu, što ga je navelo da poveruje da je Gospod Isus zaista bio vaskrsli Sin čovečji i da prizna identitet Gospoda Isusa kao Hrista. I mada Gospod Isus nije oštro prekorio Tomu, niti je rečima izrazio iole jasan sud o njemu, On je Svojim praktičnim postupcima Tomi ipak stavio do znanja da ga razume i time ujedno pokazao Svoj stav i odlučnost prema takvoj vrsti ljudi. Zahtevi i očekivanja Gospoda Isusa od takvih ljudi ne mogu se videti iz onoga što je izgovorio, jer ljudi poput Tome naprosto ne poseduju ni tračak istinske vere. Iako zahtevi Gospoda Isusa prema takvim ljudima dopiru samo dotle, stav koji je On razotkrio prema ljudima nalik Petru, sasvim je drugačiji. Naime, On od Petra nije tražio da pruži ruku i dodirne rane od klinova na Njegovom telu, niti mu je rekao: „Ne sumnjaj, nego veruj!“ Umesto toga, više puta mu je postavio jedno te isto pitanje. Bilo je to smisleno pitanje, pitanje koje je navodilo na razmišljanje i koje je u svakom Hristovom sledbeniku naprosto rađalo osećaj kajanja i straha, ali je ujedno i Gospoda Isusa činilo zabrinutim i tužnim. A što više bola i patnje ljudi osećaju, to su sposobniji da razumeju zabrinutost Gospoda Isusa Hrista i Njegovu pažnju; oni tada shvataju Njegova iskrena učenja i Njegove stroge zahteve prema čistim i poštenim ljudima. Pitanje Gospoda Isusa omogućava ljudima da osete da se Njegova očekivanja, koja On tim jednostavnim rečima razotkriva, ne sastoje samo od toga da ljudi veruju u Njega i da Ga slede, već da dostignu ljubav prema Njemu, da zavole svog Gospoda i svog Boga. Takva ljubav je ujedno briga i pokornost. Ona podrazumeva da ljudi žive za Boga, umiru za Boga, da sve svoje posvećuju Bogu i da sve od od sebe daju zarad Boga. Ta vrsta ljubavi, isto tako, pruža utehu Bogu, omogućava Mu da uživa u svedočenjima ljudi i da otpočine. Ona je ljudska nadoknada Bogu, čovekova odgovornost, obaveza i dužnost, i to je put koji ljudi celog života moraju da slede. Ova tri pitanja predstavljala su zahtev i podsticaj, koje je Gospod Isus uputio Petru i svim ljudima koji treba da budu usavršeni. Upravo su ova tri pitanja navela i motivisala Petra da svoj životni put sledi do kraja i upravo su ta pitanja na rastanku s Gospodom Isusom navela Petra da krene putem usavršavanja, da, zbog svoje ljubavi prema Gospodu, brine o Njegovom srcu, da se pokorava Gospodu, da Mu pruži utehu i da, zbog te ljubavi, sav svoj život i celo svoje biće posveti Gospodu.

Tokom Doba blagodati, Božje delo je prvenstveno bilo namenjeno dvema vrstama ljudi. Prvoj vrsti pripadali su ljudi koji su verovali u Njega i sledili Ga, koji su bili u stanju da izvršavaju Njegove zapovesti i da ponesu krst, i koji su mogli da slede put Doba blagodati. Takvi ljudi bi zadobili Božji blagoslov i uživali u Božjoj blagodati. Drugu vrstu čine ljudi nalik Petru, koji su mogli da budu usavršeni. Stoga je Gospod Isus, nakon što je vaskrsao, najpre učinio ove dve smislene stvari. Jednu je učinio s Tomom, a drugu s Petrom. Šta ove dve stvari predstavljaju? Da li one predstavljaju iskrene Božje namere u pogledu spasenja ljudskog roda? Da li one predstavljaju Božju iskrenost prema ljudima? Delo koje je obavio s Tomom imalo je za cilj da ljude upozori da ne sumnjaju, već da naprosto veruju. Delo koje je obavio s Petrom imalo je za cilj da u ljudima poput Petra osnaži veru, da im razjasni zahteve koje pred njih postavlja i da im ukaže na ciljeve koje treba da slede.

Nakon što je vaskrsao, Gospod Isus se pojavio pred ljudima koje je smatrao potrebnim, razgovarao je s njima i postavio im Svoje zahteve, ostavivši po strani Svoje namere i očekivanja od tih ljudi. Naime, budući da je bio ovaploćeni Bog, Njegova briga i zahtevi prema ljudima nikada se nisu menjali; oni su ostali isti i dok je boravio u telu od krvi i mesa i kad je prešao u Svoje duhovno telo, nakon raspeća i vaskrsenja. O Svojim je učenicima brinuo i pre no što je bio razapet na krst, u Svom je srcu imao jasan stav o stanju svakog pojedinca i razumeo je nedostatke svake osobe, pa je i nakon što je umro, vaskrsnuo i postao duhovno telo, Njegovo razumevanje svake osobe, naravno, ostalo identično onom koje je imao dok je boravio u telu od krvi i mesa. Znao je da ljudi nisu bili sasvim sigurni u Njegov identitet kao Hrista, ali tokom Svog boravka u telu od krvi i mesa ljudima nije postavljao stroge zahteve. Međutim, nakon što je vaskrsnuo, On se ljudima javio i potpuno ih uverio da je Gospod Isus došao od Boga i da je On zapravo ovaploćeni Bog, a činjenicu Svog pojavljivanja i vaskrsenja iskoristio je kao najuzvišeniju viziju i motiv doživotnih ljudskih težnji. Njegovo vaskrsenje ne samo što je učvrstilo veru kod svih onih koji su Ga sledili, već je predstavljalo i temeljnu implementaciju Njegovog dela iz Doba blagodati među ljudima, te sa tako jevanđelje o spasenju od strane Gospoda Isusa u Dobu blagodati postepeno proširilo do svakog kutka čovečanstva. Smatraš li da je pojavljivanje Gospoda Isusa nakon Njegovog vaskrsenja imalo ikakav značaj? Da si u to vreme bio na mestu Tome ili Petra, i da si u svom životu doživeo tu jednu, toliko smislenu stvar, kakav bi ona uticaj imala na tebe? Da li bi na nju gledao kao na najbolju i najuzvišeniju viziju svog života sa verom u Boga? Da li bi je posmatrao kao silu koja te pokreće dok slediš Boga, dok nastojiš da Mu udovoljiš i dok težiš da tokom čitavog svog života voliš Boga? Da li bi sav svoj životni napor posvetio širenju te najuzvišenije vizije? Da li bi širenje vesti o spasenju od strane Gospoda Isusa prihvatio kao nalog od Boga? Iako ih niste lično iskusili, primeri Tome i Petra sasvim su dovoljni da današnjim ljudima pruže jasnu sliku o Bogu i Njegovim namerama. Moglo bi se reći da je ovaploćeni Bog, nakon što je ušao u telo od krvi i mesa, nakon što je lično iskusio život među ljudima i lično doživeo ljudski život, nakon što je video izopačenost čovečanstva i stanje ljudskog života u ono vreme, dublje osetio koliko su ljudi zapravo bespomoćni, žalosni i jadni. Zahvaljujući ljudskosti koju je posedovao dok je živeo u telu od krvi i mesa, i zahvaljujući Svojim telesnim nagonima, stekao je više empatije za stanje u kojem su se ljudi tada nalazili. To Ga je navelo da još više brine o Svojim sledbenicima. Iako je to nešto što vi verovatno ne možete da razumete, brigu i pažnju koju je ovaploćeni Bog osećao prema svakom od Svojih sledbenika mogu opisati sa samo dve reči: „snažna zabrinutost“. Mada taj izraz potiče iz ljudskog jezika i veoma je karakterističan za ljude, on ipak verno odražava i opisuje Božja osećanja prema Njegovim sledbenicima. A što se tiče snažne zabrinutosti Boga za ljude, vi ćete je tokom svojih iskustava postepeno osećati i doživljavati. To je, međutim, moguće postići samo postupnim razumevanjem Božje naravi, na osnovu težnje za promenom vlastite ćudi. Kad se Gospod Isus na ovaj način ukazao, to je Njegovu snažnu zabrinutost za sledbenike među ljudima materijalizovalo i prenelo u Njegovo duhovno telo ili, moglo bi se reći, u Njegovo božanstvo. Njegova je pojava ljudima omogućila da još jednom iskuse i osete Božju zabrinutost i pažnju, i ujedno je snažno dokazala da je Bog Taj koji novo doba započinje, razvija ga i privodi kraju. On je, Svojom pojavom, u svim ljudima učvrstio veru i dokazao svetu činjenicu da On uistinu jeste Sâm Bog. To je Njegovim sledbenicima pružilo večnu potvrdu, a On je Svojom pojavom tada započeo etapu Svog dela u novom dobu.

13. Nakon vaskrsnuća, Isus jede hleb i objašnjava Sveto pismo

Luka 24:30-32  Dok je bio sa njima za stolom, uzeo je hleb, blagoslovio ga, prelomio ga i dao im. Tada su im se otvorile oči, te su ga prepoznali, ali je on iščeznuo pred njima. Oni rekoše jedan drugom: „Nije li plamtilo u nama, dok nam je putem govorio i izlagao nam Pismo?“

14. Učenici daju Isusu pečenu ribu da jede

Luka 24:36-43  Dok su oni još ovo govorili, Isus stade među njih i reče im: „Mir vam!“ Oni pretrnuše od straha, jer su mislili da vide duha. Isus im reče: „Što ste se tako smeli i zašto vas sumnje podilaze? Pogledajte moje ruke i moje noge! To sam ja! Opipajte me i vidite, jer duh nema mesa i kostiju, kao što vidite da ja imam.“ Rekavši to, pokazao im je ruke i noge. Kako oni još nisu mogli da poveruju od radosti, nego su se čudili, on im reče: „Imate li ovde nešto za jelo?“ Oni mu dadoše komad pečene ribe. Uzeo ga je i pojeo pred njima.

Sada ćemo analizirati navedene odlomke iz svetih spisa. U prvom odlomku je prepričano kako je Gospod Isus, nakon Svog vaskrsnuća, jeo hleb i učenicima tumačio svete spise, dok drugi odlomak govori o tome kako je Gospod Isus pojeo pečenu ribu. Kako vam ova dva odlomka mogu pomoći da spoznate Božju narav? Možete li da zamislite ovde opisane scene u kojima Gospod Isus najpre jede hleb, a zatim pečenu ribu? Možete li da zamislite kako biste se osećali da je Gospod Isus stajao pred vama i jeo hleb? Ili, da je s vama i s drugim ljudima za istim stolom jeo ribu i hleb, kako bi se ti u tom trenutku osećao? Ako bi osetio da si veoma blizak Gospodu i da je On veoma prisan s tobom, tvoj bi osećaj bio ispravan. Upravo je takav rezultat Gospod Isus želeo da ostvari dok je sa okupljenim narodom jeo hleb i ribu nakon Svog vaskrsnuća. Da je Gospod Isus posle Svog vaskrsnuća samo razgovarao s ljudima, da oni nisu mogli da osete Njegove kosti i meso, već da su u Njemu videli samo nedostižnog Duha, kako bi se oni osećali? Zar ne bi bili razočarani? Zar se ljudi, tako razočarani, ne bi osetili napušteno? Zar ne bi osetili jaz između sebe i Gospoda Isusa Hrista? Kakav bi negativan uticaj taj jaz imao na odnos ljudi prema Bogu? Ljudi bi se sasvim sigurno uplašili, ne bi se usuđivali da Mu priđu i zauzeli bi stav da treba da se drže na pristojnoj udaljenosti od Njega. Od tog trenutka, oni bi prekinuli svoj prisni odnos sa Gospodom Isusom Hristom i vratili bi se na odnos kakav je između ljudi i Boga na nebesima bio pre Doba blagodati. Duhovno telo, koje ljudi ne bi mogli da dotaknu niti da osete, u potpunosti bi izbrisalo njihovu bliskost sa Bogom i ujedno prekinulo onaj prisni odnos bez ikakvog jaza između Boga i ljudi, koji je bio uspostavljen tokom boravka Gospoda Isusa Hrista u telu od krvi i mesa. Jedino što je duhovno telo izazivalo u ljudima bili su osećanja straha, želja za izbegavanjem i nemi pogledi. Ljudi se ne bi usuđivali da Mu se približe niti da započnu razgovor s Njim, a kamoli da Ga slede, da Mu veruju ili da se ugledaju na Njega. Bog nije želeo da ljudi steknu takav utisak o Njemu. Nije želeo da Ga ljudi izbegavaju, niti da se udaljavaju od Njega; želeo je samo da Ga ljudi razumeju, da Mu se približe i da postanu Njegova porodica. Kako bi se ti osećao kad te tvoji ukućani i rođena deca ne bi prepoznali, kad se ne bi usuđivali da ti priđu, kad bi te uporno izbegavali i kad ne bi imali razumevanja ni za šta što si zarad njih učinio? Zar te to ne bi strašno zabolelo? Zar ti srce ne bi bilo slomljeno? Upravo se tako i Bog oseća kad Ga ljudi izbegavaju. Gospod Isus se, dakle, i nakon vaskrsenja još uvek javljao ljudima u liku od krvi i mesa, i još uvek je jeo i pio zajedno s njima. Bog ljude posmatra kao Svoju porodicu, te bi stoga želeo da i ljudi Njega smatraju svojim najmilijim; On jedino na taj način može uistinu zadobiti ljude, a ljudi jedino tako mogu iskreno da vole Boga i da Mu se klanjaju. Da li sada razumete kakva Mi je bila namera kad sam iz svetih spisa odabrao baš ova dva odlomka, gde u jednom Gospod Isus jede hleb i tumači svete spise posle Svog vaskrsenja, dok Mu u drugom učenici daju pečenu ribu da jede?

Može se reći da je ozbiljno razmišljanje uloženo u niz stvari koje je Gospod Isus izrekao i učinio nakon Svog vaskrsnuća. Te su stvari bile ispunjene Božjom dobrotom i naklonošću prema čovečanstvu, kao i Njegovom velikom negom i pažnjom prema prisnom odnosu koji je s ljudima uspostavio tokom Svog boravka u čovečjem telu. Povrh toga, bile su ispunjene nostalgijom i čežnjom koju je osećao za Svojim životom u telu od krvi i mesa, tokom kojeg je jeo i pio zajedno sa Svojim sledbenicima. Bog, dakle, nije želeo da ljudi misle da između njih i Njega postoji jaz, niti je želeo da se čovečanstvo od Njega udalji. Štaviše, nije hteo da ljudi pomisle kako Gospod Isus nakon Svog vaskrsnuća nije više onaj isti Gospod koji je s ljudima bio tako prisan, kako više ne želi da se druži s njima, jer se vratio u Svoje duhovno carstvo, jer se vratio Ocu, kojeg ljudi nikada nisu mogli ni da vide ni da dosegnu. Nije želeo da ljudi osete da se između Njega i njih pojavila bilo kakva razlika u statusu. Kad vidi ljude koji žele da Ga slede, ali Ga ipak drže na pristojnoj udaljenosti od sebe, Božje je srce ispunjeno bolom, jer to znači da su ljudska srca veoma udaljena od Njega i da će Mu stoga biti veoma teško da ih zadobije. Prema tome, da se On ljudima ukazao u duhovnom telu, koje oni ne bi mogli da vide ili dodirnu, to bi ih još više udaljilo od Boga i navelo bi ih da Hrista, nakon Njegovog vaskrsnuća, pogrešno smatraju uzvišenijim, drugačijim od ljudskih bića i nekim ko više ne može jesti s njima za istom trpezom, zato što su ljudi grešni i prljavi i zato što nikada neće moći da se približe Bogu. Da bi otklonio ove nesporazume s ljudima, Gospod Isus je učinio nekoliko stvari koje je činio i ranije, dok je boravio u ljudskom telu, a što je zabeleženo u Bibliji: „Uzeo je hleb, blagoslovio ga, prelomio ga i dao im“. Takođe im je tumačio i svete spise, kao što je to činio u prošlosti. Zahvaljujući svemu tome što je učinio, svako ko Ga je video imao je utisak da se Gospod nije promenio, da je i dalje onaj isti Gospod Isus. Iako je bio prikovan na krst i iskusio smrt, On je vaskrsnuo i nije napustio ljudski rod. Vratio se da bude među ljudima i ništa se u vezi s Njim nije promenilo. Sin čovečji, koji je stajao pred ljudima, bio je i dalje onaj isti Gospod Isus. Njegovo držanje i način na koji je razgovarao s ljudima delovali su tako poznato. Još uvek je obilovao dobrotom, ljubaznošću, milošću i tolerancijom – i dalje je bio onaj isti Gospod Isus, koji je druge voleo kao što voli Sebe, koji je ljudima mogao da prašta po sedamdeset puta sedam puta. Sa ljudima je, kao i uvek, jeo za istom trpezom, raspravljao s njima o svetim spisima i, što je najvažnije, bio je sazdan od krvi i mesa, baš kao i pre, te su ljudi mogli da Ga vide i da Ga dodirnu. Kao Sin čovečji, kakav je bio, dopustio je ljudima da osete bliskost, da budu spokojni i da osete radost zbog povratka nečeg što je bilo izgubljeno. S velikim olakšanjem, ljudi su hrabro i s puno pouzdanja počeli da se oslanjaju na ovog Sina čovečjeg, koji je mogao da im oprosti grehe. Bez oklevanja, počeli su da se mole u ime Gospoda Isusa, da Mu se mole da im podari Svoju blagodat i Svoj blagoslov, da im podari mir i radost, da im pruži brigu i zaštitu, a počeli su i da, u ime Gospoda Isusa, isceljuju bolesne i da izgone demone.

Za vreme dok je Gospod Isus još delovao u ljudskom telu, većina Njegovih sledbenika nije bila u stanju da u celosti potvrdi Njegov identitet i sve reči koje je izrekao. Dok se približavao krstu, stav Njegovih sledbenika bio je posmatrački. Nakon toga, od trenutka kad je prikovan za krst pa do Njegovog polaganja u grob, ljudi su Njime bili razočarani. Tokom ovog perioda, u srcima ljudi, početna sumnja u sve reči koje je Gospod Isus izgovorio dok je boravio u telu prerasla je u njihovo potpuno poricanje. Zatim, kad je On ustao iz groba i stao da im se, jednom po jednom, ukazuje, većina onih koji su Ga svojim očima videli ili čuli vest o Njegovom vaskrsnuću, počela je da svoje poricanje postepeno zamenjuje sumnjom. Tek kad je Gospod Isus rekao Tomi da Mu stavi ruku na bok, kad je prelomio hleb i pojeo ga pred narodom nakon Svog vaskrsnuća, a zatim pred njima pojeo i pečenu ribu, oni su zaista prihvatili činjenicu da je Gospod Isus zaista bio Hristos u telu čoveka. Za to duhovno telo od krvi i mesa koje je stajalo pred tim ljudima moglo bi se reći da je svakog od njih budilo iz sna: Sin čovečji, koji je stajao pred njima, bio je isti Onaj koji je postojao od pamtiveka. Imao je čovečji lik, bio je sazdan od mesa i kostiju, i dugo je već živeo i jeo zajedno s ljudima… Ljudi su tada osećali da je Njegovo postojanje tako stvarno i tako predivno. U isto vreme, bili su vrlo radosni, srećni i ispunjeni emocijama. Njegovo ponovno javljanje omogućilo je ljudima da istinski uvide Njegovu skromnost, da osete Njegovu bliskost i povezanost s ljudima i da osete koliko On misli na njih. Onima koji su Gospoda Isusa videli vlastitim očima, činilo se da je ovo kratko ponovno okupljanje trajalo kao čitav njihov život. Njihova izgubljena, zbunjena, uplašena, uznemirena, čežnjiva i obamrla srca konačno su pronašla utehu. Nisu više bili ni sumnjičavi ni razočarani, jer su osetili da još ima nade i da imaju na koga da se oslone. Sin čovečji, koji je tada stajao pred njima, za sva vremena će im biti poslednja odbrana, biće njihova utvrđena kula i njihovo večno utočište.

Iako je Gospod Isus vaskrsnuo, Njegovo srce i Njegovo delo nisu napustili ljudski rod. Ukazavši se ljudima, rekao im je da će, ma u kom obliku bude postojao, pratiti ljude, koračati s njima i biti kraj njih u svako doba i na svakom mestu. Rekao im je da će uvek i na svakom mestu opskrbljivati ljude, da će ih usmeravati, dopuštati im da Ga vide i dodirnu, te da će se postarati da se više nikad ne osete bespomoćno. Gospod Isus je takođe želeo da ljudima stavi do znanja da nisu sami na ovom svetu. Bog je tu da brine o ljudima i Bog je uvek sa njima. Ljudi uvek mogu da se oslone na Njega i On čini porodicu svakome od Svojih sledbenika. Uz Boga na kojeg mogu da se oslone, ljudi više neće biti usamljeni ni bespomoćni, a oni koji Ga prihvate kao žrtvu za svoj greh biće razrešeni svih grehova. Mada je, sa stanovišta čoveka, delo koje je Gospod Isus obavio nakon Svog vaskrsnuća bilo sasvim neznatno, Moje je mišljenje da je sve što je uradio bilo tako značajno, tako dragoceno, tako važno i toliko ispunjeno smislom.

Iako je delovanje Gospoda Isusa, za vreme dok je boravio u čovečjem telu, obilovalo teškoćama i stradanjem, On je, kroz Svoju pojavu u duhovnom telu od krvi i mesa, na savršen način i u potpunosti obavio Svoje tadašnje delo iskupljenja čovečanstva. Svoju je službu započeo ovaploćenjem, a završio ju je ukazavši se pred ljudima u Svom telesnom obliku. Najavio je Doba blagodati, započinjući to novo doba Svojim identitetom Hrista. Posredstvom Hristovog identiteta, obavio je Svoje delo u Dobu Blagodati i ujedno osnažio sve Svoje sledbenike i poveo ih u to novo doba. Za Božje delovanje se može reći da On uistinu dovršava sve što započne. To je delo pažljivo isplanirano, sačinjeno od zasebnih koraka i ispunjeno Njegovom mudrošću, Njegovom svemoći, čudesnim postignućima, ljubavlju i milošću. Naravno, glavna nit koja se provlači kroz celokupno Božje delo jeste Njegova briga o ljudima; to je delo prožeto osećanjem brige, koje On nikad ne ostavlja po strani. U citiranim stihovima iz Biblije, kroz svaku pojedinu stvar koju je Gospod Isus nakon vaskrsnuća učinio, razotkriva se nepromenljivo Božje nadanje i briga za ljude, kao i Njegova brižna nega i pažnja prema ljudima. Ništa od toga se do današnjeg dana nije promenilo – primećujete li to? Kada to vidite, zar vam se srca nesvesno ne približavaju Bogu? Da ste živeli u tom dobu i da vam se Gospod Isus po svom vaskrsenju ukazao u opipljivom liku koji možete da vidite, da je seo pred vas, obedovao s vama ribu i hleb, tumačio vam svete spise i razgovarao s vama, kako biste se osećali? Da li biste bili srećni? Ili biste osećali krivicu? Zar svi vaši raniji nesporazumi i izbegavanje Boga, vaši sukobi s Bogom i sumnje u Njega, ne bi naprosto iščezli? Zar odnos između ljudi i Boga ne bi postao normalniji i ispravniji?

Da li, prilikom tumačenja ovih kratkih odlomaka iz Biblije, pronalazite neke nedostatke u Božjoj naravi? Pronalazite li u Božjoj ljubavi išta što je krivotvoreno? Da li u Božjoj svemoći i mudrosti primećujete ikakvu prevaru ili zlo? Naravno da ne! Možete li sada sa sigurnošću reći da se Bog odlikuje svetošću? Možete li sa sigurnošću reći da svako Božje osećanje nudi otkrovenje Njegove suštine i Njegove naravi? Nadam se da će vam razumevanje stečeno čitanjem ovih reči pomoći i da će vam koristiti u traganju za promenom vlastite naravi i za dostizanjem bogobojažljivosti, te da će ono u vama začeti dragoceni plod, plod koji će iz dana u dan sve više rasti, kako biste tokom svog traganja bili sve bliži Bogu i sve bliži zadovoljenju standarda koje Bog zahteva. Traganje za istinom vam više neće biti odbojno i neće vam se više činiti da traganje za istinom i promenom vlastite naravi predstavlja nešto naporno i izlišno. Naprotiv, motivisani izražavanjem istinske Božje naravi i svete Božje suštine, čeznućete za svetlošću i pravdom, rešićete da stremite ka istini, težiti da udovoljite Božjim namerama i postaćete osoba koju je Bog zadobio, postaćete stvarna ličnost.

Danas smo govorili o određenim stvarima koje je Bog učinio u Dobu blagodati, kada se po prvi put ovaplotio. Iz tih smo stvari spoznali narav koju je izrazio i otkrio dok je boravio u ljudskom telu, kao i sve aspekte onoga što On ima i što jeste. Iako svi aspekti onoga što On ima i što jeste deluju krajnje ljudski, u stvarnosti je suština svega što je On razotkrio i izrazio neodvojiva od Njegove naravi. Svaki metod i svaki aspekt kojim ovaploćeni Bog pred ljudima izražava Svoju narav neraskidivo su povezani s Njegovom vlastitom suštinom. Stoga je veoma važno to što je Bog među ljude došao putem ovaploćenja. Takođe je važno i delo koje je obavio dok je boravio u telu, ali ono što je svakom čoveku koji živi u telu od krvi i mesa i u vlastitoj iskvarenosti još važnije jesu narav koju je On razotkrio i namere koje je izrazio. Da li je to nešto što možete da razumete? Nakon što ste razumeli Božju narav i sve ono što On ima i što jeste, jeste li došli do bilo kakvog zaključka o tome kako prema Bogu treba da se ponašate? Hteo bih da vam na kraju, kao odgovor na ovo pitanje, ponudim tri saveta. Kao prvo, nemoj iskušavati Boga. Ma koliko da razumeš Boga i ma koliko da poznaješ Njegovu narav, nipošto Ga nemoj iskušavati. Drugo, nemoj se sa Bogom nadmetati oko statusa. Ma kakav status da ti Bog daje i ma kakav posao da ti poverava, ma kakvu dužnost od tebe traži da ispuniš, ma koliko da sebe posvećuješ Bogu i žrtvuješ se za Njega, nipošto se nemoj nadmetati s Njim oko statusa. Treće, nemoj se takmičiti s Bogom. Bez obzira da li razumeš i da li možeš da se potčiniš onome što Bog sa tobom čini, što uređuje za tebe i što ti donosi, nipošto se nemoj takmičiti s Bogom. Ako možeš da prihvatiš ova tri saveta i da ih se pridržavaš, bićeš potpuno bezbedan i nećeš se izložiti Božjem gnevu. Ovim ćemo ujedno i završiti naše današnje zajedništvo.

23. novembar 2013. godine

a. „Bacanje čini koje stežu obruč oko glave“ koristio je monah po imenu Tang Sanzang, u kineskom romanu „Putovanje na Zapad“. On je takve čini bacao da bi kontrolisao Sun Vukonga, tako što bi mu oko glave stezao metalni obruč i trenutno mu zadavao glavobolje, držeći ga na taj način pod kontrolom. Kasnije je to postala metafora za sredstvo kojim se neka osoba svezuje.