Tema našeg današnjeg razgovora u zajedništvu je ulazak čoveka u novo doba, Doba carstva, kao i to kako bi ljudi trebalo da žive u Dobu carstva, kako bi trebalo da doživljavaju Božje delo u Dobu carstva i instinski pređu u Novo doba. Šta će biti u središtu diskusije na temu kako čovek prelazi u novo doba? Bog u Dobu carstva izgovara toliko mnogo reči i obavlja delo suda i grdnje i sav Božji izabrani narod trebalo bi da tačno zna kako bi čovek trebalo da veruje u Boga u Doba carstva da bi ispunio Božje zahteve. Većina ljudi u prošlosti je verovala u Gospoda i izdašno uživala u Božjoj blagodati. U ovom trenutku, ljudi počinju da doživljavaju Božje delo suda i grdnje, pa kako onda da pređu sa svojih starih gledišta o verovanju u Boga na novo gledište koje ispunjava Božje zahteve? Bez obzira da li su tvoja glediša o verovanju u Boga u prošlosti bila ispravna ili pogrešna, to neće biti predmet ispitivanja i trebalo bi da se suočiš sa stvarnošću, i moraš da znaš kako da veruješ i kako sada da tragaš. Ako nastaviš da tragaš na osnovu onoga kako si verovao onomad u Doba carstva, i nastaviš da veruješ u Boga na osnovu svojih starih pogleda, onda nećeš ući u novo doba. Dozvoli Mi prvo da izgovorim jednu izreku koja će objasniti to pitanje. Koja je to izreka? Ova izreka je često izgovarana u Doba blagodati: „Ko u Boga veruje, cela mu je porodica blagoslovena.” Drugim rečima, kada je jedna osoba verovala u Isusa, samim ti je i cela njena porodica, od najstarijeg do najmlađeg člana, imala koristi od tog odnosa i svi su oni uživali u miru i radosti. Pošto je Isus obavljao delo iskupljenja, bio je beskrajno trpeljiv i strpljiv prema ljudima, beskrajno im je praštao i bio milostiv. Bez obzira na to kakav bio tvoj život-ulazak ili kakvog si bio kova, ili koliko si grehova počinio u prošlosti, trebalo je samo da se ispovediš Bogu i sve bi bilo oprošteno i dobio bi mir i radost na dar. Sve što je bilo potrebno jeste da „veruješ” i to je bilo dovoljno – bilo je tako jednostavno. Da li je danas slučaj da je, kada neko veruje u Boga, cela njegova porodica blagoslovena? Ne. Zašto se to delo danas ne obavlja? Zato što je kucnuo čas i Bog je došao ovde da izvrši delo suda i jednom zauvek spasi ljudski rod od uticaja Sotone. Zato sada Bog zahteva da ljudi prema Njemu budu odani i skreni, da Ga obožavaju i pokoravaju Mu se, kao i da imaju bogobojažljivo srce – to je ono što ljudi moraju da čine. Ako oni koji veruju u Boga mogu da shvate istinu, prihvate istinu, razumeju istinu i steknu istinu, onda će biti potpuno spaseni. Oni, pak, koji ne prihvataju istinu i koji samo žude za Božjom blagodati, biće eliminisani. Ako sada još uvek zahtevaš da Bog obavlja delo Doba blagodati, još uvek misleći da će, kada veruješ u Boga, cela tvoja porodica biti blagoslovena, to je baš budalasto! Bog više ne obavlja delo Doba blagodati. To doba je svršeno. Shvataš to, zar ne?

Taj takozvani prelazak u novo doba znači ulazak u današnje Doba carstva i tvoja gledišta o verovanju u Boga, tvoje namere, tvoja vera, način na koji živiš svoj život i kako doživljavaš stvari – sve to mora da se promeni. Ako promeniš samo jednu stvar, ako si nekada verovao u Isusa, ali danas veruješ u Svemogućeg Boga i samo se ime Boga u koga veruješ promenilo, onda se, u stvarnosti, način na koji veruješ, put kojim ideš i stvari za kojima tragaš nisu promenile. Drugim rečima, način tvoje potrage mora da se promeni, kao i tvoje shvatanje i tvoja gledišta. Tek kada na toj osnovi budeš tragao za istinom, tvoja vera biće čista i prava. Zašto su neki ljudi sada uvek negativni, te smatraju da je verovanje u Boga besmisleno i nemaju više toliko žara u svojoj veri kao nekada? Razlog je u tome što se njihova gledišta o verovanju u Boga još uvek nisu promenila. Još uvek imaju ista gledišta kao kada su verovali u Isusa; usredsređeni su isključivo na to da dobiju nešto blagodati, ili da se više daju ili više trče naokolo. Usredsređeni su na poklone, površan rad i površne propovedi, kao i na entuzijazam. Pa ipak, ne drže korak sa sadašnjim Božjim delom, nisu usredsređeni na jedenje i pijenje Božjih reči i nije ih prosvetio Sveti Duh, pa se stalno osećaju negativno. Takvi ljudi odaju utisak kao da veruju u Boga, a zapravo u svom srcu nisu prihvatili istinu i zbog toga ne mogu da se reše svog negativnog stanja. Uopšte nemaju život-ulazak, i dalje se pridržavaju svojih starih gledišta na verovanje u Boga, bez ikakvog preobražaja. Zar nije tako? Delo Svetog Duha se promenilo i paralelno s delom Svetog Duha mora se promeniti i čovekovo verovanje u Boga. Ako se tvoja potraga, način na koji živiš i doživljavaš, tvoj stav prema verovanju u Boga i tvoje namere i gledišta na verovanje u Boga nisu preobrazili, to pokazuje da nisi pratio tempo dela Svetog Duha. Ako ljudi žele da drže korak sa delom Svetog Duha, da se promene na nove načine i da steknu novo razumevanje, onda moraju da traže istinu, uđu u nju i menjaju se u malim detaljima, kao što su svaki njihov pokret i postupak, njihove misli i ideje, svaka njihova namera i gledište, i tek tada će napredovati. Ako ljudi samo pričaju u prazno i samo malčice promene svoje ponašanje, to se ne smatra preobražajem. Najvažnije je da moraš da doživiš preobražaj svojih razmišljanja i gledišta, kao i svog načina života. Ako budeš u stanju da odbaciš svoje stare predstave i maštarije i stekneš razboritost i znanje o svojim starim gledištima o verovanju u Boga, to će biti dokaz da si preobražen. Ispitajte sebe da biste videli koji vaši delovi nisu još preobraženi, da li još uvek govorite ili gledate na stvari na stari način i koje duboko usađene stvari iz prošlosti još uvek čuvate i koje još uvek nisu obelodanjene. Ako ne budeš prebirao po tim stvarima, mislićeš da tu možda nema ničega. Ako, pak, budeš pažljivo i detaljno prebirao, videćeš da ima puno toga za iskopati. Zašto neki ljudi sada nikako ne mogu da prate tempo Božjeg dela? Zato što je u ljudima mnogo toga što ih sprečava da to učine, jer ljudi ne razumeju nove stvari i ne mogu da ih shvate. Zašto ljudi uvek gaje predstave o Bogu? Imaju predstave o Božjim rečima i delu, imaju predstave i o Božjem sudu i grdnji, nisu u stanju da shvate to koje ljude Bog spasava, a koje eliminiše; ne mogu da se pomire sa činjenicom da Bog ne pokazuje znakove i čuda. Šta je tačno razlog za to? Jedan razlog je taj što je to određeno čovekovom nadmenom i samopravednom prirodom, to je zato što ljudi uvek imaju svoje predstave i maštarije o svakom pitanju – u tome je koren problema. Drugi razlog je objektivne prirode i odnosi se na to da ljudi gaje mnoge pogrešne predstave o verovanju u Boga koje nisu preobražene, baš kao ni one duboko usađene stvari. Taj stari način govora, koji potiče iz njihovog verovanja u Isusa ili Jahvea, još uvek im je ukorenjen u srcu, pa kada se susretnu sa novim Božjim delom prihvataju pravi put, ali nisu u stanju da shvate nove načine na koje se Bog obraća ili deluje. Zbog čega nisi u stanju da shvatiš te nove stvari? Razlog je u tome što se još uvek držiš tih starih stvari iz prošlosti i ne možeš da ih otpustiš, pa se zbog toga opireš tim novim stvarima. Da u sebi nemaš te stvari iz prošlosti, bio bi u stanju da prihvatiš ono što Bog čini danas. Ako ne možeš da otpustiš te stvari prošlosti, bićeš podložan tome da razviješ predstave o Bogu i da se odmetneš od Njega i shodno tome ćeš pretrpeti gubitak. Ako se suprotstaviš Bogu, rizikuješ da te Bog eliminiše i da te kazni.

Svi bi trebalo da čeprkate i ispitujete u pokušaju da shvatite koji su to stari načini delovanja i shvatanja stvari, kao i stari pogledi iz prošlosti još uvek duboko ukorenjeni u vama. Daću vam jednostavan primer. Neki ljudi nikada nisu videli Hrista, niti su Ga čuli kako govori. Samo su pročitali reči koje je Hristos kazivao i kažu da su te reči dobre i autoritativne i da su to reči suda. Ipak, pošto su došli u dodir s Hristom u stvarnosti, u njima su počele da se javljaju predstave i pomislili su: „Zašto se Bog obraća tako strogo? Zašto Bog tako drži lekcije ljudima? Zašto se tako grandiozno izražava? Način na koji govori je tako strašan, jer uvek razotkriva ljude i sudi im. Ko to može da prihvati? Naša vera u Isusa je drugačija. Svi govore blago i harmonično se slažu jedni s drugima. Niko ne govori kao On. Ja jednostavno ne mogu da prihvatim takvog Boga i ne mogu da trpim Boga kao što je On. Da se obraća blago i srdačno kao Gospod Isus, da je blag i srdačan prema ljudima, onda bih mogao da Ga prihvatim. Međutim, takvog Boga ne mogu da prihvatim. Ne mogu ni da se povežem s Njim!” Priznaješ da je to pravi put, da su to reči ovaploćenja i ubeđen si u to svim srcem. Zašto onda, kada dođeš u dodir s Hristom, gajiš predstave o Njegovom tonu, rečima koje koristi i načinu na koji se obraća? Zbog čega ne možeš da odustaneš od tih predstava? Šta to dokazuje? To dokazuje da su te stare stvari u tvom srcu već prevladale i da su postale predstave i propisi. Sve te stvari zapravo potiču od čoveka, sve su to čovekova mišljenja i maštarije i nisu u skladu sa istinom. Kada bi neko pokušao da te stvari nametne današnjem Bogu, ne samo da im to ne bi uspelo, već bi se verovatno usprotivio Bogu. Delo koje Bog izvršava u različitim dobima se razlikuje, pa je narav koju On ispoljava različita, a i ono što Bog ima i što otkriva je različito. Na to ne možeš da primeniš propise. Ako budeš pokušao da primeniš pravila, verovatno ćeš razviti predstave o Bogu i bićeš u stanju da Mu se usprotiviš. Ako se ne zamisliš nad sobom i kategorički odbiješ da se pokaješ, Bog će te osuditi i kazniće te. Takvo je Božje delo u svakom dobu – uvek će biti ljudi koji prihvataju Boga i pokoravaju Mu se, ljudi koje Bog blagosilja, i onih koji se Bogu opiru i osuđuju Ga i koje On uništava. U svom delu poslednjih dana, Bog kazuje tako mnogo reči i izražava toliko mnogo istina. Nije zabrinjavajuće to što ljudi mogu da gaje predstave; zabrinjavajuće je kada ljudi ne čitaju Njegove reči ili ne prihvataju istine koje On kazuje – to je ono najstrašnije. Ako tvoje predstave i gledišta nisu u skladu sa istinama koje Bog kazuje, onda su suprotni istini, protive se Bogu i neodrživi su. Ljudi imaju iskvarene naravi, buntovni su i pružaju otpor, i imaju razmišljanja – šta je ono što prevladava u njihovim mislima? Prevladavaju namere ljudi, ugao i perspektiva iz kojih ljudi gledaju na stvari. Shodno tome, tvoje misli ne potiču od Svetog Duha, niti nastaju na osnovu istine. Zašto kažem da tvoje predstave i gledišta potiču od čoveka i od tela? Zato što istina ne prevladava tvojim mislima, niti tvoje misli nastaju razmišljanjem koje se zasniva na istini. Misli nekih ljudi potiču od razmišljanja zasnovanog na Bibliji i to je još više pogrešno. Ne kažemo da je sama Biblija pogrešna, već samo da nije priladno porediti delo koje je Bog obavio u prošlosti sa Njegovim novim delom – ne smeš da porediš Njegovo delo na taj način. Da li bi, na primer, bilo prikladno u Doba blagodati da su ljudi poredili Jahveovo delo sa delom Gospoda Isusa? Da li je prikladno da porediš delo Gospoda Isusa sa Božjim delom danas, u Doba carstva? Naravno da nije, jer nisu uporediva. Razlog je u tome što je svaka etapa Božjeg dela na višem nivou od poslednje i zato što On ne ponavlja Svoje Delo. Zbog čega se svaki put kada Bog izvršava novu etapu dela i započinje novo doba, uvek pojavljuje grupa ili većina ljudi koji se opiru Božjem delu i protive se Bogu? Zašto se to dešava u svakom dobu? Zato što su se u srcima ljudi, bez obzira da li su oni prihvatili novo Božje delo ili ne, njihova tumačenja Biblije iz prošlosti, kao i njihova gledišta o Božjem imenu i liku, kao i o verovanju u Boga i načinima na koji oni veruju u Boga, već uobličili. Štaviše, oni te stvari neguju i veruju da su ostvarili neki dobitak. Postaju beskrajno nadmeni i za sebe misle da su sjajni i tako važni i kada vide koliko se delo koje Bog izvršava danas razlikuje od dela koje je izvršavao u prošlosti, oni mu sude. Uvek uzimaju stvari iz Doba blagodati i porede ih sa današnjim Bogom, sa delom koje Bog danas izvršava i sa današnjim istinama. Da li je sve to uporedivo? Ne primenjuj propise na stvari, već budi svestan sledećeg: „Sada sam prihvatio novo Božje delo, ali postoje stvari koje nisam u stanju da shvatim. Doživljavaću ih i upoznavati postepeno, malo po malo ću tragati za njima i polako ih savladati kao mrav koji glođe kost i vremenom ću ih shvatiti.” Božje delo je beskrajno tajanstveno i nedokučivo je – čovek ne može da ga u potpunosti shvati. Nakon što ga dožive godinu-dve dana, ljudi će ga donekle shvatiti. Posle tri ili četiri godine, ljudi će ga shvatiti možda malo više i malo pomalo će se razvijati i promeniti. Njihovi gledišta o tim starim stvarima postepeno će se menjati i malo po malo, ljudi će ih odbaciti. Tek kada budu odbacili te stvare stvari, uspeće da shvate nove. Te stare stvari još uvek su duboko usađene u tebi i nisi ni počeo da ih otkrivaš, a ipak se usuđuješ da svesno širiš svoje predstave i izražavaš svoja mišljenja i govoriš šta ti padne na pamet – to zaista nema smisla. Zašto kažem da ljudi postaju izuzetno nadmeni? To je razlog. Te trule stvari su bezvredne, a oni ih ipak svesno ispoljavaju i šire. Zar to nije potpuno besmisleno? Prema tome, neki ljudi su prihvatili ovu etapu dela i pročitali Božje reči, ali nisu stvarno odbacili te stare stvari koje nose u sebi. Zašto su vođe i radnici na nekim mestima u stanju da obavljaju i sprovode poslove koji su u skladu sa njihovim predstavama, ali kada posao nije u skladu sa njihovim predstavama i ne žele da ga obavljaju, onda ga ne sprovode? Kako nastaje takva situacija? Da li zato što ljudi nisu u stanju da odbace te stare stvari koje nose u sebi? Što se više te stare stvari u tebi formiraju, to ćeš se jače opirati. Zar nije tako? Zašto postoje neke vođe u verskom svetu danas koji, što su na višem položaju i što je više ljudi koje predvode, postaju nadmeniji i manje sposobni da prihvate Božje delo poslednjih dana? To je zato što se ljudi uvek pridržavaju stvari iz prošlosti, ne odnose se prema Božjim rečima kao da su istina i život i nisu u stanju da daju počast Bogu kao vrhovnom i velikom. Umesto toga, sopstvene verske predstave i sopstvene misli i gledišta smatraju istinom i pravim putem – zar to nije strašna greška? Da li ćeš na taj način igde uspeti da pronađeš istinu? Ako veruješ da su te tvoje stvari istina, da li ćeš biti u stanju da zadobiješ istinu od Boga? Da li ćeš i dalje moći da tražiš istinu i žudiš za njom?

Neki ljudi kažu: „Pročitao sam mnoge Božje reči, čuo sam Božji glas, prihvatam pravi put i znam kako da čitam Božje reči. Sam rešavam svoje probleme, nije mi potrebna tuđa pomoć i time će moj život sigurno napredovati.” Preuveličavaš stvari kada tako govoriš. Ako čitaš Božje reči oslanjajući se samo na sebe i ako te Sveti Duh ne prosveti, da li ćeš biti u stanju da ih shvatiš? Ako te Božje reči nisu razotkrile i ako nisu raščlanile tvoju iskvarenost, bićeš nesposoban da se promeniš i da shvatiš – biće ti teško da bilo šta razumeš. Kada ljudi čitaju romane, dobro ih razumeju i u stanju su da zapamte mnoge scene. Kada pročitaju jedan roman, mogu odmah da ga prepričaju drugima. Životna pitanja su, međutim, potpuno drugačija od svega ostalog. Životna pitanja izuzetno su duboka i moraš da budeš dugogodišnji vernik da bi iole mogao da ih razumeš. Jednu Božju izjavu možeš da doživljavaš ceo život i da je i dalje ne doživiš dovoljno. Bez obzira kakvu izjavu Bog kazivao, do kraja života je nećeš dovoljno doživeti; kakvog god da si kova, svejedno moraš da se osloniš na doživljavanje i primenu Božjih reči pre nego što uspeš da shvatiš istinu. Uzmimo za primer čestitu osobu. Koliko godina moraš da doživljavaš pre nego što uspeš da rešiš problem laganja? Nisu ti dovoljne samo jedna ili dve godine iskustva da stvar bude rešena i da više ne lažeš, da više nisi prevrtljiv i da si postao čestita osoba. To nije moguće. Moraš da imaš višedecenijsko iskustvo pre nego što postigneš takav rezultat. Razlog je u tome što su ljudi veoma komplikovani, imaju duboko ukorenjenu iskvarenu narav, njihove predstave ih sprečavaju da uđu u istinu i spoznaju Boga; njihove namere im ne daju da promene narav i zbog toga ne mogu da primenjuju istinu. Njihovi pogledi i stavovi koje zauzimaju u svojim postupcima i rečima sprečavaju ih da shvate istinu. Ako si u stanju da govoriš i delaš na strani istine – istine čije dostizanje u Doba carstva Bog zahteva od čoveka, onda ćeš lako uspeti da se pokoriš Njegovom delu i moći ćeš da zakoračiš na pravi put verovanja u Boga. Ako ne budeš na strani istine, onda ćeš odlutati daleko od Boga ili ćeš se, pak, naći na suprotnoj strani od Boga. Nemoj da misliš da tvoj rast, samo zato što si slušao toliki broj propovedi i tako dugo verovao u Boga, nije i dalje izuzetno manjkav! Traganje za istinom stvar je sticanja života, zadobijanja večnog života. Istina je zauvek nepromenjiva i uvek primenjiva; ne sme se nikada odbaciti, nepobitna je i neosporiva – u tome je vrednost i značaj istine. Istina je najuzvišenija, najdublja i najvrednija stvar. Dragocena je, te je i posle celoživotnog iskustva čovek limitiran u tome koliko može da razume i stekne.

Neko kaže: „Verujem u Svemogućeg Boga i svoju veru ispovedavam sȃm kod kuće i isto tako pevam crkvene pesme i molim se Bogu. Pratim delo ma u kojoj se etapi odvijalo i ako takvu veru budem gajio do kraja, Bog me neće napustiti.” Šta misliš o tome? Kako možeš da tragaš za istinom ako ispovedaš svoju veru kod kuće? Kako možeš da doživiš Božje delo i bez izvršavanja svoje dužnosti? Ako ne izvršavaš svoju dužnost, neke iskvarene naravi neće biti otkrivene, a kako ćeš se onda zamisliti nad sobom? Kako ćeš doživeti sud i grdnju Božjih reči? Kako će te Božje reči razotkriti i orezati? Ljudi nisu u stanju da dožive te stvari kod kuće. Da li možeš da istinski upoznaš sebe bez praktičnog iskustva? Da li možeš stvarno da se promeniš? Promena bi bila nemoguća. Da bi doživeo Božje delo, moraš da živiš crkveni život i samo obavljajući svoju dužnost možeš pravilno da doživiš stvari. Ako svoju veru ispovedaš kod kuće desetak godina, dvadesetak godina, i velika crvena aždaja bude zbačena i velike nesreće se završe, da li ćeš moći da govoriš o pravom iskustvenom svedočenju? Da li si tada propatio podjednako kao što je Bog propatio? Božji ljudi, koji su tada tako lepo svedočili, koji su se stvarno promenili, stvarno će se pokoriti Bogu i biti Mu istinski odani – da li bi mogao tako da svedočiš? Bojim se da bi, u tom trenutku, bio potpuno posramljen. Zašto je Bog rekao da je mnogo pozvanih, ali malo odabranih? Razlog je u tome što je, među iskvarenim ljudskim rodom, malo onih koji vole istinu. Većina ljudi ne voli istinu, a još manje ih je u stanju da je prihvati. Zašto to kažem? Neki ljudi zavole Boga, i dok god im je kod kuće sve u redu, ne bune se. Kada, međutim, nešto krene po zlu, kada se član porodice razboli i završi u bolnici ili im dete ne upiše fakultet ili se desi neka nesreća, oni lupe šakom o sto i žale se na Boga: „Uf, šta mi je donela u Boga? Bog me nije blagoslovio! Moraš da me blagosloviš, blagosloviš sve moje, uključujući celu moju porodicu, moju decu, mog muža (ili moju ženu), kao i mog oca i majku, sve. Da se to nije dogodilo mojoj porodici, zar ne bih iskreno tragao za istinom?” To su im izgovori za to što nisu stekli istinu! Da li njihovi izgovori mogu da zamene istinu? Oni veruju da su njihovi izgovori sasvim dovoljni i održivi i da imaju pravo da se bune. Ljudi se ne žale na Boga kada ne prolaze kroz iskušenja i nedaće. Glasno govore o tome kako je Bog veliki i čudesan. Međutim, istog trenutka kada ih zadese iskušenja i nedaće, njihova želja da se žale na Boga svakog trenutka može da prasne. Ne razbijaju glavu i ne razmišljaju previše, već jednostavno daju oduška svojim osećanjima. Kod nekih ljudi, dovoljno je da se nešto desi njihovoj stoci, a ne njihovoj porodici, pa da se požale na Boga. Zar to nije besmisleno? Ako je neko u stanju da dostigne fazu kada se, ma šta se desilo njihovoj porodici ili bez obzira kakva ih nesreća snađe, ne žali na Boga, niti prima stvari k srcu, kada ne kasni u obavljanju svoje dužnosti, niti u davanju sebe za Boga ma šta se desilo, kada ostaje pokoran Bogu bez obzira na sve i kada ga ono što se desilo ne sprečava da hvali Boga, to onda dokazuje da mu je srce koje veruje u Boga čisto. Stav da „ko u Boga veruje, cela mu je porodica blagoslovena” je pogrešan. Ako se uvek pridržavaš takvog stava u svojoj veri u Boga, nikada nećeš steći istinu. Pogledaj svoje neverničke članove porodice i rođake, svakodnevno zaokupljene sopstvenim životom. Kada nastupi nesreća, da li će biti u stanju da je izbegnu? Neće. Ako u svom verovanju u Boga ne tragaš za istinom i ako, baš kao tvoji rođaci, ne uspeš da izbegneš kaznu u vidu nesreće, stradaćeš zajedno sa njima. Ako, pak, budeš tragao za istinom i uspeš da pronikneš u njihovu suštinu, moći ćeš da odbaciš Sotone i pomislićeš: „Oni ne veruju u Boga. Oni su demoni i trebalo bi da u nesreći stradaju. Nekada su pokušavali da me spreče da verujem u Boga i govorili su stvari prkoseći Bogu, to je bilo bogohuljenje. Dobili su ono što su zaslužili kada su stradali u nesrećama. Time su Božje reči stvarno ispunjene.” Ranije nisi imao takvu veru i nisi se usuđivao da proklinješ demone. Sada vidiš prava lica demona i tvoje srce će ih zamrzeti jer prkose Bogu i ako umru, preostaće ti samo da ih zakopaš. Takav tvoj pristup njima pokazuje da se tvoje srce istinski okrenulo Bogu. Ako još uvek u srcu čuvaš predstave i maštarije i ako stalno veruješ da „ko u Boga veruje, cela mu je porodica blagoslovena, da su čak i životinje u tom domaćinstvu blagoslovene i da su i usevi u zemlji blagosloveni, da je kuća blagoslovena”, onda će te stvari da te sprečavaju da tragaš za istinom i da slediš Boga i obavljaš svoju dužnost. Ako se čovekovo srce potpuno okrene Bogu i samo Bogu, onda njegovo srce postaje tako čisto i jednostavno i jako će malo propatiti kada dođe taj trenutak. Zbog čega sada toliko patiš? Da li zbog toga što po ceo dan jurcaš okolo i radiš za svoju porodicu, za svoju decu i ulažući toliko truda za njih. Da se trudiš isključivo za crkvu, verovatno bi bio mnogo opušteniji, zar ne? Upravo zbog toga što se danas previše baviš porodičnim pitanjima, a premalo crkvenim, i zato što su ti porodična pitanja postala toliko tegobna da to više ne možeš da podneseš, ti počinješ da se žališ na Boga. Koliko si se ti, međutim, stvarno žrtvovao za Boga? Nisi žrtvovao ništa vredno pomena! I dalje toliko jurcaš i trudiš se oko porodičnih pitanja i tvojih telesnih potreba, pa kako onda možeš da se žališ na Boga? Ne smeš više da se žališ na Boga. Ko god veruje u Boga, u stanju je da stekne istinu i ima priliku da spozna Boga – to je presudno, važnije od svega ostalog i direktno je povezano sa pitanjem da li ćeš postići spasenje ili ne. Prvo, međutim, moraš da sagledaš svoje pogrešne namere, poglede i shvatanja iz prošlosti, kao i stvari za kojima u sebi tragaš, analiziraš ih i spoznaš ih u skladu sa Božjim rečima. Kada uspeš da te stvari jasno sagledaš, onda možeš da vežbaš da ih ublažiš i odustaneš od njih. Što jasnije i pronicljivije uspeš da sagledaš te stvari, to ćeš više stvari odbaciti, sve dok ne budeš u stanju da odustaneš od svih tih starih, pogrešnih stvari. Onda ćeš se osetiti mnogo opuštenije i kada u praksi budeš primenio istine koje razumeš i uspeš da im svedočiš, počećeš postepeno da se menjaš. Sada treba da počneš da vežbaš i treniraš u tom pravcu i te stvari te vremenom više neće sputavati i remetiti – tada ćeš već biti na pravom putu verovanja u Boga.

Da li ste zaista shvatili sve ovo što sam rekao? Da li znate kako da pređete u novo doba? I da li znate koje aspekte treba da promenite, iz kojih aspekata da uđete? Možda vi to ne razumete. Iako su ljudi u prošlosti stekli nekakav ulazak, još uvek su im nedostajali brojni aspekti i nisu bili u stanju da ispune Božje zahteve. Sada, Bog izgovara tako mnogo reči da bi poveo ljude u novo doba. Zašto ljudi uvek gaje predstave o Božjim rečima i Njegovom delu? To pokazuje da ranije nisu stekli istinu i da im nedostaje istina-stvarnost. Iako si možda u stanju da prihvatiš Božje reči kada ih sada čitaš, zašto u stvarnom životu ne uspevaš da primeniš istinu u stvarnosti, već se uvek buntovnički ponašaš prema Bogu i opireš Mu se? Zašto, kada ti se nešto dešava, uvek imaš sopstvene ideje i ponašaš se kako ti je volja, a ipak nisi u stanju da budeš pokoran Bogu? Zato što u sebi imaš previše telesnih i svojevoljnih stvari, pa uvek misliš da je tvoj put onaj pravi. Osećate se sjajno kada slušate propoved i ne gajite nikakve predstave, ali kada vam se nešto desi, želite da primenite istinu, ali gubite kontrolu i buntovne stvari u vama izbijaju na površinu. Kažem da ste previše buntovni a, ako mi ne verujete, možete da beležite. Svaki put kada čuješ neku Božju izjavu, zabeleži koje ti se predstave javljaju u srcu i kakve su ti misli, a zatim pronađi stvari u sebi, detaljno ih analiziraj, uporedi ih sa Božjim rečima i saznaćeš koliko daleko ide tvoja neposlušnost. Takav način primene je koristan za tvoj život-ulazak. Moraš da se odvažiš i suočiš se sa činjenicama i razotkriješ sebe. Kada se osmeliš da razotkriješ sebe, to će biti dokaz da imaš srce koje prihvata istinu, srce koje odbacuje predstave i pokorava se Bogu. Moraš da se pobuniš protiv sebe. Nemoj da se stalno buniš protiv Boga, jer je to pogrešno. Neće biti dovoljno da veruješ u Boga, a da ne znaš kako da Mu budeš pokoran. Onog trenutka kada ti postane lako da se pokoravaš Bogu imaćeš spokoj i radost u srcu. Tada ćeš osećati veliku radost kada budeš čitao Božje reči, nadolazeće ti reči kada se moliš Bogu i bićeš Mu sve bliži. Oni koji se uvek bune protiv Boga nikada ne žele da primene istinu i kada čitaju Božje reči, nikada do kraja ne mogu da ih upiju – mogu li onda da imaju mir i radost u srcu? Kada ljude snađu problemi, njihove predstave i maštarije izbijaju na površinu i oni ne mogu da ih izbegnu. Moraš tada da se zamisliš i zapitaš se: „Kako je ovaj problem nastao? Kako su se pojavile takve predstave? Gde se može naći njihov izvor?” Moraš da se moliš Bogu, čitaš Božje reči, pronikneš u to pitanje i kada problem bude rešen, steći ćeš život-ulazak. Ako ne budeš na taj način praktično rešio svoje probleme i ako budeš stalno verovao da nije strašno ako gajiš neke predstave, da će te predstave nestati same od sebe i da, kada ih ne bude bilo, to znači da više ne gajiš nikakve predstave, stalno ćeš misliti da nemaš nikakve predstave, a kada su se one pojavile, ti si ih zapravo ignorisao i pustio da idu svojim tokom. U to vreme si mislio da nikakva šteta nije učinjena i posle si odbijao da priznaš da si uopšte imao ikakvih predstava. Kada ljudi ne prođu orezivanje, kada ne moraju da se suoče ni sa kakvom teškom situacijom, obično ne gaje nikakve predstave i zaboravljaju da su ih ikada imali. Za sebe misle da su sjajni i da nemaju predstava. Međutim, kada se nešto desi predstave se pojavljuju i oni se usprotive Bogu. Posle izvesnog vremena, predstave nestaju i ljudi na njih zaborave i ponovo smatraju da su u sjajnom stanju i da ne gaje nikakve predstave o Bogu. U čemu je njihov problem? U tome da ne shvataju istinu u potpunosti i nisu razrešili sopstvene predstave na njihovom izvoru. Zbog toga se te predstave iznova i iznova pojavljuju, sve do trenutka kada neko detaljno ne porazgovara sa njima o istini i njihove predstave ne budu razrešene do kraja. Kada je reč o rešavanju sopstvenih predstava, nije dovoljno ozbiljno tragati za istinom – samo poznavati teoriju je beskorisno. Oni koji ne razumeju istinu imaju ograničeno, površno znanje o sebi. Ponekad, kada se u njima jave predstave, oni nisu u stanju da ih otkriju, niti čak da ih osete. Čovek se neće spotaknuti o manju predstavu koju nije razrešio, ali će se odmah spotaknuti o veću. Da bi spoznao sebe, prvo moraš da razrešiš sopstvene predstave i maštarije i prevaziđeš svoje pogrešne poglede koji često iskrsnu. Zatim razreši sve svoje razne iskvarene naravi, od onih površnih, pa sve do onih dubljih i komplikovanijih, i time ćeš postepeno ući u istina-stvarnost. Samospoznaja počinje sa spoznajom predstava i maštarija koje postoje u tebi. Kako se tvoje razumevanje istine bude produbljavalo i sebe ćeš upoznati još dublje. U pogledu samospoznaje, moraš da budeš temeljit Ako nikada ne budeš spoznao sebe, nećeš steći život-ulazak, jer život-ulazak počinje samospoznajom. Ako želiš da stekneš život-ulazak, onda moraš da predano tražiš istinu, koristiš prilike da rešiš svoje probleme i ne dozvoliš nijednom od njih da ti izmakne. Jednom kada zabeležiš svoje predstave, moraš da potražiš istinu, otvoriš se i uključiš u zajedništvo, i raščlaniš ih prema Božjim rečima. Kada shvatiš istinu, ta vrsta predstava biće u potpunosti razrešena. Ako se ponovo suočiš sa istim pitanjem i tvoje predstave se ponovo pojave i sputavaju ti srce, to pokazuje da nisi stvarno shvatio istinu. Shvatio si samo teoriju i samim tim tvoje predstave su još uvek tu. Tek kada uspeš da potpuno shvatiš istinu, tvoje predstave će potpuno nestati. Čak i ako se ponovo pojave u budućnosti, lako ćeš ih razrešiti i neće te sputavati, jer razumeš istinu. Reci Mi, da li je teško vežbati samospoznaju i ulazak u stvarnost na taj način? Da li to zahteva veliki trud? Da! Ako tvoje poznavanje sebe podrazumeva samo letimično prepoznavanje površinskih stvari – ako samo kažeš da si nadmen i samopravedan, da se buniš protiv Boga i opireš Mu se – onda to nije pravo znanje, već teorija. Moraš da uzmeš u obzir činjenice: moraš da na svetlost dana izneseš sva pitanja u vezi sa kojima imaš pogrešne namere i poglede, ili o kojima gajiš iskrivljena mišljenja, radi razgovora u zajedništvu i analize. Samo to je stvarna samospoznaja. Ne smeš da pokušavaš da shvatiš sebe samo na osnovu sopstvenih postupaka. Moraš da dokučiš šta je ono što je ključno i razrešiš glavni uzrok problema. Nakon nekog vremena, moraš da se zamisliš nad sobom i napraviš kratak pregled problema koje si razrešio, i onih koje nisi. Dakle, takođe, moraš da tragaš za istinom da bi rešio ove probleme. Ne smeš da budeš pasivan, ni da te drugi uvek nagovaraju ili primoravaju da nešto uradiš, niti da te vuku za nos. Moraš da imaš sopstveni put za život-ulazak. Moraš često da ispituješ sebe i sagledaš koje si sve stvari rekao i uradio koje su u suprotnosti sa istinom; koje su tvoje namere pogrešne i koje si iskvarene naravi otkrio. Ako uvek primenjuješ i uđeš na taj način – ako si strog sam prema sebi – onda ćeš postepeno uspeti da shvatiš istinu i da imaš život-ulazak. Kada budeš istinski shvatio istinu, videćeš da si zapravo – ništa. Prvo, narav ti je izuzetno iskvarena. Drugo, imaš previše nedostataka i ne razumeš nijednu istinu. Ako jednog dana stvarno budeš spoznao sebe, više nećeš biti sposoban za nadmenost i po mnogim pitanjima ćeš biti razuman i biti u stanju da se pokoriš. Šta je u ovom trenutku ključno pitanje? Kroz razgovor u zajedništvu i detaljnu analizu suštine predstava, ljudi su uspeli da shvate razlog zašto se predstave javljaju u njima. Uspevaju da razreše neke predstave, ali to ne znači da mogu da jasno sagledaju suštinu svake predstave, već samo da imaju određenu samospoznaju koja, opet, nije dovoljno duboka i jasna. Drugim rečima, i dalje ne mogu da jasno proniknu u sopstvenu priroda-suštinu, niti mogu da vide koje su se iskvarene naravi ukorenile u njihovom srcu. Znanje o sebi koje čovek može da stekne na taj način je ograničeno. Neki ljudi kažu: „Svestan sam da je moja narav izuzetno nadmena – zar to ne znači da poznajem sebe?” Takvo poznavanje je previše površno i ne može da razreši problem. Ako istinski poznaješ sebe, zašto onda još uvek težiš ličnom napretku, zašto i dalje žudiš za statusom i priznanjima? To znači da tvoja nadmena priroda nije iskorenjena. Prema tome, promena mora krene iz tvojih misli i pogleda i namera koje stoje iza tvojih reči i postupaka. Da li priznajete da je veliki deo onoga što ljudi govore zlobno i otrovno i da u tonu kojim govore postoji element nadmenosti? Njihove reči ukazuju na njihove namere i lična mišljenja. Oni koji su pronicljivi moći će da razluče te reči kada ih čuju. Neki ljudi govore na određeni način i u većini slučajeva koriste određene izraze kada se njihova nadmenost ne otkriva u njima. Međutim, njihovo ponašanje je znatno drugačije kada se otkrije njihova nadmenost. Katkad beskrajno trabunjaju o sopstvenim bombastičnim idejama, katkad visoko uzdignute glave pokazuju zube i kandže. Misle da su glavni i time se otkriva Sotonino ružno lice. U svakoj osobi postoje razne namere i iskvarene naravi. Baš kao u slučaju lažljivih osoba koje namiguju kada govore i gledaju ljude ispod oka – u tim postupcima se krije iskvarena narav. Neki ljudi govore neodređenim rečima, pa drugi nikada ne znaju šta oni stvarno misle. Iako njihove reči uvek sadrže skriveno značenje i smicalice, spolja deluju veoma mirno i pribrano. Takvi ljudi su još lažljiviji i još im je teže da prihvate istinu. Njih je veoma teško spasiti.

U prošlosti, kada su ljudi verovali u Boga, zadovoljavali su se time da imaju mir u kući i da im sve što rade polazi od ruke. Verovali su da to znači da ih Bog sigurno voli i da je zadovoljan njima. Ako se zadovoljiš samo tim stvarima, nikada nećeš krenuti putem traganja za istinom. Nemoj da ti bude dovoljno da u životu naizgled sve ide dobro i kao po loju. Te površinske stvari nisu bitne. Božje spasenje za ljude sada podrazumeva čišćenje i promenu stvari koje imaju veze sa Sotanom a koje su duboko usađene u ljudima, te čupanje tih stvari iz korena i njihovo vađenje iz čovekove suštine i prirode. Zašto Bog stalno analizira čovekove poglede i namere? Zato što je čovekova priroda tako duboko ukorenjena. Bog ne gleda na to kako radiš stvari ili kako izgledaš i koliko si visok, niti gleda na to kakva ti je porodica ili da li si zaposlen ili ne – Bog ne gleda na te stvari. Ključnu stvar na koju Bog obraća pažnju je tvoja suština, da bi razrešio tvoje probleme iz suštine i korena. Prema tome, nemoj se zadovoljavati samo time da imaš mir u kući i da ti sve ide kao po loju, misleći da te tada Bog blagosilja – to je pogrešno. Nemoj da tragaš za tim spoljašnjim stvarima i nemoj sebi da dozvoliš da te one zaokupe. Ako se zadovoljiš njima, onda to pokazuje da je cilj za kojim tragaš u svom verovanju u Boga prenisko postavljen i da si daleko od toga da budeš na visini Božjih zahteva. Moraš da se usredsrediš na promenu naravi, počev od tvoje naravi i ljudskosti, kao i tvojih namera i pogleda koje imaš u svom verovanju u Boga. Na taj način, kada dođeš u dodir sa ljudima koji su tek počeli da veruju u Boga ili koji Ga nisu prihvatili, oni će po tvom izgledu moći da vide da si se promenio i da je ono za čime tragaš zaista drugačije. Oni kažu: „U našem verovanju u Boga, tragamo za većom zaradom, za statusom, za time da naša deca upišu fakultet i da naše ćerke pronađu odgovarajućeg partnera. Zašto ti ne tragaš za tim stvarima? Gledaš na sve to kao na balegu i kao na nešto potpuno bezvredno. Kako onda ti veruješ u Boga?” Ti onda razgovaraš sa njima u zajedništvu o tome kakvo ti je iskustvo, o svojim iskvarenim naravima, o tome kako te Bog orezuje, grdi te i sudi ti. Pričaš im kako razmišljaš o sebi i razumeš stvari i na koji način se kaješ i menjaš se. Kada te ljudi upoznaju, stiču osećaj da je tvoj razgovor u zajedništvu veoma praktičan, da im pruži ponešto i da je to nešto korisno; nemaju utisak da ti jednostavno držiš površne propovedi da bi nagovarao i podsticao ljude. Moći ćeš da govoriš o život-ulasku i samospoznaji i to će dokazati da si zaista nov čovek, osoba novog doba. Neki sada još uvek govore o stvarima iz prošlosti i kažu: „Nekada sam verovao u Gospoda Isusa i kada god bih išao da radim, Sveti Duh bi izvrsno delovao. Kada bih širio jevanđelje, mnogi su bili spremni da me slušaju i ako bih se za nekog molio, taj bi se veoma brzo oporavio…” Oni i dalje govore o tim stvarima i to je tako zaostalo! Trebalo bi da provodite više vremena razgovarajući u zajedništvu o istini, razgovarajući o stvarima kao što su život-ulazak, promene naravi, samospoznaja, i drugim bitnim stvarima u vezi sa život-ulaskom. Nemojte da pričate o pitanjima koja nemaju nikakve veze sa istinom. Ako često budete tako primenjivali, steći ćete neke istina-stvarnosti. Imajući u vidu vaš trenutni rast, niste u stanju da obavljate posao koji donosi život ili da koristite istinu da biste razrešili probleme. Sve što možete je da nagovarate i ubeđujete ljude i da kažete: „Nemojte da se bunite protiv Boga ili da Mu se opirete. Iako smo tako iskvareni, Bog nas svejedno spasava, pa treba da poslušamo Njegove reči i pokorimo Mu se.” Kada to čuju, ljudi shvataju doktrine, ali im ipak nedostaje energije i ne znaju kako da primene ili dožive Božje reči. To dokazuje da ni vi, kao starešine i delatnici, ne posedujete istina-stvarnost. Ako vi sami niste postigli ulazak, kako onda da ga pružite drugima? Ne možeš da pronikneš u glavni uzrok tuđih poteškoća i iskvarenih naravi i ne možeš da dokučiš šta je ključno, jer još uvek nisi spoznao sebe. Stoga, pružanje života vašim radom u crkvi je izvan vaših mogućnosti; možete samo da nagovarate ljude, govorite im da budu dobri i da budu iskreni i poslušni, ali nemate sposobnost rešavanja stvarnih problema. To je dovoljan dokaz da zaista niste shvatili istinu niti postigli bilo kakav život-ulazak. Većina vas zna samo kako da propoveda duhovne doktrine i prazne bogoslovske teorije, ali ne možete da pružite život. Zbog svega navedenog, rast vam je premali. Tvoji pogledi na veru u Boga još se nisu promenili. Tvoja shvatanja i namere ostale su iste. Da li ćeš imati otvoren put da zahtevaš od drugih da se promene ako sam nisi razrešio sopstvene probleme? Da li ćeš biti u stanju da se staraš o drugima? Da li ćeš moći da rešiš njihove probleme? Kakve ćeš rezultate moći da ostvariš zahtevajući od drugih da se promene, ako ti nisi u stanju ništa od toga da postigneš? Ako budeš u stanju samo da propovedaš reči i doktrine da bi držao ljudima lekcije i ubeđivao ih, da li možeš drugima da pomogneš da shvate istinu? Ako ni sam istinski ne razumeš Božje delo, da li bi Božji izabrani narod mogao da shvati Božje delo slušajući tvoje razgovore o zajedništvu? Kako ćeš učiniti da Božji izabrani narod valjano obavi svoju dužnost, kada je sam obavljaš bez načela? Kako će oni skupiti energiju da slede Boga? Oni koji rade kao starešine i delatnici trebalo bi da razumeju i savladaju stanja svih mogućih vrsta ljudi u crkvi. Moraju da ustanove koji među njima imaju iskustvo i razumeju Božje reči i Božje delo i koji su među njima stvarno spoznali sebe i istinski se kaju. Te starešine i delatnici, koji su u stanju da savladaju te stvari, biće u stanju da obavljaju neki praktičan posao. Ako su oni koji zajedno sa tobom rade na tvojim dužnostima isti kao ti i ako drže ljudima lekcije, a da nemaju nikakvu samospoznaju, onda to dokazuje da ni ti ne poseduješ istina-stvarnost, da ne poznaješ sebe i da između vas nema razlike. Da li ste ikada ranije razmišljali o tim stvarima? Vi samo znate za „Ovde mi je data moć, imam status, ja sam funkcioner crkve i sada imam mesto gde mogu da držim lekcije drugima”. Usredsređen si isključivo na status i prestiž i na to kako da drugima držiš lekcije i pridike; fokusiraš se na to šta da kažeš da bi te drugi ljudi slušali i omogućili ti uticaj u nekoliko crkava kako bi ti zavredio visoki prestiž i čvrsto se ušančio u svojoj poziciji. Time što si se usredsredio isključivo na te stvari dokazuje da si skrenuo sa puta. Ulazak u novo doba iz starog doba znači ne samo da ljudi moraju da promene način na koji postupaju i govore, već je potrebno i da imaju viši ulazak, da plate veću cenu, da budu u stanju da se jednom zauvek pobune protiv svog tela, odustanu od svojih telesnih sklonosti, da tragaju samo za istinom kao svojim životom i žive u stvarnom ljudskom obličju. Samo na taj način mogu da dožive temeljan preobražaj. U obavljanju novog dela, Bog nužno mora da čoveku ispostavi nove zahteve, i time što ne odustaje od tih starih, tradicionalnih predstava čovek samo usporava stvari. Neki ljudi slepo veruju u Bibliju od koje nikada ne odstupaju – zar su u stanju da na taj način steknu život i spoznaju Boga? Ne, definitivno nisu. Fariseji su generacijama čitali Bibliju, dok na kraju nisu prikovali na krst Gospoda Isusa koji je kazivao istinu – kako je to moglo da se desi? Da su stvarno razumeli Bibliju, onda bi poznavali Boga, i kada je Gospod Isus došao, trebalo je da ga dočekaju, a ne da ga osude. Još uvek je mnogo ljudi koji nisu u stanju da s razumevanjem proniknu u to pitanje. U srcu stalno misle da, bez obzira koliko reči Bog sada izgovarao, oni moraju da i dalje čitaju Bibliju i da je se obavezno pridržavaju. To znači da će na kraju uspeti da zapamte puno onog što je napisano u Bibliji, ali neće moći da shvate istine koje Bog danas izražava ili primenjuje u praksi. Na kraju, oni nisu uopšte u stanju da zaista iskustveno svedoče i svi bivaju eliminisani. Zar to nije sramno? U stvarnosti, danas mnogi ljudi i dalje često čitaju Bibliju, ali premalo čitaju Božje reči. Da li je pametno ili glupo tako postupati? Ranije, kada su verovali u Gospoda, ljudi su verovali da veliki entuzijazam znači sjajan život i dobru veru. Kada se danas kaže da Bog čoveka neće odobriti ako bude imao samo entuzijazam i ako ne promeni svoju narav, neki uvek smatraju da se Bog nepravedno odnosi prema takvim ljudima. Ranije sam orezao neke ljude koji to smatraju, i neki on njih to nisu prihvatali te su branili takve ljude, rečima: „Toliko godina veruju u Boga. Platili su cenu i puno propatili i naporno su radili, iako nisu dali nikakav doprinos. Kako možeš da se tako odnosiš prema njima?” Neki ljudi nisu u stanju da koriguju svoje poglede. Zar je to teško razumeti? Ljudi vide spolja šta drugi čine, dok Bog vidi njihovu suštinu i to su dve potpuno različite stvari. Ti vidiš samo kako pobožni ljudi izgledaju spolja, koliko su u stanju da lepo govore i koliko trče okolo i plaćaju cenu. Kako to da ne pominješ koliko predstava gaje i koliko su samopravedni i nadmeni? Zašto te stvari ne vidiš? Zbog toga Ja kažem da su vaši pogledi na stvari još uvek zastareli i nazadni. Bog sada ne gleda cenu koju su ljudi spolja platili; On ne govori o plaćenoj ceni ili o tvom kapitalu, niti o tome koliko si propatio – gleda u tvoju suštinu. Koja su bila načela za upotrebu ljudi u prethodnom dobu? Što je više entuzijazma neko imao, ko god je bio u stanju da trči okolo i da se žrtvuje, ko je god najduže verovao u Boga i ko je bio najstariji i neoženjen – što se neko bolje uklapao u taj opis, to je više imao prestiža i bio sposobniji da postane vođa. Te stvari više nisu bitne, bitna je čovekova suština. Ono što je ključ verovanja u Boga jeste čovekova suština, da li je u stanju da služi Bogu i da li može da prihvati novo Božje delo. Sada kada se Bog ovaplotio, ako Ga ti ne poznaješ, šta to govori o tvojoj suštini? Zar ne govori to da se tvoja suština opire Bogu? To zavisi od toga da li tvoji pogledi i namere mogu da se usklade s Bogom. Ako si u stanju da prihvatiš pravi put i pobuniš se protiv svojih nekadašnjih namera i predstava, onda će ljudi poput tebe moći da budu prihvaćeni i blagosloveni od Boga. Postoje načela po kojima Bog u svom delu upotrebljava ljude. Njemu nisu bitni tvoj kapital, porodično poreklo, prestiž ili status. On ne koristi one koji Mu se opiru – zar to ne bi samo usporilo Njegovo delo? Ljudi stalno govore o svom kapitalu, nadmeni su preko svake mere – to su đavoli! Ne govorimo o stvarima poput žrtvovanja, davanja, kapitalu i prestižu – nema svrhe govoriti o tome! Ko je god najiskreniji prema Bogu i naspremniji da da se pokori Bogu, imaće istina-stvarnost i mi podržavamo takve ljude. Ima li bilo kakvog smisla gledati spoljašnjost? Kod čoveka se neke stvari spolja mogu promeniti, a da se u njegovoj prirodi ne promeni mnogo toga i to će, posle izvesnog vremena, izbiti na površinu. Zbog toga moraš da znaš koje su te stvari i da ih pronađeš. Toliko je toga u čovekovoj prirodi! Naravno, čovekova priroda je nadmena, samopravedna i buntovna i to su najveći i najdublje ukorenjeni problemi. Pored njih, u ljudima postoje i mnoge iskvarene naravi. Prema tome, poznavati sebe nije jednostavna stvar. Oni koji imaju nešto kova lako će shvatiti kada urade nešto loše ili počine kakav greh. Međutim, najteže im je da uvide i spoznaju stvari u sopstvenoj prirodi, stvari u svojoj naravi, a posebno one stvari u vezi sa svojim ključnim slabostima. Nemoj da misliš da, kada uradiš nešto loše i pomoliš se Bogu, ili kada učiniš greh i ispovediš se Bogu, to znači da si spoznao sebe – daleko je to od samospoznaje! Ako Mi ne veruješ, jednostavno probaj i videćeš. Možda te jednog dana zadesi neki problem i padneš, ili će možda doći trenutak kada će te uhapsiti i za samo jednu noć postaćeš Juda i nećeš znati šta te je snašlo. Ako želiš da imaš život-ulazak, prvo moraš da spoznaš sebe; ako želiš da ostvariš promenu naravi, onda još više treba da se zamisliš i upoznaš sebe kroz Božje reči. Kada ti se samospoznajom otvori put, kada još dublje budeš upoznao sebe i kada budeš znao kako da sprovedu istinu u delo, prirodno ćeš steći život-ulazak. U tom trenutku počinje i promena naravi. Ako si stvarno u stanju da spoznaš sebe, onda će ti se otvoriti put život-ulaska i promene naravi i te stvari će ti postati lakše.

Krajem 1995. godine