1. Mojsijeva 22:2-3 Bog mu onda reče: „Uzmi svoga sina Isaka, tvoga jedinca koga voliš, i pođi s njim u zemlju Moriju, pa ga prinesi kao žrtvu svespalnicu na brdu koje ću ti pokazati.“ Ustane Avrâm u rano jutro i osamari magarca. Sa sobom je poveo dva momka i svoga sina Isaka, i pošto je nasekao drva za svespalnicu, digao se i krenuo na mesto koje mu je Bog rekao.

1. Mojsijeva 22:9-10 Kad su stigli na mesto za koje im je Bog rekao, Avrâm podigne žrtvenik, naslaže drva, pa sveže svoga sina Isaka i položi ga na žrtvenik povrh drva. Tad Avrâm uze nož da zakolje svoga sina.

Božje delo upravljanja i spasenja čovečanstva započinje Avrâmovim žrtvovanjem Isaka

Time što mu je podario sina, ispunile su se reči koje je Bog saopštio Avrâmu. To, međutim, ne znači da se Božji plan ovde zaustavio; naprotiv, veličanstveni Božji plan upravljanja i spasenja čovečanstva tek je bio počeo da se ostvaruje, a Njegov je blagoslov sinu Avrâmovom bio samo uvod u Njegov sveopšti plan upravljanja. Ko je tada mogao znati da je Božja bitka protiv Sotone neprimetno otpočela onoga trena kad je Avrâm prineo Isaka?

Bog ne mari za to je li čovek glup – On od njega samo traži da bude istinit

Hajde sada da vidimo šta je Bog učinio Avrâmu. Kako je zapisano u 1. Mojsijevoj 22:2, Bog je Avrâmu izdao sledeću zapovest: „Uzmi svoga sina Isaka, tvoga jedinca koga voliš, i pođi s njim u zemlju Moriju, pa ga prinesi kao žrtvu svespalnicu na brdu koje ću ti pokazati.“ Jasno je šta je Bog time mislio da kaže: rekao je Avrâmu da svog jedinog sina Isaka, kojeg je voleo, prinese kao žrtvu paljenicu. Gledano iz današnje perspektive, je li ova Božja zapovest još uvek u suprotnosti s ljudskim predstavama? Jeste! Sve što je Bog u to vreme činio potpuno je suprotno čovekovim predstavama; njemu je to neshvatljivo. U svojim predstavama, ljudi to ovako zamišljaju: pošto čovek nije poverovao u Božje obećanje smatrajući ga nemogućnim, Bog mu je podario sina, a nakon što je Avrâm dobio sina, Bog je zatražio da ga žrtvuje. Zar sve to nije krajnje neverovatno? Šta je Bog zapravo nameravao da učini? Kakva Mu je bila stvarna namera? Iako mu je sina podario bez postavljanja ikakvih uslova, Bog je od Avrâma takođe zahtevao i bezuslovnu žrtvu. Je li to bilo preterano? Sa stanovišta nepristrasnog posmatrača, to ne samo da je bilo preterano, već je u izvesnoj meri predstavljalo i „bezrazložno stvaranje problema“. Sâm Avrâm, međutim, nije smatrao da Bog od njega traži previše. Iako je imao par slabašnih vlastitih stavova o tome, i mada je prema Bogu bio pomalo sumnjičav, ipak je bio spreman da Mu prinese tu žrtvu. Šta vi, u ovom trenutku, smatrate dokazom da je Avrâm bio spreman da svog sina žrtvuje? Šta se u ovim rečenicama kaže? U originalnom tekstu zapisano je sledeće: „Ustane Avrâm u rano jutro i osamari magarca. Sa sobom je poveo dva momka i svoga sina Isaka, i pošto je nasekao drva za svespalnicu, digao se i krenuo na mesto koje mu je Bog rekao“ (1. Mojsijeva 22:3). „Kad su stigli na mesto za koje im je Bog rekao, Avrâm podigne žrtvenik, naslaže drva, pa sveže svoga sina Isaka i položi ga na žrtvenik povrh drva. Tad Avrâm uze nož da zakolje svoga sina“ (1. Mojsijeva 22:9-10). Kad je Avrâm uzeo nož i njime zamahnuo da zakolje svog sina, je li Bog to video? Video je. Čitav ovaj događaj – od samog početka, kad je Bog od Avrâma zatražio da žrtvuje Isaka, do trenutka kad je ovaj zaista zamahnuo nožem da svog sina zakolje – pokazao je Bogu srce Avrâmovo, koje je u tom trenu, bez obzira na njegovu pređašnju glupost, neznanje i nerazumevanje Boga, bilo iskreno i pošteno, jer on je zaista nameravao da Isaka, jedinca kojeg mu je Bog podario, vrati Bogu. U njemu je Bog video pokornost, upravo onu pokornost koju je želeo.

Bog prema čoveku čini mnogo toga što je neshvatljivo, pa čak i neverovatno. Kad Bog poželi da nekim orkestrira, to je čoveku često neshvatljivo i u suprotnosti je s njegovim predstavama, ali upravo taj nesklad i ta nedokučivost za čoveka predstavljaju kušnju i ispit od Boga. Avrâm je, u međuvremenu, bio u stanju da u samom sebi pokaže pokornost prema Bogu, što je bio najosnovniji uslov njegove sposobnosti da ispuni Božji zahtev. Tek kad je Avrâm smogao snage da se pokori Božjem zahtevu, kad je Isaka prineo kao žrtvu, Bog se zaista uverio u odanost čovečanstva – tačnije, u odanost Avrâma kojeg je Sâm izabrao – i odao mu priznanje. Tek tada je Bog bio siguran da je ova osoba, koju je izabrao, nezamenjivi vođa, koji bi na svojim plećima mogao da ponese Božje obećanje i Njegov potonji plan upravljanja. Mada je sve ovo bila samo kušnja i ispit, Bog je bio zadovoljan, osetio je da Ga čovek voli i da Ga je utešio kao nikada ranije. U trenutku kad je Avrâm zamahnuo nožem da ubije Isaka, da li ga je Bog zaustavio? Bog mu nije dozvolio da žrtvuje Isaka, jer On naprosto nije imao nameru da Isaku oduzme život. Bog je, dakle, blagovremeno zaustavio Avrâma. Avrâmova pokornost je pred Bogom već bila položila ispit; ono što je uradio bilo je dovoljno i Bog je već video ishod onoga što je ovaj nameravao da učini. Je li taj ishod za Boga bio zadovoljavajući? Može se reći da je Bog takvim ishodom bio zadovoljan, da je to bilo ono što je Bog želeo i za čime je odavno čeznuo. Je li to istina? Mada Bog u različitim kontekstima koristi različite načine da proveri svaku osobu, u Avrâmu je On video ono što je želeo, video je da ima iskreno srce i da je njegova pokornost bezuslovna. Upravo je tu „bezuslovnost“ Bog zapravo i želeo. Ljudi često kažu: „Već sam žrtvovao ovo, već sam se odrekao onog – pa zašto onda Bog još uvek nije zadovoljan mnome? Zašto me i dalje podvrgava kušnjama? Zašto me neprestano proverava?“ Ovo ukazuje na sledeću činjenicu: Bog još uvek nije video tvoje srce, niti ga je zadobio. Drugim rečima, On u tebi nije video iskrenost ravnu Avrâmovoj kad je ovaj digao nož da vlastitom rukom zakolje svog sina i kao žrtvu ga prinese Bogu. Nije u tebi video bezuslovnu pokornost i ti Ga nisi utešio. Stoga je sasvim prirodno to što te On i dalje iskušava. Zar nije tako?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“