Prvo ćemo poslušati Božje reči u himni „Sledi Božje reči i nećeš zalutati“.

1  Bog se nada da možeš da jedeš i piješ samostalno, da uvek živiš u svetlosti Božjeg prisustva i da u svom životu nikada ne napuštaš Božje reči; tek tada možeš da upijaš u sebe Božje reči. U svakoj tvojoj reči i postupku, Božje reči će te sigurno voditi napred. Ako se zaista do te mere približiš Bogu i stalno komuniciraš sa Bogom, tada nijedan tvoj postupak neće dovesti do pometnje ili neupućenosti. Svakako ćeš moći da imaš Boga pored sebe, uvek ćeš moći da deluješ u skladu sa Božjom rečju.

2  Kad god se susretneš sa nekom osobom, događajem i stvari, Božja reč će ti se pojaviti u svakom trenutku, usmeravajući te da deluješ u skladu s Njegovim namerama i da slediš Njegovu reč u svemu što činiš. Bog će te voditi napred u svakom tvom postupku; nikada nećeš zalutati i moći ćeš da živiš u novom svetlu, sa sve više novih prosvećenja. Ne možeš da koristiš ljudske predstave da bi preispitivao ono što radiš; treba da se potčiniš vođstvu Božje reči, da imaš čisto srce, da budeš tih pred Bogom i da češće duboko razmišljaš. Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce.

3  Veruj da je Bog tvoj Svemogući. Moraš da imaš goruću želju za Bogom, da neutaživo tražiš dok odbijaš Sotonine izgovore, namere i smicalice. Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim. Aktivno sarađuj sa Bogom i oslobodi se svojih unutrašnjih prepreka.

– Božje zajedništvo  

Upravo ste odsvirali himnu „Sledi Božje reči i nećeš zalutati“. Posle slušanja te himne, da li ste zadobili neku svetlost ili puteve primene? Od kojih ste reči primili nadahnuće i svetlost? „Sledi Božje reči i nećeš zalutati“ – jesu li te reči tačne? Jesu li one istina? (Jesu.) Koje stihove iz ove himne smatraš posebno korisnim za tvoje iskustvo u svakodnevnom životu? Počni da čitaš od: „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš.“ („Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce. Veruj da je Bog tvoj svemogući. Moraš da imaš goruću želju za Bogom, da neutaživo tražiš dok odbijaš Sotonine izgovore, namere i smicalice. Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim. Aktivno sarađuj sa Bogom i oslobodi se svojih unutrašnjih prepreka.“) Koje reči u ovom odlomku nude put primene? Koji su od njih načela primene za izlaženje na kraj sa situacijama u svakodnevnom životu koje je Bog preneo čoveku? Možete li da ih pronađete? Sve novine, časopisi i razne knjige koje ljudi čitaju imaju delove koje oni smatraju vrednim pažnje. Koji su to delovi? Delovi koji ljudima znače, delovi za koje ljudi misle da su najvažniji i delovi koji pružaju važne informacije koje ljudi treba da znaju u svakodnevnom životu. Dakle, koji su delovi ovog odeljka Božjih reči vredni pažnje? Koji odeljci postavljaju zahteve koje Bog ima prema ljudima? Koji od njih sadrže načela koja je Bog odredio da ljudi primenjuju i poštuju kada se suočavaju sa situacijama u svakodnevnom životu? Možete li da vidite koji su to? (Ne najbolje.) Pročitajte ponovo. („Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce. Veruj da je Bog tvoj svemogući. Moraš da imaš goruću želju za Bogom, da neutaživo tražiš dok odbijaš Sotonine izgovore, namere i smicalice. Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim. Aktivno sarađuj sa Bogom i oslobodi se svojih unutrašnjih prepreka.“) Da li razumete značenje svake reči u ovom odeljku? (Da.) Taj odlomak je napisan jednostavnim i lako razumljivim rečima. Nije apstraktan. Lako je razumeti doslovno značenje tih reči, pa šta je onda načelo koje one sadrže? Možete li ga pronaći kada čitate te reči? Šta je načelo? Ako bismo šire govorili, Božje reči i istine jesu načela. Međutim, reći to na ovaj način zvuči prilično šuplje, pa čak i pomalo apstraktno. Tačnije rečeno, načelo je put i kriterijum primene koji čovek treba da ima kada nešto radi. To je ono što zovemo načelo. Dakle, šta je načelo u ovom odeljku? Tačnije rečeno, taj odeljak sadrži put primene. Bog je već rekao ljudima kako da primenjuju i kako da se ponašaju kada ih nešto zadesi. Pročitajte taj odeljak ponovo i obratite pažnju na reči. („Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce. Veruj da je Bog tvoj svemogući. Moraš da imaš goruću želju za Bogom, da neutaživo tražiš dok odbijaš Sotonine izgovore, namere i smicalice. Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim. Aktivno sarađuj sa Bogom i oslobodi se svojih unutrašnjih prepreka.“) Svi ste pročitali ovaj odlomak tri puta. Da li je ostavio neki utisak na vas? Pošto ste ga pročitali tri puta, da li se osećate nešto drugačije u odnosu na ranije, kada ste po navici slušali tu pesmu ne unoseći se mnogo? (Da.) Koja načela primene možete da pronađete i shvatite u ovom odeljku? Koji aspekt istine Bog ovde iznosi? Taj aspekt istine povezan je sa načelom primene, ali šta je ovde zapravo načelo? Kakvih se stvarnih problema dotiče? Prva reč se dotiče pravog pitanja – govori o stvarima koje ne razumete. Te stvari koje ne razumete obuhvataju pitanja vezana za istinu, za vašu primenu, za promenu naravi, za probleme vezane za vašu struku i lična stanja koja doživljavate dok obavljate svoju dužnost, kao i za pitanje kako raspoznati suštinu ljudi i tako dalje. Takve se stvari zaista dešavaju oko tebe, a ti si ih video i čuo. Međutim, ti ne razumeš suštinu ovih pitanja ili istine koje se dotiču, a još manje znaš put primene i načela koji su tu uključeni. Naravno, ti takođe ne znaš Božju volju u tome, i druge slične stvari. Kada čovek ne razume, ne zna ili ne može da prozre te stvari, one postaju njegove najveće poteškoće i one treba da budu rešene na osnovu Božjih reči – „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takva pitanja pred Boga“. Postoji štošta što ne razumeš, kako u spoljašnjem svetu, tako i u Božjoj kući. Pošto ne razumeš te stvari, šta treba da uradiš? Prvo, moraš da tražiš istinu i da vidiš šta se nalazi u reči Božjoj i koja istina-načela se tamo mogu naći. Moraš pažljivo da razmišljaš, čitajući Božje reči po nekoliko puta. Prvo, pronađi stvarnost istine, zatim shvati šta Bog zahteva od tebe i onda odredi načela za primenu istine – na taj način, biće ti lako da shvatiš istinu. To je proces čitanja Božjih reči u cilju traženja istine. Da li ti je jasno ovo što sam rekao? (Jeste.) Bog je uredio okolnosti i ljude, događaje i stvari oko tebe. Dakle, kakav je Božji stav prema tome? To možeš da vidiš u reči Božjoj. Bog ti kaže da se ne uzbuđuješ oko rešenja, da ne žuriš da definišeš stvari, da ne presuđuješ, niti da donosiš bilo kakav sud. Zašto je tako? Zato što još uvek ne razumeš taj događaj koji ti je Bog uredio. Kada ti Bog kaže da ne žuriš, šta to znači? To znači da se taj događaj desio, da ga je Bog stavio pred tebe i izložio te tom okruženju, i Božji stav je veoma jasan. Bog ti kaže: „Ne žuri mi se da u potpunosti shvatiš šta se dešava u toj situaciji. Ne žuri mi se da odmah presudiš, da izvedeš svoj zaključak ili da predložiš bilo kakvo rešenje za to.“ Ta tema ti nije poznata i ne shvataš je, to je nešto sa čim se nikada ranije nisi susreo i nauk koji još nisi stekao, štaviše, nemaš nikakvo iskustveno znanje niti uputstvo o njoj, i nemaš nikakvog ranijeg iskustva s njom, tako da se Bog ne žuri da pronađeš odgovor. Neki ljudi pitaju: „Pošto je Bog uredio ovo okruženje, zašto Mu se ne žuri da vidi rezultate?“ U tome takođe leži Božja volja. Božji cilj u uređivanju okruženja nije da ti brzo doneseš teoretski sud ili zaključak o tome. Bog želi da doživiš takvo okruženje i događaj, i želi da razumeš ljude, događaje i stvari koje oni sadrže, kako bi naučio lekciju pokoravanja Bogu. Kada zadobiješ takvo razumevanje i lično iskustvo, taj događaj će ti postati bitan i pridavaćeš mu veliki značaj i vrednost. Na kraju, kada to doživiš, nećeš zadobiti ni teoriju, ni predstavu, ni uobrazilju, ni sud, pa čak ni iskustveno znanje ili nauk do kojih je došao čovek, već lično iskustvo iz prve ruke i istinsko znanje o tome. To znanje će biti blisko istini ili će se poklapati sa istinom. Kroz doživljavanje takvih stvari, moći ćeš da vidiš da je Božji stav prema čoveku veoma jasan i izražen na način u koji je lako proniknuti. Kako Bog to vidi, Njemu se ne žuri da brzo daš odgovor, niti da predaš svoj odgovor. Bog želi da iskusiš to okruženje. To je Njegov stav. A pošto je to Božji stav, On ima zahtev i merilo za čoveka. To merilo je načelo koje ljudi treba da primenjuju. Šta je načelo primene? To je pristup, metod i sredstvo koje koristiš kada naiđeš na određeni događaj. Kada shvatiš Božju volju i stav u vezi s nekim događajem, treba da sprovedeš Božje zahteve u delo. A šta Bog zahteva od tebe? Bog je rekao: „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja.“ To „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja“ ima svoju pozadinu. Zašto, dakle, Bog postavlja takav zahtev i merilo prema čoveku? Da li vam je to jasno? Zato što si ti obična osoba. Ti nisi nadčovek, tvoje razmišljanje je razmišljanje normalne osobe. Ti si prosečan čovek. Bez obzira da li doživiš četrdeset, pedeset ili čak osamdeset godina, nikada ne prestaješ da se razvijaš. Ne ostaješ zauvek onakav kakav si bio kada si se rodio. Tvoja trenutna iskustva, iskustveno znanje, razumevanje, stvari koje vidiš i čuješ, tvoja životna iskustva i tako dalje – sve to – zajedno sa svim stvarima koje znaš i razumeš u srcu i umu, sve su to kumulativni rezultati godina usavršavanja. To se zove normalna ljudskost. To je proces normalnog ljudskog razvoja koji je Bog odredio za čoveka i izraz normalne ljudskosti. Dakle, kada naiđeš na nešto što ne razumeš, na nešto što ti nije poznato, Bog ne zahteva od tebe da na to brzo odgovoriš i da na to odgovoriš spremno kao da si robot. Pošto robot unosi sve informacije u svoju memoriju odjednom, kada ga pitaš za odgovor, on odgovara posle jedne pretrage – pod uslovom da se odgovor nalazi u njegovoj memoriji. To ne važi za normalne ljude. Čak i kada nešto dožive, to se neće nužno zadržati u njihovom sećanju. Kada je reč o ljudima, samo ih stvari koje se odnose na normalnu ljudskost kao što su iskustveno znanje, iskustva, životno iskustvo i istinsko znanje iz prve ruke odvajaju od nadčoveka, robota i ljudi sa posebnim moćima.

Bog je postavio zahteve i merila za ljude na osnovu onoga što oni sa normalnom ljudskošću treba i moraju da poseduju, i ukazao je na put primene. Kakav je taj put primene? Bog je rekao, ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš. To ti govori da je beskorisno da žuriš da pronađeš rešenja. Zašto je tako? Ti si samo jedna obična osoba. Iako možda imaš malo iskustvenog znanja i razumevanja iz svojih prethodnih iskustava, ako bi se ista stvar ponovila u budućnosti, možda ne bi bio u stanju da u potpunosti dokučiš Božju volju, da primenjuješ u potpunosti u skladu sa istinom, niti da dobiješ najbolje moguće ocene. To je još manje verovatno kada su u pitanju stvari koje ne razumeš, pa bi u tim okolnostima trebalo još manje da žuriš da pronađeš rešenje. Šta uputstvo da se ne uzbuđuješ tražeći rešenja govori ljudima? Poenta je da ljudi shvate normalnu ljudskost. Normalna ljudskost nije izuzetna, izvanredna, niti posebna. Ljudsko razumevanje, iskustveno znanje, prepoznavanje i shvatanje različitih stvari, kao i njihovi pogledi na suštinu različitih vrsta ljudi, postižu se kroz njihovo iskustvo raznih sredina, ljudi, događaja i stvari. To je normalna ljudskost. U tome nema ničeg transcendentnog, i to je prepreka koju niko ne može da preskoči. Ako bi želeo da ideš dalje od zakona koje je Bog stvorio za čoveka, to ne bi bilo normalno. S jedne strane, to bi samo pokazalo da ne znaš šta je normalna ljudskost. A s druge, to bi otkrilo tvoju preteranu nadmenost i nepraktičnost. Bog je rekao ljudima da se ne uzbuđuju tražeći rešenja za ono što ne razumeju. Pošto si normalna osoba, potreban ti je Bog da uredi više okruženja za tebe, da bi ti mogao da iskusiš, razumeš i prepoznaš ljudsku iskvarenost prikazanu u njima, kao i da shvatiš Božju volju kroz te ljude, događaje i stvari. To je ono što ljudi normalne ljudskosti treba da rade. Koji onda put primene može da se nađe u „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš“? (Ne uzbuđuj se tražeći rešenja.) Kada se čovek nađe u nekoj situaciji i ne može da je prozre niti shvati, kada se s njom nikada ranije nije susrela niti mogla da je zamisli, i kada joj je nemoguće da čak i zamisli kako da reši tu stvar oslanjajući se na ljudske predstave, šta treba da radi? Koje načelo Bog zahteva? (Ne uzbuđuj se tražeći rešenja.) Bog je to zahtevao od tebe, te kako onda treba da primenjuješ? S kakvim stavom treba da pristupiš takvim stvarima? Kada ljudi normalne ljudskosti naiđu na nešto što ne mogu da prozru, ne mogu da shvate i s čime nemaju iskustva, ili čak naiđu na situacije u kojima su potpuno bespomoćni, prvo treba da usvoje pravilan stav i kažu: „Ne razumem, ne mogu da vidim i nemam iskustva s takvim stvarima, niti znam šta da radim. Ja sam samo obična osoba, tako da su moje mogućnosti ograničene. Nije sramota ne uspeti prozreti ili shvatiti neke stvari, a svakako nije sramota nemati iskustva s njima.“ Kada dođete do saznanja da to nije sramota, da li se stvar tu završava? Da li će problem biti rešen? Ne brinuti o tome da se osramotimo je samo razumevanje i stav koji ljudi mogu da usvoje prema takvim stvarima. To nije isto što i primena u skladu sa Božjim zahtevima. Kako se onda može primenjivati u skladu sa Božjim zahtevima? Recimo da ovako razmišljaš: „Nikada ranije nisam doživeo tako nešto, i ne mogu to ni da prozrem. Ne znam šta znači Božje uređenje takvog okruženja, ili kakav ishod ono treba da postigne. Niti znam kakav je stav Božji. Stoga ne vidim potrebu da se mučim oko toga. Pustiću ga da ide svojim tokom i ignorisaću ga“ – šta mislite o takvom stavu? Da li je to stav traženja istine? Da li je to stav primene u skladu s Božjom voljom? Da li je to stav sledbeništva reči Božje? (Nije.) Drugi ljudi, kada se susretnu s takvom situacijom, pomisle: „Ne mogu da prozrem, niti da shvatim tu stvar i nikada je ranije nisam doživeo. O tome nikada nisam učio na fakultetu. Magistrirao sam, doktorirao, čak sam radio i kao profesor – ako ja to ne mogu da razumem, ko onda može? Zar ne bi bilo isuviše neprijatno da svi znaju da ne mogu to da prozrem i da nemam iskustva u tome? Zar me ne bi svi gledali sa visine? Ne, ne mogu da kažem da je to nešto što ne mogu da prozrem. Moram da kažem: ’Što se tiče takvih pitanja, okreni se reči Božjoj, traži, i naći ćeš odgovor.’ Radije bih umro nego priznao da ne mogu to da prozrem ili shvatim.“ Kako ti se čini takav stav? (Nije dobar.) Šta taj čovek zamišlja da je? Misli da je svetac, savršen čovek. Misli: „Da li zaista može da postoji nešto što ja, odličan student, renomirani naučnik, magistar i doktor nauka, važna i poznata ličnost, ne mogu da shvatim ili da prozrem? Nemoguće! A čak i da postoji, to bi bilo nešto što niko od vas ne bi mogao da shvati, tako da to nije problem. Čak i da ne mogu nešto da prozrem, sigurno vam ne bih dozvolio da to saznate. ’Ne mogu to da prozrem’, ’Ne shvatam’, ’Ne mogu’, takve reči nikada ne smeju da izađu iz mojih usta!“ Kakav je to čovek? (Nadmen.) To je nadmen i uobražen čovek kome nedostaje razum. Ako takva osoba pročita reči „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš“, da li bi zadobila put primene? Da li bi primila iskru nadahnuća? Ako ne, uzaludne bi bile sve reči koje je pročitala. Te reči su jasno napisane i lako razumljive, pa zašto onda ne može da ih razume? Sve te godine koje si proveo učeći i proučavajući reči nisu bile od koristi. Ako ne možeš da razumeš ni ove jednostavne i jasne reči, onda zaista nisi ni za šta!

Hajde sada da još jednom pogledamo koji je put primene sadržan u rečima „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš“. Pre svega, treba da usvojiš stav da se ne uzbuđuješ oko rešenja i, umesto toga, da prvo prepoznaš šta tvoje unutrašnje sposobnosti mogu da postignu, da prepoznaš šta je normalna ljudskost i da razumeš na šta Bog misli kada govori o normalnoj ljudskosti. Trebalo bi da razumeš šta Bog zaista misli kada kaže da ne želi da ljudi budu nadljudi ili transcendentni, izvanredni pojedinci, i da samo želi da budu obični ljudi. Prvo to moraš da razumeš. Beskorisno je pretvarati se da znaš ono što ne razumeš. Ma koliko se pretvaraš da je drugačije, i dalje to nećeš znati. Čak i ako možeš da prevariš sve ostale, nećeš moći da prevariš Boga. Kada te tako nešto zadesi, ako ga ne razumeš, onda samo reci da ne razumeš. Moraš imati iskren stav i pobožno srce i dozvoliti onima oko tebe da vide da postoje stvari koje ne znaš i koje ne možeš da prozreš, stvari koje ranije nisi doživeo i da si samo običan čovek, koji se ne razlikuje od bilo koga drugog. To nije nikakva sramota. To je ispoljavanje normalne ljudskosti i moraš da prihvatiš tu činjenicu. I šta onda, kada prihvatiš tu činjenicu? Reci to svima, govoreći: „Nikada ranije nisam doživeo tako nešto, ne mogu da ga prozrem i ne znam šta da radim. Ja sam baš kao vi, iako je moguće da vas nadmašujem u jednoj oblasti: video sam svetlost i pronašao put primene u Božjim rečima, imam nadu i znam kako da primenjujem.“ Gde leži ta nada? Leži u Božjim rečima: „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takve stvari pred Boga i ponudi Mu iskreno srce.“ To znači primati stvar u srce i iznositi je pred Boga s vremena na vreme da bismo je tražili. Moraš da primiš pitanje u svoje srce, da ga pretvoriš u neku vrstu odgovornosti da razumeš istinu i Božju volju u njoj, i pretvoriš ga u svoju odgovornost i pravac i cilj svog traženja. Ako tako primenjuješ, doći ćeš pred Boga, moći ćeš da rešiš svoj problem i ući ćeš u stvarnost tih reči. Kako bi konkretno trebalo da primenjuješ? Moraš da staneš pred Boga da se moliš i da tražiš, a takođe treba da nađeš prilike da na skupovima to podeliš kroz razgovor u zajedništvu i da prisno razgovaraš i razmišljaš o tome sa svima. „Češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce.“ Srce mora da ti bude iskreno i istinito. Ne smeš to samo da otaljavaš ili da se ponašaš površno i moraš da stojiš iza onoga što govoriš. Moraš da preuzmeš breme u vezi sa tim pitanjem i da dođeš sa srcem koje je gladno i žedno pravednosti, koje želi da shvati Božju volju po tom pitanju i da prozre suštinu tog pitanja, dok u isto vreme želiš da rešiš probleme i zbrku sa kojima se ljudi suočavaju kada se susretnu s tim pitanjem, pa i probleme kao što su tvoja lična iskvarena narav ili razna nenormalna stanja. „Češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce.“ To je celokupan put primene koji je Bog saopštio čoveku. Šta shvatate iz tih reči? Da je Božji cilj u uređivanju okruženja za čoveka, s jedne strane, da omogući ljudima da iskuse različite stvari na mnoštvo načina, da izvuku nauk iz njih, da uđu u različite istina-stvarnosti sadržane u Božjoj reči, da obogate iskustva ljudi i da im pomognu da steknu sveobuhvatnije i višestrano razumevanje Boga, sebe, svog okruženja i čovečanstva. S druge strane, Bog želi da ljudi održavaju normalan odnos sa Njim tako što orkestrira neke posebne okolnosti i uređuje neke posebne lekcije za njih. Tako ljudi češće staju pred Njega, umesto da žive u bezbožnom stanju, govoreći da veruju u Boga, ali delujući na način koji nema nikakve veze sa Bogom ili istinom, što dovodi do nevolje. Stoga, u okolnostima koje je Bog uredio, ljudi su, u stvari, nerado i pasivno dovedeni pred Boga od strane Sȃmog Boga. To pokazuje Božje dobre namere. Što manje nešto razumeš, to više treba da imaš bogobojažljivo i pobožno srce, i da često staješ pred Boga da tražiš Božju volju i istinu. Kada nešto ne razumeš, potrebno ti je Božje prosvećenje i usmerenje. Kada naiđeš na nešto što ne razumeš, treba da zamoliš Boga da više radi na tebi. To su Božje dobre namere. Što češće budeš dolazio pred Boga, tvoje srce će biti bliže Bogu. A zar nije istina da što je tvoje srce bliže Bogu, to će Bog više prebivati u njemu? Što je više Bog u nečijem srcu, to će biti bolja njegova potraga, put kojim ide i stanje u njegovom srcu. Što je prisniji tvoj odnos sa Bogom, to će ti biti lakše da često staješ pred Boga da ponudiš svoje iskreno srce, i za toliko će iskrenija biti tvoja vera u Boga. Istovremeno, tvoj život, postupci i ponašanje će biti suzdržani. Kako nastaje takva suzdržanost? Nastaje kada se ljudi često mole Bogu, traže istinu i prihvataju Božje ispitivanje. To je najvažnije. Dakle, u kojem kontekstu i pod kojim uslovima neko može da prihvati Božje ispitivanje? (Kada ima normalan odnos sa Bogom.) Tako je, kada ima normalan odnos sa Bogom. Ako imaš normalan odnos sa Bogom, zar to ne znači da je Bog u tvom srcu i da si Mu veoma blizak? To će značiti da Bog uvek ima mesto u tvom srcu i da u njemu Bog zauzima veoma istaknuto mesto. Stoga ćeš ti uvek misliti na Boga, mislićeš na Božju reč, na Božji identitet i suštinu, na Božju neprikosnovenost i misliti na sve što je od Boga. Da upotrebim staru izreku, tvoje srce će do vrha biti ispunjeno Bogom, i Bog će zauzimati istaknuto mesto u tvom srcu. Ako je tvoje srce ispunjeno Bogom, onda ćeš imati normalan odnos sa Bogom, moći ćeš da prihvatiš Božje ispitivanje, a istovremeno ćeš imati i bogobojažljivo srce. Tek tada ćeš moći da postupaš suzdržano. „Češće iznosi takva pitanja pred Boga“ je jednostavna rečenica, ali ima višeslojno značenje. Sadrži Božje namere prema čovečanstvu i stav kojim Bog zahteva od ljudi da delaju, istovremeno prenoseći zahteve koje Bog postavlja čovečanstvu. Dakle, koji su Božji zahtevi prema čovečanstvu? Da ne odustaneš, ne pobegneš ili ne zauzmeš ravnodušan stav prema stvarima koje te zadese. Šta treba da uradiš ako se suočiš sa nečim što ne shvataš i ne možeš da prozreš, ili što ne možeš da prevaziđeš, ili što te čak čini slabim? Ne uzbuđuj se tražeći rešenja. Bog ne goni ljude preko njihovih mogućnosti. Bog nikada ne zahteva od ljudi da čine ono što je izvan okvira ljudskih sposobnosti. Ono što će te Bog terati da radiš i ono što On zahteva od tebe jesu sve stvari koje mogu da postignu, dostignu i ostvare ljudi normalne ljudskosti. Stoga, Božji zahtevi i merila za čoveka nisu nimalo prazni niti nejasni. Božji zahtevi prema čoveku nisu ništa drugo do merilo koje pokriva obim onoga što ljudi normalne ljudskosti mogu da postignu. Ako uvek slediš svoju uobrazilju i želiš da budeš bolji, nadmoćniji i sposobniji od drugih, ako uvek želiš da nadmašiš druge, onda si pogrešno shvatio Božju poruku. Nadmeni i samopravedni ljudi su često takvi. Bog kaže da se ne uzbuđujemo tražeći rešenja, On kaže da tražimo istinu i da delamo principijelno, ali nadmeni i samopravedni ljudi ne razmatraju pažljivo te Božje zahteve. Umesto toga, oni uporno pokušavaju da postignu stvari u naletu snage i energije, da rade stvari uredno i lepo, i da za tren oka sve nadmaše. Žele da budu nadljudi i odbijaju da budu obični ljudi. Zar to nije u suprotnosti sa zakonima prirode koje je Bog postavio čoveku? (Jeste.) Očigledno je da oni nisu normalni ljudi. Nedostaje im normalna ljudskost i previše su nadmeni. Oni zanemaruju zahteve koji su u okviru normalne ljudskosti i koje je Bog stavio pred čovečanstvo. Oni zanemaruju merila koja mogu da postignu ljudi normalne ljudskosti, a koje je Bog odredio čovečanstvu. Stoga preziru Božje zahteve i misle: „Božji zahtevi su preniski. Kako vernici mogu da budu normalni ljudi? Oni moraju da budu izuzetni ljudi, pojedinci koji prevazilaze i nadmašuju obične ljude. Moraju da budu važne i ugledne ličnosti.“ Ti ljudi zanemaruju Božje reči, misleći da su Božje reči, iako tačne i istinite, naprosto previše uobičajene i svakodnevne, pa ignorišu Njegove reči i gledaju na njih sa visine. Ali upravo u tim normalnim i običnim rečima, toliko prezrenim od strane tih takozvanih nadljudi i važnih ličnosti, Bog ukazuje na načela i puteve kojih ljudi treba da se pridržavaju i primenjuju ih. Božje reči su vrlo iskrene, objektivne i praktične. One uopšte ne postavljaju visoke zahteve prema ljudima. Sve to ljudi mogu i treba da postignu. Dokle god ljudi imaju imalo normalnog razuma, ne bi trebalo da pokušavaju da lebde u vazduhu, već bi trebalo da prihvate Božje reči i istinu čvrsto stojeći na zemlji, da dobro obavljaju svoje dužnosti, da žive pred Bogom i da se prema istini ophode kao prema načelu svog ponašanja i postupaka. Ne bi trebalo da budu preterano ambiciozni. U rečima koje glase „češće iznosi takva pitanja pred Boga“, ljudi treba još bolje da shvate da su Božje reči istina i da su istine načela koja ljudi treba da primenjuju. Na koga se ovde odnosi reč „ljudi“? Odnosi se na normalne ljude koji imaju normalnu razumnost i normalno rasuđivanje, koji vole pozitivne stvari, i koji razumeju šta je objektivno, šta je praktično, šta je uobičajeno, a šta obično. Odvoj vreme da uživaš u rečima „češće iznosi takva pitanja pred Boga“. Iako su to jednostavne, obične reči, one opisuju nešto što bi ljudi koji poseduju razum normalne ljudskosti trebalo da budu u stanju da urade i one su takođe istina-načelo koje osoba normalne ljudskosti najviše treba da primenjuje kada se susreće sa poteškoćama u svom svakodnevnom životu. One su istina koja je najpotrebnija ljudima koji poseduju razum normalne ljudskosti. To uopšte nisu prazne reči. Mnogo puta ste pevali i slušali te obične reči, ali niko od vas nije shvatao te reči kao istinu o kojoj treba pažljivo razmisliti i pažljivo razgovarati u zajedništvu. Tako ste dozvolili da vam te dragocene reči promaknu. U stvari, te reči sadrže Božju volju, Božje podsetnike i opomene ljudima i Božje zahteve za ljude. Sadrže toliko toga. Ljudi su bezdušni i nerazumni, i te reči shvataju kao obične reči; ne cene ih, ne razmišljaju o njima, niti ih primenjuju, i ko će zbog toga na kraju patiti i biti na šteti? Sami ljudi. Zar to nije nauk?

Normalnim ljudima je veoma lako da primenjuju zahteve koje Bog postavlja u ovom odeljku. U toj primeni nema ničeg teškog niti iscrpljujućeg, a delotvorna je. Ona na kraju može da ti omogući da postepeno rasteš i napreduješ. Naravno, tek pošto sprovedeš u delo načelo „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce“, napredovaćeš po pitanjima istine, promene naravi, razumevanja koja zadobijaš nalazeći se u različitim okolnostima i tako dalje. Kako su to samo divne reči! Ako su ljudi razumni i sprovedu te reči u delo, onda će pod vođstvom i upravom Božjih reči spoznati šta je Božja volja kada On uredi razne okolnosti. Posle izvesnog vremena će, na kraju, moći da poberu nagrade, da zadobiju iskustvo i da uspeju da shvate istinu u tim okolnostima. Kada pobereš takve nagrade, znaćeš zašto je Bog uredio takve okolnosti, šta je Božja volja i šta Bog želi da ljudi zadobiju zahvaljujući tim okolnostima. Štaviše, stranputice kojima ljudi idu, neuspesi koje doživljavaju, iskrivljena shvatanja koja gaje, nerealne ideje koje poseduju, predstave i otpor prema Bogu koji su se pojavili u njima, i tako dalje, sve će se to postepeno razotkriti i otkriti dok prolaze kroz te okolnosti. Bez obzira na to da li se radi o pozitivnim ili negativnim stvarima, potreban je period iskustva da bi se jasno uvidelo i razumelo ono što je razotkriveno i otkriveno kroz te okolnosti. Na taj način se ispunjava pravi smisao Božjih reči „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš“. To jest, kada Bog uredi nešto što ne možeš ni da prozreš ni da shvatiš, nešto što nisi ranije doživeo, nešto što Bog želi da shvatiš, da zadobiješ i lično doživiš u takvoj situaciji, to se ne može postići za samo par dana. Tek nakon nekog vremena i uz Božje usmerenje, prosvećenje i vođstvo na svakom koraku ćeš postepeno zadobijati razumevanje i postizati rezultate. Nije kao što ljudi zamišljaju, da u naletu prosvećenja odjednom shvatiš sve ili da u bljesku nadahnuća spoznaš šta Bog želi da kaže. Bog ne čini takve stvari natprirodnim sredstvima, Bog ne postupa tako. Ovako Bog deluje. Bog ti dozvoljava da iskusiš uzroke i posledice situacije i ti postepeno shvataš: „Dakle, suština te vrste osobe je ovakva, a stvarnost i suština te vrste stvari je onakva, a ovo se slaže sa tim i tim Božjim rečima. Konačno shvatam šta je Bog mislio kada je to rekao. Konačno shvatam zašto je Bog rekao ono o takvim pitanjima i o takvim ljudima“. Bog ti dozvoljava da dođeš do takvih zaključaka kroz svoja iskustva. Zar nije potrebno neko vreme da se do tih zaključaka dođe? (Jeste.) Znanje koje dostigneš i istine koje shvatiš kroz period iskustva nisu doktrine niti teorijska pitanja, već tvoja lična iskustva i istinsko znanje. To je istina-stvarnost u koju ulaziš. Tu leži uzrok i izvor Božjih reči „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja“. Kada ti Bog dozvoli da pobereš nagrade iz događaja koje doživljavaš, On ne želi da naprosto prolaziš kroz proces ili da učiš teoriju, već da stekneš razumevanje, nešto znanja, pozitivnu tačku gledišta i ispravan metod primene. Iako ovaj odeljak sadrži samo nekoliko redova i ne pokriva mnogo sadržaja, zahtevi koje Bog iznosi u njemu i načela primene koje On daje ljudima kroz njega su veoma bitni. Ljudi ne treba da postupaju prema Božjim rečima sa istim stavom koji zauzimaju prema ljudskom znanju i doktrinama. Da bi primenjivao Božje reči, moraš da imaš načela. To znači da moraš da imaš načelo, metod koji ćeš sprovesti u delo kada se susretneš sa određenom situacijom. To znači primenjivati istinu. To je ono što zovemo načelo. Dakle, to se ne svodi na samo nekoliko jednostavnih reči. Iako je način na koji su izražene i predstavljene jasan i pristupačan, a reči deluju vrlo jednostavno i nisu ukrašene lepim, kitnjastim jezikom ili elegantnim pojmovima, niti retoričkim frazama, i sigurno nisu izražene snishodljivim tonom, već su samo iskrene opomene i zahtevi izgovoreni licem u lice i najiskrenije, one zapravo prenose ljudima najvažnija načela i puteve primene.

Mnogi nikada ne shvataju ozbiljno najobičnije reči koje je Bog izgovorio. Oni za Njegove reči smatraju samo one koje su duboke i tajanstvene. Zar to nije ispoljavanje iskrivljenog shvatanja? Svaka rečenica Božjih reči je istina. Bez obzira na to da li su obične ili duboke, sve Božje reči sadrže istine i tajne, a da bi se one shvatile i spoznale potrebne su godine iskustva i određeni rast. Baš kao i dobre i važne Božje reči sadržane u himni koju ste upravo otpevali – niko te reči ne shvata ozbiljno. Iako su uklopljene u melodiju i svi ih godinama pevaju, niko nikada nije pronašao ovo najvažnije načelo primene koje sadrže. Čak i ako neki ljudi u svojoj svesti imaju osećaj da im Božje reči govore: „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce“ i osećaju da su to zahtevi koje Bog ima prema ljudima, ko je ikada istinski primenjivao, sprovodio i ušao u stvarnost tih Božjih reči u stvarnom životu? Da li je iko to uradio? (Nije.) Niko to nije uradio. Te Božje reči su vrlo jednostavne, ali niko ne može da ih sledi. Zar u tome nije sadržan suštinski problem? (Jeste, to ukazuje da ljudi imaju odbojnost prema istini.) Još nešto? (Te reči koje nam je Bog izgovorio veoma su praktične. Sve su to principijelne reči. Ali mi nismo ozbiljno shvatili Božje reči, nismo obratili pažnju na njih i nismo ih sproveli u delo.) Pa kako onda najčešće čitate Božje reči? (Kada čitamo Božje reči, obično samo preletimo pogledom preko njih. Kada shvatimo njihovo doslovno značenje, idemo dalje. Ne razumemo šta je Božja volja u tim rečima ili koja istina-načela treba da primenjujemo. Nismo se u njih udubljivali.) Odgovorili ste nekim teorijskim idejama i to što kažete zvuči tačno, ali niste prozreli koren uzroka toga, a to je da ljudi ne cene reč Božju. Ako ceniš Božje reči, moći ćeš da otkriješ blago, zlato i dijamante koje one sadrže i uživaćeš u njima celog života. Ako ne ceniš Božje reči, nećeš moći da zadobiješ ta blaga. Šta znači ne ceniti Božje reči? To znači da ne poštuješ Božje reči. Imaš utisak da ima mnogo Božjih reči i da su sve one istina, ali ne znaš koje da ceniš. Osećaš da su sve obične, a to je nevolja u najavi. Šta znači ne ceniti Božje reči? To znači da znaš da su sve Božje reči istinite i da su te istine najkorisnije i neprocenjivo blago za život i postojanje ljudi. To znači da se prema Božjim rečima odnosiš kao prema blagu koje previše voliš da bi se rastao od njega. Takav stav prema Božjim rečima znači da ih ceniš. Ceniti Božje reči znači da si otkrio da su sve Božje reči najvrednije blago, da su stotinu, hiljadu puta vrednije od životnih krilatica bilo koje poznate ili važne ličnosti. To znači da si zadobio istinu Božjih reči i da si otkrio najveće i najvrednije blago u životu. Zadobijanje tog blaga može ti pomoći da povećaš svoju vrednost i da postigneš Božje odobravanje. Zato ti posebno ceniš te istine. Navešću primer iz života. Recimo da žena kupi prelepu haljinu i kada se vrati kući, isproba je ispred ogledala. Ogleda se s jedne strane, s druge, i misli: „Ova haljina je tako lepa, tkanina je odlična, izrada je izuzetna, a udobna je i prijatna za nošenje. Kako sam samo blagoslovena što mogu da kupim tako lepu odeću. Ovo je moj omiljeni komad odeće, ali ne mogu stalno da ga nosim. Nosiću je kada budem prisustvovala svečanostima i kada se budem susretala sa najuglednijim ljudima“. Kada ima malo slobodnog vremena, često vadi haljinu da joj se divi i isprobava je. Šest meseci kasnije i dalje je jednako uzbuđena zbog haljine i ne može da se odvoji od nje. To znači ceniti nešto. Da li je vaš stav prema Božjim rečima dostigao taj nivo? (Nije.) Kako je žalosno što još uvek ne cenite reči Božje onoliko koliko žena ceni svoju omiljenu haljinu! Nije ni čudo što ste pročitali mnoge Božje reči, ali niste uspeli da otkrijete mnogo istina i nikada niste bili u stanju da uđete u stvarnost. Vi uvek kažete da su sve Božje reči istina, ali te tvrdnje ostaju samo u teoriji i na rečima. Ako bi vam neko izneo neki od najjednostavnijih i najstarijih odeljaka Božjih reči i pitao vas koje istine su sadržane u tim rečima, šta je tu Božja volja, ili koje zahteve i merila Bog daje čoveku, vi biste ostali nemi i ne biste bili u stanju da odgovorite nijednom rečju. Mnogo ste čitali i slušali Božje reči, pa zašto ih onda ne biste zaista razumeli? U čemu je suština problema? Zapravo, radi se o tome da ljudi ne cene dovoljno Božje reči. Prema sadašnjem stepenu po kojem cenite reči Božje, daleko ste od otkrivanja istine u Božjim rečima i daleko ste od otkrivanja zahteva, načela i puteva primene koje Bog daruje čoveku kroz njih. To je razlog zašto ste uvek zbunjeni kada vas nešto zadesi i nikada ne možete da pronađete načela. Zbog toga doživljavate mnoge stvari, ali nikada ne spoznate Božju volju, ne razvijate se mnogo niti se menjate, niti ubirete nešto više od skromnih nagrada. Zar takvi ljudi nisu vrlo žalosni?

Pročitajte taj odeljak ponovo. („Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce. Veruj da je Bog tvoj svemogući. Moraš da imaš goruću želju za Bogom, da neutaživo tražiš dok odbijaš Sotonine izgovore, namere i smicalice. Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim. Aktivno sarađuj sa Bogom i oslobodi se svojih unutrašnjih prepreka.“) Dozvolite mi da vam skrenem pažnju na važna mesta i objasnim vam načela za čitanje Božjih reči i kako da u njima pronađete put primene. Pročitajte odeljak ponovo, red po red. („Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš.“) Ta rečenica sadrži načelo koje ljudi moraju da shvate. To je sledeće: ne trčite, ne paničite, ne žurite da vidite rezultate. To je stav. Taj prvi red sadrži ispravan stav koji ljudi treba da usvoje prema stvarima. Taj ispravan stav leži u okviru razuma normalne ljudskosti; on spada u okvir razuma i sposobnosti ljudi koji poseduju normalnu ljudskost. Sada pročitajte drugi red. („Češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce.“) Šta to znači? (To je put primene koji Bog daje čoveku.) Tačno, vrlo jednostavno. To je put primene. Ovde, „češće“ znači da to ne treba da se radi kad god ti se prohte, a svakako ne jednom u sto godina; to znači da čim ti ta pitanja padnu na pamet, treba da ih izneseš pred Boga da se moliš i da tražiš. Ako nosiš breme povodom tih pitanja, ako imaš srce koje je gladno i žedno pravednosti, ako si željan da razumeš Božju volju i Božje zahteve o tim stvarima, kao i suštinu problema koje želiš da prozreš, onda treba što više da staješ pred Boga, što znači veoma često. U zavisnosti od okolnosti u kojima se nalaziš, kada si zauzet, pronađi trenutak slobodnog vremena da razmotriš ta pitanja, kao da razmišljaš o njima, ili da se moliš Bogu i tražiš odgovore na njih. Da li ti takav način primene nije sasvim jasan? (Jeste.) Na primer, kada napraviš pauzu posle obroka, razmišljaj i moli se, govoreći: „Bože, doživeo sam takve i takve okolnosti. Ne razumem Tvoju volju i ne mogu da shvatim zašto mi se to dogodilo. Koja je tačno namera te osobe? Kako da rešim takav problem? Šta želiš da shvatim iz toga?“ U tih nekoliko jednostavnih reči, ti se moliš i tražiš od Boga u vezi pitanja na koja tražiš odgovor i u vezi problema čiju suštinu želiš da shvatiš. Koja je svrha takve molitve? Ti ne samo da postavljaš problem pred Boga, ti od Njega tražiš istinu, pokušavaš da navedeš Boga da ti otvori izlaz i da ti kaže šta da radiš po tom pitanju i tražiš od Boga da te prosveti i usmerava. Koji su neophodni uslovi da bi to mogao da uradiš? (Ne smem da se uzbuđujem tražeći rešenja.) Ne uzbuđivati se zbog rešenja je samo stav – ne radi se o tome da se ne uzbuđuješ zbog rešenja, već da pod važnim preduslovom da se ne uzbuđuješ zbog rešenja imaš srce koje je gladno i žedno pravednosti i da nosiš breme po tom pitanju. Drugim rečima, to pitanje deluje kao neka vrsta pritiska na tebe i taj pritisak stavlja teret na tvoja pleća, tako da imaš problem koji želiš da shvatiš i rešiš. To je tvoj put primene. U slobodno vreme, tokom perioda redovne posvećenosti, ili kada ćaskaš sa svojom braćom i sestrama, možeš da izneseš svoje praktične poteškoće i probleme i da razgovaraš u zajedništvu i tražiš sa svojom braćom i sestrama. Ako i dalje ne možeš da rešiš probleme, onda ih iznesi pred Boga da se moliš i da tražiš istinu. Kada to učiniš, reci: „Bože, još uvek ne znam kako da doživim okolnosti koje si mi Ti uredio. I dalje ih ne shvatam i ne znam odakle da počnem, niti kako da primenjujem. Rast mi je mali i ne shvatam mnoge istine. Molim te prosveti me i vodi me. Ne znam šta želiš da zadobijem ili shvatim iz ovih okolnosti, ili šta želiš da otkriješ o meni kroz ove okolnosti. Molim Te, prosveti me i dozvoli mi da shvatim Tvoju volju“. To je put primene koji se nalazi u redu: „češće iznosi takva pitanja pred Boga“. Primenjuj tako, ponekad razmišljaj u svom srcu, ponekad se tiho moli Bogu, a ponekad naglas i ponekad razgovaraj u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama. Takva ispoljavanja dokazuju da već živiš pred Bogom. Ako često tako komuniciraš sa Bogom u svom srcu, onda imaš normalan odnos sa Bogom. Posle nekoliko godina takvog iskustva, prirodno ćeš ući u istina-stvarnost. Postoje li poteškoće u vezi sa tom primenom? (Ne.) To je dobro. Na primer, ponekad kada čitaš Božje reči, što više čitaš, sve ćeš više svetlosti osećati u srcu – to znači da si pročitao reči koje si doživeo, a sve tvoje ranije predstave i uobrazilja će se odjednom razjasniti. Tada treba da se moliš Bogu i kažeš: „Bože, čitanje ovog odeljka mi je obasjalo srce. Problemi koje sam imao ranije sada su mi odjednom jasni. Znam da je to Tvoje prosvećenje i zahvaljujem Ti što si mi dozvolio da razumem ovaj segment Tvojih reči“. Zar to nije molitva i ponovni dolazak pred Boga? (Jeste.) Da li je to teško učiniti? Da li možeš da izdvojiš vreme za to? (Da.) Od početka traženja do ove molitve, zar nećeš stalno primenjivati načelo Božjih reči: „češće iznosi takva pitanja pred Boga“? Kada stalno živiš u primeni ovih reči i uvek se držiš načela primene koja one sadrže, i uvek živiš u takvoj stvarnosti, to znači da se pridržavaš načela primene. Da li je to teško? (Nije teško.) Potrebno je samo da upotrebiš srce, da pomeraš usne, da odvojiš malo vremena i malo misli, da povremeno pronalaziš trenutke da proćaskaš sa Bogom i da se poveriš i podeliš reči koje su ti u srcu. To znači češće stati pred Boga. To je baš tako jednostavno, nije naporno i lako je. Nema ničega teškog u tome. Ti u srcu nosiš nešto što smatraš veoma važnim i smatraš ga za teret, i nikada ga ne zaboravljaš niti ga otpuštaš – imaš nešto takvo u svom srcu i s vremena na vreme staješ pred Boga da Mu se moliš i da razgovaraš i ćaskaš s Njim o tome. Kakvo srce treba da imaš kada razgovaraš s Bogom? (Iskreno.) Tako je, treba da imaš iskreno srce. Ako nosiš teret, onda će tvoje srce biti istinito. Kada se drugi upuštaju u isprazno ćaskanje, ti ćeš se moliti i u zajedništvu razgovarati sa Bogom u svom srcu. Ponekad, kada si umoran od posla i praviš pauzu, setićeš se tog pitanja i reći ćeš: „Ovo nije u redu, još uvek ne razumem to pitanje. Treba još o tome da razgovaram sa Bogom“. Zašto ćeš se setiti tog pitanja kad god budeš imao vremena? Zato što ga u srcu shvataš veoma ozbiljno, smatraš ga svojim bremenom i nekom vrstom odgovornosti i želiš da ga shvatiš i rešiš. Kada staneš pred Boga i blisko razgovaraš i ćaskaš s Njim, tvoje srce će prirodno postati iskreno. Kada u tom kontekstu i sa takvim načinom razmišljanja budeš u zajedništvu sa Bogom, osetićeš da tvoj odnos sa Njim više nije tako hladan i dalek kao što je bio ranije, i umesto toga ćeš osetiti da se zbližavaš s Njim. Eto koliko su za ljude delotvorni putevi primene koje Bog daje čoveku. Šta misliš, da li je teško ostvariti takvu vezu sa Bogom? Uzmeš neku stvar za ozbiljno, povremeno o njemu razgovaraš s Bogom, staneš pred Boga i pozdraviš Ga s vremena na vreme, razgovaraš s Bogom o onome što ti je u srcu i o svojim teškoćama, govoriš o onome što želiš da razumeš, o stvarima o kojima razmišljaš, o svojim sumnjama, teškoćama i odgovornostima – ako razgovaraš s Bogom o svim tim stvarima, zar ne živiš pred Bogom primenjujući na taj način? To je primenjivanje u skladu sa Božjim zahtevima. Ako neko vreme budeš tako primenjivao, zar nećeš veoma brzo moći da vidiš rezultate i pobereš nagrade? (Moći ću.) Ali to nije tako jednostavno, to je proces. Ako neko vreme budeš primenjivao na taj način, tvoj odnos sa Bogom će postajati sve bliskiji, tvoj način razmišljanja će se popraviti, tvoje stanje će postajati sve normalnije, a tvoje interesovanje za Božje reči i istinu će rasti. To se zove normalan odnos sa Bogom. Ako možeš da shvatiš neke istine i primeniš ih, počećeš da ulaziš u stvarnost Božjih reči. Međutim, to se ne može postići u kratkom vremenskom periodu. Može da prođe šest meseci, godinu dana ili čak dve ili tri godine pre nego što vidiš jasne rezultate. Da li će ljudi biti oslobođeni od iskvarenosti i buntovništva u tom periodu? Neće. Čak i ako si se bezbroj puta molio Bogu i primenjivao na taj način, da li to znači da ćeš sigurno postići rezultate? Mora li Bog da ti pokaže rezultat? Mora li On da ti pruži odgovor? Ne mora. Neki kažu: „Ako nije sigurno da ću imati rezultata i ako rezultati nisu zagarantovani, zašto se Bog i dalje tako ponaša? Zašto tera ljude da primenjuju na taj način?“ Ne brinite, takva primena sigurno neće biti uzaludna. Čak i ako tako primenjuješ godinu ili dve i ne misliš da si postigao bilo kakve rezultate u neposrednom ili kratkom roku, može biti da ćeš pet ili deset godina kasnije, kada Bog ponovo uredi slične okolnosti za tebe, brzo shvatiti aspekt istine koji ranije nisi mogao da shvatiš. Međutim, ta istina koju shvataš i razumeš posle pet ili deset godina zahteva osnovu izgrađenu tvojim sadašnjim iskustvima, znanjem i razumevanjem. To kasnije shvatanje mora biti zasnovano na tom temelju. Da li misliš da je ljudima lako da shvate neki aspekt istine? (Nije im lako.) To je značaj i vrednost plaćanja cene da bi se primenjivala istina. To je načelo primene koje sadrži taj drugi red. „Češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce“ – taj red je napisan jasnim i pristupačnim jezikom i veoma je jednostavan za razumevanje. To znači da moraš više da se moliš i da poseduješ iskreno srce, jer iskreno srce donosi plodove. Ne može biti jednostavnije. Međutim, te reči su zaista istina-stvarnost u koju svako mora da uđe i jedini put kojim može da se stane pred Boga i na kraju postigne spasenje. Iako je taj red ispisan prostim i jednostavnim rečima, svako mora da doživi i uđe na taj način. To je isto kao i zidanje zgrade. Bez obzira da li ima 30, 50 ili čak stotinak spratova, ona mora da ima temelj. Ako temelj zgrade nije čvrst, onda bez obzira na to koliko je zgrada visoka, ona neće dugo stajati, već će se srušiti za nekoliko godina. To znači da dok žive na ovom svetu, ljudi moraju da imaju istinu kao temelj. To je jedini način da budu postojani i da zasluže Božje odobravanje. Ako ljudi žele da dođu do razumevanja dubljih i viših istina, moraju da imaju ono najosnovnije – to jest ono od čega je temelj sačinjen. Najopasnije je imati klimav temelj. Ne gledajte s prezirom na te najosnovnije istine, na ta najosnovnija načela i puteve primene. Dokle god su istine, one su nešto što ljudi treba da poseduju i primenjuju. Da li su velike ili male, visoke ili niske, to nije bitno. Moraš da počneš od osnova. To je jedini način da se postave čvrsti temelji.

Sada pročitajte treći red. („Veruj da je Bog tvoj svemogući.“) Na šta se odnosi „Veruj da je Bog tvoj svemogući“? Odnosi se na veru i viziju. Kada te ova vizija podržava i usmerava, imaćeš put pred sobom. Da li će takva primena biti delotvorna? Neki kažu: „Dosadilo mi je ovo primenjivanje, a Bog me još uvek nije prosvetio, niti mi se obratio. Ne osećam Njegovo prisustvo. Ima li zaista Boga?“ Ne možeš tako da razmišljaš. Bog je svemoguć bez obzira na to da li ti se obraća ili ne. Kada Bog želi da ti se obrati, On ti se obraća, On je svemoguć. Kada Bog ne želi da ti se obrati, ne obraća ti se, On je i dalje svemoguć. Bog je svemoguć bez obzira na to da li ti dozvoljava da shvatiš nešto ili ne. Božja suština i identitet su nepromenjivi. To je vizija koju ljudi moraju da shvate. To je treći red, veoma je jednostavan. Iako je jednostavan, ljudi moraju da ga dožive. Kada to učine, potvrdiće im se da su te reči zapravo istina i više se neće usuditi da sumnjaju u njih na bilo koji način.

Pročitajte do četvrtog reda. („Moraš da imaš goruću želju za Bogom.“) „Moraš da imaš goruću želju za Bogom“, to je ono što Bog zahteva od čoveka. Ljudi moraju da razumeju šta se podrazumeva pod „gorućom“. Da li su razmetanje i hvalisavost, velika ambicija, nadmenost i samopravednost, dominantnost i nametanje svoje volje, i neslušanje nikoga „gorući“? Kako treba razumeti reči „goruća želja za Bogom“? Kako se ima „želja za Bogom“? Kao što je navedeno u prethodnom redu, moraš češće „da iznosiš takva pitanja pred Boga i ponudiš Mu iskreno srce“ – moraš da imaš želju i težnju da tragaš za razumevanjem istine i da tragaš za spasenjem, a takođe moraš da imaš želju da prihvatiš Božju neprikosnovenost i Božje orkestracije, da postigneš razumevanje Božje volje i pokoriš se Božjoj neprikosnovenosti. To se zove goruća želja za Bogom. Iako Bog koristi ljudski jezik da živopisno opiše to pitanje, ljudi treba da shvate njegovo značenje na čist način, a ne da ga tumače na ekstreman način. Reč „gorući“ ovde se ne odnosi na veštačko korišćenje prekomerne količine brutalne sile da bi se stvari nepromišljeno obavile. Ne podrazumeva nasilje, a kamoli neznanje ili nesmotrenost. „Gorući“ se uglavnom odnosi na nečiju želju. To je kao kada osoba nešto toliko ceni da to naprosto mora da ima, kada je odlučna da to poseduje i neće odustati dok to ne postigne. Ta „goruća želja za Bogom“ je potpuno pozitivna stvar i može da ima samo pozitivne rezultate. Dakle, šta tačno znači „goruća želja za Bogom“? (To znači da češće staješ pred Boga i da imaš želju i težnju da shvatiš istinu i da razumeš Božju volju u svemu sa čime se susrećeš.) Tako je, ne može biti jednostavnije. To samo znači da se odrekneš interesa i zadovoljstava svog tela, kao i da se odrekneš svog slobodnog vremena i da to vreme iskoristiš za pozitivne stvari, kao što je traženje od Boga, moljenje Bogu, stupanje pred Boga i traženje razumevanja Božje neprikosnovenosti. Radi se o razumnoj molitvi za nešto, i traženju, davanju svog vremena i energije, i plaćanju određene cene da bi se shvatio neki aspekt istine. To se zove goruća želja za Bogom. Da li je to tačan opis? Da li je to u skladu sa razumom normalne ljudskosti? Da li je lako razumeti te reči? (Jeste.) Dakle, da li ta ispoljavanja podrazumevaju pokazivanje zuba i kandži i nasilno oduzimanje onoga što se želi? Da li se ispoljava u grubosti, nesmotrenosti i nedostatku mudrosti? (Ne.) Šta se onda podrazumeva pod „gorućim“? Ponovite ono što sam vam upravo rekao. (To znači biti u stanju da češće staješ pred Boga, da imaš želju da shvatiš istinu, da budeš u stanju da se odrekneš nekih telesnih zadovoljstava, da trošiš više vremena i energije na traženje istine i da budeš u stanju da posvećuješ energiju i da platiš cenu za to.) Dakle, kako se to konkretno sprovodi u delo? Daću vam jedan primer. Ponekad ćeš iznenada shvatiti da je prošlo dosta vremena od kada si poslednji put video svog omiljenog glumca i zapitaćeš se u kojim filmovima glumi. Želećeš da potražiš vesti o njemu na kompjuteru, ali onda ćeš zastati i pomisliti: „Ovde nešto nije u redu, šta ja imam s filmovima u kojima on glumi? Neprestano gledanje filmova se zove zanemarivanje nečijeg primerenog rada. Moram da stanem pred Boga i da se pomolim“. Zatim ćeš se smiriti i setiti se problema za koji si ranije tražio odgovor u prisustvu Boga. Još uvek ne shvataš to pitanje i uopšte ga ne razumeš, tako da ćeš samo utišati svoje srce pred Bogom i moliti Mu se. „Bože, spreman sam da položim svoje srce pred Tebe. Okolnosti koje doživljavam u poslednje vreme u velikoj meri su uticale na mene. I pored toga, još uvek ne mogu da se pokorim, i još uvek ne mogu jasno da vidim da je to Tvoja neprikosnovenost. Molim te, prosveti me, usmeravaj me i otkrij moju iskvarenost i buntovnost u okolnostima koje uređuješ za mene, da bih mogao da shvatim Tvoju volju i pokorim se.“ Posle molitve ćeš razmisliti i pomisliti: „Ne, moj problem još uvek nije rešen. Moram da pročitam više Božjih reči da bih pronašao rešenje.“ Zatim ćeš se odmah baciti na čitanje Božjih reči na neko vreme. Pogledaćeš na sat i reći ćeš: „O, već je prošlo pola sata! Stvarno su dobre ove Božje reči, ali odeljak koji sam pročitao nema veze s mojim problemom, tako da on još uvek nije rešen. Ne znam šta Bog želi da shvatim uređujući ovo okruženje za mene i ne znam Njegovu volju. Moram brzo da se bacim na posao da obavljam svoju dužnost i ne smem da odlažem važna pitanja. Možda ću jednog dana pročitati odgovarajuće Božje reči i rešiti svoj problem“. Da li to znači davati vreme i energiju? (Da.) Ne može biti jednostavnije. Dok se buniš protiv sopstvenih želja i odustaješ od zabave i slobodnog vremena, zadobićeš malu kap iskrenosti i primenjivaćeš malo goruće želje za Bogom. U srcu ćeš se osećati neverovatno opušteno i mirno. Po prvi put u životu lično ćeš doživeti veliki mir i negovanje pobune protiv tela i napuštanja uživanja u sopstvenom telu. Takođe ćeš lično osetiti kako stišavanje pred Bogom, čitanje Njegovih reči, otvaranje srca Bogu i reči koje Mu upućuješ u svom srcu donose mir i zadovoljstvo – što briga o trendovima i društvenim pitanjima ne postiže – i da takođe možeš da zadobiješ nešto od toga, i da shvatiš istinu i prozreš mnogo toga. Kao posledicu, osetićeš da su Božje reči zaista dobre, da je Bog zaista dobar, i da dostizanje istine zaista jeste zadobijanje blaga. Ne samo da ćeš moći da prozreš mnoge stvari bez zabune, već ćeš moći i da živiš pred Bogom i da živiš prema Božjim rečima. To je dejstvo koje goruća želja za Bogom može da postigne. Takva primena, posvećivanje svog vremena i energije i odustajanje od telesnog uživanja – to je jedno od ispoljenja goruće želje za Bogom. Dakle, šta kažete? Da li je to ispoljavanje isprazno? (Nije isprazno.) Da li je to lako postići? (Jeste.) To je veoma lako postići. To je nešto što ljudi normalne ljudskosti mogu da postignu.

Kada ljudi imaju misli, imaju šta da izaberu. Ako im se nešto desi i pogrešno izaberu, treba da se preokrenu i da ispravno izaberu; nikako ne smeju da se drže svoje greške. Takvi ljudi su pametni. Ali ako znaju da su pogrešno izabrali, a ne preokrenu se, onda su neko ko ne voli istinu i takva osoba ne želi Boga istinski. Recimo, na primer, da želiš da budeš površan kada obavljaš svoju dužnost. Pokušavaš da zabušavaš i da izbegneš Božje ispitivanje. U takvim trenucima požuri da staneš pred Boga da se pomoliš i razmisliš da li je to bio pravi način da postupiš. Zatim razmisli o sledećem: „Zašto verujem u Boga? Takva površnost može da prođe kod ljudi, ali da li će proći kod Boga? Štaviše, moja vera u Boga nije tu da bih zabušavao – tu je da bih bio spašen. Takvo moje ponašanje nije izraz normalne ljudskosti, niti Bog to voli. Mogao bih da zabušavam i radim šta hoću u spoljnom svetu, ali sada sam u Božjoj kući, pod neprikosnovenošću Božjom, pod proverom Božjeg pogleda. Ja sam čovek, moram da postupam po svojoj savesti, ne mogu da radim šta hoću. Moram da postupam u skladu sa Božjim rečima, ne smem da budem površan, ne mogu da zabušavam. Šta onda da radim a da ne zabušavam, niti da budem površan? Moram da se potrudim. Upravo sada sam osetio da mi je isuviše teško da tako radim, želeo sam da izbegnem teškoće, ali sada mi je jasno: možda je mnogo teško da se tako radi, ali je efikasno, i to je pravi način na koji se radi“. Kada radiš i još uvek strahuješ od teškoća, u takvim trenucima moraš da se moliš Bogu: „O, Bože! Lenj sam i prepreden, preklinjem Te da me dovedeš u red, da me prekoriš, tako da to osetim u svojoj savesti i da se postidim. Ne želim da budem površan. Preklinjem Te da me usmeravaš i da me prosvetiš, da mi pokažeš moju buntovnost i ružnoću“. Kada se tako moliš, razmišljaš i pokušavaš da spoznaš sebe, to će izazvati osećaj žaljenja i moći ćeš da mrziš svoju ružnoću i tvoje pogrešno stanje će početi da se menja i bićeš sposoban da duboko razmišljaš o tome i kažeš sebi: „Zašto sam površan? Zašto uvek pokušavam da zabušavam? Takvo ponašanje lišeno je bilo kakve savesti ili razuma – da li sam još uvek neko ko veruje u Boga? Zašto ne shvatam stvari ozbiljno? Zar ne treba samo da uložim malo više vremena i truda? To nije veliki teret. To je ono što treba da radim; ako čak ni to ne mogu, da li sam dostojan da se nazovem ljudskim bićem?“ Posledica toga će biti da ćeš doneti odluku i zakleti se: „O, Bože! Izneverio sam Te, zaista sam isuviše iskvaren, nesavestan i nerazuman, nemam ljudskosti, želim da se pokajem. Preklinjem Te da mi oprostiš, obećavam da ću se promeniti. Ako se ne pokajem, hoću da me kazniš“. Posle toga će se tvoj način razmišljanja promeniti i počećeš da se menjaš. Postupaćeš i obavljaćeš svoje dužnosti savesno, manje površno i moći ćeš da patiš i da platiš cenu. Osetićeš da je divno obavljati svoju dužnost na taj način, i u srcu će ti vladati mir i radost. Kada ljudi uspeju da prihvate Božje ispitivanje, kada uspeju da Mu se mole i da se oslanjaju na Njega, njihovo stanje će se uskoro promeniti. Kada se negativno stanje tvog srca preokrene, i ti se pobuniš protiv sopstvenih namera i sebičnih telesnih želja, kada si u stanju da se odrekneš utehe i uživanja u telu i postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, i više nisi proizvoljan niti nesmotren, mir će ti zavladati u srcu i savest ti neće prigovarati. Da li je lako pobuniti se protiv tela i na taj način postupati u skladu sa Božjim zahtevima? Dokle god ljudi imaju goruću želju za Bogom, mogu da se pobune protiv tela i da primenjuju istinu. I dokle god si u stanju da primenjuješ na taj način, pre nego što to shvatiš, ući ćeš u istina-stvarnost. Uopšte neće biti teško. Naravno, kada primenjuješ istinu, moraš da prođeš kroz proces borbe i kroz proces promene svog načina razmišljanja, i to mora da se reši traženjem istine. Ako si neko ko ne voli istinu, biće ti teško da rešiš svoje negativno stanje i nećeš moći ni da shvatiš ni da primenjuješ istinu. Količina teškoća s kojom se neko suočava u procesu promene svog razmišljanja zavisi od toga da li može da prihvati istinu. Ako ne može da prihvati istinu, onda će mu biti suviše teško da promeni svoje razmišljanje. Onima koji mogu da prihvate istinu, s druge strane, to uopšte neće biti teško. Oni će prirodno moći da primene istinu i da joj se pokore. Ljudi koji zaista vole istinu mogu da se oslone na Boga da prevaziđu bilo kakve poteškoće. Na taj način će imati iskustveno svedočenje i to je srce koje ima goruću želju za Bogom. Pošto tvoje srce ima goruću želju za Bogom, da li to znači da ti nije dozvoljeno da budeš iskvaren i buntovan? Ne znači. To znači da, pošto imaš srce sa gorućom željom za Bogom, možeš bar da deluješ u skladu sa svojom savešću i razumom i možeš da tražiš istinu. Na taj način možeš da doneseš ispravnu odluku u bilo kojoj situaciji i da primenjuješ i da kreneš u ispravnom pravcu. To se zove srce sa gorućom željom za Bogom. Da li su ta ispoljenja isprazna? (Nisu.) Nisu ni isprazna ni nejasna, veoma su praktična i konkretna i uopšte nisu apstraktna. Neki ljudi kažu: „Verujem ja u Boga dugi niz godina, ali nailazim na poteškoće svaki put kad treba da primenim istinu. Toliko se unervozim da me probije znoj, ali još uvek nemam put. Uvek želim da se, dok primenjujem istinu, ne suočim ni sa kakvim fizičkim tegobama, niti da moji interesi ni na koji način ne budu ugroženi, a kao ishod toga, ne mogu da pronađem put. Tek sada shvatam da je imati srce sa gorućom željom za Bogom tako jednostavno. Eh, da sam samo to ranije znao i te reči ranije sproveo u delo!“ Koga treba da kriviš što ne primenjuješ Božje reči? Ko te je naterao da ne ceniš reči Božje sve ove godine, i da umesto toga samo slepo bauljaš? Sada možemo da rezimiramo rečenicu: kada veruješ u Boga, moraš da primenjuješ i doživljavaš Božje reči da bi shvatio istinu; Božje odobravanje možeš da dobiješ samo ako dostigneš tačku u kojoj sa stvarima postupaš u skladu sa istina-načelom. Nikako ne smeš da postupaš po vlastitoj volji, niti da težiš slavi i dobitku, i ne smeš da stvaraš klike niti da tražiš sebi pristalice u crkvi. Oni koji tako postupaju sigurno neće doživeti dobar kraj. Oni koji se ne usredsređuju na dobro obavljanje svojih dužnosti, oni koji ne teže istini i oni koji se uvek ugledaju na druge ljude i oslanjaju se na njih, kao i oni koji vole da slede lažne vođe i antihriste u izazivanju besmislenih nemira, svi oni idu ka sopstvenoj propasti tako što bauljaju naokolo, gubeći svoju priliku za spasenje. To će ih preneraziti. Ako želiš da sprečiš sebe da ideš svojim putem, moraš češće da staješ pred Boga, da Mu se moliš i da tražiš istinu u svemu. Tako možeš da uspeš da shvatiš istinu, da kreneš putem njene primene i da uđeš u stvarnost istine. Ovde je ključno da nikada ne smeš da slediš druge ljude, niti da se povodiš za njima, da jednog dana slediš nekoga jer misliš da je sjajan, a onda sutradan slediš nekog drugog jer misliš da je u pravu, da trošiš mnogo vremena bauljajući naokolo, a da ne zadobiješ istinu. Bez obzira na probleme na koje nailaziš, treba da tražiš istinu i da ih rešavaš u skladu sa Božjim rečima. Ako slepo slediš druge, ako slediš svakoga ko je vešt govornik i koristi milozvučne reči, verovatno ćeš biti prevaren. Ljudi koji veruju u Boga treba samo da veruju da su Božje reči istina, treba samo da slušaju Božje reči i da primenjuju u skladu sa Božjim rečima. To će te sprečiti da slediš druge i da ideš sa njima pogrešnim putem.

Pročitajte sada sledeći red. („Da neutaživo tražiš dok odbijaš Sotonine izgovore, namere i smicalice.“) Ovde se takođe radi o primeni. „Neutaživo traženje“ se odnosi na to da želite da primenjujete istinu, ali vam nedostaje put, kao i na to da želite da udovoljite Bogu, ali ne znate kako da primenjujete – kada si tako neutaživ, tražićeš i molićeš se. Stalno osećanje da ima previše toga što ti nedostaje, a posebno da ti nedostaje put kada ti se nešto dešava, da ne znaš kako da udovoljiš Bogu, da se nemirnog srca uvek buniš i postupaš kako ti je volja, da želiš da primenjuješ istinu, ali da ne znaš kako – to je osećaj neutaživosti. Ako si neutaživ, moraš da tražiš. Ako ne tražiš, nećeš imati put. Ako ne tražiš, pašćeš u tamu. Ako nikada ne tražiš, bićeš gotov. Bićeš nevernik. Šta znači „odbijanje Sotoninih izgovora, namera i smicalica“? Znači da kada se ljudi susretnu sa situacijama, uvek imaju sopstvenu volju, uvek razmišljaju o interesima sopstvenog tela i uvek traže izlaz za svoje telo. U takvim vremenima, tvoja savest će te prekoriti, podstičući te da primenjuješ istinu i da se pokoriš Bogu. U takvim situacijama doći će do borbe u tvom srcu i trebalo bi da odbiješ Sotonine izgovore i različite razloge tela. „Odbijanje“ znači da budeš u stanju da prodreš u i prozreš različite izgovore i razloge koje ljudi imaju da ne primenjuju istinu, što su Sotonine namere i smicalice, a zatim da se pobuniš protiv njih. To je proces odbijanja. Ponekad se u ljudima javljaju određene iskvarene ideje, namere i ciljevi, kao i neka ljudska znanja, filozofije, teorije i načini, sredstva, smicalice i spletke za interakciju sa drugima i tako dalje. Kada se to dogodi, ljudi treba odmah da budu svesni da su to iskvarene stvari koje su otkrili, i treba da ih se dočepaju, da traže istinu, da ih temeljno raščlane, da jasno vide njihovu stvarnost i da temeljno odbiju i pobune se protiv njih, da ih saseku u korenu. Bilo kada da se to dogodi, dokle god se u nekome javljaju iskvarene ideje, misli, namere ili predstave, on treba odmah da se uhvati za te stvari, da prodre u njih i da ih prozre, da se pobuni protiv njih, a zatim da se preokrene. Takav je proces. Tako se primenjuje odbijanje Sotone i pobuna protiv tela. Zar nije vrlo jednostavno? Zapravo, o tom procesu se već govorilo u dva primera koja su upravo data. To je načelo primene za pristupanje neprikladnim stanjima koja se javljaju kod ljudi kada ih nešto zadesi.

Nastavite da čitate. („Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim.“) To znači tražiti i iščekivati svim srcem i umom. Te četiri jednostavne rečenice: „Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim“ imaju dva značenja. Koja dva značenja? (Prvo je ne očajavaj i ne budi slab. Odnosno, nemoj biti malodušan niti obeshrabren kada naiđeš na poteškoće ili kada trenutno ne možeš da shvatiš ono što se dešava u procesu tvog traženja. Drugo značenje je da tražiš i iščekuješ svim srcem. To jest, moraš da imaš istrajnost u procesu svog traženja, moraš da nastaviš da tražiš i da se moliš kada ne razumeš i da čekaš da se Božja volja otkrije. To je drugo značenje.) „Ne očajavaj. Ne budi slab“ znači da ljudi moraju da održavaju istinsku veru u Boga, da veruju da je Bog svemoguć i da Bog može da ih prosveti i omogući im da shvate istinu. Zašto onda sada ne možeš da shvatiš istinu? Zašto te Bog sada ne prosveti? Mora da postoji neki razlog za to. Šta je jedan od osnovnih razloga? Naprosto to što Božje vreme još nije stiglo. Bog isprobava tvoju veru, a istovremeno želi da upotrebi taj metod da ojača tvoju veru. To je osnovna stvar koju ljudi treba da shvate i da znaju. Pretpostavimo da si postupio u skladu s načelima koja Bog zahteva, da si se molio, da si tražio, da imaš srce sa gorućom željom za Bogom, da si počeo da ceniš Božje reči, da si zainteresovan za njih i da često podsećaš sebe da primenjuješ i doživljavaš Božje reči, da staješ pred Boga, da se ne udaljavaš od Njega i da tražiš, šta god da činiš. Međutim, ti ovako razmišljaš: „Mislim da nisam jasno osetio da mi je Bog dao neko posebno prosvećenje, prosvetljenje ili usmerenje, a čak nemam ni jasan osećaj da mi je Bog dao neke posebne darove, talente ili posebne sposobnosti za dužnost koju obavljam. Umesto toga, osećam da ljudi koji mi nisu dorasli razumeju više od mene, bolje obavljaju svoje dužnosti i rečitiji su u širenju jevanđelja. Zašto nisam dobar koliko i drugi? Zašto još uvek stojim na istom mestu i malo napredujem?“ Za to postoje dva razloga: jedan je da ljudi imaju mnogo svojih problema, kao što su njihovi lični metodi, namere i ciljevi u traženju, kao i njihove namere i motivi u molitvi Bogu i upućivanju zahteva Bogu, i tako dalje. U svemu tome potrebno je da dobro razmisliš, da zadobiješ znanje, da otkriješ probleme u svojoj nutrini i da odmah preokreneš svoj pravac. Tu nema potrebe ulaziti u pojedinosti. Drugi razlog je to što, kada je reč o tome koliko Bog daje različitim ljudima i kako ih daruje, Bog ima sopstveni metod. On je izgovorio reči: „Smilovaću se kome hoću da se smilujem, i iskazaću milosrđe kome hoću da iskažem milosrđe“ (Izlazak 33:19). Možda si ti predmet Božje blagodati, možda si ti predmet Njegove milosti, ili možda nisi nijedna od te dve vrste ljudi o kojima je Bog govorio. Možda Bog misli da si jači od drugih, ili da je za tvoje isprobavanje i kaljenje potrebno više vremena nego kod drugih. Postoji mnogo razloga, ali bez obzira na razlog, sve što Bog čini je ispravno. Ljudi ne bi trebalo da postavljaju bilo kakve ekstravagantne zahteve prema Bogu. Jedino što treba da uradiš jeste da tražiš svim srcem i da iščekuješ svim srcem. Pre nego što ti Bog dozvoli da razumeš i saopšti ti odgovore, jedina stvar koju treba da radiš jeste da tražiš, dok istovremeno čekaš vreme kada će ti Bog nešto dati, vreme kada će ti se Bog smilovati i vreme kada će te Bog prosvetiti i voditi. Suprotno ljudskim predstavama, Bog ne daje svakome jednako, tako da ne možeš da koristiš reč „jednak“ da bi nešto zahtevao od Boga. Kada ti Bog nešto da, vreme je da to primiš. Kada ti Bog nešto ne da, očigledno da taj trenutak nije prikladan, niti ispravan u Božjim očima, i zato ne treba tada da ga primiš. Kada Bog kaže da ne treba da primiš nešto i ne želi da ti to dâ, šta treba da radiš? Razumna osoba bi rekla: „Ako mi ga Bog ne da, onda ću se pokoriti i čekati. Trenutno nisam dostojan to da primim, možda zato što moj rast to ne može da podnese, ali moje srce može da se pokori Bogu bez prigovora ili podozrenja, i svakako bez ikakvih sumnji.“ U tom trenutku ljudi ne bi trebalo da gube moć rasuđivanja. Bez obzira na to kako se Bog ponaša prema tebi, treba da odlučiš, koristeći razum, da se pokoriš Bogu. Postoji samo jedan stav koji stvorena bića treba da imaju prema Bogu – da slušaju i pokoravaju se – nema drugog izbora. Međutim, Bog može da ima različite stavove prema tebi. Postoji osnova za to. Bog ima sopstvenu volju. On donosi sopstvene odluke i ima sopstvene metode kada je u pitanju činjenje takvih stvari i stav koji usvaja prema svakoj osobi. Naravno, iza tih odluka i metoda stoje Božje namere. Pre nego što ljudi shvate Božje namere, jedina stvar koju treba i mogu da urade jeste da traže i iščekuju, izbegavajući da učine bilo šta što bi predstavljalo pobunu protiv Boga. Poslednja stvar koju ljudi treba da urade kada do toga dođe – to jest, kada ne osećaju Božje prosvećenje, vođstvo, blagodat i milost – je da se udalje od Boga i kažu da On nije pravedan, ili da viču na Boga, ili čak da se odreknu Boga kada ne mogu da osete Njegovo prosvećenje i vođstvo. To je poslednje što Bog želi da vidi. Naravno, ako zaista dođeš do tačke da se odrekneš Boga, da se odrekneš Njegove pravednosti, da se odrekneš Njegovog identiteta i Njegove suštine, i da vičeš na Boga, to će potvrditi da je Bog bio u pravu što je zauzeo stav da uopšte ne obraća pažnju na tebe. Ako ne možeš da izdržiš ni tu malu kušnju i proveru, onda ti nemaš nimalo vere u Boga i tvoja vera je veoma šuplja. Kada osoba ne oseća Božje prosvećenje i vođstvo, najvažnije joj je da traži i iščekuje svim srcem. Traženje i iščekivanje su čovekove odgovornosti, a one su i razlog, stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju prema Bogu. Kada tražiš i iščekuješ, nemoj da imaš način razmišljanja koji se zasniva na mogućnosti. Nemoj uvek misliti: „Možda će me Bog, ako budem čekao, darovati jasnim rečima. Samo treba da budem malo iskreniji i da vidim da li me Bog prosvećuje ili ne. Možda će me On prosvetiti. Ako ne, smisliću neki drugi način.“ Nemoj da imaš takav način razmišljanja koji se zasniva na mogućnosti. Bog se gnuša takvog stava kod ljudi. Kakav je to stav? To je stav mogućnosti koji u sebi nosi iskušenje. To je ono čega se Bog najviše gnuša. Ako ćeš da čekaš, učini to iskreno. Vodi se načinom razmišljanja koji je gladan i žedan pravednosti dok se moliš Bogu i tražiš istinu, dok rešavaš svoje praktične probleme i dok moliš Boga za prosvećenje i vođstvo. Bez obzira na to kako se Bog odnosi prema tebi ili da li ti na kraju dozvoljava da zadobiješ potpuno razumevanje, treba da se pridržavaš načela pokornosti bez ikakvog odstupanja. Tako ćeš se čvrsto držati statusa i dužnosti koje stvoreno biće treba da ima. Bez obzira na to da li Bog naposletku krije Svoje lice od tebe, da li ti pokazuje samo Svoja leđa, ili ti se javlja, sve dok se čvrsto držiš svoje dužnosti i svog prvobitnog položaja stvorenog bića, ti ćeš svedočiti i bićeš pobednik. „Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim.“ Te četiri kratke izjave su veoma važne. One obuhvataju razum koji čovek treba da poseduje, prvobitnu poziciju na kojoj čovek treba da stoji i put primene koji čovek treba da sledi. Neki ljudi kažu: „Svi tražimo i iščekujemo svim srcem i umom, pa zašto nas onda Bog ne prosveti? Zašto me ne nadahne?“ Bog ima sopstvenu volju. Ne zahtevaj ništa od Boga. Takav je razum normalne ljudskosti; takav je razum koji stvorena bića treba najviše da poseduju. Sudeći prema ljudskim umovima, mislima i predstavama, ima previše stvari koje ljudi ne razumeju, i Bog mora ljudima sve to da saopšti. Međutim, Bog kaže: „Nije moja odgovornost niti obaveza da ti kažem te stvari. Ako želim da nešto znaš, znaćeš malo i to će biti znak Moje naklonosti. Kada ne budem hteo da nešto znaš, neću reći ni reč o tome, i ne uobražavaj da ćeš tada moći to da razumeš!“ Neki pitaju: „Zašto si u ovome protiv nas?“ Bog se ne postavlja protiv tebe. Stvoritelj će uvek biti Stvoritelj i On ima svoje načine i metode za obavljanje stvari. Iako se Njegovi načini i metode ne podudaraju sa čovekovim ukusom, ili idejama i predstavama, a svakako ne sa ljudskom tradicionalnom kulturom, bez obzira na to sa kojim aspektima čoveka se oni ne slažu, jednostavno rečeno, bez obzira na činjenicu da se ne podudaraju sa zahtevima i merilima čoveka – bez obzira na to šta Stvoritelj čini, i bez obzira na to da li ljudi mogu da shvate ili ne, identitet i suština Stvoritelja se nikada neće promeniti. Ljudi nikada ne bi trebalo da koriste ljudski jezik, ljudske predstave ili bilo koji ljudski metod da bi procenjivali Stvoritelja. Takav razum ljudi treba da poseduju. Ako ti nedostaje čak i taj delić razuma, onda ću biti iskren s tobom – nisi sposoban da se ponašaš kao stvoreno biće. Jednog dana, pre ili kasnije, nešto loše će ti se desiti. Ako ti nedostaje čak i taj delić razuma, jednog dana, pre ili kasnije, izbiće na videlo tvoja sotonska narav. Tada ćeš sumnjati u Boga, verbalno ćeš Ga zlostavljati, odreći ćeš se Boga i izdaćeš Ga. Tada ćeš biti sasvim gotov i trebalo bi da budeš izgnan. Zato je razum koji stvorena bića treba da poseduju veoma važan. „Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim.“ Te četiri izjave su razboritost i načela koja stvorena bića treba da imaju kada pristupaju raznoraznim okolnostima s kojima se ljudi često suočavaju u svom stvarnom životu, a koja treba da imaju kako bi poboljšali svoj odnos sa Bogom.

U prvom delu ovog odeljka stoji: „Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš“, a u pretposlednjem redu piše: „Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim“. Neki kažu: „Da li je preneseno značenje reči ’Ne uzbuđuj se tražeći rešenja’ da je konačni ishod neizbežan? Ako tražimo i iščekujemo svim srcem, ako imamo srce sa gorućom željom za Bogom i čeznemo za Božjim rečima, da li je potrebno da nam Bog odgovori i dopusti nam da shvatimo suštinu nečega?“ Evo ti Mog odgovora: neizvesno je i ne mora nužno da bude tako. Svaka reč u ovom odeljku je zahtev koji Bog predlaže čoveku, načelo primene kojeg stvorena bića treba da se pridržavaju. Bog daje čoveku put primene, načela koja ljudi treba da primenjuju i posmatraju u situacijama u kojima se zatiču u svakodnevnom životu. Međutim, Bog nije rekao ljudima: „Bez obzira na to koliko razumete ove reči, sve dok se pridržavate tih načela, Ja moram da vam saopštim činjenice, moram da vam odgovorim i na kraju moram da vam dam objašnjenje.“ Bog nema tu obavezu. Njemu to nije „moranje“. Ljudi ne bi trebalo da postavljaju tako nerazumne zahteve prema Bogu. To je nešto što svako od vas mora da razume. Reči „ne mora nužno da bude tako“ govore ljudima jednu činjenicu: Bog se nikada neće pridržavati pravila igre koja su ljudi postavili u skladu sa svojim ljudskim predstavama, ljudskim filozofijama i ljudskim iskustvom i lekcijama, niti će se čak pridržavati ljudskog zakona. Umesto toga, ljudska bića moraju da se pridržavaju načela Božjih zahteva i da uđu u stvarnost svake istine koju je Bog izneo. Da li vam je to jasno? (Jeste.) Načela kojih ljudi treba da se pridržavaju jasno su objašnjena u ovom odeljku. Počnite sa prvim redom. („Ne uzbuđuj se tražeći rešenja za ono što ne razumeš.“) To je načelo koje je lako primeniti i razumeti. Njegovo sprovođenje u delo ne stvara nikakav teret niti vrši bilo kakav pritisak na tebe. Izuzetno je lako. A drugi red? („Češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce.“) Ti si normalna osoba koja živi u svetu. To je sve što treba da postigneš – „češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce“. Dokle god imaš srce, možeš to da činiš. Imaš dvadeset četiri sata u danu. Da li je pored tvog redovnog posla, odmora, obroka i lične duhovne posvećenosti lako „češće iznositi takva pitanja pred Boga i ponuditi Mu iskreno srce“? (Lako je.) To može da se radi dok hodaš, ćaskaš ili se odmaraš, neće ometati tvoje normalno poslovanje, obavljanje tvoje dužnosti ili posao koji trenutno obavljaš. Zaista je jednostavno! Bez obzira na kov osobe, dokle god ona nudi iskreno srce i teži istini, postepeno će shvatati istinu i s lakoćom ući u tu stvarnost.

Kako ide sledeći red? („Veruj da je Bog tvoj svemogući.“) Sada ću to preokrenuti i pitati sve vas, da li verujete da je „Bog vaš svemogući“? Kada si počeo da veruješ u to? Po kojim pitanjima si u to poverovao? Da li si tome svedočio? Da li si imao to iskustvo? Šta ako te neko pita: „Da li veruješ da je Bog tvoj svemogući?“ Možda bi, teoretski, bez oklevanja rekao: „Bog je moj svemogući! Kako Bog ne bi bio moj svemogući?“ Šta ako bi te ponovo pitali: „Da li je Bog tvoj svemogući? U kojim pitanjima si se oslanjao na Boga i svedočio Božjim postupcima? U kojoj meri se Božja svemoć otkrila u tebi lično? Kada si otkrio da je Bog tvoj svemogući? Po kojim pitanjima osećaš da je Bog tvoj svemogući? Ako priznaješ da je Bog svemoguć i da sa Njim ništa nije nemoguće, zašto ponekad tako kloneš? Zašto si još uvek negativan? Zašto ne možeš da se pobuniš protiv tela i primenjuješ istinu kada ti se nešto dogodi? Zašto uvek živiš po sotonskoj filozofiji u svom ophođenju prema drugima? Zašto još uvek često lažeš, a da pritom ne osećaš Božji prekor? Da li je Bog zaista tvoj svemogući? Na šta tačno misliš da se odnosi Božja svemoć? Da li je to u skladu sa Božjom suštinom?“ Da su ti postavljena ta pitanja, da li bi se i dalje usuđivao da odgovoriš sa takvom sigurnošću? Kada ovako postavljam pitanja, ljudi ostaju bez reči. Ti nemaš takvo iskustvo, nisi uspostavio odnos sa Bogom na tom nivou. Za sve ove godine koliko veruješ u Boga, nikada nisi iskusio Božju neprikosnovenost, nikada nisi video Božju ruku, nikada nisi video neprikosnovenost nad ljudima, događajima i stvarima kojima upravlja Božja svemoguća ruka. To nikada nisi video, nikada čuo, a još manje iskusio ili lično osetio. Stoga, na pitanje „Da li je Bog moj svemogući?“ ne znaš i ne usuđuješ se da odgovoriš. To dokazuje da ti ta vrsta vere nedostaje. Tebi te reči treba da postanu vizija. One moraju da budu najmoćniji dokaz da veruješ u Boga i da Ga slediš. To je takođe jedan aspekt vizije koji ti služi kao podrška dok ideš dalje. A ti se ipak ne usuđuješ da odgovoriš sa sigurnošću. Zašto? Zato što je tvoja vera u Boga samo verovanje da Bog postoji. Još uvek ne slediš Boga istinski, još uvek nisi istinski uspostavio odnos sa Bogom, još uvek nisi ušao u stvarnost Božjih reči, još uvek nisi učestvovao u iskustvu pokoravanja Božjoj neprikosnovenosti i još uvek nisi iz prve ruke shvatio činjenicu o Božjoj neprikosnovenosti nad svim stvarima. Te stvari nisi ni video ni doživeo, a još manje si ih shvatio. Ako bi te naprosto pitali: „Da li je Bog tvoj svemogući?“ ti bi sigurno odgovorio sa „da“. Ako bi te onda pitali kako si to iskusio i kako si došao do tog shvatanja, sigurno bi ostao nem, ne usuđujući se da odgovoriš. Šta je razlog tome? (Nemamo iskustva s tim.) Govoriš sa teorijskog stanovišta. Zapravo, samo se na rečima izjašnjavaš da slediš Boga i da si stvoreno biće. Međutim, od dana kada si počeo da slediš Boga, nikada nisi ispunio odgovornost stvorenog bića. Prihvatanje Božje reči kao temelja tvog postojanja, uzimanje Božje reči kao načela i puta primene za obavljanje tvoje dužnosti i ulazak u stvarnost Božje reči: to je tvoja odgovornost. Ako još nisi ušao u te istina-stvarnosti, šta to podrazumeva? Radi se o tome da, iako slediš Boga, iako si napustio porodicu, posao i karijeru i bio u stanju da slediš Boga do danas, tvoje srce nije prihvatilo istinu i život koje je Bog podario čovečanstvu, već namesto toga težiš stvarima koje ti voliš i koje nikada nisi otpustio. Da li se to računa kao slediti Boga i pokoriti se Božjem delu? Ako u svom srcu ne prihvatiš životne ciljeve, pravce i kriterijume života i življenja koje je Bog postavio čoveku, već samo ponavljaš reči koje čuješ i izgovaraš neke doktrine, da li se to smatra prihvatanjem istine? Iako slediš Boga i naizgled možeš da obavljaš svoju dužnost, tvoje srce nije prihvatilo istinu. Iako veruješ u Boga dugi niz godina, načela po kojima živiš, tvoje metode i put kojim ti se život kreće i dalje su Sotonini. Ti si još uvek onaj stari ti, još uvek živiš u skladu sa svojom sotonskom naravi i navikama iskvarenog čoveka i nisi prihvatio zahteve i načela koji dolaze od Boga. Iz te suštinske perspektive, to što radiš ne znači da istinski slediš Boga. Ti samo priznaješ da si stvoreno biće i da je Stvoritelj tvoj Bog. Na toj teoretskoj osnovi, ti malo činiš za Boga i daješ mu neke sitne priloge. Pod ovom pretpostavkom, ti nevoljno priznaješ da je Bog tvoj Bog i da si ti Njegov sledbenik, ali tvoje srce nikada nije zaista prihvatilo Boga kao svoj život, kao svog Gospoda i svog Boga. To nas vraća na pitanje koje sam upravo postavio: „Da li je Bog tvoj svemogući?“ Iz gore navedenih razloga, ti se ne usuđuješ da odgovoriš sa sigurnošću. Svim stvarima i čitavoj vaseljeni, Bog je svemoguć, ali što se tebe tiče, ti možeš da priznaš da je Bog svemoguć u teoriji, ali ti to u stvari nisi ni doživeo ni video. Kada je u pitanju Božja svemoć, ti u srcu nosiš znak pitanja. Kada će ljudi moći da zaista potvrde reči „Bog je tvoj svemogući“ i učine to viđenje temeljem svoje vere u Njega? Tek kada ljudi prihvate Božji identitet, Božju suštinu i Božji status u svojim srcima, kada uđu u stvarnost Božjih reči i pretvore Božje reči u temelj svog postojanja, zaista će moći da priznaju da je „Bog tvoj svemogući“. Te reči je zapravo najteže dostići, ali Bog ih je izneo, pokazujući važnost koju one imaju za čoveka. Neko ko želi da iskusi i ostvari te reči mora da provede ceo svoj životni vek u tome. Da bi dao istinit i siguran odgovor na pitanje koje te reči postavljaju iz dubine svog srca, on mora da provede ceo život radeći na uspostavljanju normalnog odnosa između sebe i Boga, to jest odnosa stvorenog bića prema svom Stvoritelju. Sve se to može postići na osnovu sprovođenja u delo načela „češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce“. To je zapravo prilično jednostavno sprovesti u delo, ali nije lako uistinu postići cilj koji je Bog zadao. Čovek mora da uloži vreme i trud i da plati cenu za to.

Kako ide sledeći red? („Moraš da imaš goruću želju za Bogom, da neutaživo tražiš.“) Sve su to zahtevi koje Bog postavlja čoveku. Ako ljudi žele da shvate istinu i da se spasu, njihova srca moraju da žude za tim, moraju da imaju volju da tragaju za njom i da istinski čeznu. Zatim, oni moraju da primenjuju i da ulaze u skladu sa putem primene koji je Bog odredio. Postepeno će Bog dovesti te ljude u istina-stvarnost i u ispravno i normalno stanje. Takvi ljudi će sve više i više shvatati istine u Božjim rečima na sve praktičniji način. Na kraju, mnoga nenormalna stanja koja poseduju ti ljudi, iskvarenost koja se otkriva u njima i njihova pobuna postepeno će se razrešiti različitim metodama Božjeg dela u mnogim raznovrsnim okolnostima koje On uređuje. Dakle, šta je to što treba da shvatite? Sledeće: sve što ljudi treba da rade, sve što treba da sprovode u delo, mora da se vrši u skladu sa Božjim zahtevima. Kada ljudi primenjuju i postupaju u skladu sa Božjim zahtevima, ići će ispravnim putem koji im je Bog pokazao. Kada ljudi idu tim ispravnim putem, Bog će im, na Svoj način i po Svojim zahtevima i načelima, podariti odgovarajuće sledovanje u dogledno vreme. Šta bi ljudi iz toga trebalo da shvate? Neophodna je saradnja ljudi, cena koju plaćaju i njihovo davanje. Ljudi moraju da postupaju i da primenjuju u skladu sa Božjim zahtevima. Oni ne smeju da postupaju u skladu sa ljudskim željama ili na osnovu ljudske uobrazilje i predstava. Koji krajnji rezultat se postiže, koliko neko može da se promeni, koliko neko može da zadobije: da li su te stvari određene željama pojedinca? Ne, to su Božja posla i to nema nikakve veze s tobom. Na kraju, šta i koliko ti Bog daje, kada ti daje, životno doba u kojem primaš ono što ti je dato: to su Božja posla i to nema nikakve veze s tobom. Šta time želim da kažem? Da samo treba da se usredsrediš na primenu istine, da uđeš u skladu sa putem koji ti Bog daje, da se ponašaš kako je primereno stvorenom biću i da pružiš saradnju koju treba da pružiš. Što se tiče toga šta i koliko ćeš primiti, kada ćeš to primiti i kako će Bog time raspolagati, to su Božja posla i dogodiće se u Božje vreme. Neki kažu: „Ako ovo sprovedem u delo, da li ću na kraju biti spašen?“ Recite Mi, da li mislite da oni mogu da budu spašeni? Te reči i istine koje je Bog podario i obezbedio čoveku su čovekov put ka spasenju. Ako primenjuješ u skladu s tim rečima i istinama Božjim i ulaziš u stvarnost Božje reči, da li i dalje treba da brineš da možda nećeš biti spašen? Da li još uvek dane provodiš zabrinut i uznemiren zbog strepnje da će te Bog napustiti? Zar uzrok tome nije premalo vere i nerazumevanje Božje volje? Ako si zaista ušao u istina-stvarnost, ako u tvom srcu ima mira i radosti, ako možeš da daš stvarno iskustveno svedočenje i ako u srcu imaš normalan odnos sa Bogom, da li ćeš i dalje brinuti da nećeš biti spašen? Ne brini, ti ne treba time da se baviš. Treba samo da primenjuješ i da ulaziš u Božju reč. U Božjoj reči, nijedna rečenica nije nevažna. Cela Božja reč je istina, a istina je život koji čovek treba da ima. Sve Božje reči su ono što ljudima treba i što treba da poseduju da bi postigli spasenje. Ako slediš te Božje reči u primeni, ali si i dalje zabrinut da nećeš biti spašen, da li si nepromišljen i neuk? Da li su ti nervi preosetljivi? Više bi uživao kad bi, umesto da se zanimaš takvim dokonim mislima, pokazao obzir prema Božjoj volji. Ako ideš pravim putem, konačno odredište na koje stigneš sigurno će biti ono pravo - odredište koje ti je Bog odredio. Nećeš pogrešiti. Stoga, ako primenjuješ i uđeš u Božje zahteve, ne moraš da brineš o tome da li možeš da budeš spašen. Samo primenjuj i teži putu spasenja na koji je Bog ukazao, to je pravi put. Neki kažu: „Kakav će biti osećaj postići spasenje? Da li ćemo se osećati kao da lebdimo u vazduhu? Da li ćemo se osećati drugačije nego što se osećamo sada?“ To pitanje je malo preuranjeno. To nije nešto što sada treba da znaš. Saznaćeš kada budeš zaista spašen. Neki kažu: „Kada budem spašen, hoće li mi se Bog javiti kao što se javio Jovu?“ Da li je to razuman zahtev? Nemoj to da tražiš. Još uvek ne znaš da li možeš da se spaseš, pa čemu onda taj zahtev? Baš ničemu ne služi. Na primer, recimo da si trenutno u osnovnoj školi. Trebalo bi da se usredsrediš na to da se trudiš na svim časovima i da udovoljavaš zahtevima svog nastavnika. Nemoj stalno da razmišljaš koji ćeš fakultet da upišeš, niti kakav ćeš posao imati kasnije u životu. Razmišljanje o tim stvarima je beskorisno. Predaleko je i nerealno. Sve dok primenjuješ i ulaziš u ispravne metode i puteve, sigurno ćeš uspeti da postigneš krajnji cilj. Pored toga, uz Božje vođstvo, čega se još uvek plašite? Da li veruješ da je Bog tvoj svemogući? (Verujem.) Bog je svemoguć, dakle, da li je Bogu teško da spase nevažnu osobu kao što si ti? Bogu ne bi bilo teško da uzme ceo svet i da ti ga dâ, pa kako bi onda moglo da Mu bude teško da spasi jedno malo iskvareno ljudsko biće? Da li još uvek treba da budeš zabrinut? Ne brini o tome da li Bog može da te spasi, ne brini o tome da li Božje reči mogu da te spasu. Umesto toga, treba da brineš da li možeš da shvatiš Božje reči i da li možeš da pronađeš put primene u Božjim rečima. Treba da brineš o tome da li si sada ušao u stvarnost Božjih reči i da li, u svojim postupcima, ideš putem na koji je Bog ukazao. To je već mnogo bolje. Razmišljanje o takvim stvarima je praktično i realno. Beskorisno je brinuti o bilo čemu drugom.

Kako ide sledeći red? („Odbijanje Sotoninih izgovora, namera i smicalica.“) Upravo smo o tim rečima razgovarali u zajedništvu, tako da bi taj problem trebalo lako da se reši. Potrebno je samo da čovek shvati da „Sotonini izgovori, namere i smicalice“ uglavnom proizilaze iz različitih razloga, izgovora, namera i smicalica koje proizvodi čovekova iskvarena narav, kao i iz metoda koje koriste razni zli ljudi i nevernici sa kojima dolaziš u kontakt. Što se tiče toga kako ćeš da razaznaješ i odbacuješ takve stvari i odluke koje treba da doneseš, to je deo tvoje lične potrage. Pročitajte sledeći red. („Ne očajavaj. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim.“) Upravo smo o tim rečima podrobno razgovarali u zajedništvu. Svaka od tih reči je čoveku upozorenje i podsetnik, a istovremeno i neka vrsta podrške, pomoći i opskrbe. Naravno, te reči sadrže Božju volju namenjenu čovečanstvu i nose Njegovu ogromnu nadu za čovečanstvo. Kada se ljudi susretnu sa slabošću i teškoćama, Bog ne želi da ih vidi kako gube nadu, veru, težnju da tragaju za istinom i spasenjem, niti da ih vidi da gube priliku da zadobiju istinu i da ih Bog usavrši. Bog ne želi da ljudi budu kukavice. Umesto toga, bez obzira na to s koliko poteškoća se suočavaju, bez obzira na to koliko su slabi i bez obzira na to koliko je njihova iskvarenost otkrivena, Bog se nada da ljudi nikada neće odustati, da će istrajati u svemu tome, da će nastaviti da tragaju za istinom, da slede puteve primene na koje im je Bog ukazao u njihovoj potrazi i da će i dalje imati srce sa gorućom željom za Bogom. Vera ljudi u Boga treba sve više da raste sa iskustvom i s njihovim razumevanjem Božjih reči, i oni ne treba da se povuku kada naiđu na slabost, ne treba da postanu negativni pred poteškoćama, niti da kukaju kada se otkrije malo iskvarenosti i da se povlače umesto da idu napred. Bog ne želi da vidi takvo ponašanje. Bog se nada da će se ljudi svesrdno okrenuti ka Bogu, da će to ostati tako uprkos vremenu, okruženju, geografskoj lokaciji ili bilo kojim situacijama koje mogu da se dese. Ako se tvoja želja da tražiš Boga ne promeni i tvoja rešenost da tražiš Boga ne popusti, Bog će videti i spoznati tvoje iskreno srce. Na kraju, ono što ti Bog daruje sigurno će premašiti sve što bi mogao da poželiš. Tokom decenija kada je Jov doživljavao Božju suverenost, nikada se nije usuđivao da zamisli da će mu se Bog obratiti, niti da će mu se lično javiti. Nikada se nije usuđivao da to zamisli, ali mu se Bog pojavio posle poslednje kušnje, razgovarajući sa njim lično iz vihora. Zar to ne nadmašuje sve što čovek može da poželi? (Da.) To nadmašuje sve što bi neko mogao da traži, a niko se ne usuđuje ni da se pozabavi tom idejom. Bez obzira na to šta Bog radi, čovek mora da stoji na mestu koje mu je propisano, da radi ono što treba da radi, da ide putem kojim treba da ide, da obavlja dužnosti koje su mu zadane, ne prekoračujući ono što se od njega traži, i da se uzdrži od toga da čini stvari koje Bog prezire. Kad god osetiš da tražiš previše od Boga, da su tvoji zahtevi proizvod ambicija i želja i nedostatka razuma, moraš odmah da staneš pred Boga, da se baciš ničice pred Njim i da priznaš svoje grehe. Moraš istinski da se pokaješ i preokreneš iz dubine duše. To je ono što Bog zahteva od ljudi i čemu se nada za sve koji Ga slede i vole istinu.

Ovde ćemo završiti naše zajedništvo o tom odeljku. Posle toliko razgovora u zajedništvu, naredio sam ono što treba da se naredi i naveo vas da shvatite ono što je prikladno da čovek razume. Ovakva vrsta zajedništva ima za cilj da vam saopšti kako da čitate Božje reči, da vas nauči kako da čitate Božje reči i da svima pokaže da nijedan odeljak u Božjoj reči nije izgovoren uzalud. Svi su oni puni Božje volje i nose Božju nadu. Posmatrajući ih na taj način, bilo da su dubokomisaone ili jednostavne, sve Božje reči su ono što čovek treba da poseduje i da ih se pridržava. Samo nekoliko jednostavnih reči sadrži načela primene kojih čovek najviše treba da se pridržava, ali niko to ne uspeva. Niko ne pridaje nikakvu važnost toj nekolicini Božjih reči i niko ih ne ceni. Recite Mi, koliko je čovek tup? Zapravo, otupelost je lep način da se to izrazi. U stvari, zbog čovekove bezgranične nadmenosti svi preziru te reči i ne žele da ih vide niti pročitaju. Šta žele da čitaju? Žele da čitaju dubokomisaone, uzvišene, filozofske i sistematične reči. Nema potrebe za tim visokoparnim i dubokim rečima, dovoljno je da ljudi shvate ovih nekoliko jednostavnih reči. Te reči mogu izgledati jednostavno i svako ko ih pročita može da ih razume, ali ko ih zaista primenjuje? Ko zaista može da iznese pred Boga stvari koje mu se dešavaju i da se pomoli? Ko čeka Božje vreme a da se ne uzbuđuje tražeći rešenja? Koliko ljudi to može da primeni? Do sada nisam našao nikoga ko je uočio i primenio te Božje reči, niti sam našao nekoga koga su te reči privukle, ko je cenio Božje reči nakon što je video koliko su one srdačne, iskrene i dragocene. Slušajući vas kako svirate ovu himnu, pitao sam vas kako ste jeli i pili ovaj odeljak reči Božje. Da li je neko otkrio Božju volju iz ovih nekoliko jednostavnih, jasnih i neposrednih reči tako što ih je molitveno čitao? Da li ih je neko molitveno čitao da bi pronašao put primene koji čovek treba da shvati i na koji treba da zakorači? Da li je neko od njih shvatio neku istinu? Pitam da li su se istine koje one sadrže ostvarile u nekome? Da li su imale dejstva? Naše zajedništvo je pokazalo da zapravo i nisu. Vaš rast je isuviše mali. Čini se da većina reči koje je Bog izgovorio tokom ovih godina tek treba da se zaista ukorene u vašim srcima. Vi niste dostigli nivo na kojem ih cenite kao istine. To nije dobro predskazanje. To nije dobar znak. Neki kažu: „Previše smo zauzeti obavljanjem svojih svakodnevnih dužnosti. Nemamo vremena da se udubljujemo u reči Božje“. U stvari, nije da nemaju vremena, već se ne trude niti obraćaju pažnju. Bez obzira na to koju dužnost neko obavlja, da li to može da utiče na njegov način razmišljanja o rečima Božjim u svom srcu? Zar ne mogu da razmišljaju o Božjim rečima dok jedu i dok se odmaraju? Sve zavisi od toga da li zaista žele. Ljudi misle da su ispunjeni ako su mnogo zauzeti. Zapravo, kada budeš imao slobodnog vremena za razmišljanje, shvatićeš da u srcu nikada nisi istinski razmišljao o bilo kojoj Božjoj reči. Ništa nisi zadržao i one ti nisu postale vodič za život i kriterijum za tvoju primenu. Kada to uzmeš u obzir, postidećeš se. Tvoja zauzetost je samo iluzija koja te obmanjuje. Zahvaljujući njoj osećaš da je, zbog tvoje vere u Boga, tvoj život više pun nego prazan, da se razlikuješ od svetovnih ljudi, da ne juriš za svetovnim trendovima. Tačnije, ti si jedan od najpravednijih ljudi, sarađuješ na Božjem delu, postupaš pravedno. Osećaš da si već spašen ili da si već krenuo putem spasenja. Neki ljudi idu toliko daleko da misle da su već pobednici. Uzimajući sve to u obzir, vi čak zauzimate takav stav prema tako jednostavnoj himni i nekoliko jednostavnih Božjih reči, prema nečemu što je Bog na samom početku izrazio. Niko ništa nije zadobio niti je pronašao bilo kakvo prosvećenje u tim rečima, niti ih je na bilo koji način primenio. Ne primećujem nikoga ko je zadobio bilo kakav dobitak ili rezultat za sebe. Da li je to dobro ili loše? (Loše je.) Tokom svih ovih godina, užurbano ste obavljali svoje dužnosti, a posebno ste bili zauzeti delom koje se tiče rada na jevanđelju. Postigli ste neki uspeh i svi se u srcu divno osećate. Na ovaj ili onaj način, reč Božja i delo jevanđelja su se proširili. Božja reč je prenesena ljudima u svakoj zemlji i oblasti, a sve više ljudi jede i pije Božju reč. Na površini deluje kao da ste postigli uspeh, ali da li išta znate o toj velikoj stvari u životu, o vašem spasenju? Sudeći po stavu koji ljudi zauzimaju prema ovom odeljku Božje reči, oni ništa ne znaju. Prostije rečeno, niko još nije zagrebao ni po površini. Recite Mi, kako mislite da se osećam kada vas vidim takve? To je samo nekoliko jednostavnih reči, ali i dalje moram da ih razložim i podrobno raspravim sa vama. Moje reči su previše iscrpne i previše detaljne. Da li ste spremni da slušate? Hoćete li reći da previše zvocam? Ni ja ne želim ovako da zvocam. Svi vi delujete čestito. Svi vi imate malo pameti i znanja, a većina vas poseduje i veštinu. Uprkos tome, ne obraćate pažnju na nezametljive reči ove himne i niste ih smestili u svoja srca. Do sada nijedna osoba nije ušla u stvarnost tih reči. To je baš problematično i izaziva nervozu! Dakle, u čemu je onda poenta svog tog posla koji obavljate u crkvi? Da li je to zbog cilja o kojem je Pavle govorio kada je rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti“? Ako je to zaista cilj, onda ste svi vi Pavle i ono što sledi ne može biti dobro! Da li je tako? (Jeste.) Ako se ne potrudiš da jedeš i piješ Božje reči, pre ili kasnije ćeš biti izgnan, i time nećeš ništa zadobiti. Na dan kada budeš bio izgnan, reći ćeš: „Šta sam zadobio?“ Nisi zadobio niti jednu jedinu stvar, stidiš se od glave do pete, radije bi bio mrtav. Previše je to patetično. Božje reči su bogate i obilne, dotiču se svih pitanja. Kakva šteta što nikada svoje srce nisi uložio u potragu za njima, što nikada nisi revnosno iščitao Božje reči. Od svih mnogih reči Božjih, ni jedan jedini red ne zauzima mesto u tvom srcu. Ako ti ne budeš izgnan, ko bi drugi mogao da bude? Da li je tako? (Jeste.) Jedenje i pijenje Božjih reči, pretvaranje Božjih reči u svoju stvarnost: to je veliki događaj. Važniji je od bilo čega drugog, važniji je od rađanja sledeće generacije, od obavljanja dužnosti, od učenja stručne veštine, od rada na širenju jevanđelja, važniji je od svega ostalog. Ako ne uđeš u stvarnost Božjih reči, bez obzira na to koje dužnosti obavljaš, bez obzira na to koliko truda ulažeš, ništa od toga neće imati vrednost. Na kraju nećeš postići nikakve rezultate i sve što uradiš biće uzalud. Bez obzira na to koliko truda ulažeš sada, bez obzira na tvoju trenutnu poziciju, na posao koji obavljaš ili na velika dostignuća koja si postigao, to je samo pramen dima koji će se na kraju rasplinuti. Tek kada osoba uđe u stvarnost Božjih reči, kada zadobije istinu koju one sadrže i pronađe načela, puteve i pravce primene u Božjim rečima, tada niko neće moći da joj oduzme te stvari. Tek kada ta osoba uđe u te istina-stvarnosti, njeno obavljanje dužnosti i cena koju je platila za sve dobiće smisao i vrednost. Tek tada će Bog to prihvatiti. Nakon što uđeš u stvarnost Božje reči i primeniš načela i merila koje zahteva Božja reč u svemu što činiš, tada nećeš uzalud obavljati svoju dužnost i Bog će prihvatiti jedan njen deo. Da li shvataš? (Da.) Ako se oslanjaš samo na svoju samokontrolu, ljudsku istrajnost, ljudsku pamet i nadarenost i na ljudske načine i metode da podneseš patnju i platiš cenu, onda sve što činiš nema nikakve veze s Božjim rečima. Trebalo bi da ti bude jasno kakav će biti konačni ishod. Mnogi ljudi mogu da zbroje svoje finansijske račune i da izračunaju isplativost nečega, ali nema tog ko može da zbroji ovaj račun. Čini se da ste prilično inteligentni u rukovanju spoljnim poslovima, da imate svoja sredstva i metode i da ste prilično promućurni, ali ste zanemarili pitanje svoje vere u Boga i u spasenje i pitanje kako postupati sa Božjim rečima tako što nikada niste obraćali pažnju na te stvari. Da li si mislio da ćeš nedostatkom pažnje izbeći zakon koji Bog zahteva? Da li si mislio da će ti se, uz malo truda, posrećiti i da ćeš izbeći Božji pravedni sud? Nemoj da se zavaravaš! Svi zakoni koje je stvorio čovek su proizvod ljudskog znanja i uvida. Sve je to ljudska pamet. To nisu zakoni proizašli iz pravedne Božje naravi. Ne usvajaj mentalitet mogućnosti kada je u pitanju tvoje spasenje. Možeš da prevariš samo sebe, a Boga nikako.

Koja je prva velika stvar koju treba da uradiš u potrazi za spasenjem? Jedi i pij reči Božje da bi razumeo istinu i zakoračio u stvarnost. To je prva velika stvar. Bez obzira na to koliko si zauzet u obavljanju svoje dužnosti, bez obzira na to koliko ti se posla nagomilalo, ti i dalje moraš da odvojiš vreme da jedeš i piješ Božje reči, da u njima pronađeš načela i puteve za primenu istine u svim stvarima i da uđeš u istina-stvarnost. To je jedini cilj vere u Boga. Kada jednom uđeš u istina-stvarnost i zadobiješ načela primene, onda će sve što budeš činio biti vršenje tvoje dužnosti sa zadovoljstvom, i ona će postati vredna i smislena. U suprotnom, sve što radiš je obavljanje službe a ne vršenje tvoje dužnosti. Niti će ti ta služba pomoći da se spaseš. Ako ne jedeš i ne piješ Božje reči, ako ne primenjuješ i ne doživljavaš Božje reči, ne shvataš ulazak u istina-stvarnost kao nešto ozbiljno i zadovoljavaš se time da se samo daješ i radiš stvari ne starajući se da primeniš istinu, zar ne bi ispao budala? Svi misle da su pametni i pouzdani u svom poslu. „Sada kada sam ovde, ovaj posao će sigurno biti dobro obavljen. Dokle god sam ja tu da motrim, ništa neće omesti rad crkve. Sve dok nisam besposlen, sve dok obavljam svoju dužnost u Božjoj kući, biću spasen.“ Ne zavaravaj se. Bog nikada nije rekao da će neko biti spasen ako revnosno izvršava svoju dužnost. To je proizvod čovekove mašte i pustih želja. Oni koji to govore uopšte ne poznaju sebe i ne shvataju suštinu i istinu koliko duboko je Sotona iskvario čoveka. Zato su u stanju da izgovore tako blesave reči. Zar nisu kroz sve vekove svi sledbenici Božji obavljali svoje dužnosti? Da li su spašeni? Nisu. Da li ispunjavaju uslove da uđu u nebesko carstvo? Ne ispunjavaju. Božje delo suda u poslednjim danima jasno je otkrilo istinu o čovekovoj iskvarenosti. To omogućava svima da shvate, da promene pravac i zadobiju istinu i zakorače u stvarnost, prolazeći kroz stvarne promene. To je ono što Bog zahteva od čoveka. Da li možeš da postigneš stvarnu promenu ako se samo usredsrediš na stalno obavljanje svoje dužnosti? Možeš li da zadobiješ istinu? Možeš li da postigneš pokornost Bogu? Nikako. Ključna stvar je da čovek mora da sledi istinu, da se pokori Božjem sudu i grdnji i da zadobije istinu da bi se prilagodio Božjoj volji. Izgovarajući te reči, Bog plaća cenu krvi Svog srca i nudi Svoj život za čoveka. Ako ne poštuješ Božje reči, već ih uvek zanemaruješ i prezireš u svom srcu, nikada ih ne shvatajući ozbiljno, možeš li da budeš spašen? Može li krajnji ishod ikako da bude dobar? Odgovor je jasan i bez razmišljanja. Koja je prva velika stvar kada veruješ u Boga? Da se jedu i piju Božje reči da bi se shvatila istina i time se bez odlaganja ušlo u istina-stvarnost. Počni sa onim što se dešava oko tebe, s onim što možeš da vidiš i osetiš. Koristi Božju reč da razmišljaš o sebi, da tražiš istinu, da rešavaš sve probleme i da postigneš stvarne promene. Ako ne jedeš i ne piješ Božju reč i ne ulaziš u stvarnost Božje reči, tvoje šanse da budeš spašen su nepostojeće. Potpuno si izgubio svaku šansu za spasenje. Kada se Božje delo završi, reći ćeš: „Ranije, tokom dela širenja Božjeg jevanđelja, obavio sam svoj deo. Tokom rada na širenju jevanđelja, platio sam cenu i posvetio svoje vreme i trud tom i tom važnom koraku“. Ipak, do tog dana još uvek nisi zadobio istinu, ne možeš normalno da jedeš i piješ Božje reči i ne možeš normalno da obavljaš svoju dužnost. U osnovi, ti nisi osoba koja se pokorava Bogu. Tek tada ćeš znati da si već izgubio svoju priliku za spasenje. Da li je već prekasno? Nemaš nikakve šanse, već si zapao u katastrofu, tako da je tvoja smrt neminovna. Stoga je ova šansa za spasenje veoma retka i moraš je negovati iz dana u dan, iz minuta u minut. Počni sa sitnim stvarima oko sebe, a zatim postepeno pređi na druge i veće stvari. Traži Božje reči i traži istinu i uđi u Božje reči i istina-stvarnost. Treba često da se moliš Bogu u srcu i da se zbližiš s Njim. Nikada ne dozvoli da ti srce bude zaokupljeno potrebama tela, svetovnim trendovima i drugim sličnim sotonskim stvarima. Umesto toga, neka Božje reči i istina imaju kontrolu nad tvojim srcem, i ono će početi da ceni reči Božje. Sve dok su ti Božje reči i istina u srcu i usmeravaju ti život, on će imati cilj i svetlost da ga vode, a tvoje srce će spoznati uživanje. Ako prvo razumeš tri, zatim pet Božjih reči, a potom deset i posle sto, te reči će se nagomilati i postepeno će reči Božje sve više zauzimati tvoje srce, usmeravati tvoje misli, usmeravati tvoja dela i tvoj život. Sve više ćeš ulaziti u stvarnost Božjih reči i sve više i više istina-načela ćeš dokučiti. Tvoji postupci više neće biti zasnovani na tvojoj volji i ličnim željama. Sve manje nečistoća će biti pomešano u tvom vršenju dužnosti i sve više ćeš se odnositi prema Bogu iskrenog srca. Polako će se doktrine koje razumeš preobraziti u istina-stvarnost. Na taj način će doći do stvarne promene u tvojoj život-naravi. Tvoja nada u spasenje više neće biti slaba ili nevidljiva, već će postati sve vidljivija i velika. Kada ugledaš to svetlo, to će zapravo biti vreme kada ćeš početi da se interesuješ za Božje reči i da ulažeš veliku nadu u pitanje spasenja. Tada će ti Bog sve više dozvoljavati da shvatiš Njegove reči, da uđeš u Njegove reči, sve više će te štititi od padanja u iskušenje, od upadanja u Sotonine zamke i od padanja pod mračni uticaj, i zaštitiće te, između ostalog, od komplikacija, sukoba, ljubomore i razmirica. Tako će Bog učiniti da živiš u svetlosti i da živiš pod vođstvom Njegovih reči. To su sreća, radost i mir. Ostvarivanje svega ovoga počinje sa uvažavanjem Božjih reči i primenom i doživljavanjem Božjih reči da bi se shvatila istina. U stvari, nije teško. Ako često slušaš propovedi i možeš da primenjuješ i doživljavaš Božje reči, postepeno ćeš shvatiti istinu. Ako se tako budeš preobražavao, postepeno, u sitnim koracima, i budeš napredovao malo pomalo, neće ti biti teško. Ključno je da li neko voli istinu ili ne. Ako voliš istinu, onda ćeš sa verom u Boga moći da se posvetiš ispravnim stvarima, da težiš istini i da se usredsrediš na čitanje i promišljanje o Božjim rečima. Nauči da razmišljaš o Božjim rečima i nauči se molitvenom čitanju Božjih reči. Tada ćeš moći da shvatiš značenje Božjih reči, moći ćeš da pronađeš puteve primene u Božjim rečima, moći ćeš da shvatiš Božju volju i počećeš da shvataš istinu. Zatim preispitaj i prepoznaj svoju iskvarenu narav na osnovu svog shvatanja istine, raščlani suštinu svoje iskvarene naravi, a zatim upotrebi istinu da je razrešiš. Ako tako primenjuješ i zakoračiš, moći ćeš istinski da spoznaš sebe i lako ćeš odbaciti svoju iskvarenu narav. Postepenim zadobijanjem znanja, postepenim zadobijanjem iskustva, postepenim shvatanjem Božje volje i postepenim odbacivanjem svoje iskvarenosti, ljudi će početi da se menjaju, a da toga neće biti ni svesni. To je proces životnog iskustva. Razumevanje istine je najkritičnija stvar. Jednom kada neko shvati istinu, znaće merila koja Bog zahteva da čovek sledi. Takođe će znati zašto Bog želi to da kaže i dejstvo koje želi da postigne. Takođe će znati da su sva merila koja Bog zahteva od čoveka zapravo ostvariva za ljudska bića. Sve su to stvari koje ljudska savest i razum mogu da postignu. Svi ti procesi su pitanje život-ulaska. Život-ulazak zahteva da marljivo izvršavaš svoje dužnosti, da marljivo tražiš istinu i da je primenjuješ, da se moliš Bogu i da se oslanjaš na Boga da dobro izvršavaš svoje dužnosti. Kroz takvo iskustvo i primenu imaćeš sve bolje rezultate. Ljudi koji ne vole istinu neće pokazati interesovanje za takve stvari. Oni ne osećaju breme u vezi sa život-ulaskom i nemaju interesovanja da to učine. Stoga, iako veruju u Boga dugi niz godina, ne mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Ljudi koji vole istinu nisu takvi. Oni mogu da pišu svedočenja o svemu što su doživeli i o svakom razdoblju svojih iskustava. Oni zaista imaju koristi od svih svojih iskustava, a ti dobici se gomilaju s prolaskom dana i meseci. Posle deset ili dvadeset godina doživeće velike promene. Tada mogu bez napora da napišu svoja iskustvena svedočenja, i njima uključivanje u razgovor u zajedništvu o istini nije ništa teško. Kada obavljaju svoju dužnost, sve rade kako treba.

Da li ste vi ljudi koji vole istinu? Da li imate srca sa gorućom željom za Bogom? Imate li iskreno srce? Na to pitanje je teško odgovoriti, zar ne? U stvari, u srcu vam je sve jasno po tom pitanju. Možete li da prepoznate kada želite površno da obavljate svoju dužnost, kada želite da budete nepouzdani ili da zabušavate, kada želite da budete svojevoljni i nesmotreni? Možete li da se pobunite protiv tela? Za šta se opredeljuješ? Da li ćeš da primenjuješ istinu ili ćeš da se opredeliš za prohteve tela? Da li se opredeljuješ pozitivno ili negativno? Da li se opredeljuješ da patiš i platiš cenu da bi zadobio istinu, ili da juriš telesnu utehu? To su pitanja koja će se koristiti da se izmeri da li imaš srce koje istinski voli i pokorava se Bogu, i da li se iskreno daješ Bogu. Ako nemaš iskreno srce za Boga, ti onda voliš da postupaš svojeglavo i nesmotreno, srećan si dokle god si ti zadovoljan, ljutiš se i praviš scenu kada nisi i odlaziš kada stvari nisu po tvojoj volji – da li je to ispravno stanje uma? Da li to znači imati srce koje je pokorno Bogu? Da li je to verno obavljanje vlastite dužnosti? Zašto ne primenjuješ istinu? Da li zato što ne razumeš Božje reči? Ili zato što ne voliš istinu? Neki ljudi misle: „Božje reči su jednostavne, ali ih je teško sprovesti u delo. Božja kuća uvek zahteva od ljudi da primenjuju istinu, ali to je ljudima teško i zadaje im mnogo problema. Ako mi je srce nemirno, ne primenjujem istinu. Sve dok me crkva ne ukloni ili ne izgna, izabraću da budem slobodan i opušten i da radim šta god želim“. Da li je to neko ko zaista veruje u Boga? Zar to nije nevernik? To je stav koji nevernici zauzimaju prilikom obavljanja svojih dužnosti. Zato što ne prihvataju istinu, vole slobodu i razuzdanost i vole da budu površni. Bez obzira na to kako su orezani, ništa ne vredi. Do njihovih ušiju neće dopreti ništa od zajedništva o istini. Ne preostaje nam ništa drugo nego da ih eliminišemo i izgnamo. Pošto ne prihvataju istinu, već su ljudi koji osećaju odbojnost prema istini, oni su bezbožnici i Bog ih neće spasiti. Ljudi koji vole istinu, čak i kada se otkrije njihova iskvarena narav, mogu da prihvate da budu orezani, mogu da traže istinu, da preispitaju i spoznaju sebe i znaju kako da se pokaju. To su ljudi koje Bog želi da spase. Kada neko ne voli istinu, teško mu je da prihvati istinu. Koja je najveća opasnost od te nesposobnosti prihvatanja istine? Izdaja Boga. Oni koji ne prihvataju istinu najverovatnije će izdati Boga i mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde. U stanju su da izdaju Boga čim neka sitnica nije po njihovoj volji. U stanju su da izdaju Boga jer ne mogu da prihvate da budu orezani niti jednom. Kada se suoče sa katastrofom, još je veća verovatnoća da će se žaliti i izdati Boga. Bez obzira na sve, oni koji ne vole ili ne prihvataju istinu su u najvećoj opasnosti. Da li neko može da se spase zavisi od toga u kojoj meri voli istinu i pozitivne stvari, kao i da li može da prihvati istinu i da je primenjuje. Iskoristi zahteve istine da izmeriš svoj pravi rast, da razaznaš sebe i da spoznaš istinu o sopstvenoj iskvarenosti i da prepoznaš kakva je zapravo tvoja priroda. S jedne strane, takvo rasuđivanje ti pomaže da spoznaš sebe i da budeš u stanju da postigneš istinsko pokajanje. S druge ti omogućava da spoznaš Boga i da shvatiš Njegovu volju. Nesposobnost prihvatanja istine je ispoljenje pobune i otpora prema Bogu. Jasno razumevanje tog problema pomoći će ti da hodaš putem spasenja. Kada neko zaista voli istinu, može da ima srce sa gorućom željom za Bogom, iskreno srce i nagon da primenjuje istinu i da se pokori Bogu. Kada poseduje stvarnu snagu, on je u stanju da plati cenu, da posveti svoju energiju i vreme, da se odrekne lične koristi i da se oslobodi svih spletki tela, otvarajući tako put za primenu Božjih reči, za primenu istine i za ulazak u stvarnost reči Božje. Ako, zarad ulaska u stvarnost Božje reči, možeš da se odrekneš sopstvenih predstava, da otpustiš interese sopstvenog tela, ugleda, statusa, slave i uživanja u telu – ako možeš da otpustiš sve takve stvari, onda ćeš sve više ulaziti u istina-stvarnost. Kakve god poteškoće i nevolje da imaš, to više neće biti problemi – oni će biti lako rešeni – a ti ćeš lako ući u stvarnost Božjih reči. Dva neophodna uslova da se uđe u istina-stvarnost jesu iskreno srce i srce sa gorućom željom za Bogom. Ako imaš samo iskreno srce, ali se uvek kukavički ponašaš, ako ti nedostaje goruća želja za Bogom i povlačiš se kada naiđeš na poteškoće, to nije dovoljno. Ako u srcu imaš samo goruću želju za Bogom i pomalo si impulsivan i samo imaš tu težnju, ali ti nedostaje iskreno srce kada ti se nešto desi, i povlačiš se i opredeljuješ za sopstvene interese, to takođe nije dovoljno. Potrebno ti je i iskreno srce i srce sa gorućom željom za Bogom. Nivo iskrenosti tvog srca i snaga tvoje goruće želje za Bogom određuju snagu tvog nagona da primenjuješ istinu. Ako nemaš iskreno srce i tvoje srce nema goruću želju za Bogom, nećeš moći da razumeš Božje reči i nećeš imati nagon da primenjuješ istinu. Tako ne možeš da uđeš u istina-stvarnost i biće ti teško da postigneš spasenje.

Mnogi ljudi ne znaju šta tačno znači biti spasen. Neki ljudi veruju da će, ako već dugo veruju u Boga, verovatno biti spaseni. Neki ljudi misle da će, ako ovladaju mnogim duhovnim doktrinama, verovatno biti spaseni, a neki misle da će vođe i radnici sigurno biti spaseni. Sve su to ljudske predstave i uobrazilja. Bitno je da ljudi moraju da shvate šta znači spasenje. Biti spasen pre svega znači osloboditi se greha, osloboditi se Sotoninog uticaja i iskreno se okrenuti Bogu i pokoriti Mu se. Šta morate da posedujete da biste bili slobodni od greha i Sotoninog uticaja? Istinu. Ako se ljudi nadaju da će steći istinu, moraju da se opreme mnogim Božjim rečima, moraju da budu u stanju da ih dožive i primenjuju, kako bi mogli da shvate istinu i zakorače u stvarnost. Tek tada mogu da budu spaseni. Da li neko može biti spasen ili ne nema nikakve veze s tim koliko dugo veruje u Boga, koliko je njegovo znanje, da li je nadaren ili sposoban, ili koliko strada. Jedina stvar koja ima direktnu vezu sa spasenjem jeste da li neko može da stekne istinu. Dakle, koliko si istina danas zaista shvatio? A koliko je Božjih reči postalo tvoj život? Od svih Božjih zahteva, u koji si uspeo da uđeš? Tokom svih godina verovanja u Boga, koliko si ušao u stvarnost Božje reči? Ako ne znaš, ili ako nisi postigao ulazak u stvarnost bilo koje Božje reči, onda, iskreno govoreći, ne možeš da se nadaš spasenju. Ti nikako ne možeš biti spasen. Nije bitno da li poseduješ visok stepen znanja, niti da li dugo veruješ u Boga, dobro izgledaš, lepo govoriš, ili jesi li si bio vođa ili radnik nekoliko godina. Ako ne tragaš za istinom i ne primenjuješ i ne doživljavaš Božje reči na ispravan način, a nedostaju ti stvarna iskustvena svedočanstva, onda nema nade da ćeš biti spasen. Nije Me briga kako izgledaš, koliko naučnog znanja poseduješ, koliko si propatio, niti koliko si veliku cenu platio. Kažem ti sledeće: ako ne prihvatiš istinu i nikada ne uđeš u stvarnost Božjih reči, ne možeš biti spasen. To je sigurno. Ako Mi kažeš koliko si ušao u stvarnost Božjih reči, onda ću ti Ja reći koliko nade imaš za spasenje. Sada kada sam vam rekao koji su kriterijumi merenja, trebalo bi da možete sami to da izmerite. Koju činjenicu vam ove reči saopštavaju? Bog je upotrebio reči da bi stvorio svet, On je upotrebio reči da bi uspostavio sve činjenice, da bi uspostavio sve činjenice koje je Bog želeo da budu obavljene i Bog je upotrebio reči da bi izvršio dve etape Svog dela. Danas Bog obavlja treću etapu Svog dela i u toj etapi Bog je izgovorio više reči nego u bilo kojoj drugoj. To je vreme kada je Bog najviše govorio u Svom delu kroz čitavu istoriju čovečanstva. To što je Bog mogao da koristi reči da stvori svet, da uspostavi sve činjenice, da dovede sve činjenice iz ništavila u postojanje i postojanje u ništavilo – to je autoritet Božjih reči i, na kraju krajeva, Bog će takođe koristiti reči da uspostavi činjenicu spasenja čovečanstva. Danas svi možete da vidite tu činjenicu; tokom poslednjih dana Bog nije učinio nikakvo delo koje nije povezano s Njegovim rečima, On je govorio tokom čitavog vremena, sve vreme je koristio reči da bi čoveka doveo do današnjih dana. Naravno, dok je govorio, Bog je takođe koristio reči da sačuva Svoj odnos sa onima koji Ga slede, On je koristio reči da ih vodi, i te reči su od najvećeg značaja za one koji žele da se spasu, ili koje Bog želi da spase, Bog će koristiti te reči da uspostavi činjenicu spasenja čovečanstva. Očigledno, bilo da se posmatraju u smislu sadržaja ili broja, bez obzira na to kakve su reči i bez obzira na to koliki deo Božjih reči to predstavlja, one su od najvećeg značaja za svakoga ko želi da bude spasen. Bog koristi te reči da bi postigao krajnji rezultat Svog plana upravljanja dugog šest hiljada godina. Čovečanstvu – bilo čovečanstvu današnjice ili budućnosti – one su od najveće važnosti. Takav je stav Božji, takav je cilj i značaj Njegovih reči. Dakle, šta bi čovečanstvo trebalo da uradi? Čovečanstvo treba da sarađuje u Božjim rečima i delu, a ne da ih ignoriše. Ali to nije način na koji neki ljudi veruju u Boga: šta god Bog da kaže, deluje kao da Njegove reči nemaju nikakve veze s njima. Oni i dalje tragaju za onim što žele, rade ono što žele i ne traže istinu na osnovu Božjih reči. To nije doživljavanje Božjeg dela. Postoje i drugi koji ne obraćaju pažnju bez obzira na to šta Bog kaže, koji imaju samo jedno uverenje u svojim srcima: „Učiniću sve što Bog traži, ako mi Bog kaže da idem na zapad, ići ću na zapad, ako mi kaže da idem na istok, ići ću na istok, ako mi kaže da umrem, pustiću Ga da vidi kako umirem.“ Ali ima tu jedna stvar: oni reči Božje ne primaju u sebe. Oni misle: „Mnogo je Božjih reči, trebalo bi da budu malo jasnije i da mi tačno kažu šta da radim. U stanju sam da se pokorim Bogu u svom srcu.“ Bez obzira na to koliko reči Bog izgovori, takvi ljudi na kraju nisu sposobni da shvate istinu, niti mogu da govore o svojim iskustvima i znanju. Oni su poput laika kojima nedostaje duhovno razumevanje. Da li mislite da Bog takve ljude voli? Da li Bog želi da bude milostiv prema takvim ljudima? (Ne.) Sigurno ne želi. Bog ne voli takve ljude. Bog kaže: „Izgovorio sam nezamislivu količinu reči. Kako to da ih, kao da si slep ili gluv, nisi ni video ni čuo? O čemu tačno razmišljaš u svom srcu? Vidim te samo kao nekoga ko je opsednut jurnjavom za blagoslovima i divnim odredištem – ti juriš za istim ciljevima kao i Pavle. Ako ne želiš da slušaš Moje reči, ako ne želiš da slediš Moj put, zašto onda veruješ u Boga? Ti ne juriš za spasenjem, ti juriš za divnim odredištem i žudiš za blagoslovima. A pošto se tvoje spletke vrte oko toga, za tebe je najpodobnije da budeš službenik.“ U stvari, biti odani službenik takođe je jedno ispoljenje pokoravanja Bogu, ali to je najniži nivo. Ostati kao odani službenik mnogo je bolje nego biti bačen u propast i uništenje kao neki nevernik. Dom Božji naročito ima potrebu za službenicima, a sposobnost da se službuje za Boga takođe se smatra blagoslovom. To je daleko bolje – neuporedivo bolje – nego biti lakej đavoljih kraljeva. Međutim, službovanje za Boga ne udovoljava Bogu u potpunosti, jer Božje delo suda postoji da spasi, očisti i usavrši ljude. Ako se ljudi zadovoljavaju pukim službovanjem za Boga, to nije cilj koji Bog želi da postigne radom u ljudima, niti je to ishod koji Bog želi da vidi. Ali ljudi gore od želje, nepromišljeni su i slepi: oni su omađijani, zavedeni nekim sitnim ćarom i odbacuju dragocene reči života koje je Bog izgovorio. Ne mogu ni ozbiljno da ih shvate, a kamoli da im budu drage. Ne čitati Božje reči niti negovati istinu: da li je to pametno ili glupo? Da li ljudi mogu da postignu spasenje na taj način? Ljudi bi trebalo da shvate sve to. Oni imaju nadu u spasenje samo ako ostave po strani svoje predstave i uobrazilju i usredsrede se na traganje za istinom.

Neki ljudi pitaju: „Božje reči zahtevaju od čoveka da zauzme položaj stvorenog bića i ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće. Od nas se ne traži da budemo natčovek ili veliki čovek, ali ja uvek osećam takve ambicije i želje. Ne zadovoljavam se time da budem obična osoba. Šta onda treba da radim?“ To je veoma jednostavan problem. Zašto ne želiš da budeš obična osoba? Ako se najpre probiješ do korena ovog pitanja, tvoj problem će biti lako rešen. Bog zahteva da čovek bude poštena osoba. To je najznačajnija stvar. Ako razumeš istinu o tome šta znači biti poštena osoba, znaćeš da biti poštena osoba znači biti osoba koja poseduje normalnu ljudskost, istinska osoba. Koji su spoljašnji znaci poštene osobe? Biti poštena osoba znači biti normalna osoba. Koji su prirodni instinkti, misli i rezonovanje normalnih ljudi? Kako se javljaju reči i postupci normalnih ljudi? Normalna osoba može da govori iz srca. Ona će reći sve što joj leži na srcu bez ikakve neistine ili obmane. Ako može da razume stvar sa kojom se susreće, postupaće shodno svojoj savesti i razumu. Ako ne može jasno da je prozre, pogrešiće i neće uspeti, poverovaće u zablude, predstave i svoju ličnu uobrazilju i biće zaslepljena sopstvenim iluzijama. To su spoljašnji znaci normalne ljudskosti. Da li ovi spoljašnji znaci normalne ljudskosti zadovoljavaju Božje zahteve? Ne. Ljudi ne mogu da zadovolje Božje zahteve ako ne poseduju istinu. Ti spoljašnji znaci normalne ljudskosti pripadaju običnom, iskvarenom čoveku. To su stvari sa kojima se čovek rađa, stvari koje su mu urođene. Moraš sebi da dozvoliš da pokažeš te spoljašnje znake i otkrivenja. Dok dozvoljavaš sebi da pokažeš te spoljašnje znake i otkrivenja, moraš razumeti da su to čovekovi prirodni instinkti, kov i urođena priroda. Šta treba da uradiš kada to shvatiš? Trebalo bi da ga pravilno razmotriš. Ali kako to pravilno razmatranje primeniti u praksi? To se postiže čitanjem više Božjih reči, dodatnim snabdevanjem istinom, češćim iznošenjem stvari koje ne razumeš pred Boga, stvari o kojima imaš određene predstave i stvari o kojima donosiš pogrešan sud, da bi o njima razmišljao i tražio istinu kako bi rešio sve svoje probleme. Ako se tako osećaš neko vreme, nije važno ako ne uspeš i posrneš nekoliko puta. Najvažnije je da jasno uvidiš to u Božjim rečima i da znaš kako da primenjuješ shodno načelima i Božjoj volji. To pokazuje da si naučio lekciju. Posle nekoliko godina neuspeha i spoticanja, ako jasno shvatiš suštinu iskvarenog čoveka, ugledaš koren tame i zla u svetu i razabereš različite vrste ljudi, događaja i stvari, onda ćeš moći da postupaš po istina-načelima. Pošto nisi natčovek, niti veliki čovek, ne možeš da prodreš i razumeš sve. Nemoguće ti je da jednim pogledom prozreš svet, da jednim pogledom prozreš čovečanstvo i da jednim pogledom prozreš sve što se dešava oko tebe. Ti si obična osoba. Moraš da doživiš mnoge neuspehe, mnoge periode zbunjenosti, mnoge greške u rasuđivanju i mnoga odstupanja. To može u potpunosti da razotkrije tvoju iskvarenu narav, tvoje slabosti i nedostatke, tvoje neznanje i nepromišljenost, omogućavajući ti da preispitaš i spoznaš sebe i da spoznaš Božju svemoć, punu mudrost i Njegovu narav. Dobićeš pozitivne stvari od Njega, shvatićeš istinu i zakoračićeš u stvarnost. Biće mnogo toga u tvom iskustvu što ne ide baš onako kako ti želiš, naspram čega ćeš se osećati nemoćno. Kada do toga dođe, moraš da tražiš i čekaš; od Boga moraš da dobiješ odgovor na sve i da iz Njegovih reči razumeš osnovnu suštinu svakog pitanja i suštinu svake vrste ličnosti. Tako se ponaša obična, normalna osoba. Moraš da naučiš da kažeš: „Ne mogu“, „To je van moje moći“, „Ne mogu da prodrem u to“, „Nisam to doživeo“, „Ne znam baš ništa“, „Zašto sam tako slab? Zašto sam tako beskoristan?“ „Tako sam lošeg kova“, „Tako sam glup i tup“, „Tolika sam neznalica da će mi trebati nekoliko dana da ovo shvatim i rešim“, i „Moram o tome da razgovaram s nekim“. Moraš da naučiš takvu primenu. To je spoljašnji znak tvog priznanja da si normalna osoba i tvoje želje da budeš normalna osoba. Oni koji sebe smatraju velikim i moćnim, koji misle da nisu obični, već nadmoćni i nadljudi, nikada ne kažu „Ne mogu“, „To je van moje moći“, „Ne mogu da prodrem u to“, „Ne znam, moram da naučim, moram da potražim, moram da pronađem ljude sa kojima ću to podeliti, moram da tražim od Svevišnjeg“. Takve reči nikada ne izgovaraju. Pogotovo kada jednom steknu status, neko takav ne želi da ljudi misle da su oni obične osobe i da, baš kao i svi drugi, nisu za nešto sposobni, da nešto ne mogu da prozru ili shvate. Umesto toga, uvek žele da ljudi za njih pomisle da su nadljudi. Stoga, kada im se nešto dogodi, ne moraju češće da iznose takve stvari pred Boga i da Mu nude iskreno srce. Ne moraju da traže. Oni razumeju, nauče i prozru sve što im se dešava u roku od nekoliko minuta. Nisu nimalo iskvareni niti slabi. Ne postoji ništa što ne mogu da prozru, ne postoji ništa što nisu doživeli. Čak i da postoji nešto što još nisu doživeli, prozreli bi to na prvi pogled. Oni su naprosto savršeni nadljudi. Da li je to ispoljavanje normalne ljudskosti? (Nije.) Dakle, da li su oni normalne osobe? Naravno da nisu. Takve osobe ne priznaju da su obične osobe, da imaju slabosti, mane i iskvarenu narav. Dakle, mogu li češće da dođu pred Boga iskrenog srca da bi tražili i molili se? Naravno da ne mogu. To pokazuje da im još uvek nedostaje savest i razum normalne ljudskosti, kao i da ne proživljavaju normalnu ljudskost.

Recite Mi, kako možete da budete ljudi koji su obični i normalni? Kako možete, kao što Bog kaže, da zauzmete odgovarajuće mesto stvorenog bića – kako možete da ne pokušate da budete nadljudi ili neke važne ličnosti? Kako treba da primenjujete da biste bili obična i normalna osoba? Kako se to radi? Ko će da odgovori? (Pre svega, moramo da priznamo da smo obični ljudi, vrlo obični ljudi. Postoji mnogo toga što ne razumemo, ne shvatamo i ne možemo da prozremo. Moramo da priznamo da smo iskvareni i manjkavi. Nakon toga, moramo da imamo iskreno srce i da često dolazimo pred Boga da tražimo .) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: „Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.“ Nemojte se uznositi titulom koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: „Ne znam kako ovo da uradim, a ne razumem ni ono – moraću malo da istražujem i učim“ ili „Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim.“ Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog i nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak; svako kome je život naporan sam je do toga doveo. Ne pretvaraj se i ne navlači masku. Pre svega, budi otvoren o onome što ti leži na srcu, o tvojim pravim mislima, tako da su ih svi svesni i da su svima jasne. Usled toga će sve tvoje brige i prepreke i sumnje između tebe i drugih biti uklonjene. Tebe sputava još nešto. Uvek sebe smatraš glavnim u timu, vođom, radnikom ili nekim ko ima titulu, status i položaj: ako kažeš da nešto ne razumeš ili ne možeš nešto da uradiš, zar ne omalovažavaš sebe? Kada ostaviš po strani okove koji su ti u srcu, kada prestaneš da razmišljaš o sebi kao o vođi ili radniku i kada prestaneš da misliš da si bolji od drugih ljudi i osetiš da si obična osoba, isti kao i svi drugi, i da postoje neke oblasti u kojima si inferioran u odnosu na druge – kada sa drugima deliš istinu i pitanja vezana za posao sa takvim stavom, dejstvo je drugačije, kao i atmosfera. Ako u srcu uvek nosiš strepnju, ako si uvek pod stresom i ako si sputan, i ako želiš toga da se oslobodiš a ne možeš, onda treba ozbiljno da se moliš Bogu, da razmisliš o sebi, da uvidiš svoje nedostatke i da težiš ka istini. Ako možeš da sprovedeš istinu u delo, imaćeš uspeha. Šta god da radiš, ne govori i ne postupaj sa određene pozicije ili koristeći određenu titulu. Pre svega, ostavi sve to sa strane i stavi se na mesto obične osobe. Kada neko kaže: „Zar ti nisi vođa? Zar nisi zadužen za tim? Ti bi trebalo ovo da razumeš“, ti odgovori: „Gde u reči Božjoj piše da, ako si vođa ili vođa tima, treba sve da razumeš? To mi nije jasno. Ne osuđuj me pogledom. Previše zahtevaš. Tačno je da sam vođa, ali moje razumevanje istine je još uvek isuviše plitko i ne znam koju odluku da donesem jer mi je ovo iskustvo novo i još uvek ne mogu da proniknem u njega. Moram da se molim i tražim. Bog je rekao, ne brini se oko rešenja onoga što ne razumeš. Uvek želiš da odmah shvatim i odmah donesem odluku. Šta ako donesem pogrešnu odluku? Ko bi bio odgovoran za to? Da li si u stanju da preuzmeš odgovornost? Da li želiš da pogrešim? Da li si, dok to činiš, odgovoran za mene? Trebalo bi da radimo zajedno, da se molimo i tražimo zajedno i da sa ovim pitanjem uspešno izađemo na kraj.“ Možeš li ti to? Da li je lako to postići? Ako možeš da razgovaraš sa drugima na iskren način, onda možeš da kažeš: „Zapravo, moj rast je takođe veoma mali. Ako ne tražim i ne molim se, mogu da pogrešim u bilo kojem trenutku. Ponekad ne mogu da ne pogrešim. Šta si mislio, koliki je moj rast? Imao si previsoko mišljenje o meni.“ Kada druga osoba čuje te reči, osetiće u srcu da si veoma poštena osoba koja može da govori iz srca. Zato neće tražiti previše od tebe, već će umesto toga raditi s tobom. Ako to sprovedeš u delo, postaćeš racionalniji u onome što radiš, nećeš biti ograničen i vezan slavom, dobitkom i statusom, a tvoje srce će biti oslobođeno. Moći ćeš da govoriš i deluješ otvorenog srca, i moći ćeš da sarađuješ u skladu s drugima i da se korektno ophodiš prema braći i sestrama. U tom trenutku tvoje stanje će postajati sve normalnije, a tvoji postupci sve razumniji. Svi će to moći da vide i kažu: „Ovaj vođa se zaista promenio. On zaista poseduje savest i razum i proživeo je normalnu ljudskost. Sa takvom osobom kao našim vođom, i mi ćemo dobiti mnoge pogodnosti!“ U tom trenutku, kada se ponovo uključiš u rad, bilo da tražiš i moliš se ili ideš kod drugih radi zajedništva, ono što činiš je dobro i ispravno, i nećeš imati bojazni. U svemu što činiš, postupaš čvrsto i postojano. Ne brineš o rešenjima, već puštaš da stvari idu svojim tokom. Bez obzira na šta naiđeš, možeš da ga izneseš pred Boga i da ponudiš svoje iskreno srce. To je načelo koje možeš da primenjuješ u svemu. Svako, bilo da je vođa i radnik, ili braća i sestre, jeste obična osoba. Svi bi trebalo da primenjuju to načelo. Svako ima udeo i odgovornost u primeni Božje reči. Ti možeš da budeš vođa, radnik, šef tima, odgovorna osoba ili osoba koja je vrlo cenjena u grupi. Bez obzira ko si, trebalo bi da naučiš da primenjuješ na taj način. Skini oreol i titulu koju nosiš na glavi, skini krune koje su ti drugi podarili. Tada će ti biti lako da postaneš normalna osoba i s lakoćom ćeš delovati na osnovu savesti i razuma. Naravno, posle nije dovoljno samo priznati da ne razumeš i ne znaš. To nije krajnje rešenje koje rešava problem. Šta je krajnje rešenje? Donesi pitanja i poteškoće pred Boga, da se moliš i tragaš. Nije dovoljno da se jedna osoba moli sama. Moraš, naprotiv, da se moliš zajedno sa svima u vezi sa tim pitanjem i da nosiš tu odgovornost i obavezu. To je divan način da se nešto obavi! Izbeći ćeš da kreneš putem nastojanja da budeš važna ličnost i natčovek. Ako to uspeš, nesvesno ćeš zauzeti odgovarajuće mesto stvorenog bića i oslobodićeš se ograničenja ambicije i želje da budeš natčovek i važna ličnost.

Da li je lako stajati na odgovarajućem mestu stvorenog bića i biti obična osoba? (Nije lako.) U čemu je teškoća? U sledećem: ljudi uvek imaju utisak da su im glave ovenčane sa više oreola i titula. Oni takođe uobražavaju da su važne ličnosti i nadljudi i upuštaju se u ono pritvorno i lažno ponašanje namenjeno javnosti. Ako to ne otpustiš, ako su ti reči i dela uvek ograničena i kontrolisana tim stvarima, onda će ti biti teško da uđeš u stvarnost Božje reči. Biće ti teško da prestaneš da se uzbuđuješ zbog rešenja za ono što ne razumeš i da češće iznosiš takva pitanja pred Boga i nudiš Mu iskreno srce. Nećeš biti u stanju to da učiniš. Upravo zato što su tvoj status, tvoje titule, tvoj identitet i sve slične stvari lažne i neistinite, jer su protivne i protivrečne Božjim rečima, sve te to sputava i ne možeš da staneš pred Boga. Šta ti sve to donosi? Donosi ti veštinu u prerušavanju, u pretvaranju da shvataš, u pretvaranju da si pametan, u pretvaranju da si važna ličnost, u pretvaranju da si slavna ličnost, u pretvaranju da si sposoban, u pretvaranju da si mudar, pa čak i u pretvaranju da znaš sve, da si sposoban za sve i da možeš sve. To čini da te drugi obožavaju i da ti se dive. Dolaziće kod tebe sa svim svojim problemima, oslanjaće se na tebe i zadivljeno te gledati. Drugim rečima, to je kao da si skočio u vatru da se pečeš. Recite Mi, da li je dobar osećaj peći se na vatri? (Nije.) Znaš da ne razumeš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne razumeš. Ne možeš da prozreš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne možeš da prozreš. Očigledno si pogrešio, ali se ne usuđuješ to da priznaš. Srce ti se muči, ali se ne usuđuješ da kažeš: „Ovog puta sam zaista ja kriv, dužan sam Bogu i svojoj braći i sestrama. Izazvao sam veliki gubitak u Božjoj kući, ali nemam hrabrosti da stanem pred sve i to priznam.“ Zašto nemaš hrabrosti da to izgovoriš? Veruješ sledeće: „Moram da živim u skladu sa reputacijom i oreolom koji su mi podarila moja braća i sestre, ne mogu da izneverim veliko poštovanje i poverenje koje imaju prema meni, a kamoli da izneverim žudna očekivanja koja su imali prema meni tokom tolikih godina. Zato moram da nastavim da se pretvaram.“ Kakvo je to prerušavanje? Uspešno si od sebe napravio važnu ličnost i natčoveka. Braća i sestre žele da dođu kod tebe da se raspitaju, posavetuju, pa čak i preklinju za tvoje savete o svakakvim problemima sa kojima se suočavaju. Deluje kao da ne mogu da žive bez tebe. Ali zar ti srce ne pati? Naravno, neki ne osećaju tu muku. Jedan antihrist ne oseća tu muku. On u stvari uživa u tome i misli da je njegov status iznad svega. Prosečna, normalna osoba, međutim, pati kada se peče na vatri. Ona oseća da je ništa, baš kao i svaka obična osoba. Ona ne veruje da je jača od drugih. Ona ne samo da misli da ne može da obavi nikakav praktičan posao, već da će takođe zadržavati rad crkve i zadržavati Božji izabrani narod, pa će preuzeti krivicu i podneti ostavku. Takav je neko ko je razuman. Da li je to problem koji je lako rešiti? Razumnim ljudima je lako da reše taj problem, ali teško onima koji nemaju razuma. Ako, jednom kada stekneš status, besramno uživaš u prednostima statusa i na kraju budeš otkriven i izgnan zato što nisi obavljao pravi posao, sam si to sebi navukao i zaslužuješ ono što si dobio! Ne zavređuješ ni trunku sažaljenja niti saosećanja. Zašto to govorim? Zato što insistiraš da stojiš na visokom mestu. Bacio si se u vatru da se pečeš. Sam si sebi naneo ranu. Ako ne želiš da budeš u vatri i da se pečeš, treba da se odrekneš svih tih titula i oreola i da kažeš svojoj braći i sestrama pravo stanje i misli koje su ti u srcu. Na taj način, braća i sestre mogu ispravno da se ophode prema tebi i ne moraš da se prerušavaš. Sada kada si se otvorio i razjasnio svoje pravo stanje, zar se ne osećaš lagodnije, opuštenije u srcu? Zašto bi nosio tako teško breme na plećima? Ako odaš svoje pravo stanje, da li će te braća i sestre uistinu prezirati? Da li će te zaista napustiti? Ne, nikako. Naprotiv, braća i sestre će odobriti tvoje ponašanje i diviti ti se što se usuđuješ da govoriš iz srca. Reći će da si poštena osoba. To neće sprečavati tvoj rad u crkvi, niti će imati i najmanje negativno dejstvo na njega. Ako braća i sestre zaista vide da imaš poteškoća, dobrovoljno će ti pomoći i sarađivaće s tobom. Šta kažete? Zar ne bi bilo tako? (Bilo bi.) Najgluplja je stvar pretvarati se kako bi se drugi ugledali na tebe. Najbolji pristup je da budeš obična osoba sa normalnim srcem, da budeš u stanju da se otvoriš Božjim izabranicima na čist i jednostavan način i da se često uključuješ u srdačne razgovore. Nikada nemoj da prihvatiš kada ti ljudi ukazuju poštovanje, kada ti se dive, preterano te hvale ili ti laskaju. Sve to treba odbaciti. Na primer, neko može da kaže: „Zar ti nisi univerzitetski profesor? Kad si tako obrazovan, sigurno imaš odlično razumevanje istine.“ Reci im: „Kakav sam ja univerzitetski profesor? Nijedno znanje ne može da zauzme mesto istine. To saznanje je u meni izazvalo veliku patnju. Potpuno je beskorisno. Nemoj da imaš visoko mišljenje o meni, ja sam samo običan čovek.“ Naravno, neki ljudi teško otpuštaju svoj status. Oni žele da budu obični, svakodnevni ljudi i da stoje na odgovarajućem mestu stvorenog bića. Ne žele da tako pate, ali ne mogu da se odupru. Uvek sebe vide kao superiorne i ne mogu da se povuku sa svog pijedestala. To je problematično. Vole kada se ljudi vrte oko njih i gledaju ih očima punim divljenja. Vole da im ljudi dolaze sa svim svojim problemima, da se oslanjaju na njih, da ih slušaju i da se ugledaju na njih. Vole da drugi veruju da su oni superiorni ljudi, stručnjaci za sve, da sve znaju, tako da ne postoji ništa što ne razumeju, pa čak smatraju da bi bilo vrlo dobro i divno kada bi ih ljudi smatrali pobednicima. Tu već nema leka. Ima ljudi koji prihvataju komplimente i titule koje im drugi daruju i neko vreme igraju ulogu natčoveka i važne ličnosti. Ali osećaju se nelagodno i to ih muči. Šta treba da rade? Ko god želi da ti laska, zapravo te gura u vatru da se pečeš, a ti treba da ga se kloniš. Drugo što možeš da uradiš jeste da nađeš priliku da mu otkriješ istinu o svojoj iskvarenosti, da mu pričaš o svom pravom stanju i da razotkriješ svoje mane i greške. Tako ti se neće klanjati, niti se ugledati na tebe. Da li je lako to učiniti? U stvari, lako je. Ako zaista ne uspeš to da učiniš, to je dokaz da si previše nadmen i samoljubiv. Ti zaista sebe smatraš natčovekom, velikom ličnošću i uopšte ne mrziš takvu narav niti je se gnušaš u svom srcu. Kad je tako, možeš samo da čekaš kada ćeš se spotaći i osramotiti u očima drugih. Ako si zaista razuman, gnušaćeš se i gaditi iskvarene naravi koja uvek želi da izigrava natčoveka i važnu ličnost. U najmanju ruku moraš da imaš taj osećaj. Samo tada možeš da mrziš sebe i da se pobuniš protiv tela. Kako treba da primenjuješ da bi bio svakodnevna, obična osoba, normalna osoba? Prvo treba da porekneš i otpustiš sve ono čega se držiš i smatraš da je veoma dobro i vredno, kao i onih površnih, lepih reči koje drugi koriste kada ti se dive i hvale te. Ako ti je u srcu jasno kakva si osoba, kakva je tvoja suština, koje su ti slabosti i kakvu iskvarenost otkrivaš, treba to otvoreno da podeliš u zajedništvu sa drugima, da bi oni mogli da vide kakvo je tvoje pravo stanje, kakve su ti misli i stavovi, da bi znali kakvo znanje imaš o takvim stvarima. Šta god da radiš, ne pretvaraj se i ne maskiraj se, ne skrivaj sopstvenu iskvarenost i slabosti od drugih, kako niko ne bi znao za njih. Takvo lažno ponašanje je prepreka u tvom srcu, a takođe je i iskvarena narav i može da spreči ljude da se pokaju i promene. Moraš da se moliš Bogu i da promišljaš i raščlanjuješ lažne stvari, kao što su pohvale koje ti drugi upućuju, slava kojom te zasipaju i titule koje ti daruju. Moraš da vidiš štetu koju ti sve to nanosi. Tako ćeš spoznati sopstvenu meru, dostići ćeš samospoznaju i više nećeš sebe videti kao natčoveka ili neku važnu ličnost. Kada imaš takvu samosvest, postaje ti lako da prihvatiš istinu, da u srce prihvatiš Božje reči i ono što Bog traži od čoveka, da od Stvoritelja prihvatiš spasenje, da nepokolebljivo budeš obična osoba, neko ko je pošten i pouzdan, i da uspostaviš normalan odnos između sebe – stvorenog bića i Boga – Stvoritelja. To je upravo ono što Bog traži od ljudi i to je nešto što im je u potpunosti dostupno. Bog dozvoljava samo običnim, normalnim ljudima da stanu pred Njega. On ne prihvata obožavanje od strane onih pretvornih i lažnih poznatih ličnosti, važnih ličnosti i nadljudi. Kada se oslobodiš tih lažnih oreola, kad priznaš da si obična, normalna osoba i staneš pred Boga da tražiš istinu i da Mu se moliš, srce koje imaš za Njega biće mnogo iskrenije i osećaćeš se mnogo opuštenije. U tom trenutku ćeš osetiti da ti je potreban Bog da te podrži i pomogne ti, i moći ćeš češće da staješ pred Boga da Ga tražiš i da Mu se moliš. Recite Mi, da li mislite da je lakše biti velika ličnost, natčovek ili obična osoba? (Obična osoba.) U teoriji je lako biti obična osoba, ali je teško biti važna ličnost ili natčovek, što uvek izaziva muke. Međutim, kada ljudi donose sopstvene odluke i to sprovode u delo, ne mogu da odole da ne budu natčovek ili važna ličnost. Naprosto ne mogu da odole. To je izazvano njihovom priroda-suštinom. Dakle, čoveku je potrebno Božje spasenje. U budućnosti, kada vas neko bude pitao: „Kako neko može da prestane da pokušava da bude natčovek i važna ličnost?“ da li ćete moći da odgovorite na to pitanje? Sve što treba da uradite jeste da primenjujete metod koji sam izneo. Budi obična osoba, ne maskiraj se, moli se Bogu i nauči da se otvoriš na jednostavan način i da sa drugima razgovaraš iz srca. Takva primena će prirodno uroditi plodom. Postepeno ćeš naučiti da budeš normalna osoba, više nećeš biti umoran od života, više nećeš biti u mukama i više nećeš biti u bolovima. Svi ljudi su obični. Nema razlike među njima, osim što su njihovi lični darovi različiti i mogu se donekle razlikovati u kovu. Da nije bilo Božjeg spasenja i zaštite, svi bi činili zlo i trpeli kaznu. Ako možeš da priznaš da si obična osoba, ako možeš da iskoračiš iz ljudske uobrazilje i ispraznih iluzija, da nastojiš da budeš poštena osoba i da pošteno postupaš, ako možeš svesno da se pokoriš Bogu, onda nećeš imati problema i u potpunosti ćeš proživeti ljudsko obličje. Prostije ne može biti, a zašto onda ne postoji put? Ono što sam upravo rekao je veoma jednostavno. U stvari, upravo je tako. Oni koji vole istinu mogu u potpunosti da je prihvate, a isto tako će reći: „Zapravo, Bog ne zahteva previše od čoveka. Svi njegovi zahtevi mogu da se ispune uz upotrebu ljudske savesti i razuma. Nije teško da osoba dobro obavlja svoju dužnost. Ako deluje iz srca i ima volju i želju da to sprovede u delo, to je lako postići.“ Ali neki ljudi to ne mogu da postignu. Za one koji uvek imaju ambicije i želje, koji uvek žele da budu nadljudi i važne ličnosti, mada u stvari žele da budu obični ljudi, njima nije lako. Uvek osećaju da su superiorniji i bolji od drugih, pa su im celo srce i um obuzeti željom da budu natčovek ili važna ličnost. Ne samo da nisu voljni da budu obični ljudi i da se drže svog statusa stvorenih bića, već se zaklinju da nikada neće odustati od svoje težnje da budu nadljudi i važne ličnosti. Tu nema leka.

Neki ljudi ne traže istinu i ne mole se Bogu bez obzira na ono sa čime se susreću. Postupaju samo na osnovu sopstvenih želja, darova i kova. Čak i kada se mole Bogu, oni samo otaljavaju posao, i u sebi misle: „Da li me Bog prosvećuje ili ne, to je Njegova stvar. Ponašaću se onako kako mislim da je najbolje.“ Osećaju se potpuno sposobnim da se sami bave tim pitanjima i potpuno kompetentnim za posao koji obavljaju. Za njih, molitva Bogu je samo nešto što treba otaljati. Kakvi su ti ljudi? Mogu li da priznaju da su obični, normalni ljudi? Da li mogu da uđu u stvarnost reči Božje? (Nikako.) Zar takvi ljudi misle da mogu da urade bilo šta? (Misle.) Oni veruju da, čak i ako ne postupaju u skladu sa Božjim rečima, mogu da se nose sa bilo čim i da mogu da završe posao bez muke ili poteškoća, a da za to ne traže Božje reči. Kojim putem takvi ljudi idu? Da li je to put nastojanja da se bude natčovek i važna ličnost? (Jeste.) Bez obzira na to koliko veliku zbrku naprave ili koliko prestupa počine, to za njih nije ništa. Dokle god su mnogo toga učinili, dokle god su sakupili određena dostignuća i imaju određeni osećaj superiornosti, oni osećaju da poseduju resurse i sposobnosti. Smatraju sebe ljudima koji su vredno radili i postigli mnogo za Božju kuću. Njima nisu potrebne Božje reči. Njima nije potrebno Božje delo. Oni mogu sve sami. Takvi ljudi nikada neće stati pred Boga. Diče se da ne postoji ništa što ne mogu da urade. Kada naiđu na nešto, nikada se ne mole Bogu, niti traže istina-načela, a kamoli zajedništvo sa svojom braćom i sestrama. Niti oni ikada traže od onog Višnjeg, a da ne spominjemo traženje istine u Božjim rečima. Oni smatraju da se mnoge stvari ne spominju i ne objašnjavaju konkretno u Božjim rečima, pa je sasvim u redu da sami rešavaju takve stvari. Oni su nesvesno zanemarili Boga. Oni nesvesno preziru druge i gaze preko svih. Put kojim idu je put ka tome da postanu slavna ličnost, važna ličnost i natčovek. Na kraju krajeva, takva osoba ne može biti postojana. Ako bi ga zamolio da nauči da prizna da je običan čovek, da i on ume da greši, da pravi prestupe, da ima neuspeha i da ima mnogo mana i nedostataka, da li bi mogao to da uradi? (Ne bi.) Da mu kažeš da skine te oreole i titule, da se odrekne velikog poštovanja koje mu ukazuju njegova braća i sestre i da se odrekne svog prestiža i statusa u crkvi, da li bi pristao? (Ne bi.) Rekao bi: „Kako mogu sa zadovoljstvom da se odreknem svoje teško stečene slave i titula? Nisam valjda toliko glup!“ On žarko želi da se još više ljudi odnosi prema njemu kao prema natčoveku i važnoj ličnosti. Ne voli da ljudi vide njegove greške i mane i da se prema njemu odnose kao prema normalnom čoveku. Još manje mu se sviđa kada ljudi razotkrivaju njegove greške, neuspehe i vladanje. Mogu li takvi ljudi često da stanu pred Boga da se mole i da traže istinu? (Ne mogu.) Čak i ako stanu pred Boga da se mole, da li će im srce biti iskreno? Neće. Sve što govore i čine je zarad titula i sopstvenog prestiža. Oni čine stvari da bi ih svi videli, ali neće da prihvate Božje ispitivanje i ne mogu da ponude Bogu iskreno srce, jer ga nemaju. Oni ni na koji način ne mogu da shvate Božju volju u reči Božjoj i da postupaju u skladu s onim što Bog zahteva. Stoga, čak i ako takva osoba želi da traži istinu i želi da se oslobodi želje da bude poznata ili važna ličnost, ona nije iskrena. Ona ne može da se pobuni protiv tela, niti može da primenjuje istinu. Kakav je to čovek? To je nevernik. To je antihrist. Kada antihristi steknu status, uticaj i malo prestiža u narodu, oni će se baciti na uspostavljanje nezavisnog carstva, krenuće putem bez povratka. Bez obzira na to koliko puta ih uključiš u zajedništvo o istini ili ih orezuješ, sve će biti uzalud. Zajedništvo o istini, razgovor o iskustvenim svedočenjima, nastojanje da se voli Bog i svedoči o Bogu i učestvovanje u zajedništvu na osnovu čistog razumevanja i načela istine – te pozitivne stvari su u Božjoj kući delotvorne samo za one koji vole istinu i imaju goruću želju za Bogom. Za one koji ne vole istinu, za one koji tragaju samo za blagoslovima i za one koji vole da igraju ulogu natčoveka i važne ličnosti, te stvari uopšte nisu od koristi. Sve istine, ispravne reči i pozitivne stvari su za one koji vole istinu, vole Božju reč i imaju goruću želju za Bogom. Kada saslušaju istinu, oni koji ne poseduju te sposobnosti takođe će reći da je istina ispravna i da je istina dobra, ali će razmisliti o tome i pomisliti: „Za šta živim? Živim za prestiž, status, titule, oreole i Božju nagradu. Da li bez njih još uvek imam dostojanstvo? Šta je smisao mog života? Zar vera u Boga nije samo sredstvo kojim se juri za nagradama i titulama? Sada kada sam platio cenu s toliko srca i krvi, i posle dugog čekanja, konačno je došlo vreme da Bog nagradi dobre, a kazni zle. To je trenutak kada treba da budem krunisan i da primim svoju nagradu. Kako to mogu da prepustim nekom drugom? Biti normalna osoba, obična osoba, baš kao i svi ostali obični ljudi, u čemu je poenta takvog života? Nisam toliko lud!“ Zar takva osoba nije izgubljen slučaj? (Jeste.) Ne pokušavaj da ubeđuješ takve ljude. Istina nije za njih i oni je ne žele. Takve osobe traže samo blagoslove i titule. Njihove želje i ambicije prevazilaze granice onoga što je neophodno za normalne ljude. Neki ljudi ne mogu da shvate zašto se takva osoba drži statusa i moći i ne otpušta ih. To je suština i urođena priroda takve osobe. Ne možeš to da shvatiš jer je tvoja suština drugačija od njene, niti ona može tebe da shvati. Ne zna zašto si tako glup. Ne želiš gotove titule, oreole i prestiž, već namesto toga želiš da budeš obična osoba. Njoj si nedokučiv. Takva osoba misli: „Ti svesno tragaš za istinom, primenjuješ ono što ti Bog kaže, radiš ono što ti Bog kaže da radiš i pokoravaš se svemu što ti Bog kaže da radiš. Kako možeš da budeš tako glup?“ Ona misli da je glupo, neuko i tupoglavo biti poštena osoba i primenjivati istinu. Smatra da je snalažljiva u traganju za znanjem i da igra ulogu superiorne osobe. Smatra da joj je sve jasno, zaključuje da je „bezvredan život osobe koja nema ni status ni prestiž, koja nema titule, a ljudi je ne cene i nema nikakav autoritet da nešto kaže. Ako neko ne živi zbog slave, mora da živi zbog zarade. Ako ne zbog zarade, onda mora da živi zbog slave.“ Zar to nije Sotonina logika? Pošto žive po Sotoninoj logici, nema im leka. Nikada nisu mogli da prihvate bilo koju Božju reč, pozitivne stvari, niti ispravne savete. Ako to ne mogu da prihvate, šta se tu može? Ove reči koje izgovaramo nisu za njih. Ove reči su upućene samo ljudima sa normalnom ljudskošću, samo ljudima sa gorućom željom za Bogom. One su samo za takve ljude. Samo takvi ljudi mogu revnosno da slušaju i da se udubljuju u Božje reči, da postignu razumevanje istine, da postupaju u skladu sa istina-načelima, da obavljaju svoje dužnosti kako Bog zahteva, da primenjuju i doživljavaju Božje reči u okolnostima koje je Bog uredio i da postepeno ulaze u istina-stvarnost. Što se tiče onih koji gaje prezir i neprijateljstvo prema pozitivnim stvarima i reči Božjoj u svojim srcima, oni ne mogu da se pomire da žive beznačajnim i neuglednim životom, da budu obična osoba, da svesno stanu pred Boga i da traže i iščekuju svim srcem u vezi sa pitanjima koja ne razumeju. Ne zadovoljavaju se time da budu takva osoba. Dakle, nije moguće da takva osoba bude spašena. Carstvo nebesko nije pripremljeno zbog takvih ljudi. Da li vam je jasno? (Jeste.) Ko god je u stanju da bude obično, normalno stvoreno biće o kojem Bog govori i da stoji na odgovarajućem mestu za stvoreno biće, ko god je voljan da bude ta luda na koju drugi gledaju s visine i može da prihvati i pokori se Božjim rečima šta god On da kaže, ko god može često da staje pred Boga, da često traži i da poseduje iskreno srce, može da postane jedan od pobednika o kojima Bog govori. Ko god postane jedan od pobednika o kojima Bog govori, konačno će primiti ono što je Bog obećao čovečanstvu. To je sigurno.

Kada Bog meri da li je neko dobar ili loš, da li stremi istini i da li može da dostigne Božje spasenje, On razmatra njegovo shvatanje Božjih reči i njegov stav prema Božjim rečima. On razmatra da li čovek može da primenjuje istine koje shvata. On razmatra da li može da prihvati istinu kada je orezan i kada prolazi kroz kušnje. On razmatra da li iskrenog srca želi i prihvata Boga. Bog ne procenjuje njegov nivo obrazovanja, njegov kov, koliko je nadaren, koliko je daleko putovao, ili koliko je posla obavio. Bog ne razmatra te stvari, niti ih želi. Recimo da uvek želiš da izneseš svoje želje i ambicije pred Boga i da ih zameniš za nagrade i titule, ali si uvek odbacivao i zanemarivao Božje reči. Iako je Bog izgovorio na hiljade reči, ni jedna jedina Božja reč ti se ne zadržava u srcu. Čak nijedna reč Božjih podsticaja, Njegovih upozorenja ili Njegovih podsećanja, niti čak Njegovih sudova, grdnji ili učenja – nemaš ni jednu jedinu od tih reči u svom srcu. U srcu ne nosiš ni jednu jedinu Božju reč kao svoj moto. Tvoje srce nije zapamtilo nijednu Božju reč i istovremeno ne plaćaš nikakvu cenu da bi primenjivao i ulazio u Božje reči. Ako je sve to istina, onda su, iz Božje perspektive, tvoj ishod i odredište već utvrđeni. Ako se, u prisustvu Boga, u prisustvu Stvoritelja, ne pomiriš sa tim da budeš obična ili svakodnevna osoba; ako se usudiš da se u prisustvu Stvoritelja ponašaš bezobrazno; ako uvek želiš da glumiš važnu ličnost, natčoveka, izuzetnog pojedinca, i ne ostaneš na mestu koje ti je Bog dao, šta onda još želiš da zadobiješ od Boga? Da li će ti Bog to dati? Ako ljudi žele da dobiju ono što je Bog obećao čoveku, prvo moraju da slede Božji put. To je opšte uputstvo. Ako žele konkretno uputstvo, ljudi moraju da slušaju i primenjuju Božje reči. Taj put ih nikada neće odvesti u pogrešnom pravcu. Slušaj i primenjuj Božje reči, pretvori Božje reči u stvarnost svog života, u temelj, načela, pravac i cilj onoga što govoriš, onoga kako se ponašaš, kako vidiš stvari i kako činiš stvari. To jest, ono što govoriš i sudovi koje donosiš moraju za osnovu da imaju Božje reči. Kad god odlučiš da pristupiš nekoj vrsti osobe i da izbegavaš ili odbacuješ drugu vrstu, moraš za to da imaš osnovu u Božjim rečima. Čak i ako si ljut i proklinješ druge, tvoji postupci moraju da imaju načela i kontekst, i u osnovi moraju da budu u skladu sa istinom. Tako ćeš proživljavati stvarnost Božje reči i primiti Božje odobravanje. Nastojanje da se uđe u istina-stvarnost je proces stremljenja istini i proživljavanja normalne ljudskosti da bi se postalo osposobljeno stvoreno biće. To je i proces oslobađanja od pokušaja da budeš natčovek, izuzetna osoba i poznata ličnost ili važna ličnost. Ako želiš da pobegneš od puta na kojem težiš da postaneš natčovek, slavna ličnost i važna ličnost, ili od takvog načina stremljenja, onda prvo moraš da se spustiš na zemlju, da se poniziš, da priznaš da si čovek, beznačajan čovek i čovek koji ne može ništa da učini bez Božjeg vođstva – naprosto običan čovek. Moraš da priznaš da nisi ništa bez Boga i Božjih reči. Ti si osoba koja je spremna da prihvati neprikosnovenost i orkestraciju Stvoritelja. Bez daha koji ti je Bog dao – bez svega što ti je dao – ti si leš i nisi ni za šta. Naravno, iako to priznaješ, moraš da staneš pred Boga i da prihvatiš sve životne reči koje je On izgovorio. Što je najvažnije, moraš da uđeš u stvarnost tih reči koje je Bog izgovorio, da Božje reči postanu tvoj život, da postanu temelj i osnova tvog života i postojanja, i da ih pretvoriš u izvor i oslonac svog opstanka tokom čitavog života. To je Božja volja i Njegov najviši zahtev za čoveka.

Danas je glavna tema našeg razgovora u zajedništvu bila kako se odnositi prema Božjim rečima, kako jesti i piti Božje reči, kako ljudi treba da cene Božje reči i kako treba da primenjuju Božje reči da bi ušli u istina-stvarnost i postigli spasenje. Uglavnom smo razgovarali o značaju reči Božje. Te stvari su upravo ono što vam nedostaje i ono što čovek treba da poseduje. Da nisam tako razgovarao, vi ne biste mogli jasno da vidite takve stvari. Izgleda kao da imate neko podsvesno znanje, ali ne možete jasno da objasnite ono što znate. To je kao pisanje članka, kada imate gotov nacrt, ali i dalje ne možete da oblikujete sadržaj. To je vaša stvarna situacija. Današnji razgovor u zajedništvu o tim stvarima je podsetnik i upozorenje za vas. Za svaku osobu, Božje reči su najvažnija stvar i ništa ne može da zameni istinu. Kada jednom shvatite taj stav, trebalo bi da imate put kako da primenjujete. Morate više da se trudite da jedete i pijete Božje reči i da primenjujete Božje reči da biste ušli u stvarnost Božjih reči. Šta treba da uradiš ako osetiš da ti je rast isuviše mali, da ti nedostaje sposobnost da shvatiš i da ne možeš da prodreš ili dosegneš duboke reči Božje i ne možeš da ih primeniš na sebe? Počni tako što ćeš jesti i piti iz plićaka. U srcu zapamti jednostavne, lako razumljive reči koje možeš sam da primenjuješ, učini ih načelima koja slediš u praksi i postupaj u skladu sa Božjim rečima. Ako Bog kaže idi na istok, onda idi na istok. Ako Bog kaže idi na zapad, onda idi na zapad. Ako Bog kaže više se moli, onda se više moli. Uradi sve što Bog kaže. Bolje je da te drugi smatraju budalom nego da budeš ono što bi Sotona smatrao pametnom i snalažljivom osobom. Samo oni koji odluče da primenjuju istinu sa jedinim ciljem da zadobiju Božje odobravanje, zaista su inteligentni i mudri.

25. septembar 2021. godine