1. Mojsijeva 18:26 Tada Jahve reče: „Ako u Sodomi pronađem pedeset pravednika, čitavom ću gradu zbog njih oprostiti.“

1. Mojsijeva 18:29 Avrâm Mu se ponovo obrati: „A ako se u gradu nađe četrdeset pravednika?“ Jahve odgovori: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:30 Avrâm opet reče: „A šta ako tamo bude trideset pravednika?“ Jahve odgovori: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:31 Opet će Avrâm: „A ako ih se u gradu nađe dvadeset?“ Jahve reče: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:32 Avrâm opet reče: „A šta ako se u gradu nađe samo deset pravednika?“ I tada Jahve reče: „Neću ga uništiti.“

To je tih nekoliko odlomaka koje sam odabrao iz Biblije. Ovde se ne radi o potpunim, originalnim verzijama. Ako želite da vidite originalnu verziju, možete je sami potražiti u Bibliji; radi uštede vremena, izostavio sam deo originalnog sadržaja. Za ovu priliku sam odabrao samo nekoliko ključnih pasusa i rečenica, izostavljajući neke rečenice koje nisu od uticaja na naše današnje zajedništvo. U svim odlomcima i sadržajima o kojima ćemo u zajedništvu razgovarati, nećemo se zadržavati na pojedinostima, niti na čovekovom ponašanju u tim pričama; umesto toga, fokusiraćemo se samo na Božje misli i ideje iz tog vremena. U Božjim mislima i idejama videćemo Njegovu narav, a iz svega što je Bog učinio, videćemo Sâmog istinitog Boga – na taj ćemo način ostvariti svoj cilj.

Bog brine samo o onima koji su u stanju da poslušaju Njegove reči i da slede Njegove zapovesti

Navedeni odlomci sadrže u sebi nekoliko ključnih reči: radi se, naime, o brojevima. Jahve je najpre rekao da će, ako u gradu uspe da pronađe pedeset pravednika, poštedeti čitav grad, to jest, da ga u tom slučaju neće uništiti. Da li je, dakle, u Sodomi bilo pedeset pravednika? Nije. Šta je Avrâm, odmah potom, kazao Bogu? Upitao je: „A ako se u gradu nađe četrdeset pravednika?“ Na šta je Bog odgovorio: „Neću ga uništiti.“ Zatim je Avrâm upitao: „Šta ako se tamo nađe trideset pravednika?“ Na šta je Bog odgovorio: „Neću ga uništiti.“ „A ako ih bude dvadeset?“ „Neću ga uništiti.“ „A deset?“ „Neću ga uništiti.“ Da li je u tom gradu uopšte bilo i deset pravednika? Nije ih bilo deset – već samo jedan. A ko je to bio? To je bio Lot. U to je vreme u Sodomi živela jedna jedina pravedna osoba; da li je, međutim, Bog bio naročito strog i precizan u vezi sa potrebnim brojem pravednika? Ne, nije bio strog! Čovek ga je, naime, neprestano zapitkivao: „Šta ako ih bude četrdeset?“, „A ako ih bude trideset?“, sve dok nije upitao „A ako ih bude deset?“, na šta je Bog odgovorio: „Čak i ako ih bude svega deset, neću uništiti grad; poštedeću ga i oprostiću svim njegovim preostalim žiteljima.“ Bilo bi dovoljno otužno čak i da ih je bilo svega desetoro; ispostavilo se, međutim, da u Sodomi nije bilo ni toliko pravednika. Vidite, dakle, da su, u Božjim očima, greh i zloba stanovnika tog grada bili takvi da On nije imao drugog izbora nego da ih uništi. Šta je Bog mislio kada je rekao da neće uništiti grad ako u njemu nađe pedeset pravednika? Njemu ti brojevi nisu ni bili važni. Važno je bilo samo to da li u tom gradu ima pravednika koje je On želeo. Da je u gradu postojao jedan jedini pravednik, Bog ne bi dopustio da on nastrada pri uništenju grada. To znači da je, bez obzira na to da li je Bog taj grad hteo da uništi ili ne, i bez obzira na broj pravednika u njemu, taj grešni grad za Boga bio proklet i odvratan, i trebalo ga je uništiti tako da nestane iz Božjih očiju, s tim da pravednici ostanu u životu. Bez obzira na epohu i bez obzira na dostignuti stepen razvoja čovečanstva, Božji stav ostaje nepromenjen: On mrzi zlo i brine o onima koji su u Njegovim očima pravedni. Ovaj jasan Božji stav ujedno je i istinsko otkrovenje Božje suštine. Budući da je u gradu postojao samo jedan pravednik, Bog više nije oklevao. Krajnji rezultat bio je neumitno uništenje Sodome. Šta iz toga zaključujete? U to doba, Bog ovaj grad ne bi uništio da je u njemu bilo pedeset pravednika, pa čak i da ih je bilo svega desetoro, što znači da bi odlučio da ljudima oprosti i da prema njima bude trpeljiv, ili bi, pak, obavio delo usmeravanja, zbog te nekolicine ljudi koji su bili u stanju da se Boga boje i da Mu se klanjaju. Bog polaže veliki zalog na čovekova pravedna dela, na one koji su u stanju da Ga obožavaju i na one koji su u stanju da pred Njim čine dobra dela.

Da li ste u biblijskim pričama, od najranijih vremena do danas, ikada pročitali da Bog ijednoj osobi saopštava istinu ili da joj govori o putu Božjem? Niste nikada. Rečima koje je upućivao čoveku i o kojima ovde čitamo, On je ljudima samo nalagao šta treba da rade. Neki su to poslušali i uradili, neki nisu; neki su verovali, a neki ne. I to je bilo sve. Prema tome, pravednici tog doba – to jest, oni koji su u Božjim očima bili pravedni – naprosto su bili ljudi koji su mogli da čuju Božje reči i da slede Božje zapovesti. Bili su sluge i sprovodili su Božje reči među ljudima. Da li bi se takvi ljudi mogli nazvati onima koji poznaju Boga? Da li bi se mogli nazvati ljudima koje je Bog usavršio? Ne, ne bi mogli. Da li su onda ti pravednici u Božjim očima, bez obzira na njihov broj, bili dostojni da se nazovu ljudima bliskim Bogu? Da li bi se mogli nazvati Božjim svedocima? Naravno da ne! Oni nikako nisu bili dostojni da se nazovu Božjim svedocima, niti ljudima bliskim Bogu. Kako je onda Bog zvao te ljude? U biblijskom Starom zavetu ima mnogo primera u kojima ih Bog naziva „slugama Svojim“. U to su vreme, naime, ovi pravednici u Božjim očima bili sluge Božje; to su bili ljudi koji su Mu služili na zemlji. A kako im je Bog smislio to zvanje? Zašto ih je tako zvao? Ima li Bog u Svom srcu aršine po kojima ljudima određuje zvanja? Naravno da ima. On ima Svoje aršine, bilo da ljude naziva pravednima, savršenima, moralnima ili slugama. Kad nekoga nazove slugom Svojim, to znači da čvrsto veruje da je ta osoba u stanju da primi Njegove glasnike, da sledi Njegove zapovesti i da sprovodi ono što joj glasnici zapovede. Šta ta osoba sprovodi? Sprovodi ono što Bog čoveku zapoveda da čini i da izvršava na zemlji. Da li bi se ono što je Bog u to vreme tražio od čoveka da učini i sprovede na zemlji, moglo nazvati Božjim putem? Ne bi moglo. Naime, u to vreme, Bog je od čoveka zahtevao da učini tek nekoliko jednostavnih stvari; izdao mu je nekoliko prostih zapovesti, nalažući mu da radi samo ovo ili ono, i ništa više. Bog je radio prema Svom planu. Zato što u to vreme još uvek nisu bili ispunjeni mnogi uslovi, vreme još nije bilo sazrelo i ljudima je bilo teško da podnose breme Božjeg puta, te je stoga tek trebalo da se taj put rodi iz Božjeg srca. Pravedne ljude, o kojima je govorio i koje mi ovde vidimo – bez obzira da li ih je bilo trideset ili dvadeset – Bog je posmatrao kao Svoje sluge. Kad bi Božji glasnici naišli na te sluge, oni su bili u stanju da te glasnike prime, da slede njihove zapovesti i da postupaju u skladu s njihovim rečima. To je bilo upravo ono što je trebalo da učine i da dostignu ljudi koji su u Božjim očima bili sluge. Bog je razuman kada ljudima dodeljuje zvanja. On ih je Svojim slugama nazivao ne zato što su bili takvi kakvi ste vi sada – ne zato što su čuli mnoge propovedi, što su znali šta će Bog da uradi, što su razumeli veliki deo Božjih namera, niti zato što su shvatili Njegov plan upravljanja – već zato što su bili pošteni u svojoj ljudskosti i što su umeli da se povinuju Božjim rečima; kad bi im Bog nešto zapovedio, mogli su da ostave po strani ono što su radili i da izvrše to što je Bog zapovedio. Za Boga se, dakle, drugi sloj značenja sadržan u zvanju sluge sastojao u tome da su oni sarađivali u izvršenju Njegovog dela na zemlji i, mada nisu bili Božji glasnici, oni su Božje reči izvršavali i sprovodili na zemlji. Vidite, dakle, da su te sluge ili pravednici imali veliki značaj u Božjem srcu. Delo koje je Bog započinjao na zemlji nije se moglo obaviti bez ljudi koji bi u tome sarađivali s Njim, a ulogu koju su sluge Božje odigrale, Božji glasnici ne bi mogli da obave umesto njih. Svaki zadatak koji je Bog tim slugama poverio, za Njega je bio od velike važnosti, te stoga On nije mogao da ostane bez njih. Bez njihove saradnje s Bogom, obavljanje Njegovog dela među ljudima bilo bi prekinuto, usled čega bi čitav Božji plan upravljanja propao, a s njim bi i sve Božje nade potonule.

Bog je izdašno milostiv prema onima do kojih Mu je stalo i uistinu gnevan prema onima koje s gnušanjem odbacuje

Da li je, prema biblijskim zapisima, u Sodomi bilo deset Božjih slugu? Nije ih bilo toliko! Je li onda taj grad zavređivao da ga Bog poštedi uništenja? Samo je jedan žitelj toga grada – Lot – primio Božje glasnike. To ukazuje na činjenicu da je u gradu postojao samo jedan Božji sluga, te stoga Bog nije imao drugog izbora do da spase Lota, a da grad Sodomu uništi. Maločas opisani razgovor Avrâma i Boga može izgledati jednostavno, ali je njime ilustrovano nešto veoma duboko: Božji se postupci zasnivaju na načelima, te stoga Bog dugo posmatra i promišlja pre nego što donese odluku; On sasvim sigurno neće ništa odlučiti, niti brzopleto donositi zaključke, pre nego što nastupi pravo vreme za to. Razgovor Avrâma sa Bogom pokazuje nam da Božja odluka o uništenju Sodome uopšte nije bila pogrešna, jer je Bog već znao da u gradu nema ni četrdeset, ni trideset, a ni dvadeset pravednika. Nije ih tamo bilo čak ni desetoro. Jedina pravedna osoba u tom gradu bio je Lot. Bog je pomno motrio na sve što se dešavalo u Sodomi i okolini, tako da je taj grad poznavao kao Svoj džep. Prema tome, Njegova odluka nije mogla biti pogrešna. Nasuprot tome, u poređenju s Božjom svemoći, čovek je vrlo neosetljiv, glup i neuk, i vrlo kratkovid. Sve to možemo jasno da vidimo iz Avrâmovog razgovora s Bogom. Bog je Svoju narav objavljivao od početka do danas. Iz ovoga takođe možemo da vidimo nešto od Njegove naravi. Brojevi su jednostavni – oni ništa ne pokazuju – ali ovde postoji i jedan veoma važan izraz Božje naravi. Bog bi od uništenja grada odustao zbog pedeset pravednika. Da li je Božja milost razlog za to? Treba li razloge tražiti u Njegovoj ljubavi i trpeljivosti? Jeste li videli tu stranu Božje naravi? Čak i da je u gradu bilo svega deset pravednika, Bog ga, zbog tih deset pravednih ljudi, ne bi uništio. Jesu li to Božja ljubav i trpeljivost ili nisu? Zbog Svoje milosti, trpeljivosti i brige prema tim pravednim ljudima, On taj grad ne bi uništio. To je Božja trpeljivost. I kakav ishod vidimo na kraju? Kad je Avrâm upitao: „A šta ako se u gradu nađe samo deset pravednika?“, Bog je odgovorio: „Neću ga uništiti“. Nakon toga, Avrâm nije više rekao ni reč – jer u Sodomi nije bilo deset pravednika o kojima je govorio, tako da nije više imao šta da kaže, a tada je ujedno i shvatio zašto je Bog odlučio da uništi Sodomu. Kakvu narav Božju vidite u ovome? Kakvu je odluku On doneo? Bog je odlučio da, ukoliko u tom gradu nema ni deset pravednih ljudi, ne može dozvoliti da grad i dalje postoji, te da ga neminovno treba uništiti. Nije li ovo gnev Božji? Da li taj gnev predstavlja Božju narav? Je li ta narav otkrovenje Božje svete suštine? Da li je ona otkrovenje Božje pravedne suštine, koju čovek ne sme da vređa? Pošto se uverio da u Sodomi nema deset pravednika, Bog je čvrsto odlučio da taj grad uništi i da njegove žitelje strogo kazni, zato što su se protivili Bogu i zato što su bili toliko prljavi i iskvareni.

Zašto smo ove odlomke na ovaj način analizirali? Zato što se kroz tih nekoliko prostih rečenica u celosti odražava Božja narav izdašne milosti i strašnog gneva. Uz negovanje pravednika, pokazivanje milosti, trpeljivosti i brige o njima, u Božjem je srcu ujedno bilo i dubokog gnušanja prema svim iskvarenim žiteljima Sodome. Jesu li to bili izdašna milost i strašan gnev ili nisu? Na koji je način Bog uništio taj grad? Uništio ga je vatrom. A zašto ga je uništio baš vatrom? Šta osećaš kad vidiš da nešto izgara u vatri ili kad se spremaš da nešto zapališ? Zašto želiš to da zapališ? Osećaš li kako ti to više ne treba, kako više ne želiš da ga vidiš? Želiš li to da napustiš? Korišćenje vatre od strane Boga znači napuštanje i mržnju, znači da Sodomu više nije mogao očima da vidi. To je bila emocija s kojom je Bog Sodomu do temelja spalio. Upotreba vatre pokazuje koliko je Bog bio ljut. Božja milost i trpeljivost zaista postoje, ali Božja svetost i pravednost, dok oslobađa Svoj gnev, čoveku takođe pokazuju onu stranu Boga koja ne podnosi uvrede. Kad je čovek u potpunosti sposoban da se povinuje zapovestima Božjim i kad deluje u skladu s Njegovim zahtevima, Bog prema njemu pokazuje izdašnu milost; a kad je čovek do krajnosti iskvaren, prepun mržnje i neprijateljstva prema Njemu, Bog je strašno ljut. Do koje se mere On može razljutiti? Njegov će gnev trajati sve do trenutka kad više ne bude video čovekov otpor i njegova zlodela, kad ih više ne bude video pred Sobom. Tek tada će se Božja ljutnja ugasiti. Drugim rečima, bez obzira o kojoj se osobi radi, ukoliko se njeno srce udaljilo od Boga i zauvek Mu okrenulo leđa, ma koliko ona jako želela da se, bilo objektivno ili u smislu svojih subjektivnih želja, svojim telom ili svojim umom klanja Bogu, da Ga sledi i da Mu se pokorava, čim se njeno srce okene od Boga, ta će osoba bez prestanka biti izložena Njegovom gnevu. Naime, dogodiće se to da, kad Bog bude oslobodio Svoj razorni gnev, nakon što je čoveku pružio dovoljno prilika, kad se, dakle, Njegov gnev bude jednom oslobodio, neće više biti načina da se smiri, tako da Bog više nikad prema takvim ljudima neće biti milostiv, niti trpeljiv. To je jedna strana Božje naravi, koja ne trpi uvrede. U ovom slučaju, ljudima se čini normalnim da Bog uništi neki grad, zato što, u Božjim očima, grad ispunjen grehom ne bi mogao da postoji, niti da i dalje opstaje, te bi stoga bilo sasvim razumno da ga uništi. Pa ipak, iz onoga što se dogodilo pre uništenja Sodome i nakon toga, mi vidimo celokupnu narav Božju. On je tolerantan i milostiv prema svemu što je ljubazno, lepo i dobro; a prema svemu što je zlo, grešno i rđavo oseća strašan gnev, koji nikad ne prestaje. Prema tome, dva glavna i najistaknutija aspekta Božje naravi, koje je Bog od početka do kraja otkrio, jesu: izdašna milost i strašan gnev. Većina vas je iskusila ponešto od Božje milosti, ali samo su retki među vama spoznali Božji gnev. Božja milost i dobrota mogu se zapaziti u svakoj osobi; drugim rečima, Bog je prema svakoj osobi izdašno milostiv. Ipak, veoma retko – ili gotovo nikada – Bog se može strašno naljutiti na bilo koju osobu ili na ma koju grupu ljudi među vama. Opustite se! Pre ili kasnije, svaki će čovek videti i doživeti Božji gnev, ali sada još nije vreme za to. Zašto je to tako? Zato što, kad se Bog na nekoga neprestano ljuti, to jest, kad prema nekome ispoljava Svoj strašni gnev, to znači da je On tu osobu već odavno s gnušanjem odbacio, da se gnuša njenog postojanja i da ne može više da je trpi; čim na tu osobu padne Njegov gnev, ona će nestati. Danas Božje delo tek treba da dostigne tu tačku. Kad se On bude žestoko razljutio, niko od vas taj gnev neće moći da podnese. Vidite, dakle, da je u ovom trenutku Bog samo izdašno milostiv prema svima vama, a Njegov strašni gnev tek treba da vidite. Ako među vama ima onih koji u ovo i dalje ne veruju, slobodno zatražite da se Božji gnev sruči na vas, kako biste na svojoj koži mogli da osetite da li zaista postoje Božji gnev i Njegova narav koja ne trpi da je ljudi vređaju. Usuđujete li se na to?

Ljudi poslednjih dana Božji gnev vide samo u Njegovim rečima, ali ga ne doživljavaju istinski

Da li dve strane Božje naravi, koje se mogu videti u ovim odlomcima iz svetih spisa, zavređuju da o njima u zajedništvu razgovaramo? Pošto ste saslušali ovu priču, da li je njome obnovljeno vaše razumevanje Boga? Kakvo je sada vaše razumevanje? Može se reći da, od trenutka stvaranja do danas, nijedna grupa ljudi nije uživala toliko Božje blagodati, milosti i dobrote, kao ova poslednja grupa. Uprkos tome što je, u ovoj poslednjoj etapi, Bog obavio delo suda i grdnje, i mada je to delo obavio veličanstveno i gnevno, On Svoj posao najčešće obavlja koristeći isključivo reči, kojima ljude poučava izaliva, snabdeva ih i hrani. Svoj gnev je, u međuvremenu, uvek skrivao, te je stoga, osim što su Njegovu srditu narav osetili u Njegovim rečima, vrlo malo ljudi je lično iskusilo Njegov gnev. To praktično znači da, iako na osnovu gneva, koji se u Njegovim rečima razotkriva tokom izvršenja dela suda i grdnje, ljudi mogu da iskuse Božje veličanstvo i netrpeljivost prema uvredama, taj se Njegov gnev ipak završava samo na rečima. Drugim rečima, Bog koristi reči da bi čoveka prekorio, razotkrio, da bi mu sudio, grdio ga, pa čak ga i osudio – ali On se na njega još uvek nije žestoko rasrdio i jedva da je Svoj gnev pustio na čoveka, osim kroz Svoje reči. Prema tome, Božja milost i dobrota, koje čovek u ovom dobu doživljava, istinsko su otkrovenje Njegove naravi, dok Njegov gnev koji je čovek iskusio, predstavlja samo efekat boje i tona Njegovih izjava. Mnogi taj efekat pogrešno tumače kao istinsko iskustvo i istinsku spoznaju Božjeg gneva. Shodno tome, ljudi uglavnom veruju da su u Božjim rečima videli Njegovu milost i dobrotu, da su u njima takođe videli Njegovu netrpeljivost prema čovekovim uvredama, a većina je čak počela da ceni Božju milost i trpeljivost prema čoveku. Ipak, ma koliko se čovek loše ponašao i ma koliko da je njegova ćud iskvarena, Bog je to uvek trpeo. U tom Svom trpljenju, cilj Mu je da sačeka da reči koje je izgovorio, trud koji je uložio i cena koju je platio, postignu željeni efekat kod ljudi koje želi da zadobije. Čekanje na takav ishod zahteva vreme i zahteva stvaranje drugačijeg okruženja za čoveka, isto kao što ljudi ne postaju odrasle osobe odmah čim se rode; za to je potrebno osamnaest ili devetnaest, a nekima čak i dvadeset ili trideset godina pre nego što dostignu punu zrelost. Bog stoga čeka da se čitav taj proces završi, čeka da nastupi pravo vreme i da dođe do takvog ishoda. Za sve to vreme koje provodi u čekanju, Bog je izobilno milostiv. Tokom perioda obavljanja Božjeg dela, međutim, izuzetno mali broj ljudi je ubijen, dok su pojedini ljudi kažnjeni zbog užasnog protivljenja Bogu. Ovakvi primeri još jače dokazuju da narav Božja ne trpi čovekove uvrede i u potpunosti potvrđuju da Božja trpeljivost i istrajnost prema odabranima zaista postoje. Naravno delimično otkrovenje Božje naravi tim ljudima, u ovih nekoliko tipičnih primera, nimalo ne utiče na sveukupan Božji plan upravljanja. U ovoj završnoj etapi Svog dela, Bog je zapravo trpeo tokom čitavog perioda iščekivanja, trampivši to Svoje trpljenje i Svoj život za spasenje onih koji Ga slede. Da li vi to primećujete? Bog Svoj plan ne remeti bez razloga. On može da oslobodi svoj gnev, a može i da bude milostiv; to je otkrovenje dve glavne komponente Božje naravi. Da li vam je ovo do kraja jasno ili nije? Drugim rečima, što se tiče toga da li je Bog u pravu ili greši, je li pravedan ili nepravedan, pozitivan ili negativan – čoveku se sve to jasno pokazuje. Šta će On činiti, šta voli, a šta mrzi – sve se to može direktno odražavati u Njegovoj naravi. Takve se stvari takođe mogu vrlo očigledno i jasno videti u Božjem delu, jer one nisu nejasne, niti uopštene; naprotiv, one svim ljudima omogućavaju da na naročito konkretan, istinit i praktičan način sagledaju Božju narav i sve ono što On ima i što jeste. To je Sâm istiniti Bog.

Božja narav nikada nije bila skrivena od čoveka – čovekovo je srce odlutalo od Boga

Da vam u zajedništvu nisam govorio o ovim stvarima, niko od vas ne bi mogao da iz biblijskih priča sagleda istinsku narav Božju. To je činjenica. Razlog za to je što je Bog, iako je u tim biblijskim pričama zabeleženo i nešto od onoga što je učinio, izgovorio svega nekoliko reči i što čoveku nije direktno predstavio Svoju narav, niti mu je otvoreno izneo Svoje namere. Potonje generacije su te zapise smatrale pukim pričama, te se ljudima zato čini da Bog Sebe krije od čoveka, pri čemu od čoveka nije skrivena Božja ličnost, već Njegova narav i namere. Da li vam se, nakon današnjeg zajedništva, još uvek čini da je Bog potpuno skriven od čoveka? Da li još uvek verujete da je Božja narav skrivena od čoveka?

Od vremena stvaranja, Božja narav ide u korak s Njegovim delom. Ona od čoveka nikad nije bila skrivena, već mu je, naprotiv, bila u celosti objavljena i razjašnjena. Pa ipak, kako je vreme prolazilo, čovekovo srce se sve više udaljavalo od Boga, a kako je ljudska iskvarenost postajala sve dublja, čovek i Bog su se sve više međusobno udaljavali. Polako ali sigurno, čovek je nestao iz Božjih očiju. Postao je nesposoban da „vidi“ Boga, usled čega je ostao bez ikakvih „vesti“ o Bogu; stoga on ne zna da li Bog postoji, pa čak ide dotle da postojanje Boga u potpunosti negira. Prema tome, razlog ljudskog nerazumevanja Božje naravi i svega onoga što On ima i što jeste, nije u tome što Bog Sebe skriva od čoveka, već u tome što se čovekovo srce okrenulo od Boga. Iako čovek veruje u Boga, u njegovom srcu Boga nema, i on ne zna kako da voli Boga, niti želi da Ga voli, jer se srce njegovo nikada ne približava Bogu i uvek Ga izbegava. Kao rezultat toga, čovekovo je srce udaljeno od Boga. Pa gde je onda čovekovo srce? Ono, zapravo, nikuda nije otišlo: umesto da ga pokloni Bogu ili da ga otkrije kako bi ga Bog mogao videti, čovek ga je zadržao za sebe. I sve to uprkos činjenici da se neki ljudi često mole Bogu rečima „O Bože, pogledaj moje srce – Tebi su sve moje misli poznate“, dok se drugi čak i zaklinju da će Bogu dopustiti da ih pogleda, kako bi On mogao da ih kazni ukoliko prekrše zakletvu. Iako čovek dopušta Bogu da mu pogleda u srce, to ne znači da je sposoban da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, niti da je svoju sudbinu, svoje izglede i sve svoje prepustio Bogu na volju. Prema tome, bez obzira u šta se Bogu zaklinješ i šta pred Njim izjavljuješ, tvoje je srce u Božjim očima i dalje zatvoreno za Njega, jer Mu ti dopuštaš samo da ti pogleda u srce, ali ne i da upravlja njime. Drugim rečima, ti svoje srce uopšte nisi predao Bogu, već samo izgovaraš reči koje će Bogu lepo zvučati; a za sve to vreme, skrivaš od Boga svoje lažljive namere, svoje spletke, intrige i planove, a svoje dobre prilike i svoju sudbinu čvrsto držiš u svojim rukama, užasno se plašeći da ti ih Bog ne oduzme. Stoga Bog nikada ni ne vidi čovekovu iskrenost prema Njemu. Mada On zaista sagledava dubine ljudskog srca i može da vidi šta čovek iskreno misli i šta želi da uradi, kao i šta čuva u svom srcu, to srce ipak ne pripada Bogu i čovek ga nije predao Bogu na upravljanje. To znači da Bog ima pravo da ga posmatra, ali ne i da njime upravlja. U svojoj subjektivnoj svesti, čovek ne želi, niti namerava da dozvoli da ga Bog orkestrira. Ljudi ne samo da su se ogradili od Boga, već među njima ima i onih koji iznalaze načine da svoje srce obmotaju uglađenim rečima i laskanjem, kako bi stvorili lažni utisak i zadobili Božje poverenje, skrivajući svoje pravo lice od Njegovog pogleda. Time što Bogu ne dopuštaju da ih vidi, oni Mu zapravo ne dozvoljavaju da sagleda njihovo pravo lice. Svoje srce ne žele da predaju Bogu, već žele da ga zadrže za sebe. Podtekst svega toga jeste da čovek sâm planira, proračunava i odlučuje o onome što radi i šta želi; njemu učešće i intervencija Boga nisu potrebni, a još manje su mu potrebne Božje orkestracije i uređenja. Bilo da se, dakle, radi o Božjim zapovestima, Njegovom nalogu ili zahtevima koje pred čoveka postavlja, čovekove se odluke zasnivaju na njegovim vlastitim namerama i interesima, na njegovom vlastitom stanju i okolnostima u datom trenutku. Čovek uvek koristi znanje i uvide koji su mu dobro poznati, kao i sopstveni intelekt, da bi procenio i odabrao put kojim treba da ide, i ne dopušta Bogu da se u to meša, niti da time upravlja. Takvo je čovekovo srce koje Bog vidi.

Od samog početka, pa sve do danas, jedino je čovek bio u stanju da razgovara s Bogom. Drugim rečima, od svih živih bića i Božjih stvorenja, niko sem čoveka nije mogao da razgovara sa Bogom. Čovek ima uši koje mu omogućavaju da čuje i oči koje mu omogućavaju da vidi; on ima jezik, vlastite ideje i slobodnu volju. Poseduje sve što je potrebno da čuje kad Bog govori, da razume Božje namere i da prihvati Božji nalog, te stoga Bog sve Svoje želje poverava čoveku, u želji da od njega načini saputnika koji je s Njim jednodušan i koji može da korača uporedo s Njim. Otkad je počeo da upravlja, Bog iščekuje da Mu čovek preda svoje srce, da Mu dopusti da ga pročisti i opremi, da ga učini zadovoljavajućim za Boga i voljenim od Boga, da ga natera da se boji Boga i da se kloni zla. Bog se oduvek radovao takvom ishodu i željno ga iščekivao.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“