1. Mojsijeva 17:15-17 Još reče Bog Avrâmu: „A Saraju, svoju ženu, nećeš više zvati Saraja; ime će joj biti ’Sara’. Nju ću blagosloviti; šta više, od nje ću ti dati sina. Ja ću je blagosloviti, te će postati majka narodima, i carevi će naroda od nje poteći.“ Avrâm pade ničice, pa se nasmeja i reče u sebi: „Može li se roditi sin čoveku od stotinu godina? Zar će Sara u devedesetoj roditi dete?“

1. Mojsijeva 17:21-22 „Ali svoj ću savez sklopiti sa Isakom koga će ti Sara roditi iduće godine u ovo doba.“ Kad je Bog završio razgovor sa Avrâmom, uzneo se od njega.

Niko ne može omesti delo koje je Bog odlučio da obavi

Svi ste vi, znači, tek sada čuli priču o Avrâmu, zar ne? Njega je Bog izabrao nakon što je svet uništen potopom, a zvao se Avrâm; kad mu je bilo sto godina, a njegovoj ženi Sari devedeset, Bog mu dade obećanje. Šta mu je Bog obećao? Obećao mu je ono što je zapisano u Svetom pismu: „Nju ću blagosloviti; šta više, od nje ću ti dati sina.“ U kakvoj je situaciji Bog obećao da će mu podariti sina? Sveto pismo nam nudi sledeći zapis: „Avrâm pade ničice, pa se nasmeja i reče u sebi: ’Može li se roditi sin čoveku od stotinu godina? Zar će Sara u devedesetoj roditi dete?’“ Drugim rečima, ovaj je vremešni par bio prestar da bi mogao da izrodi decu. I šta je Avrâm uradio nakon što mu je Bog to obećao? Pao je ničice i, smejući se, rekao u sebi: „Može li se roditi sin čoveku od stotinu godina?“ Avrâm je mislio da je to nemoguće – što znači da je na Božje obećanje gledao kao na nekakvu šalu. Sa ljudskog stanovišta, to je bilo nešto što je čoveku nedostižno, a ujedno je i za Boga bilo neostvarljivo i nemogućno. Možda je Avrâmu bilo smešno sledeće: „Iako je stvorio čoveka, izgleda da Bog nije svestan da neko ko je toliko star ne može da rađa decu; On misli da mi može omogućiti da imam dete i kaže da će mi podariti sina – što je, naravno, nemoguće!“ Zbog toga je Avrâm pao ničice i nasmejao se, misleći: „To nije moguće – mora da Bog sa mnom zbija šalu, jer ovo ne može biti istina!“ Božje reči nije shvatio ozbiljno. Kakav je, dakle, Avrâm bio čovek, sa Božje tačke gledišta? (Pravedan.) A gde je tačno navedeno da je bio pravednik? Vi mislite da su svi ljudi koje Bog poziva pravedni i savršeni, da svi oni koračaju s Bogom. Potčinjeni ste doktrini! Mora da vam bude jasno da Bog, kad nekoga definiše, ne čini to proizvoljno. On ovde nije rekao da je Avrâm pravedan. Bog u Svom srcu poseduje aršine kojima svaku osobu samerava. Iako se Bog nije izjasnio o tome kakav je Avrâm kada je reč o njegovom ponašanju, šta mislite kojoj je vrsti pripadala Avrâmova vera u Boga? Je li ona bila pomalo apstraktna? Ili je on bio veliki vernik? Ne, on to nije bio! Svojim smehom i načinom razmišljanja pokazao je svoje pravo lice, tako da je njegovo pravedništvo samo plod vaše mašte, slepo pokoravanje doktrini i neodgovorna procena. Je li Bog video Avrâmov smeh i njegove uzrečice? Je li znao za njih? Bog je to znao. Ali, da li bi Bog izmenio Svoju odluku? Ne bi! Nakon što je isplanirao i odlučio da odabere baš njega, On je to i učinio. U tome Ga ne bi omele, niti bi na Njega uticale Avrâmove misli, a ne bi ni njegovo ponašanje; Bog Svoj plan ne bi promenio proizvoljno, niti bi ga ishitreno poremetio zbog čovekovog ponašanja, čak i ako bi ono bilo neuko. Šta je, dakle, zapisano u 1. Mojsijevoj 17:21-22? „’Ali svoj ću savez sklopiti sa Isakom koga će ti Sara roditi iduće godine u ovo doba.’ Kad je Bog završio razgovor sa Avrâmom, uzneo se od njega.“ Bog nimalo nije obraćao pažnju na ono što je Avrâm mislio ili govorio. Šta je bio razlog tog zanemarivanja? Razlog je taj što, u ono vreme, Bog od čoveka nije zahtevao da bude veliki vernik, niti da bude sposoban za neko veliko bogopoznanje, pa čak ni da može da razume sve što Bog čini i govori. On, dakle, nije zahtevao da čovek u celosti razume Njegove odluke, razloge zbog kojih je odabrao određene ljude, kao ni načela Njegovog delovanja, zato što čovekov rast naprosto nije bio adekvatan. Štagod da je Avrâm uradio i kako god da se ponašao, Bog je u to vreme smatrao normalnim. Stoga ga nije ni osudio ni ukorio, već je samo rekao: „Sara će ti roditi Isaka iduće godine u ovo doba.“ Za Boga se, nakon objave ovih reči, čitava stvar, korak po korak, obistinila; u Božjim očima, ono što je prema Njegovom planu trebalo da bude ostvareno, već se ostvarilo. Pošto je sve to uredio, Bog je otišao. Ono što čovek radi i o čemu razmišlja, ono što razume i što planira – ništa od toga nema nikakve veze s Bogom. Sve se odvija po Božjem planu, u skladu sa vremenskim odrednicama i etapama koje je On ustanovio. To je načelo Božjeg delovanja. O čemu god da čovek razmišlja i šta god da zna, Bog se u to ne meša, ali ni ne odustaje od Svog plana, niti diže ruke od Svog dela samo zato što čovek u njih ne veruje ili ih ne razume. Na taj se način činjenice ostvaruju prema Božjem planu i zamislima. Upravo je to ono što vidimo u Bibliji: Bog je učinio da se Isak rodi u vreme koje je On odredio. Da li činjenice dokazuju da su čovekovo ponašanje i držanje ometali Božje delo? Ne, oni ga nisu ometali! Da li je čovek, slabošću svoje vere u Boga, te svojim predstavama i maštarijama o Njemu, uticao na Njegovo delo? Ne! Nije ni najmanje uticao! Nijedan čovek, događaj, niti okruženje, ne mogu uticati na Božji plan upravljanja. Sve što On odluči da učini biće dovršeno i ostvareno blagovremeno i u skladu s Njegovim planom, i nijedan čovek ne može da zasmeta Njegovom delu. Određene aspekte čovekove gluposti i neznanja, pa čak i neke aspekte čovekovog otpora i predstava o Njemu, Bog naprosto ignoriše i nastavlja sa poslom koji mora da obavi, ne obazirući se na njih. To je Božja narav, a ona je odraz Njegove svemoći.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“