1. Mojsijeva 22:16-18 Tada mu Jahve reče: „Samim se Sobom zaklinjem, pošto si ovo učinio i nisi se na svog jedinca sina sažalio: obilnim ću te blagoslovima obasuti i tvoje ću potomstvo umnožiti, te će biti brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. Zato što si poslušao moj glas, svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“

Ovo je neskraćena verzija priče o tome kako je Bog blagosiljao Avrâma. Ta je priča kratka, ali bogata sadržajem: iz nje saznajemo razloge i okolnosti Božjeg dara Avrâmu, kao i šta je to što je On Avrâmu podario. Ona je takođe prožeta radošću i uzbuđenjem sa kojim je Bog izgovorio te reči, kao i hitnošću Njegove čežnje da zadobije one koji su u stanju da slušaju Njegove reči. U tome vidimo Božju brigu i nežnost prema onima koji slušaju Njegove reči i pokore se Njegovim zapovestima. Takođe, vidimo koju On cenu plaća da bi ljude zadobio i koliko brine i razmišlja o tome kako da ih zadobije. Uz to, odlomak koji sadrži reči „Samim se Sobom zaklinjem“, pokazuje nam snažnu gorčinu i bol koje Bog, i jedino Bog, oseća iza kulisa ovog dȅla iz Svog plana upravljanja. To je odlomak koji podstiče na razmišljanje i koji je imao poseban značaj i dalekosežan uticaj na potonja pokoljenja.

Čovek stiče Božje blagoslove svojom iskrenošću i pokornošću

Je li Božji blagoslov dat Avrâmu, o kojem ovde čitamo, bio veliki? Koliki je on tačno bio? Ovde je ključna sledeća rečenica: „Svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“ Ta rečenica pokazuje da je Avrâm primio blagoslove koji nisu dati nikome, ni pre ni posle njega. Kada je, u skladu s Njegovim zahtevom, Avrâm svog jedinog sina – svog ljubljenog jedinca – vratio Bogu (ovde ne možemo upotrebiti reč „žrtvovao“, već treba da kažemo da ga je vratio Bogu), Bog ne samo što Avrâmu nije dozvolio da žrtvuje Isaka, nego ga je još i blagoslovio. Kojim je obećanjem On blagoslovio Avrâma? Obećanjem da će umnožiti njegovo potomstvo. A koliko je puta trebalo da ga umnoži? Sveto pismo nam o tome nudi sledeći zapis: „biće brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. (…) svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“ U kom je kontekstu Bog izgovorio te reči? To jest, zbog čega je Avrâm primio Božje blagoslove? Primio ih je upravo iz razloga koji Bog navodi u Svetom pismu: „Zato što si poslušao moj glas.“ Bog mu je, naime, dao takvo obećanje zato što je Njegovu zapovest Avrâm izvršio bez pogovora, učinivši sve kako je Bog rekao, zahtevao i zapovedio. Ovo obećanje sadrži u sebi jednu ključnu rečenicu, koja se tiče ondašnjih Božjih misli. Jeste li je zapazili? Možda niste obratili dovoljno pažnje na onaj deo kad Bog kaže: „Samim se Sobom zaklinjem“. To znači da se Bog, izgovarajući ove reči, zakleo u Samog Sebe. U šta se ljudi obično zaklinju kad nekome nešto obećavaju? Zaklinju se u Nebo, što znači da zakletvu polažu Bogu i da se Bogom zaklinju. Ljudi možda ne razumeju baš najbolje ovaj fenomen da se Bog zaklinje Samim Sobom, ali vi ćete to moći da razumete kada vam budem dao ispravno objašnjenje. Suočivši se sa čovekom koji je mogao samo da čuje Njegove reči, ali ne i da razume Njegovo srce, Bog se ponovo osetio usamljeno i na gubitku. U očajanju – i, može se reći, podsvesno – Bog je učinio nešto sasvim prirodno: položio je ruku Sebi na srce i Avrâmu dao obećanje obraćajući se Samom Sebi, a čovek je iz toga razabrao da je On rekao „Samim se Sobom zaklinjem“. U Božjim postupcima možeš da zamisliš samog sebe. Kad se, stavivši ruku na srce, obraćaš samom sebi, imaš li jasnu predstavu o tome šta izgovaraš? Da li si tada iskren? Govoriš li otvoreno, iz srca? Vidimo, dakle, da je Bog, obraćajući se Avrâmu, bio ozbiljan i iskren. Dok je govorio Avrâmu i blagosiljao ga, Bog se ujedno obraćao i Samom Sebi. Sebi je kazao: blagosloviću Avrâma i učiniću da mu potomstvo bude brojno kao zvezde na nebu i kao zrna peska na obali mora, zato što je poslušao Moje reči i zato što sam njega odabrao. Rekavši: „Samim se Sobom zaklinjem“, Bog je doneo odluku da kroz Avrâma stvori odabrani izraelski narod, nakon čega će te ljude Svojim delom povesti napred. Drugim rečima, rešio je da Avrâmovim potomcima stavi u zadatak da ponesu Božje delo upravljanja, da Njegovo delo i sve što On izražava započne od Avrâma i da se nastavi kroz Avrâmovo potomstvo, te da na taj način ostvari Svoju želju da spase ljudski rod. Šta kažete, zar to nije blagoslovena stvar? Nema za čoveka većeg blagoslova od ovoga; može se reći da je to najveći blagoslov. Blagoslov koji je Avrâm stekao nije se odnosio na umnožavanje njegovog potomstva, već na Božje postignuće u Njegovom upravljanju, u Njegovom nalogu i u delu Njegovom kroz Avrâmove potomke. To znači da blagoslovi koje je Avrâm zadobio nisu bili privremenog karaktera, već su se nastavljali uporedo s napredovanjem Božjeg plana upravljanja. Kada je Bog to izgovorio, kad se Samim Sobom zakleo, On je odluku već bio doneo. Je li taj proces odlučivanja bio istinit? Da li je bio stvaran? Bog je doneo odluku da će, od tog trenutka pa nadalje, sve Svoje napore, cenu koju plaća, sve što On ima i što jeste, sve što Mu pripada, pa čak i Svoj život, darivati Avrâmu i njegovim potomcima. Ujedno je rešio i da, počev od ove grupe ljudi, Svoja dela pokaže čoveku i dozvoli mu da sagleda Njegovu mudrost, autoritet i moć.

Božja je nepromenljiva namera da zadobije one koji Ga poznaju i koji su u stanju da svedoče o Njemu

Dok je govorio Samom Sebi, Bog se ujedno obraćao i Avrâmu; da li je, međutim, Avrâm, među svim rečima koje mu je Bog tada uputio, osim blagoslova upućenih njemu, mogao da razume i pravu nameru Božju? Nije mogao! Božje je srce, dakle, u trenutku kada se Samim Sobom zaklinjao, i dalje bilo usamljeno i tužno. Još uvek nije bilo nikoga ko bi mogao da razume ili shvati Njegove namere i planove. U tom trenutku, niko – uključujući tu i Avrâma – nije sa Njim mogao da razgovara u poverenju, a kamoli da sarađuje s Njim u obavljanju dela koje je morao da obavi. Na prvi pogled, Bog je uspeo da pridobije Avrâma, čoveka koji je bio u stanju da posluša Njegove reči. U stvarnosti, međutim, taj čovek jedva da je išta znao o Bogu. Uprkos tome što je Avrâma blagoslovio, Božje srce još uvek nije bilo zadovoljno. Šta znači kad kažem da Bog nije bio zadovoljan? To znači da je tek bio započeo sa Svojim upravljanjem, da su ljudi koje je želeo da zadobije, koje je žudeo da vidi i koje je voleo, još uvek bili udaljeni od Njega; trebalo Mu je vremena, trebalo je da čeka, trebalo je da bude strpljiv. Naime, u to vreme, osim Sâmog Boga, nije bilo nikoga ko bi znao šta Njemu treba, šta želi da zadobije i za čim žudi. Bogu je, dakle, dok se osećao veoma uzbuđeno, istovremeno bilo i teško na srcu. Ipak, On se nije tu zaustavio, već je nastavio da planira naredni korak dela koje je morao da obavi.

Šta vidite u obećanju koje je Bog dao Avrâmu? On je Avrâma darivao velikim blagoslovima naprosto zbog toga što je ovaj poslušao Njegove reči. Iako to naizgled deluje normalno i kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, mi u tome vidimo Božje srce: Bog naročito ceni kad Mu je čovek pokoran, kad Ga razume i kad je iskren prema Njemu. U kojoj meri Bog ceni tu čovekovu iskrenost? Vi možda ne razumete koliko je On ceni, a vrlo je moguće da ne postoji niko ko bi to mogao da shvati. Bog je Avrâmu podario sina, a kad je taj sin odrastao, tražio je od Avrâma da Mu svog sina prinese kao žrtvu. Avrâm je Božju zapovest izvršio doslovce, poslušao je Božju reč, svojom je iskrenošću dirnuo Boga i Bog ju je cenio. Koliko ju je cenio? I zašto ju je cenio? U vreme kad niko nije shvatao Božje reči, niti razumeo Njegovo srce, Avrâm je učinio nešto od čega su se nebesa potresla i zemlja zadrhtala, nešto zbog čega je Bog osetio neviđeno zadovoljstvo i što Ga je obradovalo, jer je zadobio nekoga ko je bio u stanju da se pokori Njegovim rečima. To zadovoljstvo i tu radost donelo mu je stvoreno biće koje je On vlastitom rukom stvorio, a to je ujedno bila i prva „žrtva“ koju je čovek, otkad je stvoren, prineo Bogu i koju je Bog najviše cenio. Bog se mnogo namučio dok je tu žrtvu dočekao, te ju je stoga tretirao kao prvi i najvažniji dar od čoveka kojeg je stvorio. Ona je Bogu pokazala prvi plod Njegovih napora i cene koju je platio, omogućivši Mu da u ljudima vidi nadu. Nakon toga, Bog je još jače čeznuo za grupom takvih ljudi koji bi mu pravili društvo, odnosili se prema Njemu iskreno i iskreno brinuli o Njemu. Štaviše, nadao se da će Avrâm još poživeti, jer je želeo da Mu neko srce poput Avrâmovog pravi društvo i da bude kraj Njega dok nastavlja Svoje upravljanje. Ma šta da je Bog želeo, to je ipak bila samo želja, samo ideja – jer, Avrâm je bio samo čovek koji je bio u stanju da Mu se pokori, ali koji ni najmanje nije razumeo, niti poznavao Boga. Avrâm je bio neko ko nije ispunjavao standarde Božjih zahteva prema čoveku, a to su: poznavanje Boga, sposobnost svedočenja o Bogu i jednodušje sa Bogom. Stoga Avrâm nije mogao da korača sa Bogom. U Avrâmovom žrtvovanju Isaka Bog je video njegovu iskrenost i pokornost, i video je da je položio Božji ispit. Mada je Bog prihvatio njegovu iskrenost i pokornost, on je i dalje bio nedostojan da Mu bude prisan, da postane neko ko Ga poznaje i razume, i neko ko poznaje Njegovu narav; bio je daleko od toga da s Bogom bude jednodušan i da sledi Božju volju. U Svom je srcu, zato, Bog još uvek bio usamljen i zabrinut. A što je postajao usamljeniji i zabrinutiji, to Mu je potrebnije bilo da što pre nastavi sa Svojim upravljanjem i da bude u stanju da odabere i zadobije grupu ljudi koji će, što je moguće pre, realizovati Njegov plan upravljanja i ispuniti Njegovu volju. To je bila goruća namera Božja i ostala je nepromenjena od postanka do naših dana. Od trenutka kad je, na samom početku, stvorio čoveka, Bog je žudeo za grupom pobednika, grupom ljudi koji će biti u stanju da razumeju, spoznaju i shvate Njegovu narav i koji će koračati uporedo s Njim. Ta Božja namera nikad se nije promenila. Ma koliko još da treba da čeka, ma koliko da je težak put koji treba da prevali i ma koliko da su daleki ciljevi za kojima čezne, On od svojih očekivanja u pogledu čoveka nikad nije odustao, niti ih je ikad menjao. Da li sada, kad ste saslušali sve što sam rekao, smatrate da ostvarujete nešto od Božje namere? Možda ono što ste dosad shvatili nije naročito duboko – ali postepeno će se produbljivati!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“