Da bi čovek obavljao svoju dužnost na zadovoljavajući način, najvažnije je da uloži veliki napor u pronalaženje istine. Samo ako dokuče istina-načela, ljudi mogu da postupaju u skladu sa tim načelima. Pored toga, ljudi treba da stiču znanja o različitim stručnim oblastima i specijalizovanim veštinama koje su povezane sa njihovim dužnostima, i od suštinske je važnosti da nauče neke jednostavne i praktične tehnike. Neki ljudi imaju malo tehničke stručnosti, ali ne znaju kako da je primene na svoje dužnosti. U srcu im nikad nije najjasnije ono što rade. Ne znaju koji način obavljanja stvari je ispravan, povinuje se istina-načelima i može da koristi drugima, a koji način nije ispravan i krši načela. Njihovi umovi se nalaze u stanju zbunjenosti. Čini im se da je ovaj način ispravan, ali se i drugi načini isto tako čine izvodljivim. Nikada nisu sigurni kako da postupaju na odgovarajući način i ne znaju kako da praktično deluju da bi sledili ispravan put. Šta ovo dokazuje? (Oni ne razumeju istinu.) Ovi ljudi ne razumeju istinu, i oni su zbunjeni u vezi sa svojim unutrašnjim stanjem, kao i sa svojim razumevanjem i standardima procene mnogih stvari. Kada se ne bave nečim, osećaju da sve razumeju i da im je sve lako. Međutim, kada se suoče sa stvarnom životnom situacijom, ne znaju šta da misle o njoj, kako da se nose sa njom, niti koji je pravi način za dalje postupanje. Tek tada osećaju da nemaju ništa i da ne razumeju ništa od istine. Doktrine o kojima su ranije naširoko govorili su beskorisne. Nemaju drugog izbora nego da traže od drugiih ljudi i da raspravljaju o toj situaciji sa njima. To je ono što se dešava kada se ljudi koji ne razumeju istinu suoče sa nekom situacijom – zbunjeni su, duboko uznemireni, osećaju da je pogrešno uraditi ovo a neispravno uraditi ono, i ne mogu da pronađu pravi put. Tek tada vide da je bez istine zaista teško napraviti i jedan korak. Šta je takvim ljudima tada najpotrebnije? Da li sotonska filozofija i znanje, ili razumevanje istine? Najvažnije je razumeti istinu. Ako ne razumeš istinu, čak i ako zavšiš neki posao, osećaćeš se nesigurno u vezi sa njim. Nećeš znati da li si ga obavio kako treba, niti kakav će rezultat biti nakon završetka posla. Ne možeš da proceniš ove stvari. Zašto ne možeš da ih proceniš? Zašto je tvoje srce uvek puno nesigurnosti? Zato što kada nešto radiš, nisi siguran da li to radiš na način koji se stvarno i istinski slaže sa načelima, da li su to što primenjuješ načela i da li tvoje praktično delovanje odgovara istini ili ne. Ne možeš to da proveriš. Ako postigneš neki mali rezultat u obavljanju svoje dužnosti, osećaćeš da si veoma sposoban i da si stekao neki kapital, i postaćeš samozadovoljan. Međutim, ako nema očiglednog rezultata ili on ne ispunjava standarde načela, istog trena ćeš postati negativan i razmišljaćeš: „Kada će me Bog prosvetiti? Zašto Bog uvek prosvećuje druge, dok ja ne dobijam nikakvu inspiraciju, prosvećenje ni prosvetljenje?” Ponekad možete osećati da ste činili stvari sa ispravnim namerama i da ste uložili veliki napor, pa se nadate da će Bog s radošću prihvatiti, odobriti i potvrditi vaš trud. Međutim, u isto vreme, vi takođe strahujete da će Bog reći da ste postupili neispravno i da to neće odobriti. Zar ovo ne odražava zabrinutost za dobitak i gubitak? Kada vidite da ste mali rastom, isuviše buntovni i nadmeni, i da postajete samozadovoljni kadgod postignete i najmanju stvar, osetićete da ste isuviše iskvareni, da ste đavo i Sotona, i da niste dostojni Božjeg spasenja. Zatim, nakon postizanja nekih dodatnih malih dostignuća, pomislićete da ipak niste toliko loši, da imate neke sposobnosti i da možete postići neke rezultate, zbog čega treba da budete nagrađeni. Da li ovo predstavlja zabrinutost za dobitak i gubitak? Šta dovodi do ovog stanja zabrinutosti zbog dobitka i gubitka? To je direktno povezano sa nedostatkom razumevanja istine. Kada ljudi ne razumeju istinu, to proizvodi mnoga stanja i mnoga ispoljavanja. Glavna stvar je to što ljudi često žive u stanju zabrinutosti za dobitak i gubitak. To je njihovo normalno stanje. Budući da ne razumeš istinu, ne možeš da proceniš sopstvene sposobnosti; ne znaš šta možeš a šta ne možeš da uradiš. Pošto ne razumeš istinu, ne znaš koja načela i standarde da slediš kada obavljaš svoju dužnost, niti kojem rezultatu da stremiš. Takođe ne znaš koji su cilj i pravac života. Ne znaš zašto je Bog ljut na tebe, zašto te Bog odobrava niti zašto je Bog blag prema tebi – ne znaš ništa od toga. Ne znaš gde treba da stojiš, ne možeš da proceniš da li si onim što si uradio ispunio svoju dužnost kao stvoreno biće ni da li si je obavio na zadovoljavajući način. Ponekad radiš stvari bojažljivo, a ponekad si hrabar i mahnit. Tvoje stanje je uvek nestabilno. Kako stanje čoveka postaje nestabilno? Kada se sve sabere i oduzme, to je povezano sa nedostatkom razumevanja istine. Kada ljudi ne razumeju istinu, oni se bave stvarima bez načela. Veoma su nestalni kada nešto rade i neopogrešivo odstupaju na ovaj ili onaj način. Kada ništa ne rade, čini se da sve razumeju i lepo govore o doktrini – ali kada se nešto desi i zatraži se od njih da to razreše, da primene sve istine koje razumeju na stvarni život, oni nemaju put, ne znaju koje načelo da koriste, i kažu sami sebi: „Razumem da moram odano da obavljam svoju dužnost, da moram biti pošten, da ne smem da imam predstave ni pogrešna razumevanja o Bogu, da moram biti pokoran Bogu – ali kako bi zapravo trebalo da se nosim s ovim?” Oni stalno razmišljaju o ovome i pokušavaju da primene pravila, ali na kraju se sve završi tako što ne znaju koja pravila da primene. Mislite li da je onaj ko mora da pretražuje knjigu Božjih reči kada mu se nešto desi neko ko razume istinu? To nije stvarno razumevanje istine. Takvi ljudi samo razumeju nekoliko doktrina, ali još uvek nisu dokučili stvarnost tih istina. To pokazuje da ono što oni obično govore i ono što oni veruju da razumeju, nisu ništa drugo nego doktrine. Ako razumeš istinu, ako poseduješ istina-stvarnost, onda kada ti se nešto desi, znaćeš kako da postupaš u skladu sa Božjim namerama i kako da postupaš u granicama načela. Ako je sve što razumeš doktrina – a ne istina – onda kada ti se nešto zaista desi, ako se osloniš na doktrinu i slediš pravila, nećeš uspeti da se izboriš sa situacijom. Nećeš moći da pronađeš načelo niti da pronađeš put praktičnog delovanja. Drugim rečima, možda izgleda kao da razumeš jedan aspekt istine, kao da razumeš značenje tih reči istine i kao da razumeš malo Božjih namera i onoga što Bog traži – kao da sve to znaš – ali kada ti se nešto desi, nisi u stanju da sprovedeš istinu u delo, slepo primenjuješ pravila i napraviš zbrku. Zar to nije sramotno? Kada se nešto dogodi ljudima koji stvarno razumeju istinu, u stanju su da pronađu načela koja će da primene, imaju put praktičnog delovanja i mogu da sprovedu istina-načela u delo. Što se tiče onih ljudi koji mogu samo da deklamuju reči i doktrine, čini se kao da oni razumeju istinu, ali kada dođe vreme da deluju, oni sve zamrse. To dokazuje da ljudi koji deklamuju reči i doktrine apsolutno ne razumeju istinu. Ljudi koji deklamuju reči i doktrine pokušavaju da navedu druge na pogrešan put; oni su prevaranti. Oni varaju i sebe i druge – što znači da nanose štetu kako sebi tako i drugima.

Da li sada razumete više istina ili više doktrina? (Više doktrina.) Šta je uzrok toga? (To je posledica netraganja za istinom.) (Nedostatak napora da se razmišlja o istini.) Ima veze sa svim tim stvarima, ali svi razlozi koje ste naveli su subjektivni. Postoji takođe i jedan objektivan razlog, koji je povezan sa kovom ljudi. Neki ljudi slušaju propovedi više od decenije, ali ne mogu da razlikuju istinu od doktrine, niti mogu da uoče razliku između poštovanja pravila i sprovođenja istine u delo. Oni ozbiljno slušaju propovedi i pažljivo rade na razlučivanju, ali jednostavno ne mogu da primete razliku. Imaju osećaj da su svi razgovori u zajedništvu koje svi vode isti, odnosno, da su svi prilično dobri i da su svi prilično praktični. Pošto ih odslušaju, ne mogu da razluče šta je doktrina a šta je istina. Da li je ovo problem kova? (Da.) Može li se vaš kov uzdići do nivoa istina-stvarnosti? Svaki put kada starešine i delatnici razgovaraju na okupljanjima ili kada se druže i komuniciraju sa vama u drugim prilikama, možete li da kažete koliko je od onog što govore istina-stvarnost a koliko doktrina? (Da.) Ako možete da kažete, to dokazuje da imate nešto sposobnosti razlučivanja, i da niste u potpunosti nesposobni za razlučivanje. Ako možete da uvidite razliku, to dokazuje da vaš kov nije loš. Ljudski kov je podeljen u nekoliko kategorija: slab, prosečan, dobar i izuzetno dobar. Ovo su u osnovi četiri kategorije. Oni sa još gorim od slabog kova ne mogu da dokuče istinu; oni nemaju nikakav kov. Oni ne mogu da razumeju ništa što čuju i ništa što rade ne rade promišljeno, logično niti na osnovu načela. U njihovim glavama, sve je zamršeno. To su smeteni ljudi, koje bismo kolokvijalno mogli nazvati divljacima. Ako je njihov kov izuzetno slab, oni su intelektualno onesposobljeni. Nedostaje im razum normalnih ljudi. To su ljudi koje možemo nazvati glupima, polu-ludima i budalastima.

Ljudi izuzetno slabog kova su intelektualno onesposobljeni – nema potrebe da o njima dalje raspravljamo. Hajde da razgovaramo o tome kako se slab kov ispoljava. Neki ljudi veruju u Boga mnogo godina, ali i dalje ne razumeju istinu. Oni ne mogu da obavljaju čak ni osnovnu dužnost širenja jevanđelja, ne mogu da razgovaraju u zajedništvu o istini i ne mogu da svedoče. Ovo su ispoljavanja slabog kova. Koja su druga ispoljavanja slabog kova? Nakon dugogodišnjeg slušanja propovedi, ljudi slabog kova osećaju da su one sve iste – sve su o istim stvarima. Oni ne mogu jasno da razlikuju detalje različitih istina, a kamoli da razlikuju istinu od doktrine. Oni ne mogu čak ni da govore najjednostavnije reči i doktrine, a kamoli da razumeju istinu. Da li takvi ljudi imaju najgori kov od svih? Takvi ljudi, bez obzira na to kako slušaju propovedi ili koliko godina slušaju propovedi, ne mogu da ih shvate i ne razumeju šta je istina niti šta znači poznavati sebe. Bez obzira na to koliko dugo veruju u Boga ili koliko su propovedi odslušali, oni na kraju i dalje ne mogu da sprovode istinu u delo. Mogu samo da slede nekoliko pravila i da zapamte nekoliko stvari koje smatraju važnim – ništa više od toga oni ne mogu da upamte. Zašto je to tako? Budući da im je kov slab, ne mogu da se uzdignu do istine, a i suviše mnogo stvari ne mogu da razumeju. Najviše što mogu jeste da razumeju neke površne doktrine. To je najdalje dokle mogu da odu. Takvi ljudi su često veoma nadmeni i hvališu se. Neki ljudi će reći: „Verovao sam u Gospoda dok sam još bio u majčinoj utrobi. Postao sam svet pre mnogo vremena i dugo sam već kršten i pročišćen.” Neki od njih prihvataju Božje novo delo već tri, pet ili čak deset godina, pa ipak i dalje ponavljaju istu stvar. Nije li to znak slabog kova? Neki ljudi kažu: „Kažete da ne poznajem sebe – vi ste ti koji ne poznajete sebe. Ja sam postao svet odavno.” Ljudi koji to kažu su oni kojima najviše nedostaje duhovno razumevanje, oni najgoreg kova. Možete li i dalje razgovarati u zajedništvu o istini sa takvim ljudima? Ne možete. Bez obzira na to koliko pričaš, oni neće razumeti šta je istina, šta znači sprovoditi istinu u delo, šta znači pokoriti se Bogu, šta je život-ulazak i šta znači promeniti svoju narav. Oni ne mogu da razumeju ove stvari niti da dostignu taj nivo. U svom verovanju u Boga, oni pažljivo slede neka pravila, kao što su povući se iz svetovnih poslova, odreći se sveta, nemati posla sa đavolima, ne činiti zlo, činiti manje grehova, držati se čvrsto Božjeg imena, ne izdati Boga i moliti se i oslanjati se na Boga u svemu – samo ove stvari. U suštini ostaju ograničeni na formalnosti religijskih verovanja. Nakon što su čuli toliko Božjih reči i propovedi o istini, ne razumeju to što čuju. Što više slušaju, to se više osećaju zbunjenima, tako da ne shvataju ništa. Ako ih pitaš šta Bog traži od ljudi u ovoj fazi rada, ne umeju da ti kažu. Umeju da kažu samo nekoliko jednostavnih stvari o doktrinama. To znači da je njihov kov izuzetno slab i da oni ne mogu da razumeju Božje reči.

Koja su ispoljavanja ljudi prosečnog kova? Glavno ispoljavanje je da oni nemaju sposobnost da razumeju Božje reči. Nakon slušanja propovedi, oni razumeju samo neke reči i doktrine, ali ne mogu da otkriju nikakvo novo svetlo. Kada im se nešto desi, i dalje ne mogu da se nose s tim, niti mogu da sprovode istinu u delo. Mogu samo da deklamuju neke prazne doktrine i da slede pravila. Kada slušaju propovedi, čini se da razumeju, ali kada ih nešto zadesi, oni će i dalje slediti pravila i postupati po svom nahođenju. I uvek prekorevaju druge deklamujući reči i doktrine. Nakon mnogo godina verovanja u Boga, razumeju mnoge doktrine, i kada razgovaraju u zajedništvu s drugima, mogu da govore malo više o svom znanju. Mogu da izraze svoje tumačenje na potpun i konkretan način i mogu da vode normalne razgovore s ljudima. Međutim, i dalje ne razumeju ni šta je istina ni šta je stvarnost. Oni smatraju da su doktrine o kojima pričaju istina-stvarnost i ne mogu da shvate ono što drugi ljudi govore o svojim iskustvima koja obuhvataju istina-stvarnost, njihovo sopstveno razumevanje ili puteve praktičnog delovanja. Ovi ljudi prosečnog kova osećaju da nema razlike između istine i doktrine. Bez obzira na to koliko propovedi odslušaju, ne mogu da razaznaju koje istine treba da sprovode u delo i koje istine moraju da poseduju da bi bili spašeni. Takođe, ne umeju da razumeju sebe i ne znaju koje istine treba da primenjuju da bi se oslobodili svojih iskvarenih naravi. U svojim stvarnim životima mogu samo da slede pravila, da obavljaju verske rituale, da uporno prisustvuju okupljanjima, da uporno propovedaju doktrine drugima i da uporno ulažu nešto napora u obavljanje svojih dužnosti. Ipak, što se tiče istina koje se odnose na promenu naravi, na poznavanje svoje iskvarene naravi ili na život-ulazak, u njih ne ulaze niti ih produbljuju. To znači imati prosečan kov. Ljudi prosečnog kova mogu dostići samo ovaj nivo. Postoje ljudi koji veruju u Boga dvadeset ili trideset godina a i dalje govore samo o doktrinama. Da li ste ikada došli u kontakt sa ljudima koji veruju u Boga duže od decenije, a sve što rade jeste da deklamuju doktrine? (Da.) Takav tip ljudi ima prosečan kov.

Koja su ispoljavanja ljudi dobrog kova? Bez obzira na to koliko dugo veruju u Boga, nakon slušanja propovedi, oni će biti u stanju da prepoznaju da je ona drugačija od onoga što Biblija propoveda i da je skroz drugačija od onoga što se podučava u religiji. Oni mogu otkriti da ona ide dublje, da je detaljnija i da je apsolutno praktična. Stoga, pošto prihvate Božje novo delo, počinju da se usredsređuju na primenjivanje istine i na ulazak u stvarnost. U svom stvarnom životu, obučavaju sebe kako da primenjuju i doživljavaju Božje reči. Primera radi, Bog kaže: „Morate biti iskreni ljudi.” Na samom početku, ovi ljudi to posmataju samo kao pravilo i govore šta god im padne na pamet. Postepeno, u procesu slušanja propovedi i u svom stvarnom iskustvu, oni neprestano razmatraju ono što su naučili, i na kraju, oni iskuse i razumeju šta je zapravo istina o tome kako biti iskren čovek i šta je zapravo život. Oni imaju sposobnost da reči koje izgovara Bog i istine koje shvate slušajući propovedi primene na svoje stvarne živote i da ih učine svojom stvarnošću. Sa stvarnim iskustvom, njihovo životno iskustvo se postepeno produbljuje. Kada ovi ljudi slušaju propovedi ili čitaju Božje reči, oni mogu da shvate istinu koju one sadrže. Šta se ovde podrazumeva pod istinom? To nije prazna doktrina, nije način izražavanja, niti teorija o određenoj stvari. U stvari, ona obuhvata teškoće koje se susreću u stvarnom životu i različita iskvarena stanja koja čovek otkriva. Ljudi dobrog kova mogu da prepoznaju ova stanja i da ih stave u poređenje sa onim što Bog kaže i razotkriva. Tada će znati kako da praktično deluju u skladu sa Božjim rečima. To je ono što se podrazumeva pod dobrim kovom. Gde se dobar kov najviše ogleda? U sposobnosti da razumeš ono što se govori u propovedima, da shvatiš povezanost između tih reči i svog stvarnog stanja, da shvatiš kakav će efekat ove reči imati na tebe i da dovedeš u vezu ove reči sa sobom – to je dobar kov. Pored toga što mogu da razumeju ove reči i da ih dovedu u vezu sa sobom, ljudi dobrog kova takođe mogu da dokuče načela praktičnog delovanja u stvarnom životu i da primene ta načela na svaku teškoću i situaciju sa kojom se suoče u svom stvarnom životu. To je ono što znači imati uvid. Samo oni koji imaju takav uvid zaista poseduju dobar kov.

Kada ljudi prosečnog kova otkriju nešto svoje iskvarene naravi, oni ne mogu jasno da razaznaju svoje sopstveno stanje niti suštinu problema. Oni ih samo procenjuju upoređujući ih sa doktrinama koje razumeju. Ne mogu da proniknu u suštinu problema niti da prepoznaju koren te suštine ni aspekt koji uključuje istinu. Kada se suoče sa nekom situacijom, nakon što budu orezani, nakon što tu situaciju raščlane i analiziraju, oni steknu duboki utisak i određeno razumevanje same situacije. Međutim, kada se suoče sa drugačijim stanjem ili okolnošću, ponovo je neće razumeti, neće znati šta da rade i neće pronaći načela koja bi sledeli. To znači imati prosečan kov. Što se tiče onih sa dobrim kovom, zašto kažemo da imaju dobar kov? Kada se suoče sa nekom situacijom, ljudi dobrog kova možda neće odmah imati put praktičnog delovanja, ali mogu da pronađu put slušajući propovedi ili tražeći Božje reči. Tada će znati kako da pristupe situaciji. Da li će znati šta da urade sledeći put kada se susretnu sa sličnom situacijom? (Znaće.) Zbog čega je to tako? (Oni ne prate samo pravila. Oni mogu da razmatraju situaciju kako bi pronašli put, a zatim da na slične situacije primenjuju ono što su naučili.) Tačno, oni su pronašli načelo i razumeju taj aspekt istine. Kada jednom shvate istinu, onda oni znaju stanja, otkrovenja i iskvarene naravi ljudi na koje se taj aspekt istine odnosi, kao i događaje, okolnosti i slične stvari koje susreću u svojim životima, a koje ona obuhvata. Oni jasno razumeju načela obavljanja takvih stvari, i kada se susretnu sa sličnim stvarima u budućnosti, znaju kako da postupaju u skladu sa istina-načelima. To je ono što znači stvarno razumeti istinu. Dakle, zato što neki ljudi mogu da razumeju istinu, zato što imaju kov da razumeju istinu, oni mogu da postanu starešine timova ili crkvene starešine. Međutim, neki drugi mogu da razumeju samo na nivou doktrine, tako da ne mogu da budu starešine timova jer nisu u stanju da dokuče načela niti da vrše nadzor. Kada od tebe zatraže da služiš kao starešina tima, to znači da traže od tebe da preuzmeš starešinstvo i da vršiš nadzor. Šta moraš da koristiš da bi vršio nadzor? Ne doktrinu, slogane, znanje ni predstave. To znači da traže od tebe da koristiš istina-načela kako bi vršio nadzor. To je najosnovnije i najviše načelo po kome se sve radi u Božjoj kući. Ako je tvoj kov prosečan ili slab i ne možeš da razumeš istinu, kako bi mogao da vršiš nadzor? Kako bi mogao da preuzmeš tu odgovornost? Nisi dorastao tom poslu, toj dužnosti. Neki ljudi su izabrani za starešine timova, ali ne razumeju istinu i uopšte ništa ne mogu da postignu. Nisu dostojni da se nazivaju starešinama timova i treba ih zameniti. Neki ljudi su izabrani za starešine timova i zato što mogu da razumeju nešto od istina-načela, mogu da preuzmu odgovornost za posao i da rešavaju neke praktične probleme. To je ono što nekoga kvalifikuje za posao i čini ga pogodnim da bude starešina tima. Neki ljudi ne mogu da preuzmu posao niti da obavljaju svoje dužnosti dobro. Koji je glavni razlog za to? Za manjinu takvih ljudi, razlog je to što imaju slabu ljudskost. Za većinu, međutim, razlog je njihov slab kov. To je uzrok zašto nisu u stanju da rade svoje poslove ni da obavljaju svoje dužnosti dobro. Bilo da se radi o razumevanju istine ili o učenju zanimanja ili specijalizovane veštine, ljudi dobrog kova su u stanju da dokuče načela koja oni sadrže, da dođu do korena stvari i da prepoznaju njihovu stvarnost i suštinu. Na taj način, u svemu što oni rade, u svakom poslu u kome učestvuju, oni prave tačne procene i određuju ispravne standarde i načela. To je ono što dobar kov podrazumeva. Ljudi dobrog kova su sposobni da vrše nadzor različitih poslova u Božjoj kući. Oni sa prosečnim ili slabim kovom nisu sposobni za takav rad. Ovde se ni u kom slučaju ne radi o tome da Božja kuća favorizuje ili prezire neke ljude, ili da postupa sa ljudima različito – radi se samo o tome da mnogi ljudi ne mogu da vrše nadzor zbog svog kova. Zašto ne mogu da vrše nadzor? Šta je osnovni uzrok? Osnovni uzrok je to što ne razumeju istinu. A zašto ne razumeju istinu? Zato što je njihov kov prosečan ili čak veoma slab. Zato ne mogu da shvate istinu i nisu u stanju da razumeju istinu kada je čuju. Neki ljudi možda ne razumeju istinu zato što ne slušaju pažljivo, ili možda zato što su mladi i još uvek nemaju poimanje o veri u Boga, i to ih ne zanima previše. Međutim, ovo nisu glavni razlozi. Glavni razlog je to što je njihov kov neadekvatan. Ljudi nižeg kova, bez obzira na to šta je njihova dužnost ili koliko dugo rade neki posao, bez obzira na to koliko propovedi čuju ili kako sa njima razgovarate u zajedništvu o istini, oni i dalje ne mogu da razumeju. Oni odugovlače sa obavljanjem svoje dužnosti, naprave potpunu zbrku i ne postignu ništa. Neki ljudi koji služe kao starešine timova i koji vrše nadzor nekog dela posla, kada prvi put preuzmu odgovornost za posao, ne dokuče načela. Nakon nekoliko neuspeha, oni počnu da shvataju istinu i da dokučuju načela tako što traže i postavljaju pitanja. Zatim, na osnovu tih načela, mogu samostalno vršiti nadzor i preuzeti posao. To znači imati kov. Drugim ljudima možeš da ispričaš sva načela i da im čak detaljno opišeš kako da ih primene, i delovaće kao da razumeju ono što im govoriš, ali i dalje ne mogu da dokuče načela kada nešto rade. Umesto toga, oslanjaju se na sopstvene ideje i uobrazilje, i čak veruju da je to ispravno. Ipak, ne mogu jasno da kažu niti zapravo znaju da li rade stvari u skladu sa načelima. Ako im Višnji postavi pitanja, postaju uznemireni i ne znaju šta da kažu. Osećaju se sigurno samo kada Višnji vrši nadzor i pruža vođstvo. Ovo ukazuje na to da je njihov kov veoma slab. Sa tako slabim kovom, ne mogu da zadovolje Božje zahteve ni da ispune istina-načela, a kamoli da obavljaju svoje dužnosti na zadovoljavajući način.

Upravo sam pomenuo da postoji još jedan nivo iznad dobrog kova, a to je veoma dobar kov. Pošto ljudi veoma dobrog kova počnu da veruju u Boga, oni čitaju Božje reči i u svom iskustvu postepeno doživljavaju, osećaju i razumeju na šta se odnose različita stanja pomenuta u Božjim rečima. Čak i kada dobijaju veoma malo podrške ili pomoći, oni mogu da pronađu put praktične primene u Božjim rečima, da postave zahteve sebi u skladu sa načelima, uputstvima i standardima kao što je navedeno u Božjim rečima, i da izbegnu odstupanja i izobličenosti. Mogu da razumeju istinu i da upoznaju sebe i da spoznaju Boga, tako što oni sami jedu i piju Božje reči. To je najviši kov i takvi ljudi imaju najveći uvid. Recite Mi, ima li takvih ljudi među ljudskim bićima? Možda ne možete pronaći ljude poput ovih među današnjim ljudima, ali možeti li se setiti nekog takvog u Bibliji? (Da, Jov i Petar.) Jov i Petar su obojica takvi. Oni su među ljudskim bićima najvišeg kova. Ostavljajući po strani njihovu ljudskost, karakter i veru u Boga, u pogledu kova, oni su dva čoveka sa najvišim kovom. Na osnovu čega ovo kažem? (Jov nikada nije čitao Božje reči, ali je spoznao Boga, bojao se Boga i klonio se zla.) Bog nikada nije govorio Jovu, pa odakle mu iskustvo i znanje? Jov je pravio zapažanja i otkrića u svom životu, a zatim ih pažljivo razmatrao, što je stvaralo određene utiske u njegovom srcu i donosilo mu određeno prosvećenje i prosvetljenje. Malo po malo, on je shvatao istine, i kada bi ih shvatio, on je praktično delovao u skladu sa svojim shvatanjem i razumevanjem istine, i postepeno je počeo da se boji Boga i kloni zla. „Bojati se Boga i kloniti se zla” je ono čega ljudi treba da se pridržavaju i ono što treba da primenjuju. To je najviši put koji ljudi treba da slede. U očima kasnijih generacija, čini se da je Jov vrlo lako primenio ovu izreku. Ti misliš da je bilo jednostavno i lako zato što ne znaš i nisi iskusio praktičnu stranu ovih reči. Kako je Jov došao do ove izreke? Stekao ju je kroz svoje vlastito praktično iskustvo. U očima ljudi, reči „bojati se Boga i kloniti se zla” trebalo bi da služe kao moto; trebalo bi da ga slede i primenjuju kao istina-načelo – to je tačno. Ali Jov se nije usredsredio na to kako da ga izgovara; on se usredsredio samo na to kako da postupa. Dakle, kako je došao do načela koje je primenjivao u praksi? (Kroz iskustvo svog svakodnevnog života.) Kako je mogao da sledi ovo načelo u svojim postupanjima? (Kroz svoja životna iskustva došao je do znanja o Bogu.) Video je Božja dostignuća i delo koji je Bog sprovodio na ljudima u svom normalnom životu. Kroz ova iskustva, razvio je strah od Boga, istinsku veru u Boga, iskreno divljenje i istinitu pokornost i poverenje. Tako je nastao njegov strah od Boga. Nije se rodio sa znanjem kako da se boji Boga. Strah od Boga je sažetak njegovih praktičnih delovanja i ponašanja nakon što je mnogo godina verovao u Boga i sledio Ga. Mogli bismo reći da je to bila suština njegovog ponašanja, znanja i načela postupanja. Njegov stav, ono što je otkrivao i kako se ponašao pred Bogom, kao i njegove najdublje namere i načela delovanja – suština svih ovih ispoljavanja bila je to da se bojao Boga. Tako ga je Bog definisao. Jov je mogao da radi ove stvari, ali ne zato što mu je Bog govorio mnoge reči ili mu davao mnogo istine, nakon čega je on postepeno stekao strah od Boga kroz sopstveno razumevanje. U to doba, Bog mu nije jasno govorio nikakve reči. Najviše što je Jov mogao da vidi bili su Božji glasnici; a najviše što je mogao da čuje bile su legende i priče o Bogu koje su preneli njegovi preci. To je bilo sve što je mogao da zna. Međutim, oslanjajući se samo na ove informacije, Jov je postepeno učio sve više stvari, a sve više praktičnih stvari je učio živeći svoj život. Postepeno, njegova vera u Boga je jačala sve više i više, a istinski strah od Boga se takođe javio u njemu. Nakon što su se ove dve stvari javile u njemu, Jovov pravi rast i njegov pravi kov su postali očigledni. Šta možemo da vidimo kod Jova? Možemo da vidimo da ima mnogo istina – istine koje se odnose na Božje namere, na poznavanje Boga, na Božje zahteve za čovečanstvo, i na spasenje čovečanstva – koje ljudi malo po malo zaista mogu da shvate u svojim svakodnevnim životima, dok god poseduju normalno ljudsko razmišljanje i kov. Jov je primer toga. Bio je u stanju da shvati neke praktične stvari. Šta je shvatio? Svoj najviši moto, koji je bio potvrđen kada je prolazio kroz svoje kušnje; to je takođe bilo i njegovo najviše razumevanje. Šta je taj moto, to najviše razumevanje? („Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21).) U sadašnjoj ljudskoj rasi, u pogledu ovoga, ima li ikoga sa istim istinskim razumevanjem kao što je to bio Jov? Ima li ikoga ko bi mogao da dostigne Jovovo razumevanje? (Nema.) Ono što ljudi sada razumeju je samo doktrina. Ove reči su proistekle iz Jovovog iskustva. Kasnije generacije mogu da govore ove reči, ali ih ne razumeju u svojim srcima. Ni Jov ih nije razumeo u početku, ali ove reči su došle iz njega i proizašle su iz njegovog neposrednog iskustva. Jov je imao ovu stvarnost. Bez obzira na to koliko kasnije generacije ponavljale kao papagaji i oponašale Jova, one samo razumeju doktrinu. Zašto kažem da je to samo doktrina? Prvo, zato što ljudi ne mogu da je primene u praksi. Drugo, ljudi jednostavno nemaju iskustva koja je Jov imao i nemaju znanje stečeno iz tih iskustava, pa je njihovo znanje prazno. Bez obzira na to koliko puta izgovoriš ili koliko glasno vičeš – „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo! Svojevoljno se pokoravam svim Božjim orkestracijama i uređenjima” – kada te nešto zadesi u životu, možeš li da priznaš u svom srcu da je to Božje delo? Ako Bog oduzima i uništava, možeš li i dalje da blagosloviš Božje ime u svom srcu? To je teško za tebe. Zašto ti je toliko teško da to uradiš? Zato što ne znaš Božju prvobitnu nameru u činjenju toga i takođe ne priznaješ Njegovu suverenost. Ne možeš da razumeš ove dve stvari. Ne možeš da shvatiš Božje namere, niti možeš da razumeš položaj koji bi stvoreno biće trebalo da zauzme, pokornost koju bi stvoreno biće trebalo da ima, niti radnje koje bi stvoreno biće trebalo da preduzima. Ne možeš da uradiš ništa od toga. Zato, kada deklamuješ Jovove reči, one neprimetno postaju prazne, ništa više od ukrasnih i stilskih reči. Tako, iako ste i ti i Jov govorili iste reči, Jovovo razumevanje i shvatanje tih reči u njegovom srcu je bilo drugačije od tvog, i on je govorio te reči u drugačijem emocionalnom kontekstu od tebe. To su dva potpuno različita stanja uma. Jov nije uobičajeno izgovarao ove reči. Naprotiv, kada mu je Bog uskratio sve, on se bacio ničice na zemlju i hvalio Božja dela. Ti, međutim, često propovedaš ove reči, ali kako bi se ti ponašao kada bi se suočio s tim da ti Bog uskrati sve? Da li bi ti bio u stanju da klekneš i da se moliš? Ne bi bio u stanju da se pokoriš. Čak i ako prividno kažeš: „Trebalo bi da se pokorim. Ovo je Bog učinio, a mi ljudi nemamo snagu i ne možemo da se opiremo, pa ću pustiti da se stvari dese”, da li je ovo iskrena pokornost? Ostavljajući po strani prirodu tvojih negativnih, buntovnih osećanja i osećanja otpora, ima li neke razlike između tvog i Jovovog stava? (Ima.) Postoji ogromna razlika. To je razlika između posedovanja i neposedovanja istina-stvarnosti. Ovo je očigledna razlika između stvari koje je neko doživeo i shvatio, pa su one tako postale prirodno otkrovenje njegovog života, i prostog razumevanja doktrina bez posedovanja stvarnosti. Kada se ne suočavaju ni sa čim, ljudi će propovedati Jovove reči, ali kada im se nešto desi, mnogi ljudi ne mogu da izgovore Jovove reči. To pokazuje da oni razumeju samo doktrine. Te reči nisu postale njihov život i ne usmeravaju njihove misli i stavove kada im se nešto dogodi. Međutim, kada nešto zadesi ljude kojima su ove reči život, jasno se vidi da ove reči nisu samo moto koji propovedaju u svakodnevnom životu, već i njihov istinski odnos prema ljudima, događajima i stvarima. Štaviše, to je njihov istinski odnos prema Bogu. Ove reči su otelotvorenje njihovih života, a ne samo neki slogan koji viču. Ovo ističe razliku između razumevanja istine i nerazumevanja istine.

Hajde da sada razmotrimo Petra. Zašto kažemo da je Petar dobrog kova? Zato što je Petar mogao da shvati istinu koju je Gospod Isus izrazio i da razume reči Gospoda Isusa. Vreme u kome je Petar živeo je bilo Doba blagodati. Način iskupljenja koji je Gospod Isus podučavao u Doba blagodati je bio viši nego način u Doba zakona. Uključivao je neke osnovne istine o čovekovom život-ulasku, kao i neke početne istine o promeni ljudske naravi. Primera radi, uključivao je pokoravanje Bogu, pokoravanje Božjoj suverenosti i orkestracijiama, kao i to kako bi ljudi trebalo da reaguju kada otkriju neke svoje iskvarene naravi. Iako ove stvari nisu bile razmatrane na obiman i sistematičan način, bile su pomenute. Naravno, bile su razmatrane mnogo više nego u vreme Jova, ali značajno manje nego danas. Iako u Bibliji nema zapisanih reči o takvim aspektima istine kao što su promena ljudske naravi, odnos ljudi prema Bogu, suština iskvarenosti duboko u ljudskim srcima ili otkrovenje čovekove iskvarene naravi, Gospod Isus je svakako govorio o ovim stvarima u određenoj meri. Radi se samo o tome da ljudi nisu mogli da se uzdignu do tog nivoa, pa nisu zapisali ove reči. Primera radi, Gospod Isus je ovo rekao Petru: „Zaista ti kažem da ćeš me se tri puta odreći ove noći pre no što se petao oglasi” (Matej 26:34). Petar je na ovo odgovorio: „Ako treba i da umrem sa tobom, neću te se odreći!” (Matej 26:35). Kakve su ovo reči? (To su reči nadmenosti koje ukazuju na nedostatak samospoznaje.) To su nadmene reči koje je izgovorio neko ko ne poznaje samog sebe. Dakle, ovo ima veze sa poznavanjem sebe. Šta je Petar shvatio nakon što se petao oglasio? (Da je govorio hvalisavo o sebi.) Kada je to shvatio, da li je osetio nešto u svom srcu? (Jeste.) Nakon što se ovo desilo, koja je bila njegova prva reakcija? (Kajanje, njegovo srce je bilo puno krivice.) Njegova prva reakcija bila je krivica i kajanje. Rekao je: „Ono što je Gospod rekao bila je istina. Ono što sam ja rekao o ljubavi prema Gospodu bila je samo želja, ideal i neka vrsta slogana. Ja nemam takav rast.” Suočen sa situacijom hapšenja Gospoda Isusa, Petar je bio bojažljiv i uplašen. Neko ga je upitao: „Je li to vaš Gospod? Zar Ga ne poznaješ?” I šta je tada Petar razmišljao u sebi? „Da, poznajem Ga, ali ako to priznam, oni će isto tako i mene uhapsiti.” Zbog svog kukavičluka i straha od patnje, i zato što se uplašio da bude uhapšen sa Gospodom Isusom, nije priznao da Ga poznaje. Njegova bojažljivost je nadjačala njegovu veru. Da li je tada njegova vera bila iskrena ili lažna? (Lažna.) Tada je shvatio da kada je ranije rekao: „Gospode, spreman sam s tobom da idem i u tamnicu i u smrt”, te reči su bile pusta želja. One nisu bile njegova iskrena vera, već samo prazne reči, slogan i doktrina. Nije imao pravi rast. Kada je shvatio da nema pravi rast? (Kada su se činjenice otkrile.) Tek kada se suočio sa činjenicama i kada je osetio krivicu i pokajanje, shvatio je: „Kako se ispostavilo, moja vera i rast su veoma mali, baš kao što je Gospod rekao. Ono što je Gospod rekao bilo je tačno. Ono što sam ja rekao Gospodu bilo je samo hvalisanje. To nije bila iskrena vera, već trenutna impulsivnost. Kada sam se suočio sa nečim, bio sam plašljiv, nisam bio voljan da patim, imao sam svoje sebične ideje, pravio sam sopstvene izbore, nisam se pokorio i nisam imao srce koje istinski voli Gospoda. Tolika je bila slabost moje vere, toliki je bio obim mog rasta.” Njegovo kajanje je izazvalo ove misli u njemu, zar ne? Njegovo kajanje otkriva da je on već imao znanje o sebi i tačnu procenu svog rasta, stanja i vere. Novi zavet beleži samo to da se Petar odrekao Gospoda tri puta, ali ne beleži Petrovo iskustveno svedočenje o tome kako se pokajao, preobratio i promenio. Zapravo, Petar je pisao pisma o ovome, ali urednici Biblije su odlučili da ih ne dodaju. Ovo je očigledan problem, koji pokazuje da su u to vreme sve crkvene starešine obraćale pažnju na to kako da propovedaju i svedoče, a niko od njih nije razumeo životno iskustvo. Oni su se svi usredsredili na to kako su ovi apostoli propovedali i radili, i na to kako su patili, ne shvatajući da je najvažnija stvar život-ulazak ljudi, kao i ljudsko razumevanje istine i znanje o Bogu. Oni koji su uređivali Bibliju zapisali su šta se desilo Petru na previše pojednostavljen i uopšten način, ali su zapisali događaje iz Pavlovog života izuzetno detaljno i opširno. To pokazuje da su ovi ljudi bili pristrasni. Oni nisu razumeli šta je istina, niti šta znači svedočiti za Boga. Obožavali su Pavla, pa su izabrali više Pavlovih pisama, dok su izabrali samo nekoliko Petrovih. Uređivanjem Biblije na ovaj način, oni su napravili grešku načela, što je za posledicu imalo to da oni koji veruju u Gospoda obožavaju i oponašaju Pavla dve hiljade godina. Ovo je dovelo do toga da ceo verski svet krene putem suprotstavljanja Bogu, postajući versko carstvo pod kontrolom antihrista. Ignorisali su odlično Petrovo svedočanstvo, beležeći samo dva Petrova pisma – Prvu i Drugu Petrovu poslanicu. Ali što se tiče toga kako je Petar stvarno doživeo ono što mu se dogodilo, kako ga je Bog prosvetio, šta mu je Isus rekao kada mu se ukazao, kako je Petar prihvatio Božji sud, grdnju, orezivanje, kušnje i oplemenjivanje, kako je na kraju dobrovoljno bio raspet naglavačke, kako je Petar stigao dotle, kako je postigao takvu promenu svoje život-naravi i kako je dostigao takvu veru i pokornost – nema zapisa o ovom procesu iskustva. To uopšte ne treba da bude tako. Velika je šteta što ove najvrednije stvari nisu zapisane!

Šta ljudi vide kada povežu sledeća dva događaja: Petrova tri odricanja Gospoda, zabeležena u četiri Jevanđelja, i Petrovo konačno raspeće naglavačke za Boga? Petar je prešao put od toga da se odrekao Gospoda tri puta do toga da konačno bude raspet naglavačke za Boga. Zar ovde nije bio u pitanju težak proces, proces vredan proučavanja? Šta je bio taj proces? (Proces čovekovog život-ulaska i promene naravi.) Tačno, promena ljudske naravi je životno putovanje koje podrazumeva sposobnost da se čovek odrekne sebe i da se da Bogu i svojevoljno se pokori svim Božjim orkestracijama. Životno iskustvo je upravo taj proces. To svakako nije dramatizacija. Od samog početka kada se Petar nije usudio da prizna da je sledbenik Gospoda Isusa, pa do kraja kada je imao hrabrosti i vere, bio voljan da bude raspet naglavačke za Boga i kada se uzdigao na ovaj nivo. Kroz kakav proces preobražaja svoje vere, naravi i pokornosti je prošao! To je sigurno bio proces rasta. Nije potrebno da savremeni ljudi znaju kakav proces rasta je to tačno bio, zato što su reči koje se danas izgovaraju istine koje oni koji dožive Božje delo moraju da razumeju. Danas je Bog ljudima već razjasnio te stvari i snabdeo ih tim istinama. Pa, kakvo je bilo Petrovo iskustvo? Nakon što je Gospod Isus otišao, niko mu nije jasno rekao šta treba da iskusi da bi postigao pokornost Bogu. U to doba, kada mu jasne reči Božje nisu bile dostupne, on je konačno postigao rast i veru voljne pokornosti bez ikakvih prigovora i ličnih izbora. Recite Mi, koje istine je stekao na kraju? I kako ih je stekao? Stekao ih je kroz molitvu, traganje i potom kroz postepeno doživljavanje i opipavanje. Naravno, Petar je tokom tog perioda primio Božje prosvećenje i prosvetljenje, i naročitu Božju blagodat i vođstvo. Osim ovih stvari, mogao je da stekne uvid jedino kroz sopstvene napore. Tokom ovog procesa, Petrovo znanje o sebi, o Božjim namerama i o svim aspektima istine u koje ljudi treba da uđu, postepeno se preobražavalo iz konfuzije u jasnoću, zatim u tačnost, i onda u stvaran i konkretan put praktičnog delovanja. Ovaj proces se protezao sve do kraja, kada je on bio u stanju da se sasvim pokori bez ikakvog odstupanja. On se usudio da primenjuje ovaj način tek pošto je dobio potvrdu u svom srcu. Odakle je došla ta potvrda? Kroz istraživanje kao i kroz molitvu i opipavanje. On je dopustio Svetom Duhu da deluje i dopustio je Bogu da deluje. Nije bilo prepreke ni discipline. Imao je prosvećenje Svetog Duha, mir i radost, a u isto vreme je imao i Božju podršku, blagoslov i vođstvo. Na taj način je primio potvrdu. Pošto je primio potvrdu, nastavio je hrabro da ide napred kako bi tragao, opipavao i praktično delovao. Nakon što je prošao kroz tako složen proces, Petar je postepeno došao do tačnog razumevanja aspekata ljudske prirode, samospoznaje i naravi, kao i raznovrsnih stanja koja čovekova iskvarena narav stvara u različitim okruženjima. Nakon što je to dokučio, počeo je da se bavi ovim stvarima kako bi tražio odgovarajuće puteve praktičnog delovanja. Na kraju je rešio sva stanja koja su proizišla iz različitih iskvarenih naravi u različitim okruženjima. Kako ih je rešio? Rešavao ih je postepeno, koristeći istine i načela koja je Bog prosvetio. Naravno, doživeo je mnoge kušnje i oplemenjivanja tokom tog perioda. U kojoj meri ga je Bog testirao i oplemenjivao? Na kraju je dokučio Božju nameru i razumeo da Bog želi da ljudi nauče lekciju pokornosti. Pa onda, u kojoj meri je Bog radio na Petru da bi ga naveo da shvati da ljudi treba da primenjuju pokornost? Ranije smo spomenuli nešto što je Petar rekao. Da li se sećate šta je to bilo? („Da me Bog tretira kao igračku, kako ne bih bio spreman i voljan?”) Tačno, to je to. U procesu doživljavanja i prolaženja kroz Božje delo i vođstvo, Petar je nesvesno razvio ovaj osećaj: „Zar Bog ne tretira ljude kao igračke?” Ali to svakako nije ono što pokreće Božje postupke. Ljudi se oslanjaju na svoje ljudsko stanovište, razmišljanje i znanje da bi analizirali ovo pitanje i osećaju da se Bog tek tako igra sa ljudima kao da su igračke. Jednog dana On im kaže da urade ovo, a sutradan im kaže da urade ono. Nesvesno, počinješ da osećaš: „Oh, Bog je rekao toliko toga. Šta On uopšte pokušava da uradi?” Ljudi se osećaju zbunjeno i pomalo ophrvano. Ne znaju šta da izaberu. Bog je koristio ovu metodu da testira Petra. Koji je bio konačni ishod ovog testa? (Petar je postigao pokornost do smrti.) Postigao je pokornost. To je bio ishod koji je Bog želeo, i Bog ga je dobio. Od svih reči koje je Petar izgovorio, koje reči nam pokazuju da je postao pokoran i da je napredovao u rastu? Šta je Petar rekao? Kako je Petar prihvatio i gledao na sve što je Bog učinio i na Božji stav da se prema čoveku ophodi kao prema igrački? Kakav je bio Petrov stav? (On je rekao: „Kako ne bih bio spreman i voljan?”) Da, to je bio Petrov stav. Upravo su to bile njegove reči. Ljudi koji nemaju iskustvo sa Božjim kušnjama i oplemenjivanjima nikada ne bi izgovorili ove reči jer ne razumeju tok ove priče i nikada je nisu doživeli. Pošto je nisu doživeli, svakako ne razumeju tu situaciju. Ako ne razumeju tu situaciju, kako mogu tek tako to da kažu? Ove reči su nešto što čovek nikad ne bi mogao da smisli. Petar je mogao to da kaže zato što je doživeo mnogo kušnji i oplemenjivanja. Bog ga je lišio mnogih stvari, ali mu je u isto vreme mnogo toga i dao. Nakon što mu je dao, On mu je opet uzeo. Nakon što mu je uzeo stvari, Bog je naveo Petra da nauči da se pokorava i onda mu je još jednom dao. Sa čovekove tačke gledišta, mnoge stvari koje Bog radi deluju hirovito, što ljudima stvara privid da se Bog ophodi prema njima kao prema igračkama, da ih ne poštuje i da se ne ophodi prema njima kao prema ljudskim bićima. Ljudi misle da žive bez dostojanstva, kao igračke; misle da im Bog ne daje pravo da slobodno biraju i da Bog može da govori šta god želi. Kada ti nešto daje, On kaže: „Zaslužuješ ovu nagradu za ono što si učinio. Ovo je Božji blagoslov.” Kada oduzima stvari, On jednostavno ima nešto drugo da kaže. U ovom procesu, šta bi ljudi trebalo da rade? Nije na tebi da prosuđuješ da li je Bog u pravu ili nije, nije na tebi da određuješ prirodu Božjih postupaka i svakako nije na tebi da daješ svom životu više dostojanstva u tom procesu. To nije ono što treba da izabereš. Ta uloga nije tvoja. Dakle, koja je tvoja uloga? Kroz iskustvo treba da naučiš da razumeš Božje namere. Ako ne možeš da razumeš Božje namere i ne možeš da ispuniš Božje zahteve, jedina preostala mogućnost ti je da se pokoriš. U takvim okolnostima, da li bi ti bilo lako da se pokoriš? (Ne bi.) Nije lako pokoriti se. To je lekcija koju treba da naučiš. Da ti je lako da se pokoriš, ne bi morao da učiš lekcije, ne bi morao da budeš orezivan niti da prolaziš kroz kušnje i oplemenjivanja. Zbog toga što ti je teško da se pokoriš Bogu, On te stalno testira, namerno se igrajući sa tobom kao da si igračka. Onog dana kada ti postane lako da se pokoriš Bogu, kada se tvoje pokoravanje Bogu bude odvijalo bez teškoće i prepreke, kada budeš mogao da se pokoriš voljno i radosno, bez svojih ličnih izbora, namera ili naklonosti, tada se Bog neće ophoditi prema tebi kao prema igrački i radićeš tačno onako kako treba. Ako jednog dana kažeš: „Bog me tretira kao igračku i živim bez dostojanstva. Ne pristajem na ovo i ne pokoravam se”, to će možda biti dan kada će te Bog napusti. Šta ako je tvoj rast dostigao nivo gde kažeš: „Iako nije lako dokučiti Božje namere i Bog se uvek sakriva od mene, sve što Bog čini je ispravno. Bez obzira na to šta Bog čini, ja ću se voljno pokoriti. Čak i ako ne mogu da se pokorim, ipak moram da usvojim ovaj stav i da se ne žalim i ne pravim vlastite izbore. To je zato što sam stvoreno biće. Moja dužnost je da se pokorim i to je jasna obaveza koju ne mogu da izbegnem. Bog je Stvoritelj, i šta god Bog čini, to je ispravno. Ne bi trebalo da razmatram nikakve predstave ni uobrazilje o tome šta Bog čini. To nije primereno za stvoreno biće. Za ono što mi je Bog dao, zahvaljujem Bogu. Za ono što mi Bog nije dao ili mi je dao a potom oduzeo, takođe zahvaljujem Bogu. Svi Božji postupci su korisni za mene; čak i ako ne vidim korist, ono što treba da uradim jeste da se ipak pokorim”? Nemaju li ove reči isti učinak kao one Petrove kada je rekao: „Kako ne bih bio spreman i voljan”? Samo oni koji imaju takav rast zaista razumeju istinu.

Hajde da u nastavku razgovaramo o kovu ljudi. Kada procenjujete da li neka osoba ima ili nema kov, pogledajte da li je u stanju da dokuči Božje namere i stavove kada joj se nešto dešava u svakodnevnom životu, kao i položaj koji treba da zauzme, načela koja treba da sledi i stav koje treba da ima. Ako si u stanju da dokučiš sve te stvari, onda imaš kov. Ako ono što dokučiš nema nikakve veze sa svim onim što Bog orkestrira za tebe u tvom stvarnom životu, onda ili nemaš kov ili si slabog kova. Kako je došlo do Petrovog i Jovovog istinskog rasta i kako su oni na kraju stekli to što su stekli i požnjeli to što su požnjeli zahvaljujući svojoj veri u Boga? Oni ni u kom slučaju nisu imali ono što vi danas imate. Vi uvek imate nekog sa kim razgovarate o istini, ko brine o vama, podržava vas i pomaže vam. Uvek postoji neko ko vam pomaže da proverite stvari. Oni nisu imali ništa od toga. Većinu istina koje su razumeli su stekli iz onog što su shvatili, što su doživeli, što su postepeno uvideli i kroz šta su prošli u svom svakodnevnom životu. To znači biti dobrog kova. Kada ljudi nemaju takav kov i kada nemaju takav stav prema istini i spasenju, oni neće tragati za istinom i neće brižljivo primenjivati istinu u svemu. Posledica toga je da nisu u stanju da steknu istinu. Nakon što čuju priče o Jovu i Petru, većina ljudi im zavidi. Međutim, nakon što im zavide neko vreme, ne shvataju tu situaciju ozbiljno. Osećaju da i oni takođe mogu da izgovore klasične Jovove i Petrove reči kada im se nešto desi, pa smatraju da su te stvari jednostavne. Kako ih mi sada razmatramo, ove stvari nisu jednostavne.

U Novom zavetu, pored četiri Jevanđelja, Pavlove poslanice zauzimaju najviše prostora. Tokom istog perioda, Pavle i Petar su verovatno radili sličan posao, ali je Pavlov ugled bio mnogo veći od Petrovog. Šta možemo razaznati iz ove dve situacije? Možemo razaznati put kojim su ova dva čoveka išla. Kasnije generacije su usvojile kao moto mnoge rečenice iz Pavlovih poslanica i svi su koristili Pavlove poznate izreke kako bi ohrabrili sebe. Posledica toga je da su svi oni završili na pogrešnom putu, a mnogi su čak krenuli putem antihrista. Nasuprot tome, Petar je retko kad skretao pažnju na sebe u javnosti. U suštini, nije pisao knjige, nije iznosio duboke i zagonetne doktrine i nije davao grandiozne slogane ili teorije kako bi podučavao i pomagao braći i sestrama tog vremena, niti je iznosio uzvišene teorije da bi uticao na buduće generacije. On je jednostavno nastojao da voli Boga i da Mu udovolji na praktičan i realan način. To je razlika između puteva kojima su njih dvojica pošli. Na kraju, Pavle je pošao putem antihrista i stradao, dok je Petar pošao putem traganja za istinom i ljubavi prema Bogu i bio usavršen. Razmatrajući puteve kojima su krenuli, možeš videti kakve ljude Bog ceni, kakvim ljudima Bog nije naklonjen, možeš videti otkrovenja i ispoljavanja ljudi kojima Bog nije naklonjen, kakvim putem ovi ljudi idu, kakav odnos imaju sa Bogom i na šta obraćaju pažnju. Da li biste rekli da je Pavle imao kov? Kojoj kategoriji je pripadao Pavlov kov? (Bio je veoma dobar.) Čuli ste mnoge propovedi ali ipak ne razumete. Da li bi Pavlov kov mogao da se smatra veoma dobrim? (Ne, bio je loš.) Zašto je Pavlov kov bio loš? (Nije poznavao sebe i nije mogao da razume Božje reči.) Kov mu je bio loš zato što nije mogao da razume istinu. On je takođe čuo propovedi koje je držao Gospod Isus, i u periodu dok je radio postojalo je, naravno, delo Svetog Duha. Pa kako je došlo do toga da, kad je obavljao sav taj posao, napisao sve te poslanice i putovao u sve te crkve, on ipak nije razumeo ništa od istine i propovedao je samo doktrinu? Kakav je to kov bio? Loš kov. Štaviše, Pavle je proganjao Gospoda Isusa i hapsio njegove učenike, nakon čega ga je Gospod Isus oborio velikom svetlošću sa neba. Kako je Pavle pristupio ovom velikom događaju koji ga je zadesio i kako ga je razumeo? Njegov način razumevanja je bio drugačiji od Petrovog. Mislio je: „Gospod Isus me je oborio, zgrešio sam, pa moram da radim više da bih se iskupio za to, i kada se moje zasluge izjednače sa mojim greškama, biću nagrađen.” Da li je poznavao sebe? Nije. Nije rekao: „Suprotstavio sam se Gospodu Isusu zbog svoje zlonamerne prirode, svoje prirode antihrista. Suprotstavio sam se Gospodu Isusu – nema ničeg dobrog u meni!” Da li je imao takvu samospoznaju? (Nije.) I kako je zabeležio ovaj događaj u svojim poslanicama? Kakvo je bilo njegovo viđenje toga? (Osećao je da ga je Bog pozvao da obavlja posao.) Verovao je da ga je Bog pozvao osvetlivši ga velikom svetlošću, i da će Bog početi da ga koristi na najbolji način. Nemajući ni najmanje znanja o sebi, verovao je da je to najmoćniji dokaz da će biti nagrađen i krunisan, kao i da je to najveći kapital koji bi mogao da iskoristi da bi stekao nagrade i krunu. I pored toga, duboko u svom srcu je osećao ubod trna. Šta je bio taj trn? To je bila bolest kojom ga je Bog kaznio za ludo opiranje Gospodu Isusu. Kako je on pristupio ovom problemu? Uvek je imao bolest u svom srcu i mislio je: „Ovo je bila najveća greška u mom životu. Ne znam da li bog može da mi je oprosti. Na sreću, gospod Isus mi je poštedeo život i poverio mi širenje jevanđelja. Ovo je dobra prilika da se iskupim. Trebalo bi da širim jevanđelje svom svojom snagom i možda mi neće samo gresi biti oprošteni, već uz to mogu dobiti još i krunu i nagrade. To bi bilo divno!” Ipak, nikada nije mogao da se oslobodi tog trna, što je izazivalo uznemirenost u njegovom srcu. Uvek se osećao nelagodno zbog toga. „Kako mogu da se iskupim za ovu užasnu grešku? Kako mogu da je poništim, tako da ne utiče na moje izglede ili na krunu koju se nadam da ću dobiti? Moram da obavljam više posla za gospoda, da platim veću cenu, napišem više poslanica i provedem više vremena jureći na sve strane, boreći se protiv Sotone i pronoseći predivno svedočanstvo.” To je bio njegov pristup. Da li se kajao zbog nečeg? (Nije.) Nije imao ni trunku kajanja, a još manje je imao bilo kakvu samospoznaju. Nije imao nijednu od ovih stvari. Ovo ukazuje na to da je postojao problem sa Pavlovim kovom i da nije imao sposobnost da shvati istinu. Delom zbog svoje ljudskosti i onog čemu je težio, a delom zbog svog kova, on nije mogao da dokuči ove stvari, niti je shvatio sledeće: „Sotona je previše iskvario čoveka. Čovekova priroda je isuviše trula, isuviše rđava. Čovekova priroda je priroda Sotone i antihrista. Ovo je razlog Božjeg iskupljenja za čovečanstvo. Čoveku je potrebno Božje iskupljenje. Pa kako bi čovek trebalo da dođe pred Boga da prihvati Njegovo iskupljenje?” Pavle nikada nije govorio takve stvari. Uopšte nije razumeo zašto se suprotstavio Isusu i osudio Ga. Iako je priznao da je on glavni krivac, nije uopšte razmišljao o toj temi. Samo je razmišljao o tome kako bi mogao da izbalansira tako ozbiljne grehe, kako bi mogao da se iskupi za svoje grehe, da nadoknadi svoje grehe korisnim delima i da na kraju ipak dobije krunu i nagrade koje je očekivao. Bez obzira na to što mu se dešavalo, nije mogao da shvati istinu ni Božje namere iz onog što mu se događalo. Uopšte nije razumeo Božje namere. Što se tiče razumevanja istine, Pavle je bio najgora osoba, pa možemo reći da je Pavlov kov bio najgori.

Mogu li ljudi sa veoma slabim kovom da razumeju istinu? (Ne mogu.) Mogu li ljudi koji nisu u stanju da razumeju istinu da budu spašeni? (Ne mogu.) Ljudi koji žele da budu spašeni moraju da imaju adekvatan kov. Moraju da budu najmanje prosečnog kova i ne mogu da budu isuviše slabog kova. Moraju da postignu razumevanje istine. Bez obzira na to u kojoj meri mogu da razumeju istinu, moraju barem da spoznaju sebe na osnovu svog razumevanja istine i da znaju kako da primenjuju istinu. Na ovaj način mogu biti spašeni. Zašto kažem da na ovaj način mogu biti spašeni? Kada stvari koje ti se dešavaju u svakodnevnom životu možeš da povežeš sa istinom i kada možeš da sagledavaš stvari i ophodiš se prema njima na osnovu Božjih reči, onda ćeš moći da uneseš Božje reči u svoj stvarni život i na toj osnovi ćeš moći da prihvatiš sud Božjih reči, orezivanje Njegovim rečima i kušnje i oplemenjivanja u Njegovim rečima. U suprotnom, ako ne razumeš istinu, nećeš zapravo ni biti sposoban da prihvatiš sudove, kušnje i oplemenjivanja Njegovih reči. Pre nego što prihvatiš Božji sud i grdnju, moraš barem da razumeš neke istine, da imaš stav pokornosti Bogu i da se promeniš u određenim aspektima. Takođe moraš znati sa kojim stavom, načinom razmišljanja i gledištem treba da se odnosiš prema Božjim delima. Sve ove stvari uključuju istinu. Nije istina da korišćenje jednostavnih verskih slogana, verskih obreda i pravila kako bi se opušteno odnosilo prema tome nema nikakve veze sa istinom, niti je istina da jednostavno činjenje dobrih dela podrazumeva primenjivanje istine. Nije toliko jednostavno. Što se tiče onoga što znaš, šta doživljavaš i onoga što se dešava oko tebe, u svom srcu moraš znati pravila kojih moraš da se pridržavaš. Samo na ovaj način si povezan sa istinom. Uz to, način na koji se ophodiš prema stvarima koje Bog od tebe traži da radiš, način na koji se ophodiš prema načinu i stavu na koji se Bog ophodi prema tebi, kao i stav i gledište koje ti usvojiš, moraju uključivati istinu. Samo na ovaj način možeš da imaš život-ulazak. U suprotnom, Bog nikako neće moći da dela na tebi. Da li razumete? (Razumemo.) Pogledajte one ljude u religijama koji se pridržavaju pravila, pričaju o doktrinama i pretvaraju se da su dobri. Njihovi postupci izgledaju dobro izvana, ali zašto Bog nikada ne radi na njima? Zbog toga što stvari koje oni rade i sva njihova dobra dela ne uključuju istinu. Oni su samo promenili svoje ponašanje, ali to ne znači da su promenili i svoju narav. To je zato što ne ispunjavaju Božje zahteve i standarde. To je kao kada bi dete koje je upravo završilo osnovnu školu želelo odmah da ide na fakultet. Da li je to moguće? Apsolutno je nemoguće, jer ono nije kompetentno. Stoga, bez obzira na to da li govorimo o putu kojim ljudi idu ili o njihovoj ljudskosti i kovu, ljudi bi trebalo barem da ispunjavaju uslove neophodne za spasenje. Konkretno, moraju da razumeju istinu, oslobode se svojih iskvarenih naravi i da budu u stanju da se iskreno pokore Bogu.

Kako procenjujemo kov ljudi? Odgovarajući način da se to uradi jeste da se sagleda njihov stav prema istini i da li mogu ili ne mogu da razumeju istinu. Neki ljudi mogu da savladaju određene stručne oblasti veoma brzo, ali kada čuju istinu, zbune se i zadremaju. U njihovim srcima nastaje zbrka, ništa što čuju im ne ulazi u glavu, niti razumeju to što čuju – to je slab kov. Kada nekim ljudima kažeš da su slabog kova, oni se ne slažu. Oni misle da biti visokoobrazovan i učen znači biti dobrog kova. Da li dobro obrazovanje znači visoki kov? Ne znači. Kako bi trebalo procenjivati ljudski kov? Trebalo bi ga procenjivati na osnovu toga u kojoj meri oni razumeju Božje reči i istinu. Ovo je najtačniji način da se to uradi. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i naročito vešti u ophođenju sa drugim ljudima – ali kada slušaju propovedi, nikada nisu u stanju da razumeju ništa, a kada čitaju Božje reči, ne razumeju ih. Kada pričaju o svom iskustvenom svedočenju, uvek izgovaraju reči i doktrine, otkrivajući da su puki amateri i pružajući drugima osećaj da nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi lošeg kova. Dakle, da li su takvi ljudi sposobni da obavljaju posao za Božju kuću? (Nisu.) Zašto? (Nemaju istina-načela.) Tačno, ovo je nešto što bi trebalo da ste shvatili do sada. Drugi način da se kaže obavljati posao za Božju kuću jeste obavljati svoju dužnost. Kada je reč o obavljanju dužnosti, to uključuje istinu, Božje delo, načela vladanja i načine i metode ophođenja prema svim vrstama ljudi. Sve ove stvari imaju uticaj na to da li ljudi mogu ili ne mogu da obavljaju svoje dužnosti na učinkovit i zadovoljavajući način. Da li ove stvari koje su povezane sa obavljanjem dužnosti uključuju istinu? Ako uključuju istinu, a ti ne razumeš istinu i samo se oslanjaš na svoju sitničavu pamet, da li ćeš moći da rešavaš probleme i da obavljaš svoju dužnost kako treba? (Neću.) Nećeš. Čak i ako ništa ne pođe naopako u određenim stvarima, moguće je da te stvari nemaju veze sa istinom i da su potpuno spoljnje stvari. Međutim, ipak moraš da imaš načela kada obavljaš spoljnje stvari i da se pobrineš za njih na način koji svi smatraju odgovarajućim. Pretpostavimo da se od tebe traži da se sasvim sam pobrineš za nešto u skladu sa načelima, i dok to radiš, iskrsne neka nepredviđena situacija i ti ne znaš kako da se nosiš sa njom. Ti misliš da treba da postupiš u skladu sa svojim iskustvom, ali postupanje tačno onako kako te je iskustvo naučilo samo prekida i ometa to što radiš i sve pokvari. Nije li ovo greška? Šta je njen uzrok? Uzrok je to što nemaš jasno razumevanje, ne shvataš istinu i ne razumeš načela. Kad god naiđeš na stvari koje uključuju istinu i načela, nisi spooban da se nosiš sa njima i tvoja sopstvena volja izbija na površinu. Posledica toga je da štetiš radu crkve i interesima Božje kuće i da se brukaš. Da li je učinkovito rešavati probleme na osnovu ljudskog iskustva i metoda? (Nije.) Zašto nije učinkovito? Zbog toga što ljudsko iskustvo i metode nisu istina i Božji izabranici ih neće prihvatiti. Ako uvek rešavaš probleme koristeći ljudsko iskustvo i metode, zar to ne znači da ti zapravo misliš da si pametniji nego što zaista jesi? Nije li to nadmeno i samopravedno? Neki ljudi se čak i raspravljaju: „Ne radi se o tome da ja ne razumem istinu u vezi ove stvari – razumem je u svom srcu. Jednostavno se radi o tome da nisam dovoljno razmišljao o njoj. Ako uložim više truda i razmotrim ovu stvar pažljivije, mogu dobro da se nosim sa njom. U prošlosti, kada sam se družio i rešavao stvari sa nevernicima, morao sam da koristim određene metode i sredstva. Međutim, Božja kuća ne odobrava ove pristupe, pa nisam znao šta da radim. Jednostavno sam se bavio problemom na svoj način, pa nije iznenađujuće što sam napravio malu grešku.” Da li ovi ljudi poznaju sebe? (Ne poznaju.) Zašto ne poznaju sebe? Zar ovo nema neke veze sa istinom? Oni ne tragaju za istinom u toj situaciji, već smišljaju načine da prikriju svoju grešku. Oni misle da su samo napravili grešku i bili nehatni u pogledu svog ponašanja. Oni smatraju da njihova greška ne uključuje istinu i da se nije desila zbog toga što oni ne razumeju istinu ili zbog činjenice da oni postupaju na osnovu svojih iskvarenih naravi. To znači biti slabog kova. Kada se nešto desi, ovi ljudi uvek traže razloge i izgovore. Misle da su jednostavno pogrešili. Njihova prva reakcija je da oni ne znaju da moraju da tragaju za istinom. Njihova druga reakcija je da oni još uvek ne znaju da moraju da tragaju za istinom. A njihova treća reakcija je da oni i dalje ne znaju da treba da tragaju za istinom i da spoznaju sebe. To znači imati veoma slab kov. Bez obzira na to kako ih usmeravate, razotkrivate ili razgovarate u zajednišvu sa njima, oni ipak neće uvideti koja istina-načela su prekršili i koje istine treba da sprovedu u delo. Bez obzira na to kako ih usmeravate, oni nikada neće biti svesni ovih stvari. Nemaju čak ni najmanju sposobnost da shvate istinu. To znači biti slabog kova. Bez obzira na to koliko jasno razgovaraš o istini, oni neće shvatiti da je to istina. Oni će koristiti sopstvene razloge i izgovore ili će reći da je to samo bila greška ili omaška ne bi li sakrili činjenice. Oni uopšte neće priznati da su prekršili istinu ili otkrili svoje iskvarene naravi. Bez obzira na to koje su greške napravili, koje iskvarene naravi su otkrili ili koliko su iskvarenih stanja proizveli, oni nikada neće shvatiti šta su zapravo iskvarene naravi koje su otkrili, a kamoli šta je njihova iskvarena suština. Niti znaju kako da tragaju za istinom niti kako da spoznaju sebe u toj situaciji. Ne znaju ništa o tim stvarima. Duhovno su obamrli i nemaju ni najmanji osećaj za te stvari. Ovo je ispoljavanje slabog kova.

Hajde da damo nekoliko primera da bismo malo razgovarali u zajedništvu o tome kako proceniti kov neke osobe. Primera radi, rekao sam da neki ljudi odlažu i površno obavljaju stvari. Pošto čuju ovo, ljudi dobrog kova će odmah shvatiti da je to stanje nešto što i oni doživljavaju i da oni često doživljavaju takvo stanje i stav kada se fizički ne osećaju dobro, kada su pasivni ili lenji. Uz to, prolaziće im kroz glavu neke slike o vremenima kada su odlagali ili površno postupali u nekim zadacima. Oni će se porediti sa Božjim rečima i priznaće da je ono što Bog razotkriva stvarnost čovekove iskvarenosti i da je ona povezana sa čovekovim iskvarenim naravima. Oni će takođe priznati da su Božje reči istina i shvatiće ih na pravi način, bez pogrešnih razumevanja ili sopstvenih predstava. To znači biti dobrog kova. Kada čuju te reči, njihova prva reakcija će biti da procene sebe u odnosu na njih. Shvatiće da je to stanje koje oni takođe doživljavaju i povezaće ove Božje reči sa sopstvenim stanjima i svakodnevnim životima. Zatim će se upustiti u razmišljanje o sebi, jasno sagledati to svoje stanje i prihvatiti da su Božje reči istina. Tako ljudi dobrog kova reaguju kada čuju Božje reči. Osobi prosečnog kova ne možeš jednostavno reći „odlagati” ili „površno”. Moraš direktno ukazati na njihove probleme razotkrivajući njihova ispoljavanja i, kombinujući ovo sa stvarima koje oni rade, reći: „Često si smeten i ne shvataš stvari ozbiljno. Ti si baš površan kada ovako obavljaš svoju dužnost. Kako to ne osećaš? Koliko puta sam ti to rekao? To se zove biti površan i odlagati.” Tako ukažite na njihove probleme. Pošto to čuju, razmisliće o tome kako su odlagali i postupali površno. Nakon što uistinu razmisle o tome i to spoznaju, priznaće svoje greške i biće u stanju da ih isprave. Međutim, ono što prepoznaju je ustaljena stvar, ustaljeno stanje. Mogu da prihvate i priznaju ono što ti govoriš samo ako je u skladu sa njihovim vlastitim uobraziljama. To je ono što nazivamo prosečnim kovom. Rad na ljudima prosečnog kova zahteva napor, i samo ako govorite na osnovu činjenica, možete da ih u potpunosti ubedite. Kakvo je stanje ljudi koji imaju slab kov? Kako njima treba prići? Ljudi slabog kova su ograničeni i fali im po koja daska u glavi. Oni ne mogu da prozru nijednu situaciju sa kojom se suoče i ne tragaju za istinom. Ako im ljudi ne govore o nečemu na jasan i direktan način, oni to ne mogu sami da shvate. Dakle, kada pričaš sa ljudima slabog kova, moraš pričati jasnije i direktnije i isto tako moraš davati primere. Moraš pričati na osnovu činjenica i ponavljati se uvek iznova. To je jedini način na koji tvoje reči mogu da imaju neki učinak. Moraš da govoriš ovako: „Ti odlažeš i površan si kada obavljaš svoju dužnost ovako!” Koja će biti njihova prva reakcija? „Jesam li? Odlagao sam? Čim se probudim ujutru, počnem da razmišljam o stvarima u vezi sa svojom dužnošću i prvo te stvari uradim. Kada izađem, ja takođe razmišljam o tome kako da obavim te stvari dobro. Ne odlažem i ne postupam površno. Ulažem mnogo truda u ove stvari!” Njihova prva reakcija će biti da poreknu ono što si ti rekao. Oni nemaju svest i u osnovi ne shvataju da obavljaju svoje dužnosti površno i da odlažu. Onda ćeš morati da im objasniš koja su to ispoljavanja odlaganja i površnosti i da govoriš na način koji će ih zaista ubediti pre nego što prihvate tvoje reči. Nije im lako da priznaju da nisu radili dobro ili da su grešili u spoljnjim stvarima. Ako nešto uključuje istinu, načela primene ili Božju narav, ljudima slabog kova je još teže. Neće razumeti ništa što kažeš, i što više pričaš, to će se osećati zbunjenije i neupućenije i neće hteti više da slušaju. To su ljudi izuzetno slabog kova; to je ispoljavanje njihove nesposobnosti da postignu istinu. Bez obzira na to kako razgovarate o istini, za ljude slabog kova to je beskorisno. Bez obzira na to kako pokušavaš da razgovaraš sa njima, ne mogu da razumeju. Najviše što mogu jeste da razumeju neke doktrine i pravila. Stoga, nije neophodno da previše detaljno razgovarate o istini sa ljudima izuzetno slabog kova. Samo im na jednostavan način recite šta da rade, i ako mogu da se pridržavaju toga, to je prilično dobro. Ljudi izuzetno slabog kova nemaju nikakvu sposobnost shvatanja, u tolikoj meri da nikada neće biti sposobni da razumeju istinu i svakako se ne može zahtevati od njih da dostignu nivo postupanja u skladu sa načelima. Ako se tim ljudima nešto desi ispred nosa i ako im ti to sve podrobno objasniš, oni ipak to neće moći da povežu sa sobom. To nazivamo slabim kovom. Primera radi, kada je reč o laganju, pogledajte kako reaguju ljudi dobrog kova. Kada ljudi dobrog kova čuju druge da pričaju o tome kako su se nosili sa stanjima laganja i obmana i kako su ih rešili, da govore o svojim stanjima laganja i daju primere, oni će razmisliti o sebi i uporediti to što su čuli sa svojim vlastitim stanjima. Nakon toga, oni će biti u stanju da prepoznaju situacije u kojima su govorili laži i koje su namere imali kada su tako postupali. Na osnovu otkrovenja u svojim svakodnevnim životima i ispitivanjem svojih namera, motiva i misli, ljudi dobrog kova će moći da otkriju koje njihove reči su bile laži a koje su sadržale obmanu. Kada slušaju iskustvena svedočenja drugih ljudi, oni mogu da imaju koristi i da steknu nešto. Čak i ako govoriš o samo nekoliko načela, oni će ih razumeti i naučiti da ih primenjuju. Potom će prihvatiti ove reči kao istina-načela, stvoriće od njih sopstvenu stvarnost i postepeno će se promeniti. Nakon što osoba prosečnog kova čuje iskustvena svedočenja drugih ljudi, biće u stanju da uvidi kako se očigledni slučajevi odnose na nju samu, ali neće biti u stanju da sa sobom poveže manje očigledne stvari ili stvari koje su u dubini srca tih ljudi i koje nisu izražene u njihovim rečima. Uz to, njihovo razumevanje istina-načela je takođe malo površnije, poput doktrina. Njihov nivo razumevanja je mnogo gori od nivoa razumevanja ljudi dobrog kova. Što se tiče ljudi slabog kova, kada slušaju svedočenja drugih, bez obzira na to koliko ti drugi ljudi pažljivo analiziraju koje stvari su laži i prazne reči a koje stvari su varljiva stanja, oni neće biti u stanju da povežu to sa sobom i neće biti u stanju da razmišljaju o sebi i upoznaju sebe. Ne samo da ovi ljudi ne uspevaju da prepoznaju sopstvena lažljiva i varljiva stanja, nego čak za sebe misle da su veoma iskreni ljudi koji ne umeju da lažu. Čak i ako ih drugi lažu i varaju, oni to ne mogu da prepoznaju i lako ih je prevariti. Još manje su sposobni da razumeju istina-načela koja su drugi podelili. Nemaju ni najmanju sposobnost razumevanja. To je ispoljavanje slabog kova.

Od ljudi koji imaju neki od tri tipa kova koja smo upravo pomenuli, koji tip može da postigne promenu naravi? Kakva osoba može da uđe u istina-stvarnost? (Ljudi dobrog kova.) Ljudi dobrog kova mogu da uđu u istina-stvarnost malo brže i dublje. Ljudi prosečnog kova ulaze sporije i površnije. Ljudi slabog kova ne mogu da uđu uopšte. Tu je razlika. Možeš li da vidiš kako se ljudi razlikuju jedni od drugih? (Mogu.) U čemu su njihove razlike? Njihove razike leže u njihovom kovu i u njihovom stavu prema istini. Ljudi koji vole istinu i dobrog su kova ulaze u istina-svarnost brzo i sposobni su da zadobiju život. Ljudi prosečnog kova su tvrdoglavi i obamrli. Njihov ulazak u istinu je spor i njihov životni napredak je isto tako spor. Ljudi slabog kova nisu samo budalasti i nadmeni, već su i glupi, sa bezizražajnim i tupim licima; oni su obamrli u svom duhu, sporo reaguju i sporo shvataju istinu. Takvi ljudi su bez života, jer ne razumeju istinu i samo pričaju o doktrinama, uzvikuju slogane i pridržavaju se pravila. Pošto ne razumeju istinu, ne mogu da uđu u istina-stvarnost. Ima li života u onima koji ne mogu da uđu u istina-stvarnost? U njima nema života. Kada se nešto desi ljudima u kojima nema života, oni slede sopstvenu volju i postupaju slepo, idu obilaznicom ponekad u jednom pravcu, a u drugim prilikama u drugom pravcu, nedostaje im precizan put praktičnog delovanja i uvek se osećaju neodlučno i bespomoćno. Oni su bedan prizor. Godinama neprestano slušam kako neki ljudi govore da ne znaju šta da rade kada im se nešto desi. Kako je to i dalje moguće nakon što su čuli toliko mnogo propovedi? Izrazi njihovih lica pokazuju da su zaista zbunjeni. Njihova lica su bezizražajna i tupa. Neki ljudi kažu: „Kako me mogu nazivati glupim? Veoma sam prijemčiv na ono što je popularno u svetu. Znam kako da koristim sve vrste kompjutera, mobilnih telefona i konzola za igrice. Vi ste glupi i ne znate kako da ih korisite. Kako vaš kov može biti toliko slab?” Ali malo njihove pameti je samo veština, malo oštroumnosti – to se ne računa u kov. Ako ih zamolite da slušaju propoved ili da razgovaraju u zajedništvu o istini, ovi ljudi se razotkrivaju: u svom duhu su strašno obamrli. Koliko su obamrli? Godinama veruju u Boga, ali ipak nisu sigurni da li će biti spašeni i ne mogu to da procene, niti im je jasno koja su vrsta ljudi. Ako ih pitaš šta misle o svom kovu, reći će: „Moj kov je malo gori od dobrog kova, ali puno bolji od prosečnog.” To pokazuje koliko je slab njihov kov. Nije li ovo malo glupo? Ljudi koji su zaista slabog kova otkrivaju ovu vrstu gluposti. Bez obzira na to o čemu se radi, ako nešto uključuje istinu ili načela, oni neće razumeti ništa od toga i neće moći da se uzdignu do njegovog nivoa. To znači biti slabog kova.

Sada kada smo razgovarali u zajedništvu o ovim stvarima, da li biste bili u stanju da procenite šta je dobar kov a šta je slab kov? Ako možete da shvatite šta je dobar kov a šta je slab kov, i da jasno sagledate sopstveni kov i svoju priroda-suštinu, to će vam pomoći da spoznate sebe. Onda kada budete imali jasnu sliku o vlastitoj poziciji, imaćete malo razboritosti i znaćete sopstvene mogućnosti. Nećete biti skloni tome da postanete nadmeni i bićete postojaniji i smireniji kada obavljate svoju dužnost. Nećete postaviti svoje ciljeve isuviše visoko i moći ćete da se bavite svojim pravim poslom. Kada ljudi ne poznaju sebe, to prouzrokuje mnoge probleme. Kakve probleme? Iako je njihov kov očigledno prosečan, oni uvek misle da imaju dobar kov, bolji nego što imaju ostali. Oni uvek imaju nagone u svojim srcima i uvek žele da služe kao starešine i da vode ostale. Uvek imaju takve stvari u svojim srcima, a da li će to uticati na obavljanje njihovih dužnosti? Ove stvari ih stalno ometaju, njihova srca nisu spokojna i ne mogu da se smire. Ne samo da ne mogu da obavljaju svoje dužnosti dobro, nego oni takođe rade neke glupe, sramne stvari i neke bezrazložne stvari koje Bog prezire. Oni imaju tako ozbiljne probleme – da li je u redu ako ostanu nerešeni? Svakako da nije, ovi ljudi moraju da tragaju za istinom da bi ih rešili. Pre svega, moraju da se mole Bogu i da razmišljaju o tome zašto imaju takve misli, zašto su toliko ambiciozni i odakle te stvari potiču. Ako o tim stvarima razmišljaju samo na jednostavan način, da li će biti u stanju da proniknu u suštinu problema? Svakako da neće. Moraju da se mole Bogu i da čitaju Božje reči kako bi pronašli koren problema – samo tada će moći lako da ga reše. Njihove ambicije i želje se mogu iskoreniti samo kada oni reše svoje iskvarene naravi. Na taj način će moći da obavljaju svoje dužnosti razborito i da budu mnogo savesniji; neće se više toliko šepuriti okolo, verovati da su bolji od svih ostalih, ponašati se toliko nadmoćno i neće osećati da se razlikuju od drugih. Ove iskvarene naravi im više neće smetati i postaće mnogo zreliji. U najmanju ruku, imaće dostojanstvenu i čestitu svetačku pristojnost. Samo na ovaj način mogu biti sigurni da će živeti pred Bogom. Kada ljudi veruju u Boga i dođu u Božju kuću, trebalo bi da imaju makar savest i razboritost da bi prihvatili istinu. Ako su poput nevernika, poput neukroćenih divljih životinja, neće biti u stanju da dođu pred Boga. Neki ljudi kažu: „Šta je toliko teško u vezi dolaska pred Boga? Ja često dolazim pred Boga.” Nije jednostavna stvar doći pred Boga. Moraš imati ispravan stav i bogopokorno srce da bi te Bog prihvatio. Ako ljudi koji su poput zveri dođu pred Boga, Bog će ih zasigurno mrzeti i prezirati. Prema tome, dolazak pred Boga nije nešto što se može postići ljudskim maštanjem, niti bi Bog prihvatio da si došao pred Njega samo zato što to želiš. Pravo da odlučuje u ovoj stvari je u Božjim rukama. Doći ćeš pred Boga tek onda kada te Bog prihvati. Tek onda kada imaš ispravne namere, tragaš za istinom i često se moliš Bogu, možeš primiti prosvećenje od Svetog Duha. Tek tada si uistinu došao pred Boga. Ako Bog kaže da si neuki prostak, neukroćena divlja životinja, da li će On obraćati pažnju na tebe? (Neće.) Bog neće obraćati pažnju na tebe, On će ti davati samo površne stvari, poput malo blagodati i nekoliko blagoslova. U pravom smislu, nećeš moći da se stvarno približiš Bogu ili da uopšte dođeš pred Njega. Dakle, pre nego što te Bog prepozna kao Svog sledbenika, moraš da se unekoliko promeniš kako bi stigao do tačke gde te Bog prepoznaje kao člana Svoje kuće. Tek tada će Bog početi da testira tvoju dužnost, da testira svaku tvoju reč i delo, svaku tvoju misao i zamisao, tek tada će Bog početi da radi na tebi. Pre nego što ljudi kroče kroz vrata Božje kuće, neka njihova ponašanja i ispoljavanja, neka otkrovenja njihove ljudskosti, njihova praktikovanja, njihove misli i zamisli i njihovi stavovi prema Bogu su Bogu mrski i odvratni. Da li će Bog uzeti za ruku ljude koje smatra mrskim i odvratnim i provesti ih kroz vrata Svoje kuće? (Neće.) Zašto se onda neki takvi ljudi osećaju toliko zadovoljno i toliko srećno? Odakle potiče taj osećaj? Iz pretvaranja. Nije li ovo malo nerazborito? (Jeste.) Bog – Stvoritelj – svakako ima standarde za odabir Svojih sledbenika. Nije dovoljno da ljudi samo veruju. Bog voli iskrene ljude i Bog blagoslovi ljude koji Mu se iskreno daju. Bog koristi one koji mogu da Ga veličaju i da svedoče za Njega. Božji standardi za ljude su drugačiji od standarda koje ima čovek. Kada biraš prijatelja sa kojim ćeš se družiti, moraš da uzmeš u obzir njegov karakter, da li odgovara tvojim sklonostima, kakvu ličnost ima, da li deli zajedničke hobije sa tobom kao i njegov izgled. Čak i ti imaš standarde kada biraš ljude, a kako tek stvari stoje sa Bogom? Neki ljudi kažu: „Koji standard Bog koristi kada bira ljude? Zar je toliko teško prići Bogu? Zar je toliko teško ljudima da dođu pred Boga i uđu na vrata Božje kuće?” Zapravo, nije teško, lestvica nije postavljena visoko, ali postoje standardi. Prvo, ljudi moraju da imaju makar pobožan stav i da znaju svoje mesto. Uz to, moraju prići Bogu iskrena i čista srca. Takođe, moraju da postupaju sa svetačkom pristojnošću u svemu što rade i govore, i u najmanju ruku, moraju da imaju neke dobre reči i dela, manire i vaspitanje. Ako ne ispunjavaš čak ni ove osnovne uslove, da budem iskren prema tebi, Bog uopšte neće obraćati pažnju na tebe. Znaš li šta se ovde dešava? Što se tiče nekih ljudi koji veruju u Boga, pogledajte šta oni rade, šta ispoljavaju i šta otkrivaju. Zašto su toliko odvratni i mrski Bogu? Zbog toga što ovi ljudi nemaju ljudskosti, savesti ni razboritosti i nemaju čak ni najosnovnije i najelementarnije svetačke pristojnosti. Takvi ljudi žele da ih Bog, držeći ih za ruku, uvede kroz vrata Svoje kuće, ali to je nemoguće. Samo bi budale širile jevanđelje ovakvim ljudima kojima nedostaje ljudskosti. Neki ljudi nose jaku šminku i izazovnu odeću u svojim svakodnevnim životima. Oni se oblače čak zavodljivije nego plesačice među nevernicima. U njihovim privatnim životima i u njihovom ponašanju, ne možete videti da su ikako drugačiji od nevernika. Kada su među braćom i sestrama, oni nesumnjivo izgledaju kao nevernici i bezvernici. Takvi ljudi možda izvana deluju kao istinski vernici; možda su se odrekli stvari, možda su sposobni da obavljaju svoje dužnosti i neki od njih možda ne uzmiču kada se suoče sa proganjanjem i patnjom, ali mogu li takvi ljudi da prihvate istinu? Mogu li oni da prihvate Božji sud i grdnju? Na osnovu stvari koje proživljavaju, da li su oni dostojanstveni i čestiti ljudi? Da li su iskreni ljudi? Da li su ljudi koji vole istinu? Da li su ljudi koji se iskreno daju Bogu? Da li Bog želi takve ljude? Svakako da ne želi. To su nevernici koji su se ušunjali u Božju kuću. Oni su ispred vrata Božje kuće i još uvek nisu prošli kroz njih. Ono što oni rade za Božju kuću jeste da pomažu i trude se – to su prijatelji crkve, ali nisu deo Božje kuće. Bog ne želi nevernike ni divlje životinje. Isto tako postoje neki ljudi koji, na osnovu svog dugogodišnjeg verovanja u Boga, malo kapitala koji poseduju i važnih dužnosti koje su obavljali u prošlosti, demonstriraju silu u Božjoj kući, žele da kontrolišu crkvu i da imaju sav autoritet. Stavovi ovih ljudi prema Bogu i istini su mrski Bogu. Na osnovu njihove suštine i stvari koje se nalaze u dubinama njihovih srca, Bog ne priznaje takve ljude za članove Svoje kuće. Pošto Bog ne priznaje takve ljude za članove Svoje kuće, zašto im Bog dopušta da rade u Njegovoj kući? Bog im dopušta da pripomažu ili da obavljaju privremeni posao. U procesu pripomaganja i obavljanja privremenog posla, ako zaista imaju savest i razboritost, ako umeju da slušaju, da se pokore i prihvate istinu i ako imaju svetačku pristojnost i nešto bogobojažljivog srca i obavljaju stvari iskrena srca, ako prođu ove testove, Bog će ih uvesti u Svoju kuću i oni će postati članovi Božje kuće. Tada će posao koji obavljaju i ono što im Bog poveri postati njihove dužnosti. Ono što ljudi rade van Božje kuće nije obavljanje dužnosti, to je rad za Božju kuću i pomaganje Božjoj kući i ti ljudi su službenici.

Možete li sada da procenite da li ste član Božje kuće? Ako sudite prema tome koliko dugo verujete u Boga, onda bi trebalo da ste član, ali da li je to ispravna metoda procenjivanja? (Nije.) Koju osnovu bi trebalo da koristite za procenjivanje? Osnova je to da li imaš ikakvu unutrašnju reakciju kada čuješ istinu, da li se duboko u svom srcu osećaš krivim, ukorenim i disciplinovanim kada prekršiš istinu ili kada se opireš Bogu i buniš protiv Njega. Neki ljudi budu disciplinovani tako što obolevaju od čireva u ustima nakon što govore osuđujuće reči; drugi se ponašaju površno, ne shvataju svari ozbiljno, pa ih Bog izlaže bolesti. Kada se ove stvari spomenu, ako ti ljudi osećaju kajanje duboko u sebi i mogu da se pokaju – ako pokazuju ova ispoljavanja – onda su oni članovi Božje kuće. Bog se ophodi prema ovim ljudima kao prema članovima Božje kuće, Svoje vlastite porodice. On ih prekorava, disciplinuje, ukorava i orezuje – to znači biti član Božje kuće. Kada se tvoj stav prema Bogu promeni i možeš da se pokaješ, Bog će takođe promeniti Svoj stav prema tebi. Kada uđeš u život, i tvoja gledišta o stvarima i pravac tvog života pretrpe neke promene, a vera i strah od Boga koje nosiš u dubini svog srca postepeno porastu i preobraze se, postaćeš deo Božje kuće. Neki ljudi veruju u Boga dugi niz godina, ali nisu učinili mnogo da bi bili od koristi Božjoj kući. Zapravo, oni su učinili mnogo loših stvari. Lagali su i varali, radili stvari površno, postupali proizvoljno i jednostrano, krali priloge, širili razdor, izazivali prekidanja i ometanja i upropaštavali rad crkve. Počinili su mnoga nedela, ali nikada se nisu prekorili. Njihova srca ne osećaju kajanje i nemaju ni najmanji osećaj krivice. Ovo su ljudi koji stoje ispred vrata Božje kuće. Ova vrsta ljudi uvek živi ispred vrata Božje kuće. Oni ne slede načela u onome što rade i Božje reči i istina ih ne interesuju. Usredsređuju se isključivo na obavljanje zadataka, trčanje unaokolo, zalaganje, skretanje pažnje na sebe i gomilanje ličnog kapitala. Postupaju površno kada su u pitanju rad crkve i njihove dužnosti; lažu i obmanjuju Boga i čak navode na stranputicu i kontrolišu braću i sestre. Ne osećaju ni najmanji ukor ili kajanje, a ne osećaju ni Božje disciplinovanje. Ti ljudi nisu članovi Božje kuće. Spolja, ovakva osoba pokazuje mnogo žara za trčanje okolo i davanje sebe; ima veliku veru i voljna je da se da. Čini se da zaista voli istinu, da voli Boga i da je voljna da primenjuje istinu. Međutim, kada sluša propovedi, ona zadrema, ne može da sedi mirno i oseća gađenje. U svom srcu misli: „Zar razgovor u zajedništvu o ovim stvarima nije samo ukazivanje na ljudska stanja, pričanje ljudima da spoznaju sebe, a zatim navođenje ljudi da shvate malo istine i da konačno postignu pokornost? Ja sve to razumem, pa zašto mora ponovo da se razgovara o tome?” Ovi ljudi uopšte ne vole istinu, i čak ne osećaju ukor i ne primaju disciplinu, kao da uopšte nemaju srca. Svi ovi ljudi su van Božje kuće. Oni su nevernici. Od trenutka kada su prvi put prihvatili Božje delo do danas, oni nikada nisu istinski priznali da su stvorena bića i da je Bog njihov Stvoritelj. Oni ne prihvataju istinu ni najmanje i ne obavljaju voljno svoje dužnosti. Međutim, zbog toga što imaju malo lukave inteligencije i nešto entuzijazma u kombinaciji sa ambicijom, oni se usredsređuju na trčanje svuda okolo i na obavljanje posla da bi zadobili divljenje ljudi, a sve to kako bi sebi osigurali položaj u Božjoj kući. Oni razmišljaju: „Obavljajući ove zadatke i ovako trčkarajući okolo, izgradio sam ugled i stekao poverenje na različitim mestima. Osigurao sam svoj položaj u crkvi, i gde god odem, braća i sestre mi se dive. Imati takav ugled među braćom i sestrama je dovoljno; to znači da imam život. Što se tiče toga kako Bog to definiše, nema potrebe biti previše strog u vezi toga.” Kakvi su to ljudi? Strogo govoreći, oni su bezvernici. Koja je osnova za ovu tvrdnju? Osnova je njihov stav prema istini i prema Bogu. Nikada se nisu pokajali, nikada nisu spoznali sebe i nikada nisu shvatili šta znači pokoriti se Bogu. Umesto toga, rade šta god žele, upuštaju se u lično upravljanje u ime obavljanja svojih dužnosti i zadovoljavaju svoje lične želje i sklonosti. Veruju u Boga dugi niz godina i odslušali su mnoge propovedi, ali nemaju pojma o istini i ne shvataju da verovanje u Boga zahteva primenjivanje istine. Nakon što su odslušali mnoge propovedi, još uvek nisu shvatili o čemu se zapravo radi. U dubini svojih srca ne osećaju da je čovek izuzetno iskvaren i da mu je potrebno Božje spasenje. Takođe nemaju iskrenu želju i čežnju za istinom i Bogom iz dubine svojih srca. Nije li to problematično? (Jeste.) Veoma je problematično. Za njih, Bog, istina i spasenje su samo retorika, samo neka vrsta argumentacije ili slogana. To je veoma problematično.

Šta vidite kao najočigledniju razliku između Pavla i Petra? Pavle je radio dugi niz godina, putovao, davao se, davao doprinose i podnosio mnogo patnje, ali put kojim je on išao nije podrazumevao istinu, nije podrazumevao pokornost Bogu, nije podrazumevao promenu naravi i svakako nije podrazumevao spasenje. Stoga, bez obira na to koliko je velik Pavlov ugled, bez obzira na to koliko su njegovi spisi uticali na buduće generacije, on nije bio neko ko je zaista voleo Gospoda Isusa. Nije imao istinsko razumevanje Gospoda Isusa, nije priznavao Gospoda Isusa kao jednog istinitog Boga, već je samo prepoznavao Gospoda Isusa kao Sina Božjeg, kao običnog čoveka. Posledica toga je bila to da on nije imao istinsku pokornost Gospodu Isusu; samo je činio sve što je mogao da širi jevanđelje i da pridobije ljude, osniva crkve i da ih lično kao pastir čuva u nadi da zadobije Božje odobravanje, ali Bog je ispitao Pavlovo srce i nije ga odobrio. S druge strane, Petar je obavljao stvari tiho, i njegovo srce je uvek bilo ispunjeno onim što mu je Gospod Isus rekao. On je težio da voli i razume Boga u skladu sa zahtevima Gospoda Isusa. Tokom ovog perioda, prihvatio je da ga Bog prekorava, orezuje i čak da ga ukorava. Koje reči je Bog upotrebio da bi ukorio Petra? („Odlazi od mene, Satano!” (Matej 16:23).) Tačno, „Odlazi od mene, Satano!” Bog je izgovorio ove reči, ali ove reči nisu odredile Petrov ishod, one su bile samo ukor. Da li je Bog ukorio Pavla tokom njegovog rada? (Nije.) S jedne strane, gledajući subjektivne činioce, Bog ga nije ukorio. S druge strane, sa stanovišta objektivnih činilaca, Pavle nije prihvatao istinu, nije tragao za istinom, i uopšte nije tragao za načinom da primi spasenje, tako da nije mogao da primi ni da doživi te stvari. Delo koji je Bog obavljao na njemu je bilo da iskoristi Njegovo služenje – ako bi mogao da služi do kraja, a da ne počini nikakva velika zla, mogao bi da ostane kao službenik; međutim, ako bi počinio neko veliko zlo, ishod bi bio drugačiji. To je razlika. Petar je, s druge strane, primio mnogo disciplinovanja, prekoravanja i ukora od Boga. Izvana, činilo bi se da Petar nije bio usklađen sa Božjim namerama, da je činio Boga nezadovoljnim, ali sa stanovišta Božjih namera, takva osoba je bila upravo ona koju je On želeo i koja Mu je prijala. Zbog toga ga je Bog stalno prekoravao i orezivao, tako da je on postepeno rastao, ušao u istinu i shvatio Božje namere, konačno postigavši istinsku pokornost i pravu promenu. To je bila Božja ljubav i Božje spasenje.

Da li vam je sada jasno u srcu da li ste član Božje kuće? Da li ste zaista ušli u Božju kuću? Na osnovu onoga što sam upravo podelio, možete li to da procenite? Možete li biti sigurni da ste ušli na vrata Božje kuće i da ste član Božje kuće? (Sigurni smo.) Dobro je što možete biti sigurni. To je dokaz da vaša vera u Boga već ima temelj i da ste pustili korene u Božjoj kući. Oni kojima nedostaje temelj su van Božje kuće i Bog ih ne priznaje. Šta ako ti svedočiš za Boga i kažeš drugima da si Božji sledbenik i član Crkve Svemogućeg Boga, ali Bog kaže da te ne poznaje? To bi bio problem, zar ne? Da li bi to bio blagoslov ili kletva za ljude? To nije dobar znak. Stoga, ako želiš da stekneš Božje odobravanje i da kažeš da si pravi Božji vernik, moraš da činiš neke stvari koje koriste radu Božje kuće, da pripremaš neka dobra dela, usmeravaš svoje srce prema Bogu i imaš srce koje poštuje Boga kao velikog. Tek tada će te Bog priznati. Prvo, moraš da izmeniš greške u svojim gledištima, stavovima i praktikovanjima koja se tiču Boga i istine, kao i pogrešan put kojim si krenuo. Te stvari moraju da se promene. To je temelj. Zatim moraš da prihvatiš sve istine koje je Bog izrazio i da ispuniš svoje dužnosti kako Bog zahteva. Kada postigneš ove stvari, Bog će biti zadovoljan i priznaće te kao Svog sledbenika. Drugo, moraš postepeno omogućiti Bogu da te prizna kao istinsko stvoreno biće, ono koje ispunjava standard. Ako si još uvek van Božje kuće i Bog te još uvek nije priznao za člana svoje kuće, ali ti kažeš da želiš da budeš spašen, nije li to samo san budale? Sada ste doživeli prekor i disciplinovanje, imate Božju blagodat i blagoslove i vaša vera u Boga ima temelj. To je dobro. Sledeći korak je da budete sposobni da postignete život-ulazak zasnovan na razumevanju istine, da pretvorite te istine u sopstveni život i da ih proživite, da ih primenjujete u obavljanju svoje dužnosti i u svim stvarima koje vam je Bog poverio. Tada ćete imati nadu za spasenje. Većina vas nije slabog kova, može se smatrati da ste svi prosečnog kova. Ima nade za spasenje, ali svi vi imate neke mane i nedostatke u svojoj ljudskosti. Neki od vas su lenji, neki se hvališu, neki su nadmeni, a neki su pomalo glupi, otupeli i nepopustljivi. Ovo su problemi naravi. Za neke probleme ljudskosti i naravi, morate tragati za istinom kroz iskustvo, preispitivati sebe i prihvatati orezivanje da biste ostvarili naprednu promenu i postigli iskustvo i dubinu u vezi sa svojim razumevanjem i shvatanjem istine. Na ovaj način postepeno ćete rasti u životu. Dok ima života, ima i nade. Bez života, nema nade. Da li sada imate život? Da li imate razumevanje i iskustvo istine u svom srcu? Koliko i u kojoj meri se pokoravate Bogu? Ove stvari vam moraju biti jasne u srcu. Ako vam nisu jasne, već ste smeteni, biće teško imati rast u život.

U crkvi postoje oni koji misle da ulaganje velikog napora ili činjenje nekoliko rizičnih stvari znači da su nagomilali zasluge. Zapravo, prema njihovim delima, oni su zaista vredni pohvale, ali njihova narav i stav prema istini su gnusni i odvratni. Oni nemaju ljubav prema istini, već imaju odbojnost prema istini. Sama ta činjenica ih čini odvratnima. Takvi ljudi su bezvredni. Kada Bog vidi da su ljudi slabog kova, da imaju određene nedostatke i da imaju iskvarene naravi ili suštinu koja Mu se suprotstavlja, On nije zgrožen njima i ne drži ih podalje od Sebe. To nije Božja namera i to nije Njegov stav prema čoveku. Bog ne prezire slab kov ljudi, On ne prezire njihovu glupost i On ne prezire to što imaju iskvarene naravi. Šta je to što Bog najviše prezire kod ljudi? Najviše prezire kada oni imaju odbojnost prema istini. Ako imaš odbojnost prema istini, onda samo zbog toga, Bog nikada neće naći zadovoljstvo u tebi. To je zapisano u kamenu. Ako imaš odbojnost prema istini, ako ne voliš istinu, ako je tvoj odnos prema istini ravnodušan, prezriv i nadmen, ili čak grozan, otporan i odbijajući – ako se tako ponašaš – onda je Bog savim zgrožen tobom i ti si totalno propao, bez mogućnosti spasenja. Ako zaista voliš istinu u svom srcu, a samo si donekle slabog kova i nedostaje ti uvid, pomalo si glup; i ako često grešiš, ali ti nemaš nameru da činiš zlo i jednostavno si učinio nekoliko glupih stvari; ako si u srcu voljan da čuješ Božju besedu o istini i u srcu čezneš za istinom; ako je stav koji zauzmeš u svom odnosu prema istini i Božjim rečima iskren i čeznutljiv, i možeš visoko da ceniš i obožavaš Božje reči – to je dovoljno. Bog voli takve ljude. Iako si ponekad možda pomalo glup, Bog te ipak voli. Bog voli tvoje srce koje čezne za istinom i On voli tvoj iskren stav prema istini. Dakle, Bog ima milosti prema tebi i uvek ti pruža blagodati. On ne uzima u obzir tvoj slab kov ili tvoju glupost, niti uzima u obzir tvoje prestupe. Zbog toga što je tvoj stav prema istini iskren i čežnjiv, i tvoje srce je istinito, onda – uzevši u obzir istinitost tvog srca i taj tvoj stav – On će uvek biti milostiv prema tebi i Sveti Duh će delovati na tebi i ti ćeš imati nadu za spasenje. S druge strane, ako si nepopustljiv u srcu i popustljiv prema sebi, ako imaš odbojnost prema istini, nikada ne obraćaš pažnju na Božje reči i sve ono što uključuje istinu, neprijateljski si nastrojen i prezriv iz dubine svog srca, kakav je onda Božji stav prema tebi? Prezir, odvratnost i neprestani gnev. Koje dve osobine su očigledne u Božjoj pravednoj naravi? Obilna milost i žetok gnev. „Obilna” u „obilnoj milosti” znači da je Božja milost tolerantna, strpljiva, uzdržana i da je to najveća ljubav – to je ono što „obilna” znači. Zbog toga što su ljudi glupi i slabog kova, Bog mora tako da postupa. Ako voliš istinu, ali si glup i slabog kova, Božji stav prema tebi je stav obilne milosti. Šta milost podrazumeva? Strpljenje i toleranciju: Bog je tolerantan i strpljiv prema tvom neznanju, On ti daje dovoljno vere i tolerancije da te podrži, obezbedi i pomogne ti, kako bi ti mogao malo po malo da razumeš istinu i postepeno sazriš. Na kom temelju je ovo zasnovano? Zasnovano je na temelju čovekove ljubavi i čežnje za istinom, kao i njegovog iskrenog stava prema Bogu, Njegovim rečima i istini. Ovo su osnovna ponašanja koja ljudi treba da ispoljavaju. Ali ako neko u svom srcu ima odbojnost prema istini, zgrožen je njome ili je čak i mrzi, ako nikada ne shvata istinu ozbiljno i uvek govori o svojim dostignućima, kako je radio, koliko iskustva ima, kroz šta je prošao, kako ga Bog poštuje i kako mu je poverio ozbiljne zadatke – ako govori samo o ovim stvarima, svojim veštinama, postignućima i svojim talentima, uvek se pravi važan i nikada ne razgovara o istini, ne svedoči za Boga, niti razgovara o razumevanju stečenom kroz iskustvo Božjeg delovanja ili o svom znanju o Bogu, nema li on odbojnost prema istini? Ovako se ispoljavaju osećanje odbojnosti prema istini i nevoljenje istine. Neki ljudi kažu: „Kako oni mogu da slušaju propovedi ako ne vole istinu?” Da li svi koji slušaju propovedi vole istinu? Neki ljudi to samo rutinski rade. Prisiljeni su da se pretvaraju pred drugima, bojeći se da ako ne učestvuju u životu crkve, Božja kuća neće priznati njihovu veru. Kako Bog definiše ovaj stav prema istini? Bog kaže da oni ne vole istinu, da oni imaju odbojnost prema istini. U njihovoj naravi postoji nešto što je najpogubnije, čak pogubnije od nadmenosti i varljivosti, a to je imati odbojnost prema istini. Bog to vidi. Uzevši u obzir Božju pravednu narav, kako se On ophodi prema takvim ljudima? On je gnevan na njih. Kada je Bog gnevan na nekoga, On ga ponekad ukorava ili ga disciplinuje i kažnjava. Ako se on ne suprotstavlja Bogu namerno, Bog će biti trpeljiv, čekaće i posmatraće. Zbog situacije ili zbog drugih objektivnih razloga, Bog može iskoristiti ovog bezvernika da Mu služi. Ali čim okruženje dozvoli i kada dođe pravo vreme, takvi ljudi će biti izbačeni iz Božje kuće jer nisu pogodni čak ni da služe. Takav je Božji gnev. Zašto je Bog toliko žestoko gnevan? To je izraz ogromne mržnju koju Bog ima prema onima koji imaju odbojnost prema istini. Žestok Božji gnev ukazuje na to da je On odredio ishod i odredište takvih ljudi koji imaju odbojnost prema istini. Gde Bog svrstava ove ljude? On ih svrstava u tabor Sotone. Zbog toga što je gnevan na njih i gnuša ih se, Bog im zatvara vrata, On im ne dozvoljava da kroče u Božju kuću i ne daje im šansu da budu spašeni. To je jedno ispoljavanje Božjeg gneva. Bog ih takođe stavlja na isti nivo kao Sotonu, kao pogane đavole i zle duhove, kao bezvernike, i kada dođe pravo vreme, On će ih ukloniti. Nije li ovo jedan od načina da se pobrine za njih? (Jeste.) Takav je Božji gnev. A šta ih očekuje nakon što budu uklonjeni? Mogu li ikada ponovo imati Božju blagodat i blagoslove i Božje spasenje? (Ne mogu.) U Doba blagodati ljudi su često govorili nešto poput ovog: „Bog svakog čoveka želi da spase i da ne želi da ikoga zadesi propast.” Većina ljudi može da razume značenje ovih reči. To je emocija i stav Boga u spašavanju iskvarenog čovečanstva. Ali kako Bog spašava čovečanstvo? Da li On spašava čitavo čovečanstvo ili samo deo njega? Koji deo Bog spašava a koje ljude napušta? Većina ljudi ne može da pronikne u srž ovog problema. Oni sa ljudima mogu da razgovaraju samo o doktrinama. „Bog svakog čoveka želi da spase i da ne želi da ikoga zadesi propast.” Previše je ljudi koji to govore, ali uopšte ne razumeju Božju nameru. U stvari, Božja namera je da spase samo one koji vole istinu i koji mogu da prihvate Njegovo spasenje. Oni koji imaju odbojnost prema istini i odbijaju da prihvate Božje spasenje su oni koji poriču Boga i opiru Mu se. Ne samo da ih Bog neće spasiti, već će na kraju On uništiti te ljude. Iako oni koji veruju u Boga znaju da je Njegova ljubav beskonačna, neuporedivo velika i moćna, Bog nije voljan da ovu blagodat i ljubav da onima koji imaju odbojnost prema istini. Bog neće dati Svoju ljubav i spasenje ovim ljudima nizašta. To je Božji stav. Oni koji imaju odbojnost prema istini i ne prihvataju Božje spasenje su poput prosjaka koji traži hranu – bez obzira na to od koga prosi hranu, u svom srcu, ne samo da nema poštovanje prema svojim dobrotvorima, već ih i ismeva i mrzi. On bi čak radije oteo imovinu svojih dobrotvora za sebe. Da li bi dobrotvori bili voljni da daju hranu takvom prosjaku? Svakako da ne bi, zato što on nije istinski za žaljenje, već je isuviše mrzak. Kakav je stav dobrotvora prema takvoj osobi? On bi radije dao hranu psu nego što bi je dao ovakvom prosjaku. Tako se on zaista oseća. Šta mislite kakvi su ljudi koji imaju odbojnost prema istini? Da li su to oni koji se opiru Bogu i suprotstavljaju Mu se? Možda se ne opiru Bogu otvoreno, ali njihova priroda-suština poriče Boga i opire Mu se, što je jednako kao da otvoreno kažu Bogu: „Ne volim da slušam šta ti govoriš, ne prihvatam to, i pošto ne prihvatam da su tvoje reči istina, ja ne verujem u tebe. Verujem u bilo koga ko je koristan i blagotvoran za mene.” Da li je to stav nevernika? Ako je to tvoj stav prema istini, nisi li ti otvoreno neprijateljski nastrojen prema Bogu? A ako si otvoreno neprijateljski nastrojen prema Bogu, da li će te Bog spasiti? Neće. To je razlog za Božji gnev prema svima koji poriču Boga i opiru Mu se. Suština ovakvih ljudi, ljudi koji imaju odbojnost prema istini, jeste suština neprijateljstva prema Bogu. Prema ljudima koji imaju takvu suštinu Bog se ne ophodi kao prema ljudima. U Njegovim očima oni su neprijatelji i đavoli. On ih nikada ne bi spasio. Na kraju, oni će biti gurnuti u nesreću i biće uništeni. Šta mislite – ako prosjak jede hranu svog dobrotvora i gunđa, ruga se, ismeva i čak napada svog dobrotvora, da li će ga dobrotvor mrzeti? Najverovatnije da hoće. Šta je razlog za ovu mržnju? (Ne samo da prosjak nije zahvalan svom dobrotvoru zato što mu ovaj daje hranu, već umesto toga on ismeva, ruga se i napada dobrotvora. Takva osoba uopšte nema savesti ni razboritosti, kao ni ljudskosti.) Kakav stav bi dobrotvor trebalo da ima prema ovom prosjaku? Dobrotvor bi trebalo da uzme natrag stvari koje je prvobitno dao prosjaku, a zatim da ga izbaci napolje. Bolje bi bilo da hrani ovim stvarima pse i divlje životinje nego da ih daje ovom prosjaku. To je posledica koju je prosjak sam sebi naneo. Postoji razlog zašto je Bog tako žestoko gnevan na jednu osobu ili na jedan tip osobe. Taj razlog nije određen Božjom sklonošću, već stavom te osobe prema istini. Kada osoba ima odbojnost prema istini, to je nesumnjivo pogubno po njeno postizanje spasenja. To nije nešto što može ili ne može da se oprosti, to nije oblik ponašanja ili nešto što se u njoj prolazno otkriva. To je priroda-suština osobe i Bog se najviše gnuša takvih ljudi. Ako povremeno otkrivaš iskvarenost koja se ogleda u odbojnosti prema istini, moraš ispitati, na osnovu Božjih reči, da li su ta otkrovenja posledica tvoje averzije prema istini ili su posledica nedostatka razumevanja istine. To zahteva traganje i zahteva Božje prosvećenje i pomoć. Ako je tvoja priroda-suština takva da imaš odbojnost prema istini, nikada ne prihvataš istinu, naročito ti se gadi i neprijateljski si nastrojen prema njoj, onda si u nevolji. Sigurno si zla osoba i Bog te neće spasiti.

Koja je razlika između nevernika i onih koji veruju u Boga? Da li je to samo razlika u verskom ubeđenju? Nije. Nevernici ne priznaju Boga i naročito ne mogu da prihvate istinu koju Bog izražava. Ovo dokazuje da svi nevernici osećaju odbojnost prema istini i da mrze istinu. Da li je činjenica, na primer, da je Bog stvorio čoveka? Da li je istina? (Jeste.) Onda, kakav je stav ljudi koji veruju u Boga kada ovo čuju? Oni to priznaju i potpuno veruju u to. Oni prihvataju ovu činjenicu, ovu istinu, kao temelj svoje vere u Boga – to znači prihvatiti istinu. To znači iz dubine naših srca prihvatiti činjenicu o Božjem stvaranju čoveka, rado biti stvoreno biće, voljno prihvatiti Božje vođstvo i suverenost i priznati da je Bog naš Bog. A kakav je stav onih koji ne veruju u Boga kada čuju „Bog je stvorio čoveka”? (Oni to ne prihvataju i ne priznaju.) Osim što to ne priznaju, kakva je njihova reakcija? Oni će te čak ismevati, učiniće sve što mogu da probaju da iskoriste to protiv tebe, rugaće se i podsmevaće se, gledaće na tebe sa prezirom i obasipaće nipodaštavanjem ove reči i ovu činjenicu. Oni čak mogu usvojiti stav podsmeha, sarkazma, prezira i neprijateljstva prema svima onima koji priznaju ove reči. Ne znači li to osećati odbojnost prema istini? (Znači.) Da li mrziš takve ljude kada ih vidiš? Šta misliš? Razmišljaš: „Bog je stvorio čoveka. To je činjenica. To je neosporno istinito. Ti to ne prihvataš, ne priznaješ svoje poreklo, zaista si nezahvalan, ti si nesavestan i nelojalan. Zaista si soj Sotone!” Da li to misliš? (Da.) A zašto tako misliš? Da li tako misliš samo zbog toga što im se ne sviđa ova izjava? (Ne.) I šta dovodi do toga da se takav odbojan način razmišljanja pojavi u tebi? (To je zbog njihovog stava prema istini.) Tvoj bes ne bi bio toliko veliki kada bi oni poštovali ove reči kao obične reči, kao teoriju ili versko uverenje. Ali kada vidiš kako odvratnost, neprijateljstvo i prezir nastaju u njima, kada ih vidiš kako iznose reči, stavove i naravi koje omalovažavaju ovu izjavu istine, ti se razbesniš. Je li tako? Neki ljudi, iako ne veruju u Boga, poštuju veru drugih ljudi i ne pokušavaju da sruše pitanja vere o kojima drugi govore. Ti nemaš nikakvu odbojnost niti gađenje prema njima, i dalje se možeš sprijateljiti sa njima i sa njima živeti u miru. Nećete postati neprijatelji. U stvari, postoji mali broj nevernika sa kojima možeš lepo da se slažeš. Iako oni ne mogu da prihvate pravi put niti da postanu članovi Božje kuće, ipak se možeš slagati i sarađivati sa njima. Barem imaju savest i razboritost. Ne spletkare protiv tebe i neće ti zabiti nož u leđa, pa možeš da se družiš sa njima. Prema onima koji pokušavaju da sruše istinu – koji imaju odbojnost prema istini – osećaš bes u svom srcu. Da li bi mogao da budeš prijatelj sa njima? (Ne bih.) Osim što ne bi bio prijatelj sa njima, šta još misliš o njima? Kada bi te pitali da biraš kako bi se ophodio prema njima, kako bi se ophodio prema njima? Ti bi rekao: „Bog je stvorio čoveka. To je činjenica, to je istina i tako divna i sveta stvar! Ne samo da ti to ne prihvataš, već i pokušavaš to da srušiš – ti zaista nemaš savesti! Kada bi mi Bog dao vlast, prokleo bih te, udario bih te, pretvorio bih te u pepeo!” Da li je to tvoj osećaj? (Jeste.) To je osećaj za pravdu. Ali kada vidiš da su oni đavoli, razumno bi bilo da ih ignorišeš, da se se držiš podalje od njih. Kada ti se obrate, u redu je samo se pretvarati da sarađuješ. To je mudro postupanje. Međutim, duboko u sebi znaš da si na drugačijem putu od takvih ljudi. Oni nikada ne bi mogli da imaju veru u Boga i apsolutno nikada neće prihvatiti istinu. Čak i da veruju u Boga, On ih ne bi želeo. Oni poriču Boga i opiru Mu se, oni su zveri, oni su đavoli, oni ne slede isti put kao mi. Oni koji imaju istinsku veru u Boga nisu voljni da dođu u dodir sa đavolima. Oni su dobro kada ne vide đavole, ali kada ih vide, odmah im se suprotstavljaju. Njihova srca će biti spokojna samo ako nikada ne vide đavole. Neki ljudi uvek pričaju neverujućim đavolima o stvarima Božje kuće. To su najgluplji ljudi. Oni ne razlikuju članove od nečlanova, oni su nespretne budale koje baš ništa ne razumeju. Može li Bog da spasi ljude koji su sposobni za takve besmislenosti? Svakako da ne može. Ljudi koji stalno imaju veze sa đavolima su bezvernici. Oni svakako nisu iz Božje kuće i pre ili kasnije moraće da se vrate Sotoni. Neki ljudi ne mogu da raspoznaju ko je brat ili sestra a ko je nevernik. Oni su najsmeteniji ljudi. Oni pričaju bezvernicima i đavolima o stvarima Božje kuće. To je kao da bacate bisere pred svinje i dajete psima ono što je sveto. Ti bezvernici i đavoli su poput svinja i pasa, svrstavaju su se među zveri. Ako sa njima razgovarate o stvarima koje se tiču Božje kuće, izgledaćete glupo. Nakon što oni to čuju, olako će klevetati Božju kuću i istinu. Ako to uradiš, izneverićeš Boga i imaćeš dug prema Njemu. O stvarima Božje kuće se ne sme pričati sa bezvernicima i đavolima. Ljudi su iziritirani, otporni i nisu voljni da dođu u dodir sa onima koji ne vole istinu, koji osećaju odbojnost prema istini ili kleveću istinu, pa kako milite da se Bog oseća? Božja narav, Božja suština, ono što Bog ima i što jeste, Božji život i Božja suština koju On otkriva – sve su to istine. Osoba koja oseća odbojnost prema istini je, bez sumnje, osoba koja se suprotstvavlja Bogu i neprijatelj je Boga. Ovo je više od neusklađenosti sa Bogom. Za takve ljude, Božji gnev je ogroman.

Svi vi sada imate neki temelj i možete se smatrati članovima Božje kuće. Morate revnosno stremiti ka istini i u procesu obavljanja svojih dužnosti neprekidno ispitivati sopstvene reči i dela, ispitivati svoja različita stanja i nastojati da zadobijete neke promene u svojoj naravi. To je dragoceno. Tada ćete zaista biti u stanju da dođete pred Boga. U najmanju ruku, moraš učiniti da te Bog prihvati. Ako ne možeš da dostigneš Jovov nivo i nedostaju ti sposobnosti koje bi navele Boga da se lično opkladi sa Sotonom da te testira, onda barem svojim delima i vladanjem možeš živeti u svetlosti Boga, a Bog će se brinuti o tebi, štitiće te i priznaće te kao jednog od Svojih sledbenika i člana Svoje kuće. Zašto je to tako? Zato što, od kad si priznao i poverovao u Boga, neprestano si tražio kako da slediš Božji put. Zbog toga što je Bog zadovoljan tvojim ponašanjem i tvojom iskrenošću, On te je uveo u Svoju kuću da budeš obučen, da budeš orezan i da prihvatiš Njegovo spasenje. Kakav veliki blagolov! Počeo si kao osoba van Božje kuće koja nije znala ništa o Bogu i istini, prihvatio si prvi Božji test, i pošto si ga položio, Bog te je lično uveo u Svoju kuću, doveo te pred Sebe, poverio ti nalog, uredio dužnosti koje treba da obavljaš i omogućio ti da obavljaš neke ljudske dužnosti u okviru Božjeg plana upravljanja. Iako je to neprimetan posao, ipak imaš Božju brigu i zaštitu i primio si Božje obećanje. Ovaj blagoslov je dovoljno veliki. Ostavićemo po strani krunisanje i nagrađivanje u budućem svetu i govorićemo samo o onome što ljudi mogu imati u ovom životu – istine koje čuješ, Božje blagodati, milost, brigu i zaštitu koje imaš, čak i razne vrste disciplinovanja i prekora koje ti Bog daje i obezbeđivanje svih ovih istina koje Bog daje čoveku – reci Mi, koliko toga primaš? Na kraju, pored toga što ćeš razumeti ove istine, Bog će te takođe u potpunosti spasiti iz Sotoninog tabora, tako da se preobratiš u osobu koja poznaje Boga, poseduje istinu kao svoj život i korisna je u Božjoj kući. Nije li ovaj blagoslov veliki? (Veliki je.) To je Božje obećanje. Nakon što te Bog uvede u Svoju kuću, On ti kaže: „Ti si blagosloven. Time što si ušao u crkvu, imaš nade da budeš spašen.” Možda ti ne znaš šta se dešava, ali u stvari, Božje obećanje ti je već dato. U isto vreme, Bog čini sve ove stvari da bi ispunio to obećanje – snabdeva te istinom, orezuje te, daje ti dužnosti i poverava ti naloge – kako bi tvoj život postepeno rastao i kako bi ti postao osoba koja se pokorava Bogu i obožava Ga. Da li su ljudi sada primili ovo obećanje? Još uvek postoji put koji treba preći do dana njegovog ostvarenja i ispunjenja. U stvari, neki od vas su ga već primili, a neki od vas imaju odlučnost, ali ga još uvek nisu primili. Zavisi od toga da li imate odlučnost da dokučite ovo obećanje i da li ste sposobni da ga ispunite. Sve što Bog radi se daje ljudima korak po korak, u pravo vreme i u pravoj meri. Nikada nema grešaka, pa ne moraš da brineš o tome da li si glup, slabog kova, mlad i da li veruješ u Boga tek neko vreme. Ne dozvoli da ovi objektivni razlozi utiču na tvoj život-ulazak. Bez obzira na to šta Bog kaže, prvo, to omogućava ljudima da tačno spoznaju i procene svoj stvarni rast i kov i da spoznaju sopstvene granice. Drugo, u pozitivnom smislu, to ljudima daje dublje razumevanje istine i omogućava im da uđu u istina-stvarnost i da obavljaju svoje dužnosti kako treba da bi udovoljili Božjim namerama. Ovo je svrha Božjih reči. Postići ove stvari je zapravo veoma jednostavno. Sve dok imaš istinoljubivo srce, nema poteškoća. Koja je najveća poteškoća za ljude? Najveća poteškoća je da osećaš odbojnost prema istini i da uopšte ne voliš istinu. To je najveća poteškoća. Ona uključuje problem prirode. Ako se ne pokaješ iskreno, to može dovesti do nevolje. Ako osećaš odbojnost prema istini i uvek klevećeš istinu i prezireš je, ako imaš ovakvu prirodu, nećeš se lako promeniti. Čak i ako se ti promeniš, ostaje da se vidi da li se Božji stav promenio. Ako ono što radiš može da promeni Božji stav, onda još uvek ima nade da budeš spašen. Ako ne možeš da promeniš Božji stav i u dubini Svog srca Bog odavno oseća odbojnost prema tvojoj suštini, onda nemaš nade za spasenje. Stoga, morate da ispitujete sebe. Ako si u stanju u kome osećaš odbojnost prema istini i opireš se istini, to je veoma opasno. Ako često proizvodiš takvo stanje, često upadaš u takvo stanje ili ako si suštinski takva osoba, to je još veći problem. Ako si povremeno u stanju u kome osećaš odbojnost prema istini, prvo, to može biti zbog tvog malog rasta; drugo, čovekova iskvarena narav sama po sebi sadrži ovakvu suštinu, što neizbežno dovodi do ovog stanja. Međutim, ovo stanje ne predstavlja tvoju suštinu. Ponekad prolazno osećanje može da proizvede stanje koje dovodi do toga da osećaš odbojnost prema istini. To je samo privremeno. To nije prouzrokovano tvojom narav-suštinom koja ima odbojnost prema istini. Ako je to prolazno stanje, može da se promeni, ali kako da ga promeniš? Moraš odmah da dođeš pred Boga, da tragaš za istinom u ovom aspektu i da postaneš sposoban da priznaš istinu i da se pokoriš istini i Bogu. Tada će se ovo stanje rešiti. Ako ga ne rešiš i pustiš da traje i dalje, u opasnosti si. Primera radi, neki ljudi kažu: „U svakom slučaju, ja sam slabog kova i ne mogu da razumem istinu, pa ću prestati da tragam za njom, a ne moram ni da se pokorim Bogu. Kako je Bog mogao da mi da ovakav kov? Bog nije pravedan!” Ti poričeš Božju pravednost. Ne znači li to da osećaš odbojnost prema istini? To je stav osećanja odbojnosti prema istini i to je ispoljavanje osećanja odbojnosti prema istini. Postoji kontekst u kojem se ovo ispoljavanje javlja, pa je neophodno rešiti taj kontekst i osnovni uzrok ovog stanja. Kada se reši osnovni uzrok, tvoje stanje će nestati zajedno sa njim. Neka stanja su kao simptom, na primer kašalj, koji može biti prouzrokovan prehladom ili upalom pluća. Ako lečiš prehladu ili upalu pluća, kašalj će se takođe poboljšati. Kada se osnovni uzrok reši, simptomi nestaju. Ali neka stanja odbojnosti prema istini nisu simptom, već tumor. Osnovni uzrok bolesti je unutra. Možda nećete moći da pronađete nikakve simptome gledajući spolja, ali kada se bolest pojavi, ona je pogubna. To je veoma ozbiljan problem. Takvi ljudi nikada ne prihvataju niti priznaju istinu ili čak neprestano kleveću istinu kao nevernici. Čak i ako im reči nikada ne pređu preko usana, oni u svojim srcima nastavljaju da kleveću, odbacuju i opovrgavaju istinu. Nije bitno koju istinu – da li se radi o poznavanju sebe, priznavanju svoje iskvarene naravi, prihvatanju istine, pokoravanju Bogu, ne postupanju na površan način ili o tome da li ste iskrena osoba – oni ne prihvataju, ne priznaju niti obraćaju pažnju ni na jedan aspekt istine ili čak opovrgavaju i kleveću sve aspekte istine. Ovo je narav odbojnosti prema istini, to je neka vrsta suštine. Kakvom ishodu vodi ovakva suština? Vodi do toga da te Bog odbaci i ukloni, a onda da propadneš. Posledice su veoma ozbiljne.

Da li vam je današnji razgovor u zajedništvu o ovim stvarima pomogao? (Jeste. Znam šta je dobar kov a šta je loš kov, imam pravo razumevanje svog kova i mogu tačno da procenim sebe kada mi se nešto dešava. Neću biti nadmen i samopravedan, već ću obavljati svoju dužnost na razborit način.) Bez obzira na to o kom aspektu istine razgovaramo, to će biti korisno za vaš život-ulazak. Ako možete da uzmete ove reči i da ih integrišete u svoje svakodnevne živote, onda ono što sam rekao nije bilo uzalud. Svaki put kada shvatite malo istine, ispravnije ćete raditi stvari i put će vam se malo više otvoriti. Ako znate nekoliko istina i nemate jasno razumevanje svog stvarnog rasta i kova, uvek ćete raditi stvari pogrešno, uvek ćete precenjivati sebe i isuviše visoko vrednovati sebe i radićete stvari na osnovu predstava i uobrazilja ali bez znanja, misleći da postupate na osnovu istine. Smatraćete ove predstave i uobrazilje istina-načelima. Odstupanje u stvarima koje radite će biti izuzetno veliko. Ako ove ljudske predstave, uobrazilje, znanje i učenje dominiraju u srcima ljudi, oni neće tragati za istinom. Ako istina postane nešto što je drugo, treće ili čak poslednje u tvom srcu, šta onda ima vlast nad tobom? Vlast nad tobom ima tvoja sotonska narav i ljudske predstave, filozofije, znanje i učenje. Ove stvari su suverene nad tobom, pa rad koji Bog obavlja na tebi neće biti delotvoran. Ako Božje reči i istina nisu postale tvoj život u tebi, onda si još uvek daleko od toga da budeš spašen. Nisi zakoračio na put spasenja. Misliš li da Božje srce nije zabrinuto? Koliko milosti Bog mora da ti pokaže da bi te stavio na put spasenja? Ako možete da se oslobodite tradicionalne kulture, znanja i sotonske filozofije, da naučite da procenjujete sve ove stvari pomoću istine zasnovane na Božjim rečima, da koristite istina-načela kao standarde za nadgledanje stvari i da obavljajte svoje dužnosti dobro, onda ćete stvarno postati osoba sa istina-stvarnošću, osoba koja je sposobna da živi samostalno. Trenutno niste na tom nivou, još uvek ima dosta puta da se pređe. Imate samo malo života i još uvek morate da živite od Božje milosti, ljubavi i tolerancije. To znači da je vaš rast isuviše mali. Kada bi dobio zadatak, da li bi mogao da ga izvršiš samostalno? Da li bi mogao da obaviš posao kako treba? Ako zabrljaš, to je pružanje otpora Bogu i obeščašćivanje Boga. Ako uradiš pola posla, a onda odeš da se zabavljaš, zar to ne pokazuje da si pomalo nestabilan? To pokazuje da nisi pouzdan delatnik i da ne radiš svoj posao kako treba. Uvek će ti biti potrebni ljudi da te nadgledaju i nadziru da bi ti obavio svoju dužnost. Neki ljudi u svojim tridesetim i četrdesetim godinama još uvek imaju ovakav karakter. Za njih je sve gotovo. Oni neće postići ništa u svom životu. Ako imaš dvadesetak godina i veruješ u Boga samo dve ili tri godine, može ti se oprostiti što si osoba malog rasta. Nestabilnost, nepouzdanost, stalna potreba da o tebi vode računa, da te Bog štiti, podseća, podstiče i vodi, stalna potreba da uživaš u ovim Božjim blagodatima, oslanjanje na ove blagodati da bi živeo i nemogućnost da živiš bez bilo koje od ovih stvari, to znači biti isuviše malog rasta. Sada ste u takvom stanju. Ako vam se stvari podrobno ne objasne, ponekad ćete napraviti grešku i upropastiti svoj posao. Ako vam se neka sitnica ne objasni, vi zalutate, što je neprekidna briga za druge. Izvana, vi ste svi odrasli, ali u stvari, nemate mnogo života u svom duhu. Iako imate volju i iskrenost da obavljate svoje dužnosti, a isto tako imate i pravu veru, premalo razumete o istini. U obavljanju svoje dužnosti, u potpunosti se oslanjate na Božje blagodati, blagoslove, vođstvo i podsećanje da biste napredovali. Bilo šta manje od toga i neće ići kako treba. Dakle, koji aspekt Božje pravedne naravi se ispoljava u vama? Njegova obilna milost, i naravno, to je načelo Božjeg delovanja. Zbog čega još uvek niste doživeli Božje kušnje i oplemenjivanja? Zbog toga što nemate takav rast. Isuviše ste mali rastom, razumete premalo istine, ne možete prodreti u srž ničega, zbunite se kada se suočite sa teškoćama, ne znate odakle da počnete, uvek izazivate brigu kod drugih i bez obzira na to koju dužnost obavljate, drugi ljudi moraju da vas uče da je obavljate korak po korak, što iziskuje previše napora sa njihove strane. Sve mora podrobno da vam se objasni i da se ponovi više puta, inače, neće biti kako treba. Obične stvari vam se moraju reći dva ili tri puta, ali nakon nekog vremena zaboravite i mora vam se ponoviti još nekoliko puta. Kakva je to osoba? To je smetenjak koji ne ulaže ni srce ni um u ono što radi i koji nije sposoban da službuje. Mogu li takvi ljudi da razumeju istinu? Svakako im nije lako da razumeju istinu jer je njihov kov veoma slab i ne mogu dostići nivo istine. Neki ljudi su malog rasta, ali mogu naučiti nešto nakon što prođu kroz to jednom, dva ili tri puta. Ako mogu da shvate, razumeju i dokuče istinu nakon što čuju razgovor u zajedništvu o istini, oni su ljudi kova. Nije veliki problem imati kov, već biti malog rasta. To je povezano samo sa dubinom iskustva takvih ljudi i direktno je povezano sa dubinom njihovog razumevanja istine. Nakon više iskustva i dubljeg razumevanja istine, njihov rast će se prirodno povećati.

2. mart 2019. godine