Bog je izvor života za sva stvorenja (I)

Pregled Božjeg autoriteta, Božje pravedne naravi i Božje svetosti

Kada završite svoje molitve, da li su vam srca smirena u prisustvu Boga? (Da.) Ako se nečije srce može smiriti, on će moći da čuje i razume reč Božju i moći će da čuje i razume istinu. Ako tvoje srce ne može da se smiri, ako tvoje srce uvek luta ili uvek razmišlja o drugim stvarima, to će uticati na tebe da na skupovima kojima prisustvuješ čuješ reč Božju. Šta je u osnovi stvari o kojima smo razgovarali? Razmislimo svi malo o glavnim tačkama. Kad je reč o spoznaji Samog Boga, jedinstvenog, u prvom delu smo razgovarali o Božjem autoritetu. U drugom delu smo razgovarali o Božjoj pravednoj naravi, a u trećem delu smo razgovarali o Božjoj svetosti. Da li je konkretan sadržaj o kome smo razgovarali svaki put na vas ostavio utisak? U prvom delu, „Božji autoritet“, šta je na vas ostavilo najdublji utisak? Koji deo je imao najjači uticaj na vas? (Bog je prvo saopštio autoritet i moć reči Božje; Bog je dobar koliko i Njegova reč i Njegova će reč postati istinita. Ovo je nerazdvojiva suština Boga.) (Bog je zapovedio Sotoni da može samo da iskušava Jova, ali da mu ne sme oduzeti život. Iz ovoga vidimo autoritet Božje reči.) Ima li tome još nešto da se doda? (Bog je koristio reči da stvori nebo i zemlju i sve što je na njima, a izgovorio je reči da sklopi savez sa čovekom i da Svoje blagoslove spusti na čoveka. Sve su ovo primeri autoriteta Božje reči. Zatim smo videli kako je Gospod Isus zapovedio Lazaru da izađe iz svog groba – ovo pokazuje da su život i smrt pod Božjom kontrolom, da Sotona nema nikakvu moć da kontroliše život i smrt, te da bez obzira na to da li se Božje delo obavlja u telu ili u Duhu, Njegov autoritet je jedinstven.) Ovo shvatanje ste stekli nakon što ste čuli besedu. Kada govorite o Božjem autoritetu, kako vi razumete reč „autoritet“? U okviru domašaja Božjeg autoriteta, šta ljudi vide od onoga što Bog čini i otkriva? (Vidimo Božju svemogućnost i mudrost.) (Vidimo da je Božji autoritet uvek prisutan i da zaista postoji. Božji autoritet u velikoj razmeri vidimo u Njegovoj vrhovnoj vlasti nad svim stvarima, a u maloj razmeri ga vidimo dok preuzima kontrolu nad svakim pojedinačnim ljudskim životom. Bog zapravo planira i kontroliše šest tačaka ljudskog života. Osim toga, vidimo da Božji autoritet predstavlja Samog Boga, jedinstvenog, a da nijedno stvoreno i nestvoreno biće ne može da ga poseduje. Božji autoritet je simbol Njegovog identiteta.) Čini se da je vaše shvatanje „simbola Božjeg identiteta i Božjeg položaja“ donekle doktrinarno. Imate li ikakvo suštinsko razumevanje Božjeg autoriteta? (Bog nas čuva i štiti još od malih nogu i u tome vidimo Božji autoritet. Nismo bili svesni opasnosti koje su vrebale nad nama, ali nas je Bog u pozadini uvek čuvao. I ovo je Božji autoritet.) Vrlo dobro. Dobro rečeno.

Kada govorimo o Božjem autoritetu, na šta se usredsređujemo, šta nam je težište? Zašto o tome treba da razgovaramo? Prva svrha rasprave o tome jeste da se u ljudskim srcima uspostavi Božji identitet kao Stvoritelja i Njegov položaj među svim stvorenjima. Na ovo se ljudi, u početku, mogu navesti da to spoznaju, vide i osete. Ono što vidiš i ono što osećaš potiče iz Božjih postupaka, Božjih reči i Božje kontrole svih stvorenja. Prema tome, kakvo istinsko razumevanje ljudi stiču iz svega što vide, uče i spoznaju kroz Božji autoritet? Već smo razmatrali prvu svrhu. Druga je u tome da ljudima omogući da vide Božju silu i mudrost kroz sve što je Bog učinio, rekao i kontrolisao Svojim autoritetom. Da ti omogući da vidiš kako je moćan i mudar Bog u Svojoj kontroli svega. Nije li u tome bilo težište i nije li to bila suština naše prethodne rasprave o Božjem jedinstvenom autoritetu? Od te rasprave nije prošlo mnogo vremena, a ipak su neki od vas ovo zaboravili, što dokazuje da niste stekli duboko razumevanje Božjeg autoriteta. Čak bi se moglo reći da čovek nije video autoritet Božji. Imate li sada određeno razumevanje? Kada vidiš Boga koji sprovodi Svoj autoritet, šta zaista osećaš? Da li si zaista osetio Njegovu silu? (Da.) Kada čitaš Njegove reči o tome kako je stvorio sva stvorenja, osećaš Njegovu silu i osećaš Njegovu svemoć. Kada vidiš Božju vrhovnu vlast nad sudbinom ljudi, šta osećaš? Osećaš li Njegovu silu i Njegovu mudrost? Da Bog ne poseduje ovu silu, da On ne poseduje ovu mudrost, da li bi mogao da ima vrhovnu vlast nad svim stvorenjima i nad sudbinom ljudi? Bog poseduje silu i mudrost, pa tako ima autoritet. Ovo je jedinstveno. Da li si među svim stvorenjima ikada video nekog čoveka ili stvorenje koje ima silu poput Božje? Postoji li iko ili išta sa silom da stvori nebo i zemlju i sva stvorenja, da ih kontroliše i da nad njima ima vrhovnu vlast? Postoji li iko ili išta što može da vlada nad celim ljudskim rodom i da ga vodi, da bude prisutno svuda u svakom trenutku? (Ne, ne postoji.) Razumete li sada pravo značenje Božjeg jedinstvenog autoriteta? Da li sada ovo donekle razumete? (Da.) Ovim zaključujemo naš osvrt na temu Božjeg jedinstvenog autoriteta.

U drugom delu smo govorili o Božjoj pravednoj naravi. Unutar ove teme nismo mnogo raspravljali, budući da se u ovoj etapi Božje delo prvenstveno sastoji od suda i grdnje. U Doba carstva, Božja pravedna narav se otkriva jasno i veoma detaljno. Izgovorio je reči koje nije nikad izgovorio od vremena postanja; a u Njegovim su rečima svi ljudi, svi koji čitaju i proživljavaju Njegovu reč, videli kako se otkriva Njegova pravedna narav. Prema tome, šta je suština naše rasprave o Božjoj pravednoj naravi? Da li je duboko razumete? Razumete li je iz iskustva? (Bog je spalio Sodomu zato što su ljudi u to vreme bili duboko iskvareni i izazvali su Božji gnev. Iz ovoga vidimo Božju pravednu narav.) Pogledajmo prvo sledeće: da Bog nije uništio Sodomu, da li bi mogao da spoznaš Njegovu pravednu narav? I dalje bi mogao. Možeš da je vidiš u rečima koje je Bog izrekao u Dobu carstva, i u sudu, grdnji i kletvama koje je uputio čoveku. Možeš li da vidiš Božju pravednu narav u tome što je On poštedeo Ninivu? (Da.) U sadašnjem dobu, ljudi mogu da vide ponešto od Božje milosti, ljubavi i tolerancije, a mogu je videti i u promeni Božjeg mišljenja koje sledi nakon što se čovek pokaje. Budući da smo naveli ova dva primera kao uvod u našu raspravu o Božjoj pravednoj naravi, sasvim jasno se vidi da je Njegova pravedna narav otkrivena. Međutim, u stvarnosti, suština Božje pravedne naravi nije svedena na ono što je otkriveno u ove dve biblijske priče. Iz onoga što ste saznali, videli i iskusili u Božjoj reči i Njegovom delu, kako vi vidite Božju pravednu narav? Govorite iz sopstvenog iskustva. (U okruženjima koja je Bog stvorio za ljude, kada su ljudi u stanju da traže istinu i postupaju u skladu sa Božjom voljom, Bog ih vodi, prosvećuje i omogućava im da se u svojim srcima razvedre. Kada ljudi idu protiv Boga, opiru Mu se i ne postupaju u skladu sa Njegovom voljom, u njima tada vlada velika tama, kao da ih je Bog napustio. Čak i kada se mole, ne znaju šta da Mu kažu. Međutim, kada po strani ostave svoje predstave i uobrazilje i postanu spremni da sarađuju sa Bogom i nastoje da poboljšaju sebe, tada postepeno postaju sposobni da vide Božje nasmejano lice. Iz ovoga doživljavamo svetost Božje pravedne naravi. Bog se pojavljuje u svetom carstvu, ali se sakriva na nečistim mestima.) (Božju pravednu narav vidim u načinu na koji se On ophodi prema ljudima. Naša braća i sestre su različitog rasta i kova, pa se razlikuje i ono što Bog zahteva od svakoga od nas. Svi od Boga možemo da primimo prosvećenje u različitoj meri, pa u tome vidim Božju pravednost, jer mi ljudi nismo u stanju da se prema ljudima ophodimo na ovaj način, dok Bog jeste.) Sada svi vi posedujete određeno praktično znanje koje možete da izrazite.

Znate li koje je znanje ključno za razumevanje Božje pravedne naravi? Na ovu temu se mnogo toga može reći iz iskustva, ali prvo moram da vam pomenem nekoliko glavnih tačaka. Da bi čovek razumeo Božju pravednu narav, prvo mora da razume Božja osećanja: šta On mrzi, čega se gnuša, šta voli, prema kome je On tolerantan i milostiv i kojoj vrsti ljudi daruje tu milost. Ovo je jedna od glavnih tačaka. Čovek takođe mora razumeti da bez obzira na to koliko je Bog pun ljubavi, bez obzira na to koliko milosti i ljubavi ima prema ljudima, Bog ne podnosi da iko vređa Njegov identitet i položaj, niti da iko uvredi Njegovo dostojanstvo. Iako Bog voli ljude, On ih ne tetoše. Ljudima daje Svoju ljubav, Svoju milost i Svoju toleranciju, ali ih nikada nije mazio; Bog ima Svoja načela i Svoja ograničenja. Koliko god da si ljubavi osetio od Boga, koliko god da je ta ljubav duboka, prema Bogu nikada ne smeš da se odnosiš kao što bi se odnosio prema drugoj osobi. Iako je tačno da se Bog prema ljudima odnosi sa najvećom prisnošću, ako čovek Boga posmatra kao svaku drugu osobu, kao da je On samo još jedno stvoreno biće, poput prijatelja ili predmeta obožavanja, Bog će od njega tada sakriti Svoje lice i napustiti ga. Ovo je njegova narav, a ljudi prema ovom pitanju ne smeju da se odnose nepromišljeno. Dakle, često viđamo reči poput ovih koje je Bog izgovorio o Svojoj naravi: nije važno koliko si puteva prešao, koliko si posla obavio ili koliko si patnje podneo, jer kada jednom uvrediš Božju narav, On će svakom od vas uzvratiti na osnovu onoga što ste učinili. Ovo znači da se Bog prema ljudima odnosi sa najvećom prisnošću, međutim, ljudi prema Bogu ne smeju da se ophode kao da im je prijatelj ili rođak. Nemojte Boga zvati svojim „drugarom“. Koliko god da si ljubavi od Njega dobio, koliko god tolerancije da je pokazao prema tebi, prema Bogu se nikada ne smeš odnositi kao prema svom prijatelju. Ovo je Božja pravedna narav. Da li to razumete? Treba li o ovome još nešto da kažem? Da li o ovom pitanju imate ikakvo prethodno shvatanje? Uopšteno govoreći, ljudi ovu grešku najlakše naprave, bez obzira na to da li razumeju doktrine ili o ovom pitanju nisu prethodno nikada razmišljali. Kada ljudi vređaju Boga, to ne mora biti zbog jednog događaja ili zbog jedne stvari koju su rekli, već zbog stava koji imaju i stanja u kome se nalaze. Ovo je veoma zastrašujuća stvar. Neki ljudi veruju da razumeju Boga, da poseduju određeno znanje o Njemu, pa možda čak i čine neke stvari koje udovoljavaju Bogu. Počinju da se osećaju ravnopravni Bogu i kao da su se mudro sprijateljili sa Bogom. Ova vrsta osećanja je užasno pogrešna. Ako nemaš duboko razumevanje ovoga – ako ovo jasno ne razumeš – vrlo lako ćeš uvrediti Boga i uvredićeš Njegovu pravednu narav. Sada to razumeš, zar ne? Nije li Božja pravedna narav jedinstvena? Da li bi ona ikada mogla da bude ravnopravna karakteru ili moralnom stanovištu jednog čoveka? Nikada ne bi mogla. Prema tome, ne smeš da zaboraviš da kako god se Bog ophodio prema ljudima i šta god On mislio o ljudima, Božji položaj, autoritet i identitet nikada se ne menjaju. Za ljudski rod, Bog je zauvek Gospod svih stvorenja i Stvoritelj.

Šta ste naučili o svetosti Božjoj? U tom delu o „Božjoj svetosti“, osim činjenice da se Sotonina zloba koristi kao kontrast, koji je bio glavni sadržaj naše rasprave o svetosti Božjoj? Nije li to ono što Bog ima i što jeste? Je li ono što Bog ima i što jeste jedinstveno Samom Bogu? (Da.) To je ono što stvorena bića ne poseduju. Zato i kažemo da je svetost Božja jedinstvena. To je nešto što bi trebalo da ste u stanju da razumete. Održali smo tri sastanka na temu svetosti Božje. Možete li sopstvenim rečima, kroz sopstveno shvatanje, opisati šta mislite da je Božja svetost? (Poslednji put kad je Bog komunicirao sa nama pred Njim smo se poklonili. Bog je sa nama podelio istinu o padanju ničice i klanjanju da bismo Ga obožavali. Videli smo da klanjanje kako bismo Ga obožavali i pre nego što smo ispunili Njegove zahteve nije bilo u skladu sa Njegovom voljom, a iz ovoga smo videli svetost Božju.) Potpuno istinito. Postoji li još nešto? (U Božjim rečima ljudskom rodu, videli smo da On govori očito i jasno. On je direktan i prelazi na stvar. Sotona okoliša dok govori i pun je laži. Sudeći po onome što se dogodilo prošli put kada smo ničice padali pred Bogom, videli smo da su Njegove reči i postupci uvek principijelni. On je uvek jasan i koncizan kada nam govori o tome kako treba da postupamo, kako treba da posmatramo i kako treba da praktično delujemo. Međutim, ljudi nisu takvi. Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, ljudi postupaju i govore vođeni svojim ličnim motivima i ciljevima i sa ličnim željama na umu. Na osnovu načina na koji Bog čuva ljudski rod, brine se o njemu i štiti ga, vidimo da je sve ono što Bog čini pozitivno i jasno. Upravo na taj način vidimo otkrivenu suštinu Božje svetosti.) Dobro rečeno! Ima li još neko nešto da doda? (Kroz Božje razotkrivanje Sotonine zle suštine, mi vidimo Božju svetost, stičemo veće znanje o Sotoninom zlu i vidimo izvor patnje ljudskog roda. U prošlosti, pod vlašću Sotone, nismo bili svesni čovekove patnje. Tek nakon što nam je Bog ovo otkrio, zaista smo uvideli da sva patnja koja potiče iz težnje za slavom i bogatstvom jeste Sotonina rabota. Tek tada smo osetili da je svetost Božja istinsko spasenje ljudskog roda.) Ima li tome još nešto da se doda? (Ljudskom rodu, koji je iskvaren, nedostaje istinsko znanje o Bogu i ljubav prema Njemu. Budući da ne razumemo suštinu Božje svetosti i budući da, kada u obožavanju Boga padnemo ničice i klanjamo se pred Njim, to činimo uz nečiste misli i skrivene motive i svrhe – Bog je nezadovoljan. Vidimo da se Bog razlikuje od Sotone; Sotona želi da ga ljudi obožavaju i laskaju mu, da u njegovom obožavanju padaju ničice i klanjaju mu se. Sotona je bez ikakvih načela. Na osnovu ovoga takođe postajem svestan Božje svetosti.) Vrlo dobro! Sada kada smo porazgovarali o Božjoj svetosti, vidite li Božju savršenost? Vidite li kako je Bog izvor svih pozitivnih stvari? Možete li da vidite kako je Bog oličenje istine i pravde? Vidite li kako je Bog izvor ljubavi? Vidite li kako je sve što Bog čini, sve što On izražava i sve što On otkriva besprekorno? (Vidimo.) Ovo su glavne tačke onoga što sam rekao o svetosti Božjoj. Danas vam ove reči mogu delovati kao puka doktrina, međutim, jednog dana, kada iz Njegove reči i Njegovog dela budeš iskusio pravog Samog Boga i budeš Mu posvedočio, iz dubine svog srca ćeš reči da je Bog svet, da se Bog razlikuje od ljudskog roda, te da su Njegovo srce, narav i suština svi zajedno sveti. Ova svetost čoveku omogućava da vidi Božje savršenstvo, kao i da vidi da je suština Božje svetosti neukaljana. Suština Njegove svetosti određuje da On jeste Sâm Bog, jedinstveni, a čoveku takođe omogućava da vidi i da dokaže da On jeste Sâm jedinstveni Bog. Zar ovo nije suština? (Jeste.)

Danas smo napravili pregled nekoliko tema iz prethodnih beseda. Ovim se završava današnji pregled. Nadam se da ćete svi vi primiti u svoje srce glavne tačke svake stavke i teme. Nemojte o njima razmišljati kao o pukoj doktrini; kada budete imali malo slobodnog vremena, zaista ih pročitajte i razmislite o njima. Upamtite ih u svom srcu i sprovedite ih u stvarnost – tada ćeš zaista doživeti sve što sam rekao o stvarnosti Božjeg otkrivenja Njegove naravi i otkrivenja onoga što On ima i što jeste. Međutim, ako ih samo zabeležiš u svoju svesku i ne pročitaš, niti o njima razmisliš, nikada neće postati deo tebe. Sada razumeš, zar ne? Nakon što su ljudi razgovarali o ove tri teme, jednom kada su stekli opšte – ili čak konkretno – razumevanje Božjeg identiteta, suštine i naravi, da li će njihovo razumevanje Boga biti potpuno? (Neće.) Da li u vašem sopstvenom razumevanju Boga postoje još neka područja za koja smatrate da vam je potrebno dublje razumevanje? Drugim rečima, sada kada si stekao razumevanje Božjeg autoriteta, Njegove pravedne naravi i Njegove svetosti, možda su Njegov jedinstveni identitet i položaj uspostavljeni u tvom umu; ipak, ostaje ti da kroz sopstveno iskustvo vidiš, razumeš i produbiš svoje znanje o Njegovim postupcima, Njegovoj sili i Njegovoj suštini. Sada kada ste saslušali ove besede, u vašim srcima je manje-više uspostavljen element vere: Bog zaista postoji i činjenica je da On upravlja svim stvarima. Niko ne sme da uvredi Njegovu pravednu narav; Njegova svetost predstavlja izvesnost koju niko ne sme da dovede u pitanje. Ovo su činjenice. Ove besede omogućavaju da identitet i položaj Boga steknu temelj u ljudskim srcima. Nakon što se ovaj temelj postavi, ljudi moraju nastojati da razumeju još više.

1. priča: Seme, zemlja, drvo, sunčeva svetlost, ptice i čovek

Danas ću sa vama komunicirati o novoj temi. Koja je to tema? Njen naziv glasi: „Bog je izvor života za sva stvorenja“. Da li ova tema zvuči pomalo obimno? Imate li osećaj da je van vašeg dometa? „Bog je izvor života za sva stvorenja“ – ova tema se ljudima može učiniti pomalo udaljenom, ali je moraju razumeti svi oni koji slede Boga, jer je neraskidivo povezana sa bogopoznanjem svake osobe i sa njenom sposobnošću da Bogu udovolji i da Ga se boji. Zato ću besediti o ovoj temi. Sasvim je moguće da ljudi imaju jednostavno, prethodno razumevanje o ovoj temi ili su je možda na nekom nivou svesni. Ovo znanje ili svest u umovima nekih ljudi može biti ispraćeno jednostavnim ili plitkim stepenom razumevanja. Drugi su možda u svojim srcima imali neka posebna iskustva koja su ih dovela do dubokog, ličnog susreta sa ovom temom. Međutim, takvo prethodno znanje, bilo da je ono duboko ili površno, jednostrano je i nedovoljno konkretno. Zato sam odabrao ovu temu za besedu: da vam pomognem da dođete do dubljeg i konkretnijeg razumevanja. Za komunikaciju sa vama o ovoj temi koristiću poseban metod koji ranije nismo koristili, metod koji će vam možda biti pomalo neobičan ili pomalo neprijatan. Kasnije ćete saznati na šta mislim. Volite li priče? (Volimo.) Elem, čini se da je dobar Moj izbor da pričam priče budući da ih svi veoma volite. Počnimo. Nema potrebe da išta beležite. Molim vas da budete mirni i da se ne vrpoljite. Možete zatvoriti oči ako smatrate da će vas ometati okruženje ili ljudi oko vas. Imam da vam ispričam divnu priču. Ovo je priča o semenu, zemlji, drvetu, sunčevoj svetlosti, pticama i čoveku. Ko su glavni likovi u njoj? (Seme, zemlja, drvo, sunčeva svetlost, ptice i čovek.) Da li je Bog jedan od njih? (Ne.) Uprkos tome, siguran sam da ćete se osećati osveženo i zadovoljno kada čujete ovu priču. Sada je, molim vas, saslušajte u tišini.

Na zemlju je palo malo seme. Pala je obilna kiša, a seme je izraslo u nežnu klicu, dok se njeno korenje polako probijalo u tle pod sobom. Klica je s vremenom porasla, podnoseći okrutne vetrove i žestoke kiše, svedočeći o promeni godišnjih doba dok je mesec rastao i opadao. Zemlja je u leto donela darove vode kako bi izdanak mogao da izdrži užarenu vrelinu ovog godišnjeg doba. A zahvaljujući zemlji, izdanak nije savladala vrelina, pa je tako prošla najgora letnja žega. Kada je došla zima, zemlja je obujmila izdanak u svom toplom zagrljaju, a zemlja i izdanak su se čvrsto držali. Zemlja je grejala izdanak, pa je on tako preživeo oštru hladnoću ovog godišnjeg doba, nepovređen jakim zimskim vetrovima i snežnim olujama. Zaklonjen zemljom, izdanak je rastao odvažno i srećno; zemlja ga je nesebično ishranjivala, pa je rastao zdravo i snažno. Srećno je rastao, pevajući na kiši, plešući i njišući se na vetru. Izdanak i zemlja zavise jedno od drugog…

Godine su prolazile, a izdanak je izrastao u gorostasno drvo. Snažno je stajao na zemlji, sa stamenim granama na čijim je vrhovima bilo nebrojeno lišće. Korenje drveta i dalje se ukopavalo u zemlju kao i ranije, a sada je bilo već duboko zaronjeno pod zemljom. Zemlja, koja je nekada štitila majušni izdanak, sada je bila temelj za moćno drvo.

Zračak sunčeve svetlosti obasjao je drvo. Drvo je zanjihalo svoje telo i raširilo ruke duboko udišući vazduh protkan suncem. I tlo u podnožju disalo je u taktu sa drvetom, a zemlja se osećala obnovljenom. Baš u tom trenutku, svež povetarac je dunuo među granama, a drvo je zadrhtalo od ushićenja, talasajući se poletno. Drvo i sunčeva svetlost zavise jedno od drugog…

Ljudi su sedeli u prijatnoj hladovini drveta i uživali u žustrom, mirisnom vazduhu. Vazduh je pročistio njihova srca i pluća, pročistio je krv u njima, a njihova tela više nisu bila troma ni sputana. Ljudi i drvo zavise jedni od drugih…

Jato malenih cvrkutavih ptica sletelo je na granje drveta. Možda su tu sletele da bi izbegle grabljivicu ili da se razmnožavaju i odgajaju svoje mlade ili možda samo da na trenutak predahnu. Ptice i drvo zavise jedni od drugih…

Korenje drveta, izuvijano i zamršeno, ukopalo se duboko u zemlju. Svojim stablom zaklanja zemlju od vetra i kiše, i pruža svoje udove da zaštiti zemlju pod svojim stopama. Drvo to čini jer mu je zemlja majka. Oni jačaju jedno drugo i oslanjaju se jedno na drugo, i nikada se neće rastati…

I tako se ova priča završava. Priča koju sam ispričao bila je o semenu, zemlji, drvetu, sunčevoj svetlosti, pticama i čoveku. U njoj je bilo svega nekoliko prizora. Kakva je osećanja ona izazvala u vama? Kada govorim na ovaj način, da li razumete o čemu govorim? (Razumemo.) Molim vas, pričajte Mi o svojim osećanjima. Šta ste osetili nakon što ste čuli ovu priču? Prvo ću vam reći da se svi likovi iz ove priče mogu videti i dodirnuti; oni su stvarna stvorenja, nisu metafore. Želim da uzmete u obzir ono što sam rekao. U Mojoj priči nije bilo ničeg ezoteričnog, a njene glavne tačke bi se mogle iskazati u nekoliko rečenica iz priče. (Priča koju smo čuli dočarava prelepu sliku. Seme oživljava i dok raste ono proživljava četiri godišnja doba: proleće, leto, jesen i zimu. Zemlja ishranjuje proklijalo seme baš kao što bi to činila majka. Tokom zime greje izdanak kako bi preživeo hladnoću. Nakon što izdanak izraste u drvo, sunčev zrak dodiruje njegove grane, donoseći mu mnogo radosti. Među mnoštvom Božjih stvorenja vidim da je i zemlja živa, te da ona i drvo zavise jedno od drugog. Takođe vidim veliku toplinu koju sunčeva svetlost daruje drvetu, i vidim ptice, koliko god da su obična stvorenja, kako se spajaju sa drvetom i sa ljudskim bićima na slici savršene harmonije. Ovo su osećanja koja sam imao u srcu dok sam slušao ovu priču; shvatam da su sve te stvari zaista žive.) Lepo rečeno! Ima li još neko nešto da doda? (U ovoj priči o semenu koje klija i izrasta u gorostasno drvo, vidim čudo Božjeg stvaranja. Vidim da je Bog učinio da se sve stvari međusobno jačaju i da zavise jedne od drugih, te da su sve stvari povezane i služe jedna drugoj. Vidim Božju mudrost, Njegovo čudo i vidim da je On izvor života za sva stvorenja.)

Sve o čemu sam upravo govorio jeste nešto što ste već videli. Seme, recimo – izrasta u drveće, i premda ne možeš da vidiš svaku pojedinost tog procesa, znaš da se to dešava, zar ne? Isto tako znaš za zemlju i sunčevu svetlost. Prizor ptica koje stoje na drveću jeste nešto što su svi videli, zar ne? A prizor ljudi koji traže hlad u senci drveta – i to je nešto što ste svi videli, zar ne? (Da.) Prema tome, kada su sve ove stvari na jednoj slici, kakvo osećanje izaziva ta slika? (Osećanje harmonije.) Da li svaka stvar na toj slici potiče od Boga? (Da.) Budući da potiču od Boga, Bog zna vrednost i značaj zemaljskog postojanja svih ovih različitih stvari. Kada je Bog stvarao sve stvari, kada je planirao i stvorio svaku stvar, On je to učinio s namerom; i kada je stvorio te stvari, svaka je bila prožeta životom. Okruženje koje je On stvorio za postojanje ljudskog roda, kao što je upravo opisano u našoj priči, jeste ono u kome seme i zemlja zavise jedno od drugog, u kome zemlja može da ishranjuje seme, a seme je vezano za zemlju. Ovaj odnos je odredio Bog na samom početku Svog stvaranja. Prizor drveta, sunčeve svetlosti, ptica i ljudi dočarava životno okruženje koje je Bog stvorio za ljudski rod. Kao prvo, drvo ne može da napusti zemlju niti može da bude bez sunčeve svetlosti. Prema tome, koja je bila Božja svrha da stvori drvo? Možemo li reći da je ono bilo namenjeno samo zemlji? Možemo li reći da je bilo namenjeno samo pticama? Možemo li reći da je bilo namenjeno samo ljudima? (Ne.) Kakav je odnos među njima? Među njima vlada odnos zasnovan na uzajamnom jačanju, međuzavisnosti i nerazdvojivosti. Drugim rečima, zemlja, drvo, sunčeva svetlost, ptice i ljudi oslanjaju se jedni na druge i neguju jedni druge. Drvo štiti zemlju, a zemlja ishranjuje drvo; sunčeva svetlost opskrbljuje drvo, dok drvo od sunčeve svetlosti dobija svež vazduh i smanjuje užarenu vrelinu sunca na zemlji. Ko na kraju ima koristi od ovoga? Ljudski rod, zar ne? Ovo je jedno od načela koja se nalaze u osnovi okruženja u kome živi ljudski rod, a koje je Bog stvorio; Bog je od početka nameravao da tako bude. Iako je ova slika jednostavna, na njoj vidimo Božju mudrost i Njegovu nameru. Ljudski rod ne može da živi bez zemlje ni bez drveća, a još manje bez ptica i sunčeve svetlosti. Zar nije tako? Iako je ovo samo priča, ono što ona dočarava jeste mikrokosmos Božjeg stvaranja neba i zemlje i svih stvorenja i Njegov poklon okruženja u kome ljudski rod može da živi.

Bog je za ljudski rod stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, kao i okruženje za nastanjivanje. Kao prvo, glavna stvar kojom se bavi naša priča jesu međusobno jačanje, međuzavisnost i suživot svih stvorenja. Prema ovom načelu, okruženje za postojanje ljudskog roda je zaštićeno; ono može da postoji i da se održava. Zahvaljujući tome, ljudski rod može da se razvija i razmnožava. Na slici koju smo videli bili su zajedno drvo, zemlja, sunčeva svetlost, ptice i ljudi. Da li je na ovoj slici bio Bog? Niko Ga na njoj nije video. Ali se moglo videti pravilo međusobnog jačanja i međuzavisnosti između svih stvari u tom prizoru; u ovom pravilu se mogu videti postojanje i suverenost Boga. Bog koristi takvo načelo i takvo pravilo da sačuva život i postojanje svih stvorenja. On na taj način opskrbljuje sva stvorenja i ljudski rod. Da li je ova priča povezana sa našom glavnom temom? Na površini se čini da nije, međutim, u stvarnosti su pravilo na osnovu koga je Bog stvorio sve stvari i Njegova nadmoć nad svim stvarima usko povezani sa činjenicom da je On izvor života za sva stvorenja. Ove činjenice su nerazdvojive. Sada počinjete nešto da učite!

Bog zapoveda pravilima koja regulišu funkcionisanje svih stvari; On zapoveda pravilima koja regulišu opstanak svih stvorenja; On kontroliše sva stvorenja i određuje ih tako da se međusobno jačaju i da zavise jedni od drugih, kako ne bi propali niti nestali. Samo tako ljudski rod može da nastavi da živi; samo tako može da živi pod Božjim vođstvom u takvom okruženju. Bog je gospodar ovih pravila funkcionisanja i niko u njih ne može da se upliće niti da ih menja. Jedino Sâm Bog zna ova pravila i jedino Sâm Bog njima upravlja. Kada će drveće izniknuti; kada će padati kiša; koliko će vode i hranljivih materija zemlja dati biljkama; u koje godišnje doba opada lišće; u koje godišnje doba drveće rađa plodove; koliko će hranljivih materija sunčeva svetlost dati drveću; šta će drveće izdahnuti nakon što ih je nahranila sunčeva svetlost – sve te stvari je Bog unapred odredio kada je stvorio sva stvorenja, kao pravila koja niko ne može da prekrši. Stvari koje je Bog stvorio, bilo da su žive ili, u očima čoveka, nežive, sede u Njegovoj ruci, u kojoj ih On kontroliše i nad njima vlada. Niko ne može da promeni niti da prekrši ova pravila. Drugim rečima, kada je Bog stvarao sve stvari, On je predodredio da bez zemlje, drvo neće moći da pusti korenje, proklija i izraste; da će se zemlja bez drveća osušiti; da će drvo postati dom za ptice i mesto na kome one mogu da se sklone od vetra. Može li drvo da živi bez zemlje? Nipošto ne može. Da li bi moglo da živi bez sunca ili kiše? Ni u tom slučaju ne bi moglo. Sve ove stvari su radi ljudskog roda, radi opstanka ljudskog roda. Čovek od drveta dobija svež vazduh, a čovek živi na zemlji koju štiti drvo. Čovek ne može da živi bez sunčeve svetlosti niti bez različitih živih bića. Iako su ovi odnosi složeni, moraš da upamtiš da je Bog stvorio pravila koja upravljaju svim stvarima tako da one međusobno mogu da se jačaju, da zavise jedne od drugih i da zajedno postoje. Drugim rečima, svaka pojedinačna stvar koju je On stvorio ima vrednost i značaj. Da je Bog stvorio nešto beznačajno, Bog bi uredio da to nestane. Ovo je jedan od metoda koje Bog koristi da opskrbi sva stvorenja. Na šta se u ovoj priči odnosi reč „opskrbiti“? Da li Bog svakoga dana zaliva drvo? Da li je drvetu potrebna Božja pomoć da bi disalo? (Nije.) „Opskrbiti“ ovde označava Božje upravljanje svim stvarima nakon što su one stvorene; dovoljno je da Bog njima upravlja nakon što uspostavi pravila koja ih uređuju. Jednom kada se seme zasadi u zemlju, drvo izrasta samo. Sve uslove za njegov rast je stvorio Bog. Bog je stvorio sunčevu svetlost, vodu, zemljište, vazduh i okolinu; Bog je stvorio vetar, mraz, sneg i kišu, kao i četiri godišnja doba. Ovo su uslovi koji su drvetu potrebni kako bi raslo, a to su i stvari koje je Bog pripremio. Prema tome, da li je Bog izvor ovog životnog okruženja? (Jeste.) Mora li Bog svakodnevno da prebroji svaki list na drveću? Ne! Niti Bog treba da pomaže drvetu da diše ni da svakodnevno budi sunčevu svetlost, uz reči: „Vreme je da sada obasjaš drveće.“ On to ne mora da radi. Sunce sija samo kada mu je vreme da sija, u skladu sa pravilima; pojavljuje se i obasjava drveće, dok drveće upija sunčevu svetlost kada mu je ona potrebna, a kada to ne čini, drvo i dalje živi prema pravilima. Možda ne možete jasno da objasnite ovu pojavu, ali je ona, svejedno, činjenica koju svako može da vidi i potvrdi. Sve što treba da učiniš jeste da prihvatiš da pravila koja upravljaju postojanjem svih stvari potiču od Boga i da spoznaš da je Bog suveren nad rastom i opstankom svih stvari.

Sadrži li ova priča ono što ljudi nazivaju „metaforom“? Da li je posredi personifikacija? (Nije.) Ispričao sam istinitu priču. Svakim živim bićem, svime što ima život, upravlja Bog; kada je stvoreno, svako živo biće je od strane Boga bilo prožeto životom; život svakog živog bića potiče od Boga i poštuje pravac i zakone koji ga usmeravaju. Od čoveka se ne zahteva da to menja niti je za to potrebna njegova pomoć; to je jedan od načina na koji Bog opskrbljuje sve stvari. Razumete, zar ne? Smatrate li da je potrebno da ljudi ovo prepoznaju? (Da.) Prema tome, ima li ova priča ikakve veze sa biologijom? Da li je na neki način povezana sa nekim područjem znanja ili sa nekom granom učenja? Mi ne raspravljamo o biologiji i zasigurno ne sprovodimo biološko istraživanje. Koja je glavna tema našeg razgovora? (Bog je izvor života za sva stvorenja.) Šta ste videli u svemu stvorenom? Da li ste videli drveće? Da li ste videli zemlju? (Da.) Videli ste sunčevu svetlost, zar ne? Jeste li videli ptice na granama? (Jesmo.) Da li je ljudski rod srećan što živi u takvom okruženju? (Da.) To znači da Bog koristi sve stvari – stvari koje je On stvorio – da održava i štiti dom ljudskog roda, njegovo životno okruženje. Tako Bog opskrbljuje ljudski rod i sve stvari.

Kako vam se dopada stil ovog razgovora, način na koji komuniciram sa vama? (Lako se razume i ima mnogo primera iz stvarnog života.) Ove reči koje izgovaram nisu prazne, zar ne? Da li je ljudima potrebna ova priča da bi shvatili da Bog je izvor života za sva stvorenja? (Da.) U tom slučaju, pređimo na našu sledeću priču. Po svom sadržaju, sledeća priča je malo drugačija, a i njeno težište je donekle drugačije. Sve što se pojavljuje u ovoj priči jeste nešto što ljudi mogu da vide svojim očima u Božjoj tvorevini. Sada ću započeti Svoju sledeću priču. Molim vas da je u tišini saslušate i vidite da li možete da shvatite Moju poruku. Nakon priče, postaviću vam nekoliko pitanja da proverim koliko toga ste naučili. Likovi u ovoj priči jesu velika planina, mali potok, silni vetar i divovski talas.

2. priča: Velika planina, mali potok, silni vetar i divovski talas

Bio jednom jedan mali potok koji je vijugao tamo-amo, i konačno stizao do podnožja velike planine. Planina je preprečila put malenom potoku, pa je potok svojim slabašnim, tihim glasom rekao planini: „Molim te, pusti me da prođem. Stojiš mi na putu i ometaš moj dalji tok.“ „Kuda ideš?“ upita ga planina. „Tražim svoj dom“, odgovori joj potok. „U redu, samo nastavi svojim putem i poteci preko mene!“ Međutim, majušni potok je bio previše slab i previše mlad, tako da nije mogao da teče preko tako velike planine. Mogao je samo da nastavi da teče tamo duž podnožja planine…

Zaduvao je silni vetar, nanoseći pesak i smrvljeno kamenje na mesto gde je stajala planina. Vetar je zaurlao na planinu: „Pusti me da prođem!“ „Kuda ideš?“ upita ga planina. „Želim da pređem na drugu stranu planine“, zavijao je vetar u svom odgovoru. „U redu, ako možeš da probiješ moj pojas, onda možeš da prođeš!“ Silni vetar je zavijao tu i tamo, ali koliko god da je silno duvao, nije mogao da probije planinski pojas. Vetar se umorio i zastao da se odmori – a sa druge strane planine počeo je da duva povetarac, koji je prijao tamošnjim ljudima. Ovo je bio planinski pozdrav ljudima…

U priobalju, kapljice morske vode nežno su zapljuskivale stenovitu obalu. Najednom se podigao divovski talas i zagrmeo u pravcu planine. „Pomeri se!“ povika divovski talas. „Kuda ideš?“ upita ga planina. Nemoćan da zaustavi svoje napredovanje, talas je zaurlao: „Širim svoju teritoriju! Želim da protegnem ruke!“ „U redu, ako možeš da pređeš preko mog vrha, pustiću te da prođeš.“ Veliki talas je uzeo zalet, a zatim se ponovo obrušio na planinu. Međutim, ma koliko da se trudio, nije mogao da pređe preko planinskog vrha. Talas je mogao samo polako da se otkotrlja nazad u more…

Hiljadama godina mali potok je nežno tekao duž podnožja planine. Prateći pravac planine, mali potok se vratio kući, gde se ulio u reku, koja se zatim ulila u more. Pod okriljem brižne planine, mali potok nije nikada izgubio svoj put. Potok i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Hiljadama godina silni vetar je zavijao, po svojoj navici. I dalje je često dolazio da „poseti“ planinu, sa velikim kovitlacima peska koji su se vrteli u njegovim naletima. Pretio je planini, ali nikada nije probio njen pojas. Vetar i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Hiljadama godina divovski talas nikada nije zastao da se odmori i neumorno je jurišao napred, neprestano šireći svoju teritoriju. Hučao je i obrušivao se svaki put iznova prema planini, ali se planina nije pomerila ni pedalj. Planina je čuvala stražu nad morem i tako su se stvorenja u moru množila i napredovala. Talas i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Ovim se naša priča završava. Pre svega, recite Mi o čemu se radi u ovoj priči? Za početak, postojali su velika planina, mali potok, silni vetar i divovski talas. Šta se dogodilo u prvom pasusu o malom potoku i velikoj planini? Zašto sam odabrao da govorim o potoku i planini? (Pod okriljem brižne planine, mali potok nije nikada izgubio svoj put. Oslanjali su se jedno na drugo.) Da li biste rekli da je planina štitila maleni potok ili ga je ometala? (Štitila ga je.) Ali, zar ga nije ometala? Ona i potok su pazili jedno na drugo; planina je štitila potok, ali ga je i ometala. Planina je štitila potok dok se ulivao u reku, ali ga je ometala kako bi ga sprečila u tome da teče kuda je naumio i tako izazove poplave i ljudima donosi nevolje. Zar se u ovom pasusu ne govori upravo o tome? Time što je štitila potok i presecala mu put, planina je čuvala domove ljudi. Mali potok se zatim ulio u reku u podnožju planine, a onda se ulio i u more. Zar to nije pravilo kojim se reguliše postojanje potoka? Šta je potoku omogućilo da se ulije u reku i more? Zar to nije bila planina? Potok se oslanjao na zaštitu planine i na njeno ometanje. Prema tome, nije li to suština? Vidiš li u ovome važnost planina za vodu? Da li je Bog imao Svoju svrhu kada je napravio svaku planinu, veliku i malu? (Jeste.) Ovaj kratak pasus, u kome su samo mali potok i velika planina, omogućava nam da vidimo vrednost i značaj Božjeg stvaranja te dve stvari; takođe nam pokazuje mudrost i svrhu Njegove vladavine nad njima. Zar nije tako?

O čemu je reč u drugom pasusu priče? (O silnom vetru i velikoj planini.) Da li je vetar dobra stvar? (Jeste.) Nije nužno – ponekad je vetar prejak i izaziva nesreće. Kako bi se osećao da moraš da stojiš izložen silnom vetru? To zavisi od njegove snage. Da je u pitanju vetar trećeg ili četvrtog stepena, to bi bilo podnošljivo. U najgorem slučaju čoveku bi bilo teško da drži oči otvorene. Ali ako bi vetar postao silniji i pretvorio se u uragan, da li bi mogao da mu se odupreš? Ne bi. Prema tome, pogrešno je reći da je vetar uvek dobar ili da je uvek loš, jer to zavisi od njegove jačine. Dakle, koja je ovde funkcija planine? Nije li njena funkcija da suzbije jačinu vetra? U šta planina pretvara silni vetar? (U povetarac.) U okruženjima koja ljudi nastanjuju, da li se većina ljudi uglavnom suočava sa olujama ili sa povetarcima? (Sa povetarcima.) Zar to nije bio jedan od Božjih ciljeva, jedna od Njegovih namera kada je stvarao planine? Kako bi bilo da ljudi žive u okruženju u kome pesak sumanuto leti na vetru, nesputan i neumanjen? Zar zemlja izložena letećem pesku i kamenju ne bi bila nemoguća za život? Kamenje bi moglo da udari ljude, a pesak bi mogao da ih oslepi. Vetar bi ljude mogao da podigne sa zemlje i da ih odnese u vazduh. Kuće bi mogle biti uništene i dogodile bi se razne katastrofe. Ipak, primećujemo li vrednost u postojanju silnog vetra? Rekao sam da je loš, pa bi se pomislilo da je bezvredan, ali, da li je tako? Zar nema vrednost nakon što se pretvori u povetarac? Šta je ljudima najpotrebnije kada je vreme vlažno ili sparno? Potreban im je blag povetarac, da na njih nežno duva, da ih osveži i razbistri im glavu, da im izoštri misli, da im popravi i poboljša stanje duha. Recimo, svi sedite u prostoriji u kojoj boravi mnogo ljudi i vazduh je zagušljiv – šta vam je najpotrebnije? (Blag povetarac.) Boravak na mestu gde je vazduh zamućen i prljav može usporiti čovekov tok misli, poremetiti mu cirkulaciju i umanjiti bistrinu uma. Međutim, malo kretanja i cirkulacija osvežavaju vazduh, a ljudi se na svežem vazduhu osećaju drugačije. Iako bi mali potok mogao da izazove nesreću, iako bi silni vetar mogao da izazove nesreću, sve dok je planina tu, ona će tu opasnost pretvoriti u snagu koja je od koristi ljudima. Zar nije tako?

O čemu je reč u trećem pasusu priče? (O velikoj planini i divovskom talasu.) O velikoj planini i divovskom talasu. Tema ovog pasusa je smeštena na obali mora u podnožju planine. Vidimo planinu, prskanje morske vode i ogroman talas. Šta je u ovom slučaju planina za talas? (Zaštitnik i prepreka.) Ona je i zaštitnik i prepreka. Kao zaštitnik, ona štiti more od nestajanja, kako bi stvorenja koja žive u njemu mogla da se razmnožavaju i razvijaju. Kao prepreka, planina sprečava da se morska voda prelije i da izazove katastrofe, da ošteti i uništi ljudske domove. Dakle, možemo reći da je planina kako zaštitnik tako i barijera.

U ovome je značaj međusobne povezanosti velike planine i malog potoka, velike planine i silnog vetra, kao i velike planine i divovskog talasa; u ovome je značaj njihovog međusobnog jačanja i suprotstavljanja i njihovog suživota. Ove stvari, koje je Bog stvorio, u svom postojanju se rukovode pravilom i zakonom. Dakle, koje ste postupke Božje videli u ovoj priči? Da li Bog zanemaruje sve stvari otkako ih je stvorio? Da li je uspostavio pravila i osmislio načine funkcionisanja svih stvari da bi ih kasnije zanemario? Da li se to dogodilo? (Nije.) Šta se onda dogodilo? Bog ih i dalje kontroliše. Kontroliše vodu, vetar i talase. Ne dozvoljava im da podivljaju, niti im dozvoljava da oštete ili unište kuće u kojima ljudi žive. Zahvaljujući tome, ljudi mogu da nastave da žive, razmnožavaju se i napreduju na zemlji. To znači da je pri stvaranju svih stvari, Bog već isplanirao pravila njihovog postojanja. Pri stvaranju svake stvari, Bog se pobrinuo da ona koristi ljudskom rodu i nad njom je preuzeo kontrolu, kako ta stvar ne bi uznemiravala ljudski rod niti mu izazivala nesreću. Da nije Božjeg upravljanja, zar vode ne bi tekle razuzdano? Zar vetar ne bi duvao razuzdano? Da li voda i vetar poštuju pravila? Da Bog njima ne upravlja, za njih ne bi postojala nikakva pravila, pa bi vetar zavijao, a vode bi bile neobuzdane i izazivale bi poplave. Da je talas bio viši od planine, da li bi more moglo da opstane? Ne bi. Da planina nije bila visoka kao talas, more ne bi postojalo, a planina bi izgubila svoju vrednost i značaj.

Vidite li Božju mudrost u ove dve priče? Bog je stvorio sve što postoji i On je suveren nad svime što postoji; On svime upravlja i sve to opskrbljuje, a unutar svega stvorenog, On vidi i preispituje svaku reč i postupak svega što postoji. Tako Bog, takođe, vidi i ispituje svaki kutak ljudskog života. Prema tome, Bog vrlo dobro poznaje svaki detalj svega što postoji u Njegovoj tvorevini, od funkcije svake stvari, njene prirode i pravila njenog opstanka do značaja njenog života i vrednosti njenog postojanja; sve to je Bogu poznato u celini. Bog je stvorio sve stvari – mislite li da Mu je potrebno da proučava pravila koja njima upravljaju? Treba li Bog da proučava ljudsko znanje ili nauku da bi ih naučio i razumeo? (Ne.) Postoji li iko među ljudskim rodom sa učenošću i velikim znanjem ko bi razumeo sve stvari kao Bog? Ne postoji, zar ne? Postoje li astronomi ili biolozi koji zaista razumeju pravila prema kojima sva stvorenja žive i rastu? Mogu li oni zaista da razumeju vrednost postojanja svake stvari? (Ne, ne mogu.) To je stoga što je Bog stvorio sve stvari i, bez obzira na to koliko mnogo ili koliko duboko proučava ovo znanje ili koliko dugo pokušava da ga savlada, ljudski rod neće nikada moći da dokuči tajnu niti svrhu Božjeg stvaranja svih stvari. Zar to nije slučaj? Dakle, na osnovu naše dosadašnje rasprave, mislite li da ste delimično razumeli pravo značenje izraza: „Bog je izvor života za sva stvorenja“? (Da.) Dok sam raspravljao o ovoj temi – Bog je izvor života za sva stvorenja – znao sam da će mnogi ljudi odmah pomisliti na jedan drugi izraz: „Bog je istina i Bog koristi Svoju reč da nas opskrbi“ i ni na šta drugo iznad tog nivoa značenja te teme. Neki bi čak mogli smatrati da se Božja opskrba ljudskim životom, svakodnevnom hranom i pićem i svim dnevnim potrepštinama ne računa kao Njegovo opskrbljivanje čoveka. Zar nema nekih koji to smatraju? Ipak, nije li Božja namera u Njegovom stvaranju očigledna – da omogući ljudskom rodu da postoji i živi normalno? Bog održava okruženje u kome ljudi žive i obezbeđuje sve stvari koje su ljudskom rodu potrebne za opstanak. Povrh toga, On upravlja svim stvarima i ima suverenost nad njima. Sve to ljudskom rodu omogućava da normalno živi, napreduje i razmnožava se; na ovaj način Bog opskrbljuje sve stvoreno i ljudski rod. Zar nije tačno da ljudi treba da prepoznaju i shvate ove stvari? Možda će neki reći: „Ova tema je predaleko od našeg saznanja o Samom istinitom Bogu, a mi to ne želimo da znamo jer ne živimo samo od hleba, nego živimo od reči Božje.“ Da li je ovo shvatanje tačno? (Nije.) Zašto nije tačno? Možete li imati potpuno razumevanje Boga ako posedujete znanje jedino o stvarima koje je Bog rekao? Ako prihvatite samo Božje delo i prihvatite Božji sud i grdnju, možete li imati potpuno razumevanje Boga? Ako poznajete samo mali deo Božje naravi, mali deo Božjeg autoriteta, da li biste to smatrali dovoljnim da postignete razumevanje Boga? (Ne.) Božji postupci započinju Njegovim stvaranjem svih stvari i nastavljaju se i danas – Božji postupci su očigledni u svakom trenutku, iz časa u čas. Ako neko veruje da Bog postoji samo zato što je izabrao grupu ljudi na kojima će obaviti Svoje delo i spasiti ih, te da ništa drugo nema veze sa Bogom, Njegovim autoritetom, Njegovim identitetom, niti s Njegovim postupcima, može li se tada smatrati da taj čovek ima istinsko bogopoznanje? Ljudi koji imaju ovo takozvano bogopoznanje poseduju samo jednostrano shvatanje, shodno kome Njegova dela ograničavaju na jednu grupu ljudi. Da li je ovo pravo bogopoznanje? Zar ljudi sa ovakvim znanjem ne poriču Božje stvaranje svih stvari i Njegovu suverenost nad njima? Neki ljudi ne žele da se bave ovom temom, razmišljajući umesto toga u sebi: „Nisam video Božju suverenost nad svim stvarima. Ta zamisao je toliko daleka i nije mi stalo da je razumem. Bog čini ono što On želi i to nema nikakve veze sa mnom. Prihvatam Božje vođstvo i Njegovu reč samo da bi Bog mogao da me spase i usavrši. Ništa drugo mi nije važno. Pravila koja je Bog uspostavio kada je stvorio sve stvari i ono što On čini da bi opskrbio sve stvari i ljudski rod, nemaju nikakve veze sa mnom.“ Kakav je ovo način govora? Nije li ovo čin buntovništva? Ima li među vama ikoga sa takvim shvatanjem? I premda to ne morate da kažete, Ja znam da ima mnogo vas. Po pravilu, ovakvi ljudi sve posmatraju sa svoje „duhovne“ tačke gledišta. Oni samo žele da Boga svedu na Bibliju, da Boga ograniče na reči koje je izgovorio, na smisao koji proizilazi iz doslovno napisane reči. Oni ne žele da dodatno spoznaju Boga, niti žele da Bog svoju pažnju usmeri i na obavljanje drugih stvari. Ovaj način razmišljanja je detinjast, a takođe i preterano religiozan. Mogu li ljudi sa ovakvim gledištima da spoznaju Boga? Bilo bi im veoma teško da Ga spoznaju. Danas sam ispričao dve priče, a svaka od njih govori o drugačijem aspektu. Nakon što ste upravo došli u dodir sa njima, možda osećate da su one duboke ili pomalo apstraktne, da ih je teško shvatiti i razumeti. Možda će ih biti teško povezati sa Božjim postupcima i Samim Bogom. Međutim, svi Božji postupci i sve ono što je On učinio unutar stvorenog i među ljudskim rodom treba da bude poznato, jasno i tačno, svakoj osobi, svakome ko teži tome da spozna Boga. Ovo znanje će vam pružiti sigurnost u vašoj veri u istinsko postojanje Boga. Takođe će vam pružiti tačno znanje o Božjoj mudrosti, Njegovoj sili i načinu na koji On opskrbljuje sve stvoreno. Omogućiće ti da jasno zamisliš pravo postojanje Boga i da vidiš da Njegovo postojanje nije izmišljeno, nije mit, nije nejasno, nije teorija, a svakako nije svojevrsna duhovna uteha, već stvarno postojanje. Osim toga, ono će ljudima omogućiti da znaju da je Bog oduvek opskrbljivao sva stvorenja i ljudski rod; Bog to čini na Svoj način i u skladu sa Svojim sopstvenim ritmom. Prema tome, zahvaljujući tome što je Bog stvorio sva stvorenja i dao im pravila, svako od njih može, na osnovu toga kako je On to predodredio, da obavlja zadatke koji su mu dodeljeni, da ispunjava svoje dužnosti i obavlja svoju funkciju; na osnovu toga kako je On to predodredio, svaka stvar ima svoju sopstvenu upotrebu u službi ljudskog roda, kao i u službi prostora i okruženja koje ljudski rod nastanjuje. Da Bog to nije učinio i da ljudski rod nema takvo okruženje koje bi nastanjivao, ljudskom rodu bi tada bilo nemoguće da veruje u Boga ili da Ga sledi; sve bi se svelo samo na praznu priču. Zar nije tako?

Pogledajmo još jednom priču o velikoj planini i malom potoku. Koja je funkcija planine? Živa bića cvetaju na planini, pa njeno postojanje ima suštinsku vrednost, a ona istovremeno ometa mali potok, sprečavajući ga da teče po svojoj volji i ljudima donosi nesreće. Nije li to slučaj? Planina postoji na svoj način postojanja, omogućavajući mnoštvu živih stvorenja na sebi da cvetaju – drveću i travi i svim drugim biljkama i životinjama na planini. Ona takođe usmerava pravac toka malog potoka – planina prikuplja vodu potoka i usmerava je prirodno oko svog podnožja do mesta gde se on može uliti u reku i na kraju u more. Ova pravila nisu nastala prirodno, već ih je u vreme stvaranja posebno uspostavio Bog. Kad je reč o velikoj planini i silnom vetru, planini je takođe potreban vetar. Planini je neophodan vetar da bi milovao živa bića koja žive na njoj, dok u isto vreme obuzdava snagu silnog vetra kako ne bi duvao nekontrolisano. U izvesnom smislu, ovo pravilo oličava dužnost velike planine; prema tome, da li se ovo pravilo o dužnosti planine uspostavilo samo od sebe? (Nije.) Uspostavio ga je Bog. Velika planina ima svoju dužnost, a i žestok vetar ima svoju dužnost. Pozabavimo se sada velikom planinom i ogromnim talasom. Da planina ne postoji, da li bi voda sama pronašla pravac svog toka? (Ne bi.) Voda bi plavila. Planina ima svoju egzistencijalnu vrednost kao planina, a more ima svoju egzistencijalnu vrednost kao more; međutim, u okolnostima u kojima oni zajedno mogu normalno da postoje i da jedno drugo ne ometaju, oni se, takođe, međusobno ograničavaju – velika planina ograničava more tako da ono ne plavi, čime štiti ljudske domove, a ograničavajući more ona, takođe, omogućava negovanje živih bića koja žive u njemu. Da li je ovaj pejzaž nastao sam od sebe? (Nije.) I njega je stvorio Bog. Iz ove slike vidimo da je Bog, kada je stvarao sve stvari, unapred odredio gde će stajati planina, kuda će proticati potok, iz kog pravca će početi da duva silni vetar i kuda će ići, i koliko visoki da budu ogromni talasi. U svim ovim stvarima su sadržane Božje namere i svrha – one predstavljaju Božja dela. Dakle, možete li videti da su Božja dela prisutna u svim stvarima? (Da.)

Koja je svrha naše rasprave o ovim stvarima? Da natera ljude da prouče pravila prema kojima je Bog stvorio sve stvari? Da podstakne zanimanje za astronomiju i geografiju? (Ne.) Pa, šta je onda? Da ljudi razumeju dela Božja. U Božjim postupcima ljudi mogu da potvrde i provere da Bog je izvor života za sva stvorenja. Ako to možeš da razumeš, onda ćeš zaista moći da potvrdiš Božje mesto u svom srcu i moći ćeš da potvrdiš da Bog jeste Sâm Bog, jedinstveni, Stvoritelj neba i zemlje i svih stvorenja. Prema tome, da li je za tvoje razumevanje Boga korisno da znaš pravila svih stvari i da spoznaš Božja dela? (Da.) Koliko je to korisno? Pre svega, kada razumeš dela Božja, možeš li još uvek da budeš zainteresovan za astronomiju i geografiju? Možeš li i dalje da imaš srce skeptika i da sumnjaš da je Bog Stvoritelj svih stvari? Možeš li i dalje da imaš srce istraživača i da sumnjaš da je Bog Stvoritelj svih stvari? (Ne.) Kada potvrdiš da je Bog Stvoritelj svih stvari i razumeš neka od pravila Božjeg stvaranja, da li ćeš u svom srcu zaista verovati da Bog opskrbljuje sve stvari? (Da.) Ima li ovde reč „opskrbljivanje“ poseban značaj ili se njena upotreba odnosi na određenu okolnost? „Bog opskrbljuje sve stvari“ jeste izraz veoma širokog značaja i obima. Bog ne obezbeđuje ljudima samo svakodnevnu hranu i piće; On opskrbljuje ljudski rod svime što mu je potrebno, uključujući sve ono što ljudi mogu da vide, ali i stvari koje se ne mogu videti. Bog podržava ovo životno okruženje, upravlja i vlada njime, a ono je od suštinskog značaja za ljudski rod. Drugim rečima, kakvo god da je okruženje ljudskom rodu potrebno za svako godišnje doba, Bog ga je pripremio. Bog takođe upravlja vrstom vazduha i temperaturom kako bi bili pogodni za ljudski opstanak. Pravila koja uređuju ove stvari ne nastaju sama od sebe niti nasumično; ona su rezultat Božje suverenosti i Njegovih dela. Sâm Bog je izvor svih ovih pravila i izvor života za sva stvorenja. Bez obzira na to da li u to veruješ ili ne, da li to možeš da vidiš ili ne, odnosno da li to možeš da razumeš ili ne, to ostaje utvrđena i nepobitna činjenica.

Znam da ogromna većina ljudi veruje samo u reči i delo Božje koji su obuhvaćeni Biblijom. Za manjinu ljudi, Bog je otkrio Svoja dela i ljudima omogućio da vide vrednost Njegovog postojanja. Takođe im je omogućio da donekle razumeju Njegov identitet i potvrdio je činjenicu Svog postojanja. Međutim, za znatno više ljudi, činjenica da je Bog stvorio sve stvari i da On upravlja svim stvarima i opskrbljuje ih, deluje nejasno ili neodređeno; takvi ljudi čak mogu zadržati sumnjičav stav. Ovaj stav ih navodi da dosledno veruju da su zakoni prirodnog sveta nastali spontano, da su promene u prirodi, prelazi, pojave i sami zakoni koji njome upravljaju proizašli iz same prirode. Ljudi u svojim srcima ne mogu da zamisle kako je Bog stvorio sve stvari i njima vlada; ne mogu da razumeju kako Bog upravlja svim stvorenjima i opskrbljuje ih. U okviru granica ove pretpostavke, ljudi ne mogu da poveruju da je Bog stvorio sva stvorenja, da njima vlada i opskrbljuje ih; čak su i oni koji veruju u svojoj veri ograničeni na Doba zakona, Doba blagodati i Doba carstva: oni veruju da su Božja dela i Njegovo opskrbljivanje ljudskog roda isključivo namenjeni Njegovom izabranom narodu. Ovo je nešto što vrlo nerado gledam i što izaziva toliki bol, jer čak i dok uživa u svemu što Bog donosi, ljudski rod poriče sve što On čini i sve što mu On pruža. Ljudi jedino veruju da nebom i zemljom i svim stvorenjima upravljaju njihova sopstvena, prirodna pravila i njihovi sopstveni, prirodni zakoni opstanka, te da oni nemaju vladara koji bi njima upravljao ili suverena koji bi ih opskrbljivao i čuvao. Čak i ako veruješ u Boga, možda ne veruješ da su sve ovo Njegova dela; zaista, ovo je jedna od stvari koju najčešće zanemaruje svaki vernik u Boga, svako ko prihvata Božju reč i svako ko sledi Boga. Dakle, čim počnem da raspravljam o nečemu što nije povezano sa Biblijom ili sa takozvanom duhovnom terminologijom, neki ljudi počinju da se dosađuju ili postaju nestrpljivi, pa se čak osećaju i nelagodno. Oni smatraju da Moje reči deluju nepovezano sa duhovnim ljudima i sa duhovnim stvarima. To je strašna stvar. Kad je reč o spoznaji dela Božjih, iako ne pominjemo astronomiju, niti istražujemo geografiju ili biologiju, ipak moramo razumeti Božju suverenost nad svim stvarima, moramo znati za Njegovo opskrbljivanje svih stvorenja, te da je On izvor svih stvorenja. Ovo je neophodna lekcija i ona se mora proučiti. Verujem da ste razumeli Moje reči, zar ne?

Dve priče koje sam upravo ispričao, iako pomalo neobične po svom sadržaju i načinu izražavanja, ispričane onako kako jesu, na donekle poseban način, bile su Moj pokušaj da koristim neposredan jezik i jednostavan pristup kako bih vam pomogao da steknete i prihvatite nešto dublje. Ovo je bio Moj jedini cilj. Kroz ove male priče i prizore koje one oslikavaju, želeo sam da vidite i poverujete da je Bog suveren nad svim stvorenjima. Cilj pripovedanja ovih priča je u tome da vam omogući da vidite i spoznate neograničena dela Božja u ograničenim okvirima priče. U kom ćete trenutku sasvim realizovati i postići ovaj rezultat u sebi – to zavisi od vaših ličnih iskustava i vaše lične potrage. Ako si neko ko traga za istinom i teži tome da spozna Boga, onda će ove stvari poslužiti kao još snažniji podsetnik; daće ti duboku svest, jasnoću razumevanja, koja će se postepeno približavati Božjim stvarnim delima, uz bliskost bez odstojanja i bez greške. Međutim, ako nisi neko ko teži tome da spozna Boga, onda ti ove priče neće nauditi. Naprosto ih smatraj istinitim pričama.

Da li ste iz ove dve priče stekli ikakvo razumevanje? Pre svega, jesu li ove dve priče odvojene od naše prethodne rasprave o Božjoj brizi za ljudski rod? Postoji li suštinska povezanost? Da li je tačno da u ove dve priče vidimo dela Božja i temeljnu pažnju koju On posvećuje svemu što planira za ljudski rod? Da li je tačno da je sve što Bog čini i sve o čemu On razmišlja radi postojanja ljudskog roda? (Da.) Zar Božje pažljivo promišljanje i obzir prema ljudskom rodu nisu krajnje očiti? Ljudski rod ne mora ništa da radi. Bog je za ljude pripremio vazduh – oni samo treba da ga udišu. Povrće i voće koje oni jedu lako su dostupni. Od severa prema jugu, od istoka prema zapadu, svaki region ima svoje prirodne resurse. Sve različite regionalne useve, voće i povrće je pripremio Bog. U širem okruženju, Bog je stvorio sve stvari koje se uzajamno jačaju, međusobno su zavisne, uzajamno se osnažuju, uzajamno se suprotstavljaju i zajednički postoje. Ovo je Njegov metod i Njegovo pravilo da očuva opstanak i postojanje svih stvari; na ovaj način je ljudski rod mogao bezbedno i spokojno da raste u ovom životnom okruženju, da se razmnožava iz generacije u generaciju, sve do današnjeg dana. Drugim rečima, Bog unosi ravnotežu u prirodno okruženje. Da Bog nije suveren i da nema kontrolu, to okruženje, čak i da ga je Bog ipak stvorio, niko ne bi bio u stanju da čuva i da u njemu održava ravnotežu. Na nekim mestima nema vazduha, a na takvim mestima ljudski rod ne može da opstane. Bog ti neće dozvoliti da na njih odlaziš. Stoga nemojte odlaziti van odgovarajućih granica. Ovo je radi zaštite ljudskog roda – tamo postoje tajne. Svaki aspekt okruženja, dužina i širina Zemlje, svako stvorenje na Zemlji – kako živo tako i mrtvo – Bog je unapred zamislio i pripremio. Zašto je ova stvar potrebna? Zašto je ona stvar nepotrebna? Koja je svrha toga što je ova stvar ovde i treba li ona stvar da bude onde? Bog je već razmislio o svim ovim pitanjima i nema potrebe da ljudi o njima razmišljaju. Postoje neki budalasti ljudi koji uvek razmišljaju o pomeranju planina, međutim, umesto da to učine, zašto se ne presele u ravnicu? Ako ti se ne sviđaju planine, zašto živiš u njihovoj blizini? Zar to nije glupo? Šta bi se desilo ako biste pomerili planinu? Stizali bi uragani i ogromni talasi, a ljudski domovi bi bili uništeni. Zar ovo ne bi bila glupost? Ljudi su sposobni jedino da uništavaju. Oni čak ne mogu ni da održavaju ono jedino mesto na kome moraju da žive, a ipak žele da opskrbljuju sva stvorenja. To je nemoguće.

Bog ljudskom rodu dozvoljava da upravlja svim stvarima i da nad njima gospodari, međutim, obavlja li čovek dobro taj posao? Čovek uništava sve što može. Ne samo da je nesposoban da u prvobitnom stanju sačuva sve što je Bog za njega stvorio, već je učinio suprotno i uništio Božju tvorevinu. Ljudski rod je pomerao planine, oduzimao zemlju od mora i pretvorio ravnicu u pustinje u kojima niko ne može da živi. I baš u pustinji je čovek razvio industriju i sagradio nuklearne baze, sejući svuda uništenje. Sada reke više nisu reke, mora više nisu mora… Jednom kada ljudski rod naruši ravnotežu prirodnog okruženja i njegovih pravila, dan njegove katastrofe i smrti neće biti daleko; to je neizbežno. Kada katastrofa bude došla, ljudski rod će znati koliko je dragoceno sve što je Bog stvorio za njega i koliko je to važno za ljudski rod. Život u sredini u kojoj vetrovi i kiše dolaze u svoje vreme, za čoveka je poput života u raju. Ljudi ne shvataju da je ovo blagoslov, međutim, u trenutku kada sve to izgube, uvideće koliko je to retko i dragoceno. A nakon što nestane, kako bi se moglo vratiti? Šta bi ljudi mogli da učine ako Bog nije spreman da sve ponovo stvori? Postoji li nešto što biste mogli da učinite? Zapravo, postoji nešto što možete da uradite. Veoma je jednostavno – kada vam budem rekao šta je u pitanju, istoga časa ćete znati da je to izvodljivo. Kako je čovek dospeo u svoje trenutno stanje postojanja? Je li to zbog njegove pohlepe i uništavanja? Ako čovek stavi tačku na ovo uništavanje, zar se njegovo životno okruženje neće postepeno popraviti samo od sebe? Ako Bog ništa ne učini, ako za ljudski rod Bog više ne želi da išta učini – drugim rečima, ako se On ne upliće u ovu stvar – onda bi za ljudski rod najbolje rešenje bilo da prestane sa svim uništavanjem i da svom životnom okruženju omogući da se vrati u svoje prirodno stanje. Staviti tačku na sve ovo uništenje znači staviti tačku na pljačkanje i pustošenje stvari koje je Bog stvorio. To bi omogućilo da se okruženje u kome čovek živi postepeno oporavi, dok bi propust da se to učini doveo do još odvratnijeg okruženja za život, čije bi se uništenje s vremenom ubrzalo. Da li je Moje rešenje jednostavno? Jednostavno je i izvodljivo, zar ne? Za neke ljude je zaista jednostavno i izvodljivo – međutim, da li je izvodljivo za ogromnu većinu ljudi na zemlji? (Nije.) Da li je makar za vas izvodljivo? (Da.) Šta vas navodi da odgovorite potvrdno? Da li bi se moglo reći da to proizilazi iz temelja razumevanja Božjih dela? Da li bi se moglo reći da je uslov toga poslušnost Božjoj suverenosti i planu? (Da.) Postoji način da se stvari promene, ali to nije tema o kojoj sada razgovaramo. Bog je odgovoran, i to do samog kraja, za život svakog pojedinačnog ljudskog bića. Bog te svime opskrbljuje, a čak i ako se ti, u ovom okruženju koje je Sotona uništio, razboliš, onečistiš ili doživiš nasilje, to neće biti važno – Bog će te opskrbljivati i pustiće te da živiš. Treba da imate vere u to. Bog neće olako dopustiti da ljudsko biće umre.

Da li ste sada osetili nešto od važnosti prepoznavanja da „Bog je izvor života za sva stvorenja“? (Da, jesmo.) Kakva osećanja imate? Recite Mi. (U prošlosti, nismo nikada ni pomišljali da planine, mora i jezera povezujemo sa postupcima Božjim. Tek kada smo danas čuli Božju besedu shvatili smo da se unutar ovih stvari nalaze Božja dela i mudrost; vidimo da još u vreme kad je Bog počeo da stvara sve stvari, On je svaku od njih već prožeo sudbinom i Svojom dobrom voljom. Sve stvari se uzajamno jačaju i međusobno su zavisne, a ljudski rod od toga ima krajnju korist. Ono što smo danas čuli deluje veoma sveže i novo – osetili smo koliko su stvarni Božji postupci. U stvarnom svetu, u našem svakodnevnom životu i u našim susretima sa svim stvarima, vidimo da je zaista tako.) Zaista ste videli, zar ne? Bog ne opskrbljuje ljudski rod bez čvrstog temelja; Njegovo opskrbljivanje nije svega nekoliko kratkih reči. Bog je učinio toliko toga, a čak su i sve stvari koje ne vidiš tu za tvoje dobro. Čovek živi u ovom okruženju, unutar svih stvari koje je Bog stvorio za njega, gde ljudi i sve stvari zavise jedni od drugih. Na primer, biljke ispuštaju gasove koji prečišćavaju vazduh, a ljudi udišu prečišćen vazduh i imaju koristi od njega; ipak, neke biljke su otrovne za ljude, dok druge biljke neutrališu otrovne biljke. Ovo je čudo Božjeg stvaranja! Ali, ostavimo zasad ovu temu; danas je naš razgovor bio uglavnom o suživotu čoveka i ostatka svega stvorenog, bez koga čovek ne može da živi. U čemu je važnost Božjeg stvaranja svih stvari? Čovek bez tog ostatka ne može da živi, baš kao što je čoveku potreban vazduh da bi živeo – da te stave u vakuum, ubrzo bi umro. Ovo je krajnje jednostavno načelo koje pokazuje da čovek ne može da postoji odvojeno od ostatka svega stvorenog. Prema tome, kakav stav treba čovek da ima prema svemu stvorenom? Onaj koji se sastoji u tome da sve to čuva, štiti, efikasno koristi, ne uništava, ne rasipa i ne menja iz hira, jer sve stvoreno potiče od Boga, sve stvoreno jeste Njegova opskrba ljudskom rodu, a ljudski rod prema tome mora da se odnosi savesno. Danas smo razgovarali o ove dve teme. Pažljivo i dobro razmislite o njima. Narednog puta ćemo o nekim stvarima razgovarati detaljnije. Ovim se završava današnje okupljanje. Doviđenja!

18. januar 2014. godine