1. Mojsijeva 9:11-13 „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Još reče Bog: „Ovo je znak saveza koji sklapam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama, savez za sva buduća pokolenja. Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“

Većina ljudi zna šta je dúga i bila je u prilici da čuje priče u vezi s dúgama. Kada je reč o biblijskoj priči o dúgi, neki ljudi u nju veruju, drugi je tretiraju kao legendu, dok treći u nju uopšte ne veruju. Bilo kako bilo, svi događaji koji su se desili u vezi sa dúgom bili su Božje delo i odigrali su se u procesu Božjeg upravljanja ljudima. Ti su događaji precizno zabeleženi u Bibliji. Ovi zapisi nam ne saopštavaju kakvog je raspoloženja bio Bog u to vreme, niti kakve su Mu bile namere u vezi sa rečima koje je izrekao. Štaviše, niko ne može da oceni šta je Bog osećao dok ih je izgovarao. Između redova se, međutim, otkriva Božje emotivno stanje u vezi s čitavim ovim događajem. Kao da, kroz svaku Božju reč i izraz, Njegove tadašnje misli iskaču sa stranica knjige.

Upravo su Božje misli ono što ljude treba najviše da zanima i čijoj spoznaji najviše treba da teže. To je zato što su Božje misli neraskidivo povezane s čovekovim razumevanjem Boga, a čovekovo razumevanje Boga je nužna karika za čovekov život-ulazak. O čemu je, dakle, Bog razmišljao u vreme kada su se ovi događaji odigravali?

Prvobitno je Bog stvorio ljude, koji su u Njegovim očima bili veoma dobri i bliski Njemu, ali ih je onda uništio potopom, nakon što su se pobunili protiv Njega. Je li Ga zabolelo to što je čitav ljudski rod naprosto nestao na takav način? Naravno da Ga je zabolelo! Kako je, dakle, tu Svoju bol izrazio? Kako je to zabeleženo u Bibliji? To je u Bibliji zabeleženo ovim rečima: „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Ta jednostavna rečenica otkriva nam Božje misli. Uništenje sveta Ga je veoma zabolelo. Ili, kako bi ljudi rekli, bio je veoma tužan. Možemo zamisliti: kako je zemlja, nekad prepuna života, izgledala nakon što je uništena potopom? Kako je u to vreme izgledala zemlja, koja je nekada bila prepuna ljudi? Bez ljudskih naseobina, bez ijednog živog stvora, posvuda samo voda i potpuna pustoš na njenoj površini. Da li je Bog imao na umu takav prizor kada je stvarao svet? Naravno da nije! Prvobitna Mu je namera bila da vidi kako život buja po čitavoj zemlji i kako Ga obožavaju sva ljudska bića koja je stvorio, a ne da Noje bude jedini koji Ga obožava i jedini koji je u stanju da se odazove na Njegov poziv i dovrši ono što mu je povereno. Kad je čovečanstvo nestalo, Bog nije video ono što je prvobitno nameravao da vidi, već nešto potpuno suprotno. Pa kako Ga onda srce ne bi zabolelo? Kada je, dakle, otkrivao Svoju narav i izražavao Svoja osećanja, Bog je doneo odluku. Kakvu je odluku doneo? Da napravi lûk u oblaku (to jest, dúge koje vidimo) kao savez sa čovekom, kao obećanje da Bog neće ponovo uništiti čovečanstvo potopom. U isto vreme, to je trebalo da ljudima pokaže da je Bog uništio svet potopom, kako bi oni zauvek upamtili zbog čega je Bog tako nešto učinio.

Da li je, u to vreme, uništenje sveta bilo nešto što je Bog želeo? To sasvim sigurno nije bilo ono što je Bog želeo. Možda bismo i mogli da zamislimo delić tog jadnog prizora zemlje nakon uništenja sveta, ali ni izbliza ne možemo sebi da predočimo kako je taj prizor tada izgledao u Božjim očima. Možemo reći da, ni među sadašnjim ni među ondašnjim ljudima, niko nije u stanju da zamisli, niti da shvati šta je Bog osećao gledajući taj prizor, tu sliku sveta nakon uništenja potopom. Bog je na to bio primoran zbog ljudske buntovnosti, ali bol koji je Njegovo srce pretrpelo zbog uništenja sveta potopom predstavlja realnost koju niko ne može da dokuči niti da shvati. Upravo je zato Bog sa ljudima sklopio savez, čime je hteo da im kaže da upamte da je On jednom učinio tako nešto i da im se zakune da više nikad neće na takav način uništiti svet. U tom savezu mi vidimo Božje srce – vidimo da je ono trpelo bol dok je On uništavao čovečanstvo. Ljudskim jezikom rečeno, kad je Bog uništio čovečanstvo i video kako ono nestaje, Njegovo je srce jecalo i krvarilo. Nije li ovo najbolji način da se to opiše? Iako ljudi te reči koriste da bi ilustrovali ljudske emocije, ne mislim da su one preterane, niti da je njihovo korišćenje za opisivanje Božjih osećanja i stanja pogrešno, uprkos činjenici da je ljudski jezik isuviše manjkav. Ako ništa drugo, kroz njih možete steći veoma živopisno i vrlo prikladno razumevanje tadašnjeg Božjeg raspoloženja. Na šta ćete posle ovoga pomisliti kad ponovo ugledate dugu? Barem ćete se prisetiti kako je Bog nekada tugovao zbog uništenja sveta potopom. Setićete se kako Ga je, kad je uništio ljudska bića koja je Svojim rukama stvorio, srce bolelo, kako se opiralo, koliko je teško podnelo i kako se nerado odreklo čovečanstva, uprkos tome što je On taj svet mrzeo i što je to čovečanstvo prezirao. Jedinu utehu pronašao je u Nojevoj osmočlanoj porodici. Samo zahvaljujući Nojevoj saradnji, Njegovo mukotrpno stvaranje svega što postoji nije bilo uzaludno. U vreme Njegove patnje, jedino je to saznanje moglo da Mu ublaži bol. Od tog trenutka, sva Svoja očekivanja od čovečanstva Bog je usmerio ka Nojevoj porodici, nadajući se da će moći da žive pod Njegovim blagoslovima, umesto pod Njegovom kletvom, da više nikada neće videti kako On svet uništava potopom i ujedno se nadajući da oni neće biti uništeni.

Koji bi aspekt Božje naravi trebalo da spoznamo iz svega ovog? Bog je čoveka prezreo zato što je ovaj prema Njemu bio neprijateljski nastrojen, ali su briga, pažnja i milosrđe prema ljudima u Njegovom srcu ostali nepromenjeni. Čak i kad je uništio čovečanstvo, Njegovo je srce ostalo nepromenjeno. Pošto je čovečanstvo bilo u krajnjoj meri iskvareno i prema Bogu buntovno, On je, zbog Svoje naravi, Svoje suštine i u skladu sa Svojim načelima, morao da ga uništi. Međutim, zbog Svoje suštine, On je i dalje sažaljevao ljude, i čak želeo da na razne načine iskupi ljudski rod, ne bi li ljudi nastavili da žive. Čovek je, pak, nastavio da se suprotstavlja Bogu, da se buni protiv Njega i odbijao je da prihvati Božje spasenje; drugim rečima, odbio je da prihvati Njegove dobre namere. Ma koliko da ih je Bog dozivao, podsećao, opskrbljivao, pomagao i tolerisao, ljudi to nisu razumevali, nisu cenili, niti su na to obraćali pažnju. U Svom bolu, Bog ipak nije zaboravio da prema čoveku bude u što većoj meri tolerantan, čekajući da se ovaj vrati na pravi put. Kad je čovek napokon prevršio meru, Bog je bez oklevanja učinio ono što je morao da učini. Drugim rečima, od trenutka kad je odlučio da ljude uništi, pa do izvršenja Božjeg dela uništenja čovečanstva, proteklo je određeno vreme, tokom kojeg se odigravao čitav jedan proces. Svrha tog procesa bila je da čoveku omogući povratak na pravi put, čime je Bog čoveku zapravo pružio poslednju šansu. Šta je, dakle, Bog radio tokom ovog perioda neposredno pre uništenja čovečanstva? On se u znatnoj meri trudio da ljude podseća i da ih ohrabruje. Ne obazirući se na bol i tugu u Svom srcu, nastavio je da ljude obasipa brigom, pažnjom i obiljem milosrđa. Šta iz toga možemo da vidimo? Nesumnjivo je da je Božja ljubav prema čoveku prava i da nije neiskrena. Ona je stvarna, opipljiva i merljiva, a ne izmišljena, krivotvorena, lažljiva ili nadmena. Bog se nikada ne služi obmanom, niti stvara o Sebi lažnu sliku da bi Ga ljudi smatrali dragim. On nikada ne poseže za lažnim svedočenjima da bi ljudima prikazao svoju divotu ili da bi se Svojom divotom i svetošću razmetao. Zar ovi aspekti Božje naravi ne zavređuju da ih čovek voli? Zar oni nisu vredni obožavanja? Zar nisu vredni negovanja? Sada želim da vam postavim sledeće pitanje: da li vi, nakon što ste saslušali ove reči, i dalje mislite da je Božja veličina samo mrtvo slovo na papiru? Je li Božja divota samo prazna reč? Ne! Naravno da nije! Božja nadmoć, veličina, svetost, tolerancija, ljubav i sve ostalo – sve pojedinosti svakog od različitih aspekata Božje naravi i suštine – bivaju praktično izražene svaki put kad On obavlja Svoje delo, otelovljene su u Njegovim namerama prema čoveku, a ujedno se ispunjavaju i odražavaju u svakom čoveku. Bez obzira da li si to ranije osetio, Bog se na sve moguće načine brine o svakoj osobi, koristeći Svoje iskreno srce, mudrost i različite metode da joj zagreje srce i probudi duh. To je neosporna činjenica. Bez obzira koliko ljudi sedi ovde, svaka osoba je imala različita iskustva i osećanja prema Božjoj trpeljivosti, strpljenju i divoti. To doživljavanje Boga i to osećanje ili percepcija Njega – jednom rečju, sve te pozitivne stvari potiču od Boga. Kada, dakle, pripojite sva vaša iskustva i znanja o Bogu i objedinite ih s našim današnjim čitanjem ovih biblijskih odlomaka, da li je sada vaše razumevanje Boga stvarnije i pravilnije?

Nakon što ste pročitali ovu priču i razumeli ponešto što je od Božje naravi u ovom događaju otkriveno, kakvu ste novu spoznaju stekli o Bogu? Da li vam je to produbilo razumevanje Boga i Njegovog srca? Da li se sada, nakon ponovnog čitanja priče o Noju, osećate drugačije? Da li je, po vašem mišljenju, razgovor o ovim biblijskim stihovima bio nepotreban? Da li i sada, nakon što smo o njima razgovarali, i dalje smatrate da je to bilo nepotrebno? Naravno da je bilo potrebno! Iako je ovo što čitamo priča, ona predstavlja istinit zapis o delu koje je Bog učinio. Nije Mi bio cilj da vam omogućim da razumete sve pojedinosti ovih priča ili ovoga lika, niti da vi sad nastavite sa proučavanjem tog lika, a svakako ne da se vratite ponovnom proučavanju Biblije. Razumete li? Jesu li vam, dakle, ove priče pomogle da bolje upoznate Boga? Kako je ova priča konkretno doprinela vašem razumevanju Boga? Recite nam vi, braćo i sestre iz Hong Konga. (Videli smo da je Božja ljubav nešto što niko od nas, iskvarenih ljudi, ne poseduje.) A šta vi kažete, braćo i sestre iz Južne Koreje. (Božja ljubav prema čoveku je stvarna. Ona u sebi nosi Njegovu narav i Njegovu veličinu, svetost, nadmoć i Njegovu trpeljivost. Ona zavređuje da pokušamo da je dublje razumemo.) (Upravo kroz ovako prisan razgovor, ja s jedne strane mogu da vidim svetu i pravednu Božju narav, a takođe mogu da vidim i Božju brigu za čovečanstvo, Njegovu milost prema čovečanstvu, kao i to da, sve što Bog čini i svaka Njegova zamisao i ideja, otkriva tu Njegovu ljubav i brigu za čovečanstvo.) (U prošlosti je moje shvatanje bilo da je Bog potopom uništio svet zato što se čovečanstvo do krajnjih granica prozlilo, te da je stoga Bog ovaj ljudski rod uništio zato što ga je prezirao. Tek nakon što je Bog danas pričao o Noju i rekao da je Božje srce krvarilo, shvatio sam da Bog zapravo nije bio voljan da od tog čovečanstva digne ruke. Samo zato što su ljudi bili previše buntovni, Bog nije imao drugog izbora osim da ih uništi. U stvari, Božje srce je tada bilo veoma tužno. Iz svega toga, ja u Božjoj naravi vidim Njegovu brigu i pažnju prema čovečanstvu. To je nešto što ranije nisam znao.) Vrlo dobro! Možete sada vi. (Bio sam veoma dirnut nakon što sam čuo ovu priču. Čitao sam Bibliju i ranije, ali nikad nisam, kao danas, imao priliku da čujem Boga kako neposredno i detaljno analizira ove stvari, kako bismo mogli da Ga spoznamo. To što nam je Bog ovako detaljno razjasnio Bibliju omogućilo mi je da saznam da su, pre no što su se ljudi iskvarili, Božju suštinu činili ljubav i briga za čovečanstvo. Uprkos tome što je Božja narav pravedna, Njegova ljubav i briga nisu se nimalo promenile od vremena kada se čovek iskvario, pa do ovih sadašnjih, poslednjih dana. To pokazuje da suština Božje ljubavi, od postanka sveta do danas, ostaje nepromenjena, bez obzira na ljudsku iskvarenost.) (Danas sam shvatio da se Božja suština ne menja sa promenom vremena ili mesta obavljanja Njegovog dela. Takođe sam uvideo da sve što Bog čini, bilo da stvara svet ili da ga uništava nakon što su se ljudi iskvarili, ima smisao i sadrži u sebi Njegovu narav. Iz toga sam shvatio da je Božja ljubav beskrajna i neizmerna, a kao što su druga braća i sestre rekli, takođe sam video i Božju brigu i milosrđe prema ljudima nakon što je uništio svet.) (Ovo su stvari o kojima ranije zaista nisam ništa znao. Nakon što sam čuo današnju priču, osećam da je Bog uistinu verodostojan i pouzdan, da je dostojan da verujemo u Njega i da On zaista postoji. Duboko u srcu verujem da su Božja narav i Njegova ljubav zaista ovako konkretni. Tako se ja osećam nakon današnjeg slušanja priče.) Odlično! Izgleda da ste svi primili k srcu ono što ste danas čuli.

Jeste li uočili nešto u svim ovim biblijskim stihovima, uključujući i sve biblijske priče o kojima smo danas razgovarali? Da li je Bog ijednom upotrebio vlastiti jezik da bi izrazio Svoje misli ili objasnio Svoju ljubav i brigu za čovečanstvo? Postoji li neki zapis o tome da je On jednostavnim jezikom iskazao koliko je zabrinut za čovečanstvo i koliko ga voli? Ne postoji, zar ne? Među vama je mnogo onih koji su čitali Bibliju, kao i druge knjige osim Biblije. Je li iko od vas video takve reči? Odgovor je sasvim sigurno odrečan! Naime, u biblijskim zapisima, uključujući Božje reči kao i spise o Njegovom delu, Bog nikada, ni u jednoj epohi i ni u jednom vremenskom periodu, nije koristio vlastite metode da bi opisao Svoja osećanja ili izrazio Svoju ljubav i brigu prema čovečanstvu, niti je ikada rečima ili ma kojim postupkom prenosio Svoja osećanja i emocije – zar to nije činjenica? Zašto to kažem? Zašto moram da vam to spomenem? Zato što se u tome takođe ogleda Božja divota i Njegova narav.

Bog je stvorio ljudski rod; bez obzira na to da li su ljudska bića pokvarena ili Ga slede, Bog sa njima postupa kao sa Svojim najvoljenijma – ili, kako bi ljudska bića rekla, kao s ljudima koji su Mu najmiliji – a ne kao sa Svojim igračkama. Iako Bog za Sebe kaže da je Stvoritelj i da je čovek Njegovo stvoreno biće, što može zvučati kao da među njima postoji neka mala razlika u rangu, činjenica je da sve ono što je Bog učinio za čovečanstvo daleko prevazilazi jedan ovakav odnos. Bog voli ljudski rod, neguje ga i pokazuje da brine o njemu, a uz to se stalno i neprekidno stara o opskrbi čovečanstva. On u Svom srcu ovo nikad ne doživljava kao dodatni posao ili kao nešto što zavređuje veliku zahvalnost. Isto tako, On ne misli da spasavanjem ljudskog roda, njegovim opskrbljivanjem i pružanjem svega što ljudima treba, daje nekakav ogroman doprinos ljudskom rodu. On naprosto ljudski rod opskrbljuje ćutke i u tišini, na Svoj način, kroz Svoju suštinu i kroz sve ono što On ima i što jeste. Ma koliko opskrbe i pomoći da ljudski rod prima od Njega, Bog o tome nikad ne razmišlja niti pokušava da Sebi pripiše zasluge za to. Ovo je određeno suštinom Božjom, i ujedno predstavlja baš onaj istinski izraz Božje naravi. Zbog toga mi, kako u Bibliji tako i u bilo kojoj drugoj knjizi, nikada nećemo pronaći primere u kojima Bog izražava Svoje misli, niti pasuse u kojima On nešto opisuje ili objavljuje ljudima, sa ciljem da Mu čovečanstvo bude zahvalno ili da Ga veliča zato što radi ovo ili ono, ili zato što Mu je do čovečanstva toliko stalo. Čak i kad se oseća povređeno, kad u srcu oseća užasan bol, On nikad ne zaboravlja na Svoju obavezu prema ljudima, niti Svoju brigu za njih; za sve to vreme, On sâm i u tišini podnosi tugu i bol. Uprkos tome, On nastavlja da opskrbljuje ljudski rod kao što je oduvek činio. Iako Ga ljudi često veličaju i svedoče o Njemu, ništa od toga Bog ne zahteva. To je zato što Bog nikad nije ni imao nameru da, za sve dobre stvari koje čini za čovečanstvo, dobije zahvalnost ili da Mu ljudi to na neki drugi način uzvrate. S druge strane, oni koji su u stanju da se plaše Boga i klone se zla, oni koji mogu iskreno da Ga slede, da Ga slušaju i da Mu budu odani, kao i oni koji su u stanju da Mu se pokore – jesu ljudi koji će često primati Božje blagoslove i koje će Bog bezrezervno blagosiljati. Štaviše, ljudima su blagoslovi koje primaju od Boga često nezamislivi, a ujedno nadmašuju i sve što bi ljudska bića mogla da pravdaju onim što su uradili ili cenom koju su platili. Da li je ljudima, dok uživaju u Božjim blagoslovima, stalo do toga šta Bog radi? Pokazuje li iko od njih bilo kakvu zabrinutost za to kako se On oseća? Pokušava li iko da shvati Božji bol? Odgovor je nedvosmisleno odrečan! Može li ijedno ljudsko biće, uključujući i Noja, da shvati koliki je bol Bog osećao u tom trenutku? Može li iko razumeti zašto je Bog uspostavio takav savez? Ne može! Ljudi ne cene Božji bol ne zato što ne mogu da ga razumeju, niti zbog jaza koji postoji između Boga i čoveka ili zbog razlike u njihovom statusu; pre će biti da je to zato što ljudima uopšte nije stalo do bilo čega što Bog oseća. Ljudi misle da je Bog nezavisan – da Mu nije potrebno da ljudi brinu o Njemu, da Ga razumeju ili pokažu imalo obzira prema Njemu. Bog je Bog, te stoga On i ne oseća bol, nema emocija; On ne može biti tužan, ne oseća jad, pa čak ni ne plače. Bog je Bog, pa stoga nema potrebu za izražavanjem emocija, niti Mu treba neko da Ga teši. Čak i ako Mu, u određenim okolnostima, nešto od toga i bude zatrebalo, On će s tim moći i sâm da se izbori i neće od ljudi tražiti nikakvu pomoć. Nasuprot tome, slabim, nezrelim ljudima neophodna je Božja uteha, opskrba i ohrabrenje, pa bi čak hteli da ih On teši u svakom trenutku i na svakom mestu. Takve stvari vrebaju iz dubine ljudske duše: čovek je slab; ljudima je Bog potreban da se na svaki način stara o njima; oni zaslužuju svu negu koju primaju od Boga i treba od Njega da zahtevaju sve što smatraju da im pripada. Bog je taj koji je jak; On ima sve, te stoga i treba da bude čovekov zaštitnik i da mu pruža blagoslove. Pošto već jeste Bog, On je svemoćan i od ljudi Mu nikad ništa ne treba.

Budući da ne obraća pažnju ni na jedno od Božjih otkrovenja, čovek nikada nije osetio Božju tugu, bol, niti radost. Nasuprot tome, Bog sve ljudske izraze poznaje kao Svoj dlan. Bog u svako doba i na svakom mestu opskrbljuje svačije potrebe, posmatra vrludave misli svake osobe i na taj način teši i podstiče ljude, vodi ih i prosvetljuje. Imajući u vidu sve što je Bog učinio za ljude i ogromnu cenu koju je zbog njih platio, mogu li ljudi, u Bibliji ili u bilo čemu što je Bog do sada izgovorio, pronaći ijedan odlomak u kojem se jasno kaže da će Bog od čoveka nešto zahtevati? Ne! Naprotiv, ma koliko da ljudi ignorišu Njegove misli, Bog i dalje iznova predvodi ljude, neprestano ih snabdeva i pomaže im, ne bi li im omogućio da slede Njegov put kako bi dosegli do prelepog odredišta koje je za njih pripremio. Što se Boga tiče, sve ono što On ima i što jeste, Njegova blagodat, Njegova milost i sve Njegove nagrade, bezrezervno će biti darovane onima koji Ga vole i slede. On, međutim, nikada nikome ne otkriva bol koji je pretrpeo, niti Svoje emotivno stanje, niti se ikada žali na to što su ljudi prema Njemu nepažljivi i što ne poznaju Njegove namere. On sve to naprosto podnosi u tišini, iščekujući dan kad će ljudi napokon moći da shvate.

Zašto vam sve ovo govorim? Šta zaključujete iz ovog što sam kazao? U Božjoj suštini i naravi postoji nešto što je isuviše lako prevideti, nešto što poseduje samo Bog i što ne poseduje nijedan čovek, računajući tu i one za koje neki misle da su veliki i dobri ljudi, ili bogovi iz njihove mašte. Šta je to nešto? To je Božja nesebičnost. Kada govorimo o nesebičnosti, možda ti i sebe smatraš veoma nesebičnim, jer se, recimo, nikada ne cenjkaš i ne pogađaš sa svojom decom, a takođe smatraš da si veoma nesebičan i kad su u pitanju tvoji roditelji. Bilo kako bilo, barem ti je poznat pojam „nesebičnosti“, razmišljaš o njoj u pozitivnom smislu i smatraš da je veoma plemenito biti nesebičan. Kad si nesebičan, imaš visoko mišljenje o sebi. Ali, ne postoji niko ko Božju nesebičnost može da vidi u svim stvarima, među ljudima, događajima i predmetima, kao i u Njegovom delu. Zašto je to tako? Zato što je čovek previše sebičan! Zašto to kažem? Ljudi žive u materijalnom svetu. Ti možda slediš Boga, ali nikada ne možeš ni da vidiš ni da shvatiš kako te Bog snabdeva, koliko te voli i koliko brine za tebe. Šta ti zapravo vidiš? Vidiš svoje krvne srodnike koji te vole i koji ti ugađaju. Vidiš stvari koje koriste tvom telu i brineš o ljudima i stvarima koje voliš. To je ta takozvana ljudska nesebičnost. Takvi „nesebični“ ljudi, međutim, nikada i ne razmišljaju o Bogu koji im život daje. Za razliku od Božje, čovekova je nesebičnost sebična i dostojna prezira. Nesebičnost u koju čovek veruje, prazna je, nerealna i krivotvorena, u neskladu je s Bogom i nema sa Njim nikakve veze. Čovek je nesebičan prema samom sebi, dok je Božja nesebičnost istinsko otkrovenje Njegove suštine. Upravo zahvaljujući Božjoj nesebičnosti, čovek je od Njega neprekidno opskrbljen svime što mu je potrebno za život. Možda vas tema o kojoj danas govorim ne pogađa previše, pa samo klimate glavom u znak odobravanja, ali kad pokušaš da svojim srcem shvatiš Božje srce, nesvesno ćeš doći do sledećeg otkrića: od svih ljudi, pojava i stvari koje opažaš u ovom svetu, samo je Božja nesebičnost stvarna i konkretna, zato što je samo Njegova ljubav prema tebi bezuslovna i neokaljana. Osim Božje, nesebičnost svih drugih je lažna, površna i neautentična; sve tuđe nesebičnosti imaju svoju svrhu, određene namere, traže nešto zauzvrat i ne trpe proveru. Moglo bi se čak reći da su prljave i dostojne prezira. Slažete li se sa ovim rečima?

Znam da su vam ove teme prilično nepoznate i da je potrebno vremena da vam se sve slegne pre nego što budete mogli da ih uistinu razumete. Što su vam ova pitanja i teme manje poznate, to je jači dokaz da vam u srcu zaista nedostaju. Kad vam ova pitanja ne bih pominjao, da li bi iko od vas išta znao o njima? Verujem da se sa njima nikada ne biste upoznali. To je sigurno. Bez obzira koliko toga možete da shvatite ili razumete, teme o kojima govorim su, jednom rečju, ono što ljudima najviše nedostaje i o čemu bi najviše trebalo da znaju. Ove teme su svima veoma važne – one su dragocene i one su život, i to su stvari koje morate da posedujete da biste savladali put koji je pred vama. Bez uputstava sadržanih u ovim rečima, bez razumevanja Božje naravi i suštine, Bog će za tebe doveka ostati jedna velika nepoznanica. Kako da ispravno veruješ u Boga ako Ga ne razumeš? Ne znaš ništa o Božjim osećanjima, o Njegovim namerama i Njegovom emotivnom stanju, ne znaš šta On misli, šta Ga čini tužnim a šta srećnim – kako bi onda mogao da imaš obzira prema Božjem srcu?

Kad god je uznemiren, Bog se suočava sa ljudima koji na Njega uopšte ne obraćaju pažnju, sa ljudima koji Ga slede i koji tvrde da Ga vole, dok pritom potpuno zanemaruju Njegova osećanja. Pa kako Ga onda srce ne bi bolelo? Tokom Svog dela upravljanja, Bog iskreno obavlja Svoje delo i razgovara sa svima, suočavajući se s ljudima bez ikakve rezerve i prikrivanja; nasuprot tome, svaka osoba koja Ga sledi zatvorena je prema Njemu, i niko nije voljan da Mu se aktivno približi, da razume Njegovo srce ili da obrati pažnju na Njegova osećanja. Čak ni oni koji bi da Mu postanu prisni ne žele da Mu se približe, da budu pažljivi prema Njegovom srcu ili da pokušaju da Ga razumeju. Kada je Bog radostan i srećan, nema s kim da podeli Svoju sreću. Kad Ga ljudi pogrešno shvate, nema nikoga ko bi utešio Njegovo ranjeno srce. Kada u grudima oseti bol, nikoga nema kome bi se poverio. Tokom ovih nekoliko hiljada godina Božjeg dela upravljanja, nije se pojavio niko ko bi razumeo Božja osećanja, niko ko bi ih shvatio i cenio, a kamoli iko ko bi mogao da stane uz Njega i da deli Njegove radosti i tuge. Bog je usamljen. Usamljen je! On je usamljen ne samo zato što Mu se iskvareno čovečanstvo protivi, već još više zato što oni koji tragaju za duhovnošću, oni koji nastoje da Ga spoznaju i razumeju, pa čak i oni koji su spremni da sav svoj život posvete Njemu, takođe ne poznaju Njegove misli, niti razumeju Njegovu narav i Njegova osećanja.

Na samom kraju priče o Noju, vidimo da je Bog u to vreme na jedan neobičan način izrazio svoja osećanja. Reč je o sasvim naročitom metodu: da sa čovekom sklopi savez kojim se proglašava kraj Božjeg uništenja sveta potopom. Na prvi pogled, sklapanje saveza možda deluje kao sasvim obična stvar. Posredi je ništa drugo do obavezivanje dve strane posredstvom reči i sprečavanje njihovog kršenja dogovora, a sve u cilju zaštite obostranih interesa. U formalnom smislu, to je sasvim obična stvar, ali iz perspektive pravih motiva i namere Boga da to učini, radi se o istinskom otkrovenju Božje naravi i emotivnog stanja. Ako ove reči budeš ignorisao i ostavio ih po strani, ako vam nikada ne budem kazao istinu o stvarima, čovečanstvo nikada neće zaista saznati kako Bog razmišlja. Ti možda zamišljaš da se Bog prilikom sklapanja ovog saveza smešio, ili da je imao ozbiljan izraz lica, ali ma kako da ljudi zamišljaju najobičniji mogući izraz lica koji je Bog tada imao, niko ne bi mogao da vidi Božje srce ni Njegov bol, a kamoli Njegovu usamljenost. Niko ne može primorati Boga da mu veruje, niko ne može da bude dostojan Božjeg poverenja, niti može da bude neko kome će On moći da saopšti Svoje misli ili da poveri Svoj bol. Zato Bog nije imao drugog izbora nego da učini tako nešto. Na prvi pogled, Bogu je bilo lako da se oprosti od onakvog čovečanstva kakvo je tada bilo, da reši problem iz prošlosti i da do savršenog kraja dovede Svoje uništenje sveta potopom. Bog je, međutim, duboko u Svom srcu zakopao bol koji je u tom trenutku osećao. U vreme kad nije imao kome da se poveri, Bog je sa ljudima sklopio savez, rekavši im da neće ponovo uništiti svet potopom. Kad god bi se na nebu pojavila duga, to je ljude trebalo da podseti da se tako nešto zaista dogodilo i da ih upozori da se uzdrže od zla. Čak i u tako bolnom stanju, Bog nije zaboravljao na ljude i još uvek je pokazivao toliko brige za njih. Zar ovo nije Božja ljubav i nesebičnost? A o čemu ljudi misle dok pate? Zar im nije u tim trenucima Bog najpotrebniji? U takvim trenucima, oni uvek Boga vuku za rukav da bi ih tešio. Kad god da se to desi, Bog ih nikada neće izneveriti i uvek će im pomoći da izađu iz neprilika i da žive u svetlosti. Uprkos tome što ih Bog ovako opskrbljuje, u ljudskim srcima On nije ništa drugo do pilula za smirenje, tonik za utehu. Kada Bog pati i kad Mu je srce ranjeno, za Njega bi bez sumnje bila samo pusta želja da kraj Sebe ima neko stvorenje ili bilo koga ko bi Mu pravio društvo ili Ga tešio. Čovek nikada ne obraća pažnju na Božja osećanja, te stoga Bog nikad ni ne traži niti očekuje da postoji neko ko bi mogao da Ga uteši. On samo koristi sopstvene metode da izrazi Svoje raspoloženje. Ljudi ne misle da je Bogu previše teško da istrpi patnju, ali Božju veličinu i nesebičnost možeš da osetiš tek kad uistinu pokušaš da razumeš Boga, kad u svemu što čini možeš da shvatiš Njegove iskrene namere. Iako je uz pomoć duge sklopio savez sa ljudima, On nikada nikome nije rekao zašto je to učinio – zašto je uspostavio ovaj savez – što znači da nikome nije saopštio šta stvarno misli. To je zato što ne postoji niko ko bi mogao da shvati dubinu njegove ljubavi prema čovečanstvu koje je Svojim rukama stvorio, i što nema nikoga ko bi mogao da dokuči koliki je bol Njegovo srce pretrpelo kada je uništio ljudski rod. Prema tome, čak i kad bi Bog ljudima rekao kako se oseća, oni ne bi bili u stanju da ponesu to breme poverenja. Uprkos bolu, On i dalje nastavlja sa sledećim korakom Svog dela. Bog ljudskom rodu uvek daje ono najbolje od Sebe i najbolje stvari, podnoseći ćutke sam svu patnju. Bog nikada otvoreno ne obelodanjuje ove patnje. Umesto toga, On ih ćutke trpi i čeka. Božja izdržljivost nije hladna, nije obamrla ni bespomoćna, a nije ni znak slabosti. Pre će biti da su Božja ljubav i suština oduvek nesebične. Ovo je prirodno otkrovenje Njegove suštine i naravi, i istinsko otelovljenje identiteta Boga kao istinskog Stvoritelja.

Imajući sve to u vidu, neki bi mogli pogrešno da protumače Moje reči, misleći: „Da li ovako detaljno i senzacionalističko opisivanje Božjih osećanja ima za cilj da kod ljudi probudi sažaljenje prema Bogu?“ Da li je to bila Moja namera? (Ne.) Ja vam sve ovo govorim isključivo zato da biste Boga bolje upoznali, da biste razumeli Njegove nebrojene aspekte i Njegove emocije, da biste shvatili da se Božja suština i narav, konkretno i malo po malo, izražavaju kroz Njegovo delo, a ne kroz opisivanje uz pomoć praznih ljudskih reči, kroz njihove reči i teorije ili kroz njihove maštarije. To, drugim rečima, znači da Bog i Božja suština zaista postoje – oni nisu slike na platnu, nisu maštarije, nije ih uobličio čovek, a svakako ih nije ni izmislio. Uviđate li to sada? Ako uviđate, Moje su reči postigle svoj cilj.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog I“