Kada se uspostavlja normalna veza sa Bogom, najvažnije pitanje je kako se odnositi prema Njegovim rečima. Na koji god način da Bog govori, na koju god temu i u kojoj god meri, činjenica je da je sve što On kaže ono što je čoveku najpotrebnije, ono što bi čovek trebalo da razume i ono što bi trebalo da mu se dȃ. Štaviše, reči koje Bog izgovara su savršeno dostižne čovekovom umu i njegovoj misli, to jest, njegovoj urođenoj sposobnosti. One su shvatljive i razumljive čoveku. Šta god Bog kazao ili uradio, bilo da je u pitanju Sveti Duh koji dela u čoveku ili Božje uređenje raznih ljudi, događaja, stvari ili okruženja, to ne prevazilazi ni okvire čovekove urođene sposobnosti niti granice njegove misli; naprotiv, to je specifično, iskreno i stvarno. Ako neko to ne može da razume, sa njim nešto nije u redu. To znači da je on izuzetno lošeg kova. U svakom slučaju, način i ton Božjeg govora, čime je podstaknut da govori i sve reči koje daje ljudima su stvari koje vernici u Boga moraju da razumeju i one su sve razumljive ljudima. To je zato što se Bog obraća čoveku, zato što govori ljudskim jezikom i zato što, kada izražava Svoje reči, On ih prenosi i daje čoveku koristeći, koliko god je to moguće, govorni i raznolik jezik koji je dostupan i pristupačan ljudima, kako bi ljudi sa različitim idejama i perspektivama, ljudi različitih nivoa pismenosti, različitog obrazovanja i porodičnog stanja svi mogli da ih shvate i razumeju. U svim tim rečima koje Bog izgovara postoji nešto što bi trebalo da razumeš: u Njegovim rečima nema ničega previše ezoteričnog ili apstraktnog, nema reči koje čovek ne može da protumači. Dokle god neka osoba ima određeni kov i usredsređuje se na sprovođenje i doživljavanje Božjih reči, ona može da dostigne razumevanje istine i dokuči Njegove namere. Istine koje Bog izražava potiču od Njega, ali oblici jezika koje On koristi da ih izrazi, uključujući i određene frazeologizme, su svi ljudski. Oni ne izlaze van granica ljudskog jezika. Kakav god oblik Bog koristi da izgovara Svoje reči, kakav god način ili ton koristi u govoru, bez obzira da li Njegovi frazeologizmi potiču sa Zapada ili Istoka, bez obzira na to da li koristi drevni ili moderni ljudski jezik, da li je ijedan jezik kojim On govori ljudskom rodu nerazumljiv ili neljudski? (Nije.) Niko se do sada nije susreo sa takvim primerom. Neki ljudi kažu: „To nije u redu; pronašao sam dve takve reči: ’pravednost’ i ’veličanstvo’.” „Pravednost” i „veličanstvo” su dva opisa ili dve izjave o jednom aspektu božanske suštine, ali zar ljudi ne koriste te reči i sada? (Da, koriste ih.) Bez obzira koliko dobro razumeš ove dve reči, možeš makar da pronađeš njihove osnovne, originalne definicije u rečniku i kada te najoriginalnije definicije uporediš sa Božjom suštinom, sa Njegovom naravi i onim što On ima i što jeste, u toj kombinaciji, ove reči ljudima postaju konkretnije i više nisu apstraktne. Ako tome pridodamo dugačka izlaganja činjenica, komentare i objašnjenja ovih reči u Božjim rečima, i te dve reči će postati konkretnije svim ljudima, biće živopisnije, autentičnije, biće sve bliže Božjoj suštini, odlikama i Božjem biću koje ljudi treba da spoznaju. Dakle, vokabular i izjave koje se tiču Božje naravi vam se više ne čine apstraktnim ili tajanstvenim. Recite Mi, onda: postoji li išta apstraktno u onim istinama koje spominju čovekovu uobičajenu primenu, put kojim koračaju i istina-načela? (Ne postoji.) Ponavljam, tu nema ničeg apstraktnog.

Od kada sam počeo da izražavam Svoje reči i držim propovedi, ulažem izuzetan napor da se služim ljudskim jezikom – jezikom koji ljudi mogu da razumeju, koji mogu da koriste i koji mogu da shvate – u propovedima, u zajedničkim razgovorima o istini i u raspravama o istina-načelima, kako biste vi bolje razumeli istinu. Zar to nije ljudski pristup? Kakvu korist vi imate od toga? To vam pomaže da bolje razumete još istine. A šta Ja želim da postignem time što tako govorim? Da vam omogućim da čujete bogatiji, raznovrsniji jezik, zatim da koristim taj raznovrstan jezik kako bi ljudima bilo lakše da razumeju istinu i kako ne bi mislili da je ona dosadna. Raznolikost jezika u Bibliji, kako u Starom, tako i u Novom zavetu, spada u neku vrstu idioma, takvog da ljudi mogu da letimično pogledaju neke reči i prepoznaju da su one biblijske, da potiču iz Biblije. Postoji nešto označavajuće ili simbolično u tim rečima. Ono što Ja radim je da se trudim da stilovi i odabir reči iz današnjeg jezika budu lišeni karakteristika ikone, kako bi ljudi mogli da vide da taj jezik prevazilazi biblijski idiom. Iako ljudi mogu da vide iz sadržaja i tona Božjeg govora da taj govor i reči koje Bog izgovara u Bibliji izgleda potiču iz istog izvora, oni takođe mogu da vide u odabiru reči da je Božji govor izašao iz okvira Biblije, okvira Starog i Novog zaveta, i da se uzdigao više čak i od duhovne terminologije koju su koristili svi duhovni ljudi tokom ovih milenijuma. Koje to izraze, između ostalih, Bog sada izgovara? Neki od njih su pozitivan, pohvalni jezik koji ljudi često koriste, dok su neke druge reči i jezik koji On koristi pogodniji da se razotkrije i izrazi čovekova iskvarena narav. Postoje i neke specijalizovane stvari, koje se tiču književnosti, muzike, plesa, prevoda i sličnih stvari. To za cilj ima da omogući svima, bez obzira na oblast njihove dužnosti ili njihovo stručno znanje, da osete da su istine koje izgovaram u prisnoj vezi sa stvarnim životom i sa dužnostima koje oni obavljaju i da ne postoji diskonekcija između istine, u bilo kom njenom aspektu, i stvarnih života koje ljudi žive niti dužnosti koje oni obavljaju. Dakle, zar vam ove istine nisu od velike pomoći? (Jesu.) Kada ne bih vodio računa o takvim stvarima, i kada bih kategorično izbegavao bilo šta što je u vezi sa prevodom, filmom, slikarstvom, pisanjem i muzikom, kada nikada ne bih koristio takve reči i kada bih ih namerno izbegavao, da li bih onda mogao da radim Svoj posao dobro? Kada bi to bilo tako, možda bih i dalje mogao da uradim deo posla, ali bilo bi naporno komunicirati sa vama. Zato se mučim da naučim i savladam takav jezik. Jedan od razloga je taj što ovo može da vam pomogne sa teorijom i načelima vašeg profesionalnog rada, a drugi je da vam pomogne da, dok obavljate vaše dužnosti u ovim oblastima, osetite da profesionalni rad uključen u vaše dužnosti nije odvojen od istine. Koja god bila tvoja specijalnost, koja god bila tvoja jaka strana, za koje god zanimanje se obrazuješ, ti možeš da čitaš i razumeš ove reči, i one ti omogućavaju da dostigneš cilj ulaska u istinu dok izvršavaš svoju dužnost. Zar to nije dobra stvar? (Jeste.) To je dobra stvar. Dakle, kako se može ostvariti tako dobar rezultat? To zahteva da Bog, u Svojoj ljudskosti, poseduje neke stvari. A koje su to stvari? Normalna ljudskost ovaploćenog Boga mora da razume pomalo od različitih specijalizacija, mada Ja ne moram naporno da radim na tom pitanju i proučavam te stvari kako bih ih savladao. To ima za cilj samo da bih mogao da koristim znanja iz svih oblasti dok razgovaram o istini i dok svedočim o Bogu. Ovo omogućava ljudima iz svih oblasti da razumeju i cene svedočenja Božje kuće, kao i njena razna snimljena dela, što je od ogromnog značaja za rad na širenju jevanđelja. Kada bih koristio samo jezik Božje kuće da razgovaram o istini, bez jezika i znanja iz raznih, specijalizovanih oblasti društva, rezultati bi bili veoma loši. Dakle, da bih ovaj posao obavio dobro, šta moram da postignem? Moram da imam određenu količinu profesionalnog znanja, zbog čega ponekad slušam pesme, gledam vesti, čitam časopise i novine tom prilikom. Takođe, povremeno obraćam pažnju na neke od stvari koje nevernici rade. Poslovi nevernika uključuju mnogo različitih stvari i neki delovi njihovog jezika nisu prisutni u Božjoj kući, ali ako se taj jezik iskoristi kao jezik propovedi, on će povremeno biti veoma efikasan, pomoći će vam i osetićete da je put vere u Boga širok, a ne dosadan i neinteresantan. To će vam biti od velike pomoći i trebalo bi da naučite neke korisne stvari iz toga. Iako većina vas neće biti uspešni u tom učenju, oni koji su dovoljno dobrog kova moći će da nauče neke korisne stvari koje će koristiti njihovom obavljanju dužnosti. Kada nemam šta da radim, Ja nesvesno naučim nešto gledajući vesti ili slušajući muziku. To ne zahteva nikakav poseban napor; jednostavno provodim Svoje slobodno vreme učeći stvari, gledajući stvari, slušajući stvari i savladam neke od njih, a da mi to nije ni bila namera. Da li će to što sam savladao te stvari imati uticaja na delo? Ni najmanje. Zapravo, neophodno je da Ja to radim. To je korisno za delo Božje kuće i širenje jevanđelja. U čemu je smisao Mog razgovara sa vama o ovim stvarima? Smisao je u tome da bi ove reči koje Bog izgovara trebalo da budu dostupne vama, da bi sve one trebalo da budu razumljive i lake za primenu. U najmanju ruku, one su nešto što bi stanje ljudskosti trebalo da poseduje. Kada kažem da su ovo stvari koje bi stanje ljudskosti trebalo da poseduje, mislim na to da kada Bog vrši Svoje delo i izražava Svoje reči, one su već obrađene kroz Njegovu ljudskost. Šta znači „obrađene”? Na primer, to je poput pleve koja se vrši i samelje u brašno, da bi se pretvorila u hleb, kolače ili rezance. Nakon što se obrade, te stvari se daju vama i to u čemu vi na kraju učestvujete je gotov proizvod, pripremljena hrana. Koja je vaša uloga u ovom procesu? Da jedete i pijete reči koje Bog izgovara danas u njihovoj celosti, što brže možete. Što više ih jedite i pijte, što više ih prihvatite i doživite, svarite ih i upijte, deo po deo. Pretvorite ih u svoj život, u svoj rast i dopustite da Božje reči dominiraju nad svakim danom vašeg života i nad dužnosti koju obavljate. Sve reči koje Bog izgovara, izgovara ih na jeziku ljudskosti i mada se one odmah razumeju, istinu u njima nikako nije lako razumeti niti ući u nju; iako je lako razumeti jezik, ulazak u istinu je proces koji se sastoji od više koraka. Bog je izgovorio toliko reči i doveo čoveka do sadašnjosti, i svaka reč koju On kaže ispunjava se u vama, malo po malo, i istina koju On izražava, kao i postupak koji vodi ljude dok ulaze u istinu i kreću putem spasenja, se, sasvim jasno i očigledno, obistinjuje u vama i ispunjava, malo po malo. Takvi rezultati se ispoljavaju u vama, malo po malo. Nema ničega apstraktnog u tome. Hajde da sada ne obraćamo pažnju na to kako se Božje reči obrađuju kroz Njegovu ljudskost. Nema potrebe da istražujemo taj proces – u tome postoji tajnovitost u koju čovek svojim proučavanjem ne može da prodre. Samo obratite pažnju na to da prihvatite istinu. To je najmudrija odluka i najispravniji stav. Nikakve koristi nema u stalnoj želji da se stvari istražuju. To je uzaludan trud i gubljenje vremena. Istina nije nešto što se zadobija proučavanjem, a još manje nešto što je nauka otkrila. Nju Bog izražava direktno i ona se može razumeti i spoznati jedino ako se doživi. Čovek može da zadobije istinu jedino ako doživi Božje delo. Ako neko koristi samo mentalni proces kako bi proučavao stvari, ali ih ne sprovodi u delo niti doživljava, on ne može da zadobije istinu. Šta bi mogao biti pozitivan stav prema Božjim rečima, osim da ne istražujete stvari? Prihvatanje, saradnja i beskompromisno pokoravanje. Zaista, ako je neko najkvalifikovaniji za proučavanje, to sam Ja, ali Ja to nikada ne radim. Nikada ne kažem: „Odakle dolaze te reči? Ko Mi ih je rekao? Odakle ih znam? Kada sam ih naučio? Da li ih i drugi znaju? Kada ih budem rekao, da li će one postići rezultate? Do čega će one dovesti? Ja vodim toliko mnogo ljudi – šta ću Ja raditi ako na kraju ne postignem željene rezultate, ako ih ne odvedem do puta spasenja?” Recite Mi – da li su to stvari koje treba istraživati? (Ne, nisu.) Ja nikada ne istražujem te stvari. Šta god želim da kažem, šta god želim vama da kažem, kažem vam direktno. Nema potrebe da prolazim kroz mentalni proces proučavanja toga. Jedino što treba da uzmem u obzir je da li vi možete da razumete ako se Ja izrazim na određen način, da li bi trebalo da govorim konkretnije, da li bi trebalo da pružim više primera i priča iz kojih biste vi zadobili više specifičnih informacija i specifičniji put primene, da li ste razumeli šta sam rekao, da li je nešto u Mom odabiru reči, u stilu i tonu Mog govora, ili u Mojoj gramatici ili načinu izražavanja dovelo do toga da vi nešto pogrešno razumete ili da ste ostali zbunjeni ili da li postoji nešto u Mom govoru što smatrate apstraktnim, tajanstvenim ili ispraznim. Ja samo moram da uočim te stvari i uzmem ih u obzir. Ostale stvari ne istražujem. Za Mene je normalno da ne istražujem stvari, ali da li je normalno za vas? Vama je istraživanje stvari sasvim normalno; bilo bi nenormalno da to ne radite. To je posledica nagona instinkta i prirode iskvarene ljudskosti. Vi svi sigurno istražujete stvari. Ipak, postoji jedna stvar koja može da reši ovaj problem: kako čovek postepeno počinje da ima interakciju sa Bogom, odnos između čoveka i Boga postaje normalniji i čovek ispravlja svoje mesto i daje Bogu odgovarajuće mesto u svom srcu. Kako taj odnos napreduje, u sve dobroćudnijem smeru, čovekova svest, znanje, sigurnost i prihvatanje onoga što Bog radi će se produbiti, a time će se takođe produbiti i čovekova uverenost, svest, znanje, kao i priznanje ovaploćenja. Kako se ove stvari budu produbljivale, tako ćete sve manje proučavati Boga i, u sve manjoj meri, sumnjati u Njega.

Zašto ljudi proučavaju Boga? Zato što u njima postoji previše predstava i uobrazilje u vezi sa Bogom, previše nesigurnih faktora, previše sumnji, previše stvari koje oni ne razumeju, previše stvari koji su za njih nedokučive, previše tajanstvenosti i zato žele da ih shvate kroz proučavanje. Bilo koje proučavanje za kojim posegneš, a koje se služi spoljnim fenomenima, tvojim specijalističkim znanjem ili mentalnim rasuđivanjem, neće dovesti do razumevanja; protraćićeš mnogo napora, a ipak nećeš razumeti o čemu se radi kada su u pitanju Bog i istina. Ali onima koji teže istini, potrebno je samo nekoliko godina da bi videli rezultate, da bi zadobili pravo znanje o Bogu i da bi razvili bogobojažljivo i bogoposlušno srce. Neki ljudi ne veruju da su Božje reči praktične ili činjenične, pa stalno žele da proučavaju Boga, Božje reči ili čak i ovaploćenje. Pitanja života i duha ne podležu proučavanju. Kada dođe dan u kom doživiš ove istine i kada sav svoj um, svu cenu koju plaćaš i sve svoje prioritete staviš u službu primenjivanja istine i obavljanja svoje dužnosti, ti ćeš započeti svoj put spasenja i više nećeš proučavati ovaploćenog Boga. Drugim rečima, dobićeš odgovor na pitanje da li je On čovek ili Bog. Ma koliko je Njegova ljudskost normalna, bez obzira na to koliko je On sličan običnim ljudima, to više neće biti važno. On što je najvažnije je da si ti konačno otkrio Njegovu božansku suštinu i da si konačno priznao istine koje On izražava, a do tada ćeš već prihvatiti iz dubine srca činjenicu da je ova osoba telo u kom se Bog ovaplotio. Zbog nekoliko činjenica, nekoliko procesa, nekoliko iskustava, zbog nekoliko lekcija koje si naučio iz posrtanja i neuspeha, duboko u sebi moći ćeš da razumeš delić istine i da priznaš da si pogrešio. Nećeš više sumnjati niti proučavati ovu osobu, već ćeš osetiti da je On praktični Bog, da je utvrđeno da je to nepobitna činjenica. Tada ćeš instinktivno prihvatiti da je On, bez sumnje, ovaploćeni Bog. Ma koliko je Njegova ljudskost normalna i uprkos tome što se On ponaša i govori kao da je obična osoba i što nije ni najmanje izvanredan ili veličanstven, nećeš sumnjati u Njega niti ćeš Ga prezirati. U prošlosti, ti nisi osećao da je ovaploćeni Bog u skladu sa tvojim predstavama, proučavao si Ga i bio si prezriv i podrugljiv, tvoje srce bilo je prkosno – ali danas su stvari drugačije. Danas, dok veoma detaljno slušaš Njegove reči i uživaš u njima, ti prihvataš sve što On izražava sa neke druge tačke gledišta. Koja je to tačka gledišta? „Ja sam stvoreno biće. Hristos možda nije visok, možda nije glasan i možda ne izgleda ništa posebno, ali Njegov identitet je drugačiji od mog. On ne pripada iskvarenoj ljudskosti; On nije jedan od nas. Mi nismo u ravnopravnom položaju sa Njim, mi nismo jednaki sa Njim.” Tu postoji razlika u odnosu na tvoju prethodnu tačku gledišta. Kako je došlo do te razlike? Duboko u sebi, ti prelaziš iz početnog neprihvatanja i nehotičnog proučavanja u prihvatanje Njegovih reči kao da su život, kao da su tvoj put primene, prelaziš u osećanje da On poseduje istinu; da je On istina, put i život; da On izgleda ima Božju senku i otkrovenje Njegove naravi; i da su Božji nalog i delo u Njegovoj ličnosti. Tada ćeš Ga priznati i potpuno prihvatiti. Kada bilo koja tvoja reakcija na Njega i bilo koji tvoj stav prema Njemu postanu instinktivna i ispravna reakcija koju stvoreno biće treba da ima, tada ćeš postati sposoban da se prema Sinu čovečjem od krvi i mesa odnosiš kao prema Bogu i da Ga više ne proučavaš, čak iako ti je to naređeno, kao što ne bi proučavao zašto si ti dete svojih roditelja ili zašto ličiš na njih. Kada dođeš do ove tačke, ti instinktivno prestaneš da proučavaš takve stvari. To nisu teme koje su u vezi sa tvojim svakodnevnim životom i više nisu pitanja. Tvoj stav prema ovim stvarima se promenio, od svog početnog, uslovljenog refleksa da proučavaš, do instinktivnog odbijanja da proučavaš, a sa takvom promenom tvog instinkta, ovaploćeni Bog će se još više uzvisiti u statusu i meri, nijedna osoba neće moći da ga zameni, i postaće Sam Bog u tvom srcu, sa statusom Boga. Tvoj odnos sa Bogom će onda biti sasvim normalan. Zašto je to tako? Zato što ti ne možeš da vidiš duhovno carstvo, a svakoj osobi, Bog duhovnog carstva je nešto prilično apstraktno. Gde je On, kakav je On, kakav je Njegov stav prema čoveku, kakav izraz lica ima kada priča sa čovekom – ljudi ne znaju ništa od toga. Danas, Onaj koji stoji pred tobom je po Svom obličju i izgledu osoba koja se zove Bog. U početku Ga ne razumeš, pružaš Mu otpor, sumnjaš u Njega, imaš pretpostavke u vezi sa njim, razumeš Ga pogrešno ili čak prezireš; onda iskusiš Njegove reči i počneš da ih prihvataš kao život i kao istinu, kao načela svoje primene i kao cilj i pravac puta kojim hodaš; i od tog trenutka prihvataš tu iskrenu i dobru osobu kao da je Ona materijalizovana slika Boga u tvom srcu koju ne možeš da vidiš. Kada to osetiš, da li će onda tvoj odnos sa Bogom biti šupalj? (Neće.) Ne, neće biti. Kada Boga posmatraš kao nejasnu i nevidljivu sliku i materijalizuješ Ga do tačke da On postane telo od krvi i mesa, jedna osoba među ljudima, koju niko ne bi dvaput pogledao, ako i dalje možeš da sa Njim održiš odnos stvorenog bića i Stvoritelja, tvoj odnos sa Bogom biće normalan koliko god je to moguće. Šta god da Mu uradiš tada, predstavljaće u osnovi reakcija koju bi stvoreno biće trebalo da ima instinktivno. Ti ne bi mogao da sumnjaš u Njega ako bi se to tražilo od tebe, niti bi mogao da Ga proučavaš; ne bi pokušao da Ga proučavaš, govoreći: „Zašto Bog tako govori? Zašto ima taj izraz lica? Zašto se tako smeje i ponaša?” Te stvari bi tebi trebalo da budu sasvim normalne. Reći ćeš sebi: „Bog je takav i treba da bude takav – da! Šta god On uradi, moj odnos sa Njim biće normalan i nepromenjen.”

U mislima i predstavama celokupnog čovečanstva, kada Bog postane običan čovek putem ovaploćenja, to je poslednji oblik koji bi Bog trebalo da ima, jer obični ljudi su na dnu društva, prezreni od drugih, i Bog, koji je tako uzvišen, ne bi trebalo da se ovaploti kao neko ko je tako običan. To je nešto što se tako kosi sa ljudskim predstavama. Činjenica da ti možeš da prihvatiš i priznaš da je Bog tvoj Bog kada je On, danas, postao telo i pretvorio se u tako obično ljudsko biće, samo po sebi je svedočenje. I ako tako stoje stvari, šta bi moglo da utiče na tvoju normalnu vezu sa Bogom ili joj naškodi? Ništa. Imajući to na umu, sposobnost da prepoznaš Hrista kao svog Boga je najvažniji kriterijum za merenje odnosa između tebe i Boga. Mnogi ljudi veruju u Boga, ali ne priznaju da je Bog istina, a da li oni koji ne priznaju da je Bog istina priznaju da je Bog njihov Bog? Kakvu to vrstu odnosa sa Bogom imaju oni koji ne priznaju da je Bog istina? Mogu li oni da se iskreno pokore Bogu? Zar oni nisu sposobni da prkose Bogu? Te stvari moraš da vidiš jasno. I ti i ovaploćeni Bog imate ljudski izgled, ljudski oblik, ljudske sklonosti, ljudski jezik i oboje živite u ljudskom svetu. Ali ti možeš da ispraviš svoju poziciju, možeš da prepoznaš razliku između tvog i Božjeg statusa, i možeš da popraviš svoj odnos sa Bogom. Ti ne smeš da izlaziš van granica ovog odnosa niti da ga prekoračiš. Ako možeš da postigneš taj rast, onda si ti u Božjim očima odgovarajući i nijedna sila ne može da uništi tvoj odnos sa Bogom. To bi trebalo da bude najstabilniji odnos od svih i taj standard će biti dostignut. Ako tvoj odnos sa ovim telom od krvi i mesa ne dostigne nivo odnosa između čoveka i Boga, ako ne poseduješ takav odnos, onda kada kažeš: „Imam dobar odnos sa Bogom na nebu i to je jedan veoma normalan odnos,” da li je to istina? Nije. Kažeš da imaš dobar odnos sa Bogom, ali ko je to ikada video? Gde se on pokazuje? On nije zasnovan na činjenicama. Pošto ljudi žive u svom telu i ne mogu da prodru u duhovno carstvo ili pristupe Bogu, kako onda oni mogu da stupe u interakciju sa Duhom Božjim? U ovom trenutku, da li vi možete da dostignete normalan odnos sa Bogom u ljudskom telu? (Ne.) U čemu je poteškoća? Postoje mnoge istine koje čovek ne razume. Šta to znači da čovek ne razume? To znači da ljudski rod, koji je iskvaren, ima poglede i mišljenja koji, po mnogo čemu, nisu u skladu sa pogledima i mišljenjima ovaploćenog Boga, da načela po kojima čovek rešava stvari nisu u skladu sa onima koje ima ovaploćeni Bog i da čovek čak ima mnoge predstave i uobrazilje u vezi sa Bogom. Ovi problemi još uvek nisu rešeni. A gde leži uzrok ovih problema? Koji faktor utiče na odnose između Boga i ljudskog roda? To je iskvarena narav ljudskog roda. Drugim rečima, ljudski rod i dalje stoji na strani Sotone, živi oslanjajući se na Sotonin otrov i ljudi proživljavaju Sotoninu narav i suštinu. Božja suština je istina. Njegova suština je postojana. Dakle, ko je taj ko mora da se promeni kako bi postigao sklad sa Bogom? Naravno da je to ljudski rod; tu nema dileme. Kako bi onda ljudski rod trebalo da se promeni? Mora da se pokori Božjem delu, prihvati istinu, prihvati sud i grdnju i prihvati da bude orezivan. To je jedini put kojim čovek može da postigne sklad sa Bogom. Tek kad zakoračiš na ovaj put, moći ćeš postepeno da razumeš istinu, da odbaciš svoju iskvarenu narav i da posmatraš i ljude i stvari u skladu sa Božjim rečima i istinom. Na taj način, načela u skladu sa kojima postupaš, perspektiva iz koje posmatraš stvari, tvoj pogled na život i tvoje vrednosti, sve će to biti u skladu sa onim Božjim. Biće sve manje prepreka između tebe i Boga, neće više biti kontradikcija, ti ćeš sve manje proučavati Boga, tvoja pokornost će prirodno rasti sve više i postepeno ćeš postići potpuni sklad sa Bogom.

Da li se vi plašite interakcije sa Mnom? (Ne.) Možda se vi ne plašite, ali Ja se plašim. Čega se plašim? Vi ste tako malog rasta, a postoji toliko istina koje ne razumete, tako da Ja moram da razmotrim da li vaš rast može da prati neke od stvari koje Ja radim ili govorim. Ne mogu da ih kažem ili uradim direktno, već moram da vam dam dovoljno prostora, kao i dovoljno vremena, da se podvrgnete tim istinama i da ih iskusite. Onda čekam. Čekam da razumete te istine, da ih postepeno prihvatite, da vam se rast razvije i tek onda pokušavam ponovo, malo po malo, da vam priđem. Zatim vas posmatram i gledam da li vam se rast razvio. Ako jeste, dodam još nešto reči; ako ste još uvek malog rasta, još malo se udaljim. Zašto moram da se udaljim od vas? Kada bih vam prišao suviše blizu i zahtevao previše od vas, prebrzo, što je brzo postalo bi kuso. A ako bi to brzo postalo kuso, koje bi bile posledice? Mogle bi biti opasne, prevelike za vas da ih podnesete. Kako sada stvari stoje, ne samo da ne možemo da postignemo harmoniju i sklad u našoj interakciji, već je možda i naš iskreni odnos stvar prošlosti. Kada bih bio istrajan u tome da često stupam u kontakt sa vama ili da živim sa vama, da vas podučavam svakom aspektu stvari koje su obuhvaćene vašom dužnošću, to bi za vas bilo stresno. Osećali biste da patite u tom slučaju. Zar to ne bi bilo nešto što Ja moram da izdržim? I dok izdržavam to, da li bih patio? I Ja bih morao da patim. Kada bi ta patnja donela korist vama, kada bi mogla da ubrza vaš napredak, ne bi Me bilo briga i da patim malo. Jednostavno bih istrpeo još više, govorio malo manje, bio blaži i, uz malo strpljenja, čekao bih vas još malo. To Mi ne bi smetalo. Kada biste vi patili pre vremena, da li bi to donelo rezultate, u određenoj meri? Možda kod nekolicine posebnih, koji mogu da razumeju istinu, koji poseduju i svest i razum, koji su pošteni i razumni i koji, takođe, posebno vole istinu, koji uporno streme istini i koji, u dubini svoga srca, ne prave kompromise u svojoj ljubavi i stremljenju ka svetlu i pozitivnim stvarima – ljudi kao Petar, koji je bio preduzimljiv i pozitivan u stremljenju ka istini – jedino ljudi koje odlikuju takva ljudskost, takvo stremljenje i takvo razumevanje mogu da prođu kroz takvu patnju pre vremena. Da li među vama ima takvih koji ispunjavaju ove kriterijume? (Nema.) Žao mi je što ovo moram da kažem, ali u tom slučaju, mi moramo da ostanemo na distanci kako vi ne biste prerano doživeli patnju. Dakle, kada ćete joj onda biti podvrgnuti? Kada dostignete određeni rast, Bog će prirodno urediti okruženja, ljude, događaje i stvari za vas. Kao i sa Jovom: kada je dostigao određeni rast, Sotona je došao pred Boga sa tužbom protiv Jova i Bog je dozvolio Sotoni da iskuša Jova, da ga izloži iskušenju, što je dovelo do toga da je Jov bio lišen svog celokupnog bogatstva. Da li je ovo vama suviše neverovatno? Koliko neverovatno? Deo ovoga zavisi od vaše težnje, dok drugi deo zavisi od zahteva Božjeg dela, od vremenskog okvira koji je On uspostavio u Svom planu. A koji je to vremenski okvir? Onaj kada dođe trenutak u kom su ljudi suštinski opremljeni istinom i u kom je razumeju. Ipak, ako neki ljudi još nisu dostigli tu tačku rasta, šta se onda dešava? Kada dođe pravi trenutak, Bog će delati. Da li misliš da možeš da se sakriješ? Ne postoji niko ko može da se prošunja pored ove tačke. To se naziva inspekcija čovekovog dela i svako mora da prođe kroz nju. Niko ne može da prođe pre vremena niti da kasni. „Niko ne može da prođe pre vremena” znači da ako neka osoba svojim rastom nije stigla dotle i ako nije čula mnogo istine, onda kada ona zatraži od Boga da je testira, On to neće uraditi. Niko neće biti izuzet iz toga, jer Bogu su svi jednaki i svakome daje jednake prilike, svakome obezbeđuje isto i za svakoga isto radi. Onda, zar to što Ja zauzimam ovakav stav u skladu sa vašim stanjem i rastom nije od koristi vama? (Jeste.) To je baš ono što je za vas ispravno, upravo ono što vama sada treba. Dok normalno obavljate svoje dužnosti u svakoj oblasti, vama se takođe daju istine koje bi trebalo da posedujete i da ih razumete, bez i najmanjeg kašnjenja, kako biste mogli da dobijete zalihe i pomoć, u pravo vreme i onoliko koliko treba. Onda, dok obavljate vašu dužnost, vi ćete postepeno variti, upijati i iskusiti ove istine i pronaći istina-načela i put primene; malo po malo, dokučićete Božje namere i time će odnos između čoveka i Boga biti ispravljen i vi ćete zaposesti položaj stvorenog bića, što podrazumeva da zauzmete taj položaj i da budete nepokolebljivi u svojoj dužnosti. I nakon toga, možda će neki ljudi, nesvesni toga, proći kroz kušnje i oplemenjivanje. Kada će se to desiti? Reći ću vam, u jedinoj rečenici koja se odnosi na ovo: kušnje će doći kada je planirano. Možda je ovo pomalo apstraktno, ali u Božjim očima, to je jednostavno tako. Kada dođe vreme da Bog deluje, nećeš moći da se sakriješ, ma koliko se trudio. Šta ću Ja sada da uradim? Zadržaću Svoje mesto, zauzeću Svoj položaj i obaviću Svoj posao, neću Se zadržavati niti ću požuriti, već ću obavljati Svoj posao u skladu sa propisanim redom. Svi vaši putevi spasenja su otvoreni – Ja ih neću zatvoriti, a još manje ću vas zadržavati.

Da li neko zabrinuto pita: „Ako pratimo Tebe, da li možemo da budemo spaseni?” Možda neki nikada nisu razmišljali o ovom pitanju, ali to ne znači da nisu imali sumnje ranije, a možda ta sumnja i dalje postoji. Dakle, reći ću ti nešto istinito: nemaš razloga za brigu. Ja ću brinuti pre nego što bi ti trebalo da brineš; Ja sam taj koji bi trebalo najviše da brine, ali Ja nikada ne brinem, pa zbog čega onda ti brineš? Zar ne brineš previše? Previše brineš, a nema potrebe za tim. Ja nikada ne brinem o tome jer to nije nešto za šta ja moram da preuzmem odgovornost. Zar to nije dobro? Dakle, ko preuzima odgovornost za to? Neki kažu: „Kako je neodgovorno od Tebe da to kažeš! Ako Ti nisi odgovoran, ko je?” Ja ne moram da preuzmem odgovornost jer Ja takvih briga nemam nikada. Nemam potrebu da razumem niti da istražujem ovo pitanje. Kada bih brinuo i govorio: „O, ne mogu da podnesem teret vaših ishoda i odredišta! Moram da se pobrinem da proučim i analiziram svaki Svoj korak i svaku reč koju izgovorim i da delujem nakon što Sam video rezultate,” to bi bilo nemarno s Moje strane. Ipak, ja nikada ne brinem; nikada ne istražujem do čega bi nešto moglo da dovede. Otkud to? Neki kažu: „Ti si prozreo ovo pitanje.” Ne. U principu, za nekoga se može reći da je prozreo nešto nakon što je to nešto istražio i analizirao, ali Ja instinktivno ne istražujem takve stvari – one ne postoje u Mojim mislima. Biti u stanju da ne istražuješ stvari bi bio sjajan ishod, pa zar onda ne bi trebalo da naučite kako to da radite? Neki će možda reći: „Ti instinktivno ne istražuješ stvari. Kako mi to da naučimo? To nije nešto što možemo da naučimo!” U ovome postoji nešto o čemu bi trebalo malo razgovarati u zajednici. Božje ovaploćenje, Njegovo ostvarenje u telesnom obliku, Njegovo postajanje čovekom – kako je, zapravo, ta osoba nastala, je proces koji ne zahteva istraživanje. Jednostavno rečeno, Bog je postao čovek. Da li postoji neka tajnovitost u vezi sa tim što Bog radi u ljudskom telu i kako se On ispoljava? (Da.) Da li ova stvar zahteva istraživanje? Ne zahteva istraživanje, već da vi tražite njenu istinu. Koja je njena istina? Da li možete to da prozrete? Čovekova suština, status i misija su postali jedno. Njegova misija je njegova suština, njegov instinkt; ono što proživljava, ono što otkriva, ono što je voljan da uradi i ono što ga ispunjava – to je njegova suština, kao i njegov instinkt i njegova misija, koji zajedno mogu da čine zajednicu. Šta vam to govori? Postoji činjenica koju bi vi trebalo da možete da vidite, a to je da je pitanje Božjeg ovaploćenja neosporno. Bog izražava toliko istina i što ih čovek više čita, više njih razume; što ih više čita, to više oseća da su one istina; što ih više doživljava i upražnjava, to mu srce postaje vedrije, a kada se to desi, njegov odnos sa Bogom takođe postaje normalniji. Da li to zaista treba istraživati? Istražuj koliko te volja; nećeš razumeti šta je istina kroz istraživanje. Razumevanje istine oslanja se na iskustvo. Kako čovek stiče više iskustva, tako prirodno razume u čemu je smisao istine i, nakon što razume o čemu se radi u istini, on prirodno stiče i znanje o Bogu. Zato kažem da se postizanje znanja o Božjem delu oslanja na razumevanje istine. Neki bezumni ljudi ne vole istinu i nikada je ne upražnjavaju, a od trenutka kada su počeli da veruju u Boga, oni Ga i proučavaju. Bez obzira koliko Ga proučavali, da li oni mogu tako da steknu znanje o Bogu? To je nemoguće. Verski svet je proučavao Boga hiljadama godina i nijedna osoba Ga nije zaista spoznala. Oni godinama veruju u Boga i, na kraju, jedino što mogu da kažu je: „Duboko verujem u postojanje Boga”. Da li su to reči nekoga ko poznaje Boga? Da li vi sada još uvek proučavate Boga? Koliko godina Ga već proučavate? Da li je vaše proučavanje dalo neke rezultate? Kažem vam: ovaploćeni Bog nikada ne istražuje ko je On i u Njemu postoji samo jedan glas. U čovekovim očima, sve što On misli, proživljava i radi su misao i radnja jedne osobe i On, takođe, doživljava Sebe kao jednu osobu koja deluje i razmišlja. Šta se ovde dešava? U Njemu postoji samo jedan život i nijedan drugi. Dakle, šta je suština tog života? Čovek možda ne može to da prozre spolja, misleći da je u pitanju samo život jedne obične osobe, ali ako se posmatra u svetlu Njegove misije i suštine dela koje On obavlja, otkud se Božja senka pojavljuje nad Njim? To treba razumeti. Vredno je istraživanja i detaljne istrage ko je zapravo to telo od krvi i mesa, koje ima Božju senku i otkrovenje Božje suštine. Da li je, onda, normalno da ovo telo od krvi i mesa ne zna zašto je On takva osoba i ko je On u suštini? To je potpuno normalno; nije natprirodno. Neki će reći: „Nije natprirodno? To ne zvuči kao bog. Bog bi trebalo da bude natprirodan!” Otkud to „trebalo bi”? Ono potiče iz ljudskih predstava i uobrazilje. Zapravo, za koji prvi Božji postupak, za koje prvo Božje ponašanje čovek saznaje, i o kojima stiče neki utisak? U početku, Bog je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, a šestog dana je zgrabio malo gline i od nje stvorio čoveka kojeg je nazvao Adam. Onda je učinio da Adam zaspi, uzeo jedno rebro iz njegovog tela i od toga stvorio drugu osobu, Evu. Posmatrajući ceo ovaj redosled Božjih radnji i ponašanja, zar on nije izrazito slikovit? Svaka radnja je tako stvarna, što se, u ljudskoj uobrazilji i predstavama, ne poklapa sa bogom. Ona premašuje čovekovu uobrazilju u vezi sa natprirodnim. Onda, kada ljudi stupe u kontakt sa ovaploćenim Bogom, kada čuju reči koje On izgovara i kada vide sve što On radi, pa zatim uporede te stvari sa stvarnim Božjim radnjama i ponašanjem kada je stvorio čoveka na početku, da li tu postoji protivrečnost? Postoji li različitost? Možda postoji, jer ti nikada nisi video te radnje. Međutim, ako to posmatramo sa praktične strane, kada se uporede način i izvor Božjih izjava u početku i način i izvor Njegovog govora sada, tu nema neke suštinske razlike. Zašto kažem „suštinske”? Reč „suštinski” ima svoje značenje. Šta u ovom slučaju znači „suštinski”? Znači da u čovekovom srcu još uvek postoji neka vrsta natprirodnog elementa u vezi sa stvarnim stvarima koje čovek misli da Bog radi i u vezi sa načinom na koji čovek misli da Bog govori, dok su, s druge strane, način, metod i ton Božjeg govora koji čovek vidi i čuje sada prilično praktični, mogu se dokučiti i videti, bez natprirodnih elemenata i bez prostora za čovekovu uobrazilju. Postoji udaljenost između te dve stvari, a ta udaljenost je, sa vaše tačke gledišta, konačno i suštinski identična. Otud potiče reč „suštinski”.

Da li je neophodno razgovarati o ovim najistinitijim, najiskrenijim rečima sa vama danas? (Jeste.) Zašto govoriti o ovakvim stvarima? Mnogi ljudi stalno misle da su ova pitanja u vezi sa ovaploćenim Bogom prilično tajanstvena, nedokučiva i stalno žele da ih proučavaju. Proučavanje ovih stvari utiče na tvoju vezu sa Bogom. Da li i dalje možeš da uđeš u istinu ako stalno proučavaš Boga? Ako Ga stalno proučavaš, nećeš prihvatiti Njegove reči kao istinu i tvoj odnos sa Njim biće iskrivljen, izopačen i nenormalan. Dakle, šta možeš da učiniš da tvoj odnos bude normalniji? Tako što ćeš sve što On uradi smatrati normalnim, uključujući i Njegovo telo od krvi i mesa i tako što ćeš tražiti, malo po malo, da Ga prihvatiš u svom srcu. Prihvati svaki Njegov aspekt – način i ton Njegovog govora, čak i Njegovu pojavu. To moraš da prihvatiš. Ako ne prihvatiš, već Ga stalno proučavaš, proučavaš ovo ili ono, onda ćeš na kraju ti biti taj koji je gore prošao i koji je izgubio. Ta činjenica, koju nam je predstavio Bog, neće se promeniti. Bog je pokrenuo novo doba i On će uticati na njega i predvoditi celokupno doba. Ta činjenica se neće promeniti. Dakle, šta bi čovek trebalo da odabere u vezi sa ovim pitanjem? Da Ga ne proučava, već da Ga prihvati i spozna, da neprestano popravlja svoj odnos sa Bogom i da stalno sebe podseća: „Ja sam stvoreno biće i pripadam iskvarenom ljudskom rodu; Bog je naizgled obična osoba, ali Njegova suština iznutra je Božja. Činjenica da je On Bog je nepobitna; šta god On radi spolja, šta god kaže i kako god se ponaša, to nije tema mog proučavanja. To je ona vrsta rasuđivanja koju bi trebalo da imam i to je pozicija koju bi trebalo da zauzmem.” Danas sam pričao sa vama malo o Sebi kako biste razumeli i jasno uvideli ove stvari, a ne da izgleda kao da ste stalno zbunjeni u vezi sa njima i kao da Ja prikrivam nešto što ne želim da znate. Zapravo, Ja pred vama nemam nikakvih tajni. To je ono što mislim i Ja tako radim. U tome nema ničeg apstraktnog niti tajanstvenog. Takav sam Ja kojeg vidite i takav sam Ja iza scene, kada me ne vidite. To je zaista tako. Ipak, postoji jedna stvar koju morate da razumete: koje god činjenice i spoljne pojave vidiš ispred sebe, ako ne razumeš istinu, prihvatićeš te pojave kao istinu i kao činjenicu; a ako razumeš istinu, spoznaćeš suštinu i istinu kroz te pojave i spoljašnost, pa će tvoj odnos sa Bogom postajati sve normalniji. Za tebe, Božji identitet, status i suština se nikada neće promeniti. On je Stvoritelj, Onaj koji ima suverenost nad svim. To je nepromenjivo. Ti si stvoreno biće i ako stalno proučavaš pojavu Božjeg tela, bićeš u nevolji. Tvoj odnos sa Bogom više neće postojati, što znači da neće postojati odnos između tebe kao stvorenog bića i Stvoritelja. Nema potrebe da detaljno razrađujemo posledice toga. One su veoma loše. Bilo šta može biti posledica – sve se može dogoditi. Bez tog odnosa, komunikacija, kao takva, između nas ne postoji. Da li je ovo objašnjenje jasno? Ako ćemo održavati bliske odnose i ako ćemo ih očuvati, kakav bi, u tom slučaju, trebalo da bude čovekov identitet? (Identitet stvorenog bića.) Zauvek identitet stvorenog bića. Jedino tako se možemo povezati, jedino tako pravi odnos može postojati. Ako ne priznaš da si stvoreno biće, onda nemamo nikakav odnos. Ja neću sarađivati sa tobom niti ću želeti da znam ko si ti. Ništa nas neće vezivati. Neću se mešati u tvoj život. Živi kako ti volja – Ja nemam ništa sa tim. Ne moraš da Me proučavaš niti da Me osuđuješ. Moj identitet, status i sve što radim nisu nešto što ti, obična osoba, možeš da osuđuješ ili o čemu možeš da izvlačiš zaključke. Nije čovek taj koji sudi o svemu tome, već Bog. Ovo je jasno objašnjenje, zar ne? Zar to nije istina? (Jeste.) Dakle, koju bi to istinu ljudi trebalo da razumeju u ovom slučaju? Po kom osnovu, na kojim temeljima čovek može da ima normalan odnos sa Bogom? Čovek mora da zna da je stvoreno biće. Ako priznaš da si stvoreno biće i ako ti je to osnova, onda, kako budeš napredovao, biće mnogo pitanja kod kojih nećeš zastraniti. S druge strane, ako stalno želiš da Ga proučavaš i ne pristupaš tom odnosu iz perspektive stvorenog bića, posledice će biti zabrinjavajuće, groznije nego što možeš da zamisliš. Ti to razumeš, zar ne?

Neki ljudi kažu: „Ako ja ne priznajem da sam stvoreno biće, da li onda mi nemamo ništa jedan sa drugim? Zar se ne poznajemo? Ako nam odnos nije na tom nivou, mi možemo da budemo drugari, prijatelji, rođaci, zar ne?” Ne. Ja nemam „drugare” niti prijatelje, a zasigurno nemam takve rođake. Neko pita: „Ko su Tvoji pravi rođaci, onda? Da li su oni Tvoja porodica?” Nisu. Ja nemam rođake niti imam braću po oružju. Nemam podređene, nemam pratioce. Što se tiče Stvoritelja, jedini koji imaju odnos sa Njim su stvorena bića. Za celokupan stvoreni ljudski rod, za sva stvorena bića, Bog ima samo jedan identitet – on je Stvoritelj. To je jedini odnos. Kada bi neko pitao: „Mi imamo prilično dobar odnos. Zar ne možemo da budemo prijatelji? Zar ne možemo da budemo pajtaši?” Ne. Ja te ne poznajem. Ne znam ko si ti. Zašto bih Ja bio tvoj prijatelj? Takav odnos između nas ne postoji. Oni kažu: „Ti si previše isključiv u ovom slučaju, zar ne? Zar nisi previše bezosećajan?” Isključiv sam kao i u ovom što sledi. Nemam potrebu za takvim odnosima. Sve što radim i govorim ima za cilj da snabde one pogodne ciljeve kojima je to snabdevanje potrebno – a ko su te mete? Metu čini stvoreni ljudski rod, ljudski rod koji voli istinu, i oni koje će Bog spasiti i samo takav odnos postoji. Osim tog odnosa, ne postoji nijedna vrsta odnosa koju Ja priznajem. Da li razumete? (Da.) Neki će možda reći: „Sa tobom je teško uspostaviti vezu!” Ne radi se o tome da je sa Mnom teško uspostaviti vezu, već o tome da takav odnos ne može da postoji. Dakle, neka niko ne kaže: „Ja sam sa Tobom u kontaktu već godinama. Zar mi nismo prijatelji?” Ako priznaš da si stvoreno biće, onda ćemo imati najprisniji odnos, najbolji odnos i najčistiji odnos. Neki ljudi kažu: „Služio sam Te godinama. Zar se međusobno ne poznajemo dobro? Zar ja nisam Tvoj prisan prijatelj, tvoj blizak prijatelj?” Ne. Ja nemam bliske prijatelje. Neki kažu: „Ti mi stalno pričaš o tome kakvu odeću voliš da nosiš i kakve ljude voliš, a i ja Tebi pričam o istim stvarima. Nema toga o čemu mi ne razgovaramo, pa zar mi nismo prijatelji?” Ne. Ja se ne sprijateljujem sa ljudima. Ja nemam prijatelje. Ako si stvoreno biće, onda imamo o čemu da razgovaramo; možemo da razmenjujemo mišljenja, da uspostavimo neki odnos i da gradimo drugarstvo. Ali da li ćemo postati prijatelji kada se među nama izgradi drugarski odnos? Nećemo. Odnos između stvorenih bića i Stvoritelja se nikada ne menja. Neki ljudi su Me primili u svoj dom i štitili, pa misle da zbog toga imaju neke zasluge, da su oni Moji spasioci. Ne bih rekao; Bog orkestrira sve. I ako pitaju: „Zar u Tebi nema zahvalnosti?”, kako se može ta izjava objasniti? Ako neko ne može jasno da vidi nešto, on ne može proizvoljno da primenjuje pravila. Ako se to, pak, radi, to lako može da dovede do osude. Ako znaš da si stvoreno biće, kako bi trebalo da se odnosiš prema tom pitanju? Ako mašeš tim odnosom kako bi Me prisilio ili kako bi Mi se približio ili kako bi Mi se umilio, onda moram da ti kažem da grešiš. Ne pokušavaj to da uradiš, a ako pokušaš da mi se umiliš, zgadićeš mi se. Neki ljudi pitaju: „Zar ti to ne bi istrpeo?” Ne. Pogrešno je kada se ljudi trude da Mi se umile – tako se ne stvara normalan odnos. Neki bi možda rekli: „Ja sam mlad, zgodan i lepo se izražavam. Zar Bog ne voli ljude poput mene?” Ne smeš tako da govoriš. Ako imaš takve misli, možeš da potražiš odgovore u Božjim rečima. Nikada nemoj tako da Mi se zgadiš. Da li je to jasno? Ne može biti jasnije. Dakle, kako bi trebalo ovo da razumete? (Jedini odnos između čoveka i Boga je onaj između stvorenog bića i Stvoritelja.) Tako je. Čovek mora da ispravi svoju poziciju. Nemojte se nikada razmetati svojim kvalifikacijama, oslanjati na iskustvo, nemojte igrati pametne igrice niti se služiti ikakvom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje u pokušaju da promenite svoj identitet ili svoj odnos sa Bogom. Ne pokušavajte to, ni u kom slučaju; time biste se izložili odbijanju. Ne učestvujte u tako besmislenoj borbi. To je beskorisno! Zašto se ljudi stalno vraćaju starim načinima? Nakon današnjeg govora, većina vas neće ovo ponovo pogrešno razumeti, zar ne? (Nećemo.) To će Me spasiti velike brige. Ne želim da se zadržavam na ovim stvarima – one Mi nanose bol! Razumnoj osobi je lako da razume ove stvari. Toliko Božjih reči spominje ove stvari, a onima koji zaista imaju sposobnost da razumeju ne bi trebalo da bude teško da ih razumeju. Onima koji duži niz godina prate Boga i razumeju neke istine neće biti problem da razumeju ove stvari, jer ljudi su od Boga zadobili toliko toga i u potpunosti poznaju Njegovo delo.

23. januar 2019. godine