Pre svega, hajde da pričamo o tome šta su upravne odluke i o definiciji tog pojma. To je nešto što je potrebno shvatiti. Kada neki ljudi čuju za pojam „upravne odluke”, pitaju se: „Kakvo je značenje upravnih odluka? Da li su to pravni statuti? Da li su to pravila? Da li su one nekakav sistem? Nekakav skup plemenskih zabrana? Da li su to zapovesti? Šta su uopšte upravne odluke?” Ljudi ne razumeju. Niko ne razume šta su tačno upravne odluke ili kako funkcionišu. Ljudi često kažu: „Bog ima Svoje upravne odluke. Ako si neposlušan, Bog će te tim odlukama držati pod kontrolom i kazniti te.” Deklamuju reči „administrativna odluka”, ne shvatajući njihovo suštinsko značenje. Šta su, dakle, upravne odluke? Radi se o tipu reči koje je odredio Bog i koje se odnose na ljudsku prirodu i iskvarenu narav, da bi ljude držao pod kontrolom. Upravne odluke nisu zakoni ili pravni statuti, a još manje se mogu porediti sa ustavima sveta u kojem živi čovek. One su skup parametara koje je Bog definisao, radi kontrole ljudskog ponašanja. Pojedinosti upravnih odluka odnose se na to kako se bojati Boga, kako obožavati Boga, kako biti pokoran Bogu, kako postupati kao stvoreno biće, kako se ponašati kao osoba, kako svedočiti o Bogu i kako ne osramotiti Božje ime. Pojedinosti upravnih odluka odnose se na mnoge stvari. Neki kažu: „Božji duh može mnogo toga. Može da kazni ljude i svakom odredi tačno ono što zaslužuje. Bog je takođe izgovorio istinu da bi podučio sve ljude. Zbog čega moraju da postoje upravne odluke?” Istina se tiče život-ulaska ljudi i njihovog razumevanja iskvarenih naravi. Upravne odluke su jasno definisane odredbe. Bez obzira na tvoje stanje, bez obzira na to kakva si osoba, ako veruješ u Boga, moraš da izvršiš sve što je određeno upravnim odlukama u Božjoj kući. Ako to ne možeš, ime će ti biti precrtano i u Božjim očima ćeš s gnušanjem biti odbačen. Upravne odluke su zapravo minimum neophodnih radnji koje Božji vernici moraju da izvrše, baš kao što su Izraelci obožavali Jahvea uz žrtve i poštovanje Šabata. U Doba zakona, Jahve je uradio određeni posao, izgovorio mnoge reči i odredio brojne zakone. Ti zakoni su, naravno, predviđali mnogo toga što bi čovek trebalo da uradi: kako da obožava Jahvea, na primer, ili kako da prinosi žrtve Jahveu, plaća desetinu, prinosi darove, i tako dalje. U to vreme, te odluke su se zvale zakoni i kada je stiglo Doba blagodati, slične odredbe nazivane su zapovestima i svi ljudi su morali da ih poštuju. U Doba carstva, opet, u ovoj fazi dela poslednjih dana, iskazane su zapovesti novog doba i danas se zovu upravne odluke. U Doba carstva, te zapovesti su deo upravnih odluka. Međutim, zapovesti u Doba blagodati ne mogu da služe kao upravne odluke danas, jer Bog od ljudi u različitim dobima zahteva različite stvari.

Svako doba ima svoje zapovesti i u svakom dobu postoje Božji zahtevi i kriterijumi za čoveka, kriterijumi koji se menjaju shodno promenama doba i potrebama Božjeg dela. Bilo bi neprilično danas koristiti neke od zakona iz Doba zakona, iako su, naravno, neki još uvek prikladni. Među zapovestima koje je Isus kazivao u Doba blagodati, većina su aktuelne i dan danas, dok neke to nisu. Neki kažu: „Poštuj svog oca i majku, ne čini greh, ne čini preljubu, ne klanjaj se idolima – zar te zapovesti nisu podobne i dan danas?” Govorim o samo nekoliko njih. Za zapovesti poput „Poštuj svog oca i majku”, sve zavisi od okolnosti, tako da nemojte to da shvatite pogrešno. Neki neozbiljni ljudi kažu: „Bog je rekao da su zakoni i zapovesti od ranije svi ukinuti i da se veoma mali broj još uvek može koristiti.” Ne smeš da prenosiš takvo shvatanje. Širenje takve poruke je greška i dovodi do remećenja. To je pogrešno tumačenje Božjih reči. Oni koji pogrešno tumače Božje reči vređaju Njegovu narav, a oni koji vređaju Njegovu narav su demoni. Bez obzira na vreme, moraš da sačuvaš minimum koji je potreban za pristojnost jednog sveca. Toliko je najmanje potrebno da bi se uopšte imalo iole ljudskog obličja. Svi ti zakoni i zapovesti stvoreni su prema njihovom savremenom periodu i kontekstu i u skladu sa savremenim delom i potrebama čoveka. U ovom sadašnjem dobu, Bog je izgovorio još reči i dao ljudima još pravila kako bi ih držao pod kontrolom. Drugim rečima, Bog im je dao kriterijume, na primer o tome kako da veruju u Boga, šta treba i šta ne treba da rade u okviru njihove vere u Boga, i tako dalje. U Doba blagodati, Isus je rekao: „Nisam došao da ukinem zakon, već da ga izvršim.” Ipak, posle je ukinuo mnoge zakone. Ti zakoni nisu bili primereni tom dobu, nisu bili pogodni za delo tog vremena, a nisu ni odgovarali tadašnjoj sredini, pa ih je Isus ukinuo. Danas je naravno, potreba za njihovim ukidanjem još veća. Slično tome, u novom dobu, neke zapovesti iz Novog zaveta moraju da budu ukinute, a neke moraju da ostanu na snazi, jer je okruženje u kojem se delo danas nalazi drugačije i potrebe ljudi su drugačije. Svaka faza dela je viša od prethodne. Neki neozbiljni ljudi kažu: „Gospod Isus je rekao da je došao da izvršava zakon, zašto je onda toliko zakona ukinuo i odstranio? Zašto je Svojim postupcima prekršio zakon?” Ukidanje je, u ovom slučaju, predstavljalo izvršenje. Razlog tome bilo je to što je delo koje je On obavio postiglo takav ishod, pa više nije bilo potrebe za poštovanjem tih zakona. Baš kao što, pošto je Isus poslužio kao žrtva za grehe, po tom zakonu više nije bilo potrebno prinositi žrtve za greh, jer Božje delo ne podleže propisima. Neki zakoni i zapovesti mogu se ukinuti i umesto njih se može koristiti novo delo. Da krenete da širite poruku da su „sve prethodne zapovesti ukinute i da više nisu korisne,” to bi bilo besmisleno. Danas, Bog je doneo upravne odluke u skladu sa stanjem i potrebama ljudskog roda. Neki pitaju: „Zašto bi Bog donosio upravne odluke u svakom dobu? Već su jednom donete, ljudi su upoznati sa njima i mi radimo ono što je propisano. I to bi trebalo da bude kraj priče. Čemu donošenje novih odluka?” Recite Mi, zar bi bilo moguće ne donositi upravne odluke, imajući u vidu koliko su ljudi danas iskvareni? Svi imaju iskvarenu narav. Da li ljudi mogu da se pokoravaju Bogu dok njima upravlja njihova iskvarena priroda? Ne možete da tvrdite da su, jednom kada steknu veru u Boga i postanu sposobni da izvršavaju i slušaju zapovesti, ljudi postali sveti i pravedni. To tako ne funkcioniše. Ljudi imaju iskvarenu narav i stalno žive u toj iskvarenoj naravi, pa uvek postoji potreba za odgovarajućim upravnim odlukama kako bi se njihovo ponašanje držalo pod kontrolom. Ukoliko stvarno dođe do kršenja tih upravnih odluka, ljudi mogu biti disciplinovani i mogu im biti uvedene određene restrikcije, ili mogu biti eliminisani i proterani. Posledice mogu biti razne. U Doba zakona i Doba blagodati, postojali su zakoni i zapovesti. U Doba carstva, međutim, pored zapovesti, moraju postojati upravne odluke. Koje su, dakle, najvažnije upravne odluke Doba carstva? Biće ih doneto deset.

1. Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga.

„Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga.” Te četiri stvari zapravo se odnose na jedno pitanje: u svom govoru, ljudi moraju da zauzmu položaj uobičajen za čoveka i ne bi trebalo da se busaju u grudi. Nemoj da se hvališ time kako si dobro vodio neku crkvu, nemoj da se hvališ da ti pripada, niti time da te Bog koristi i da je posebno dobar prema tebi. Nemoj da govoriš stvari poput „Bog je jeo sa nama i ćaskao je s nama”. To što govoriš ne odgovara stvarnosti. Bog se prema svim Svojim izabranicima odnosi na isti način. Dokle god neko nije otkriven i eliminisan, Bog se prema svima odnosi na isti način. Ako je Bog s tobom razgovarao o istini, to ne dokazuje da si bolji od ostalih, već je to pre zato što si se ti jednostavno našao u toj situaciji. Šta bi onda ljudi mogli a što bi bilo razborito? Ako ne možeš da razgovaraš o istini i ako nisi u stanju da svoju braću i sestre opskrbiš životom, onda moraš da vežbaš samoispitivanje i spoznaš sebe, pomno sebe analiziraš, budeš u stanju da kažeš ono što ti je na srcu, otvoriš se i pred svima se ogoliš. Primeni sve to u praksi i ostvarićeš rezultate. Otvoriti se ne znači pravdati se. To znači izložiti sopstvene pogrešne pobude i misli radi analize, da bi svi mogli jedni druge da upoznaju i da bi i ostali od toga imali koristi. Time ne daješ počast sebi kao velikom. Ako se pravilno odnosiš sam prema sebi i ako si na svom mestu, odnosno ako možeš da izdvojiš i detaljno analiziraš sopstvene pobude, ogoliš prljavštinu u sebi i time sebe razobličiš, to pokazuje da si na pravom mestu. Ustanovio sam da su mnoge vođe samo u stanju da ljudima drže predavanja i pridikuju sa visine, i da ne umeju da komuniciraju sa drugima kao sa sebi jednakima. Nisu sposobni da se normalno odnose prema ljudima. Kada neki ljudi govore, zvuči kao da drže govor ili podnose izveštaj. Njihove reči se uvek odnose na stanje drugih ljudi, ali nikada ne govore o sebi. Nikada ne ispituju sopstvenu iskvarenu narav, već samo proučavaju tuđe probleme, koristeći ih kao primere putem kojih pružaju znanje drugima. Zašto to rade? Zašto šire takve propovedi i govore takve stvari? To je dokaz da nemaju nikakvo znanje o sebi, da im previše nedostaje razuma i da su previše nadmeni i samopravedni. Misle da njihova sposobnost da prepoznaju tuđu iskvarenu narav dokazuje da su iznad drugih, da bolje mogu da proniknu u ljude i stvari i da su manje iskvareni od ostalih. U stanju su da analiziraju druge i drže im predavanja, ali nikada ne ogole sebe. Ne otkrivaju, niti analiziraju sopstvenu iskvarenu prirodu, ne pokazuju svoje pravo lice, niti išta govore o sopstvenim pobudama. Samo pridikuju drugima zato što se neprimereno ponašaju. To je samoveličanje i samouzdizanje. Kako možeš da budeš vođa, a opet da si tako nerazumno problematičan? Zašto, pošto si ustoličen za vođu neke crkve, tako ležerno kudiš druge, samovoljno se ponašaš i postupaš kako ti je volja? Zašto nikada ne razmišljaš o posledicama svojih reči, nikada ne razmišljaš o sopstvenom identitetu? Zašto se tako ponašaš? Razlog je u tome što, iako si vođa, ti ne poznaješ sopstveni status ili identitet. Urediti da postaneš vođa znači samo uzdići te i pružiti ti priliku da primenjuješ. Razlog tome nije to što poseduješ više stvarnosti od ostalih ili što si bolji od drugih. Ti si, zapravo, isti kao i svi ostali. Niko od vas ne poseduje stvarnost i ti si, u određenim aspektima, možda čak iskvareniji od drugih. Zašto bi, onda, bio nerazuman i pravio probleme i samovoljno drugima držao predavanja, kritikovao ih i ograničavao? Čemu primoravati druge da te slušaju, čak i kada nisi u pravu? Šta to dokazuje? Dokazuje da si na pogrešnom mestu. Ne deluješ iz pozicije čoveka, već iz pozicije Boga, iznad svih ostalih. Ako je ono što govoriš tačno i odgovara istini, drugi mogu da te slušaju. U ovom slučaju, to je prihvatljivo. Ali kada nisi u pravu, zašto primoravati druge da te slušaju? Da li imaš autoritet? Da li si najbolji? Da li si istina? Kada neko ode negde da propoveda jevanđelje i vidi da tamošnji ljudi i njihovi životni uslovi nisu po njegovom ukusu, na kraju odlazi, jer mu se to mesto ne dopada. Neko drugi može da mu kaže: „Treba nam neko da propoveda jevanđelje. Ako odeš, delo će kasniti.” Ali će se on na to oglušiti i insistirati na odlasku, uz reči: „Zašto, onda, ne ostaneš ti? Ja moram da idem! Treba da me slušate i naučite da budete poslušni.” Takvi ljudi bi radije da isteraju svoje, makar crkveni posao kasnio, i da izaberu mesto koje im je po volji. Rade šta god im padne na pamet i zahtevaju od drugih da rade šta god im oni kažu. Zar to nije veličanje samog sebe? Zar to nije uzdizanje samog sebe? Zar nisu nadmeni i uobraženi? U svojoj dužnosti rukovode se sopstvenim sklonostima što je više moguće i nimalo ne primenjuju istinu. I onda, kada vode ljude, ne traže od onih koje vode da primenjuju istinu. Ne, od njih zahtevaju da slušaju ono što govore i da ih slede. Zar time ne traže od ljudi da se prema njima odnose kao prema Bogu i da ih slušaju kao Boga? Da li poseduju istinu? Ne, oni nemaju istine, i demoni su, ispunjeni Sotoninom naravi. Zbog čega onda i dalje traže da im ljudi budu poslušni? Zar takve osobe ne veličaju sebe? Zar ne uzdižu sebe? Da li takvi pojedinci mogu da dovedu ljude pred Boga? Da li mogu da navedu ljude da obožavaju Boga? Oni žele da ljudi budu poslušni njima. Radeći tako, da li time zaista vode ljude ka ulasku u istina-stvarnosti? Da li zaista rade posao koji im je Bog poverio? Ne, oni pokušavaju da uspostave sopstveno carstvo. Žele da budu Bog i žele da ih ljudi tretiraju kao Boga i da im budu poslušni kao Bogu. Zar to nisu antihristi? Antihristi su se oduvek tako ponašali. Ma koliko crkveni posao kasnio i bez obzira koliko oni ometali ili škodili život-ulasku Božjih izabranika, svi moraju da ih slušaju i budu im poslušni. Zar to nije priroda demona? Zar to nije Sotonina narav? Ljudi poput njih su demoni u ljudskoj koži. Možda su im lica ljudska, ali sve u njima je demonsko. Sve što govore i čine demonsko je. Nijedan njihov postupak nije u skladu sa istinom, ne čine ništa što čine razboriti ljudi, pa zato nema sumnje da su to postupci demona, Sotone i antihrista. Trebalo bi da budete u stanju da to jasno razaznate. Dakle, kada nešto činite, govorite i komunicirate sa drugima – u svemu što u životu radite – u srcu imajte sledeću odluku: „Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga.” Na taj način se ljudi obuzdavaju, pa im se neće desiti da uvrede Božju narav. Ova upravna odluka je presudna i svi bi trebalo da dobro razmislite o tome šta ona znači, zbog čega Bog to zahteva od ljudskog roda i šta želi da postigne. Pažljivo razmislite o tome. Nemojte da vam jednostavno uđe na jedno uvo i izađe na drugo. To će vam biti izuzetno korisno.

2. Čini sve ono što je korisno za Božje delo i ništa što je štetno za interese Božjeg dela. Brani Božje ime, Božje svedočanstvo i Božje delo.

Trebalo bi da podržiš i preuzmeš odgovornost za sve što je u vezi sa interesima Božje kuće ili se tiče posla Božje kuće i Božjeg imena. Svako od vas ima tu dužnost i obavezu i vi to morate da uradite.

3. Novac, materijalni predmeti i sva imovina u Božjoj kući jesu darovi koje čovek treba da daje. U ovim darovima ne sme uživati niko osim sveštenika i Boga, jer darovi ljudi jesu na uživanje Bogu. Bog ove darove deli samo sa sveštenikom; niko drugi nije podoban niti ima pravo da uživa u bilo kom njihovom delu. Svi čovekovi darovi (uključujući novac i materijalne stvari u kojima se može uživati) dati su Bogu, a ne čoveku, pa tako čovek ne treba da uživa u ovim stvarima; ako bi čovek u njima uživao, on bi tada te darove krao. Svaki onaj koji to učini jeste Juda, jer se Juda, osim što je bio izdajnik, takođe posluživao onim što je bilo stavljano u vreću s novcem.

Moram da objasnim ove reči. U suprotnom, ima ljudi – debelokožaca – koji se ničega ne stide i koji će pokrasti darove. U ovom trenutku, vođe i radnici na svim nivoima u crkvi su na probnom radu. Oni koji su podobni i dalje će biti korišćeni, a nepodobni će biti otpušteni ili eliminisani. Ta mesta nisu trajna. Nemoj da misliš da, ako si vođa ili radnik, to znači da ti je mesto trajno i da nikada nećeš biti otpušten ili eliminisan. Ne zanosi se tom zabludom. To je ekstravagantna želja. Sveštenik nije običan vođa, već ima pravo i podoban je da direktno služi Bogu. Naravno, to pravo i podobnost mu je Bog dao. To je kao sa sveštenicima u Doba zakona. Mogli su da uđu u hram, za razliku od svih ostalih, i mogli su da jedu žrtvene darove, za razliku od svih ostalih. Danas, u Doba carstva, kakav tip čoveka je sveštenik? Nekoga, ko bi u prošlosti bio poznat kao sveštenik, danas nazivaju čovekom koga koristi Sveti duh. Da li vi, dakle, odgovarate tom opisu? Vi uopšte niste sveštenici! Sveštenik je neko koga koristi Sveti Duh i niko drugi osim te osobe ne može da uživa u darovima. Niko drugi nije dostojan. Ako tvrdiš da si dostojan, činiš to sopstvenom voljom. Neće ti biti dopušteno da uživaš u darovima. Darovi nisu namenjeni tebi.

Reći ću nešto više o vašoj situaciji. Ljudima poput vas, vođama i radnicima koji obavljaju određeni posao u crkvama, crkva može da nadoknadi putne troškove, ali crkva nije odgovorna za vaše dnevne potrebe. Ti veruješ u Boga i dobrovoljno se daješ Bogu. Ako kažeš: „Ne radim ovo dobrovoljno, to je uredila Božja kuća”, onda možeš da ideš. Neki kažu: „Bog me je pozvao, Bog je hteo da me upotrebi, pa sam došao. Nisam došao dobrovoljno.” Ako je tako, onda mi sada ne trebaš. Možeš da ideš. Nikada ne prisiljavam ljude. Ako si ovde dobrovoljno, da li ćeš biti zadržan ili ne zavisi od tvojih kvalifikacija. Ako si nekvalifikovan, nećeš biti upotrebljen. Naći će se neko drugi da zauzme tvoje mesto. To je načelo po kojem Božja kuća koristi ljude. Nema specijalnih izuzetaka. Novac Božje kuće troši se na njen rad, nije namenjen tome da podmiruje potrebe ljudi, niti njihovom ličnom uživanju.

4. Čovek ima iskvarenu narav i, povrh toga, poseduje osećanja. Budući da je tako, izričito se zabranjuje da dvoje članova suprotnog pola bez pratnje rade zajedno kada služe Bogu. Svi koji u tome budu otkriveni biće, bez izuzetka, izbačeni.

Neka braća insistiraju na prisnom razgovoru samo sa sestrama, pa čak i na tome da to rade dok su sami sa njima. Poveravaju se sestrama kada razgovaraju sa njima, ali to isto odbijaju sa bilo kim drugim. Ti ljudi nisu dobri! Neke sestre ne razgovaraju sa drugim sestrama i nikada im se ne poveravaju, već samo traže da razgovaraju sa braćom. Kakva je to vrsta ljudi? Zar se ne može naći nijedna jedina sestra koja može da te podrži? Zar nijedna jedina sestra ne želi da razgovara sa tobom? Zar te sve preziru? Zar ti nijedna ne odgovara? Zar se lepo slažeš samo sa braćom? Mislim da imaš druge pobude! Ima ljudi koji uvek očijukaju sa suprotnim polom. To je opasno. Moraš da se suzdržiš, stekneš neki uvid i imaš malo razumnosti. Ljudi imaju iskvarenu narav i zato nemoj da svesno povlađuješ sebi. Moraju ti se postaviti neka ograničenja i na taj način će se tvoje ponašanje popraviti. Bez suzdržavanja i bez bogobojažljivog srca, ljudi postaju besomučno raskalašni. Jednom kada prekrše upravne odluke, posledice su teške, i zato uvek moraju da imaju ovu upravnu odluku na umu.

5. Ne osuđuj Boga i ne razgovaraj opušteno o stvarima koje se odnose na Boga. Radi ono što čovek treba da radi, govori kao što čovek treba da govori, nemoj da prelaziš postavljene granice, niti da izlaziš van postavljenih ograničenja. Svoj jezik drži za zubima i vodi računa kuda koračaš, kako bi izbegao da učiniš bilo šta što vređa Božju narav.

6. Radi ono što čovek treba da uradi, ispunjavaj svoje obaveze, preuzmi odgovornost i drži se svoje dužnosti. Budući da veruješ u Boga, trebalo bi da daš svoj doprinos Božjem delu; ako to ne učiniš, onda nisi podoban da jedeš i piješ reči Božje, niti si podoban da živiš u Božjoj kući.

Odluka šesta odnosi se na dužnosti ljudi. Ma kakav bio tvoj prethodni život-ulazak ili ma kako se odvijalo tvoje lično traganje, i bez obzira na to kakvog si kova ili ljudskosti, dokle god ti se zbog potreba crkvenog posla odredi neki zadatak, bez obzira koliko bilo mučno ili teško, moraš da ga izvršiš. U suprotnom, nisi podoban da ostaneš u Božjoj kući. U Božjoj kući ništa nije besplatno i nema mesta za propalice! Ako neko ne traga za istinom, mora barem da bude u stanju da malo službuje. Ako ta osoba ne želi da službuje bar malo, ili se tek neznatno trudi radi besplatnog zalogaja, mora biti uklonjena bez odlaganja, da vrati svoje knjige o Božjim rečima i prema njoj se mora postupati kao sa bezvernikom. U najmanju ruku, mora se iskreno verovati u Boga, imati donekle bogobojažljivo srce i na neki način ispoljavati bogoobožavanje da bi se bio dostojan ostajanja u Božjoj kući. Božja kuća ne traži mnogo od ljudi. Dokle god neko ima savesti i razuma, može da shvati i prihvati istinu i bude odgovoran u obavljanju dužnosti, to je dovoljno. U najmanju ruku, moraš da se ponašaš i postupaš na prihvatljiv način. Moraš da imaš donekle bogobojažljivo srce i moraš da pokažeš da si Mu pokoran. Ako ni to nisu u stanju, onda treba da se što pre vratiš kući i prestaneš da besciljno tumaraš u Božjoj kući. Ako odbijaš i najsitniju dužnost i samo hoćeš da se šlepaš u Božjoj kući, da li iskreno veruješ u Boga? Po Meni, takva osoba je bezvernik, i ne razlikuje se od nevernika. Gnusno ju je i gledati! Ako želiš da veruješ u Boga, onda to čini kako treba, ili nemoj uopšte. Verovanje u Boga je dobrovoljna stvar. Niko te na to ne primorava. Ako ne možeš to osnovno pitanje da razumeš, šta se onda još može reči o verovanju u Boga? Božjoj kući ne treba otpad. Crkva nije prihvatilište. Oni koji ne prihvataju ni zrnce istine biće eliminisani i uklonjeni! Božjom kućom vlada istina. Ako iko pokuša nekakvu glupost ili izazove neko prekidanje ili ometanje, mora biti uklonjen i potpuno eliminisan.

7. U crkvenom poslu i u crkvenim pitanjima, pored pokoravanja Bogu, u svemu sledi uputstva čoveka koga koristi Sveti Duh. Neprihvatljiv je i najmanji prekršaj. Povinuj se u potpunosti i nemoj analizirati šta je ispravno, a šta pogrešno; ono što je ispravno ili pogrešno nema nikakve veze sa tobom. Tvoje je da se pobrineš jedino za potpunu pokornost.

Moraš da slušaš i pokoriš se čoveku koga koristi Sveti Duh bez obzira na to šta govori ili čini. Uradi ono što ti je rečeno da uradiš, onako kako ti je rečeno da uradiš. Nemoj da kažeš: „Da li Bog zna? Moram da pitam Boga.” Nema potrebe da pitaš, samo uradi ono što ti je čovek koga koristi Sveti Duh rekao da uradiš. Shvataš li? Nema potrebe dalje trošiti reči na ovo. Trebalo bi da vam je već jasno.

8. Ljudi koji veruju u Boga treba Bogu da se pokore i da Ga obožavaju. Nemoj uzdizati niti se ugledati ni na jednu osobu; ne postavljaj Boga na prvo, ljude na koje se ugledaš na drugo, a sebe na treće mesto. Nijedna osoba ne bi trebalo da zauzima mesto u tvom srcu, a ljude ne treba da posmatraš – posebno ne one koje poštuješ – kao da su ravni Bogu ili kao da su Mu jednaki. Bogu je ovo nepodnošljivo.

Neki ljudi su posebno vešti u tome da se priključe većini i ulaguju se drugima. Ako vide da Ja nekog hvalim, dobro se odnosim prema toj osobi ili često provodim vreme razgovarajući sa njom u zajedništvu, oni nastoje da se toj osobi ulaguju. Na pamet im pada sledeća predstava: sada posle Boga, po važnosti dolazi taj-i-taj brat, a posle njega ta-i-ta sestra. Nemoj da u glavi praviš nikakav poredak: Bog je prvi, posle njega sledi neko drugi, na trećem mestu je neko treći, na četvrtom neko četvrti… Ima li takav poredak ikakvu svrhu? Zar to nije poput carskog dvora, na kome je car prvi, premijer drugi, a neki drugi funkcioner treći? Takvog poretka nema u Božjoj kući, tu su jedino Bog i Njegovi izabranici i Božji izabranici bi trebalo da se pokoravaju samo Bogu i obožavaju samo Njega! U stvarnosti, svi ste jednaki. Bez obzira na to da li ste prihvatili Boga prvi, ili ste ga prihvatili kasnije, i bez obzira na vaš pol, starost ili kov, svi ste pred Bogom jednaki. Nemoj da obožavaš ljude i nemoj da umišljaš da si nešto posebno. Nemoj da stvaraš činove ili poretke, jer bi u suprotnom to bilo dokaz da ti je srce zaraženo brojnim ljudskim predstavama i uobraziljama, pa ćeš verovatno kršiti upravne odluke.

9. Usredsredi svoje misli na rad crkve. Ostavi po strani prohteve sopstvenog tela, budi odlučan u vezi sa porodičnim stvarima, svim srcem se posveti delu Božjem i postavi Božje delo na prvo mesto, a sopstveni život na drugo. Ovo je pristojnost sveca.

10. Srodnike koji nisu vernici (tvoja deca, muž ili žena, sestre, roditelji i tako dalje) ne treba primoravati da idu u crkvu. Božjoj kući ne nedostaje članova i nema potrebe da se taj broj popunjava ljudima od kojih nema koristi. Svi oni koji svojevoljno ne veruju, ne smeju se uvoditi u crkvu. Ova odluka je upućena svim ljudima. Jedni druge treba da proveravate, nadgledate i da se podsećate na ovu stvar; niko je ne sme prekršiti. Čak i kada srodnici koji nisu vernici nevoljno uđu u crkvu, ne smeju im se izdavati knjige, niti im se sme davati novo ime; takvi ljudi nisu iz Božje kuće, a njihov ulazak u crkvu mora biti zaustavljen na svaki mogući način. Ako se crkva dovede u nevolju zbog najezde demona, onda ćeš i sam biti izbačen ili će ti biti postavljena ograničenja. Ukratko, po ovom pitanju svi imate odgovornost, iako ne treba da budete bezobzirni niti da je koristite za lična razračunavanja.

Ovo su deset Božjih upravnih odluka kojih se Božji izabranici moraju pridržavati u Doba carstva. Zapamtite ih sve.

Krajem 1995. godine