Na poslednjem sastanku, razgovarali smo o tome kako da adekvatno obavljate svoju dužnost. Postizanje toga je prvi i najosnovniji od četiri osnovna uslova potrebna za Božje usavršavanje čoveka. Prošli put smo se upustili u razgovor o definiciji i načelima obavljanja čovekove dužnosti. Takođe smo razmatrali neke primere, dok smo razgovarali o različitim spoljašnjim znakovima koji ukazuju na to da ljudi svoje dužnosti ne obavljaju adekvatno. Time sam Božjem izabranom narodu omogućio da jasno uvidi potrebu rešavanja takvih problema i da razume stav koji Bog zauzima prema onima koji obavljaju svoje dužnosti na takav način. Nakon tog razgovora, stekli ste opšte razumevanje o tome kako da adekvatno obavljate svoju dužnost, na šta treba da obratite pažnju i šta ne smete da radite, kao i o tome koji postupci mogu da uvrede Božju narav i da dovedu do propasti. Da li kroz razgovor o tome kako da adekvatno obavljate svoju dužnost možete konceptualno da razumete nešto od istine u vezi sa ovim pitanjem? Kada obavljaju razne dužnosti, kojih načela bi razni ljudi trebalo da se pridržavaju i koje istine primenjuju? Da li jasno razumete takve specifičnosti? (Ne razumemo ih jasno.) Onda moramo razgovarati o tome detaljnije. Moramo postaviti detaljnije klasifikacije kako bismo razmotrili šta znači adekvatno obavljati svoju dužnost.

Delo Božje kuće podeljeno je na nekoliko glavnih kategorija. Delo koje je na čelu svih poslova Božje kuće jeste širenje jevanđelja. Ono uključuje ogroman broj ljudi, dotiče se širokog spektra stvari, i podrazumeva veliku količinu posla. To je prva kategorija dela i najvažniji zadatak u celokupnom radu crkve. Delo širenja jevanđelja je prvi važan zadatak u Božjem planu upravljanja. Zbog toga se mora klasifikovati kao prva kategorija dela. Dakle, koje zvanje nose oni koji obavljaju ovu dužnost? Širitelji jevanđelja. Kada je reč o drugoj kategoriji, koja je najvažnija dužnost u unutrašnjem radu crkve? (Dužnost starešina i delatnika.) Tačno, to je dužnost starešina i delatnika na svim nivoima u crkvi, uključujući nadzornike i vođe raznih timova. Ova dužnost je od najveće važnosti, i sav posao koji obavljaju ovi ljudi je važan. To je druga kategorija. Kada je reč o dužnostima treće kategorije, koje su dužnosti relativno važne u delu širenja jevanđelja? (Neke posebne dužnosti.) Da, treća kategorija obuhvata ljude koji obavljaju razne posebne dužnosti, uključujući pisanje, prevođenje, muziku, snimanje filmova, umetnost i rad na spoljnim poslovima. Oni iz četvrte kategorije uglavnom obavljaju uobičajene dužnosti povezane sa logističkim radom, kao što su prijem, kuvanje i nabavka. Detaljna klasifikacija ovih dužnosti nije neophodna. Peta kategorija rezervisana je za ljude koji, zbog porodične situacije, fizičkog stanja ili drugih sličnih razloga, mogu da obavljaju samo određene dužnosti u svoje slobodno vreme. Ti ljudi obavljaju svoje dužnosti najbolje što mogu. Ovo je peta kategorija. Ostali, koji ne obavljaju nijednu dužnost, svrstani su u šestu kategoriju. Ako ti ljudi nemaju nikakve veze sa obavljanjem dužnosti, zašto bi uopšte bili svrstani u neku kategoriju? Oni su svrstani u ovu poslednju kategoriju zato što se ubrajaju među članove crkve. Ukoliko su odslušali mnoge propovedi, ako su u stanju da razumeju istinu i ako dobrovoljno traže da im se poveri neka dužnost, takvim ljudima treba da dozvolimo da obavljaju dužnosti i da im damo priliku za pokajanje, pod uslovom da imaju iskrenu veru i da nisu ljudi izuzetno niskog kova niti zli ljudi, i ako obećaju da neće praviti smetnje. Svi članovi crkve mogu se, u osnovi, razvrstati u šest kategorija koje su upravo pomenute. Jedini koji su preostali jesu novi vernici. Ne može se reći da oni ne obavljaju svoje dužnosti. Radi se, naime, o tome da oni ne mogu ništa da rade zato što su malog rasta i što imaju plitko razumevanje istine. Čak i ako su neki od njih dobrog kova, oni ne razumeju istinu ni načela, pa zato još uvek ne mogu da obavljaju nikakve dužnosti. Oni mogu početi da obavljaju dužnosti tek nakon što dve ili tri godine budu verovali u Boga. Tada ćemo moći da ih svrstamo u neku od raznih kategorija ljudi koji obavljaju dužnosti. Možemo zaključiti da smo sada jasno razgraničili šest kategorija. Prva kategorija je za one koji šire jevanđelje; druga kategorija je za starešine i delatnike na svim nivoima crkve; treća kategorija je za one koji obavljaju posebne dužnosti; četvrta kategorija je za one koji obavljaju uobičajene dužnosti; peta kategorija je za one koji svoje dužnosti obavljaju u slobodno vreme; dok u šestu kategoriju spadaju oni koji ne obavljaju nikakve dužnosti. Koja načela služe kao osnova za kreiranje ovih kategorija? Ove kategorije su skrojene prema prirodi posla, prema vremenu potrebnom za obavljanje posla, prema obimu posla i prema važnosti posla. Kada smo ranije govorili o obavljanju dužnosti, mi smo uglavnom razmatrali različite aspekte istine u vezi sa obavljanjem dužnosti. Naš razgovor se odnosio na istina-načela koja bi svi ljudi trebalo da slede prilikom obavljanja svojih dužnosti. Nismo pravili nikakve kategorije i nismo detaljno razgovarali o tome kojih načela bi svaka vrsta ljudi trebalo da se pridržava niti o konkretnim istinama na koje bi trebalo da se fokusiraju kako bi ušli u njih. U nastavku ćemo detaljnije razgovarati o tom aspektu istine, tako što ćemo redom razmatrati svaku pojedinačnu kategoriju radi njihovog boljeg razumevanja.

Započeću ovaj naš razgovor razmatranjem istina koje ljudi koji šire jevanđelje treba da shvate. Koje su osnovne istine koje treba da razumeju i kojima treba da se opreme ljudi koji šire jevanđelje? Kako treba da pristupiš ovoj dužnosti da bi je dobro obavljao? Moraš da budeš opremljen nekim istinama o viziji potrebnoj za širenje jevanđelja i moraš da ovladaš načelima širenja jevanđelja. Kada ovladaš načelima širenja jevanđelja, kojim drugim istinama treba da se opremiš kako bi razrešio predstave i probleme drugih ljudi? Kako treba da se postaviš prema onima koji istražuju istiniti put? Najvažnije je da naučiš da razlučuješ. Kome možeš da propovedaš jevanđelje, a kome ne možeš: to je prvo načelo koje moraš da razumeš. Ako jevanđelje propovedaš ljudima kojima se ono ne može propovedati, to neće samo biti uzaludan trud, već može lako da probudi neke skrivene opasnosti. Moraš to da shvatiš. Pored toga, jevanđelje neće prihvatiti čak ni ljudi kojima se ono može propovedati ako izgovoriš samo nekoliko reči ili ako im govoriš o nekim temeljnim doktrinama. To nije tako lako. Možda ćeš morati da pričaš dok ti se usta ne osuše, dok ti jezik ne utrne i dok ne izgubiš strpljenje, pa ćeš poželeti da napustiš one koji istražuju istiniti put. U takvim okolnostima, šta je najvažnije posedovati? (Ljubav i strpljenje.) Morate voleti i morate biti strpljivi. Ako vam potpuno nedostaje osećaj ljubavi, onda sigurno niste ni strpljivi. Osim razumevanja istine u vezi sa vizijom, širenje jevanđelja takođe zahteva veliku ljubav i veliko strpljenje. Samo na taj način možete pravilno da obavljate dužnost širenja jevanđelja. Kako se dužnost širenja jevanđelja definiše? Kako vi gledate na dužnost širenja jevanđelja? Po čemu se oni koji šire jevanđelje razlikuju od onih koji obavljaju druge dužnosti? Širitelji jevanđelja svedoče o Božjem delu u poslednjim danima i o Božjem dolasku. Neki ljudi za njih kažu da su glasnici jevanđelja, da su poslati u misiju, da su anđeli koji su sišli odozgo. Mogu li se širitelji jevanđelja tako definisati? (Ne mogu.) Koju misiju imaju ljudi koji šire jevanđelje? Kakvu sliku o njima imaju drugi ljudi? Koja je njihova uloga? (Oni su propovednici.) Propovednici, glasnici, šta još? (Svedoci.) Većina ljudi bi ih tako definisala. Ali, da li su ove definicije zapravo tačne? Uobičajeni izrazi su „propovednik” i „svedok” – „glasnik jevanđelja” je prestižnije zvanje. Ova tri izraza se često mogu čuti. Bez obzira na to kako ljudi razumeju i definišu zvanja onih koji obavljaju ovu dužnost, sva ta zvanja su neraskidivo povezana sa „jevanđeljem”. Koji je od ta tri izraza relevantniji i prikladniji, pa shodno tome i racionalniji naziv za dužnost širenja jevanđelja? (Propovednici.) Većina ljudi smatra da je naziv „propovednik” prikladniji. Da li neko glasa za naziv „svedok”? (Da.) Da li neko prihvata naziv „glasnik jevanđelja”? (Ne.) U osnovi, niko ne prihvata naziv „glasnik jevanđelja”. Hajde da najpre razmotrimo da li je „propovednik” odgovarajuće zvanje. „Propovedati” znači širiti, sejati, prenositi i objavljivati nešto – a o kakvom to „putu” propovednici propovedaju? (O istinitom putu.) To je dobro rečeno. „Put” je istiniti put Božjeg dela i Božjeg spasenja čoveka. Tako mi objašnjavamo i definišemo izraz „propovednik”. U nastavku ćemo razgovarati o svedoku. O čemu svedok svedoči? (O Božjem delu u poslednjim danima.) Nije pogrešno reći da svedok svedoči o Božjem delu u poslednjim danima. Ova dva naziva se čine relativno odgovarajućim. Šta je sa nazivom „glasnik jevanđelja”? Na šta se odnosi „jevanđelje”? Odnosi se na dobre i radosne vesti o Božjem delu, o spasenju čovečanstva i o Božjem povratku. Kako možemo objasniti reč „glasnik”? Dobro objašnjenje jeste da je „glasnik” neko koga je poslao Bog, neko ko je direktno upućen da širi jevanđelje, ili određena osoba koju Bog šalje u određeno vreme da prenese Božje reči ili važnu poruku. To je glasnik. Da li oni koji šire jevanđelje imaju takvu ulogu? Da li oni rade tu vrstu posla? (Ne.) Kakvu vrstu posla onda oni rade? (Oni svedoče o delu Božjem u poslednjim danima.) Da li je njihovo svedočenje o Božjem delu u poslednjim danima misija koju su direktno prihvatili od Boga? (Nije.) Kako se ova misija onda može objasniti? (To je dužnost stvorenih bića.) To je dužnost ljudi. Bilo da te je Bog zadužio, da ti je rekao ili da ti je poverio proglašavanje Njegovog novog dela i širenje jevanđelja, ti imaš odgovornost i obavezu da jevanđelje ispričaš što većem broju ljudi, da ga širiš i da ga preneseš što većem broju ljudi. Tvoja je odgovornost i obaveza da omogućiš da što više ljudi sazna za ovu vest, da dođu pred Boga i da se vrate u Božju kuću. Ljudima je to dužnost i obaveza, pa se ne može reći da ih je Bog uputio i poslao. Stoga, reč „glasnik” ovde nije prikladna. Kakva je priroda te reči? Ona je lažna, preuveličana i isprazna. Reč „glasnik” je suviše preuveličana da bi bila prikladna. Od vremena Starog zaveta do danas, od početka Božjeg plana upravljanja do danas, uloga glasnika, u osnovi, nikada nije ni postojala. Drugim rečima, takva uloga nije bila deo Božjeg plana upravljanja za spasenje čovečanstva tokom njegovog celokupnog trajanja. Kako obični ljudi mogu da preuzmu ulogu koju označava reč „glasnik”? Niko ne može da preuzme takav posao. Stoga, ova uloga nije dostupna čoveku, i niko ne bi smeo da se povezuje sa ovom rečju. Prema shvatanju ljudi, glasnik je neko koga je Bog poslao da nešto uradi ili da prenese poruku. Takva osoba ima malo veze sa Božjim velikim i sveobuhvatnim delom upravljanja čovečanstvom. Drugim rečima, uloga glasnika je praktično nepostojeća u tri etape Božjeg dela. Stoga, nemojte ubuduće da koristite tu reč. Naivno je govoriti na taj način. Da li ljudi mogu da preuzmu zvanje „glasnika jevanđelja”? Ne mogu. Kao prvo, sačinjeni su od krvi i mesa. Osim toga, oni pripadaju iskvarenom čovečanstvu. Kojoj vrsti bića pripada glasnik? Da li znate? (Ne znamo.) Ne znate, a ipak se usuđujete da koristite to ime. To je lažno predstavljanje. Slobodno se može reći da glasnici nemaju nikakve veze sa čovečanstvom i da ljudi ne mogu da imaju nikakve veze sa rečju „glasnik”. Čovečanstvo ne može da preuzme takvu ulogu. Glasnicima jevanđelja, njihovom silasku odozgo i njihovom delu, u osnovi je došao kraj još u starozavetnom, Avrȃmovom dobu. S tim je već odavno svršeno. Otkad je Bog počeo zvanično da obavlja delo spasenja čovečanstva, trebalo je da čovečanstvo prestane da koristi reč „glasnik”. Zašto tu reč ne treba više koristiti? (Zato što čovek ne može da preuzme tu ulogu.) Nije reč o tome da li čovek može da preuzme tu ulogu ili ne može, već o tome da glasnici nemaju nikakve veze sa iskvarenim čovečanstvom. Među iskvarenim ljudima ne postoji takva uloga ni takvo zvanje. Vratimo se na reč „propovednik”. Ako bismo dali objektivnu, preciznu i temeljnu definiciju „puta” o kojem oni propovedaju, kako bi ona glasila? (To je Božja reč.) To je relativno opšti pojam. Konkretno, da li se to odnosi samo na jevanđelje i poruku sadašnjeg Božjeg dela? (Ne.) Šta je onda to što ljudi koji šire jevanđelje zapravo proglašavaju? U kojoj meri je rad onih koji šire jevanđelje povezan sa „putem”? Kakva vrsta posla zapravo spada u okvir njihovih dužnosti? Oni jednostavno prenose neke osnovne informacije primaocima jevanđelja – poput one da je Bog došao u poslednjim danima, zatim informacije o delu koje je sproveo, o Božjim rečima i namerama – kako bi ljudi mogli da čuju i da prihvate te informacije i da se onda vrate Bogu. Nakon što dovedu ljude pred Boga, njihova odgovornost širenja jevanđelja je ispunjena. Da li je išta od onoga što se podrazumeva pod „putem” sadržano u informacijama koje oni prenose? Ovde su pojmovi „informacije” i „jevanđelje” u osnovi ekvivalentni. Dakle, da li oni imaju ikakve veze sa „putem”? (Nemaju.) Zašto nema takve povezanosti? Na šta se tačno odnosi „put”? Najjednostavnija reč koju možemo koristiti kao objašnjenje jeste staza. Izraz „staza” obuhvata definiciju „puta”, koja je specifičnija. Konkretnije govoreći, „put” je skup svih reči koje je Bog dao da spasi čovečanstvo, da oslobodi ljude od iskvarenih sotonskih naravi, i da im omogući da pobegnu od Sotoninog ropstva i mračnog uticaja. Da li je ovo tačan i konkretan opis? Posmatrano iz ovog ugla, da li je reč „propovednik” odgovarajuća definicija za one koji obavljaju dužnost širenja jevanđelja? (Nije.) Dužnost propovednika obuhvata mnogo više od samog širenja jevanđelja. Samo oni koji poznaju Boga i svedoče o Bogu mogu da ponesu to zvanje. Da li prosečna osoba koja širi jevanđelje može da preuzme ulogu propovednika? Apsolutno ne. Širenje jevanđelja nije ništa više od proglašavanja dobrih vesti i jednostavnog svedočenja o delu Božjem. Ti ljudi uopšte ne mogu da preuzmu posao propovednika, oni ne mogu da obavljaju dužnost propovednika, pa se zbog toga ne mogu ni zvati propovednicima. Zvanje propovednika podrazumeva viši položaj, a oni koji šire jevanđelje ne zaslužuju tu titulu. Ona nije prikladna za njih. Jedini izraz koji je sada preostao jeste „svedok”. O čemu svedok svedoči? (O Božjem delu u poslednjim danima.) Da li je prikladno reći da on proglašava Božje delo i svedoči o Božjem delu u poslednjim danima? Ako bi značenje svedoka bilo tačno definisano, trebalo bi da se odnosi na onoga koji svedoči o Bogu, a ne na onoga koji svedoči o jevanđelju. Šta ako bismo ljude koji šire jevanđelje nazvali svedocima Božjim? Da li su oni u stanju da svedoče o Bogu? (Nisu.) Kako možemo da objasnimo izraz „svedok” na način na koji se ovde koristi? Kada se bolje razmotri, reč „svedok” takođe nije odgovarajuća. Budući da oni koji šire jevanđelje samo proglašavaju reči koje je Bog izgovorio svim ljudima žednim Božjih reči i budući da reč Božju saopštavaju onima koji prihvataju Božju pojavu, to ne obuhvata pravo značenje reči „svedok”. Zašto kažem da to nije ono što se podrazumeva pod svedočenjem? Svedočenje podrazumeva ono o čemu ta osoba razgovara u zajedništvu i ono što proglašava kako bi ljudima omogućila da spoznaju Boga i kako bi ih dovela pred Njega. Trenutno, oni koji šire jevanđelje samo dovode ljude u crkvu, u Božje radno mesto na zemlji. Oni ne svedoče o Božjoj naravi, o onome što Bog ima i što jeste, niti o Božjem delu. Da li je onda prikladno nazivati ih „svedocima”? Precizno govoreći, taj naziv nije ni prikladan ni odgovarajući. Sada smo istražili i razmotrili sva tri izraza – glasnike jevanđelja, propovednike i svedoke – i ustanovili da nijedan nije prikladan za one koji šire jevanđelje. Bez obzira da li ti izrazi potiču iz religije ili ih uobičajeno koriste članovi Božje kuće, oni nisu ni prikladni ni odgovarajući. Sada dolazimo do pitanja: da li su ti nazivi važni? (Važni su.) Da li su zaista važni? Primera radi, ako si po rođenju dobio ime Džon Smit, ali se sada zoveš Džejms Klark, jesi li se ti promenio? Zar ti i dalje nisi ista osoba? To znači da zvanje ili ime koje koristiš nisu bitni. Ako nisu bitni, zašto detaljno analizirati te reči? Detaljno sam analizirao te reči kako bi ljudi mogli da steknu tačan uvid u dužnost širenja jevanđelja, da tačno definišu šta ta dužnost zapravo jeste, i da znaju kako treba pravilno da obavljaju tu dužnost i kako da se prema njoj odnose. Najpre morate da odredite svoj položaj u okviru te dužnosti. To je veoma važno. Stoga, taj naziv mora da bude tačan.

Upravo sam grubo analizirao nekoliko naziva ili izraza koji se odnose na ljude koji obavljaju dužnost širenja jevanđelja. Nazivi i definicije svedoka, propovednika i glasnika jevanđelja su netačni. Zašto su netačni? Netačni su zato što ljudi koji samo šire jevanđelje ne obavljaju nikakav suštinski posao dostojan tih naziva. Oni ne svedoče o Božjim delima, o Božjem radu niti o Božjoj suštini. To nije posao koji oni obavljaju, niti je to dužnost koju izvršavaju. Zato nisu dostojni da se nazivaju svedocima. Titula propovednika je takođe te prirode, a da ne govorimo o glasniku jevanđelja. Ova poslednja titula nema nikakvo značenje, ne zasniva se ni na čemu. To je samo uzvišeno zvanje koje ljudi daju sami sebi. Odakle potiče naziv „glasnik”? Zar nije nastao naduvavanjem čovekove nadmene naravi? (Jeste.) Nije li to samo želja da se sebi dodeli uzvišena titula? Kada čovek samom sebi dodeli ovakvu titulu, takvo ponašanje nije ispoljenje posedovanja razuma. Drugi nazivi su čak manje prikladni i manje odgovarajući, te nećemo da ih sve redom nabrajamo niti da ih detaljno analiziramo. Budući da su ovi nazivi neprikladni, sada ćemo razmotriti šta zapravo čini suštinu dužnosti širenja jevanđelja. Kako se u religiji naziva proces pridobijanja novih ljudi širenjem jevanđelja? (Ubiranje plodova.) Kada ljudi koji šire jevanđelje pridobiju neku osobu, oni kažu da su ubrali plod. Kada se sastanu i razgovaraju, stalno govore o tome koliko su plodova ubral širenjem jevanđelja na određenim mestima. Oni se međusobno porede kako bi videli ko je ubrao više plodova i kakvi su ti plodovi. Zašto prave takva poređenja? Kada površno upoređuju broj ubranih plodova, šta oni time zapravo upoređuju? Oni upoređuju svoje zasluge i kvalifikacije za ulazak u carstvo nebesko. Ako prave takva poređenja među sobom, da li oni širenje jevanđelja smatraju svojom dužnošću? Zašto pridaju toliku važnost plodovima koje ubiru? Oni veruju da su plodovi koje ubiru na neki način povezani sa odlaskom u raj, sa dobijanjem blagoslova i sa sticanjem nagrada. Kad ti plodovi ne bi imali veze sa tim stvarima, da li bi oni pravili ta poređenja kad god se sastanu? Oni bi se međusobno upoređivali u drugim aspektima. Upoređivali bi se u bilo kom aspektu koji je povezan sa dobijanjem nagrada i ulaskom u carstvo nebesko. Budući da pridobijanje ljudi i ubiranje plodova prilikom širenja jevanđelja ima veze sa odlaskom u raj i sa dobijanjem nagrada, ljudi se nikada ne umore od poređenja ko je pridobio više ljudi i ko je ubrao više plodova u širenju jevanđelja kako bi postigli te stvari. Onda, u svojim srcima, kalkulišu kako da pridobiju više ljudi i da uberu što više plodova kako bi poboljšali svoje kvalifikacije i samopouzdanje kada je u pitanju ulazak u raj i dobijanje nagrada. U tome se jasno vidi stav svih tipova ljudi prema širenju jevanđelja. Da li su njihov stav i motivacija u vezi sa širenjem jevanđelja zasnovani na želji da ispune svoje dužnosti kao stvorena bića? (Nisu.) To je pogrešno gledište. Njihov cilj nije da dobro obave svoje dužnosti niti da ispune Božji nalog, već da dobiju nagrade. Obavljanje dužnosti na takav transakcioni način očigledno nije u skladu sa istinom, već je u suprotnosti s njom. Takvo ponašanje nije u skladu s Božjom namerom, već Mu je ono odvratno. Bez obzira na količinu plodova koje su ti ljudi ubrali, to nema uticaja na njihovo konačno odredište. Oni širenje jevanđelja smatraju profesijom, načinom ili prečicom za sticanje blagoslova i nagrada. Namera takvih ljudi prilikom obavljanja svojih dužnosti i prihvatanja onoga što im je povereno nije da ispune Božji nalog ili da dobro obave svoje dužnosti, već samo da dobiju blagoslove i nagrade. Stoga, takvi ljudi, ma koliko plodova da su ibrali, nisu ni svedoci ni propovednici. Posao koji oni obavljaju nije ispunjavanje dužnosti, već samo trud i služba u cilju sticanja blagoslova. Ovde najozbiljniji problem nije u tome što oni jevanđelje šire isključivo radi sticanja blagoslova i nagrada, nego u tome što činjenicu da su neke ljude pridobili širenjem jevanđelja koriste kao nekakav kupon, koji onda Bogu nude u zamenu za nagrade i blagoslov za odlazak u raj. Zar to nije veoma ozbiljan problem? Šta je suština tog problema? Suština je u tome da oni jevanđelje stavljaju na tezgu i „prodaju” ga u zamenu za blagoslove. Zar to ne liči pomalo na pokušaj sklapanja nagodbe sa Bogom? To je suština njihovih namera i postupaka i to je priroda njihovih dela. Čini se da je problem prodaje jevanđelja u zamenu za nagrade prisutan među takozvanim „propovednicima” u religijskom svetu. Da li, dakle, taj isti problem muči i ljude koji trenutno obavljaju dužnost širenja jevanđelja u Božjoj kući? (Da.) Koji je suštinski problem zajednički za obe pomenute vrste propovednika? Njihov zajednički problem jeste taj što jevanđelje prodaju u zamenu za Božje zadovoljstvo i potvrdu, kako bi na taj način ostvarili svoj cilj sticanja blagoslova i lepog odredišta. Kada se to predstavi na ovaj način, neki od vas možda neće poverovati u to, ali mnogi ljudi se zaista tako ponašaju.

Nakon što pridobiju ljude, mnogi od onih koji šire jevanđelje misle da su sposobni da spasavaju ljude i da su obavili sjajnu službu, pa čak ljudima koji su od njih prihvatili jevanđelje često govore: „Da ti nisam propovedala jevanđelje, ti nikad ne bi bio u stanju da poveruješ u Boga. Upravo zahvaljujući mom srcu, prepunom ljubavi, imao si dovoljno sreće da primiš jevanđelje.” A nakon što ljudi od njih prihvate jevanđelje, takve iste osobe će uvek poželeti da te ljude pitaju: „Ko vam je preneo jevanđelje?” Kad malo porazmisle o tom pitanju, ljudi će pomisliti: „Tačno je da si mi ti propovedala o jevanđelju, ali to je bilo delo Svetoga Duha – ne mogu tebi da pripišem sve zasluge za to.” Stoga, oni neće hteti da joj odgovore. Videvši da ne odgovaraju, osoba koja je postavila pitanje počeće da se ljuti i nastaviće da ih zapitkuje. Koja namera stoji iza tog njenog neprestanog zapitkivanja? Ona želi da sve zasluge preuzme za sebe. Među onima koji šire jevanđelje ima i takvih koji će nekoj osobi preneti jevanđelje, ali će zatim odbiti da je preda crkvi, nakon što ta osoba ispuni uslove za ulazak u crkvu. Postoje širitelji jevanđelja koji će jevanđelje preneti nekolicini ljudi i zatim odbiti da ih predaju, dok će neki jevanđelje preneti grupi od 20 ili 30 ljudi – što je već dovoljno da se osnuje crkva – ali, nakon toga, ni oni neće hteti da te ljude predaju crkvi. Zašto oni te ljude ne predaju crkvi? Takve osobe kažu: „Ovi ljudi još uvek nemaju dovoljno čvrstu osnovu. Hajde da sačekamo dok ne steknu čvrstu osnovu, pa kad više ne budu imali nikakvih sumnji i kad ne budu podložni skretanju na stranputicu, predaću ih crkvi.” Kad prođe pola godine, ti ljudi će steći nekakvu osnovu i ispuniće načela za ulazak u crkvu, ali ovi širitelji jevanđelja i dalje neće hteti da ih predaju. Oni bi da te ljude sami predvode. Kakva namera stoji u pozadini toga? Da li bi oni hteli da predvode te ljude ako iz toga ne bi mogli da izvuku nekakav profit? Za kakvim to profitom oni tragaju? Oni nastoje da od tih ljudi izvuku ličnu korist i prednosti za sebe. Ako bi te ljude predali crkvi, ne bi mogli da steknu tu korist. Morate, dakle, biti u stanju da prepoznate ovaj problem. To je isto kao što mnogi sveštenici i starci iz religijskog sveta odlično znaju koji je put istinit, ali ga ipak ne prihvataju, niti dozvoljavaju drugim vernicima da ga prihvate. U stvari, oni to čine zarad vlastitog prestiža i profita. Ako bi vernici prihvatili istiniti put, ti sveštenici i starci na bi onda mogli da profitiraju od njihove vere. Širitelji jevanđelja koji su nalik maločas opisanim strahuju da će ljudi koji su od njih primili jevanđelje zaboraviti na njih čim pristupe crkvi, usled čega oni više neće moći da profitiraju od njihove vere. To je pravi razlog zbog kojeg oni te ljude ne predaju crkvi. U kom trenutku će takvi širitelji jevanđelja predati ove ljude crkvi? Predaće ih crkvi tek onda kad svi ti ljudi budu slušali njih i kad im se budu pokoravali. Nakon što pristupe crkvi, neki od tih ljudi, koji poseduju prilično dobru ljudskost, koji jasno shvataju stvari i koji vole istinu, često će slušati propovedi i razumeće neke istine, pa će stoga moći da razluče kakve su zapravo te osobe koje su im prenele jevanđelje. Tada će reći sebi: „Izgleda da je ta osoba neki antihrist, baš kao i Pavle.” Pri sledećem susretu s njima, oni se uopšte neće obazirati na te širitelje jevanđelja. Kad širitelji jevanđelja budu videli da ih ovi ignorišu, naljutiće se i kazaće im: „Nezahvalan si! Da li bi ti uopšte poverovao u boga da ti ja nisam prenela jevanđelje? Da li bi pronašao istiniti put? Zar si mene, svoju majku, zaboravio čim si našao nekog drugog da te vodi?” Oni bi hteli da ih ljudi smatraju svojom majkom. Da li ljudi koji ovako govore imaju razum? (Nemaju.) Ako neko može da se spusti na taj nivo i da to kaže, sigurno je da takva osoba ničemu ne vredi. Zašto to kažem? Dok takve osobe šire Božje jevanđelje, kome pripadaju ljudi koje uspeju da pridobiju? (Bogu.) Možda one naporno rade na širenju jevanđelja, ali ljudi koje pridobiju ipak ne pripadaju njima, nego Bogu. Ljudi koji prihvate jevanđelje žele da slede Boga, a ne da veruju u osobe koje su im prenele jevanđelje, ali im ovakvi širitelji jevanđelja ipak ne dopuštaju da pristupe crkvi i da slede Boga. Umesto toga, oni bi da te ljude drže u svojim šakama i da ih kontrolišu, kako bi ih naterali da slede njih. Zar takvo širenje jevanđelja ne nalikuje više pljački na autoputu? Ovakvi širitelji jevanđelja ljudima ometaju pristup Bogu tako što im dopuštaju da samo preko njih dođu do Boga i što sve mora da bude obavljeno u dogovoru s njima. Zar oni time ne pokušavaju da profitiraju od vere u Boga? Zar oni ne žele da te ljude kontrolišu? (Žele.) Kakva je to vrsta ponašanja? To je čisto Sotonino ponašanje! To znači da je antihrist pokazao svoje pravo lice i da želi da kontroliše crkvu i izabrani Božji narod. Takve je ljude moguće posvuda naći u crkvama. U ozbiljnijim slučajevima, oni mogu da kontrolišu desetine, pa čak i stotine ljudi. U blažim slučajevima, kad jevanđelje propovedaju nekolicini ljudi, oni će samo stalno tražiti da im ti ljudi budu zahvalni, podsećaće ih koliko su im dužni kad god se sretnu i uvek će pominjati neke stvari iz vremena kad su ti ljudi tek počeli da veruju. Zašto im pominju baš te stvari? Zato da ti ljudi ne bi zaboravili na njihovu dobrotu, da ne bi zaboravili čije propovedi su im omogućile da zakorače u Božju kuću i ko ima najveće zasluge za to. Oni te stvari ljudima pominju sa tačno određenim ciljem, a ako im se taj cilj ne ostvari, oni onda prekorevaju ljude zbog toga. Šta im prvo kažu kad ih prekorevaju? (Da su nezahvalni.) Jesu li te njihove reči razumne? (Nisu.) Zašto kažete da su lišene razuma? (Zato što ovi širitelji jevanđelja ne stoje na pravom mestu. Širenje jevanđelja je njihova dužnost, to je nešto što oni treba da rade. Uprkos tome, nakon što ljudima prenesu jevanđelje, oni na to gledaju kao na svoj doprinos, a ne kao na svoju dužnost.) Oni stalno misle da su širenjem jevanđelja dali nekakav doprinos. To je pogrešno. S jedne strane, oni ne stoje na svom pravom mestu. Bog je taj koji spasava ljude, dok ljudi u tome mogu samo da sarađuju. Ako Bog ne deluje, šta čovek može da postigne? S druge strane, širenje jevanđelja na druge ljude nije njihov doprinos. Nisu oni dali nikakav veliki doprinos, već su samo obavili svoju dužnost. Bog je taj koji želi da zadobije ljude, dok širitelji jevanđelja samo malo sarađuju s Njim u tome. Spasavanje i zadobijanje ljudi je Božja stvar, koja nema nikakve veze sa širiteljima jevanđelja. Oni ne mogu to da učine. Širenjem jevanđelja oni samo vrše dužnost njegovog prenošenja; oni Božje jevanđelje poslednjih dana naprosto dele s drugim ljudima. Ne može se reći da je to nekakva dobrota koju oni daruju ljudima, tako da ljudi nisu nezahvalni ako ne obraćaju pažnju na njih. Zar se ovakve stvari ne dešavaju često dok ljudi obavljaju svoju dužnost širenja jevanđelja? Da li se i u vama razotkrila ta vrsta iskvarenosti? (Jeste.) Da li je to otkrovenje bilo žestoko? Jeste li išli dotle da druge ljude prekorevate? Jeste li išli dotle da mrzite druge ljude? Jeste li išli dotle da ste poželeli da ljude proklinjete i da ih kontrolišete? Ti bi hteo da dominiraš i da imaš kontrolu nad svima koji od tebe primaju jevanđelje. Želiš te ljude da uzmeš za sebe, umesto da ih predaš Bogu. Očekuješ da svako ko od tebe primi jevanđelje bude tvoj odani potomak. Da li vam se javljaju ovakve misli? Mnogi se prema propovedanju jevanđelja odnose kao prema ubiranju plodova. Misle da svako ko od njih primi jevanđelje postaje njihov plod i njihov sledbenik, da mora poslušno da ih sledi i da se prema njima ophodi kao prema svom Bogu i svom gospodaru. Da li i vi tako mislite? Čak i ako ne idete u toliko očiglednu krajnost, vi ipak posedujete taj aspekt iskvarene naravi. Zašto je to tako? U osnovi, sve se svodi na sledeće: s jedne strane, ljudi ne stoje na svom pravom mestu i uopšte ne znaju ko su. S druge strane, na širenje jevanđelja oni ne gledaju kao na svoju dužnost. Ako širenje jevanđelja budeš posmatrao kao svoju dužnost, shvatićeš da, ma šta da radiš, ma kolikom broju ljudi da propovedaš i ma koliko ljudi da pridobiješ, time samo izvršavaš dužnost stvorenog bića, shvatićeš da je to odgovornost i obaveza koju moraš da ispuniš i da u tome nema nikakvog velikog doprinosa koji vredi pominjati. Takvo razumevanje ovog pitanja u skladu je sa istinom. Ali, zašto su neki od onih koji propovedaju jevanđelje u stanju da kontrolišu ljude koji od njih primaju jevanđelje i da ih prisvoje za sebe? Zato što su po svojoj prirodi isuviše nadmeni i samopravedni i zato što nemaju ni trunke razuma. Osim toga, to je i zato što oni ne razumeju istinu i što nisu razrešili taj aspekt svoje iskvarene naravi. Upravo zbog toga, u stanju su da čine tako glupe, nadmene i varvarske stvari koje se ljudima gade i kojih se Bog gnuša.

Kad god nešto urade, kad steknu neki kapital ili daju nekakav doprinos, ljudi žele da se time hvale, žele da kontrolišu druge ljude i da to što su učinili trampe za neku nagradu ili da time obezbede sebi dobro odredište. Neki idu čak dotle da pokušavaju da trguju služeći se Božjim jevanđeljem. Kakvu to trgovinu žele da obave? Evo jednog primera. Kad jedna takva osoba dođe u kuću nekog potencijalnog primaoca jevanđelja i kad vidi da mu je porodica siromašna, pomisliće kako verovatno neće imati puno koristi od prenošenja jevanđelja na tu osobu. Zbog toga, ona će biti nezainteresovana za nju i čak će je diskriminisati. Biće nezadovoljna kad god je vidi, pa će svom starešini reći: „Ova osoba neće moći da veruje u Boga. A čak i kad bi poverovala, ne bi mogla da zadobije istinu.” To je izgovor koji ona koristi da ne bi morala da prenosi jevanđelje toj osobi. Nedugo zatim, neko drugi će otići da toj osobi prenese jevanđelje i ona će ga prihvatiti. Kako prvi širitelj jevanđelja može to da objasni? Kako je mogao da kaže da ta osoba neće poverovati u Boga? Kako je mogao da bude tako proizvoljan? Kako je mogao da zna da li će neko poverovati u Boga ili neće, ako prethodno nije ni pokušao da toj osobi prenese jevanđelje? On to nije mogao da zna. Zašto nije pridobio tu osobu? Nije je pridobio zato što je imao predrasude prema njoj, zato što ju je gledao s visine i zato što joj nije pokazao srce puno ljubavi. Takvim obavljanjem dužnosti pokazao je da je nemaran. Nije pokazao srce puno ljubavi i nije ispunio svoju obavezu. Da li to u Božjim očima predstavlja zaslugu ili nedostatak? (Nedostatak.) Tu se nesumnjivo radi o prestupu. Zbog čega je došlo do tog prestupa? Zar do njega nije došlo zato što od tog primaoca jevanđelja nije mogao da izvuče nikakvu korist? Kad je video da od prenošenja jevanđelja toj osobi ne bi mogao da profitira, osetio je odbojnost prema njoj i počeo je da joj se sveti tako što nije hteo da joj omogući da zadobije spasenje, da bi zatim iznalazio svakojake razloge i izgovore kako bi izbegao da joj prenese jevanđelje. Radi se o ozbiljnom zanemarivanju dužnosti i ozbiljnom prestupu! O kakvom je stavu reč kad neko odbija da nekoj osobi prenese jevanđelje zato što iz toga ne može da stekne nikakav profit? Zar to nije tipična manifestacija čoveka koji prodaje jevanđelje? (Jeste.) Na koji način on prodaje jevanđelje? Objasnite detaljno taj proces. (Taj širitelj jevanđelja je odluku o tome da li da nekome prenese jevanđelje donosio na osnovu koristi koju će od toga eventualno imati. To je isto kao da se prema Božjem jevanđelju odnosio kao prema robi, čijom prodajom može da stekne željenu korist. Kad je video da se radi o osobi od koje neće imati nikakve koristi, odbio je da joj prenese jevanđelje.) On na Božje jevanđelje gleda kao na svoju privatnu imovinu. Kad vidi da neko potiče iz bogate i moćne porodice, da je dobro uhranjen i da se lepo oblači, pomisliće: „Ako njemu prenesem jevanđelje, moći ću da boravim u njegovoj kući, pa ću onda i ja moći kvalitetno da se hranim i lepo da se nosim”, pa će stoga odlučiti da toj osobi propoveda jevanđelje. Kakva je to vrsta ponašanja? To je tipičan primer osobe koja prodaje jevanđelje. Božje jevanđelje i radosnu vest o Božjem novom delu ovaj širitelj jevanđelja tretira kao robu i kao svoju ličnu imovinu, pa stoga na svakom koraku vara i obmanjuje ljude kako bi sebi obezbedio profit i sve drugo što mu je potrebno. Je li to obavljanje dužnosti? To se zove pravljenje biznisa i profitiranje od trgovine jevanđeljem. Trgovinom se naziva kad neko svoju imovinu prodaje putem razmene da bi na taj način došao do novca ili materijalnih dobara koje tom razmenom želi da stekne. Kako, dakle, ovi ljudi trguju jevanđeljem? To zavisi od toga da li oni od potencijalnih primalaca jevanđelja mogu da ostvare neku korist. To, praktično, znači: „Preneću ti jevanđelje ako od toga imam koristi. Ako u tome ne vidim nikakav profit, pronaći ću neki izgovor da ti ga ne propovedam. Biće to samo još jedan neostvareni dogovor.” A zašto se taj dogovor nije ostvario? Nije se ostvario zato što širitelj jevanđelja nije od toga mogao da profitira. Kako nazivamo takve osobe? Nazivamo ih „putujućim prevarantima”. Iako nemaju ništa stvarno da ponude, oni svuda idu pa varaju i obmanjuju ljude, računajući na to da će svojim rečima doći do novca i ostvariti profit. Da li oni, takvim propovedanjem jevanđelja, obavljaju svoju dužnost? To što oni rade je nepatvoreno zlo. Njihovi postupci nemaju nikakve veze sa obavljanjem dužnosti, zato što oni širenje jevanđelja ne smatraju svojom dužnošću, oni to ne smatraju svojom odgovornošću i obavezom, niti nalogom koji im je Bog poverio. Umesto toga, oni na to gledaju kao na posao, kao na zanimanje kojim se bave da bi zauzvrat dobili ono što im je potrebno, da bi udovoljili svojim interesima i da bi ispunili vlastite zahteve. Ima čak i ljudi koji, kad odu u neka bogata područja da propovedaju jevanđelje, uopšte više ne žele da se vrate, jer tamo mogu dobro da jedu, dobro da se oblače i da borave na lepim mestima. Pred primaocima jevanđelja počinju da plaču i da im se jadaju kako su siromašni: „Pogledajte samo kako ste ovde okruženi Božjim blagodatima i blagoslovima. Svaka porodica ima svoj automobil, svi žive po svojim malim vilama i dobro se oblače. Vi čak i meso jedete svakog dana. Toga nema tamo odakle smo došli.” Kad to čuju, primaoci jevanđelja kažu: „Pošto živite u tako siromašnom mestu, navratite češće da malo boravite kod nas”, a zatim ove širitelje jevanđelja još i daruju koječime. Ovo je prikriveni oblik traženja i iznude novca i materijalnih dobara od drugih ljudi. Na čemu se ta iznuda zasniva? „Preneli smo vam Božje jevanđelje, a zauzvrat ništa dobili nismo. Mi smo Božji nalog ispunili. Pošto ste primili tako velike blagoslove, trebalo bi da uzvratite Božju ljubav i da nam udelite malo milostinje. Zar ne zaslužujemo to?” Na taj način, oni koriste razna sredstva kako bi od ljudi prikriveno, direktno ili indirektno iznudili novac ili materijalna dobra. U širenju jevanđelja oni vide priliku da steknu ličnu korist. Prva i, po svojoj prirodi, najozbiljnija manifestacija toga jeste prodaja jevanđelja. Druga manifestacija je prikriveno iznuđivanje. Činjenica je, dakle, da među ljudima koji obavljaju dužnost širenja jevanđelja ima i onih čiji džepovi neprimetno postaju sve deblji i koji se sve više bogate zahvaljujući širenju jevanđelja. Neki će reći: „Zar nije dobro biti bogat? Zar to nije blagoslov Božji?” Kakva budalaština! Pomoću trikova i spletki iznuđuješ i na prevaru otimaš od ljudi razne stvari, pa posle još tvrdiš kako je to blagoslov od Boga. Kakva je priroda takvih reči? One su bogohulne. To nije Božji blagoslov. Bog ne blagosilja ljude na taj način. Zašto se, dakle, u ljudima rađaju takve ideje? One su rezultat njihovih ambicija i njihove pohlepne, sotonske prirode.

Svi koji šire jevanđelje trpe ogromnu patnju. Religiozni ljudi ih ponekad progone i nasrću na njih ili ih čak predaju u ruke Sotoninom režimu. Ako su pomalo neoprezni, sva je prilika da će ih velika crvena aždaja uhapsiti. Uprkos tome, ljudi koji vole istinu u stanju su da tim stvarima ispravno pristupaju, dok će se oni koji istinu ne vole često žaliti čak i na najbezazlenije stradanje. Neki od onih koji šire jevanđelje izjavljivali su i ovakve stvari: „Preneo sam jevanđelje jednoj osobi, a ona mi, nakon što smo toliko dugo razgovarali, ni čašu vode nije ponudila. Ne želim više da joj propovedam.” Je li to neki veliki problem što mu neko nije ponudio čašu vode? U rečima koje ovakvi širitelji jevanđelja izgovaraju krije se određena vrsta naravi. Oni tim rečima žele da kažu kako je širenje jevanđelja vredno truda samo ukoliko može da pruži uživanje i da donese profit. Ako to podrazumeva patnju ili ako zauzvrat ne mogu ni čašu vode da dobiju, onda se to naprosto ne isplati. U svemu tome se jasno vidi namera da se nešto iskamči ili da se sklopi pogodba. Ako neka osoba jevanđelje širi na način koji uvek ima karakter razmene, da li se onda ta osoba iskreno daje za Boga? Ako ona ne može da podnese čak ni ovolicko patnje dok obavlja svoju dužnost i ako je u stanju da zbog svake sitnice postane negativna, može li ona adekvatno da obavlja svoju dužnost? Takvi ljudi će takođe reći: „Ne samo da me nije ponudila vodom, nego me ni na ručak nije pozvala.” Da li je problem to što neko ove širitelje jevanđelja nije pozvao da mu se pridruže i da zajedno ručaju? Ima ljudi koji po nekoliko godina šire jevanđelje i pritom uvek obraćaju pažnju na to kako ih drugi ugošćuju, šta im nude za jelo i piće i kakve im poklone daruju – zašto oni to čine? Zar ne znaju kako treba da se ophode prema ljudima koji istražuju istiniti put? Ovaj problem ima veze s njihovim karakterom. Imaju li on u svom srcu bar malo ljubavi prema drugima? I kako to da još uvek ne shvataju kakve bi sve patnje oni koji šire jevanđelje trebalo da izdrže i na koji bi način trebalo da primenjuju istinu? Zašto oni ništa od toga nisu sproveli u delo? Zar je to neki problem ako te ljudi kojima propovedaš jevanđelje ne ponude vodom ili hranom? To nije nikakav problem. Širenjem jevanđelja mi ispunjavamo svoju obavezu; to je naša dužnost. Ne postoje nikakvi dodatni uslovi. Ljudi kojima propovedaš nisu dužni da te hrane, da te uslužuju, ni da ti se osmehuju. Ne moraju da slušaju sve što govoriš ni da ti se pokoravaju. Oni nemaju tu obavezu. Ako možeš ovako da razmišljaš, to znači da si objektivan i racionalan. Tada ćeš ove stvari moći da posmatraš na pravilan način. Kako se, dakle, treba ophoditi prema nekome ko istražuje istiniti put? Dokle god se ta osoba ponaša u skladu s načelima Božje kuće u pogledu širenja jevanđelja, dužni smo da joj propovedamo; čak i ako je njen trenutni stav loš i neprijemčiv, moramo biti strpljivi. Do koje mere i koliko dugo moramo da budemo strpljivi? Sve dotle dok te ne odbaci i dok ne odbije da te primi u kuću, dok ne primetiš da te ne priznaje i da više ne pomaže nikakav razgovor, pozivanje telefonom, niti slanje nekog drugog da je pozove umesto tebe. Kad stvari dođu dotle, to znači da više nema načina da toj osobi preneseš jevanđelje. Tek tada ćeš moći da kažeš da si ispunio svoju obavezu. To je ono što se podrazumeva pod obavljanjem dužnosti. Međutim, sve dok postoji i najmanji tračak nade, treba na sve moguće načine da pokušavaš i da daješ sve od sebe kako bi toj osobi čitao Božje reči i svedočio joj o Božjem delu. Recimo, na primer, da si sa nekom osobom u kontaktu već dve-tri godine. Iako si za to vreme mnogo puta pokušao da joj preneseš jevanđelje i da joj svedočiš o Bogu, ona i dalje nema nameru da to prihvati. Pa ipak, ona prilično dobro razume stvari i zaista je potencijalni primalac jevanđelja. Šta ti je činiti? Pre svega, nipošto ne smeš dići ruke od te osobe, već treba da održavaš normalnu komunikaciju sa njom, da joj uporno čitaš Božje reči i da svedočiš o Božjem delu. Nemoj da odustaješ; budi istrajan do kraja. Jednog dana, ne zna se tačno kad, ona će se probuditi i osetiće da je došlo vreme da istraži istiniti put. Eto zašto praktikovanje strpljivosti i istrajnosti predstavlja veoma važan aspekt širenja jevanđelja. A zašto uopšte širiti jevanđelje? Zato što je to dužnost stvorenog bića. Pošto si već u kontaktu s tom osobom, tvoja je dužnost i obaveza da joj propovedaš Božje jevanđelje. Mnogo je procesa koje treba obaviti od trenutka kad ona prvi put čuje za Božje reči i jevanđelje, pa dok se ne preokrene, a za sve to je potrebno vreme. Tokom tog perioda, neophodno je da budeš strpljiv i da čekaš, sve dok ne dođe dan da se ona preokrene i da je ti dovedeš pred Boga, da je vratiš Njegovoj kući. To je tvoja obaveza. Šta je, u stvari, obaveza? To je odgovornost koja se ne može izvrdati i za koju je čovek vezan svojom čašću. Na sličan način se i majka ophodi prema svom detetu. Ma koliko da je dete neposlušno ili nestašno ili ako je bolesno i neće da jede, koja je majčina obaveza prema njemu? Pošto zna da je to njeno dete, ona mu ugađa, voli ga i pažljivo brine o njemu. Pritom je potpuno nebitno da li je to dete priznaje za svoju majku i kako se prema njoj ophodi – ona je svejedno i dalje kraj njega, čuva ga, ne ispušta ga ni za trenutak iz vida i uporno čeka da ono poveruje da je ona zaista njegova majka i da joj se vrati u naručje. Na taj način, ona neprekidno pazi na njega i brine se o njemu. To znači biti odgovoran; to znači obavezati se svojom čašću na nešto. Ako bi svi koji se bave širenjem jevanđelja tako postupali, ako bi u srcu gajili takvu ljubav prema ljudima, to bi onda značilo da se pridržavaju načela širenja jevanđelja i da su potpuno sposobni da u tome postignu željene rezultate. Ako, pak, stalno nalaze neke izgovore i iznose svoje uslove, oni neće biti u stanju da šire jevanđelje i neće izvršiti svoju dužnost. Među ljudima koji šire jevanđelje ima i onih koji su stalno izbirljivi prema potencijalnim primaocima jevanđelja i žale se da im postavljaju previše pitanja, da imaju puno poteškoća i da su lošeg kova, usled čega nisu spremni da pate niti da plaćaju cenu da bi ih pridobili. Ali, ako njihovi roditelji i rođaci imaju puno poteškoća i ako su lošeg kova, oni će se prema njima ipak ophoditi s ljubavlju. Zar to onda ne znači da se prema drugim ljudima ophode nepravično? Da li im je srce ispunjeno ljubavlju? Da li su to ljudi koji imaju obzira prema Božjim namerama? Ni slučajno. Dok šire jevanđelje, oni stalno iznalaze svakojake razloge i izgovore koje bi mogli da pripišu objektivnim uslovima kako ljudima ne bi propovedali jevanđelje; isto tako, ne sviđa im se nijedna osoba koju vide, misle da su svi drugi inferiorni u odnosu na njih i da naprosto nema nikoga kome bi mogli da propovedaju jevanđelje – zbog svega toga, oni na kraju ne uspevaju da prenesu jevanđelje ni jednoj jedinoj osobi. Ima li u takvom širenju jevanđelja ikakvih načela? Ljudi poput ovih uopšte i ne razmišljaju o Božjim namerama ili o Božjim zahtevima. Svako ko priznaje da su Božje reči istina i svako ko može da prihvati istinu potencijalni je primalac jevanđelja, osim ako se ne radi o očiglednim zlikovcima ili apsurdnim tipovima. Ako bi ljudi zaista imali obzira prema Božjim namerama, oni bi svoju dužnost obavljali i prema ljudima se ophodili u skladu s načelima. Ma kakve probleme da imaju ljudi koji istražuju istiniti put i ma koliko da pokazuju svoju iskvarenu narav, dokle god su u stanju da istinu priznaju i da je prihvate, treba neumorno da im čitate Božje reči i da im svedočite o Božjem delu. To je načelo koje se mora poštovati prilikom širenja jevanđelja.

Čuo sam da neki od onih koji šire jevanđelje nemaju u svom srcu ni trunke ljubavi. Dok se bave predstavama i pitanjima onih koji istražuju istiniti put, ovi širitelji jevanđelja više puta razgovaraju s njima u zajedništvu. Ali kad vide da ti ljudi i dalje ne razumeju i da im stalno iznova postavljaju jedna te ista pitanja, ovi širitelji jevanđelja ne mogu više to da podnesu, pa počinju da im drže lekcije. „Postavljate previše pitanja. Ne razumete istinu, ma kako da vam ja u zajedništvu besedim o njoj. Suviše ste lošeg kova, nemate sposobnost razumevanja i ne možete da zadobijete ni istinu ni život. Svi ste vi samo obični službenici.” Neki ljudi ne mogu da podnesu takve reči, pa na izvesno vreme postaju negativni. Ljudi se međusobno razlikuju. Dok istražuju istiniti put, neki ljudi uviđaju da su Božje reči istina. Čak i ako imaju neke predstave i probleme, oni ih rešavaju čitanjem Božjih reči. Ovi ljudi su tako čisti da bi veoma lako mogli da prihvate istinu. Oni samostalno čitaju Božje reči, tragaju i istražuju, a kad neko stupi u razgovor s njima, spremno prihvataju istiniti put i prilaze crkvi. Neki drugi, međutim, imaju gomilu pitanja. Oni naprosto moraju da istražuju dok im sve, u svakom pogledu ne postane jasno. Ako postoji i najmanja sitnica koju nisu do kraja istražili tako da im postane jasna, ti ljude neće prihvatiti istiniti put. Takvi ljudi su pažljivi i oprezni u svemu što rade. Među onima koji šire jevanđelje ima nekih koji u svom srcu ne gaje nikakvu ljubav prema takvim ljudima. Kakav je njihov stav? „Možeš da veruješ ili da ne veruješ! Božja kuća neće zbog biti na gubitku, niti će biti na nekom velikom dobitku. Ako ne veruješ, jednostavno idi odavde! Kako to da imaš toliko pitanja? Na sva ta pitanja već sam ti odgovorio.” U stvari, ovi širitelji jevanđelja uopšte ne daju jasne odgovore na pitanja koja im postavljaju potencijalni primaoci jevanđelja, ne razgovaraju jasno o istini sa njima, niti u potpunosti razvejavaju sumnje koje ovi nose u srcu, ali zato ipak traže od njih da napuste svoje predstave i da, što je moguće pre, prihvate jevanđelje. Je li to nešto što ljudi mogu na silu da učine ako nisu spremni za to? Ako neko iskreno kaže da nešto ne razume, treba da mu iz Božjih reči pročitaš nekoliko pasusa koji se tiču njegovih problema i predstava i da zatim razgovaraš s njim o istini, kako bi mu omogućio da je razume. Neki od potencijalnih primalaca jevanđelja vole da dođu do same suštine stvari. Takvi ljudi žele sve da saznaju. Nije da oni namerno žele da ti zagorčavaju život, da traže dlaku u jajetu i da ti pronalaze nedostatke – oni naprosto uzimaju stvari zaozbiljno. Kad naiđu na ovako ozbiljne ljude, neki od onih koji šire jevanđelje nisu u stanju da im pruže odgovore, pa im se čini da su napravili budalu od sebe. Stoga, oni ne žele da u zajedništvu razgovaraju s takvim ljudima, pa kažu: „Tolike godine radim na širenju jevanđelja, ali nikada nisam naišao na ovakav trn u oku!” Za ove širitelje jevanđelja takvi ljudi su trnu u oku. U stvari, ti širitelji jevanđelja samo polovično razumeju svaki od aspekata istine, pričaju o nekakvim grandioznim doktrinama i praznim rečima, pokušavajući da ljude nagovore da ih prihvate kao istinu. Zar oni time ne zagorčavaju život drugim ljudima? Ako ih drugi ne razumeju, pa im postavljaju dodatna pitanja, kažu im: „Već sam ti, do najsitnijih detalja, objasnio tri etape Božjeg dela. Ako ni nakon tolike moje priče još uvek ne možeš to da razumeš, treba samostalno da čitaš Božje reči kako bi razrešio vlastite predstave. Tu su ti Božje reči, ispred nosa. Kad ih pročitaš, ako ih budeš razumeo – veruj. Ako ne možeš da ih razumeš, nemoj ni da veruješ!” Kad to čuje, potencijalni primalac jevanđelja će pomisliti: „Ako i dalje budem zapitkivao, možda ću propustiti priliku da budem spasen i možda neću moći da primim blagoslove. Stoga neću više da postavljam nikakva pitanja, nego ću samo brzo da pođem s njim i da poverujem!” Kasnije, ti ljudi i dalje prisustvuju okupljanjima i pažljivo slušaju propovedi, pa postepeno počinju da shvataju neke istine i da polako rešavaju svoje predstave. Bez obzira na to kako danas stoji stvar s njihovom verom, da li je ovo prikladan način širenja jevanđelja? Može li se reći da su ovi širitelji jevanđelja ispunili svoju obavezu? (Ne može.) Prilikom širenja jevanđelja, najpre moraš da ispuniš svoju obavezu. Moraš da slediš vlastitu savest i razum dok činiš sve što možeš i sve što treba da činiš. Čoveku koji istražuje istiniti put moraš s puno ljubavi da ponudiš rešenja za sve njegove predstave i odgovore na sva pitanja koja ga muče. Ako baš nisi u stanju da mu ponudiš neko rešenje, možeš da pronađeš i da mu pročitaš nekoliko relevantnih odlomaka iz Božjih reči ili da mu prikažeš relevantne video zapise o iskustvenim svedočenjima ili prikladne filmove u kojima se svedoči o jevanđelju. Sasvim je moguće da će to biti delotvorno; ako ništa drugo, barem ćeš ispuniti svoju obavezu i neće te gristi savest. Ali, ako si površan i samo otaljavaš svoj posao, sva je prilika da ćeš usporiti čitavu stvar, nakon čega tu osobu neće biti lako pridobiti. Prilikom širenja jevanđelja na druge ljude, svako mora da ispuni svoju obavezu. Kako u ovom kontekstu treba razumeti reč „obaveza”? Kako to, tačno, treba sprovesti u delo i primeniti? Treba da shvatiš da si, dočekavši Gospoda i iskusivši Božje delo u poslednjim danima, samim tim stekao i obavezu da o Njegovom delu svedočiš ljudima koji žude za Njegovom pojavom. Kako, dakle, da među njima širiš jevanđelje? Bilo da to činiš putem interneta ili u stvarnom životu, jevanđelje treba da širiš na način koji je delotvoran i kojim ćeš ljude pridobiti. Širenje jevanđelja nije nešto što možeš da radiš kad ti se prohte, nešto što možeš da radiš kad si raspoložen, a da ne radiš kad nisi. To takođe nije nešto što možeš da radiš onako kako se tebi dopada, da odlučuješ o tome ko će imati povlašćen tretman ili da jevanđelje prenosiš onima koji ti se sviđaju, a da ne prenosiš onima koji ti se ne sviđaju. Jevanđelje treba širiti u skladu s Božjim zahtevima i s načelima Njegove kuće. Ti treba da ispuniš dužnost i obavezu stvorenog bića tako što ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da bi onima koji istražuju istiniti put svedočio o istinama koje razumeš, o Božjim rečima i o Božjem delu. Na taj ćeš način ispuniti dužnost i obavezu stvorenog bića. Šta neka osoba treba da radi dok širi jevanđelje? Treba da ispunjava svoju obavezu, da čini sve što može i da bude spremna da plati bilo koju cenu. Moguće je da si veoma kratko radio na širenju jevanđelja, da nemaš dovoljno iskustva, da nisi naročito rečit i da ne poseduješ visok stepen obrazovanja. Te stvari zapravo i nisu od ključnog značaja. Najvažnije je da odabereš prikladan odlomak iz Božjih reči i da u zajedništvu razgovaraš o istinama koje pogađaju metu i kojima mogu da se rešavaju problemi. Tvoj stav mora da bude iskren i mora da ti omogući dodir s ljudima, kako bi potencijalni primaoci jevanđelja bili spremni da te slušaju ma šta da kažeš, a naročito onda kad pričaš o svojim stvarnim iskustvima i kad govoriš iz srca. Ako potencijalnim primaocima jevanđelja možeš da se dopadneš toliko da se oni rado druže s tobom, da rado s tobom razgovaraju i da rado slušaju tvoje svedočenje, to znači da si uspeo. Od tog trenutka, smatraće te osobom od poverenja i rado će slušati sve što im govoriš, shvatiće da su svi aspekti istine o kojima si odlučio da s njima razgovaraš dobri i veoma praktični i moći će sve da ih prihvate. Na taj ćeš način moći lako da ih pridobiješ. To je mudrost koju moraš da poseduješ ako širiš jevanđelje. Ako nisi u stanju da ljudima pomažeš sa srcem punim ljubavi i ako ne možeš da im budeš osoba od poverenja, za tebe će širenje jevanđelja i pridobijanje ljudi biti prevelik napor. Otkud to da su u širenju jevanđelja naročito efikasni ljudi koji govore jednostavno i otvoreno, koji su iskreni i srdačni? To je zato što takve širitelje jevanđelja svi vole, svi rado stupaju u komunikaciju i svi rado sklapaju prijateljstvo s njima. Ako takvi širitelji jevanđelja razumeju istinu i ako o njoj razgovaraju na posebno praktičan i jasan način, ako mogu da s drugim ljudima strpljivo razgovaraju o istini, da rešavaju razne njihove probleme, poteškoće i nedoumice, da razvedre njihova srca i da im pruže ogromnu utehu, ljudi će ih voleti i od srca će im verovati, smatraće ih prisnim prijateljima i rado će slušati sve što im govore. Ukoliko, pak, neki širitelj jevanđelja uvek sebe stavlja na pijedestal i drugim ljudima drži predavanja, ako se prema njima ophodi kao prema deci i učenicima, on će ljudima verovatno biti dosadan i odbojan. Prema tome, da bi širio jevanđelje moraš da poseduješ sledeću mudrost: kao prvo, na ljude treba da ostaviš dobar utisak i treba da govoriš na način koji je tvojim slušaocima prijatan. Dok te slušaju, oni treba da budu u stanju da nešto iz toga dobiju i da osete neku korist. Na taj će se način tvoje širenje jevanđelja odvijati glatko, neće nailaziti ni na kakve prepreke i biće plodonosno. Čak i ako neki od njih možda i ne prihvate jevanđelje, uvideće da si ti jedna dobra osoba i rado će se družiti s tobom. Oni koji propovedaju jevanđelje treba da budu sposobni da se druže s ljudima. Sticanje širokog spektra prijatelja je dobar put. Osim toga, postoji još jedna stvar od izuzetnog značaja. Bez obzira na to kome propovedaš jevanđelje, najpre moraš da obaviš obimne pripreme. Moraš da se naoružaš istinom, da ovladaš načelima, da stekneš sposobnost pronicanja u ljude i da primenjuješ mudre metode. Moraš da budeš istrajan u obavljanju ovih pripremnih aktivnosti. Pre svega, dok razgovaraš s ljudima koji istražuju, moraš da dokučiš i da shvatiš kakvo je njihovo poreklo, kojoj veroispovesti pripadaju, koje primarne predstave imaju u svojim glavama, jesu li povučeni ili otvoreni, kakva im je sposobnost razumevanja i kakvi su im karakteri. To je od ključne važnosti. Kad na ovaj način budeš sa svih strana sagledao potencijalne primaoce jevanđelja, mnogo ćeš im efikasnije propovedati jevanđelje i znaćeš da odrediš pravu terapiju za rešavanje njihovih predstava i problema. Ako te zli ljudi, ateisti i đavoli pritom budu iskušavali, moći ćeš da ih osetiš, da raspoznaš njihovo pravo lice i da ih žurno napustiš. Čitanjem Božjih reči moguće je razotkriti svakojake vrste ljudi. Kad ih čuju, zli ljudi i ateisti osetiće odbojnost prema njima, dok đavoli naprosto mrze da slušaju Božje reči. Za njih će biti zainteresovani samo oni koji su žedni istine. Oni će tražiti istinu i postavljati pitanja. To će za tebe ujedno biti potvrda da se radi o potencijalnim primaocima jevanđelja. Nakon što to utvrdimo, možemo sistematski da ih uključujemo u razgovore o istini. Dok u zajedništvu razgovaramo o istini, možemo u celosti da dokučimo kakvog su kova ti potencijalni primaoci jevanđelja, koliko dobro razumeju istinu i kakvo je stanje njihovog karaktera. Na taj način ćemo saznati na kojim ljudima treba raditi i kako razgovarati o istini. Koliko god truda da uložimo, to neće biti uzaludno. Ako u procesu širenja jevanđelja ne uspete da shvatite i da dokučite situaciju u kojoj se druga strana nalazi i ako joj ne propišete pravu terapiju, neće vam biti lako da pridobijete ljude. Čak i ako nekolicinu njih uspete da pridobijete, to će biti čista slučajnost. Ljudi koji razumeju istinu i mogu da prodru u suštinu stvari, u stanju su da, prilikom širenja jevanđelja, ređe prave pogrešna skretanja, pa čak i da ih u potpunosti izbegnu. Oni propovedaju ljudima kojima treba da propovedaju, a ne propovedaju onima kojima ne treba da propovedaju. Pre držanja propovedi, oni vrše detaljnu procenu i tako izbegavaju nepotreban rad. Na taj način, oni svoju dužnost obavljaju efikasnije i s manje protraćenog truda, te tako postižu dobre rezultate. Prema tome, ako želite efikasno da širite jevanđelje, naoružajte se istinom i obavite sve neophodne pripreme. Šta ako naiđeš na neku religioznu osobu, koja dobro poznaje Bibliju, a ti Bibliju nisi ni pročitao? Šta u tom slučaju možeš da učiniš? Pošto je tada već prekasno da se naoružavaš istinom o Bibliji, tu osobu treba što pre da upoznaš s nekim od širitelja jevanđelja koji se dobro razume u Bibliju. Drugim rečima, predaj tu osobu u ruke onome ko Bibliju razume. To je u skladu sa istina-načelima. Ako slepo pokušavaš da se istakneš i da toj osobi, uprkos svemu, ispropovedaš jevanđelje, znaj da ga ona neće prihvatiti. Taj rezultat biće posledica tvoje neodgovornosti. Pored toga, moraš da nađeš malo slobodnog vremena i da se naoružaš izvesnim poznavanjem Biblije. Nije baš izvodljivo širiti jevanđelje bez ikakvog znanja o Bibliji. Mnoga pitanja koja istraživači postavljaju tiču se reči iz Biblije. Ako razumeš Bibliju, na ta pitanja ćeš moći da odgovoriš koristeći istinu o Bibliji. Kakve god da predstave potencijalni primaoci jevanđelja gaje u sebi, uvek možeš da nađeš odgovarajuće biblijske stihove i Božje reči, kojima se te njihove predstave mogu razrešiti. Željeni rezultat može se postići jedino na ovaj način. Širenje jevanđelja, dakle, zahteva određena znanja o Bibliji. Primera radi, treba da znaš koja proročanstva u Starom zavetu i koji stihovi iz Novog zaveta svedoče o povratku Božjem i o Božjem delu u poslednjim danima. Te reči treba što češće da čitaš, da što dublje o njima razmišljaš i da ih čuvaš u srcu. Pored toga, treba da shvatiš kako religiozni ljudi razumeju te biblijske stihove, treba da osmisliš kako da im u zajedništvu besediš o tim stihovima, ne bi li ih naveo na njihovo tačno i čisto razumevanje, a zatim da ih, koristeći te biblijske stihove, usmeravaš ka razumevanju Božjeg dela u poslednjim danima. Da li je ovo dobra priprema? Upravo je to ono što se podrazumeva pod dobrom pripremom. Moraš da razumeš potrebe različitih vrsta ljudi koji istražuju istiniti put, a zatim da, u skladu sa situacijom, obaviš određene pripreme. Jedino tako ćeš biti u stanju da učiniš sve što možeš i da ispuniš svoje obaveze. To je tvoja obaveza. Neki ljudi će reći: „Ja ne moram sve to da radim. Samo treba da nekoliko puta pročitam Bibliju. Bez obzira na to kome prenosim jevanđelje, ja uvek govorim iste stvari. Reči koje koristim dok propovedam jevanđelje fiksno su utvrđene i ne menjaju se. Koristiću i dalje te reči, verovali oni ili ne verovali. Oni koji ne poveruju, neće primiti blagoslove. Ne mogu mene da krive za to. Ja sam, na kraju krajeva, ispunio svoju obavezu.” Da li takvi ljudi zaista ispunjavaju svoje obaveze? U kakvoj se situaciji nalazi osoba koja istražuje, koliko je stara, koji stepen obrazovanja poseduje, kakvo joj je bračno stanje, ima li neki hobi, o kakvoj se ličnosti radi, kakva joj je ljudskost, porodična situacija, i tome slično? Ništa o tome ne znaš, ali ipak ideš da joj držiš propovedi. Nisi obavio nikakve pripreme, niti si imalo truda uložio. A pritom i dalje uporno tvrdiš da si ispunio svoju obavezu? Nije li to samo pokušaj da od ljudi praviš budale? U takvom odnosu prema dužnosti ogleda se površan i neodgovoran stav. To je stav osobe koja sve radi onako uzgred. Sa takvim stavom propovedaš jevanđelje, pa kad neku osobu ne uspeš da pridobiješ, ti kažeš: „Ako ne poveruje, to samo znači da nije imao sreće. Osim toga, nedostaje mu duhovno razumevanje, što znači da on, čak i kad bi poverovao, ne bi mogao da zadobije istinu, niti da bude spasen!” Ovo je krajnje neodgovorno. Ti izvrdavaš svoje obaveze. Očigledno je da se nisi dobro pripremio. Očigledno je da nisi ispunio svoju obavezu i da svoju dužnost nisi odano izvršio. A ovamo se i dalje pravdaš svakojakim izgovorima, pokušavajući da svojim rečima izvrdavaš obaveze. O kakvom se ovde ponašanju radi? To se zove obmana. Izvrdavaš svoje obaveze, donosiš sud i izvlačiš zaključke o ljudima i neodgovorno izgovaraš svakakve besmislice. To se zove nadmenost i samopravednost, podmuklost i podlost. To se još zove obmana. To je pokušaj obmanjivanja Boga.

Ako ti je Bog poverio dužnost širenja jevanđelja, taj Božji nalog treba da prihvatiš pokorno i s punim poštovanjem. Treba da nastojiš da se prema svakome ko istražuje istiniti put ophodiš s ljubavlju i strpljenjem i treba da budeš u stanju da podnosiš teškoće i naporan rad. Budi marljiv i odgovoran prilikom širenja jevanđelja; u zajedništvu jasno govori o istini, i dostigni tačku gde možeš pred Bogom da položiš račune. To je stav koji svako treba da ima prema obavljanju svoje dužnosti. Ako neko ko istražuje istiniti put zatraži od tebe istinu, a ti ga gurneš u stranu, ili, pak, nisi u stanju da sa njim iskreno razgovaraš o istini, niti da rešiš njegov problem, pa čak počneš da smišljaš izgovore, poput: „Trenutno nisam raspoložen. Ko god da je u pitanju i ma koliko da je žedan istine ili Božjeg dela i pojave, to se mene ne tiče. Nije na meni da odlučujem o tome može li on da veruje. Ako Sveti Duh ne deluje, bez obzira na to koliko sam pripremnog posla obavio, od toga neće biti nikakve koristi – te se stoga neću ni truditi! Ionako sam mu već saopštio sve istine koje razumem. A da li će on moći da prihvati istiniti put, to je već Božja stvar. Ja sa tim nemam ništa.” – o kakvom se tu stavu onda radi? To je neodgovoran i prekaljen stav. Zar nema mnogo onih koji jevanđelje šire upravo na taj način? Može li takvo širenje jevanđelja da ispuni adekvatno merilo? Može li se na taj način veličati Bog i može li se tako svedočiti o Njemu? Naravno da ne može. Takvo širenje jevanđelja nije ništa drugo do beznačajno službovanje; ono je miljama daleko od vršenja dužnosti. Kako se, dakle, jevanđelje može širiti na adekvatan način? Bez obzira na to ko je osoba koja istražuje istiniti put, vi najpre morate da se pripremite i naoružate istinom, a zatim da se oslonite na ljubav, strpljenje, toleranciju i osećaj odgovornosti, kako biste svoju dužnost dobro obavili. Budite čisti i činite sve što možete i sve što treba da učinite. Takvo širenje jevanđelja je adekvatno. Ako ti okolnosti ne dozvoljavaju da širiš jevanđelje ili ako osoba koja istražuje odbije da te sluša i napusti te, to onda nije tvoja greška. Uradio si ono što je trebalo da uradiš i neće te gristi savest. To znači da si ispunio svoju obavezu. Možda neki ljudi ispunjavaju načela u vezi sa širenjem jevanđelja, ali vreme još uvek nije sazrelo za to. Još uvek nije nastupilo Božje vreme. U tom slučaju, rad na širenju jevanđelja mora se za izvesno vreme ostaviti po strani. Da li to onda znači da toj osobi uopšte ne treba prenositi jevanđelje? To ne znači da jevanđelje ne treba širiti, već samo znači da treba sačekati odgovarajuće vreme za to. Kojim još ljudima ne treba propovedati? Primera radi, ako neka osoba govori nerazgovetno – ne tokom jednog ili dva dana, niti čak u toku jedne ili dve godine – već znatno duže vreme i ako je u stanju da to čini u bilo koje vreme i na svakom mestu, to znači da je ta osoba zli duh i da joj se ne sme prenositi jevanđelje. Takođe, postoje osobe koje na prvi pogled izgledaju kao dobri ljudi, ali za koje, nakon dubljeg istraživanja, saznajete da su sa mnogim ljudima počinili preljubu. Prenošenje jevanđelja na takve ljude može prouzrokovati velike probleme. Oni će verovatno praviti smetnje pripadnicima izabranog Božjeg naroda, tako da se ni njima ne sme propovedati jevanđelje. Ima i nekih religijskih sveštenika čije bi prihvatanje istine zahtevalo preveliki trud. Čak i ako su voljni da istinu prihvate, oni to i dalje nečim uslovljavaju. Oni se zadovoljavaju time da služe samo kao starešine i delatnici. Većina ljudi te vrste zapravo su antihristi. Prema načelima, takvim ljudima ne treba prenositi jevanđelje. Prenošenje jevanđelja takvim ljudima dopušteno je samo ako su oni voljni da službuju tako što će širiti jevanđelje i ako su u stanju da sa sobom povedu mnogo drugih ljudi. Ako je ljudskost neke osobe isuviše zla i ako se već po samoj njenoj pojavi može reći da se radi o zloj osobi, takva osoba nikada neće prihvatiti istinu i nikada se neće pokajati. Čak i kad bi neko takav ušao u crkvu, bio bi izbačen, pa stoga takvim ljudima nikada ne treba prenositi jevanđelje. Propovedati takvim ljudima bilo bi isto kao dovesti Sotonu, dovesti đavola u crkvu. Druga situacija se javlja kad maloletna lica žele da veruju u Boga. Međutim, u nekim demokratskim zemljama, maloletna lica moraju da pribave saglasnost roditelja ako žele da učestvuju u crkvenom životu i da obavljaju svoje dužnosti. Nemojte zanemarivati taj zahtev. On poziva na razumno rešenje, pa je potrebno pokazati mudrost. U Kini, nema nikakvih problema ako jedan od roditelja dovede svoje maloletno dete da veruje u Boga. Ako neka mlada, punoletna osoba shvati istinu i poželi da veruje u Boga, ali se njeni roditelji suprotstavljaju tome i ograničavaju je, onda ta mlada osoba može da napusti svoju porodicu, da dođe u crkvu i da veruje u Boga, bez ikakvih ograničenja i prepreka od strane roditelja. To je u potpunosti pravilno. U istoj situaciji našao se i Petar, nakon što je poverovao u Boga. Iz ovoga se može zaključiti da se, bez obzira na situaciju, jevanđelje može širiti sve dok objektivni uslovi to dozvoljavaju i sve dok se time ne krši zakon. Ovoj stvari treba pristupati u skladu sa istina-načelima i sa onim što nalaže mudrost.

Kako neko može svoju dužnost adekvatno da obavlja dok širi jevanđelje? Kao prvo, ta osoba mora da bude u stanju da shvati i da razume istinu u vezi sa širenjem jevanđelja. Jedino ako razume istinu, ona može da ima ispravna gledišta, ume da se postavi prema pogrešnim i apsurdnim gledištima i može da zna kako da u skladu sa istina-načelima obavlja poslove i da rešava probleme. Tada će ona biti u stanju da prepozna razne pogrešne postupke i postupke antihrista kojima se krše istina-načela. Ona će, kao takva, prirodno razumeti kojim istina-načelima treba da ovlada da bi obavljala svoju dužnost širenja jevanđelja. Da bi se ta dužnost obavljala, koju istinu je najvažnije najpre razumeti? Morate razumeti da je širenje poruke o Božjem delu dužnost i obaveza svakog pripadnika izabranog Božjeg naroda. To je nalog koji je Bog poverio svima. To je izvor ove dužnosti. Neki će upitati: „Imam li ja takvu dužnost i obavezu ako nisam u timu za širenje jevanđelja?” Svi ljudi imaju dužnost i obavezu da šire jevanđelje. Istina koja se odnosi na ovaj aspekt dužnosti korisna je svima. Ne znam da li ste primetili jednu pojavu u vezi sa raspoređivanjem raznog osoblja unutar crkve. Neki ljudi su ranije bili starešine, da bi zatim bili smenjeni zato što nisu mogli da obavljaju nikakav praktičan rad. Nakon što su smenjeni, a budući da ne poseduju nikakve veštine ni stručnost, oni nisu mogli da obavljaju specijalne dužnosti. Stoga su na kraju dodeljeni timu za širenje jevanđelja kako bi propovedali jevanđelje, zalivali novopridošle članove ili obavljali neke obične dužnosti. Ako ti ljudi na sličan način ne uspevaju da ispune nijednu od ostalih dužnosti unutar crkve, šta bi s njima trebalo učiniti? Takvi ljudi su škart i treba ih ukloniti. Prema tome, ako si kao crkveni starešina smenjen zbog svoje nestručnosti i ako ne poseduješ nikakve posebne talente ili veštine, moraš biti spreman na širenje jevanđelja. Ako možeš da širiš jevanđelje i ako svoju dužnost obavljaš kao član tima za jevanđelje, onda je istina o adekvatnom obavljanju dužnosti za tebe relevantna. Ukoliko si, pak, neuspešan u obavljanju dužnosti širenja jevanđelja, onda tebi uopšte nije bitna istina o adekvatnom obavljanju dužnosti, niti si imalo zainteresovan za to da u Božjoj kući, za vreme obavljanja Božjeg dela, obaviš svoju dužnost. U srcu treba jasno da shvatiš šta se time zapravo implicira. Ako ne obavljaš nikakvu dužnost, kakve ti onda veze imaš sa Božjim delom? Stoga je, naravno, za tebe najbolje ako možeš da istraješ do kraja i da svoju dužnost dobro obaviš, bez obzira o kojoj se vrsti dužnosti radi. Neki ljudi kažu: „Ne želim da širim jevanđelje, zato što to zahteva da stalno budem u kontaktu sa strancima. Ima svakakvih loših ljudi koji su spremni na svakakve ružne stvari. Konkretno, religiozni ljudi se prema onima koji šire Božje jevanđelje u poslednjim danima odnose kao prema neprijateljima i vrlo rado ih predaju u ruke Sotoninom režimu. Gori su čak i od nevernika. Ne bih mogao da podnesem takav bol. Mogli bi da me prebiju na smrt, da me osakate ili da me predaju velikoj crvenoj aždaji. To bi me dokrajčilo.” Pošto ne možeš da trpiš nedaće i pošto si tako malog rasta, trebalo bi da barem svoj trenutni posao obavljaš dobro. To bi bila mudra odluka. Naravno, bilo bi još bolje ako bi, pored širenja jevanđelja, mogao da obavljaš i razne druge dužnosti. Širenje jevanđelja nije obaveza samo članova tima za jevanđelje; svi su dužni da to čine. Pošto su od Boga svi čuli dobru i radosnu vest o novom Božjem delu, svi su dužni i obavezni da objave to jevanđelje, kako bi što više ljudi prišlo Božjoj kući i prihvatilo od Njega spasenje kada tu dobru vest čuje. To će omogućiti da se Božje delo završi što je moguće pre. Takav je Božji nalog i takva je Njegova namera.

Neki od onih koji šire jevanđelje, uprkos tome što su po čitav dan držali propovedi, nisu pridobili ni jednu jedinu osobu čak ni posle nekoliko godina propovedanja. Šta se dogodilo? Na prvi pogled, oni su itekako zauzeti i čini se da svoju dužnost obavljaju s velikom pažnjom. Zašto onda nisu nikoga pridobili? Istina koju je nužno razumeti u vezi sa širenjem jevanđelja zapravo je slična istinama koje se moraju razumeti u vezi sa drugim dužnostima. Ako neko propoveda jevanđelje nekoliko godina, a da pritom nikoga ne pridobije, to znači da ta osoba ima probleme. Koji su to problemi? Primarni problem je to što oni ne besede jasno o istini vizije širenja jevanđelja. Zbog čega su njihove besede nejasne? One su nejasne bilo zbog toga što su ovi ljudi u tom pogledu isuviše slabog kova ili zato što su po čitav dan nečim zauzeti bez dobrog razloga, pa stoga nemaju vremena za čitanje Božjih reči ili razmišljanje o istini, tako da ništa od istine ne razumeju i ne mogu da razreše nijednu predstavu, jeres ili zabludu. Ako su u pitanju oba ova razloga, može li takva osoba da obavlja dužnost širenja jevanđelja? Bojim se da će joj biti veoma teško da pridobije ljude. Ma koliko godina da bude radila na širenju jevanđelja, ona neće videti nikakve očigledne rezultate. Da biste širili jevanđelje, najpre morate da razumete istinu o viziji. Ma koje pitanje da vam ljudi postave, ako o istini besedite tako da ona postane jasna, moći ćete na njega da odgovorite. Ako ne razumete istinu o viziji i ako u svojim besedama, ma kakve one bile, niste u stanju da govorite jasno, vi onda nećete imati rezultate, ma kako da širite jevanđelje. Ako ne razumeš istinu, treba da se fokusiraš na traganje za istinom i na razgovore u zajedništvu o istini. Ako budeš čitao više Božjih reči i slušao više propovedi, ako budeš više razgovarao o istini širenja jevanđelja i ako se, tokom razgovora o istini vizije, stalno budeš trudio da tu istinu zaista shvatiš, kako bi mogao da rešavaš najčešće predstave i probleme religioznih ljudi, tada rezultati neće izostati i ti ćeš neke rezultate moći da postigneš. Prema tome, nerazumevanje istine o viziji Božjeg dela jedan je od razloga zbog kojih ljudi ne mogu da postignu rezultate u širenju jevanđelja. Osim toga, vi ne možete da dokučite ni da razumete pitanja koja vam postavljaju ljudi koji istražuju istiniti put, kao što ne možete ni da im zavirite u srce kako biste otkrili gde leže njihovi najveći problemi i kako biste odredili glavne probleme koji ometaju njihovo prihvatanje istinitog puta. Ako niste načisto u vezi s tim problemima, vi onda ne možete da širite jevanđelje, niti da drugim ljudima svedočite o Bogu. Ako prilikom širenja jevanđelja primenjuješ samo prazne teorije, nećeš imati uspeha. Kad ljudi koji istražuju počnu da ti postavljaju pitanja, nećeš umeti da im odgovoriš. Moći ćeš samo da ih se površno otreseš, pričajući im o nekim doktrinama. Da li se ljudi mogu pridobiti takvim širenjem jevanđelja? Naravno da ne mogu. Kad oni koji istražuju nisu spremni da prihvate istiniti put, često je razlog u tome što im ne daješ jasne odgovore na pitanja koja ti postavljaju. U tom slučaju, oni će se pitati zbog čega ti, koji toliko dugo veruješ, nisi u stanju da im pružiš jasne odgovore na ta pitanja. U srcu će im se javiti sumnja da je ovo istiniti put, pa se neće usuditi da u to poveruju, niti da to prihvate. Zar ovo nije realna situacija? To je drugi razlog zbog kojeg mogu da izostanu rezultati prilikom širenja jevanđelja. Ako želite da širite jevanđelje, ali niste u stanju da rešavate aktuelne probleme, onda nema načina da ljudima prenesete jevanđelje. A kako možete da rešavate njihove probleme ako ne razumete istinu? Prema tome, ako u širenju jevanđelja želite da postignete neke rezultate, morate naporno da radite i da tragate za istinom kako biste do kraja razumeli sva pitanja koja vam postavljaju ljudi koji istražuju. Na taj način, na njihova pitanja možete da odgovorite tako što ćete se s njima upustiti u razgovor o istini. Pojedini širitelji jevanđelja stalno su u potrazi za nekakvim objektivnim razlozima koji bi mogli da im posluže kao izgovor, pa kažu: „S ovim ljudima je jako teško izaći na kraj. Ne zna se ko je od njih skloniji izvrtanju činjenica, a pritom niko ne prihvata istinu. Buntovni su, tvrdoglavi i uporno se drže svojih religijskih predstava.” Takvi širitelji jevanđelja neće se naročito truditi da razreše poteškoće i probleme ovih ljudi, tako da će pri svakom pokušaju širenja jevanđelja doživeti neuspeh. Oni u sebi nemaju ni trunke ljubavi, pa ne mogu dugo da opstanu na ovoj dužnosti. Mada se, spolja gledano, čini da su preokupirani poslom, oni zapravo nisu uložili dovoljno napora u svaku osobu koja istražuje istiniti put. Prema pitanjima koje im ti ljudi postavljaju oni se ne odnose na ozbiljan i odgovoran način. Ne tragaju za istinom da bi pronašli rešenje, da bi ta pitanja rešavali korak po korak i da bi te ljude naposletku pridobili. Umesto toga, oni samo otaljavaju svoju dužnost. Ma koliko ljudi da su usput izgubili, oni se i dalje uporno drže istog pristupa. Nekoliko dana rade, a zatim uzimaju nekoliko slobodnih dana. Kako oni shvataju širenje jevanđelja? Za njih je to samo igra, neka vrsta društvene interakcije. Otprilike ovako razmišljaju: „Danas ću se sresti sa ovom vrstom ljudi i sjajno ću se provesti. Sutra ću se upoznati sa onom vrstom ljudi, pa će mi sve biti novo i zanimljivo.” Na kraju, nikada nikoga neće pridobiti. Pritom, oni uopšte ne prekorevaju sebe, niti osećaju ikakav teret zbog toga što nisu nikog pridobili. Mogu li takvim širenjem jevanđelja da ispune svoju dužnost? Zar nisu površni i zar ne pokušavaju da obmanu Boga? Ljudi koji jevanđelje oduvek šire na ovaj način zapravo i ne obavljaju svoju dužnost, jer uopšte nisu ispunili svoju obavezu. Oni su u svemu površni. Koji još razlozi dovode do neuspeha u pridobijanju ljudi prilikom širenja jevanđelja? Recite Mi. (Jedan od razloga je što jevanđelje ne šire u skladu s načelima.) Dešava se da prilikom širenja jevanđelja ljude zanimaju isključivo brojevi. Takve osobe ne propovedaju u skladu s načelima, pa često ne uspevaju da pridobiju ljude. Takođe se dešava da se članovi tima za jevanđelje međusobno žestoko svađaju oko potencijalnih primalaca jevanđelja, misleći da će oni koji jevanđelje budu preneli većem broju ljudi steći više zasluga. Kad ih potencijalni primaoci jevanđelja vide kako se među sobom nadmeću, oni time neće biti naročito poučeni. Umesto toga, u glavama će im se rađati predstave: „Vi, vernici u Boga, niste ujedinjeni; među vama ima zavisti i trvenja”. Tada oni neće hteti da poveruju. To je kamen spoticanja. Da li je to ujedno i deo razloga zbog kojeg oni ne uspevaju da pridobiju ljude prilikom širenja jevanđelja? (Jeste.) Neki od primalaca jevanđelja dugo su živeli u društvu i naučili su da treba da se čuvaju od svakakvih ljudi, a posebno od stranaca. Stoga će oni zazirati od osobe s kojom se po prvi put sreću ukoliko nema posrednika koji će je s njom upoznati. Primera radi, ako si upravo upoznao nekog stranca, sigurno mu nećeš onako uzgred saopštiti svoje ime, adresu i broj telefona. Kad se dobro međusobno upoznate, kad puno toga saznate jedno o drugom i kad se uveriš da ta osoba nema zle namere prema tebi, vi ćete postati prijatelji. Tek tada ćeš joj eventualno dati takve informacije. Neki širitelji jevanđelja se, međutim, ne razumeju baš dobro u ljude, pa stoga one koji zaziru od njih nazivaju rđavim i lažljivim ljudima. Oni osuđuju njihov odbrambeni stav, te tako sopstvenu odgovornost prebacuju na druge. Zar ti širitelji jevanđelja takođe ne zaziru od stranaca? Zašto onda ne osuđuju sebe zbog toga, nego misle da su mudri zato što zaziru od nepoznatih ljudi? Nepravično je ophoditi se prema ljudima na takav način. Neki od širitelja jevanđelja već pri prvom susretu traže od potencijalnih primalaca jevanđelja da im daju svoje lične podatke. Ako neko odbije da im te podatke pruži, ovi širitelji jevanđelja neće hteti toj osobi da propovedaju. Koja je to vrsta naravi? To je zlonamerna narav. Oni se ljute i ne žele da propovedaju jevanđelje samo zato što neko ne ispunjava njihove zahteve u vezi s jednom takvom sitnicom. Odvratno! Zašto ti uopšte želiš da drugim ljudima prenosiš jevanđelje? Zar time ne obavljaš svoju dužnost? A da li obavljaš svoju dužnost ako se ponašaš onako kako tebi odgovara? Zar to nije samo puko službovanje? Kako bi samog sebe opisao Bogu? Ako se nikada ne kaješ, Bog će te osuditi i ukloniće te. Ti samom sebi stvaraš probleme.

Čuo sam za slučaj kad su članovi dva različita tima za jevanđelje upoznali jednog te istog potencijalnog primaoca jevanđelja. Zatim su međusobno stali da se prepiru i da svi uglas tvrde kako su baš oni ti koji su prvi stupili u kontakt s tom osobom. Kakva je korist od svađe oko toga? Da li se ovde radi o neznanju? Ovo je nešto što se nikako ne sme raditi. Šta bi, dakle, bilo ispravno učiniti? Treba svi zajedno da rasprave čitavu stvar. Potpuno je nebitno ko je prvi uspostavio kontakt. Kad saznate da je više vas kontaktiralo istu osobu, svi zajedno joj prenesite jevanđelje, podelite poslove među sobom i sarađujte. Ako ste prvobitno planirali da na prenošenje jevanđelja toj osobi utrošite dva meseca, pokušajte da to učinite za mesec dana, jer sada možete da angažujete veći broj ljudi. Na taj način, svi možete da razgovarate o problemima i poteškoćama s kojima se potencijalni primalac jevanđelja suočava, o aspektima istine za kojima svako treba da traga kako biste te probleme rešili, o načinima saradnje između timova i tome slično. Koja je svrha svega toga? Svrha je pridobiti tu osobu i ispuniti svoju dužnost. Kad su svi jednog srca i uma, kad zajedno razgovaraju i kad sve svoje napore usmeravaju ka istom cilju, Sveti Duh će ih prosvetiti i voditi. Kad su ljudi ujedinjeni, lako mogu da ostvare svoje ciljeve, a od Boga će dobiti smernice i blagoslove. Ako, pak, ne postupaš na ovaj način, ako se stalno međusobno nadmećete, ako stalno gledate samo svoja posla, ako stalno povlačiš jasnu crtu između sebe i drugih ljudi i ako te prilikom širenja jevanđelja jedino zanima kako da ti lično nekoga pridobiješ – po sistemu, ti propovedaj za svoj groš, a ja ću svoje ljude sȃm da pridobijam – možete li onda da samo svojim srcem i svojim umom ispunite svoju dužnost? Mada ljudi ponekad mogu samostalno da obavljaju svoje dužnosti, ima trenutaka kad bi svi trebalo skladno da sarađuju kako bi pravilno obavili crkvene poslove. Ako bi svako radio za sebe i ako ljudi među sobom ne bi skladno sarađivali, došlo bi do prave zbrke u radu crkve. Ko bi za to bio odgovoran? Svi bi bili odgovorni, pri čemu najveći deo odgovornosti snosi glavni nadzornik crkve. Kad poremetite rad crkve, vi ne samo što svoju dužnost niste pravilno obavili, već ste ujedno počinili veliko zlo i kod Boga izazvali gađenje i odvratnost. To znači da ste u nevolji. Biće još gore ako vas Bog osudi kao zlu osobu ili antihrista koji ometa rad crkve. Sigurno ćete biti razotkriveni i uklonjeni, a čak ćete morati i kaznu da primite. Ako napustiš svoju dužnost, čemu je to ekvivalentno? Nećeš imati udela u Božjem delu i nećeš od Boga primiti spasenje. Bićeš jedan od nevernika i tvoj će život izgubiti svaki smisao. Zarad čega danas živiš? Kakvu vrednost donosiš timu za jevanđelje? Kako odražavaš svoju vrednost kao pojedinac? Svoje obaveze moraš da ispunjavaš na prizeman način, moraš dobro da obavljaš svoju dužnost i moraš Bogu da pružiš uveravanja ovim rečima: „Pridobio sam neke ljude šireći jevanđelje. Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći. Mada sam lošeg kova i posedujem svega nekoliko istina-stvarnosti, uradio sam najbolje što sam mogao. Svoju dužnost sam obavljao bez predaje i uzrujavanja, nisam se osećao negativno, nisam zabušavao, niti sam pokušavao da steknem slavu ili profit. Umesto toga, propovedajući jevanđelje izdržao sam ne baš mala poniženja, otrpeo uvrede i isključenja iz religijskih krugova i spavao na ulici. Mada sam iskusio slabost i negativnost, nisam se odrekao svoje dužnosti, već sam sve vreme istrajavao u širenju jevanđelja. Zahvaljujem se Bogu na zaštiti i smernicama koje mi je davao.” Eto šta znači istinski ispunjavati svoje obaveze. Kad dođe vreme, pred Boga ćeš moći da stupiš sa ovako čistom savešću i da Mu ispričaš sve o sebi. Možda si upoznao mnogo potencijalnih primalaca jevanđelja, ali nisi pridobio mnogo ljudi. Pa ipak, na osnovu svog kova i svojih postupaka, dao si sve od sebe i pridobio sve ljude koje si mogao da pridobiješ. Kako će te Bog, u tom slučaju, oceniti? Svoju dužnost obavljao si na adekvatan način. Dao si sve od sebe i celo svoje srce si uložio u to. Da bi potencijalnim primaocima preneo jevanđelje, naporno si radio s ciljem da se naoružaš istinom o viziji i da se dobro upoznaš sa relevantnim stihovima iz Biblije. Upamtio si ono što je trebalo da upamtiš i zapisao sve ono što nisi mogao da upamtiš. Prilikom širenja jevanđelja, bez obzira s kim si se sretao i kakva su ti pitanja postavljali, bio si u stanju da im ponudiš rešenje. Na taj način, tvoj rad na širenju jevanđelja bivao je sve efikasniji i ti si uspevao da pridobiješ sve veći broj ljudi. Da bi prilikom širenja jevanđelja pridobio što više ljudi, da bi tu dužnost dobro obavio i da bi ispunio svoje obaveze, savladao si brojne teškoće u sebi, uključujući i vlastite nedostatke, slabosti i negativne emocije. Sve si to savladao i posvetio si dosta vremena ovom zadatku. Zar nije neophodno savladati takve poteškoće da biste svoju dužnost dobro obavili? (Jeste.) Nadalje, da bi one koji istražuju istiniti put doveo da čuju Božji glas, da razumeju i da spoznaju Božje delo i da prihvate istiniti put, potrebno je da razumeš veći deo istine, kako bi mogao bolje da svedočiš o Božjem delu. Ma koliko da su tvoje besede o istini plitke ili duboke, treba da imaš ljubavi i strpljenja. Možda te tvoji slušaoci ismevaju, možda te vređaju, odbacuju ili te naprosto ne razumeju – sve je to nebitno ukoliko možeš pravilno da se pozabaviš time i da strpljivo razgovaraš s njima o istini, ako si u tu svrhu uložio ogroman napor i platio visoku cenu, jer si na taj način ispunio svoje obaveze. Takav način obavljanja dužnosti je adekvatan.

Kad se neki širitelji jevanđelja upoznaju s potencijalnim primaocem koji je zbog svog porodičnog bogatstva i društvenog statusa nadmen, oni se u njegovom društvu uvek osećaju neprijatno i inferiorno. Da li će ta neprijatnost uticati na tvoj učinak u obavljanju dužnosti? Ako ona na tebe toliko utiče da ne možeš dobro da obavljaš svoju dužnost, niti da ispunjavaš svoje obaveze, ti onda zapravo i ne obavljaš svoju dužnost. Ako ona utiče samo na tvoje raspoloženje – tako što te čini nesrećnim i dovodi do toga da se osećaš neprijatno – ali se pritom ne odričeš svoje dužnosti i ne zaboravljaš na svoje obaveze, tako da na kraju uspevaš da svoj posao dobro obaviš, onda si time zaista ispunio svoju dužnost. Je li to istina? (Jeste.) To je istina i svi treba to da prihvate. Da li zaista možeš da se nađeš u takvoj situaciji? Primera radi, možda neki primalac jevanđelja gleda na tebe s visine zato što dolaziš sa sela. Možda te zbog toga čak i omalovažava. Kako da se izboriš s tim? Tako što ćeš mu kazati: „Rođen sam u siromašnoj seoskoj porodici, dok ti od rođenja živiš privilegovanim životom u gradu. Tako je Bog odredio. Pa ipak, Bog je prema svakome milostiv, bez obzira na mesto rođenja. Živimo u ovom dobu i svi smo blagosloveni, jer smo uhvatili korak s Božjim delom u poslednjim danima.” Ove reči su stvarne i ne predstavljaju pokušaj dodvoravanja. Na to će primalac jevanđelja reći: „Ti onda nisi blagosloven u istoj meri kao i mi. Mi uživamo u blagoslovima ovog sveta i sveta koji će doći, dok vi možete da uživate samo u blagoslovima sveta koji će doći. Stoga, mi uživamo više blagoslova od vas.” Ti kažeš: „Sve je to po Božjoj blagodati.” Pošto oni ne poznaju Božje delo, da li je neophodno raspravljati se s njima? Ako ne ceniš takve stvari, ti se s njima nećeš raspravljati. U svom srcu treba jasno da razumeš sledeće: „Imam dužnost u srcu, breme na plećima, misiju i obavezu. Neću s njima da se raspravljam oko toga. Kad dođe dan da poveruju i vrate se u Božju kuću, nakon što budu odslušali još propovedi i razumeli nešto od istine, setiće se svojih današnjih postupaka i ponašanja i biće ih stid.” Ako o tome budeš razmišljao na ovaj način, tvoje će se srce otvoriti. To je zaista ono što se dešava. Ako te ljude uistinu pridobiješ i ako oni zaista streme ka istini, oni će, nakon tri ili pet godina provedenih u veri, shvatiti koliko je neprikladno, lišeno ljudskosti i nedosledno sa istinom bilo to što su se prilikom prvog susreta tako poneli prema tebi. Kada te sledeći put budu videli, moraće da ti se izvine. Tokom širenja jevanđelja, često ćeš se susretati sa ovakvim situacijama. Kad se to desi, kako se Ja nosim sa tim? Ja na takve stvari ne obraćam puno pažnje. To nije neka važna stvar. Ako ne budeš to smatrao važnim, njihove reči ti neće smetati. To se zove posedovati rast. Ako razumeš istinu i poseduješ istina-stvarnost, moći ćeš da prozreš mnoge izreke i praktične postupke kojima se, navodno, nanosi šteta ljudima. I moći ćeš da ih ispeglaš. Ukoliko, pak, ne možeš da prozreš te stvari, ti ćeš takve reči i postupke pamtiti dok si živ, pa će svako moći da te povredi jednim migom, jednom rečju ili jednim gestom. Koliko su teške te povrede? Toliko da će ti ostaviti ožiljak na srcu. Kad god vidiš bogate ljude, ljude sa višim statusom od sebe ili ljude poput onih koji su te nekad gledali s visine i napadali te, ti ćeš biti strašljiv i bojažljiv. Kako možeš da se oslobodiš te strašljivosti? Moraš da prozreš njihovu suštinu. Ma koliko da su oni veliki i ma kakvog da su statusa ili položaja, oni ipak nisu ništa drugo do iskvareni ljudi. Nema ničeg naročitog u vezi s njima. Ako to uviđaš, srce ti neće biti sputano. Tokom rada na širenju jevanđelja, sasvim sigurno ćeš nailaziti na ovakve probleme. Sve su to uobičajeni problemi. Neki ljudi te neće razumeti ili će prema tebi gajiti predrasude, dok će neki čak izokola i indirektno govoriti ružno o tebi kako bi te ismevali. Neki će govoriti kako jevanđelje propovedaš da bi zaradio novac, radi potrage za profitom ili iz romantičnih razloga. Kako bi se poneo u takvim situacijama? Treba li da se raspravljaš s takvim ljudima? Kako bi trebalo da postupiš kad te neko od potencijalnih primalaca jevanđelja, a naročito neko ko potiče iz bogate familije, pozove kod sebe na ručak, pa za trpezom primetiš takav izraz na njegovom licu? Ukoliko odbiješ ručak da bi sačuvao svoje dostojanstvo, hoćeš li moći da mu propovedaš jevanđelje na prazan stomak? To pitanje treba ovako da razmotriš: „Danas mogu da ručam u njegovoj kući i da mu nakon toga prenesem jevanđelje. On sebi može da priušti da u kuću pozove ljude koji šire jevanđelje. To je njegova dobra sreća.” Ovo je, zapravo, sasvim tačno. To je njegova dobra sreća. Mada on toga nije ni svestan, ti bi u svom srcu trebalo to da znaš. Dok bude širio jevanđelje, čovek će često nailaziti na takvo ismevanje, ruganje, podsmevanje i klevetanje, ili će se čak naći u opasnim situacijama. Na primer, zli ljudi optužuju ili kidnapuju pojedinu braću i sestre, a neke prijavljuju policiji, pa ih predaju državnim organima. Neke hapse i zatvaraju, dok druge tuku do smrti. Sve se to dešava. Međutim, sada kada nam je sve to poznato, treba li da promenimo stav prema delu širenja jevanđelja? (Ne.) Širenje jevanđelja je odgovornost i obaveza svih. U bilo kojem trenutku, bez obzira na ono što čujemo, ili što vidimo, ili na kakvo ophođenje nailazimo, uvek moramo da se držimo odgovornosti širenja jevanđelja. Ni pod kojim uslovima ne smemo da odustanemo od te dužnosti zbog negativnosti ili slabosti. Dužnost širenja jevanđelja nije mirna plovidba, već plovidba prepuna opasnosti. Kada budete širili jevanđelje, nećete se sretati sa anđelima, niti s vanzemaljcima ili robotima. Sretaćete se samo sa zlom i sa iskvarenim ljudskim rodom, sa živim demonima, zverima – to su sve ljudi koji opstaju u ovom zlom prostoru, u ovom zlom svetu, ljudi koje je Sotona duboko iskvario i koji se opiru Bogu. Dakle, tokom širenja jevanđelja bez sumnje se nailazi na svakakve opasnosti, da ne spominjemo česte pojave kao što su sitne klevete, podsmeh i nesporazumi. Ako širenje jevanđelja zaista smatraš odgovornošću, obavezom i svojom dužnošću, onda ćeš biti u stanju da sve te stvari pravilno sagledaš, pa čak i da sa njima pravilno postupaš. Nećeš odustati od svoje odgovornosti i svoje obaveze, niti ćeš zbog toga odstupiti od svoje prvobitne namere da širiš jevanđelje i svedočiš za Boga i nikada nećeš odustati od te odgovornosti, jer je to tvoja dužnost. Kako treba shvatiti tu dužnost? Treba je shvatiti kao vrednost i prvu obavezu ljudskog života. U širenju dobre vesti o Božjem delu u poslednjim danima i širenju jevanđelja o Božjem delu nalazi se vrednost ljudskog života.

Danas u zajedništvu razgovaramo o istini u vezi sa obavljanjem dužnosti širenja jevanđelja. Jeste li iz ovoga nešto zadobili? (Jesmo.) Ranije su naši razgovori o istini širenja jevanđelja bili fokusirani na viziju, što znači da smo izričito razgovarali o istini u vezi sa vizijom, ali ne i o mnogim detaljnim pitanjima o kojima danas raspravljamo. Pošto većina ljudi, u opštim crtama, zna ponešto o istini vizije, ali im možda nisu jasni detaljni putevi prakse, kao ni načela u vezi sa specifičnim pitanjima, rešio sam da današnjim razgovorom obuhvatimo i ta specifična pitanja. Na osnovu našeg razgovora o konkretnim slučajevima i ponašanjima ljudi – odnosno, o onome što u takvim situacijama treba ili ne treba raditi, o stanovištima kojih se ljudi drže i o tome kako oni treba da ispune tu dužnost i tu obavezu – da li vi, na osnovu našeg razgovora o svim tim temama, smatrate da istina o širenju jevanđelja postaje konkretnija i lakša za primenu u stvarnom životu? Verujem da će vam srca postati mnogo vedrija nakon što čujete nešto o ovom aspektu istine. Od tih reči ćete imati koristi onda kad se, u toku širenja jevanđelja, budete suočili s određenim specifičnim problemima, zato što su one praktične i što se dotiču istina-načela. To nisu prazne reči. Kad se u svakodnevnom životu suočite s pitanjima u vezi sa širenjem jevanđelja i kad živite u nekim pogrešnim stanjima ili kad u svom radu na širenju jevanđelja naiđete na određene probleme, možete li da uz pomoć ovih istina rešite probleme s kojima se suočavate? Ako takve probleme možete da rešite, to znači da današnje reči nisu izgovorene uzalud. Ukoliko, pak, takve probleme ne možete da rešite ili ako sve radite na svoju ruku, ako sami donosite odluke kojih se posle čvrsto držite, ako radite šta vam padne na pamet i ponašate se svojevoljno i nepromišljeno, ne vodeći računa o svojim dužnostima i obavezama, onda su za vas ove istine samo prazna priča i one ne služe ničemu. One ne služe ničemu ne zato što istina ne može da ti pomogne, niti zato što od istine nemaš nikakve koristi, već zato što ti istinu uopšte ne voliš i zato što je ne primenjuješ. Na dužnost širenja jevanđelja ti gledaš samo kao na hobi i na neku vrstu razbibrige. Šta će se desiti ako dužnosti širenja jevanđelja pristupate sa ove tačke gledišta? Da li ćete svoju dužnost moći adekvatno da obavljate? (Ne.) Ako vam je priča o adekvatnom obavljanju dužnosti pomalo strana, dopustite Mi da vam postavim sledeće pitanje: ako dužnosti širenja jevanđelja pristupate sa ove tačke gledišta, možete li da udovoljite Božjim namerama? (Ne možemo.) To bi svakome od vas trebalo da bude jasno u srcu. Kad ovoj dužnosti pristupaš s takvim gledištem i takvim stavom, u srcu ćeš osećati nemir. Smatraćeš da tvoj stav nije u skladu s Božjim željama. Ako postupaš na ovaj način, to znači da su tvoje namere i motivi za obavljanje dužnosti suprotni istina-načelima, čak i ako ti pritom uspeva da pridobiješ neke ljude i ako naizgled činiš dobra dela. Zapravo si isti kao oni religiozni ljudi koji jevanđelje šire da bi stekli blagoslove i sklopili nagodbu s Bogom. Takva namera i takav izvor motivacije su pogrešni. Dok razmatra kako ljudi obavljaju svoje dužnosti, Bog sudi o ljudskim namerama i motivima. On posmatra stavove i način razmišljanja sa kojima ljudi prilaze svojim dužnostima. Na osnovu toga, Bog radi na pročišćavanju ljudi od iskvarenosti i na njihovom spasavanju, kako bi oni mogli da se otrgnu od greha. Dakle, bez obzira na koji način širite jevanđelje, vi treba da prihvatite proveru od strane Boga. Bez obzira na to kakva si osoba i kakvog si kova, bez obzira na to kakve si dužnosti obavljao i koju si dužnost imao pre no što si se pridružio onima koji šire jevanđelje, u toku širenja jevanđelja treba da se pridržavaš ovih istina-načela, treba da širenje jevanđelja posmatraš kao svoju dužnost i obavezu i da tu odgovornost poneseš na svojim plećima.

Pojedine starešine i delatnici, koji nisu u stanju da se bave praktičnim radom i da rešavaju praktične probleme, bivaju smenjeni i svrstani u tim za širenje jevanđelja. Pri susretu s drugim ljudima, oni će možda govoriti: „Nekad sam bio starešina. Prebačen sam u tim za širenje jevanđelja zato što nisam dobro radio. Možda me je Bog poslao da širim jevanđelje da bi me neko vreme kalio, da bi me naoružao istinom i da bi me obučio. To znači da ne moram baš toliko da se trudim oko širenja jevanđelja. Biće dobro kako god da uradim. Na kraju krajeva, rođen sam za starešinu. Čim mi se malo poveća rast, moraće opet da me postave za starešinu. Pošto sam tako dobrog kova, bila bi prava šteta kad ne bih bio starešina. Crkva je trenutno u manjku sa starešinama i delatnicima!” Oni time žele da kažu kako Božja kuća ne može da opstane bez njih kao starešina. Naloženo im je da šire jevanđelje samo zato da bi im se pružila mogućnost da se obuče, da se naoružaju istinom i da se, u sklopu procesa kultivacije i obuke, jedno vreme bave nekim bazičnim poslovima. Stoga, oni svoju dužnost širenja jevanđelja posmatraju kao nešto privremeno, nešto što rade samo da bi dopunili svoju biografiju, da bi se lepo proveli i proširili svoje vidike. Misle da će, ako postignu rezultate u širenju jevanđelja, ako budu razumeli istinu i ako budu sposobni da nešto malo rade, biti unapređeni u starešinu ili delatnika. Ako usvoje ovakav način razmišljanja o obavljanju dužnosti širenja jevanđelja, mogu li oni da postignu istinsko pokajanje? Oni sebe nisu preispitali, niti su spoznali sami sebe. Nisu nimalo samosvesni. Jesu li ti ljudi u nevolji? Oni širenje jevanđelja ne shvataju ispravno. Imaju suviše visoko mišljenje o sebi, a zapravo uopšte ne poznaju sebe! Potpuno su nesvesni onoga što se zapravo dešava. U stvari, to se dešava zato što oni nisu ljudi koji streme ka istini i zato što su potpuno lišeni sposobnosti razumevanja. Iako su, na prvi pogled, elokventni, uživaju u bavljenju svojim poslom i odaju utisak da imaju nekakav kov, oni po svom karakteru i svom kovu nisu na visini zadatka dok služe kao starešine ili delatnici. Ne mogu da ispune merila i kriterijume za starešine i delatnike, pa stoga bivaju uklonjeni. Oni ne uviđaju svoje ograničene sposobnosti, nego se bestidno hvale i veličaju sami sebe. Mada to nikada ne bi glasno rekli, neki ljudi na osnovu lične procene veruju da se širenjem jevanđelja bave samo oni koji nisu u stanju da išta drugo rade. U svom srcu, oni sve dužnosti unutar Božje kuće dele na visoke, srednje i niske. Pritom, oni dužnost širenja jevanđelja smatraju najnižom od svih dužnosti u Božjoj kući. Na širenje jevanđelja šalju se svi oni koji počine neku grešku ili koji svoju dužnost ne obavljaju adekvatno. Eto kako ti ljudi shvataju ovu dužnost. Ima li razlike između ovakvog shvatanja i mišljenja da širenje jevanđelja predstavlja čovekovu odgovornost i obavezu koju treba da ispuni u životu? Ako neko tako razume ovu dužnost, može li on da je obavlja dobro? (Ne može.) U čemu takvi ljudi greše? U tome što na najveću odgovornost i obavezu koju bi u životu trebalo da ispune – to jest, na delo širenja jevanđelja – gledaju kao na najskromnije delo. Oni to ne uzimaju kao svoju odgovornost i obavezu, niti to shvataju kao svoju dužnost. Ma koliko da se u Božjoj kući besedi o neophodnosti da čovek odano obavlja svoje dužnosti, kao i o tome da je jedna od tih dužnosti širenje jevanđelja, ovi ljudi to ne priznaju. U svom srcu, oni veruju da se na vrhu nalaze starešine i delatnici raznih nivoa, kao i ljudi koji u Božjoj kući vode glavnu reč. Ti ljudi imaju apsolutni autoritet i oni će na kraju primiti najveće nagrade i biti usavršeni od Boga. Ispod njih su sledbenici koji samo igraju ulogu pešadije, što naročito važi za širitelje jevanđelja, koji stalno komuniciraju sa ljudima izvan crkve. Od svih mogućih poslova, njihov posao je možda najteži i najzamorniji. Uz to, ne može se sa sigurnošću reći da li će ti ljudi na kraju biti usavršeni. Jesu li oni krivi za to što dužnost širenja jevanđelja shvataju na ovaj način? Ima li onih koji ovu svetu odgovornost i obavezu širenja jevanđelja smatraju najskromnijim poslom i stavljaju je na najnižu lestvicu u hijerarhiji činova i stepena? Oni s prezrenjem gledaju na ovu dužnost, kao i na sve ljude koji tu dužnost obavljaju. Kakvog su, dakle, oni stanovišta dok obavljaju tu dužnost? (Smatraju je privremenom.) Ima li još nešto? Kad nekoga pridobiju, oni to ne smatraju nekim naročitim uspehom, ali se zato ne sekiraju mnogo ni ako nekoga ne pridobiju. Oni širenje jevanđelja ne smatraju sastavnim delom svog posla i ne trude se iz petnih žila da tu dužnost obave dobro. Ako, dakle, u svom srcu s prezrenjem gledaju na dužnost širenja jevanđelja, kakvi će biti rezultati njihovog rada na širenju jevanđelja? Mogu li oni da se naoružaju svim aspektima istine kako bi ispunili svoju dužnost širenja jevanđelja? Da li oni, u cilju pridobijanja što većeg broja ljudi, uče napamet odlomke iz Božjih reči i stihove iz Biblije i da li se upoznaju sa raznovrsnim iskustvenim svedočenjima kako bi mogli da rešavaju razne probleme s kojima se susreću pri širenju jevanđelja? (Ne.) Kada im, prilikom širenja jevanđelja, ljudi koji imaju iskrivljeno shvatanje i koji u sebi gaje mnoge predstave, postavljaju teška pitanja, kako će se oni nositi sa njima? (Dizaće ruke od njih.) Radi se, dakle, o nekoj vrsti stava. Da li će se oni žaliti Bogu i govoriti: „Zašto sam, u toku širenja jevanđelja, baš ja morao da naiđem na tako smešnu osobu bez imalo duhovnog razumevanja? Kakav baksuz!”? Oni nemaju nimalo ljubavi prema potencijalnim primaocima jevanđelja i nadaju se da Bog takve osobe neće spasiti. U vezi s tim, oni se ne mole Bogu, niti tragaju za Božjim namerama, a još manje pokazuju bilo kakav obzir prema Božjim namerama. Prema potencijalnim primaocima jevanđelja ophode se u skladu sa telesnim sklonostima, a kad naiđu na ljude sa gomilom problema i sa ozbiljnim predstavama, dižu od njih ruke. Biraju ljude koji imaju malo predstava ili ih uopšte nemaju, pa samo njima prenose jevanđelje, ne želeći da plate nikakvu cenu. Kad god nešto može da našteti njihovoj taštini ili dostojanstvu, njihovom ugledu ili statusu, kad god je nešto u suprotnosti s njihovim telesnim sklonostima ili u sukobu sa telesnim uživanjima, šta oni tada rade? Oni odlučuju da odustanu, da pobegnu glavom bez obzira i da ne ispune tu svoju odgovornost, već da je se odreknu. U isto vreme, u sebi se svim srcem žale Bogu: „Zašto sam morao da sretnem tako smešnu osobu sa toliko mnogo predstava? Zašto me teraš da trpim sve ovo? Izgubio sam obraz i protraćio trud, a da pritom nisam nikoga pridobio.” U potaji, njihova su srca ispunjena gorčinom prema Bogu. Stoga, oni nisu spremni da se prihvate dužnosti širenja jevanđelja, kao ni da ispune svoju odgovornost u vezi sa širenjem jevanđelja; ako imaju takve stavove prema dužnosti širenja jevanđelja, oni nisu daleko od toga da budu uklonjeni.

U procesu širenja jevanđelja, mnogi od onih koji šire jevanđelje obavljaju svoj posao površno i nemarno. Oni se nikada ne menjaju. Prema svom poslu se nikada ne odnose s pažnjom, razboritošću i bogobojažljivošću. Umesto toga, oni misle: „U svakom slučaju, trenutno nemam nikakve obaveze, pa mogu da radim bilo šta. Izgleda da se ovi iz tima za jevanđelje dobro zabavljaju, pa ću im se pridružiti.” I tako oni kreću da šire jevanđelje. U stvari, njihov doprinos u tom procesu veoma je ograničen. Oni mu, doduše, posvećuju izvesno vreme i malo putuju, ali pritom ne plaćaju nikakvu stvarnu cenu. Jevanđelje uvek propovedaju u skladu sa svojim telesnim sklonostima i vlastitim predstavama i uobraziljama. Nikada ni u najmanjoj meri ne slede istina-načela. Ima mnogo ljudi koji vole da propovedaju bogatašima i ljudima s puno novca, ali ne i sirotinji. Oni vole da propovedaju lepim ljudima, ali ne i onima koji izgledaju obično. Vole da propovedaju ljudima s kojima se dobro slažu, al ne i onima s kojima se ne slažu. Vole da propovedaju ljudima koji imaju malo predstava, ali ne i onima sa previše predstava. Vole da propovedaju ljudima kojima je lako preneti jevanđelje, onima koji će jevanđelje prihvatiti bez mnogo priče. Ali zato ne žele da propovedaju ukoliko će to zahtevati česte i iscrpljujuće razgovore. Primera radi, recimo da žena koja širi jevanđelje sretne čoveka koji potiče iz bogate porodice, koji ima kuću i automobil, čiji roditelji imaju dobre poslove, a on je njihov sin jedinac i uz to je baš lepuškast. Pomisliće kako bi mogla da živi okružena bogatstvom ako bi se udala za njega, pa će poželeti da mu propoveda jevanđelje, misleći da bi bilo sjajno ako ga on prihvati. Drugi pokušavaju da je razuvere i govore joj da taj čovek nije tragač za istinom ni neko kome se može propovedati, ali ona na to odgovara: „Ako budemo više razgovarali o istini, moguće je da će je on na kraju prihvatiti. Ako jednoj tako dobroj osobi ne prenesemo jevanđelje i ako je ne spasemo, zar to neće biti protivno božjim namerama?” U stvari, ona u tome vidi vlastiti cilj. Ona tu osobu ne pokušava da pridobije zato da bi je dovela pred Boga, već samo želi da izreklamira sebe i da se proda njemu. Nakon puno reklamiranja, ona naposletku dobija ono što je tražila i uspeva da uđe u vezu s njim zarad sopstvenih ciljeva. U čemu je ovde problem? U tome što ta žena sve radi iz sopstvenih motiva, čime krši istina-načela. Na kraju će upotrebiti sva raspoloživa sredstva kako bi tom čoveku „prenela” jevanđelje i čak će se udati za njega, govoreći: „Moje najveće postignuće u širenju jevanđelja jeste to što sam našla ovakvu srodnu dušu. To je nešto što moram da prihvatim od boga. Naš brak je predodredio bog. To što sam srela ovog čoveka i udala se za njega potpuno je u skladu s božjim uređenjem. To je božja naklonost i blagoslov.” Ona zatim osniva malu porodicu i nastavlja srećno da živi – da li će nakon toga i dalje moći da širi jevanđelje? (Ne.) Nakon godinu ili dve, povremeno će ići da širi jevanđelje kad je dobro raspoložena, dok će većinu vremena provoditi sa svojom porodicom i srce će joj bivati sve praznije. Naposletku će shvatiti da se porodični život svodi na šerpe i lonce, jelo, piće, igranje i opšti metež. Ona oseća koliko je sve to besmisleno. Osvrćući se na svoju prošlost, ona u sebi ovako razmišlja: „Vera u boga – to još uvek ima smisla. Hajde da se ponovo vratim svojoj veri i da nastavim sa širenjem jevanđelja!” Na kraju, ona na grandiozan način priča o vlastitim iskustvima, govoreći: „Čoveka je bog stvorio i zato on ne može da napusti boga. Bez boga čovek na može da živi. Baš kao što riba umire bez vode, tako ni čovek sigurno ne može da napreduje u životu ako napusti boga. Zbog toga sam se i ja vratila. Vratila sam se jer me je bog pozvao.” Kakva užasna bestidnost! Po povratku, ona zahteva da nastavi sa obavljanjem dužnosti, govoreći: „Sve mi je isprazno kad ne obavljam svoju dužnost. Svako mora da obavlja svoju dužnost.” Kad ovako govore osobe koje istinu ne vole i koje je ne upražnjavaju, drugim ljudima se gadi da je slušaju. Ako kažeš da ne možeš da napustiš Boga, zašto onda ne pitaš Boga da li te želi? U toku obavljanja svoje dužnosti pronašla si partnera, da bi zatim napustila tu svoju dužnost i pobegla. Zašto se nisi molila Bogu i upitala Ga da li se On slaže s tim i kakav je Njegov stav o tome? Jesi li ispunila svoje odgovornosti? Jesi li ispunila nalog koji ti je Bog poverio? Da li si se prema Bogu ophodila kao prema Bogu? Da li si na svoju dužnost gledala kao na svoju dužnost? Na sva ova pitanja, odgovor je odrečan. Šta je za tebe Bog? On je za tebe samo drugar kojeg si upoznala kraj puta. Pozdravila si se s Njim i odmah pomislila da ste prijatelji. Ako bude služio tvojim interesima, nastavićeš da se družiš s Njima, a u suprotnom ćeš mu reći zbogom. Ali, čim ti bude zatrebao, ponovo ćeš pomisliti na Njega. Takav je tvoj odnos prema Bogu. Ako na Boga gledaš kao na drugara kojeg si nekad poznavala, šta će On misliti o tebi? Kako će se Bog odnositi prema tebi? Tužna si, dani su ti isprazni, pa ti je zatrebao Bog. Okrećeš se nazad i htela bi da obavljaš svoju dužnost. Da li će ti Bog to tako opušteno dopustiti? (Neće.) A zašto neće? Zato što ti to ne zaslužuješ! Mada takvi ljudi mogu da obavljaju svoje dužnosti odmah nakon što poveruju u Boga, oni će, pre no što te svoje dužnosti obave, bez ikakvog upozorenja napustiti Boga, napustiće svoj položaj i svoj posao. Kako Bog na to gleda? Kakva je priroda takvog ponašanja? (Izdajnička.) Izdaja nije mala stvar. Takvi ljudi su dezerteri! A kako dezerteri obavljaju svoje dužnosti? Pod maskom obavljanja dužnosti, oni zapravo gledaju kako da zadovolje sopstvene interese. Prave planove kako da sebi obezbede budućnost i sredstva za život, pritom kršeći prvobitnu nameru s kojom su se prihvatili te dužnosti. Naposletku, oni usred obavljanja dužnosti beže glavom bez obzira, što ih čini dezerterima. Takve osobe se ne daju iskrenog srca za Boga. Umesto toga, imaju svoje lične namere i ciljeve, pa pokušavaju da obmanu Boga, da bi na kraju otkrili svoje pravo lice. Zar to nisu ljudi koji izdaju Boga? Neki će upitati: „Zar nema svako slobodu da dođe u Božju kuću i da iz nje izađe kad god poželi?” Tačno je da ljudi mogu slobodno da dolaze i da odlaze, ali svako mora da se podvrgne ispitivanju pri ulasku u Božju kuću. Slobodni ste da odete iz Božje kuće i niko vam u tome neće stati na put. Međutim, ako poželite da se vratite u Božju kuću, to neće ići baš lako. Crkvene starešine i delatnici svih nivoa moraju da vas ispitaju i da provere da li ste se iskreno pokajali. Bićete prihvaćeni tek pošto se oni u to uvere. Prema tome, lako je izaći, ali je teško ponovo se vratiti. Čuo sam da je nekim ljudima bilo toliko teško da šire jevanđelje i da su toliko patili, da su odbacili to svoje breme i utekli. O kakvom problemu je reč? Reč je o tome da su oni dezerteri. Šta je najvažnije prilikom širenja jevanđelja? Svako ko širi jevanđelje, a naročito oni koji se pritom nalaze na važnim položajima, igraju važnu ulogu u Božjim očima. Nema većeg prestupa od onog kad, igrajući važnu ulogu u širenju jevanđelja, bez Božje dozvole napustiš svoj položaj. Zar se to ne računa kao čin izdaje Boga? (Računa se.) Kako bi onda, po vašem mišljenju, trebalo da se Bog ophodi prema dezerterima? (Treba da ih gurne ustranu.) Biti gurnut ustranu znači biti ignorisan i to te pušta da radiš šta ti je volja. Ako ljudi koji su gurnuti ustranu osete kajanje, moguće je da će Bog njihov stav smatrati dovoljno pokajničkim i da će i dalje želeti da ih primi nazad. Ali, prema onima koji su napustili svoju dužnost – i samo prema tim ljudima – Bog nema takav stav. Kako se Bog ophodi prema tim ljudima? (Bog ih ne spasava. Bog ih se gnuša i odbacuje ih.) To je potpuno tačno. Konkretnije govoreći, ljudi koji obavljaju neku važnu dužnost dobili su nalog od Boga, pa ako oni napuste svoj položaj, bez obzira koliko su pre ili posle toga bili uspešni, oni će u Božjim očima uvek biti ljudi koji su Ga izdali i nikada im više neće biti pružena prilika da obavljaju neku dužnost. Šta znači to da im neće biti pružena još jedna prilika? Ako kažeš: „Užasno se kajem. Dužan sam Bogu. Nije trebalo da se na početku odlučim na takav izbor. Tada sam bio opčinjen i zaveden, a sada mi je žao zbog toga. Molim Boga da mi pruži još jednu priliku da izvršim svoju dužnost kako bih mogao da sve što sam učinio okajem zaslužnim delima i da se iskupim za svoje greške”, kako će se Bog pozabaviti tim pitanjem? Kad Bog kaže da ti više neće pružati priliku, to znači da On na tebe više nikad neće obraćati pažnju. Takav je Božji stav prema dezerterima. Prilikom suočavanja s ljudima koji su počinili neke uobičajene prestupe, Bog može kazati da se radilo o trenutnom prestupu, do kojeg je došlo usled nepovoljnog okruženja, usled prestupnikovog malog rasta, nerazumevanja istine ili nekog sličnog razloga. U tom slučaju, Bog takvim ljudima može pružiti šansu da se pokaju. Samo dezerterima, međutim, Bog ne pruža drugu šansu. Neki ljudi kažu: „Šta znači to da Bog ne pruža drugu šansu? Ako bi ljudi poželeli da obave svoju dužnost, zar im Bog to ne bi dozvolio?” Ti i dalje možeš da obavljaš svoju dužnost, možeš da širiš jevanđelje, a možeš i da slušaš propovedi i da se pridružiš crkvi. Crkva neće izbrisati tvoje ime sa svojih spiskova, ali, što se Boga tiče, ma koliko dobro da obavljaš svoju dužnost i ma koliko iskreno da se pokaješ, ti Njemu više nisi potreban i On te ne odobrava, bez obzira što i dalje službuješ za Njega. To je Božji stav. Moguće je da neki ljudi to ne razumeju i da kažu: „Zašto je Bog tako bezdušan i neumoljiv pri ophođenju s takvim osobama?” Ljudi ne moraju to da razumeju. To je Božja narav. To je Božji stav. Možeš o tome da misliš šta ti je volja. Bog ima moć da odlučuje. On ima moć da tako postupa i da se tako odnosi prema ovakvim pitanjima. Šta ljudi tu mogu? Mogu li da protestuju? Pre svega, ko ti je rekao da ne slediš pravi put, ko ti je rekao da izdaš Boga i da postaneš dezerter? Delo širenja jevanđelja nijedna osoba ne može sama da obavi, jer ono zahteva učešće velikog broja ljudi. Ako ti ne možeš da obavljaš svoju dužnost, Bog će odabrati nekoga ko može. Ako ne sarađuješ i ako ne vršiš svoju dužnost, to dokazuje da si slep. To dokazuje da si ti jedan glupi smetenjak. Ti ne znaš da je ovo blagoslov, pa stoga nećeš ni dobiti taj blagoslov. Bolje bi ti bilo da odeš! Ako odeš, pa se posle nekog vremena vratiš, da li će te Bog još uvek želeti? Ne, Bogu će biti svejedno. Takav je Božji stav samo i jedino prema dezerterima. Neki su govorili: „Nakon što sam se vratio i počeo da obavljam svoju dužnost, Sveti Duh me je prosvetio!” Kad si prvi put počeo da obavljaš svoju dužnost i kad si pobegao glavom bez obzira, Sveti Duh te u tome nije sprečavao. Može li Duh Sveti sada, kad si se vratio, da te prosvećuje? Nemoj da pridaješ toliki značaj svojim sentimentalnim osećanjima. Bog neće učiniti ništa protiv Svojih želja i On se u ophođenju sa svima drži načela. Kakvo upozorenje ljudi treba da vide u tome? Morate istrajati na svojoj dužnosti, morate biti nepokolebljivi i morate ispuniti svoje obaveze. Da li je Božji stav prema takvim dezerterima suviše ekstreman? (Nije.) Zašto kažete da nije? Kako vi razumete da taj stav nije ekstreman? Ma koju dužnost da neka osoba obavlja u tekućem periodu, da li sve dužnosti koje svi ljudi obavljaju imaju veze s onim što je Bog odredio? One su s tim usko povezane. Gledajući to na ovaj način, ako si ti u stanju da obavljaš svoju dužnost, da li to znači da je Bog obavio mnogo posla? Bog je tebe predodredio još u vreme stvaranja sveta. Predodredio je u kojoj eri i u koje doba ćeš se roditi, vrstu porodice u kojoj ćeš se roditi, uticaj koji će porodica na tebe imati, dužnost koju će Bog od tebe zahtevati da obavljaš, kao i stvari za koje će ti biti dozvoljeno da ih unapred naučiš. Ako si, na primer, naučio neki strani jezik, ti sada poseduješ taj kalibar, taj talenat koji ti omogućava da uspešno obavljaš svoju dužnost. Bog je obavio veliku količinu pripremnog posla. U koju svrhu Bog obavlja takve pripreme? Da li zato da bi ti mogao da se izdvojiš iz gomile? Da li zato da bi stremio ka svetu i da bi služio Sotoni? Naravno da ne! Bog želi da ponudiš ono što ti je On podario u Božjoj kući, u širenju Božjeg jevanđelja i u Božjem planu upravljanja. Međutim, ako ne možeš da ponudiš ono što ti je Bog dao, već umesto toga služiš Sotoni, kako će se Bog osećati? Kako će se Bog nositi s tim? Kako bi trebalo da se Bog bavi time u skladu sa Svojom naravi? Bog će te jednim udarcem šutnuti od Sebe. On te ne želi. Ti zaboravljaš Njegovu dobrotu i izdaješ Njegovo poverenje. Ti ne priznaješ svog Stvoritelja i ne vraćaš Mu se. Ono što ti je Bog dao ti ne posvećuješ Bogu, već to nudiš Sotoni. To je teška izdaja, a Bog ne želi takve izdajnike!

U Božjem delu spasavanja čovečanstva, kov koji svaka osoba poseduje čini je sposobnom za obavljanje dužnosti koju treba da obavi. Pored toga, da bi obavljala svoju dužnost, ona mora da koristi iskustvo i znanje koje je stekla, kao i istine koje je razumela nakon što je poverovala u Boga. Jedino na taj način ljudi mogu da daju svoj skroman doprinos delu širenja jevanđelja o carstvu. Od čega se taj skromni doprinos sastoji? Od dužnosti koju neka osoba treba da obavi. Bog ti omogućava da razumeš istinu i da poseduješ inteligenciju i mudrost kako bi svoju dužnost mogao dobro da obavljaš. To je vrednost i smisao tvog života. Ako ne proživljavaš tu vrednost i taj smisao, to je dokaz da nisi ništa stekao od svoje vere u Boga. Postao si beskorisno smeće u kući Božjoj. Ako samo proživljavaš Sotonu i telo, može li te Bog i dalje želeti? Vrednost i smisao tvog života su iščezli. Sa Božje tačke gledišta, trebalo bi prosto da nestaneš iz Njegove kuće, da nestaneš zauvek. On te više ne želi. Osim toga, tokom perioda ekspanzije Božjeg dela upravljanja, svako ko sledi Boga ujedno obavlja i vlastite dužnosti i svako je više puta bio podvrgnut ugnjetavanju i surovom progonu od strane velike crvene aždaje. Put kojim čovek sledi Boga je grub, neravan i izuzetno težak. Svako ko Boga sledi duže od dve-tri godine iskusio je to na sopstvenoj koži. Dužnost koju svaka osoba obavlja, bilo da se radi o stalnoj ili privremenoj dužnosti, potiče od Božje suverenosti i Njegovih uređenja. Ljude možda često hapse, možda se rad crkve ometa i kvari i možda je evidentan manjak ljudi koji bi vršili neke dužnosti, naročito ljudi dobrog kova i visoke stručnosti, koji su u manjini, ali, zahvaljujući Božjem vođstvu, zahvaljujući Njegovoj moći i autoritetu, Božja kuća je već isplivala iz najtežih vremena i celokupan njen rad ponovo je krenuo da se odvija pravim putem. Čoveku to možda izgleda nemoguće, ali Bogu ništa nije teško da ostvari. Trideset godina, koliko je proteklo od trenutka kad se Bog pojavio i počeo da radi pa do danas, obeleženo je burama i svakojakim nedaćama. Da nije bilo Božjeg vođstva i Njegovih reči koje ljude prožimaju verom i snagom, niko ne bi uspeo da dogura dovde. Svi pripadnici izabranog Božjeg naroda lično su to iskusili. Ništa od onoga što Božja kuća radi ne protiče glatko, sve mora da se radi ispočetka i uz velike poteškoće i sve je opterećeno problemima. Zašto je to tako? Zato što smo suočeni ne samo sa sumanutim ugnjetavanjem i progonom od strane režima velike crvene aždaje, već i sa diskriminacijom, klevetama i osudama od strane čitave religijske zajednice i iskvarenog čovečanstva – čak nas i čitava naša era napušta i sputava. Celokupno Božje delo upravljanja započeto je i odvija se u okruženju i uslovima koji su ispunjeni Sotoninim zlim trendovima i u kojima je Sotona na vlasti. To uopšte nije lako; naprotiv, to je izuzetno teško. Stoga, Bog nalazi utehu u svakoj osobi koja može da obavlja neku dužnost i stoga je svako obavljanje dužnosti retka i dragocena stvar. Bog ceni i neguje ozbiljnost, odanost i sve drugo što svaka osoba može da ponudi, kao i iskrene i odgovorne stavove ljudi prema svojim dužnostima, njihovu pokornost prema Božjem nalogu i strahopoštovanje prema Bogu, jer On sve te stvari smatra veoma važnim. Nasuprot tome, Bog se s krajnjim gnušanjem ophodi prema ljudima koji svoju dužnost napuštaju ili je neozbiljno shvataju, kao i prema raznim njihovim ponašanjima, postupcima i ispoljavanjima izdaje Boga, jer u različitim kontekstima, među raznim ljudima, događajima i stvarima koje je Bog uredio, ti ljudi igraju ulogu onih koji koče, nanose štetu, odlažu, ometaju ili na druge načine utiču na odvijanje Božjeg dela. Imajući to u vidu, šta Bog oseća i kako reaguje prema dezerterima i ljudima koji izdaju Boga? Kakav stav Bog ima o njima? (On ih mrzi.) Prema njima ne oseća ništa drugo do gnušanje i mržnju. Da li On oseća sažaljenje? Ne – On nikada ne bi mogao da oseti sažaljenje. Neko će upitati: „Zar Bog nije ljubav?” Zašto Bog ne voli takve ljude? Ti ljudi ne zavređuju ljubav. Ako ih voliš, tvoja je ljubav glupa, a to što ih ti voliš nikako ne znači da ih i Bog voli; ti ih možda i ceniš, ali Bog ih ne ceni, zato što u tim ljudima ne postoji ništa zbog čega bi bilo vredno ceniti ih. Stoga, Bog odlučno napušta takve ljude i uopšte im ne pruža još jednu šansu. Da li je to razumno? Ne samo da je razumno, nego je to pre svega jedan od aspekata Božje naravi, a to je ujedno i istina. U procesu širenja jevanđelja, neki ljudi ne prihvataju nijedan deo istine. Oni uvek postupaju samovoljno, nepromišljeno i kako je njima po volji. Sa aspekta širenja jevanđelja, oni su kamen spoticanja i prepreka u vršenju tog dela. Oni igraju ulogu negativaca, tako što ometaju, prekidaju i kvare jevanđeosko delo, sprečavajući time njegovo širenje. Stoga je Božji stav prema tim ljudima ispunjen mržnjom i gnušanjem. Ti ljudi će biti uklonjeni. Tako se razotkriva pravedna Božja narav. Neki se pitaju: „Zar nije malo preterano ophoditi se na ovaj način prema takvim ljudima?” Nema u tome ničeg preteranog. Suočen s takvim đavolima, Bog može da oseća samo gnušanje i mržnju. Bog ne skriva Sebe iza maske. Božja narav je pravedna i svako može jasno da je vidi. Koja su dva najvažnija aspekta pravedne Božje naravi? (Obilna milost i dubok gnev.) Koji je njihov značaj u ovom kontekstu? Ko trpi duboki gnev Božji? Njegov se gnev obrušava na one koji se opiru Bogu, odbacuju istinu i slede Sotonu. Bog ne želi ljude koji su odlučni da slede Sotonu, kao što ne želi ni izdajnike i dezertere. Neki ljudi kažu: „Mada sam, u trenucima slabosti, odlučio da ne obavljam svoju dužnost, ja zapravo nisam hteo da napustim Boga, niti da se vratim svetu i Sotoninom taboru.” Bilo da si bio slab ili si hteo da se vratiš u svet, Bog može, u zavisnosti od situacije, da pokaže milost i trpeljivost prema tvojoj slabosti. Bog je u obilatoj meri milostiv. Ljudi žive usred svojih iskvarenih naravi, te će stoga, pod određenim okolnostima, neumitno osećati slabost, negativnost ili lenjost. Bog pomno razmatra sve to i On će se time pozabaviti u skladu sa situacijom. Ako nisi dezerter, On se prema tebi neće ni ophoditi kao prema dezerteru. Ako si slab, prema tebi će se sigurno ophoditi u skladu sa tvojom slabošću. Ako na trenutke otkrivaš svoju iskvarenost, ako si trenutno slab ili ako privremeno skrećeš s pravog puta, Bog će te prosvećivati, usmeravati i pružaće ti podršku. Ophodiće se prema tebi kao prema nekome ko ima mali rast, ko ne razume istinu, jer to nije problem koji potpada pod tvoju priroda-suštinu. Zašto se Bog prema takvim ljudima ne ophodi tako da ih jednostavno napusti? To je zato što oni ne žele da odbace Njega ili istinu i zato što ne žele da slede Sotonu. Oni samo pokazuju znake privremene slabosti i nisu u stanju da pojačaju gas, pa im zato Bog pruža još jednu šansu. Kako se, dakle, treba postaviti prema ljudima koji prolaze kroz trenutnu slabost i ne mogu da obavljaju svoje dužnosti, ali im se kasnije opet vraćaju? Takve ljude treba prihvatiti. Njihov slučaj se, po svojoj prirodi, razlikuje od slučajeva dezerterstva, tako da na njih ne možete da primenite ista pravila, niti da u ophođenju prema njima usvojite isti pristup. Neki ljudi ne pate od slabosti; oni su zapravo dezerteri. Ako ih primiš nazad, oni će opet dezertirati kad se nađu u sličnoj situaciji. Takve osobe nisu privremeni dezerteri; one će uvek biti dezerteri. Zbog toga Bog izbacuje takve ljude i nikada ih ne prima nazad. U tome nema ničeg preteranog. Pošto ih nikada ne prima nazad, to znači da Bog, koga god da bude spasavao, te ljude sigurno neće spasti. Kad bude video da u timu za spasenje fali jedna osoba, Bog će tom timu možda pridodati nekog drugog. U tom timu, međutim, dezerteri nisu poželjni. Oni su zauvek odbačeni i nepoželjni.

Postoji još jedna kategorija ljudi koji često ometaju i kvare jevanđeosko delo dok šire jevanđelje, ali su ipak uspeli ponešto da urade i da pridobiju određeni broj ljudi. Mogu li se ti uspesi smatrati dobrim delima s njihove strane? Ostavimo za sada po strani pitanje da li su oni učinili dobra dela. Hajde najpre da kažemo da takvi ljudi često ometaju i kvare jevanđeosko delo dok šire jevanđelje. Na primer, ako je neka osoba zadužena za delo jevanđelja i stalno se nadmeće s drugima oko moći i statusa ili često ulazi u rasprave s drugim ljudima, ometajući i kvareći jevanđeosko delo, kako će Bog gledati na to? Da li će Bog takvoj osobi vagati dostignuća i nedostatke ili će joj pristupati na neki drugi način? (Kod Boga će prevagnuti njeni nedostaci.) Zašto će prevagnuti nedostaci? Mada je ta osoba propovedala nekim ljudima, mada je ponešto uradila i postigla neke rezultate, ona je ipak nastavila da čini zlodela. Iako nije počinila nijednu veliku grešku, često je činila manje greške. Šta to znači kad neko često čini manje greške? To znači da ta osoba ne primenjuje istinu, da se nadmeće oko slave, bogatstva i statusa, da govori bez trunke pobožnosti, da nikad ne traga za istina-načelima, da je često samovoljna i neobuzdana, da nikad ništa ne menja i da je slična nevernicima, što štetno utiče na život crkve i na pripadnike izabranog Božjeg naroda i dovodi do toga da neki novi vernici prave greške. Zar to nisu zla dela? (Jesu.) Da li su ljudi koji su počinili takva zlodela, čak i ako su uložili mnogo truda u obavljanje svojih dužnosti, zaista ispunili svoje obaveze? Jesu li svoje dužnosti zaista obavljali na adekvatan način? Kako Bog gleda na te ljude? Iako su ponešto uradili, oni su i dalje u stanju da nepromišljeno čine zlo, pa da li onda obavljaju svoje dužnosti? (Ne.) Zbog čega oni onda mogu tako nepromišljeno da čine zlo? S jedne strane, to im omogućavaju njihove iskvarene naravi. S druge strane, ti ljudi prihvataju mentalitet slučajnosti. Oni ovako razmišljaju: „Uradio sam mnogo toga dobrog na širenju jevanđelja. U ovoj ili onoj crkvi ima na stotine ljudi koji su tu došli zato što sam im ja preneo jevanđelje. Ako ti ljudi mogu da budu spaseni, ja ću biti uveliko zaslužan za to. Kako bi onda Bog mogao da zaboravi na mene? Kad Bog bude uzeo u obzir sve te ljude, neće moći da me osuđuje.” Zar oni time ne precenjuju sopstvenu vrednost? Imaju li oni bogobojažljivo srce? Da li su to ljudi koji se iskreno i od srca daju za Boga? Poput Pavla, oni nastoje da steknu nagrade i krune. U njihovim srcima nema mesta za Boga. Oni ne razumeju Božju narav i imaju smelosti da sklapaju nagodbe s Bogom. To je dokaz da ne poseduju ni trunku istina-stvarnosti. Bio jednom jedan čovek koji je nekoliko godina širio jevanđelje i tako stekao određeno iskustvo u tome. Tokom širenja jevanđelja, podneo je mnoge nedaće, pa je čak bio i uhapšen i osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu. Po izlasku iz zatvora, nastavio je da širi jevanđelje i pridobio nekoliko stotina ljudi, od kojih se za neke ispostavilo da su prilično talentovani; pojedinci su čak bili birani za starešine ili delatnike. Shodno tome, taj je čovek smatrao da zaslužuje velika priznanja, a sva ta dostignuća koristio je kao kapital, kojim bi se hvalio gde god bi se našao, šepureći se i ovako svedočeći o samom sebi: „Proveo sam u zatvoru osam godina i za sve to vreme sam postojano svedočio. Šireći jevanđelje, pridobio sam mnoge ljude, od kojih su neki sada starešine ili delatnici. Zaslužan sam za doprinos koji sam pružio božjoj kući.” Ma gde da je širio jevanđelje, nikad ne bi propuštao priliku da se pohvali lokalnim starešinama i delatnicima. Takođe bi govorio: „Morate da slušate šta vam govorim; čak i vi, više starešine, morate da mi se obraćate učtivo. Naučiću pameti svakoga ko to ne čini!” Taj čovek je nasilnik, zar ne? Da neko takav nije širio jevanđelje i da nije pridobio tolike ljude, da li bi smeo da bude toliko nadobudan? Sigurno da ne bi. Samim tim što može da bude tako nadobudan, on dokazuje da je po prirodi takav. To je njegova priroda-suština. Postao je toliko nadmen da je sasvim izgubio razum. Nakon širenja jevanđelja i pridobijanja nekolicine ljudi, njegova nadmena priroda sve više raste, pa on postaje još više nadobudan. Takvi ljudi se šepure svojim kapitalom gde god da se nađu, nastoje da istaknu svoje zasluge kud god da krenu i čak vrše pritisak na starešine različitih nivoa, pokušavajući da budu ravnopravni s njima i čak misle da bi i sami trebalo da postanu više starešine. Na osnovu onoga što takvi ljudi svojim ponašanjem ispoljavaju, treba svima da nam bude jasno kakva je njihova priroda i kakav će im najverovatnije biti ishod. Kad se demon infiltrira u Božju kuću, on isprva pomalo službuje, pre no što pokaže svoje pravo lice; bez obzira na to ko ga orezuje, on uopšte ne sluša, već uporno istrajava u borbi protiv Božje kuće. Kakva je priroda njegovih postupaka? U očima Božjim, on se udvara smrti i neće se smiriti dok samog sebe ne ubije. To se jedino tako može adekvatno izraziti. Izraz „udvaranje smrti” ima jedno praktično značenje. Koje je to praktično značenje? Dobro je kad ljudi mogu da obavljaju svoje dužnosti. Neki ljudi se rađaju sa određenim talentima, što predstavlja blagoslov, ali oni će se naći u nevolji ako ne budu sledili pravi put. Primera radi, neki ljudi su elokventni govornici. Umeju da se obraćaju različitim ljudima i sa svakim mogu lako da pričaju. To se takođe može smatrati urođenom sposobnošću. Pre nego što kažemo da li je to dobro ili loše, od ključne je važnosti razmotriti prirodu takve osobe i utvrditi da li se ona kreće ispravnim putem ili putem koji vodi do zla. Tokom perioda Božjeg dela širenja jevanđelja, ti si tome posvetio sve svoje talente, mnogo si o tome razmišljao i pridobio si veliki broj ljudi. To, samo po sebi, nije loša stvar. Dao si svoj doprinos širenju jevanđelja, čime si zaslužio da te Bog upamti. Ako svoju dužnost budeš dobro obavljao, a da to ne objavljuješ na sva zvona, braća i sestre će te poštovati kad vide kako radiš, a svako ko nešto ne razume najpre će potražiti tebe i pitati te za savet. Ako poseduješ ljudskost i ako stremiš ka istini, ljudi će te voleti, a Bog će te blagosiljati. Može se, međutim, desiti i da ne kreneš pravim putem. Možda ćeš taj mali dar od Boga smatrati svojim kapitalom i otići tako daleko da se posvuda hvališ kako si bio u zatvoru. U stvari, nije baš sjajno biti zatvorenik. U zemlji velike crvene aždaje, mnogi ljudi su bili hapšeni i zatvarani zbog širenja jevanđelja ili učešća u radu crkve. Stoga to ne treba posmatrati kao lični kapital, već kao neku vrstu stradanja koje ljudi treba da podnesu. Ako ljudi nakon tog stradanja budu imali da ponude neko svedočanstvo, oni mogu da svedoče o Božjim postupcima, o tome kako su za vreme progona pobedili Sotonu oslanjajući se na Boga i o tome kakva su stradanja podneli i šta su iz toga zadobili. To je ispravan put. Oni, međutim, namerno ne kreću tim ispravnim putem, već idu unaokolo i šepure se. „Pošto sam toliko godina proveo po zatvorima i toliko propatio, evo kako treba da se ophodite prema meni. Ako se prema meni ne ophodite tako, vi ste slepi, neuki i bezdušni.” Zar oni time ne skreću sa ispravnog puta? Isprva je to što su bili utamničeni, što su propatili ali se nisu prodali i što su postojano svedočili nakon što im je određena kazna, bilo dobra stvar. To je bilo vredno Božjeg pamćenja. Međutim, oni namerno nisu postupili onako kako je trebalo da postupe. Gde god bi krenuli, hvalili su se svojim postignućima kako bi pridobili poštovanje i simpatije ljudi. Išli su čak dotle da od ljudi traže i neke materijalne stvari. Time su zapravo tražili nagradu za svoja postignuća. Koje je implicitno značenje kada se ovako traži nagrada od ljudi? Ako mogu od drugih ljudi da traže da ih nagrade, mogu li i od Boga da traže nagradu? Oni najpre od ljudi zahtevaju da im daju odgovarajuće nagrade, da im daju status, slavu, bogatstvo i prestiž, kao i da im pruže telesne užitke, a zatim kreću da i od Boga traže nagrade. Zar to nije isto ono što je činio Pavle? Štaviše, oni su mnoge ljude pridobili obavljajući tu dužnost. Što se Boga tiče, ako svoje dužnosti mogu i dalje da obavljaju na temelju razumevanja istine i ako tu obavezu budu i dalje dobro izvršavali, Bog će nastaviti da im poverava poslove iz domena širenja jevanđelja. Oni, međutim, odlučuju da to ne rade, već misle kako imaju dovoljno zasluga i kvalifikacija, koje mogu svima da proklamuju. Stoga, oni u potpunosti obustavljaju rad i počinju od svakoga da traže da ih nagradi. Gde god da krenu, oni se hvale, šepure se svojim kapitalom, upoređuju zasluge i na sva zvona pričaju o stotinama i hiljadama ljudi kojima su preneli jevanđelje. Pritom, oni Bogu ne donose nikakvu slavu, niti ikada svedoče o mudrosti i svemoći Božjoj. Zar se oni time ne udvaraju smrti? Oni veruju u Boga, ali ne idu pravim putem. Kakav je, dakle, njihov stav prema slušanju propovedi i beseda? Oni misle: „Nema potrebe da ih slušam, ja sam bio u zatvoru, a nisam postao Juda i mogu da vam pružim svedočanstvo. Pored toga, pridobio sam više ljudi nego iko drugi i platio najveću cenu. Izdržao sam sve nedaće, skrivao se po žbunju i spavao u pećinama. Nema te patnje koju ne mogu da podnesem i nema mesta na kojem nisam bio. Ko od vas može da se meri sa mnom? Stoga, ja ne moram u potpunosti da razumem propovedi koje slušam. Zar slušanje propovedi nije samo vežbe radi? Ja sam sve to već uradio, ja sam to proživeo. Nema ničeg upečatljivog čak ni u vezi s božjim ovaploćenjem.” Koja to osoba izgovara reči slične ovima? (Pavle.) To se Pavle vratio među žive. Ovi ljudi takođe kažu: „Niste toliko vešti kao ja. Da jeste, ne biste morali da slušate tolike propovedi i ne biste morali svakoga dana pažljivo da pišete, prepisujete i napamet učite božje reči. Pogledajte mene. Pridobio sam toliko mnoštvo ljudi propovedajući jevanđelje. A kad sam ja učio toliko koliko vi učite? Nema potrebe da učim, čim sveti duh obavi svoje delo, ja imam sve.” Zar ovo nije velika glupost? Njihova nadmenost nema granica. Šta je po njima prihvatanje Božjeg dela i težnja ka spasenju? Za njih je to dečja igra. Misle da su pokazali malo dobrog ponašanja i da su ponešto uradili, da su istrčali svoju trku i izvojevali svoje bitke, pa im je jedino preostalo da prime svoju krunu. Po njima, Bog koji ne dodeljuje krune uopšte nije Bog. U tom smislu, oni imaju ista gledišta kao i religiozni ljudi. Oni takođe kažu: „Propatio sam sve što ima da se propati i platio svaku cenu. Patio sam skoro isto toliko koliko je i bog patio. Trebalo bi da mogu da primim od boga nagradu.” Zar ovi ljudi nisu isti kao Pavle? Oni ljude stalno rangiraju prema kvalifikacijama i starešinstvu. Malo fali da kažu kako je živeti, za njih isto što i biti hristos. Ako zaista žele da budu hristos, snaći će ih nevolje. Ovo je drugi Pavle. Da li onaj koji korača tim putem još uvek ima mesta da se preokrene? Dakako da nema. Taj put je slepa ulica antihristȃ.

Zašto neki ljudi, koji su toliko godina verovali u Boga, idu putem antihrista? O tome odlučuje čovekova priroda-suština. Svi zlikovci, svi ljudi bez savesti i razuma jesu ljudi koji ne vole istinu. Upravo zbog toga oni se sasvim prirodno opredeljuju za put antihrista nakon što su poverovali u Boga. Ako svi veruju u Boga, čitaju Božje reči i slušaju propovedi, zašto neki ljudi odlučuju da krenu putem stremljenja ka istini? A zašto se drugi ljudi opredeljuju za put težnje ka slavi, bogatstvu, statusu i blagoslovima? Njihova objektivna okruženja međusobno su slična, ali se oni razlikuju po kvalitetu vlastite ljudskosti i po ličnim sklonostima, te stoga biraju različite puteve. Božje ovce slušaju Božji glas. Bog je u poslednjim danima izgovorio toliko mnogo reči i Božje su reči izražavane tokom skoro 30 godina, ali ovi ljudi ih ipak ne razumeju. Jesu li oni, dakle, Božje ovce? (Nisu.) A ako nisu Božje ovce, onda i ne zavređuju da se zovu ljudskim bićima. Na šta su usredsređeni ti ljudi koji ne vole istinu i koji ne streme ka istini? Ka čemu oni streme? Trebalo bi da je lako vidljivo da oni naročito snažno streme ka statusu i blagoslovima, kao i da ne žele da čuju istinu, ma kako vi o njoj u zajedništvu razgovarali. Oni ne samo da ne mogu da prihvate istinu, već i dalje tvrdoglavo streme ka slavi, bogatstvu i statusu. Ne samo da su lišeni bilo kakve samospoznaje, već stalno porede svoje zasluge i svuda se šepure svojim kapitalom. Kakva je priroda takvog ponašanja i takvog praktičnog postupanja? (To je udvaranje smrti.) Tačno. Upravo se na taj način i Pavle udvarao smrti. Nakon što su tolike godine slušali propovedi, ljudi su i dalje u stanju da, bez trunke kajanja, budu kao Pavle. Lišeni su svakog razumevanja istine i uopšte je ne prihvataju. Zar se oni time ne udvaraju smrti? Kad ljudi ne razumeju istinu, oni isprva pokazuju neka ponašanja i postupke koji potiču iz ljudske volje i koji su razvodnjeni, a mogu pokazivati i neke namere i želje koje su individualne ili usmerene ka sklapanju nagodbi. Bog to uopšte ne razmatra, jer ti ljudi ne razumeju istinu. Dok Božje reči još uvek nisu bile baš najbolje razjašnjene ljudima, Bog im je dopuštao da budu iskvareni, razvodnjeni, slabi i skloni sklapanju nagodbi. Dosad je Bog već mnogo toga rekao i u dovoljnoj meri govorio, ali ti i dalje istrajavaš u svom uverenju da su stvari kojih se držiš i ponašanja koja praktikuješ ispravni. Ti poričeš te Božje reči ili ih čak prezireš i zanemaruješ, gledaš a ne vidiš, čuješ a ne slušaš. Kakav je Božji stav prema takvim ljudima? Kako Bog gleda na te stvari? Bog će reći da ti ne voliš istinu, da ne voliš pozitivne stvari i da si ti jedan bezvernik. Takvi ljudi ne veruju da istina postoji, ne veruju da je sve što je Bog rekao istina i ne veruju u čovekov put ka spasenju. Oni tu činjenicu ne prihvataju. Mada takvi ljudi ne poriču ove Božje reči, oni ih ni ne prihvataju. Iz njihovog ponašanja i onoga što razotkrivaju, može se videti da se oni ne kreću putem stremljenja ka istini. Kojim se putem oni kreću? Dok od Boga traže nagrade, oslanjajući se na vlastiti kapital i postignuća, oni se kreću putem kojim je išao Pavle. Ma koliko detaljno da im analiziraju Pavla, oni te iste stvari neće prepoznati u sebi. Ma koliko detaljno da im analiziraju Pavla, oni se neće preokrenuti, neće se pokajati, niti će spoznati sami sebe. Oni i dalje veruju da je sve što rade ispravno i usklađeno sa istinom. Ma koliko reči da Bog izražava, ma koliko da On detaljno analizira i osuđuje takve ljude, oni nikada neće preispitati sami sebe. Njihovi stavovi o veri u Boga, njihova namera za sticanjem blagoslova i njihova praksa sklapanja nagodbi sa Bogom zauvek ostaju nepromenjeni i nepokolebljivi. Šta je tome razlog? Oni ne mogu da razumeju Božji glas, niti Božji glas uopšte slušaju. Ma šta da Bog govori, za njih to ima neznatnu važnost. „Pričaj ti šta ti je volja, a mene pusti da idem svojim putem. Ti si ti, a ja sam ja. Šta god da ti radiš i kakve god da su ti namere, kakve to veze ima sa mnom? To nema nikakve veze ni s mojim životom ni s mojom smrću.” Kakva je to vrsta ljudi? (To su bezvernici.) U šta oni veruju? Veruju samo u sebe. Zar takvi ljudi nisu odvratni? (Odvratni su.) Oni su odvratni i treba da propadnu. Oni ne spadaju među one koje će Bog spasiti. Prema tome, ako među ljudima koji šire jevanđelje ima mnogo onih koji sve vreme leže na lovorikama, razmeću se svojim stažom i traže od Boga nagrade za svoje ranije zasluge, takve ljude će snaći nevolja. Zbog njihovog ponašanja, njihov će ishod biti određen kao udvaranje smrti. Kada, dakle, naiđeš na neku takvu osobu, da li je prikladno da je opomeneš da se ne udvara smrti? Ako ona još uvek može da širi jevanđelje, nemoj joj to reći. Možeš da je podsetiš, da je upozoriš i da je indirektnim nagoveštajima usmeriš, kako bi joj što je moguće više pomogao. Kako, međutim, treba da se prema njoj postaviš ako su njena suština i narav zaista identične Pavlovim? Znati da se ona udvara smrti, ali joj ne saopštavati istinu, nego je čak podsticati i puštati je da i dalje služi: to se zove ponižavanje Sotone. Da li je prikladno tako postupiti? (Prikladno je.) Božja je mudrost iskoristiti Sotonine usluge. Ako se tako ophodiš prema svojoj braći i sestrama, to je zlodelo i Bog se toga gnuša. Ali ako iskorišćavaš Sotonine usluge, to se zove ponižavanje Sotone. To se zove mudrost. Velika crvena aždaja, Sotona i đavoli služe izabranom Božjem narodu. Je li to delo Božje? (Da, jeste.) Kako treba da gledamo na to? To je mudrost Božja. To se ne sme osuđivati. To je istina. Moraš da upotrebiš Sotonu, tu stvar, u svoju korist. Ako ga ne iskoristiš tako da služi tebi, neki poslovi neće biti dobro obavljeni i neće biti lako postići željene rezultate. Ljudi koji idu putem stremljenja ka istini i putem koji vodi do spasenja takođe moraju da prođu kroz fazu službovanja, ali to je samo privremeno. Bog ne koristi mudrost da bi te privoleo da služiš nekome, već ti naprosto moraš da prođeš kroz tu fazu. Pošto ne razumeš istinu, mnoge stvari ne radiš u skladu s načelima, već po sopstvenoj volji. Što se tiče tvoje suštine, ti nisi voljan da službuješ, ali u smislu objektivnih činjenica, ti faktički službuješ. Nakon što jedno vreme dobro službuju i nakon što postepeno počnu da shvataju Božje namere i istinu, ljudi tek tada mogu da, korak po korak, pređu na stremljenje ka istini, na istinsko obavljanje svojih dužnosti, na pokoravanje Bogu i usklađivanje s Njegovim namerama i da se tako, korak po korak, otisnu na put koji vodi do spasenja. To službovanje je, međutim, potpuno drugačije od iskorišćavanja Sotoninih usluga. Te dve stvari su po svojoj prirodi različite. Bog samo iskorišćava Sotonine usluge; On Sotonu ne spasava. Službenici koji svim srcem iskreno veruju u Boga i koji mogu da streme ka istini ujedno su i primaoci Božjeg spasenja. U slučaju nekih službenika, njihove usluge se koriste onda kada je to korisno, ali ih morate ozbiljno upozoriti ako ometaju i prekidaju rad crkve. Ako se ne pokaju, biće šutnuti i izbačeni. Prema njima se tako mora ophoditi. Ako su u stanju da normalno i pošteno službuju i ako ne ometaju i ne prekidaju rad crkve, treba ih pustiti da i dalje službuju. Možda će jednoga dana i oni razumeti istinu, pa će moći da budu spaseni. To je dobra stvar, pa zašto onda to ne činiti u dobrom raspoloženju? Ne možete osuditi nekoga pre nego što dođe vreme za to. Iz kog razloga neke ljude osuđuju? Osuđuju ih zbog toga što su smetnje koje prave suviše ozbiljne. Ma koliko da u zajedništvu razgovarate s njima o istini, oni to neće moći da prihvate i loše će obavljati svoje dužnosti. Njihova priroda-suština identična je Pavlovoj. Oni tvrdoglavo odbijaju da se pokaju. Nema nikakve sumnje u to da se udvaraju smrti. Sasvim je sigurno da će u crkvi biti takvih ljudi. Sasvim je sigurno da će ih biti među onima koji šire jevanđelje. Šta mislite, da li je dobro pustiti takve ljude da spoznaju pravu istinu? Strahujete li od toga da će takvi ljudi spoznati pravu istinu? (Ne strahujemo.) Ako takvi ljudi mogu da prepoznaju sebe u tome i da se pokaju, to je dobra stvar. Ljudima treba pružiti šansu. Nemojte ih otpisivati. Međutim, ako oni spoznaju pravu istinu, ali ipak ne uspeju da se promene, nego i dalje prave smetnje, onda se zaista udvaraju smrti. Kad ljudi nisu na pravom putu, nema mesta nikakvoj učtivosti prema njima. Takve ljude treba počistiti i ukloniti.

U suštini, to su načela koja se odnose na primenu širenja jevanđelja. Prilikom širenja jevanđelja, ljudi moraju da ispune svoju odgovornost i da se ozbiljno pozabave svakim mogućim primaocem jevanđelja. Bog spasava čoveka u najvećoj mogućoj meri i ljudi moraju da budu obzirni prema Božjim namerama, ne smeju da zanemare bilo koga ko traži i istražuje istiniti put. Štaviše, dok širite jevanđelje morate da dokučite načela. U vezi sa svakom osobom koja istražuje istiniti put, morate da posmatrate, razumete i dokučite stvari kao što su njena verska prošlost, da li je njen kov dobar ili loš, kao i kvalitet njene ljudskosti. Ako naiđete na osobu koja je žedna istine, koja je u stanju da shvati Božje reči i koja može da prihvati istinu, tada je tu osobu Bog predodredio. Treba da se svim silama potrudite da s njom u zajedništvu razgovarate o istini i da je pridobijete. Međutim, ako se radi o osobi manjkave ljudskosti i užasnog karaktera, koja se samo pretvara da je žedna istine, a zapravo se neprestano prepire i ne odriče se vlastitih predstava, treba je ostaviti po strani i dići ruke od nje. Među onima koji istražuju istiniti put ima ljudi koji poseduju moć razumevanja i odličnog su kova, ali su nadmeni i samopravedni. Čvrsto se drže verskih predstava, tako da sa njima o istini treba u zajedništvu da razgovarate s velikom ljubavlju i strpljenjem, kako biste im pomogli da to reše. Treba da odustanete samo ukoliko oni ne prihvataju istinu bez obzira na to kako u zajedništvu razgovarate s njima – to će značiti da ste učinili sve što je bilo u vašoj moći. Ukratko, nemojte olako odustajati ni od koga ko je u stanju da prizna i prihvati istinu. Dokle god su ljudi voljni da istražuju o istinitom putu i sposobni su da traže istinu, treba svojski da se trudite i da im čitate što više Božjih reči, da s njima što češće u zajedništvu razgovarate o istini, da im svedočite o Božjem delu i razrešite njihove predstave i pitanja, kako biste mogli da ih pridobijete i dovedete pred Boga. To je u skladu s načelima širenja jevanđelja. Dakle, kako oni mogu da se pridobiju? Ukoliko tokom razgovora s njima utvrdiš da je ta osoba dobrog kova i dobre ljudskosti, moraš da učiniš sve što možeš da ispuniš svoju odgovornost; moraš da platiš određenu cenu i da koristiš određene načine i sredstva i nije važno koje načine i sredstva koristiš sve dok ih koristiš da bi pridobio tu osobu. Ukratko, da bi je pridobio, moraš da ispuniš svoju odgovornost, da upotrebiš ljubav i da učiniš sve što je u tvojoj moći. Moraš da razgovaraš o svim istinama koje si shvatio i da činiš sve što treba da činiš. Čak i ako ne uspeš da pridobiješ tu osobu, savest će ti biti čista. Učinio si sve što si mogao. Ukoliko u svom razgovoru o istini nisi jasan, a ta osoba se drži svojih predstava i ti izgubiš strpljenje i svojevoljno digneš ruke od te osobe, to se naziva nemarom pri obavljanju dužnosti i to će ti se računati kao prestup i mrlja. Ima ljudi koji se pitaju: „Da li ova mrlja znači da me je Bog osudio?” Odgovor zavisi od toga da li ljudi te stvari čine namerno i po navici. Bog ne osuđuje ljude za povremene prestupe; dovoljno je da se pokaju. Ali kada svesno postupaju pogrešno i odbijaju da se pokaju, Bog ih osuđuje. Kako da ih Bog ne osudi kad su očigledno svesni istinitog puta, a ipak namerno čine greh? Posmatrano u skladu s istina-načelima, to znači biti neodgovoran i površan, i u najmanju ruku ti ljudi nisu ispunili svoju odgovornost; tako Bog sudi o njihovim greškama. Ako odbiju da se pokaju, biće osuđeni. I tako, da bi smanjili ili izbegli slične greške, ljudi treba da učine sve što mogu da ispune svoje odgovornosti, da ljudima koji istražuju istiniti put daju najbolje moguće odgovore na sva pitanja i da svakako ne odugovlače niti odlažu ključna pitanja. Ako osoba koja istražuje istiniti put neprestano ponavlja isto pitanje, kako treba da odgovoriš? Treba da uložiš sav svoj trud i strpljenje da joj odgovoriš, i treba da nađeš način da joj kroz razgovor razjasniš njenu nedoumicu, sve dok ne uspe da razume i ne prestane da pita. Tada ćeš ispuniti svoju odgovornost i u srcu nećeš osećati krivicu. Što je najvažnije, po tom pitanju nećeš osećati krivicu prema Bogu, jer ti je tu dužnost, tu odgovornost, poverio Bog. Kada sve što činiš pred Bogom budeš činio i licem u lice s Njim, kada sve budeš upoređivao s Božjom rečju i kada budeš postupao u skladu sa istina-načelima, onda će tvoja primena biti u potpunosti u skladu sa istinom i Božjim zahtevima. Tako će sve što uradiš i izgovoriš biti od koristi ljudima, a oni će se s tim složiti i lako prihvatiti. Ako su reči koje izgovaraš prosvetljujuće, praktične i jasne, moći ćeš da izbegneš sukobe i sučeljavanja i da omogućiš ljudima da shvate istinu i podučiš ih. Ako su reči koje izgovaraš zapetljane i dvosmislene, a tvoje zajedništvo o istini nedokučivo, neprosvetljujuće i nepraktično, nećeš moći da rešiš predstave i probleme ljudi, i oni će biti u prilici da iskoriste tvoje mane, da ti sude i da te osude. Takve probleme će ti biti još teže da rešiš; možda ćeš morati da govoriš o još nekoliko odlomaka iz Božjih reči pre nego što ljudi budu u stanju da shvate istinu i prihvate je. Dakle, moraš biti mudar kada govoriš i širiš jevanđelje, i moraš jasno da govoriš o istini, na način koji može da razreši ljudske predstave i uobrazilju, da pridobije njihovo divljenje i iskreno ih ubedi. Lako je postići rezultate kada se tako radi; to omogućava ljudima da glatko prihvate Božje delo, što koristi širenju jevanđelja.

Što se tiče načela koja treba slediti prilikom prakse širenja jevanđelja, s druge strane, ljudi koji šire jevanđelje moraju da se vladaju čestito i dostojanstveno, moraju da govore i da se ponašaju u maniru svetaca, moraju da budu uzdržani u svemu što rade dok šire jevanđelje i moraju da se ponašaju disciplinovano. Budući da neki od potencijalnih primalaca jevanđelja ne vole kad ih nepoznata lica uznemiravaju, kako onda da im propovedaš? Neki ljudi jevanđelje propovedaju tako što potencijalne primaoce triput dnevno zovu telefonom, trče kod njih kući čim ovi dođu s posla ili im čitaju Božje reči čim se sretnu s njima, ne vodeći računa o tome da li su ti ljudi u tom trenutku možda zauzeti. Takvi širitelji jevanđelja nikad ne biraju pravo vreme, pa su skloni da postanu pravi dosadnjakovići. Neki su toliko glupi da onima koji istražuju istiniti put ovako govore: „Ovaj svet je tako zao, pa se okanite svega što radite i nemojte ići na posao. Znate li koje je vreme došlo? Velika katastrofa samo što nije nastupila. Morate hitno da poverujete u Boga!” Da li je prikladno širiti jevanđelje na taj način? Kakve će to posledice imati? To su nevernici koji još uvek nisu prihvatili Božje delo. Da li je neophodno da se ljudima obraćate na taj način? Osim toga, nemojte se mešati u privatan život i lične stavove potencijalnih primalaca jevanđelja. Primera radi, neki ljudi ovako govore onima koje pokušavaju da pridobiju: „Da te pitam, je li ti još uvek veruješ u Boga? Mi, vernici, ne nosimo tu odeću koju nose nevernici.” „Ljudi koji veruju u Boga ne jedu tu vrstu hrane; treba da jedeš to i to.” Zar to nije guranje nosa u tuđe poslove? To se zove glupost. Ako u nekom trenutku kažeš ili uradiš nešto što nije prikladno, to može dovesti do toga da cena koju si platio šireći jevanđelje propadne budzašto. Stoga, moraš na svakom koraku oprezno da postupaš, moraš da se obuzdaš i da upristojiš svoje ponašanje i moraš da budeš disciplinovan. Šta je to što nazivamo disciplinom? To znači raditi u skladu s pravilima, razmišljati o tome kakve bi reči bile primerene dužnosti koju obavljate i koje bi reči primaoci jevanđelja bili spremni da čuju. Nemojte raditi ni govoriti stvari koje će oni mrzeti ili koje će ih nervirati, nemojte im postavljati nezgodna pitanja i nikada se nemojte mešati u njihove privatne stvari. Zamisli da neka osoba ima dva sina, a ti joj kažeš: „Dobro je imati dva sina, ali zar ne bi bilo bolje da imaš i jednu ćerku?” Kakve to ima veze s tobom? Kad vidiš da neko od potencijalnih primalaca jevanđelja zna engleski, kazaćeš mu: „Ti zaista odlično govoriš engleski. Bilo bi sjajno kad bi poverovao u Boga i kad bi došao da obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Božjoj kući nedostaju ljudi kao što si ti.” Da li je prikladno ovako govoriti? Na svetu ne postoje dve iste osobe. Možda će ti ljudi, nakon što poveruju, biti aktivniji i poletniji od tebe, ali oni još uvek ne veruju niti prihvataju, pa ih nemoj ni na šta prisiljavati pre vremena i nemoj se nikada mešati u privatan život drugih ljudi. Razumete li?

Ima još jedna situacija koja se može desiti. U procesu širenja jevanđelja, neki ljudi prihvataju Božje delo u poslednjim danima i shvataju neke istine. Zatim, počinju za sebe da misle kako su daleko iznad prosečnih, svakodnevnih ljudi. Preziru sve nevernike, pa čak i, među ljudima koje sreću, preziru i gledaju s visine sve one koji istražuju istiniti put. Oni misle: „Ljudi, ako ne prihvatate Božje delo poslednjih dana, vi ste slepi, glupi i neuki, niste ni za šta drugo osim za smrt i potpuno ste bezvredni. Danas sam dužan da ti propovedam jevanđelje, inače bih te ignorisao!” O kakvom je stavu ovde reč? Osim što si prihvatio Božje delo poslednjih dana, ti ništa više nisi uradio. Ni po čemu nisi viši od drugih. Čak i da si neki kralj, zar ne bi i dalje bio samo jedan od pripadnika iskvarene ljudske rase? Po čemu si ti to veći od drugih ljudi? Nemoj prezirati ljude koji istražuju istiniti put. To što ti njima propovedaš jevanđelje ne znači da si veći ili bolji od njih. Ne zaboravi da si i ti, isto kao i oni, jedno iskvareno ljudsko biće. U vezi s tim, moraš da budeš načisto u srcu. Nemoj na druge ljude stalno da gledaš kao da činiš neku veliku uslugu svetu ili kao da sva živa bića vodiš ka njihovom oslobođenju. Ti stalno misliš: „Svi vi koji niste prihvatili jevanđelje dostojni ste žaljenja. Svakoga dana izgaram od strepnje za vas.” Kakva je to vatra u kojoj izgaraš? Još uvek nisi rešio ni sopstvene probleme, a ovamo izgaraš od strepnje zbog stvari koje se tiču drugih ljudi. Zar to nije licemerno? Zar ti ne obmanjuješ druge ljude? Nemoj se skrivati iza maske čestitosti. Ti si, u stvari, jedno obično ništa. Čak i ako si novo Božje delo prihvatio pre 20 ili 30 godina, i dalje si niko i ništa. Čak i ako svaki dan provodiš s Bogom i pričaš s Njim lice u lice, ti si i dalje obična osoba. Tvoja suština ostaje nepromenjena. Širenjem jevanđelja na druge ljude ti samo obavljaš svoju dužnost. To je tvoja obaveza, ti si za to odgovoran. Treba da shvatiš da si ti i dalje ti, ma koliko ljudi da pridobiješ. Nisi postao neka druga osoba, već si i dalje iskvareno ljudsko biće. Iako si pridobio mnoge ljude, ne treba zbog toga da budeš ponosan, a kamoli nadmen. Nemoj se šepuriti unaokolo svojim postignućima i govoriti: „Širio sam jevanđelje dugi niz godina i time stekao ogromno iskustvo i naučio mnoge lekcije. Kome god da propovedam, mogu već na prvi pogled da ocenim da li se radi o dobrim ili lošim ljudima i da na osnovu toga odlučim da li ću im propovedati ili ću se uzdržati od toga. Ako ustanovim da je primereno da im prenesem jevanđelje, ja unapred znam da li će to biti lako ili moguće. Uvek mogu da nađem načina da prenesem jevanđelje ljudima kojima ga je moguće preneti.” Iako poseduješ iskustvo u širenju jevanđelja, tvoj život-ulazak još uvek je veoma plitak. Iako imaš određeno životno iskustvo i mada si se donekle promenio, ti ponekad žudiš za tim da se istakneš. Zar to nije problem? Talentovani ljudi su najviše skloni pompeznoj i praznoj priči. Stalno za sebe misle da su bolji od drugih, vole da drže lekcije potencijalnim primaocima jevanđelja i stalno bi hteli da se ljudi ugledaju na njih i da ih obožavaju. Zar to nije problem koji se tiče njihove naravi? Može li neko da svedoči o Bogu ako je prethodno samo promenio ponašanje, ali ne i svoju narav? Ako ne možeš da pružiš svedočanstvo o promeni vlastite naravi, ako samo možeš da pričaš o istini jevanđelja da bi svedočio o Bogu, da li si ti onda prikladan za Božju upotrebu? Nakon što prihvate istiniti put, ljudi treba da razumeju istinu o život-ulasku i istinu o praktičnom delovanju. Ako ne poseduješ stvarna iskustva i ako ne umeš da govoriš o svom iskustvenom svedočenju, zar to nisu tvoji nedostaci? Ako se stalno fokusiraš na priču o doktrinama kako bi se ljudi ugledali na tebe i kako bi o tebi imali visoko mišljenje, ako stalno želiš da stojiš na višem položaju, da li time svedočiš o Bogu? Ni slučajno. Ti svedočiš o samom sebi. To znači imati iskvarenu narav. Ako nisi podvrgnut sudu i grdnji, kako možeš da ostvariš promenu svoje naravi? Neki od onih koji šire jevanđelje govore o određenim iskustvenim svedočenjima, od čega oni koji ih slušaju imaju velike koristi, dirnuti su time i iz dubine duše se dive tim govornicima. Uprkos tome, takvi širitelji jevanđelja i dalje imaju bogobojažljivo srce. Oni ne preziru nijednog od potencijalnih primalaca jevanđelja. U stanju su da se ljudima obraćaju iz srca, da se normalno slažu s njima i da im postanu prijatelji, tako da zaista poseduju delić razuma normalne ljudskosti. Kako oni to postižu? To je dokaz da su od vere u Boga nešto zadobili. Ako ništa drugo, razumeli su neke istine, spoznali su ponešto o sebi samima, njihove život-naravi donekle su se promenile, tako da oni više nisu nadmeni. Kad vide ljude koji nisu prihvatili jevanđelje, oni misle: „I ja sam nekada bio isti takav, pa stoga ne treba da ih omalovažavam. Nisam ni ja baš sjajan.” Njihov mentalitet nije više isti kao nekad. Kad ljudi prepoznaju vlastitu prirodu, biće im sasvim prirodno kad vide da potencijalni primaoci jevanđelja pokazuju određene znake neukosti, gluposti ili slabosti. Nemojte ismevati druge i nemojte prihvatati stav ili osećaj da svi ostali ljudi pripadaju masi običnih, svakodnevnih ljudi. Ako se budeš držao tog stava, to će ometati i kompromitovati tvoj rad na širenju jevanđelja. Ponekad, međutim, takva iskvarena stanja javljaće se u tvom srcu kad vidiš mnoge ljude koji tek odnedavno veruju u Boga. Primera radi, recimo da si Božje delo poslednjih dana prihvatio pre 20 godina, a da poslednjih 10 godina radiš na širenju jevanđelja. Dok boraviš među potencijalnim primaocima jevanđelja, oni će te stalno smatrati superiornim i govoriće ti: „Ti već 20 godina veruješ u Boga, a mi smo Ga tek nedavno prihvatili. Još uvek smo veoma malog rasta i, u poređenju s tobom, svakako smo daleko niži. Ti si odrastao, a mi smo tek novorođenčad.” Šta treba da pomisliš kad od njih čuješ takva poređenja? „Mada sam Boga prihvatio pre vas i mada duže od vas verujem, još uvek sam u velikom zaostatku kada je reč o život-ulasku i istini. Još nisam prihvatio pravi Božji sud i grdnju i još uvek sam daleko od toga da budem spasen i da budem usavršen.” Ti jedini znaš kako ti je u srcu. Ma koliko se ljudi ugledali na tebe i ma koliko visoko mišljenje imali o tebi, kako se ti zaista osećaš? „Ja sam samo obična osoba, nemojte se ugledati na mene.” Sve će ti to biti odvratno i nećeš nimalo uživati u tome, zato što u srcu odlično znaš da si niko i ništa, da ne razumeš nijednu istinu i da si jedino u stanju da izgovaraš određene reči i doktrine. Ljudi su glupi i skloni su da se ugledaju na druge. U nevolji si ako istinski uživaš i nalaziš zadovoljstvo u tome da se ljudi ugledaju na tebe. Ako te sve to nervira i hteo bi da izađeš iz takve situacije, ako ne voliš kad se ljudi tako ophode prema tebi, to onda dokazuje da si donekle spoznao samog sebe. To je ispravno stanje i malo je verovatno da ćeš u takvom stanju praviti greške ili raditi nešto pogrešno.

Situacije o kojima vam govorim u osnovi su identične situacijama na koje ljudi često nailaze u procesu širenja jevanđelja. Gledano s negativne strane, treba da izbegavate neke neodgovarajuće načine govora, praktikovanja i ponašanja i treba da se postarate da kroz svoje naravi ne razotkrivate neprikladne stvari koje nisu u skladu sa istinom. Sa pozitivne strane, dok obavljate tu dužnost, treba prema njoj da budete odani i odgovorni do samog kraja. Jedino na taj način, moći ćete svoju dužnost adekvatno da obavljate. Tokom tog procesa, treba postepeno da tragate za istinom i za načelima kako biste udovoljili Božjim namerama i treba da težite ka tome da istrajete i da do samog kraja odano obavljate svaku dužnost koja vam bude poverena. Bez obzira na vrstu dužnosti koju obavljate, treba da budete u stanju da udovoljite Bogu, kako bi vas On upamtio po onome što ste uradili adekvatno i za svaku pohvalu. U toku perioda širenja jevanđelja, moraš nastojati da činiš sve manje prestupa i da praviš sve manje grešaka. Morate sve ređe da se upuštate u sklapanje nagodbi i traženje nagrada, odnosno da sve ređe osećate takve želje i ambicije, dok obavljate svoju dužnost. Istovremeno s tim, morate aktivno da težite ka apsolutnom ispunjenju svojih obaveza, a svoju dužnost morate da posmatrate kao nešto što zavisi isključivo od vas. Takođe, nastojte da svoju dužnost obavite tako da vam, kad se posle mnogo godina budete prisećali toga, savest bude čista. To znači da moraš postepeno da smanjuješ broj stvari zbog kojih osećaš da si ostao dužan. A to ne možeš da postigneš ako ništa ne promeniš. Pretpostavimo da, pri pokušaju da nekom potencijalnom primaocu preneseš jevanđelje, nisi dobro obavio svoju dužnost, pa ti je zbog toga bilo neprijatno, jer si shvatio da se nisi dovoljno dobro pripremio i da si ostao dužan. Uprkos tome, kad si nastavio sa širenjem jevanđelja, tvoje je stanje ostalo isto i nisi se nimalo promenio. To znači da tokom tog perioda nisi ostvario nikakav napredak. A šta predstavlja taj nedostatak napretka? To znači da nisi praktikovao ili zadobio taj aspekt istine; to znači da su tebi sve one stvari o kojima ti besedim samo doktrine. Ukoliko, pak, praviš sve manje prestupa i grešaka, ako se sve manje osećaš dužnim i ako te sve ređe grize savest, šta to onda predstavlja? To znači da sve čistije obavljaš svoju dužnost i da tvoj osećaj odgovornosti postaje sve snažniji. Drugim rečima, ti postaješ sve odaniji u obavljanju svoje dužnosti. Primera radi, širenje jevanđelja se u prošlosti zasnivalo na ljudskim metodama, umesto na razgovorima o istini ili na tumačenju stihova iz Biblije. Čini se da sada takav pristup nije više prikladan, da to nije nešto što bi osoba koja prihvata Božji nalog trebalo da radi i da je to donekle sramotno prema Bogu. Jeste li imali takav osećaj? Možda se sada ne osećate tako, ali jednoga dana, nakon što se naoružaš sa više raznih tipova istina i nakon što stekneš određeni rast, usvojićeš preciznije i praktičnije stavove i gledišta, prisećajući se svojih ranijih postupaka. To će biti dokaz da je tvoje unutrašnje stanje postalo normalno. U ovom trenutku, ti ne osećaš ništa u vezi sa svojim ranijim postupcima, ne prezireš ih, niti možeš da ih pravilno sagledaš i proceniš. Umesto toga, potpuno si ravnodušan prema njima. Zar to nije veoma zabrinjavajuće? To dokazuje da ne poseduješ nijednu od istina koje su za takve stvari relevantne. Štaviše, prema raznim ljudskim zlodelima i trikovima, kao i prema onim njihovim postupcima koji nisu u skladu sa istinom, ti zauzimaš stav otupelosti i sve te prljave stvari prihvataš, saosećaš sa njima i čak pristaješ na njih. Kakvo je onda tvoje unutrašnje stanje? Ti voliš nepravedne stvari, voliš stvari koje se odnose na greh i voliš sve ono što nije u skladu sa istinom, već joj se suprotstavlja. To je veoma zabrinjavajuće. Ako nastaviš da deluješ u skladu s takvom praksom, suočićeš se sa vrlo ozbiljnom posledicom. Koja je to posledica? Ti neprekidno akumuliraš zlodela i sve se više udaljavaš od puta koji vodi do spasenja. Zašto kažem da se sve više udaljavaš? Zato što u toku obavljanja te dužnosti ne tragaš za istinom i zato što se ne pridržavaš načela u onome što radiš. Ti samo slediš svoju volju i vlastite sklonosti. Kako ti, dakle, možeš svoju dužnost adekvatno da obavljaš? Svrha zbog koje obavljaš svoju dužnost ne sastoji se u tome da zakoračiš u istinu, već u tome da obaviš neki zadatak i da se dobro pokažeš. Ono što ti slediš nije Božja volja, a ono što prihvataš nije Božji nalog. Te stvari se, po svojoj prirodi, međusobno razlikuju. Prema tome, dok unaokolo širiš jevanđelje, ti se zapravo ne krećeš putem koji vodi do spasenja, već ideš putem službovanja, putem kojim je išao Pavle dok je sklapao nagodbe s Bogom. Pre ili kasnije, Bog će ti, na osnovu svega što radiš, odrediti isti ishod kao i Pavlu. Zar rezultat neće biti upravo takav? Apsolutno je sigurno da će biti. Nasuprot tome, ako u procesu širenja jevanđelja koristiš isključivo praktična sredstva i metode, ako ti je polazište i namera da udovoljiš Bogu i da Mu uzvratiš za ljubav i ako su načela po kojima deluješ i put kojim se krećeš usklađeni s Božjim zahtevima i potpuno u skladu sa istinom, kakav će rezultat biti ostvaren takvom praksom? Tvoje razumevanje istine biće sve dublje, tvoje bavljenje poslovima biće sve usklađenije s načelima, tvoj će život sve više rasti, a postepeno će se uvećavati i tvoja vera, ljubav i odanost prema Bogu. Na taj način, otisnućeš se putem koji vodi do spasenja. Istovremeno s tim, dok budeš obavljao svoju dužnost, postepeno ćeš analizirati vlastito buntovništvo i iskvarenost, kao i razne svoje iskvarene naravi. Tada ćeš moći da se pri obavljanju te dužnosti sve više obuzdavaš, imaćeš bogobojažljivo srce i bićeš pokoran. Nakon toga, tvoj osećaj odgovornosti biće sve snažniji, a sve će više rasti i čistota tvoje odanosti. Tvoj strah od Boga takođe će se produbiti. U isto vreme, sticaćeš sve više iskustva i znanja o stvarnosti raznih istina. Na taj način, put kojim hodaš biće potpuno suprotan onom kojim je išao Pavle. Biće to Petrov put stremljenja ka istini. Biće to put koji vodi do spasenja. A što se tiče konačnog rezultata, iskusićeš ga na sopstvenoj koži. Bog će imati pozitivno mišljenje o tebi, a srce će ti biti sve spokojnije i radosnije. Što se Boga tiče, potpuno je nebitno koliko je krivina bilo na tvom putu, koliko si pogrešnih skretanja napravio, koliko si puta pokazao znake slabosti i negativnosti, pa čak i koliko si neuspeha i padova imao. Kad se u celosti sagleda sve ono što si uradio, sve što si razotkrio i sve što si ispoljio, put kojim hodaš biće put koji vodi do spasenja. Kako će, dakle, Bog odrediti tvoj ishod? Prilikom određivanja tvog ishoda, Bog neće žuriti. Bog će te metodično, nežno i strpljivo podržavati, pomagati i odvesti te do puta koji vodi ka spasenju. Omogućiće ti da prihvatiš Njegov sud i grdnju, kušnje i oplemenjivanja, da bi te na kraju usavršio. Na taj način, ti ćeš biti temeljno i u celosti spasen. Zar ljudi, dakle, gledano iz te perspektive, vršenjem dužnosti širenja jevanđelja, ne dobijaju priliku i mogućnost da se otisnu putem koji vodi do spasenja? (Dobijaju.) Oni dobijaju tu priliku, koja je u potpunosti ostvariva. Njeno ostvarenje zavisi samo od toga da li su oni u stanju da streme ka istini i da krenu putem stremljenja ka istini.

Danas smo u zajedništvu uglavnom razgovarali o raznim istinama u vezi sa dužnošću širenja jevanđelja. Hajde da se sada vratimo na temu kojom smo započeli naš razgovor. Kako treba da zovemo one koji obavljaju dužnost širenja jevanđelja? (Ljudi koji obavljaju dužnost širenja jevanđelja.) Tačno. Oni se ne mogu zvati svedocima ni propovednicima, a pogotovo ne glasnicima jevanđelja. U konačnoj analizi, zaključak je da su to ljudi koji šire jevanđelje. Nikada nemojte sebe nazivati svedocima. Ljudi ne mogu da svedoče ni o čemu i sasvim je dovoljno da Bogu ne nanose sramotu. Još je gore nazivati sebe propovednikom. To vam je zvanje još više strano. Ono o čemu ti propovedaš nije „put”, a stvari o kojima propovedate veoma su daleko od „puta”. Ako se, dakle, zaustavimo na nazivu „ljudi koji šire jevanđelje”, svako će imati preciznu definiciju ove dužnosti, a to je da su to naprosto ljudi koji tu dužnost obavljaju. Oni nisu nikakvi svedoci ni propovednici. Te stvari su im potpuno strane. Ako biste ih zvali svedocima ili propovednicima, zar se oni ne bi osećali superiornim u odnosu na druge? Ljudima ne treba mnogo, pa da počnu da se hvale i šepure. Da li je dobro ili loše kad se ljudi na taj način hvale i šepure? (To je loše.) Ako ljude ne uzdižeš i ne veličaš, oni bi stalno da se sami šepure. Ako bi ih uzdizao, ako bi ih zvao svedocima, propovednicima ili glasnicima jevanđelja, možeš li da zamisliš na šta bi oni ličili nakon što čuju takve pohvale? Toliko bi se šepurili da bi, na kraju, poleteli. Da li vi sada, u osnovnim crtama, razumete razne istine koje se odnose na dužnost širenja jevanđelja? (Razumemo.) Da biste obavljali dužnost širenja jevanđelja, morate se naoružati mnogim istinama. Neki ljudi pitaju: „Pošto ne širim jevanđelje, moram li i ja da se naoružavam istinom?” Drugi kažu: „Ne znam kada ću biti u stanju da širim jevanđelje. Nikada nisam širio jevanđelje i uz to sam loš govornik, pa mogu li ja da širim jevanđelje?” Možda nećeš moći da širiš jevanđelje, ali možeš li bar da se naoružaš istinama koje se tiču širenja jevanđelja? Zar ne možeš malo da vežbaš držanje govora i upoznavanje s ljudima? Ako imaš osećaj odgovornosti i osećaj za misiju, ako želiš da tu dužnost dobro obavljaš i da sarađuješ s Bogom, treba da se naoružaš istinama koje se tiču širenja jevanđelja. Moraš da se naoružaš istinama u vezi sa vizijom i sa praksom. Nužno je da pripadnici izabranog Božjeg naroda budu naoružani istinama koje se tiču pomenuta dva aspekta, jer nikada nije suvišno imati te istine za pojasom. One se ne tiču samo širenja jevanđelja, već su to istine koje ljudi moraju razumeti. Kakvu korist ljudi imaju od razumevanja tih istina? Koje im blagoslove one mogu doneti? Možda svako i može da razume opštu ideju, ali ljudi će, sa daljim napretkom i produbljivanjem Božjeg dela, nastaviti da doživljavaju to delo, a ujedno će i njihovo razumevanje istine biti sve dublje i naprednije. Njihovi odnosi s Bogom postajaće sve bliskiji i oni će se sve češće družiti s Bogom. Te istine, koje se tiču vizije i Božjeg dela, ljudi će polako, korak po korak, upoređivati s Božjim postupcima i s Njegovim stavom prema svakom pojedincu. Ovaj proces postepenog upoređivanja jeste proces spoznaje Boga. Uprkos tome što, kao stvoreno biće, već dugo veruješ u Boga, ti još uvek ne znaš ko je Bog, kako se On pojavljuje i kako dela. Zar takva vera nije previše smetena i konfuzna? Toliko već godina obavljaš svoju dužnost. Ali, ako naposletku i dalje ne budeš znao ništa o Bogu, to znači da tvoje verovanje u Boga nije imalo nikakvog smisla. Kad bi čuo đavole kako šire neke glasine o Bogu, da li bi im poverovao? (Ne bih.) Iako sada kažeš da u takve stvari ne bi poverovao, ako ti zaista ne razumeš Boga, kad jednoga dana budeš čuo takve glasine, počećeš da sumnjaš i prevrtaćeš te reči po svom srcu, misleći: „Ma, da li je moguće? Zar bi Bog mogao tako nešto da učini?” Osećaćeš se nelagodno i nećeš imati volje da obavljaš svoju dužnost. Pod snažnim uticajem tih glasina, učiniće ti se da je put pred tobom mračan i sumoran, pa ćeš postati zbunjen i pogubljen. Kako to da su ljudi stalno zbunjeni i pogubljeni? Oni su stalno zbunjeni i pogubljeni zato što ne znaju gde se Bog nalazi, ni da li uopšte ima Boga. U kakvim se uslovima rađa ta zbunjenost? Ona nastaje onda kad mnoge, naizgled kontradiktorne stvari naprave u ljudima toliku zbrku, da oni više ne vide jasno smer kojim treba da idu i ne znaju kojim putem da pođu. Tako oni ostaju zbunjeni i pogubljeni. Da li vi možete jasno da vidite i da sagledate mnoge stvari koje vam stoje pred nosom i da sledite ispravan put? To će zavisiti od tvog razumevanja Boga i shvatanja istine, kao i od stepena tvoje opremljenosti istinom. Šta znači to kad su ljudi stalno zbunjeni i pogubljeni? Da li oni zaista ne vide put pred sobom? Jesu li zbunjeni i pogubljeni ljudi zaista slepi? Ne, ovde se zapravo radi o slepilu srca i obamrlosti prema istini, Bogu i prema sudu o ljudima, događajima i stvarima. Zašto su oni tako obamrli? Zato što ne razumeju istinu, što ne znaju za Božja dela, što ne poznaju Božju narav i što nemaju na osnovu čega da donesu tačan sud o svim stvarima. Oni, dakle, ne poseduju merilo po kojem bi mogli da sude o bilo čemu i da bilo šta okarakterišu. Zbog toga im je sve pomućeno, ništa ne vide jasno i s razumevanjem i nisu u stanju da donose sudove. Takođe nisu u stanju da definišu stvari, niti da prodru u njihovu suštinu. To se zove obamrlost. Obamrlost vodi ka slepilu, a zbog tog slepila ljudi se osećaju zbunjeno i pogubljeno. Tako to funkcioniše. Kako to da ljudi koji su tolike godine slušali propovedi i dalje ne mogu da razluče neke stvari? To je zato što takvi ljudi ne razumeju istinu. Oni nisu u stanju ništa da prozru, nego se samo slepo drže propisa i naprečac donose zaključke. Da li se to može smatrati slepilom? Mada se ne može reći da su oni potpuno slepi, činjenica je da su delimično slepi. U stvari, ako čovek ne razume istinu, on ništa ne može do kraja da sagleda. Bez obzira na to koliko dugo neko veruje u Boga ili koliko je propovedi odslušao, ako ta osoba nikada nije mogla da razume istinu, to znači da je problem u njenom kovu. Ovo je direktno povezano s tim da li ta osoba ima ili nema duhovno razumevanje. Mnogi ljudi koji su dugi niz godina slušali propovedi mogu da razumeju nešto od istine i možda ti zapravo razumeš prilično mnogo toga, ali ti naprosto nedostaje prikladno okruženje, tako da neke od tih istina još nisi primenio, pa ti se stoga čini da ih i dalje ne razumeš. Kad ih budeš zaista iskusio na svojoj koži, kad budeš morao da doneseš neku odluku ili da neke stvari ozbiljno razmotriš, možda će relevantni aspekti istine postepeno početi da ti bivaju jasniji. U ovom trenutku, tvoji utisci su puni grubih, praznih kontura i doktrinarnih stvari. Kako sa godinama budeš sticao sve više iskustva, u tebi će mnoge istine postepeno bivati sve praktičnije i realističnije. To će ti omogućiti da sve bolje sagledavaš suštinu istine. Na taj način, moći ćeš zaista da dostigneš razumevanje istine i da probleme posmatraš senzitivnije. Ma koliko propovedi da odslušaju, ljudi koji ne razumeju istinu neće moći da prozru manifestacije ljudskosti, iskvarenih naravi, raznih ljudskih stanja, kao i suštine raznih tipova ljudi, čak ni ako ih posmatraju širom otvorenih očiju. Oni su, naprosto, slepi. Međutim, spolja gledano, čini se da osoba koja stremi ka istini ne obraća pažnju na to, ali će zato u svom srcu reagovati na držanje i ponašanje drugih ljudi i nesvesno će formirati utisak o tome. Odakle proističe taj utisak, to osećanje? Istine koje ljudi razumeju daju im sposobnost rasuđivanja. To ovim ljudima daje definiciju suštine takvog ponašanja, prakse ili manifestacija. Odakle ta definicija potiče? Istina je ta koja ljude vodi ka razumevanju i istina je ta koja ljudima pruža sposobnost suda i rasuđivanja. U ovom trenutku, vi razumete neke istine i posedujete izvesnu sposobnost rasuđivanja u vezi s određenim stvarima. Vaše razumevanje, međutim, nije veoma precizno, tako da još uvek nemate osećaj uverenosti i još uvek ste u procesu opipavanja puta koji stoji pred vama. Neki ljudi kažu: „U tom slučaju, trebalo bi da Ti s nama razgovaraš o svakoj pojedinačnoj stvari.” To nije neophodno. Ljudska biće imaju ljudske obaveze, a Bog ima Svoju oblast rada. Saopštio sam vam svaki aspekt istine, a vama preostaje samo da u svakodnevnom životu iskusite sve vrste ljudi, događaja i stvari. Sveti Duh će delovati i sve to orkestrirati. Od ljudi se zahteva samo jedno: da se angažuju u ljudskoj saradnji i ljudskoj težnji. Ako se ne budeš angažovao u toj težnji, ti to nećeš shvatiti, ma koliko da ti objašnjavam. Ja te neću na silu indoktrinisati, neću te prisiljavati da to spoznaš, razumeš i da u to uđeš. Ja to neću činiti, kao što neće ni Duh Sveti. Jedino ako ti svojom voljom, dobrovoljno i aktivno budeš praktikovao istinu i zakoračio u nju, istina će u tebi nesvesno početi da rađa plodove. A kad istina donese plodove, srce će ti biti ispunjeno svetlošću. To je razumevanje istine. Ukoliko, pak, ne budeš razumeo istinu, onda će te prema svemu obuzimati obamrlost, sporo ćeš reagovati i ništa nećeš moći do kraja da sagledaš. Primera radi, kad neko bude učinio nešto, za šta neko drugi kaže da je zlodelo i da je takve i takve prirode, ti to nećeš moći sȃm da spoznaš i da sagledaš. Kad ti neko kaže kako glasi odgovor, možda ćeš ga priznati i prihvatiti na osnovu doktrina, ali i dalje nećeš biti u stanju da daš svoj pristanak u pogledu njegove suštine. A da li ti to zaista razumeš ako nisu u stanju da daš svoj pristanak? Pošto ne razumeš, ti samo možeš da slediš propise dok se baviš stvarima s kojima se susrećeš. To se dešava zato što ne razumeš istinu.

Kako da dužnost širenja jevanđelja obaviš dobro? Pre svega, moraš da razumeš razne istine koje se odnose na dužnost širenja jevanđelja. Primer radi, kada je reč o definiciji i određivanju položaja dužnosti širenja jevanđelja, kao i o pravilnom stavu koji treba usvojiti, patnji koju treba podneti, ceni koju treba platiti i odgovarajućim istinama u koje treba zakoračiti i koje treba praktikovati prilikom obavljanja te dužnosti, ako razumeš te istine, biće ti lako da dužnost širenja jevanđelje obavljaš dobro. Pored toga, na negativnoj strani, treba preispitivati sva ona pitanja o tome koje pogrešne postupke treba izbegavati, koji se postupci mogu svrstati u čovekove dobre namere i da li su čovekove ideje i postupci potpuno usklađeni s načelima širenja jevanđelja. To praktično znači da se mora jasno proučiti svako ponašanje, svaki postupak, svako načelo i svaki zaključak u procesu širenja jevanđelja, kako bi se ustanovilo da li su oni naposletku usklađeni sa istina-načelima. Istrajavajte samo na onome što je u skladu sa istina-načelima. Sve stvari koje nisu usklađene sa istina-načelima moraju se napustiti. Jedino na taj način, progresivno će se poboljšavati rezultati koji se postižu obavljanjem dužnosti širenja jevanđelja. Nadalje, morate da upražnjavate skladnu saradnju, jer je to nešto najkorisnije za delo širenja jevanđelja. To delo je teško obavljati bez skladne saradnje. Braća i sestre treba da budu tolerantni jedni prema drugima i da podržavaju jedni druge. Da bi se ta dužnost dobro obavljala, neophodna je skladna saradnja. Treba biti poslušan prema svakome ko ispravno govori. Nemojte uvek brzopleto da zaključujete kako ste samo vi u pravu, dok svi ostali greše. Svoje odluke morate donositi u skladu s Božjim rečima. U zajedništvu razgovarajte o istini, u skladu s načelima koja je propisala Božja kuća, kako biste postigli konsenzus. Pored toga, tokom procesa saradnje na obavljanju ove dužnosti, morate učiti jedni od drugih, tako da se nedostaci jedne osobe nadoknađuju prednostima druge, i ne smete biti grubi jedni prema drugima. Štaviše, morate biti pažljivi i razboriti i morate sa oslanjati na ljubav u ophođenju prema ljudima koji istražuju pravi put. To je zato što su svi ljudi koji istražuju istiniti put nevernici – čak i oni religiozni među njima manje-više su nevernici – i svi su odreda krhki: skloni su da protivreče svemu što nije u skladu s njihovim predstavama i da osporavaju svaku frazu koja je u neskladu s njihovom voljom. Stoga, prenošenje jevanđelja na takve ljude zahteva od nas strpljenje i toleranciju. Ono zahteva ekstremnu ljubav s naše strane, kao i primenu određenih metoda i pristupa. Ono što je, međutim, od ključne važnosti, jeste da im čitamo Božje reči, da im prenesemo sve istine koje je Bog izrazio da bi spasao čoveka i da im omogućimo da čuju glas Božji i Stvoriteljeve reči. Oni će od toga imati koristi. Najvažnije načelo širenja jevanđelja jeste da se onima koji su žedni Božje pojave i koji vole istinu omogući da čitaju Božje reči i da čuju Božji glas. Prema tome, manje im govorite ljudske reči i čitajte im više iz reči Božjih. Kad završite s čitanjem, razgovarajte s njima o istini, kako bi mogli da čuju glas Božji i da razumeju nešto od istine. Tada će se oni verovatno vratiti Bogu. Širenje jevanđelja je obaveza svakoga ponaosob i svih zajedno. Ma kojoj osobi da zapadne ta obaveza, ona je ne sme izbegavati, niti smišljati bilo kakve razloge i izgovore da je odbije. Neki ljudi kažu: „Nisam neki govornik, slabo se razumem u Bibliju, a uz to sam i veoma mlad. Šta bih mogao da učinim ako bih se suočio sa iskušenjem ili opasnošću?” Takve reči su pogrešne. Širenje jevanđelja ne znači da ti je naloženo da radiš neke opasne stvari. Božja kuća ti neće dozvoliti da ideš tamo gde ti preti opasnost. Prilikom dodele dužnosti širenja jevanđelja, crkva sledi određena načela. Ovde se ne radi o prisiljavanju ljudi da na sebe preuzmu rizike, već o pravljenju razumnih aranžmana na osnovu stanja, kova i prednosti svakog pojedinca. Braća i sestre međusobno sarađuju, tako da će ova dužnost biti dodeljena onima koji mogu prikladno da je obave. Ne može se, doduše, reći da ona nije skopčana ni sa kakvim rizicima. Svaki živ čovek ponekad će se suočiti sa opasnošću. Ako te direktno Bog pošalje, ti si svojom čašću obavezan da to prihvatiš, čak i ako to znači da ćeš naići na iskušenja, bol ili opasnost. Zašto treba da smatraš da si čašću obavezan da to prihvatiš? (To je ljudska obaveza.) Tačno, jedino na taj način širenje jevanđelja shvatićete kao svoju dužnost i obavezu. To je pravilan stav koji svaka osoba treba da zauzme. To je istina i ljudi treba da je kao istinu prihvate, i to da je prihvate bez ikakvih rezervi. Ako jednoga dana više ne budeš bio prikladan za obavljanje drugih dužnosti ili ako se javi potreba za ljudima koji bi širili jevanđelje, pa tebi dodele tu dužnost, šta ćeš učiniti? Tu dužnost treba da prihvatiš kao nešto na šta si se čašću obavezao, bez ikakvih sukobljenih emocija, bez analize i preispitivanja. To je Božji nalog. To je tvoja obaveza i tvoja dužnost. Nije na tebi da biraš. Pošto slediš Boga, nije na tebi da samostalno biraš i odlučuješ. Zašto ne treba da biraš? Zato što je širenje jevanđelja Božji nalog i zato što svi pripadnici izabranog Božjeg naroda imaju svoj udeo u tom delu. Neki ljudi kažu: „Imam preko 80 godina i nisam u stanju čak ni iz kuće da izađem. Može li Bog još uvek da mi poveri takav nalog?” Drugi kažu: „Meni je jedva 18 ili 19 godina, nisam video mnogo od sveta i ne umem da komuniciram s ljudima. Veoma sam stidljiv i užasavam se javno da govorim. Može li Bog, uprkos tome, da ovu dužnost poveri meni?” Bez obzira na sve, Bog ti daje taj nalog. Ma koliko da si star, moraš da učiniš sve što je u tvojoj moći kako bi obavio svoju dužnost širenja jevanđelja. Proširi ga što god možeš više i prenesi ga što većem broju ljudi. Bez obzira na dužnost koju trenutno obavljaš, treba da daš sve od sebe na širenje jevanđelja. Ako ti se jednog dana ukaže prilika da nekome preneseš jevanđelje, treba li to da učiniš? (Treba.) Tako je. Mnogi ljudi imaju svoje dužnosti, ali su ipak u stanju da u slobodno vreme rade ne širenju jevanđelja i da čak postignu neke rezultate. Bog to odobrava. Svi su, dakle, odgovorni za širenje jevanđelja. Ti ne treba o tome sam da odlučuješ, niti da izbegavaš tu obavezu, već da u tome aktivno i dobrovoljno sarađuješ. Nemojte usvajati pasivan ili negativan stav, nemojte odbijati tu dužnost i nemojte smišljati svakakve izgovore i razloge zbog kojih je ne obavljate. Neki ljudi kažu: „Okruženje u kojem živim suviše je opasno. Mogu li da se uzdržim od širenja jevanđelja?” Ako si trenutno malog rasta, ako postoji neko ko bi tu dužnost mogao da preuzme od tebe i ako si sposoban za obavljanje drugih dužnosti, onda možeš ovu dužnost da zameniš za neku drugu. Ali, šta ali ako si baš ti osoba koja ovu dužnost mora da obavlja? (Svojom sam čašću obavezan da je prihvatim.) Tačno. Čašću si obavezan da je prihvatiš i zato je prihvati od Boga. To je dužnost i obaveza svakog stvorenog bića. Neki kažu: „Fizički sam slab, pa ne mogu da podnesem poteškoće koje sa sobom nosi širenje jevanđelja.” Ako ne možeš da podneseš tako velike poteškoće, možeš li barem da izdržiš neke manje poteškoće? A ako ne možeš da podneseš baš nikakvu poteškoću, zar onda ne bi trebalo da budeš podvrgnut velikoj poteškoći Božje kazne? Dokle god si živ i dok dišeš, treba da obavljaš svoju dužnost i treba da širiš jevanđelje. To je savršeno prirodno i opravdano. Ako odbaciš svoju dužnost, ako ne propovedaš jevanđelje i ako odlučiš da izbegavaš svoje obaveze i da bežiš od njih, to onda nije ispravan stav ljudskog bića i ljudi ne treba da imaju takav opirući i odbrambeni stav. Ljudi treba da budu spremni da u svakom trenutku i na svakom mestu prihvate širenje jevanđelja kao svoju dužnost i obavezu. Neki kažu: „Tolike godine verujem u Boga, a crkva mi nijednom nije poverila dužnost širenja jevanđelja.” Je li to dobro ili loše? Ovde se ne radi o pitanju dobrog ili lošeg. Možda Bogu još uvek nisi potreban radi širenja jevanđelja, nego radi obavljanja nekih drugih dužnosti. A pošto su sve dužnosti važne, kako da odabereš neku od njih? Stoga treba da se pokoriš uređenjima crkve, bez izražavanja svojih ličnih želja. Kad Bogu zatrebaš za širenje jevanđelja, On će ti reći: „Nije više prikladno, a ni važno da ti obavljaš svoju aktuelnu dužnost. Važnije je da obavljaš dužnost širenja jevanđelja.” Šta u tom slučaju treba da uradiš? Treba to da prihvatiš kao nešto na šta si se svojom čašću obavezao, bez ikakve analize, prosuđivanja ili preispitivanja, a pogotovo bez opiranja ili odbijanja. To je ispravan stav koji jedno stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju. Kad ljudi zauzmu takav stav, može li se reći da je stav između njih i Boga, u izvesnom smislu, postao normalan i prikladan? U čemu se očituje odnos između čoveka i Boga? On se očituje u tvom odnosu prema onome što Bog od tebe zahteva da uradiš. Ako ti Bog poveri da uradiš nešto, a ti počneš da se premišljaš, da razmišljaš o tome i da se pitaš: „Zašto tražiš od mene da to uradim? Hoću li od toga imati neke koristi?” – ako uopšte možeš tako da razmišljaš, onda tvoj odnos s Bogom nije normalan i ti se Bogu nisi pokorio. Ako kažeš: „Važno je ovo što mi je Bog naložio da uradim. Ne smem da budem nemaran prema onome što Bog traži od mene. Moram to pažljivo da obavim. Šta god da Bog traži od mene da uradim, šta god da mi Bog poveri, to je moja dužnost. Poslušaću Boga i učiniću sve što Bog uređuje. Ne mogu to da odbijem. Ako ne mogu da ostanem nepokolebljiv u svojoj dužnosti, ako je odbijem, ako je ne shvatim ozbiljno ili ako je ne obavim dobro, ja ću time izdati Boga” – to je znak da poseduješ razum koji priliči jednom stvorenom biću i da si usvojio ispravan stav koji stvoreno biće treba da ima prema svojoj dužnosti. Ukoliko, pak, i dalje odbijaš to da prihvatiš i ako još opravdavaš izbegavanje te svoje dužnosti, mada odlično znaš da se radi o Božjem nalogu, onda je reč o problemu ozbiljne prirode. To nije samo pobuna protiv Boga, to je izdaja Boga. Ako veruješ u Boga, moraš da zauzmeš stav i status stvorenog bića i moraš da prihvatiš i da se pokoriš nalozima Stvoritelja. To je ispravan stav. Ako nemaš ispravan stav prema vlastitoj dužnosti, priroda tog problema je veoma ozbiljna. Ukoliko, tek nakon što si poverovao u Boga, ne razumeš istinu, nema potrebe da te iko uzima zaozbiljno. Ako već nekoliko godina veruješ u Boga i razumeš neke istine, ali si još uvek u stanju da odbiješ Božji nalog, ako ne širiš jevanđelje i ako još uvek površno obavljaš svoju dužnost, kakva je priroda tog problema? To ne samo da pokazuje da si lišen savesti i razuma, već je to, što je najvažnije, pobuna i otpor protiv Boga, to je izdaja Boga. Može se reći da se radi o veleizdaji. Čak ni to ne bi bilo preterano reći. Jedna takva osoba ne zavređuje da se nazove ljudskim bićem i neminovno će pretrpeti kaznu. Kad već priznaješ da si stvoreno biće, kakav to razum priliči stvorenim bićima? Razum koji ti nalaže da radiš sve ono što ti Stvoritelj kaže da uradiš i da se pokoravaš svim uređenjima Stvoritelja. Jedino takva savest i razum priliče ljudskim bićima. A od onih koji razumeju istinu još se više očekuje apsolutno pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima. Oni nikada ne smeju da pokažu ni najmanji znak buntovništva.

Istina u vezi širenja jevanđelja tiče se raznih vrsta ljudi. Trebalo bi da se tiče svih. U prvom trenutku, kada su neki ljudi čuli naš razgovor o ovom aspektu istine, pomislili su da se to ne odnosi na njih. Ali do sada bi trebalo da je svako prihvatio stav u vezi sa dužnošću širenja jevanđelja i svako bi trebalo da ima svest o tom aspektu istine. Takođe bi trebalo da znaju tačan opis te dužnosti. Dakle, u koji položaj su ljudi sebe postavili? (U položaj stvorenog bića.) Ti si stvoreno biće; šta je onda prvi prioritet stvorenog bića? (Da se pokori Stvoritelju.) Koje je prvo konkretno ispoljavanje pokoravanja Stvoritelju? (Da obavljamo svoju dužnost kao stvorena bića.) Dakle, koja je prva dužnost koju stvoreno biće treba da obavlja? (Da širi jevanđelje i da svedoči o Bogu.) Tako je. To je odgovor koji tražim. Krenuli ste veoma krivudavim putem pre nego što ste konačno pogodili tačan odgovor. Prvi prioritet svakog stvorenog bića jeste da širi jevanđelje, da svedoči o Božjem delu i da ga širi po celom svetu i do najdaljih krajeva zemlje. To je odgovornost i obaveza svakoga ko prihvata jevanđelje Božje. Na to ga obavezuje čast. Može se desiti da trenutno ne obavljaš tu dužnost, ili da ti se ta dužnost čini kao daleka, ili da nikada nisi pomislio da je to dužnost koju moraš da obavljaš. Međutim, u srcu ti mora biti jasno sledeće: ta dužnost je povezana s tobom. To nije samo tuđa odgovornost, to je i tvoja odgovornost i tvoja dužnost. Samo zato što ti trenutno nije dodeljeno da obavljaš tu dužnost, ne znači da ona nema nikakve veze s tobom, da nije na tebi da obavljaš tu dužnost, ili da ti Bog nije poverio da je obavljaš. Ako tvoje shvatanje može da se uzdigne do tog nivoa, zar to ne znači da je tvoje viđenje dužnosti širenja jevanđelja koje držiš u srcu u skladu sa istinom i namerom Božjom? Kada se vaše razumevanje uzdigne na taj nivo, jednog dana, nakon što završite sav tekući posao, Bog će izdati zapovest da vas raseje i rasporedi svuda, čak i u neka mesta koja smatrate najčudnijim, najneprijatnijim i najtežim. Šta ćete onda? (Čast će nas obavezivati da prihvatimo.) To je ono što sada kažete, ali kada dođe dan, na oči vam mogu navreti suze. Sada morate da se pripremite tako da spoznate sledeće: „Ovo je doba u kojem sam se rodio. Srećan sam što sam prihvatio Božje delo poslednjih dana i srećan sam što imam udela u delu Božjeg plana upravljanja. Stoga, vrednost i značaj mog života treba da budu u tome da posvetim celokupnu svoju životnu energiju širenju dela Božjeg jevanđelja. Ništa mi drugo neće biti na pameti.” Da li imate tu težnju? (Imamo.) Trebalo bi da je imate, da ste se pripremili i da imate plan. Samo tako možete da budete istinsko stvoreno biće, stvoreno biće koje Bog voli i koje Mu je po volji. Ima onih koji kažu: „Nisam spreman i uplašio bih se da sada traže od mene da širim jevanđelje.” Ne boj se, Bog te neće terati da to činiš pre nego što budeš spreman. A ako kažeš da si spreman, Bog te možda još uvek neće upotrebiti. Dakle, kada ćeš biti upotrebljen? To zavisi od Boga, tako da ne moraš da brineš o tome. Kada Bog bude želeo da te upotrebi, On će sve pripremiti. Kada stekneš potreban rast i iskustvo i ispuniš sve druge neophodne uslove, On može da ti namesti da širiš jevanđelje na različitim mestima. Kada to vreme dođe, da li ćeš moći da se nazoveš glasnikom jevanđelja? (Ne.) Ni u jednom trenutku oni koji obavljaju tu dužnost ne mogu se nazvati glasnicima jevanđelja. To se nikada neće promeniti. Kako bi takvi ljudi trebalo da se zovu? (Ljudi koji šire jevanđelje.) To je već preciznije. Bez obzira na to kako se takvi ljudi zovu, to je dužnost koju obavljaju. To je istina i ona se nikada neće promeniti. Ako se promeni ime i identitet tih ljudi, onda će se promeniti i suština dela. Kada se suština promeni, skrenuće s puta istine. Kada delo skrene s puta istine, postaće religiozno ponašanje. U tom slučaju, ljudi će odlutati sve dalje od puta spasenja, ići će na jug kada budu hteli da idu na sever. Zato nikada ne idite pogrešnim putem. U svakom trenutku kada se oni koji šire jevanđelje raspoređuju i šalju na različita mesta, oni ne čine ništa drugo nego obavljaju svoju dužnost da šire jevanđelje. Oni nisu svedoci, nisu propovednici, a još manje su glasnici jevanđelja. To je večna i nepromenljiva istina.

Od onoga što sam do sada rekao, većina ljudi će sigurno osetiti svetlost u svom srcu, a mnogi od njih će nestrpljivo trljati ruke, misleći: „Odlično, izgleda da budućnost baš obećava! Put koji nam je Bog pripremio blista jarkom svetlošću!” Ne mora nužno da bude tako. Bog ima plan za svakog Svog sledbenika. Svaki od njih ima okruženje koje je za čoveka pripremio Bog, u kojem može da obavlja svoju dužnost, i da ima blagodat i blagonaklonost Božju namenjene čoveku da u njima uživa. Oni se takođe nalaze u posebnim okolnostima koje Bog određuje za čoveka i mnogo je patnji koje mora da pretrpi – ništa nije med i mleko kao što čovek zamišlja. Osim toga, ako prihvatiš da si stvoreno biće, moraš da se pripremiš na patnju i platiš cenu radi ispunjavanja svoje odgovornosti da širiš jevanđelje i radi pravilnog obavljanja svoje dužnosti. Cena može biti patnja zbog neke fizičke bolesti ili nedaće, ili patnja zbog progona velike crvene aždaje, ili nerazumevanje ovozemaljskih ljudi, kao i nevolje koje se doživljavaju prilikom širenja jevanđelja: biti izneveren, biti pretučen i vređan, biti osuđen – pa čak i biti napadnut i izložen smrtnoj opasnosti. Može se dogoditi da tokom širenja jevanđelja stradaš i pre nego što se Božje delo završi i da ne doživiš dan Božje slave. Morate biti spremni na to. Ne kažem to da bih vas uplašio; to je činjenica. Sada kada sam to jasno stavio do znanja, a vi shvatili, ako još uvek tome stremite i sigurni ste da se to neće promeniti i ako ostanete odani do smrti, to dokazuje da posedujete određeni rast. Nemojte pretpostavljati da će širenje jevanđelja među prekomorskim nacijama u kojima vladaju verska sloboda i ljudska prava proći bezopasno i da će sve što radite ići glatko, da će sve to imati Božji blagoslov i biti u skladu s Njegovom velikom silom i autoritetom. To pripada svetu ljudskih predstava i uobrazilje. Fariseji su takođe verovali u Boga, ali su ovaploćenog Boga razapeli na krst. Dakle, šta loše današnji religiozni svet može da učini ovaploćenom Bogu? Učinili su toliko loših stvari – sudili su Bogu, osudili su Boga, bogohulili su – nema te loše stvari za koju nisu sposobni. Ne zaboravite da su Gospoda Isusa upravo vernici razapeli na krst. Samo su oni bili u prilici da učine tako nešto. Nevernike nije bilo briga za to. U dosluhu sa vlastodršcima, ti vernici su se dokopali Gospoda Isusa i razapeli Ga na krst. Štaviše, kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. Nemojmo govoriti o konačnom ishodu tih mučenika, niti o Božjem određenju njihovog ponašanja, već se zapitajmo sledeće: kada su stigli do kraja, da li su načini na koje su skončali bili u skladu s ljudskim predstavama? (Ne, nisu.) Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. Kakvu istinu možemo tražiti u ovome? Da li je to što je Bog dozvolio da završe na taj način Njegovo prokletstvo i osuda, ili je to bio Njegov plan i blagoslov? Nijedno od ta dva. Šta je to onda bilo? Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: „Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?” Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš. Ljudi danas u sebi nose strah i brigu, ali čemu služe ta osećanja? Ako Bogu nisi potreban da to učiniš, zašto onda brineš o tome? Ako si Bogu potreban da to učiniš, ne treba da izbegavaš odgovornost, niti da je odbacuješ. Trebalo bi samoinicijativno da sarađuješ i da prihvatiš to bez brige. Bez obzira na to kako neko umre, ne bi trebalo da umre pre Sotone, niti bi trebalo da umre u Sotoninim rukama. Ako će neko da umre, treba da umre u Božjim rukama. Ljudi su od Boga potekli i Bogu se vraćaju – takav je razum i stav koji stvoreno biće treba da poseduje. To je konačna istina koju treba da razume onaj ko širi jevanđelje i obavlja svoju dužnost – čovek mora da plati cenu svojim životom da bi širio i svedočio o jevanđelju ovaploćenog Boga o obavljanju Njegovog dela i spasenju čovečanstva. Ako težiš tome, ako možeš da svedočiš na taj način, to je divno. Ako još uvek ne poseduješ tu vrstu težnje, trebalo bi da, barem, pravilno ispuniš odgovornost i dužnost koje se nalaze pred tobom, poveravajući ostalo Bogu. Kako meseci i godine budu prolazili, kako budeš stariji i iskusniji, a tvoje razumevanje istine temeljnije, možda ćeš tada shvatiti da imaš obavezu i odgovornost da ponudiš svoj život delu Božjeg jevanđelja, čak i do svog poslednjeg daha.

Sada je pravo vreme da počnemo da govorimo o ovim temama jer je širenje jevanđelja carstva već počelo. Ranije, u Doba zakona i Doba blagodati, neki drevni proroci i sveci dali su svoje živote šireći jevanđelje, tako da i oni rođeni u poslednjim danima mogu dati svoje živote za taj cilj. To nije nešto novo niti iznenadno, a još manje je prekomeran zahtev. To je ono što stvorena bića treba da rade i dužnost koju treba da obavljaju. To je istina; to je najviša istina. Ako samo uzvikuješ parole o onome što želiš da učiniš za Boga, da želiš da ispuniš svoju dužnost i koliko želiš da se trudiš i da se daš Bogu, to je beskorisno. Kada se najzad suočiš sa stvarnošću, kada se od tebe zatraži da žrtvuješ život, da li ćeš se požaliti u poslednjem trenutku, da li ćeš biti voljan, da li ćeš se zaista pokoriti – time se tvoj rast stavlja na probu. Ukoliko u trenutku kada će ti život biti oduzet možeš da budeš opušten, voljan i da se bez pogovora pokoriš, ako osećaš da si do kraja ispunio svoje odgovornosti, obaveze i dužnosti, ako je tvoje srce ispunjeno radošću i mirom – ako takav odeš, onda, iz Božjeg ugla, uopšte nisi ni otišao. Tačnije, ti živiš u drugoj oblasti i u drugom obliku. Samo si promenio način života. Ni na koji način nisi zaista mrtav. Iz ljudskog ugla to deluje ovako: „Šteta, ova osoba je umrla vrlo mlada!” Ali iz Božjeg ugla, niti si umro niti si otišao da patiš. Umesto toga, otišao si da uživaš u blagoslovima i da se približiš Bogu. Pošto si, kao stvoreno biće, u Božjim očima već zadovoljio standarde u pogledu obavljanja svoje dužnosti, ti si sada obavio svoju dužnost, Bogu više nisi potreban da obavljaš tu dužnost u redovima stvorenih bića. Bog tvoj „odlazak” ne naziva „odlaskom”, ti si „odnesen”, „odveden” ili „preveden”, i to je dobro. Da li želite da vas Bog prevede? (Želimo.) Nemojte to da želite. U ovom životu ima mnogo stvari koje čovek ne razume. Ne žurite da stignete do tog koraka. Pre nego što taj dan dođe, moraš nastojati da shvatiš više istine i da saznaš više o Stvoritelju. Ne čini ništa zbog čega ćeš se na kraju kajati. Zašto kažem da ne treba da činimo ništa zbog čega ćemo se na kraju kajati? Ljudi u ovom životu imaju ograničeno vreme da pređu put od razumevanja nečega do dobijanja ove prilike, do posedovanja tog kova i zadovoljavanja uslova za dijalog sa Stvoriteljem, kako bi dostigli istinsko razumevanje i znanje o Stvoritelju, kao i bogobojažljivost i da bi krenuli putem bogobojažljivosti i otklona od zla. Ukoliko sada želiš da te Bog brzo prevede, ne odnosiš se odgovorno prema sopstvenom životu. Da bi bio odgovoran, treba više da se potrudiš da se opremiš istinom, da pomno razmišljaš o sebi kada ti se nešto dogodi i da brzo nadoknadiš sopstvene nedostatke. Treba da počneš da primenjuješ istinu, da deluješ u skladu s načelima, da uđeš u istina-stvarnost, da saznaš više o Bogu, da budeš u stanju da spoznaš i shvatiš Božju nameru i da ne živiš svoj život uzalud. Moraš da spoznaš gde je Stvoritelj, šta su Stvoriteljeve namere i kako Stvoritelj izražava radost, bes, tugu i sreću – čak i ako ne možeš da dođeš do dublje svesti ili potpune spoznaje, moraš bar da poseduješ osnovno razumevanje Boga, da Ga nikada ne izdaš, da u osnovi budeš u skladu sa Bogom, da Mu ukazuješ poštovanje, da pokažeš osnovno saosećanje sa Bogom i da učiniš ono što je ispravno i u osnovi izvodljivo jednom stvorenom biću. To nije lako. Tokom obavljanja svojih dužnosti, ljudi mogu postepeno da spoznaju sebe, a time i Boga. Taj proces je zapravo odnos između Stvoritelja i stvorenih bića, i trebalo bi da bude proces kojeg se vredi prisećati tokom celog života. Taj proces je nešto u čemu ljudi treba da uživaju, a ne da im bude bolan i težak. Stoga ljudi treba da cene dane i noći, godine i mesece provedene u obavljanju svojih dužnosti. Oni treba da cene to životno razdoblje i ne treba da ga smatraju opterećenjem ili bremenom. Treba da uživaju i steknu iskustveno znanje o toj etapi svog života. Tada će dostići razumevanje istine i živeti nalik ljudskom biću, posedovati bogobojažljivo srce i činiti sve manje zla. Ti razumeš dosta istine, ne činiš ništa što rastužuje Boga ili prema čemu Bog oseća odbojnost. Kada staneš pred Boga, osećaš da te se Bog više ne gnuša. Kako je to divno! Kada neko postigne tako nešto, zar ne bi bio u miru čak i da umire? Dakle, šta je tim ljudima koji mole da umru sada? Oni samo žele da pobegnu, ne žele da pate. Oni samo žele brz kraj ovog života, da mogu da odu i prijave se kod Boga. Želiš da se prijaviš kod Boga, ali Bog te još uvek ne želi. Zašto bi se prijavio kod Boga pre nego što te On pozove? Nemoj da Mu se prijavljuješ pre vremena. To ne valja. Ako proživljavaš smislen i vredan život i Bog te odnese, to je divno!

Da li svi razumete o čemu smo danas razgovarali? Nadam se da vas ove reči nisu dodatno opteretile i nadam se da vas sadržaj današnjeg zajedništva nije uplašio. Štaviše, nadam se da vam je to omogućilo da shvatite neke istine koje treba da shvatite, kako biste se bolje nosili sa pitanjem vere u Boga i osećali se sigurnije i jasnije u vezi s tim. Da li su Moje reči postigle to dejstvo? (Jesu.) Opišite Mi kako. (Ranije nisam zaista shvatao širenje jevanđelja kao svoju dužnost. U srcu sam gajio mnogo pogrešnih stavova. Smatrao sam da će mi biti dodeljeno da širim jevanđelje samo ako loše obavljam druge svoje dužnosti. Činilo mi se da je širenje jevanđelja najgora dužnost i zaista nisam smatrao da je to nalog koji Bog poveri čoveku. Danas nam je naše zajedništvo sa Bogom prenelo da je širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu čovekova odgovornost i da ljudi treba da osete da ih čast obavezuje da odu i ispune tu odgovornost. Tek tada sam osetio da su moji stavovi isuviše apsurdni i da su oni razlog zašto zaista nisam želeo da na pravi način obavim dužnost širenja jevanđelja. Slušanje današnjeg zajedništva sa Bogom je preokrenulo moje stavove.) Odlično. Da li još neko želi nešto da kaže? (Nekada sam mislio da sam samo sitno stvoreno biće i nisam smatrao da je to što obavljam ovu dužnost velika stvar. Smatrao sam da moja dužnost nije važna, niti dostojna pažnje. Međutim, danas sam čuo Boga kako kaže da je On svakoj predodređenoj osobi odredio dužnost koju obavlja i da ih je On sve pažljivo isplanirao i uredio. Ako ljudi ne obavljaju svoje dužnosti odano, onda oni izbegavaju odgovornost i obaveze. Konkretno, kada sam u zajedništvu sa Bogom čuo da je širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu nalog koji Bog poverava svima i da je to odgovornost stvorenih bića, dobio sam veliku veru i veliku težnju da idem putem koji je Bog odredio. Želim da preuzmem odgovornost za svoj život, da dobro obavljam svoju dužnost i da završim svoju misiju. Tada ću moći da pružim malo utehe Bogu. Zajedništvo sa Bogom me je posebno dirnulo u srce. Osetio sam da više ne mogu da potcenjujem nalog koji mi je Bog dao.) To je lepo rečeno. Svi se osećaju isto, zar ne? (Da.) Kao što vidiš, kada ljudi ne shvataju istinu, postaju smeteni i mogu da previde čak i tako veliku stvar kao što je širenje jevanđelja. Međutim, kada se istina jasno podeli, ljudi shvataju važnost, spoznaju svoj položaj i saznaju vrednost sopstvenih života. Da li to znači da imaju pravac? (Da.) Istina može da promeni srca ljudi. Osim istine, postoji li neka teorija koja može da pokrene tvoje srce i promeni tvoje gledište? Ne postoji. Samo put istine može da promeni tvoje gledište. Zašto taj put može da promeni tvoje gledište? Zato što su te istine toliko praktične da ih niko ne može opovrgnuti. Te istine vezane su za ljudski život i za njegovu misiju. One su blisko vezane za ljudska bića; njima nisu nevažne. To nisu neke beznačajne stvari, već su vezane za misiju ljudskog života i vrednost i smisao življenja. Stoga, kada se izgovore jasno, te reči mogu promeniti srca ljudi tako da će oni prihvatiti te reči i promeniti svoje stavove. Današnje zajedništvo trebalo je da odigra određenu ulogu u promeni odnosa ljudi prema svojim dužnostima. Ako te istine mogu da promene živote ljudi, način na koji žive i pravac kojim idu u svom traganju, to bi bilo divno. To bi značilo da danas nisam uzalud izgovorio ove reči. Sada kada sam završio Svoje zajedništvo o ovim istinama, vi treba da ih postepeno primenjujete, doživljavate i svarite u svom svakodnevnom životu. Kada ove istine postanu tvoja stvarnost i tvoj život, Bog ti neće oduzeti titulu stvorenog bića i zaista ćeš nešto zadobiti. Tada, kada Bog zaista zatraži od tebe da ponudiš svoj život i iskoristiš svoj život da svedočiš o Njegovim delima i o Njegovom jevanđelju, bićeš oslobođen brige i straha i sigurno nećeš odbiti. Radosno ćeš prihvatiti. Pošto je to nalog čije ti je izvršenje Stvoritelj poverio, prihvatićeš ga od Boga. Stoga, da bi sačekali i dočekali taj dan, osim što mogu da razumeju ove istine, ljudi sada moraju marljivo da rade da bi se opremili Božjim rečima i stekli veće i dublje znanje o Božjem delu i Božjoj naravi. To je ono što je najvažnije.

25. decembar 2018. godine