Tokom poslednjeg okupljanja, glavna tema razgovora bila su četiri osnovna uslova koje čovek treba da ispuni da bi bio usavršen kroz prihvatanje suda i grdnje. Koja su to četiri osnovna uslova? (Prvi uslov je da čovek primereno vrši dužnost. Drugi je da ima stav pokornosti prema Bogu. Treći je da u osnovi bude iskrena osoba. I četvrti je da ima pokajničko srce.) U okviru svakog od ova četiri uslova postoje neki detalji, kao i konkretne prakse i određene reference. U stvari, o ovim temama se priča godinama. Ako danas ponovo popričamo o njima, da li bi to značilo da ponavljamo stare teme? (Ne bi.) Zašto ne? Zato što sadržaj svakog od ova četiri uslova uključuje stvarnost istine i život-ulazak, a to su neiscrpne teme. Većina ljudi još nije dostigla tačku ulaska u stvarnost istine; oni samo razumeju površinsko značenje istine, samo razumeju neke jednostavne doktrine. Iako su sposobni da razgovaraju o nekim stvarnostima, oni nisu dostigli ulazak u istina-stvarnosti. Dakle, bez obzira o kom aspektu istine se radi, o tome mora često da se razgovara i često da se osluškuje. Na taj način, ljudi će produbiti svoje razumevanje raznih istina kroz stvarno iskustvo, a njihova iskustva će postati sve preciznija.

Upravo smo sumirali četiri osnovna uslova za usavršavanje kroz prihvatanje suda i grdnje. Hajde da, u nastavku, diskusiju otvorimo razmatranjem prvog uslova: primereno vršenje dužnosti. Neki ljudi kažu: „Svi razgovori u poslednje dve godine bili su o vršenju dužnosti; konkretno, kako se dužnost vrši, kako je valjano vršiti, kojih se načela treba pridržavati pri vršenju dužnosti – u dubini duše sve to znam kao svoj dlan, ne bi mi moglo biti jasnije. I tokom proteklih nekoliko godina, moj svakodnevni život je bio posvećen istinama koje su u vezi sa vršenjem moje dužnosti. Otkako sam počeo da obavljam svoju dužnost, tražio sam, jeo, pio i slušao istine u vezi sa tim, a čak i sada se još uvek razgovara o ovoj temi. Već dugo to razumem u svom srcu; nije li to samo valjano vršenje dužnosti? Zar primereno vršenje dužnosti ne znači da samo treba da se pridržavaš onih već pomenutih načela? Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom; traži načela, ne oslanjaj se na svoje sopstvene sklonosti i harmonično koordinišite prilikom vršenja svoje dužnosti; uskladi obavljanje svoje dužnosti sa život-ulaskom – to je sve.” Ono što susrećete i doživljavate u svom svakodnevnom životu upravo su ove teme, tako da je to jedino što razumete. Bez obzira u kojoj meri to razumete, i danas treba da razgovaramo o ovoj istini. Ako se nešto ponovi, to će vam takođe biti od koristi i možete ponovo da razmislite o tome; ako je to nešto o čemu se ranije nije razgovaralo, onda to usvojite. Bilo da se ponavlja ili ne, treba pažljivo da slušate. Razmotrite koje istine se ovde spominju, da li te istine imaju bilo kakve koristi za vaš život-ulazak i da li vam mogu pomoći da primereno vršite svoju dužnost. Dakle, zaista je neophodno da ponovo razmotrite temu primerenog vršenja dužnosti.

Što se tiče primerenog vršenja dužnosti, hajde da prvo ostavimo po strani značenje reči „primereno” i da radije pričamo o tome šta je dužnost. Dok stignemo do kraja, znaćete šta je dužnost, šta se smatra primerenim i kako treba da vršite dužnost; imaćete put primene koji se tiče zadovoljavajućeg vršenja dužnosti. Dakle, šta je dužnost? (Dužnost je ono što Bog poverava čoveku da uradi, to je ono što stvoreno biće treba da uradi.) Ova izjava je samo polovično tačna. Teoretski, nema ničeg pogrešnog u njoj, ali, pri detaljnijem ispitivanju, ovo objašnjenje je nepotpuno; trebalo bi da postoji preduslov. Hajde da se dublje pozabavimo ovom temom. Kod svakog vernika i nevernika, način na koji žive svoje živote, šta rade u ovom ljudskom svetu, kao i njihova ljudska sudbina – nije li sve to od Boga predodređeno? (Da, jeste.) Na primer, neki ljudi se bave muzikom u ovom svetu. Bavljenje muzikom je njihova životna misija; da li može da se smatra da je ova misija njihova dužnost? (Ne može.) Neki ljudi su postigli nešto izvanredno u svetu, uticali su na čitavo čovečanstvo i dali svoj doprinos, čak su i promenili jedno doba; to je njihova životna misija. Da li tu životnu misiju možemo nazvati njihovom dužnošću? (Ne možemo.) Ali, zar ta životna misija i ono što su učinili tokom svog života nije nešto što im je poverio Bog? Zar to nije nešto što bi stvoreno biće trebalo da radi? (Jeste.) To je tačno. Bog im je dao misiju, poverio im je ovaj nalog i, u okviru celokupnog čovečanstva, kao deo čovečanstva, oni imaju nešto što bi trebalo da urade, odgovornost koju bi trebalo da ispune. Bez obzira na njihov delokrug – bilo da je u pitanju umetnost, biznis, politika, ekonomija, naučno istraživanje i drugo – sve je to predodređeno od Boga. Međutim, postoji jedna značajna razlika; bez obzira kako je Bog to odredio, ti ljudi su izvan Božjeg dela upravljanja. Smatra se da su oni nevernici, a ono što rade je izvan Božjeg dela upravljanja. Prema tome, da li njihove odgovornosti, nalog koji su prihvatili i njihove životne misije možemo nazvati dužnostima? (Ne možemo.) Oni ne obavljaju dužnost, jer ono što rade nije u vezi sa Božjim delom spasenja čovečanstva. Svi ljudi na ovom svetu pasivno prihvataju nalog Stvoritelja i misiju koju im je dao, ali misija onih koji ne veruju u Boga i odgovornosti koje ispunjavaju nisu dužnost jer nisu u vezi sa Božjim planom upravljanja za spasenje čovečanstva, niti imaju ikakvog udela u njemu. Oni ne prihvataju Boga i Bog ne dela na njima, tako da, ma koje odgovornosti da preuzmu i ma koji nalog da prihvate ili koju god misiju da ispune u ovom životu, ne može se reći da oni vrše svoju dužnost. Pa, šta je onda dužnost? Koje preduslove treba dodati kako bi se jasno, tačno i sveobuhvatno objasnili ovaj koncept i istina u vezi s tim? Da li ste shvatili koncept iz našeg sadašnjeg razgovora? Koji koncept? Da za bilo kog pojedinca unutar ljudskog roda, koliko god veliku misiju da je prihvatio, koji god nivo promene da je postigao i koliko god da je doprineo čovečanstvu, takve misije i nalozi se ne mogu nazvati dužnostima. To je zato što oni nisu u vezi sa Božjim planom upravljanja za spasenje čovečanstva; to su samo misije. Bilo da čovek deluje aktivno ili pasivno, on samo izvršava misiju; to je predodređeno od Boga. Drugim rečima, sve dok njegova dela nisu u vezi sa Božjim planom upravljanja i dok nisu u vezi sa Božjim delom spasenja čovečanstva, onda se ispunjavanje takvih misija ne može zvati vršenjem dužnosti. To je nesumnjivo tako. Dakle, šta je dužnost? Ovako je treba razumeti: dužnost je nalog i misija koju je Bog dao u okviru Svog dela upravljanja za spasenje čovečanstva. Zar ova izjava nije potpuna i precizna? Samo ono što je precizno jeste istina; ono što je neprecizno i jednostrano nije istina, već puka doktrina. Bez potpunog razumevanja i temeljne spoznaje toga šta je dužnost, nećeš znati koje se istine odnose na dužnost. Ranije su ljudi možda imali mnogo pogrešnih pojmova u svom shvatanju dužnosti. To se dešavalo zbog toga što nisu razumeli istinu, što je dovelo do svih vrsta predstava i nejasnoća. Ljudi su tada koristili te predstave i nejasnoće da objasne šta je to dužnost, a potom su postupali u skladu sa tim idejama. Na primer, neki ljudi misle da usled Božjeg predodređenja čovekovog života – predodređenosti porodice u kojoj će se roditi, bogatog ili siromašnog života, i izbora karijere – sve što čovek u životu radi i sve što postigne predstavlja nalog koji mu je dao Bog i njegovu misiju. Samo zato što uključuje misiju, ljudi misle da je to, stoga, dužnost. Tako oni slučajno nabasavaju na svoje shvatanje dužnosti. Zar ovo nije nesporazum? Neki ljudi, koji su se venčali i imaju decu, kažu: „Imati decu je Božji nalog koji nam je On poverio, to je naša misija. Naša je dužnost da odgajamo decu do punoletstva.” Zar ovo nije pogrešno shvatanje? I postoje drugi koji kažu: „Dovedeni smo se na ovu zemlju da se bavimo poljoprivredom. Pošto je to naša sudbina, bolje je da to uradimo dobro, jer je to naš nalog i misija koju nam je dao Bog. Koliko god da osiromašimo i koliko god da postane teško, ne možemo da se žalimo. Naša dužnost u ovom životu je da se valjano bavimo poljoprivredom.” Oni izjednačavaju svoju sudbinu sa svojom misijom i dužnošću. Zar ovo nije nesporazum? (Jeste.) Jeste, to je zaista nesporazum. A postoje i neki ljudi koji se bave poslovima u svetu i koji kažu: „Ranije ni u čemu nisam uspevao, ali, otkad se bavim biznisom, život je prilično dobar i stabilan. Čini se da me je Bog predodredio da se bavim biznisom u ovom životu i da podržavam svoju porodicu kroz to. Dakle, ako u ovom životu budem dobro poslovao, proširio svoje poslovanje i obezbedio svakog člana svoje porodice, onda je to moja misija i možda je ova misija moja dužnost.” Zar ovo nije nesporazum? Ljudi smatraju da su njihovi svakodnevni poslovi, način na koji zarađuju za život, životni stil koji postignu i kvalitet života u kojem uživaju – sve što je u vezi sa njihovom misijom – ujedno i njihova dužnost. To je pogrešno; to je iskrivljeno razumevanje dužnosti.

Pa, šta je onda dužnost? Većina ljudi ima iskrivljeno i izobličeno shvatanje ovog pitanja. Ako Božja kuća uredi da ideš da sadiš žitarice i povrće, kako ćeš ti postupiti povodom toga? Neki ljudi možda neće biti u stanju da to shvate i reći će: „Poljoprivredom se izdržava porodica; to nije dužnost. Koncept dužnosti ne uključuje ovaj aspekt.” Zašto oni to razumeju na taj način? Zato što ne razumeju istine koje se odnose na vršenje dužnosti i ne razumeju šta je dužnost. Ako čovek razume ovaj aspekt istine, biće voljan da ide i obrađuje zemlju. Znaće da se u Božjoj kući čovek ne bavi poljoprivredom da bi izdržavao porodicu, već da bi onima koji dužnost vrše puno radno vreme omogućio da nastave da je obavljaju normalno. Zapravo, i to je Božji nalog; sam posao možda nije ništa važniji od jedne obične semenke susama, možda čak ni od zrnca peska, ali, bez obzira na važnost, taj posao je nastao u okviru Božjeg plana upravljanja. Bog sada kaže da si u obavezi da završiš taj posao – kako to razumeš? Treba to da prihvatiš kao svoju dužnost i da prihvatiš bez ikakvih izgovora. Ako se samo pasivno pokoriš i odeš da radiš na farmi zato što je to tako uređeno, to neće biti dovoljno. Ovde postoji načelo koje moraš da razumeš: crkva ne uređuje da radiš na farmi i da sadiš povrće da bi se obogatio niti da bi preživeo i izdržavao svoju porodicu; ona to uređuje da bi se zadovoljile potrebe rada u Božjoj kući u vreme katastrofa. Crkva takođe želi da osigura da se svi koji puno radno vreme vrše dužnost u Božjoj kući redovno hrane, tako da mogu normalno da vrše svoje dužnosti, bez odlaganja rada Božje kuće. Tako da se smatra da neki ljudi koji rade na farmi u crkvi vrše svoju dužnost; priroda ovog posla se razlikuje od posla običnih poljoprivrednika koji se bave poljoprivredom. Kakva je priroda posla kojim se bave obični poljoprivrednici? Obični poljoprivrednici obrađuju zemlju da bi izdržavali svoje porodice i preživeli; to je ono što im je Bog odredio. To je njihova sudbina, te se oni bave poljoprivredom s generacije na generaciju; to nema nikakve veze sa njihovom dužnošću. Sad, ti si došao u Božju kuću i takođe radiš na farmi, ali takav je radni zahtev u Božjoj kući; to je jedan vid davanja za Boga. Ova vrsta posla je drugačije prirode u odnosu na bavljenje poljoprivredom na sopstvenom zemljištu. Ovde se radi o tome da ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze. Ovo je dužnost koju bi osoba trebalo da vrši; to je nalog i odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. To je, za tebe, tvoja dužnost. Dakle, kada uporediš ovu dužnost sa svojom svetovnom misijom, šta je važnije? (Moja dužnost.) Zašto je to tako? Dužnost je ono što Bog od tebe zahteva, to je ono što ti je On poverio – delom je to razlog. Drugi glavni razlog jeste taj što, preuzimanjem dužnosti u Božjoj kući i prihvatanjem Božjeg naloga, postaješ važan činilac u Božjem planu upravljanja. Kad god se u Božjoj kući uredi da ti nešto uradiš, bilo da je to težak ili naporan rad, i sviđalo ti se ili ne, to je tvoja dužnost. Ako možeš to da prihvatiš kao nalog i odgovornost koju ti je dao Bog, onda si ti važan činilac za Njegovo delo spasenja čovečanstva. Ako su ono što radiš i dužnost koju vršiš važni za Božje delo spasenja čovečanstva, i ako možeš ozbiljno i iskreno da prihvatiš nalog koji ti je Bog dao, kako će On tada gledati na tebe? Smatraće te članom svoje porodice. Da li je to blagoslov ili prokletstvo? (Blagoslov.) To je veliki blagoslov. Neki ljudi se žale kada se suoče sa malom poteškoćom pri vršenju dužnosti, nehajno nesvesni ogromnih blagoslova koje su primili. Zar nije prosto glupo da se čovek žali na Boga nakon što je stekao tolike prednosti? U ovom trenutku je ključno da čovek razume istinu, da prepozna da je ovo njegova dužnost i da mora da je prihvati od Boga. E, sad, da li imate novu percepciju ili novo saznanje o tome šta je dužnost? Da li ste stekli duboko razumevanje o tome? Da li je dužnost važna za primanje spasenja? (Jeste.) Koliko je ona važna? Može se reći da postoji direktna veza između vršenja dužnosti i primanja spasenja. Bez obzira na to koje misije ostvariš u ovom životu, ako nisi vršio svoju dužnost, nemaš nikakve veze sa primanjem spasenja. Drugim rečima, bez obzira koliko veličanstvenih podviga si postigao u ovom životu među ljudima, to je bilo samo puko izvršavanje misije; nisi ispunio dužnost stvorenog bića, tako da nemaš nikakve veze sa primanjem spasenja niti sa Božjim radom upravljanja čovečanstvom.

U Božjoj kući se stalno spominje prihvatanje Božjeg naloga i pravilno vršenje dužnosti. Kako nastaje dužnost? Uopšteno govoreći, dužnost nastaje kao rezultat Božjeg dela upravljanja koje donosi spasenje čovečanstvu; konkretnije, kako se Božje delo upravljanja postepeno sprovodi među ljudima, pojavljuju se razni poslovi u kojima se od ljudi zahteva da sarađuju i da ih obave. To je dovelo do toga da ljudi imaju veću odgovornost i više misija koje treba da ispune, a te odgovornosti i misije jesu dužnosti koje Bog daje čovečanstvu. U Božjoj kući, razni zadaci tokom kojih ljudi treba da sarađuju dužnosti su koje oni treba da vrše. Dakle, da li postoje razlike između dužnosti u smislu boljih i lošijih, uzvišenih i niskih, velikih i malih? Takve razlike ne postoje; sve dok nešto ima veze sa Božjim delom upravljanja, sve dok je to zahtev dela Njegove kuće i dok je neophodno za širenje Božjeg jevanđelja, to je onda čovekova dužnost. To je poreklo i definicija dužnosti. Bez Božjeg dela upravljanja, da li bi ljudi na zemlji – bez obzira na to kako žive – imali dužnosti? Ne bi. Sada vam je jasno. Na šta se odnosi čovekova dužnost? (Odnosi se na Božje delo upravljanja koje se tiče spasenja čovečanstva.) Tako je. Postoji direktna veza između dužnosti čovečanstva, dužnosti stvorenih bića i Božjeg dela upravljanja koje se tiče spasenja čovečanstva. Može se reći da bez Božjeg spasenja čovečanstva i bez dela upravljanja koje je ovaploćeni Bog pokrenuo među ljudima, ljudi ne bi imali nikakve dužnosti o kojima bi mogli da pričaju. Dužnosti nastaju iz Božjeg dela; to je ono što Bog zahteva od ljudi. Posmatrajući to iz ovog ugla, dužnost je važna za svaku osobu koja sledi Boga, zar ne? Vrlo je važna. Uopšteno gledano, ti učestvuješ u delu Božjeg plana upravljanja; konkretnije, sarađuješ na raznim vrstama Božjih poslova koje je neophodno obaviti u različitim periodima i sa različitim grupama ljudi. Bez obzira na to koja je tvoja dužnost, to je misija koju ti je Bog dao. Ponekad se od tebe može tražiti da paziš na neki važan predmet ili da ga čuvaš. To može biti relativno trivijalna stvar za koju se jedino može reći da je tvoja odgovornost, ali to je zadatak koji ti je Bog dao, a ti si ga prihvatio. Prihvatio si ga iz Božjih ruku i to je tvoja dužnost. Gledano iz korena stvari, dužnost ti je poverena od Boga. U tvoju dužnost uglavnom može da spada širenje jevanđelja, svedočenje, pravljenje video zapisa, uloga starešine ili delatnika u crkvi, ali to može da bude i neki opasniji i važniji posao. U svakom slučaju, sve dok ima veze sa Božjim delom i sa potrebom da se radi na širenju jevanđelja, ljudi to treba da prihvate kao dužnost koju im daje Bog. Dužnost, u još širem smislu, čovekova je misija, nalog koji mu je Bog poverio; konkretnije, to je tvoja odgovornost, tvoja obaveza. S obzirom da je to tvoja misija, nalog koji ti je Bog poverio i tvoja odgovornost i obaveza, vršenje dužnosti nema nikakve veze sa tvojim ličnim poslovima. Dužnost nema nikakve veze sa ličnim poslovima – pa, zašto pokrećemo ovu temu? Zato što ljudi moraju da razumeju kako da postupaju prema svojoj dužnosti i kako da je shvate. Dužnost je nalog koji stvorena bića prihvataju i misija koju moraju da ispune u okviru Božjeg dela upravljanja. Ljudi znaju opšte postavke, ali šta je sa sitnijim pojedinostima? Kako čovek treba da pristupi svojim dužnostima da bi se smatralo da ih je ispravno razumeo? Neki ljudi tretiraju svoju dužnost kao svoj lični posao; da li je to ispravno načelo? (Nije.) Zašto je pogrešno? Obavljanjem nekih stvari za sebe ne vršiš svoju dužnost. Vršiti dužnosti ne znači raditi nešto za sebe, već obavljati posao koji ti je Bog poverio – među njima ima razlike. Po kom se načelu postupa kada se nešto radi za sebe? To znači da radiš šta god da želiš, bez konsultacija sa drugima, i bez molitve i traženja Boga; to znači da delaš shodno svojim vlastitim hirovima i da se ne obazireš na posledice sve dok od toga imaš koristi. Da li je ovo načelo prihvatljivo za obavljanje dužnosti u Božjoj kući? (Nije.) Neki ljudi kažu: „Ne uzimam čak ni svoje lične poslove toliko ozbiljno niti ulažem toliko truda u njih. Tretiram svoju dužnost kao da je to moj lični posao, te ovo načelo mora biti primereno.” Da li je ovo ispravan način prihvatanja dužnosti? Svakako da nije. Kakav onda stav čovek treba da ima prema dužnosti? (Trebalo bi da je prihvati od Boga.) „Prihvatiti je od Boga.” Ove četiri reči je lako izgovoriti, ali kako ćeš, u stvari, istinu sadržanu u njima sprovesti u delo zavisi od toga kako tretiraš svoju dužnost. Malopre smo definisali šta je dužnost. Dužnost dolazi od Boga, to je nalog koji ti je Bog poverio, u vezi je sa delom Njegovog plana upravljanja i sa čovekovim spasenjem. Posmatrano iz tog ugla, da li dužnost ima neke veze sa tvojim ličnim načelima postupanja? Da li ima neke veze sa tvojim ličnim sklonostima, tvojim životnim navikama ili tvojim životnim rutinama? Ni najmanje. Pa, sa čim dužnost onda ima veze? Ima veze sa istinom. Neki ljudi kažu: „Pošto mi je dodeljena ova dužnost, to je onda moja lična stvar. A ja imam najviše načelo za obavljanje te dužnosti, što niko od vas nema. Bog zahteva da ljudi ispunjavaju svoju dužnost svim svojim srcem, dušom, umom i snagom. Ali, pored toga, ja imam jedno još više načelo, a to je da svoju dužnost tretiram kao svoju glavnu brigu, da je obavljam marljivo i da težim najboljem rezultatu.” Da li je ovo načelo ispravno? (Nije.) Zašto je pogrešno? Ako prihvatiš svoju dužnost od Boga i svim srcem si načisto da ti je On poverava, kako bi trebalo da postupaš prema tom nalogu? Ovo se odnosi na načela vršenja dužnosti. Zar nije mnogo uzvišenije da svoju dužnost tretiraš kao Božji nalog nego kao svoj lični posao? To nisu iste stvari, zar ne? Ako svoju dužnost tretiraš kao pitanje Božjeg naloga, kao obavljanje dužnosti pred Bogom i kao udovoljavanje Bogu putem obavljanja dužnosti, onda se tvoje načelo obavljanja dužnosti neće svoditi na to da je tretiraš kao svoj lični posao. Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti, a da se može nazvati ispravnim i da je u skladu sa Božjim namerama? Prvo, ne možeš da analiziraš ko je to uredio, koji nivo starešinstva ima osoba koja ti je tu dužnost dodelila – treba da je prihvatiš od Boga. Ne možeš to da analiziraš, treba to da prihvatiš od Boga. To je uslov. Dalje, šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: „Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se osećam lagodno.” Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivošću se ne prihvataju stvari od Boga; to znači da nešto biraš prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je zatrovana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran. Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti? Prvo, ne smeš da je analiziraš u nastojanju da otkriješ ko ti je tu dužnost dodelio; umesto toga, treba da je prihvatiš od Boga, kao dužnost koju ti je poverio Bog, treba da slušaš Božje orkestracije i uređenja i da prihvatiš svoju dužnost od Boga. Drugo, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti i nemoj da se brineš o prirodi svoje dužnosti, da misliš o tome da li se ističeš dok je obavljaš, i da li je obavljaš javno ili iza kulisa. Nemoj da razmišljaš o tim stvarima. Postoji još jedan stav: pokornost i aktivna saradnja. Ako osećaš da možeš da obaviš određenu dužnost, ali se takođe bojiš da ne pogrešiš i da ne budeš eliminisan, pa si stoga stidljiv, stagniraš i ne možeš da napreduješ, da li je takav stav pokoran? Na primer, ako te tvoji braća i sestre izaberu za starešinu, onda možeš da osećaš obavezu da obavljaš tu dužnost zato što si izabran, ali joj ne pristupaš sa inicijativom. Zašto nemaš inicijativu? Zato što se premišljaš i osećaš sledeće: „Biti starešina uopšte nije dobra stvar. To je kao da hodaš po oštrici noža ili po tankom ledu. Ako dobro obavljam posao, neće biti nagrade, ali ako loše obavljam posao, biću orezan. A biti orezan nije čak ni najgora stvar. Šta ako budem smenjen ili eliminisan? Ako se to dogodi, zar nije za mene sve gotovo?” U tom trenutku, počinješ da osećaš podvajanje. Kakav je to stav? To znači da si na oprezu i da pogrešno razumeš stvari. To nije stav koji ljudi treba da imaju prema svojoj dužnosti. To je negativan stav koji te demorališe. Pa, kakav treba da bude pozitivan stav? (Treba da budemo otvorenog srca i pravedni i da imamo hrabrosti da ponesemo teret.) Pozitivan stav treba da bude stav pokornosti i samoinicijativne saradnje. To što govorite je pomalo isprazno. Kako možeš da budeš otvorenog srca i pravedan kada se toliko bojiš? I šta znači imati hrabrosti da poneseš teret? Kakav mentalni sklop će ti dati hrabrost da poneseš teret? Ako se uvek bojiš da će nešto poći po zlu i da nećeš moći da se nosiš s tim, ako imaš mnogo unutrašnjih kočnica, tada će ti u suštini manjkati hrabrosti da preuzmeš odgovornost. „Biti otvorenog srca i pravedan”, „imati hrabrosti da poneseš teret”, ili „ne povlačiti se nikada, pa ni pred smrću”, kako kažete, sve ovo pomalo zvuči kao slogani koje uzvikuju ljutiti mladi ljudi. Da li ovi slogani mogu da reše praktične probleme? Ono što je sada potrebno jeste ispravan stav. Da bi posedovao ispravan stav, moraš da razumeš taj aspekt istine. Jedino na taj način rešavaš svoje unutrašnje poteškoće i glatko prihvataš ovaj nalog, ovu dužnost. To je put primene i samo je to istina. Ako koristiš izraze poput „biti otvorenog srca i pravedan” i „imati hrabrosti da poneseš teret” da bi se pozabavio strahom koji osećaš, da li će to biti efikasno? (Neće.) To pokazuje da ove stvari nisu ni istina ni put primene. Možeš da kažeš: „Ja sam otvorenog srca i pravedan sam, ja sam nepokolebljiv, nema drugih misli ili iskvarenosti u mom srcu i imam hrabrosti da preuzmem odgovornost.” Spolja gledano, prihvataš svoju dužnost, ali kasnije, nakon što neko vreme porazmisliš, i dalje osećaš da ne možeš da je prihvatiš. Možda i dalje osećaš strah. Pored toga, možda vidiš druge ljude kako su orezani i još više se uplašiš, poput išibanog psa koji se plaši biča. Sve više ćeš osećati da je tvoj rast suviše mali, a da je dužnost jedan ogroman, nepremostiv ponor, te na kraju i dalje nećeš biti sposoban da poneseš teret. Zbog toga, uzvikivanje slogana ne može da reši praktične probleme. Pa, kako zapravo možeš da rešiš ovaj problem? Treba aktivno da tražiš istinu, da usvojiš pokoran stav i da sarađuješ. Tako možeš u potpunosti da rešiš problem. Stidljivost, strah i briga su beskorisni. Da li postoji neka veza između toga da li ćeš biti otkriven i eliminisan ili ćeš biti starešina? Ako nisi starešina, da li će tvoja iskvarena narav nestati? Pre ili kasnije, moraš da rešiš problem svoje iskvarene naravi. Pored toga, ako nisi starešina, nećeš imati više prilika za praktično delovanje i sporije ćeš napredovati u životu, i imaćeš malo šanse da se usavršiš. Iako biti starešina ili delatnik donosi malo više patnje, to takođe donosi i više dobiti; ako možeš da ideš putem težnje ka istini, možeš biti usavršen. Kakav je to blagoslov! Prema tome, treba da se pokoriš i da aktivno sarađuješ. To je tvoja dužnost i tvoja odgovornost. Bez obzira na put pred tobom, treba da imaš bogoposlušno srce. To je stav sa kojim treba da obavljaš svoju dužnost.

Tema vršenja dužnosti nikom nije nepoznata; to nije nova tema. Međutim, za one koji veruju u Boga, ova tema je veoma važna; to je istina koja se mora razumeti i u koju se mora zakoračiti. Stvorena bića moraju valjano da vrše svoju dužnost pre nego što ih Stvoritelj odobri. Zato je veoma važno da ljudi razumeju šta znači vršiti dužnost. Vršenje dužnosti nije neka vrsta teorije, niti je to slogan; to je jedan aspekt istine. Pa, šta onda znači vršiti dužnost? I koji problemi se mogu rešiti razumevanjem ovog aspekta istine? U najmanju ruku, može da se razreši pitanje kako treba da prihvatiš i tretiraš Božji nalog i kakav stav i odlučnost treba da imaš kada ispunjavaš nalog koji ti je poveren od Boga. Takođe se može reći da će se ujedno razrešiti i neki nenormalni odnosi između ljudi i Boga. Neki ljudi gledaju na vršenje svojih dužnosti kao na kapital, neki gledaju na vršenje svojih dužnosti kao na svoje lične zadatke, a neki na to gledaju kao na svoj posao i poduhvat, ili vide dužnost kao vrstu razonode, zabave ili hobija kojima ubijaju vreme. Ukratko, kakav god stav da imaš prema svojoj dužnosti, ako je ne prihvatiš od Boga i ako je ne tretiraš kao zadatak koji stvoreno biće treba da obavi ili sa kojim treba da sarađuje u okviru Božjeg plana upravljanja, onda ono što radiš nije vršenje tvoje dužnosti. Da li je ispravno da tretiraš svoju dužnost kao porodični posao? Da li je ispravno da je tretiraš kao deo svog posla ili hobija? Da li je ispravno da je tretiraš kao neku svoju ličnu stvar? Ništa od toga nije ispravno. Zašto je potrebno spomenuti ove teme? Koji problem će rešiti zajednički razgovor o ovim temama? Rešiće se problem kod ljudi koji imaju pogrešan stav prema svojoj dužnosti i koji na raznorazne načine površno vrše svoju dužnost. Samo razumevanjem onog aspekta istine koji se odnosi na vršenje dužnosti promeniće se i stav ljudi prema njihovoj dužnosti. Njihov stav će se postepeno uskladiti sa istinom, zadovoljiće Božje zahteve i biće u skladu sa Njegovim namerama. Ako ljudi ne razumeju taj aspekt istine koji se odnosi na vršenje dužnosti, nastaće problemi u njihovom stavu prema dužnosti i u načelima na kojima počivaju njihove dužnosti, te oni neće moći da postignu rezultat vršenja dužnosti. Dužnosti su zadaci koje Bog poverava ljudima; to su misije koje ljudi treba da ispune. Međutim, dužnost svakako nije tvoj lični poduhvat, niti ti je to odskočna daska kojom ćeš se istaći iz mase. Neki ljudi koriste svoje dužnosti kao priliku da se bave sopstvenim poduhvatom i da formiraju klanove; neki da zadovolje svoje želje; neki da popune prazninu koju osećaju u sebi; a neki da zadovolje to što veruju u sreću, misleći da će, dok god vrše svoju dužnost, imati svoje mesto u Božjoj kući i da će i oni dobiti divno odredište koje Bog uređuje za čoveka. Takvi stavovi prema dužnosti su pogrešni; Bog ih se gnuša, te se moraju hitno razrešiti.

Što se tiče toga šta je dužnost, kako ljudi treba da tretiraju svoju dužnost i kakav stav i gledišta treba da imaju prema dužnosti, o tome se već uveliko razgovaralo. Treba svi pažljivo o tome da razmislite; najvažnije je i najpreče razumeti istinu u ovim aspektima. Koju istinu trenutno treba najviše da razumete? S jedne strane, treba da razumeš istine koje se odnose na vizije u ovom aspektu; s druge strane, treba da razumeš u kojim situacijama u stvarnom životu i u praktičnom postupanju pogrešno i iskrivljeno razumeš ove istine. Kada se suočavaš sa pitanjima koja uključuju istine o vršenju dužnosti, ako ove reči i istine mogu da razreše tvoje unutrašnje stanje, to dokazuje da si istinski i temeljno razumeo sadržaj o kom se razgovaralo; ako ne mogu da razreše poteškoće sa kojima se svakodnevno suočavaš po pitanjima vršenja dužnosti, to pokazuje da nisi zakoračio u ove istine. Nakon što ste čuli ove istine, da li ste ih saželi i razmislili o njima? Da li je tačno da ih, svaki put kada hvatate beleške, razumete samo u tom trenutku, ali, kako vreme prolazi, vi ih zaboravljate, kao da ih nikada niste čuli? (Jeste.) To je zato što ni vi sami nemate ni delić ulaska; ono što primenjujete u suštini nema nikakve veze sa ovim istinama i potpuno je nepovezano sa istinom. Zapravo, ove istine o vršenju dužnosti najosnovnije su istine koje čovek treba da razume i u koje bi trebalo da zakorači u procesu verovanja u Boga. Ako si, nakon što čuješ reči istine, još uvek zbunjen i smeten, onda je tvoj kov jednostavno previše slab i nemaš nikakav rast. Možeš samo da čitaš Božje reči, da se moliš i prisustvuješ okupljanjima; radiš šta god da ti se kaže, baš kao neko ko se bavi religijskim verovanjem. To znači da nemaš život-ulazak i da nemaš nikakav rast. Šta znači nemati rast? To znači da u procesu verovanja u Boga i vršenja svoje dužnosti, čim te neko navede na stranputicu, ti ga slediš i prestaneš da veruješ u Boga; ako uradiš nešto pogrešno i ako te neko malo oreže i obrati ti se donekle strogo, možda ćeš odustati od svoje vere; ako se suočiš sa nevoljama ili raznim poteškoćama u svom životu, možda ćeš se žaliti na Boga, a kada vidiš da ti On ne pruža milost ili ne rešava tvoje poteškoće, mogao bi se okrenuti, napustiti Božju kuću i prestati da veruješ. Ako si ušao u neke aspekte istine o vršenju dužnosti – ove najosnovnije istine – to dokazuje da si već povezan sa istinom; ti si već povezan sa istina-stvarnošću i imao si neki ulazak. Ako nemaš nimalo ove istina-stvarnosti, čak ni najmanje, to dokazuje da istina još uvek nije pustila koren u tvom srcu.

Upravo sam govorio o tome šta je dužnost, kao i o poreklu i stvaranju dužnosti, kako bi ljudi razumeli šta je tačno dužnost. Koje koristi donosi ovo znanje? Kada ljudi razumeju istinu o tome šta je dužnost, shvatiće važnost dužnosti. U najmanju ruku, osetiće duboko u sebi da treba da imaju ispravan stav prema dužnosti i da ne mogu proizvoljno da postupaju. Ovaj koncept će barem biti prisutan u njihovim umovima. Iako je dužnost ono što ti treba da obaviš, i to je nalog i misija koje ti je dao Bog, to nije tvoja lična stvar, niti tvoj sopstveni posao. Ovo može da zvuči kontradiktorno, ali to je zaista istina. Šta god da je istina, ona ima svoju praktičnu stranu koja se odnosi na praktične postupke ljudi i na ulazak, kao i na Božje zahteve. Nije isprazna. Istina je takva; samo kroz iskustvo i kroz ulazak u stvarnost ove istine možeš sve više da razumeš ovaj njen aspekt. Ako uvek preispituješ istinu, stalno je proučavaš i analiziraš i neprestano ti se javljaju sumnje, istina nikada neće biti istina za tebe. Neće biti povezana sa tvojim stvarnim životom i neće moći da promeni ništa u vezi s tobom. Ako čovek prihvati istinu iz dubine duše i uzme je za vodiča za život i delanje, vodiča za ponašanje i verovanje u Boga, onda će istina promeniti njegov život. Promeniće njegove životne ciljeve, pravac njegovog života i način na koji se odnosi prema svetu. To je efekat istine. Razumevanje toga šta je dužnost svakako će biti od velike koristi i pomoći ljudima u obavljanju dužnosti. Čovek će barem znati da je dužnost veoma važna za svakoga ko veruje u Boga i da ona ima još veću važnost za one koji su zainteresovani da budu spašeni i usavršeni ili imaju specifične zahteve ili težnje za tim. Ovo je najosnovnija istina koju svako treba da razume da bi bio spašen i to je takođe najosnovnija istina u koju čovek treba da zakorači. Ako ne razumeš šta je dužnost, onda nećeš znati kako pravilno da ispunjavaš svoju dužnost, niti ćeš poznavati ispravan stav kojim se dužnost prihvata i poštuje. To je opasno – s jedne strane, nećeš sigurno moći pravilno da vršiš svoju dužnost, već ćeš postupati proizvoljno i površno; s druge strane, mogao bi da uradiš nešto što prekida i ometa rad crkve ili da čak počiniš zla dela koja krše Božje upravne odluke. Da se izrazim pomalo konzervativno, mogao bi biti izolovan kako bi razmislio, a u ozbiljnim slučajevima, mogao bi biti isključen. Zato se razumevanje toga šta je dužnost, iako je to najosnovniji aspekt istine, dovodi u vezu sa čovekovim spasenjem; to nije nebitno – veoma je važno. Kad se razume šta je dužnost, to nije samo stvar upoznavanja sa doktrinom; cilj je da se ljudima omogući da shvate Božje namere i da se prema svojoj dužnosti odnose sa ispravnim stavom. U vršenju bilo koje dužnosti, nijedan rezultat se ne može postići samo ulaganjem truda; uporno misliti da dužnost može pravilno da se ispuni samo ulaganjem truda ukazuje na nedostatak duhovnog razumevanja. Zapravo, vršenje dužnosti uključuje mnoge pojedinosti, kao što su ispravan način razmišljanja, načela primene i istinska pokornost, kao i posedovanje duhovne mudrosti. Samo kada čovek ima ove aspekte istine, on može valjano da ispunjava svoje dužnosti i da potpuno razreši problem površnog vršenja dužnosti. Ljudi koji nemaju ispravan stav prema svojim dužnostima upravo su oni koji nemaju istina-stvarnost; to su ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce i koji su lišeni savesti i razuma. Stoga, da bi sledio Boga, čovek mora da razume značaj vršenja dužnosti; to je ključno u Božjem sledbeništvu.

Nakon što razumeš šta je to dužnost i odakle ona potiče, prepoznaćeš razliku između prirode dužnosti i prirode rada u društvu. Koja je ključna tačka razlike između toga da rad koji ti je poverila Božja kuća tretiraš kao dužnost i da ga tretiraš kao svetovni rad? Ako ga tretiraš kao dužnost, onda treba da tražiš Božje namere i istinu. Reći ćeš: „Ovo je moja dužnost, pa kako treba da je izvršim? Šta Bog zahteva? Koja su pravila crkve? Treba da mi budu jasna načela koja stoje iza toga.” Samo ovakav način praktičnog postupanja jeste ispravan stav u odnosu prema tvojoj dužnosti; samo je ovo stav koji ljudi treba da imaju prema svojoj dužnosti. Ali, kakav stav treba ljudi da imaju kada se bave svetovnim poslom ili stvarima u svojim ličnim životima? Ima li ikakve potrebe da i tada traže istinu ili načela? Možda ćeš takođe tražiti načela, ali će se ta načela odnositi samo na zarađivanje više novca, na ugodan život, gomilanje bogatstva, postizanje uspeha i dobijanje kako slave tako i dobiti – samo takva načela. Ta načela su potpuno svetovna, pripadaju trenutnim trendovima; to su načela Sotone i ovog rđavog čovečanstva. Koja su načela vršenja dužnosti? Ona svakako moraju da ispune Božje zahteve; blisko su povezana sa istinom i Božjim zahtevima i neodvojiva su od njih. Nasuprot tome, profesije ili poslovi kojima se ljudi bave u svetu nemaju nikakve veze sa istinom niti sa Božjim zahtevima. Sve dok si sposoban, spreman da podneseš teškoće i dovoljno marljiv, zao i drzak, možeš da se istakneš u društvu, a možda čak i da izgradiš značajnu karijeru. Međutim, ova načela i filozofije nisu potrebni u Božjoj kući. U Božjoj kući, bez obzira na to koju vrstu dužnosti obavljaš, bez obzira na prirodu te dužnosti, da li se ona smatra uzvišenom ili prizemnom, plemenitom ili skromnom, da li se visoko kotira ili je neupadljiva, da li ti je poverena od Boga ili ti je dodelio starešina crkve – koji god posao da ti Božja kuća dodeli, načela kojih se pridržavaš u svom radu ne bi trebalo da prevazilaze načela istine. Trebalo bi da budu povezana sa istinom, povezana sa Božjim zahtevima i povezana sa pravilima i radnim aranžmanima Božje kuće. Ukratko, treba razlikovati dužnost i posao kojim se čovek bavi u svetu.

Zašto razgovaramo o razlici između vršenja dužnosti i bavljenja svetovnim poslom? Da li je to važno? (Jeste.) Po čemu je to važno? Važno je zbog stava koji ljudi imaju prema vršenju svoje dužnosti. Nemoj da prenosiš stavove i načela koje imaš u svom svetovnom poslu u oblast vršenja dužnosti. Koje su posledice toga? (Postupanje po sopstvenoj volji.) Postupanje po sopstvenoj volji je uobičajen problem; to znači da čovek ne želi da se konsultuje s drugima pri obavljanju zadataka, da želi da njegova reč bude poslednja i da radi šta god poželi, pri čemu oseća da takvi postupci donose udobnost i zadovoljstvo bez ikakvog osećaja ugnjetavanja ili nesreće. Pored toga, to često dovodi do intriga, ljubomore, sporova i formiranja klanova, kao i do traženja nagrada i priznanja, hvalisanja, površnih postupaka, neodgovornosti, varanja onih iznad i ispod sebe i stvaranja sopstvenog carstva. Ukratko, vršenje dužnosti se razlikuje od bavljenja svetovnim poslom; vršenje dužnosti je Božji zahtev i Božje uređenje – to je najveća razlika između vršenja dužnosti i bavljenja svetovnim poslom. Vršenje dužnosti se mora obavljati prema Božjim zahtevima i na osnovu istina-načela. To nije lični poduhvat niti lični posao, a svakako nije ni bilo čija privatna stvar. Ono nema veze sa ličnim interesima, sa ponosom, statusom, uticajem ili izgledima u budućnosti; odnosi se samo na ljudski život-ulazak i na promenu naravi, kao i na Božje delo upravljanja. Nasuprot tome, kada se baviš svetovnim radom, potpuno si fokusiran na lični poduhvat. Bilo da obavljaš neki posao ili da vodiš biznis, ma koliko velike troškove da plaćaš, ma koliko toga možeš da odbaciš ili koliko patnje da podneseš – u vidu emocionalnih ili fizičkih aspekata – i bilo da si zlostavljan i ponižavan ili, pak, pogrešno shvaćen, pa i suočen sa ogromnim pritiskom javnosti, sve što radiš vrti se oko tvoje lične volje, oko težnji, ambicija i želja. Takva je priroda tih stvari. Ta se priroda odnosi samo na bavljenje ličnim poduhvatom i vođenjem ličnog posla. U čovečanstvu nema nijedne osobe koja bi istupila i rekla: „Ja činim javnu uslugu radi ljudskog roda; želim da postupam shodno božanskim načelima i načelima koje daje Nebo.” Nema takve osobe. Čak i ako neko istupi i kaže: „Želim da sprovedem najčovekoljubivije i najveličanstvenije delo za čovečanstvo, da stvorim dobrobit i činim dobra dela za ljude,” cilj te osobe nije baš tako čist; ona to radi zbog slave. Zar to nije bavljenje ličnim poduhvatom? Sve je to zbog ličnog poduhvata. Bez obzira koliko dobro zvuče njene reči, bez obzira koliko patnje je ta osoba podnela, koliko velike troškove je platila, koliko veliki doprinos je dala, da li je promenila čovečanstvo, transformisala eru ili je svečano otpočela novu epohu – šta god ta osoba da radi, ne radi to zbog drugih, već zbog sebe. Sva iskvarena ljudska bića se tako ponašaju. Bez obzira da li je ono što čovek radi velikih ili malih razmera, on to čini ili zbog slave ili iz koristi. Koja je priroda njegovih dela? Bavljenje ličnim poduhvatom. Da li lični poduhvat ima bilo kakve veze sa Božjim upravljanjem? Nema apsolutno nikakve veze. Neki ljudi kažu: „To nije tačno. Neki ljudi dođu na ovaj svet i promene čitavu eru; zar to takođe nije unapred odredio Bog? Zar to takođe nema veze sa Njegovim upravljanjem?” Da li su ove stvari povezane? (Nisu.) Zašto kažeš da nisu? (Zato što to nema nikakve veze sa Božjim delom upravljanja koje se tiče spasenja ljudskog roda.) Lepo rečeno; ako nema veze sa Božjim delom spasenja ljudskog roda, onda nema veze sa Božjim upravljanjem. Međutim, ova izjava je samo delimično tačna; postoji ovde još jedan uslov, pitanje suštine. Ako nema veze sa Božjim planom upravljanja, onda se to sve svodi samo na ljudsko upravljanje. To je jedan aspekt, ali dozvolite Mi da vam dodam još nešto: u prirodi takvih ljudi je da rade stvari zbog lične slave i koristi; krajnji korisnici su oni sami. Na koga se odnose priroda, načela i krajnji ishod svega što rade? (Na njih same.) To sve rade zbog sebe – a u tajnosti, za koga to sve rade? (Za Sotonu.) Tačno, za Sotonu. Šta je u prirodi obavljanja poslova za Sotonu? (Neprijateljstvo prema Bogu.) A koja je osnovna suština koja se krije u neprijateljstvu prema Bogu? Zašto kažemo da je to neprijateljstvo prema Bogu? (Polazište, poreklo i načela njihovih postupaka u suprotnosti su sa Božijim rečima.) To je jedan od aspekata i osnovni problem. Polazna tačka, poreklo i načela onoga što oni rade vode poreklo od Sotone i rđavi su, pa koji je krajnji rezultat toga? Kome oni svedoče? (Sotoni.) Tačno, oni svedoče Sotoni. Kroz ljudsku istoriju, da li je postojao ijedan istoričar ili pisac koji je zasluge za ono što su ljudi učinili u svakoj eri pripisao Stvoritelju? (Nije.) Oni će samo reći da su to nasleđa ili velika dostignuća koja su proizašla iz grandioznih poduhvata čovečanstva. Koga ovi veliki ljudi i poznate ličnosti, koji ostavljaju takve stvari iza sebe, predstavljaju u očima ljudskog roda? Svaku poznatu ličnost ili velikog čoveka ili osobu koja je dala značajan doprinos čovečanstvu, sve njih obožavaju iskvareni ljudi. Mesto koje takve osobe zauzimaju u ljudskim srcima jeste mesto za koje ljudi smatraju da pripada Bogu. Zar ovo nije suština problema? (Jeste.) Upravo smo razgovarali o tome da su poreklo, motivi, polazišta i načela koja stoje iza ljudskih postupaka ukorenjeni u sotonskoj logici i da nisu u skladu sa istinom. Ljudi nešto postignu ljudskim sredstvima ili svojim darom i postanu poznati, a krajnji rezultat jeste da čovečanstvo sve to pripisuje Sotoni; isto kao što mnogi ljudi danas obožavaju poznate ljude i velike istorijske ličnosti poput Konfučija i Guan Jua. Bez obzira na to koliko su velika dela tih ljudi, suštinski govoreći, zapravo je Bog taj koji je uredio da te različite ličnosti dođu na ovaj svet i da izvedu određena dela u različitim epohama. Međutim, u celokupnoj zabeleženoj ljudskoj istoriji, bilo drevnoj ili modernoj, nema ni jednog jedinog primera koji svedoči o delima Stvoritelja. Samo Biblija beleži neke elemente iz dve etape Božjeg dela u Doba zakona i u Doba blagodati, ali su čak i Božje reči tamo zabeležene prilično ograničene. U stvarnosti, Bog je izgovorio mnoge reči i učinio brojna dela, ali ono što su ljudi zabeležili izuzetno je ograničeno. Nasuprot tome, postoje bezbrojne knjige koje beleže, svedoče ili hvale poznate i velike ljude. Zar to ne pojašnjava suštinu problema o kom smo upravo razgovarali? Upravo smo spomenuli da su poznati i veliki ljudi tokom istorije delovali za sebe; u suštini, delovali su za Sotonu. To pokazuje da nisu obavljali svoje dužnosti, već da su se bavili sopstvenim poduhvatima ili se upuštali u sopstvene projekte. Koja je priroda, koja je suština bilo kog posla koji ljudi preduzimaju u svetu? (Bavljenje ličnim poduhvatima.) Zašto se to smatra bavljenjem ličnim poduhvatima? Koji je osnovni uzrok toga? Zato što na taj način svedoče Sotoni; njihova načela i motivacija u postupanju potiču od Sotone i nemaju nikakve veze sa istinom niti sa Božijim zahtevima. Ali, šta je suština dužnosti? Ona se odnosi na rad obavljen u skladu sa Božijim zahtevima, što znači da rad mora da bude zasnovan na istini, sproveden u skladu sa istina-načelima i obavljen u skladu sa Božijim zahtevima. Rezultat je to što ljudi mogu da svedoče Bogu, što poseduju pokornost prema Bogu i imaju znanje o Njemu; rezultat je to što imaju dublje razumevanje o Stvoritelju, iskrenije Mu se pokoravaju i, štaviše, mogu da se bave onim što stvorena bića treba da čine. To je najveća razlika između ta dva. Kada ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa Božijim zahtevima, njihov odnos sa Bogom postaje sve normalniji. A da li ljudi, radeći bilo koji posao u svetu, mogu da postignu taj efekat? Svakako da ne mogu, rezultat je upravo suprotan. Što više godina čovek provede radeći svetovni posao, to se više buni protiv Boga i sve više se udaljava od Njega. Što se bolje razvija čovekov lični poduhvat, to se on više udaljava od Boga; što je uspešniji u svom ličnom poduhvatu, to se više udaljava od Božijih zahteva. Tako da je priroda obavljanja dužnosti i bavljenja svetovnim poslom potpuno različita.

Upravo smo razgovarali o razlici između čovekove dužnosti i čovekove uključenosti u ovozemaljsko delanje. Koji aspekt istine bi ljudi trebalo bolje da razumeju pomoću ove diskusije? Koju god dužnost da primiš, treba da je obavljaš onako kako Bog to traži. Na primer, kada si izabran za starešinu crkve, tvoja dužnost je da obavljaš posao starešine crkve. A šta treba da uradiš kada prihvatiš taj posao kao svoju dužnost? Prvo, treba da znaš da samo ostvarenjem svog starešinskog posla vršiš svoju dužnost. Ne služiš ti kao neki zvaničnik u spoljnom svetu; ako postaneš starešina, a potom počneš sebe da smatraš nekim zvaničnikom, zastranio si. Ali, ako kažeš: „Sada kada sam postao starešina crkve, ne smem da budem nadmen, moram da se postavim ispod svih ostalih, moram da učinim da oni budu iznad mene i važniji od mene.” Taj način razmišljanja je takođe pogrešan; bilo kakvo pretvaranje je beskorisno ako ne razumeš istinu. Ništa osim ispravnog razumevanja dužnosti neće biti uspešno. Prvo, moraš da ceniš važnost posla starešine crkve: crkva može da ima nekoliko desetina članova, a ti moraš da vodiš računa o tome kako da vodiš sve te ljude pred Bogom, kako da omogućiš većini njih da razumeju istinu i da uđu u istina-stvarnost. Takođe, moraš da provodiš više vremena u zalivanju i podržavanju onih koji su negativni i slabi, kako bi ih sprečio da budu negativni i slabi i omogućio im da obavljaju svoju dužnost. I sve one koji su sposobni da obavljaju dužnost moraš da vodiš u razumevanju istine i pri ulasku u stvarnost, moraš ih voditi da postupaju prema načelima i pravilno vrše svoju dužnost, i da, samim tim, postignu veći učinak. Postoje određeni ljudi koji veruju u Boga nekoliko godina, ali su veoma zle ljudskosti i uvek prekidaju i ometaju rad crkve – ti ljudi po potrebi treba da budu orezani; oni koji tvrdoglavo odbijaju da se pokaju treba da budu uklonjeni. Njima se treba pozabaviti u skladu sa načelom i pravilno urediti sve što se njih tiče. Od svega je najvažnije sledeće: neki ljudi u crkvi poseduju relativno dobru ljudskost i pomalo kova, i sposobni su da preuzmu određeni aspekt posla; sve takve ljude bez odlaganja treba negovati, što pre; potrebna im je obuka da bi postali kompetentni, i bez obuke neće moći da urade ništa valjano. Zar to nisu poslovi koje starešina ili delatnik treba da obavljaju hitno i valjano? Ako postaneš starešina, a nemaš ove stvari na umu i svoj posao ne obavljaš na taj način, da li možeš valjano da ispuniš svoju dužnost? (Ne možeš.) Kao starešina, neophodno je da razrešiš svaki aspekt rada crkve: prvo, najvažnije je da neguješ talentovane ljude. Unapredi one koji su dobre ljudskosti i koji su dobrog kova, neguj ih i obučavaj. Drugo, povedi braću i sestre da uđu u istina-stvarnost i omogući im da se bave promišljanjem o sebi, da spoznaju sebe, da prepoznaju jeresi i zablude, da raspoznaju ljude i da dobro ispunjavaju svoje dužnosti – to je deo život-ulaska. Treće, omogući većini onih koji mogu da obavljaju svoje dužnosti da zaista to i rade (isključujući ljude inferiorne ljudskosti) i pobrini se da postignu rezultate u obavljanju svojih dužnosti, a ne da samo delaju površno. Četvrto, odmah se pozabavi onima koji prekidaju i ometaju rad crkve. Ako odbijaju istinu nakon razgovora, moraju biti orezani. I ako se nakon svega ne pokaju, treba ih izolovati da bi razmislili, pa čak ih i ukloniti ili izbaciti. Peto, omogući Božjem izabranom narodu da prepozna bezvernike, lažne starešine i antihriste, pobrini se da ne budu navedeni na pogrešan put i da što pre stupe na ispravan put verovanja u Boga. Svih je pet navedenih stavki važno i one predstavljaju suštinske zadatke starešinstva. Onaj ko ispuni ovih pet aspekata rada kvalifikovan je da bude starešina crkve. Pored toga, mora se postupati pravilno i u nekim posebnim okolnostima. Na primer, negativnost i slabost nekih ljudi mogu da budu privremene i treba da ih tretiraš na odgovarajući način. Ne možeš da donosiš ishitrene sudove; ako je neko privremeno negativan i ti ga etiketiraš kao „gunđalo” ili „večitog pesimistu” i kažeš da ga Bog više ne želi, to nije prikladno. Štaviše, svako treba da ispunjava svoje pojedinačne uloge i da doprinosi u skladu sa svojim sposobnostima. Vršenje dužnosti treba urediti na odgovarajući način, na osnovu dara, talenata, kova i starosti osobe, kao i na osnovu toga koliko dugo veruje u Boga. Takav pristup mora biti prilagođen različitim vrstama ljudi, kako bi im omogućio da u Božjoj kući vrše svoje dužnosti i da svoju funkciju učine što značajnijom. Ako nastaviš da to razmatraš, stvorićeš sebi opterećenje i uvek ćeš morati da se usredsređuješ na posmatranje. Šta ćeš posmatrati? Ne one koji izgledaju dobro kako bi mogao više da se družiš s njima; ne one koji ti se čini ružnim, pa da možeš da ih isključiš; ne one koji deluju sposobno i imaju status, pa da možeš da im se dodvoriš; i svakako nećeš posmatrati one koji ti se klanjaju ne bi li pokušao da ih kazniš. Nećeš posmatrati ništa od toga. Šta onda treba da posmatraš? Ljude treba da raspoznaješ na osnovu Božjih reči, na osnovu Njegovih stavova i zahteva koje pred različite tipove ljudi postavlja, te da se prema tim ljudima ophodiš na osnovu načela; to je u skladu sa istinom. Prvo, sve ljude u crkvi razvrstaj prema kategorijama: u prvoj kategoriji su oni koji su dobrog kova i sposobni da prihvate istinu, u drugoj su oni koji su slabog kova i nisu sposobni da prihvate istinu, u trećoj su oni koji mogu da obavljaju svoje dužnosti, a u četvrtoj oni koji još uvek to ne mogu. Na kraju, bezvernike koji se uvek žale, šire predstave, zapadaju u negativnost i izazivaju ometanja treba staviti u istu grupu. Kada sve rasporediš i kada, na osnovu Božjih reči, detaljno uvidiš pravo stanje svake grupe, kada jasno vidiš ko može da bude spasen a ko ne, tada ćeš moći da prozreš sve tipove ljudi; razumećeš Božje namere i znaćeš koga Bog želi da spasi, a koga da ukloni. Zar sve ovo ne proizlazi iz tereta koji nosiš? Zar to nije ispravan stav koji treba imati prema dužnosti? Ako poseduješ taj ispravan stav i u sebi počneš da osećaš teret, tada možeš dobro da obavljaš svoj posao. Ako svoje dužnosti ne tretiraš na taj način, već, umesto toga, na obavljanje svojih dužnosti gledaš kao da si na službenom položaju i uvek misliš: „Biti starešina je isto kao i imati kancelariju; to je blagoslov od Boga! Sada kada imam status, ljudi moraju da me slušaju i to je dobro!” Ako misliš da je biti starešina isto što i biti zvaničnik, onda si u nevolji. Sigurno ćeš voditi crkvu onako kako to rade zvaničnici i delovaćeš na osnovu toga kako to rade zvaničnici; da li onda možeš pravilno da obavljaš crkveni posao? Sa takvim gledištem, nesumnjivo ćeš biti razotkriven i eliminisan. Uvek bi zamišljao sebe kao zvaničnika, bio bi okružen ljudima gde god da odeš i ljudi bi ti se povinovali šta god da im kažeš. Takođe, prvi bi dobio udeo u bilo kakvim pogodnostima u crkvi. Kakav god posao da treba da se obavi u crkvi, ti bi samo davao naređenja, a sam ne bi ništa morao da radiš. Kakav je to način razmišljanja? Zar to nije uživanje u pogodnostima koje donosi status? Zar to nije iskvarena narav? Svi oni koji ne teže istini obavljaju svoje dužnosti na osnovu sotonske naravi. Mnoge su starešine i delatnici bili razotkriveni i eliminisani jer su uvek obavljali svoje dužnosti na osnovu sotonske naravi, bez prihvatanja čak i naznake istine. Neke starešine se i sada tako ponašaju. Nakon što postanu starešine, osećaju se donekle uzvišeno i zadovoljni su sami sobom. Teško je opisati taj osećaj, ali u svakom slučaju, smatraju da su se dobro snašli. Međutim, nakon toga razmišljaju: „Ne mogu da budem uobražen. Uobraženost je znak nadmenosti, a nadmenost je predznak neuspeha. Trebalo bi da budem skroman.” Spolja gledano, skromni su i svima govore da je to uzdizanje i nalog od Boga, da im je jedini izbor da tako rade. Ipak, iznutra se potajno raduju: „Konačno sam izabran. Ko kaže da nisam dobrog kova? Da sam lošeg kova, kako bih mogao biti izabran? Zašto neko drugi nije izabran? Izgleda da imam prednosti u odnosu na druge.” Kada im dođe ta dužnost, o tome prvo razmišljaju u svom srcu. Ne razmišljaju na sledeći način: „Sada kada je ova dužnost došla do mene, kako bi trebalo da je obavljam? Ko je obavljao dobar posao u prošlosti, od koga bi trebalo da učim? Koji su Božji zahtevi za obavljanje ove dužnosti? Da li postoje takvi zahtevi u radnim aranžmanima crkve? Nikada ranije nisam brinuo o ovim aspektima rada crkve, ali sada kada sam izabran za starešinu, šta treba da radim?” Zapravo, sve dok imaš odlučnosti i dok možeš da tragaš za istinom, postoji put. Ako tretiraš rad kao svoju dužnost, lako ćeš ga obavljati. Neki ljudi postanu starešine i kažu: „Ovi ljudi su mi sada povereni? Od mene zavisi kako se okupljaju i kakav rad je za njih uređen? Oh, sad osećam veliku težinu u svojoj duši.” Šta podrazumevaju te reči? Čini se kao da mogu da postignu nešto veliko; ali sve su to samo prazne priče i doktrine. Zar takav čovek nije pomalo licemeran? Da li je iko od vas ikada izrekao takve stvari? (Jeste.) Onda ste i vi poprilično licemerni. Međutim, normalno je da se ljudi tako ponašaju. Čak i oni koji postanu niži zvaničnici moraju malo da se hvališu. Iznenada osete da je njihova lična vrednost porasla i, čim osete malo statusa, slave i dobiti, njihova srca se preokrenu poput uzburkanog mora i oni postaju drugačije osobe. Sve njihove iskvarene naravi i ekstravagantne želje izlaze na videlo. Svi pokazuju takva negativna, pasivna ponašanja. To je uobičajeno za iskvareno čovečanstvo. Tako se ponaša svako ko je iskvareno ljudsko biće. Neki ljudi, nakon što postanu starešine, nisu sigurni kako treba da hodaju; neki nisu sigurni kako treba da razgovaraju s ljudima. Naravno, nije da iz osećaja stida nisu sigurni kako treba da razgovaraju, već je to stoga što nisu sigurni kako starešina treba da se ponaša. Drugi, nakon što postanu starešine, nisu sigurni šta treba da jedu ili kako da se oblače. Postoje svakovrsna ponašanja. Da li ih i neko od vas ispoljava? Sigurno je da ih svi ispoljavate u različitoj meri. Pa koliko je onda vremena potrebno da bi se prevazišla takva stanja i ponašanja? Godina ili dve, tri ili pet godina, ili deset? To zavisi od toga koliko je čovek odlučan da stremi ka istini i do kog nivoa istine je rešio da teži.

U procesu stremljenja ka istini, kod nekih ljudi razumevanje istine je direktno proporcionalno njihovom ulasku; oni su ekvivalentni. Oni mogu da uđu u onoliko istine koliko su sposobni da razumeju; a dubina njihovog razumevanja istine je takođe dubina njihovog ulaska, kao i dubina njihove spoznaje, osećanja i iskustava. Međutim, neki ljudi razumeju mnogo doktrina, ali su njihova primena i ulazak jednaki nuli. Dakle, bez obzira na to koliko su propovedi poslušali, nikada nisu u stanju da reše svoje unutrašnje poteškoće. Kada se suoče sa malim problemom, njihova ružna strana odmah izlazi na videlo i oni ne mogu da je kontrolišu ma koliko da se trude; kako god da je prikriju, njihova iskvarenost se i dalje otkriva. Oni i dalje nisu u stanju da prihvate istinu niti da tragaju za njom kako bi došli do rešenja. Čak nauče i da stave masku, da obmanjuju i da se pretvaraju da su dobri. Sve vreme, njihove iskvarene naravi ne bivaju odbačene niti se menjaju; kada se ne stremi ka istini, to je ishod. Prema tome, kad se sve sabere, vraćamo se na tu istu frazu: stremiti ka istini vrlo je važno. Isto važi i za obavljanje dužnosti. Bez obzira na to koju dužnost dobiješ, bez obzira na to koja dužnost ti je dodeljena, bilo da podrazumeva veliku odgovornost ili je neka jednostavnija, čak i ako nije veoma značajna, ako si sposoban da tragaš za istinom i tretiraš dužnost u skladu sa načelima istine, onda ćeš moći valjano da ispuniš svoju dužnost. Štaviše, u procesu vršenja dužnosti, iskusićeš različite stepene rasta, kako po pitanju život-ulaska, tako i po pitanju promene naravi. Međutim, ako ne stremiš ka istini, već svoju dužnost prosto tretiraš kao svoj sopstveni poduhvat, kao svoj sopstveni zadatak, kao svoju ličnu sklonost ili lični posao, onda si u nevolji. Tretirati svoju dužnosti kao svoj sopstveni posao i tretirati je prema načelima istine nije isto. Kada svoju dužnost tretiraš kao svoj poduhvat, ka čemu stremiš? Stremiš ka slavi, dobiti i statusu i očekuješ da drugi ispune tvoje zahteve. Kakav će biti krajnji rezultat ako obavljaš svoju dužnost na taj način? S jedne strane, takvo obavljanje dužnosti neće ispuniti standard; to se onda svodi na uzaludni trud. Čak i ako si, spolja gledano, uložio veliki napor, a nisi tražio istinu, plodovi tvoje dužnosti će biti jadni i Bog neće biti zadovoljan. S druge strane, često ćeš činiti prestupe, često ćeš prekidati i ometati i često ćeš praviti greške koje će imati nepovoljne posledice. Mnogi ljudi sada poprilično zaostaju u obavljanju svojih dužnosti. Postupaju proizvoljno i samovoljno, u suštini ne postižu nikakve rezultate, a ponekad čak prouzrokuju i gubitke u radu crkve. Takvo obavljanje dužnosti ozbiljno prekida i ometa rad crkve; tako se ponaša zaista zla osoba. Oni koji obavljanju svojih dužnosti dosledno pristupaju na površan način moraju biti razotkriveni kako bi mogli da promisle o sebi. Ako zaista mogu da se preispitaju, da prepoznaju svoje greške i da zamrze sebe zbog toga, onda mogu da ostanu i da nastave sa obavljanjem dužnosti. Ali, ako se i dalje brane i pravdavaju i nikada ne priznaju svoje greške, tvrdeći da u Božjoj kući nema ljubavi i da se prema njima postupa nepravedno, onda je to znak nepokajničke tvrdoglavosti i njih treba ukloniti iz crkve. Šta se kod takvih ljudi nalazi u korenu prekidanja i ometanja? Da li se to dešava zato što su namerno planirali da prekidaju i ometaju? Ne, glavni razlog je to što uopšte nemaju ljubavi prema istini i što je njihova ljudskost veoma loša. Pojedini od njih imaju nekakav kov i mogu da razumeju istinu, ali je uopšte ne prihvataju, a kamoli da je primenjuju. Njihova ljudskost je izuzetno podla. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, uvek izazivaju prekidanja i ometanja, urušavaju rad crkve i prouzrokuju mnogo zlih ishoda čiji uticaj je strašan. Nema sumnje da su ti ljudi bezvernici i da su svi do jednog zli. To je glavni razlog zašto su eliminisani. Sada većina ljudi može da prepozna bezvernike. Kada vide različita ponašanja tih pojedinaca, oni se razljute. Kako se takvi ljudi mogu smatrati vernicima u Boga? Oni su Sotonine sluge, poslate da prekidaju i ometaju rad crkve. Neki od njih su čisti gotovani, vole lagodnost i mrze da rade; ništa ne žele da rade, ali zato žele svaki dan dobro da jedu. Zar oni nisu paraziti? Niži su čak i od pasa čuvara. Ti ljudi su stoga isključeni. Ljudi koji iskreno veruju u Boga jesu svi oni koji su voljni i željni da obavljaju svoju dužnost. Iako većina ljudi ne zna šta dužnost zapravo znači, oni barem u svojoj duši znaju da ljudi treba da je obavljaju i voljni su to da čine. Ali, da li to što je čovek voljan da vrši svoju dužnost znači da stoga i primenjuje istinu? Da li ta unutrašnja volja znači da je dobro ispunio svoje dužnosti? Apsolutno ne. Čovek mora da primeni istinu i da dostigne standard postupanja prema načelima da bi se smatralo da dobro ispunjava svoje dužnosti. Pre nego što primeniš istinu, bez obzira na to koliko vere tvrdiš da imaš, ili koliko kažeš da si željan i voljan – koliko si spreman da rizikuješ svoj život i ne oklevaš da ideš kroz vatru i vodu – to su sve samo prazne floskule koje nemaju nikakvu svrhu. Moraš, takođe, na osnovu te volje, da postupaš prema načelima istine. Ti kažeš: „Ne volim nešto posebno istinu niti stremim ka njoj, i nisam mnogo promenio svoju narav tokom obavljanja dužnosti. Ali, postoji jedna stvar koje se pridržavam: radim sve što mi se kaže. Ne izazivam prekidanje i ometanje; možda ne mogu da dostignem pokornost, ali zato slušam.” Zar takav čovek ne bi mogao da ostane u crkvi i da normalno obavlja svoje dužnosti? A oni zli ljudi i bezvernici koji su uklonjeni nisu mogli da ispune čak ni taj najniži zahtev i stvarali su ometanja. Takvim bezvernicima ili zlim ljudima ne bi trebalo dozvoliti da ostanu u crkvi i da obavljaju svoje dužnosti. Božji izabrani narod mora da prepozna bezvernike i zle ljude; u suprotnom, oni će ih lako navesti na pogrešan put. Svaki čovek koji ima savesti i razuma treba da zauzme stav odbacivanja prema bezvernicima i zlim ljudima.

Vršenje dužnosti je najvažniji aspekt verovanja u Boga. Prvo, čovek mora da razume šta je dužnost, a zatim postepeno da stiče istinsko iskustvo i razumevanje. Šta je ono minimalno što čovek treba da ima u svom stavu prema svojoj dužnosti? Ako kažeš: „Božja kuća mi je dala ovu dužnost, tako da mi ona pripada. Mogu da radim šta hoću, jer je to moja stvar i niko ne može da se meša.” Da li je to prihvatljiv stav? Apsolutno nije. Ako je to stav koji imaš dok obavljaš svoju dužnost, u nevolji si, jer tvoj stav nije u skladu sa istina-načelima. Tvoj stav je takav da radiš šta god poželiš umesto da tragaš za istinom, a da ne govorimo o tome da nemaš bogobojažljivo srce. Ako je čovek previše svojeglav, biće donekle nemaran prema svom konkretnom poslu dok obavlja svoju dužnost. Kakav stav čovek treba da ima kada obavlja svoju dužnost? Mora da ima želju da se pokori Bogu i udovolji Mu. Ako ne izvrši nalog koji mu je Bog poverio, čovek oseća da je izneverio Boga; i ako ne obavlja pravilno svoju dužnost, oseća da nije dostojan da se zove čovekom. Takav stav tokom obavljanja dužnosti te čini odanim. Da bi valjano vršio svoju dužnost, prvo moraš da znaš šta Bog zahteva, moraš da tragaš za istinom i da tragaš za načelima. Kada si utvrdio da je nalog koji ti je Bog dodelio tvoja dužnost, treba da tragaš tako što ćeš razmišljati: „Kako da valjano vršim svoju dužnost? Koja načela istine treba da primenim? Šta Bog zahteva od ljudi? Koji posao treba da obavim? Kako treba da postupam da bih ispunio svoje odgovornosti i bio odan?” Kome si odan? Bogu. Moraš da budeš odan Bogu i da za ljude obavljaš ono za šta si odgovoran. Treba da obavljaš svoju dužnost u skladu sa Božjim rečima i sa načelima istine, te da se čvrsto držiš svoje dužnosti. Šta znači čvrsto se držati dužnosti? Na primer, ako ti je data dužnost na godinu ili dve, ali te do sada niko nije proveravao, šta treba da radiš? Ako te niko ne proverava, da li to znači da više nemaš dužnost? Ne znači. Ne obraćaj pažnju na to da li te neko proverava i da li nadzire šta radiš; taj zadatak je tebi poveren, tako da je to tvoja odgovornost. Treba da razmišljaš o tome kako da obaviš taj posao, kako da ga uradiš valjano i tako i treba da ga obavljaš. Ako uvek čekaš da te neko drugi proverava, da te nadzire i podstiče, da li je to stav koji treba da imaš prema dužnosti? Kakav je to stav? To je negativan stav; to nije stav koji treba da usvojiš prema svojoj dužnosti. Ako usvojiš takav stav, tvoje vršenje dužnosti sigurno neće biti primereno. Da bi pravilno obavljao svoju dužnost, prvo moraš da imaš ispravan stav i taj stav mora da bude u skladu sa istina-načelima. Jedino je time zagarantovano valjano vršenje tvoje dužnosti.

Što se tiče toga šta je dužnost, kakav treba da bude čovekov stav prema dužnosti, kao i koja je razlika između vršenja dužnosti i bavljenja bilo kojom vrstom ovozemaljskog posla, naš razgovor o ovim temama se za sada ovde završava. Svi bi trebalo da razmislite o sadržaju o kom smo razgovarali. Na primer, zašto razgovaramo o odnosu između obavljanja dužnosti i ličnog poduhvata? Koji je cilj diskusije o ovim temama? S pozitivne strane gledano, ljudima to može da ukaže na ispravan put, na ispravan pravac i ispravna načela za obavljanje dužnosti. S negativne strane, to takođe može da im pomogne da prepoznaju koja ponašanja spadaju u lične poduhvate. Ta dva aspekta su međusobno povezana, ali i različita. Razumevanje ta dva aspekta ne znači razumevanje reči istine; moraš da shvatiš i koja stanja i oblike ispoljavanja to podrazumeva. Kada ih jednom detaljno shvatiš i možeš da ih razlikuješ, onda sledeći put kad pokažeš ova pogrešna stanja i ispoljavanja, ako si osoba koja stremi ka istini, tražićeš istinu kako bi pronašao izlaz iz toga. Ako ne razumeš ovaj aspekt istine, možda ćeš se baviti ličnim poduhvatom i misliti da se daješ za Boga, pa ćeš čak i verovati da obavljaš svoju dužnost i da si veoma odan. Takve posledice će proizići iz nerazumevanja istine. Primera radi, tokom obavljanja dužnosti, kada se razotkriju neke tvoje misli i metode, kao i namere i motivi iza tvojih postupaka, shvatićeš da ne obavljaš svoju dužnost i da si već odstupio od načela i opsega obavljanja dužnosti; priroda se promenila i ti se zapravo baviš ličnim poduhvatom. Tek kada razumeš ove istine, možeš da pronađeš izlaz, da staviš tačku na takve misli, postupke i oblike ispoljavanja. Međutim, ako ne razumeš istinu i baviš se ličnim poduhvatom dok obavljaš svoju dužnost, nećeš biti svestan da si već prekršio načela. Kao Pavle, na primer. Nakon što je toliko godina radio i jurcao unaokolo, završio je tako što je vikao na Boga, govoreći: „Ako mi ne daš krunu, onda ti nisi bog!” Vidiš, ipak je mogao da izgovori takve reči. Ako ljudi i danas, nakon što su razumeli istinu, i dalje slede Pavlov put, oni onda ne vole istinu. Ako si čovek koji iskreno veruje u Boga, za tebe je presudno da razumeš istinu. Bez razumevanja istine, ti sasvim sigurno živiš na osnovu sotonske naravi. U najboljem slučaju, samo ćeš se pridržavati nekih pravila i izbegavati da činiš neke očigledne prestupe, a i dalje ćeš misliti da primenjuješ istinu. To bi bilo veoma žalosno. Prema tome, ako čovek želi da stremi ka istini i cilj mu je da uđe u istina-stvarnost, on prvo mora da razume istinu. Svrha razumevanja istine jeste u tome da ljudi mogu tačno da sagledaju druge ljude i događaje, da budu razboriti, da imaju načela po kojima delaju, da imaju put praktičnog postupanja i da postignu pokornost Bogu. Kada razumeš istinu, možeš da razlikuješ razne ljude, događaje i stvari, da izabereš pravi put praktične primene, možeš da govoriš i postupaš u skladu sa načelima, da odbaciš svoje iskvarene naravi i dostigneš pokornost Bogu. Ako ne razumeš istinu, put kojim ideš će sigurno biti pogrešan, nećeš imati nikakav život-ulazak niti ćeš moći da budeš spasen. Neki ljudi su posebno vešti u prerušavanju: čini se kao da teže istini, a nemaju načela u svojim postupcima i sve što rade izaziva prekidanja i ometanja, što stvara mnogo problema u radu crkve. Takvi ljudi ne mogu biti spaseni. Prema tome, čovek treba često da sluša propovedi i da često jede i pije reči Božje ne da bi se površno u to uključio ili ispunio svoje srce, niti da bi se opremio doktrinama i vežbao rečitost, već da bi se opremio istinom i dostigao razumevanje istine. Ovo o čemu smo upravo razgovarali zapravo nije posebno duboko u pogledu istine o poznavanju Boga; to je najosnovnija istina. Ljudi mogu da razumeju istinu do određene granice, a dubina do koje idu varira i zavisi od kova pojedinca. Neki ljudi imaju dublje razumevanje; to jest, imaju sposobnost razumevanja. Drugi shvataju stvari prilično površno. Bez obzira na to koliko duboko seže nečije razumevanje istine, najvažnija je njena primena. Međutim, istina se ne može podeliti na veliku ili malu, plemenitu ili nisku, niti na duboku ili plitku. Odnosno, istina može da bude klasifikovana kao najosnovnija ili najelementarnija, ali je ne možemo podeliti po stepenima dubine; radi se o tome da ljudi razumeju i doživljavaju istinu do različih stepena dubine. Sve što dotiče suštinu istine podjednako je duboko i nije nešto što iko može potpuno da doživi ili u potpunosti da poseduje. Bez obzira na to o kom aspektu istine se radi, ljudi u svom razumevanju i primeni istine moraju da počnu od površine, a zatim da postepeno napreduju ka dubini, kako bi dospeli do istinskog razumevanja istine i ušli u stvarnost. Površinski sloj istine je ono što može da se razume bukvalno. Ako ljudi ne mogu da primene istinu niti da zakorače u nju, oni onda razumeju samo neke reči i doktrine. Puko razumevanje reči i doktrina nije ni blizu suštini istine. Ljudi koji ne razumeju istinu smatraju da je sposobnost da objasne bukvalna značenja isto što i razumevanje istine; to je, pak, samo ljudsko neznanje. Ako se u tvojoj primeni istine radi samo o tome da se pridržavaš pravila i strogo ih primenjuješ bez ikakvih načela, nemoj misliti da je to isto što i primena istine i ulazak u stvarnost; još si daleko od toga. Ako nastaviš sa primenom i sticanjem iskustva još nekoliko godina i otkriješ mnogo više svetlosti, dovoljno da nastaviš s primenom i sticanjem iskustva u narednih nekoliko meseci ili godina, i ako kasnije, uz još više iskustva, uspeš da otkriješ noviju svetlost, i tako korak po korak napreduješ od površine ka dubini, tada si zaista ušao u istina-stvarnost. Samo čovek koji je potpuno ušao u istina-stvarnost jeste čovek koji je zadobio istinu. Čak i ako jednog dana proživiš stvarnost istine i ako se bude moglo reći da si zadobio istinu, ono što si do tada iskusio i spoznao u stvarnosti još uvek je ograničeno. Ne možeš da kažeš da si ti istina, niti, nalik Pavlu, možeš da tvrdiš: „Hristos je za mene život” (Filipljanima 1:21). To je stoga što je istina suviše duboka, a ono što čovek može da iskusi i razume tokom nekoliko decenija života izuzetno je ograničeno. Očigledno je, dakle, da ljudi mogu da dostignu razumevanje istine do određene granice, dok zadobijanje istine nije nimalo lako. Ako čovek ne može da razume niti da primeni čak ni najpovršnije istine, onda on ne voli istinu i sasvim sigurno mu nedostaje duhovno razumevanje; ljudi koji nisu ni blizu istini ne mogu da budu spašeni. Oni koji nikada ne razumeju istinu ne mogu valjano da obavljaju svoje dužnosti; oni su otpad života, zveri u ljudskom ruhu. Neki ljudi misle da razumeju istinu samo zato što razumeju određene doktrine. Ako zaista razumeju neke istine, zašto onda ne mogu valjano da vrše svoje dužnosti? Zašto u svojim postupcima nemaju načela? To pokazuje da je razumevanje doktrina beskorisno; razumevanje više doktrina ne podrazumeva i razumevanje istine.

Nakon što smo u zajedništvu porazgovarali o temi dužnosti, sada ćemo preći na pitanje primerenog vršenja dužnosti. Kada je reč o primerenom vršenju dužnosti, naglasak je na reči „primereno”. Kako onda treba definisati reč „primereno”? I tu postoje istine koje treba tražiti. Da li je primereno obaviti tek neki osrednji posao? Da bismo detaljnije shvatili kako razumeti i sagledati reč „primereno”, moramo da razumemo mnoge istine i da o istini više razgovaramo. Tokom obavljanja dužnosti, morate da razumete istinu i načela; samo tada možete postići primereno vršenje dužnosti. Zašto bi ljudi trebalo da obavljaju svoje dužnosti? Kada jednom počnu da veruju u Boga i kad prihvate Njegov nalog, ljudi imaju svoj udeo u odgovornosti i obavezama u radu Božje kuće i na mestu Božjeg delovanja, a zauzvrat, zbog te odgovornosti i obaveze, postaju sastavni deo Božjeg dela i jedan su od primalaca Njegovog dela i Njegovog spasenja. Postoji prilično značajna veza između ljudskog spasenja i pitanja kako ljudi obavljaju svoje dužnosti, da li mogu dobro da ih obavljaju i da li mogu primereno da ih obavljaju. Pošto si postao deo Božje kuće i prihvatio Njegov nalog, sada imaš dužnost. Nije na tebi da kažeš kako ta dužnost treba da se obavlja, već je na Bogu da to kaže, na istini je da to kaže, i to je određeno standardima istine. Zato bi ljudi trebalo da znaju, da razumeju i da budu načisto s tim kako Bog procenjuje ljudske dužnosti i na osnovu čega ih procenjuje – to je nešto što je vredno traganja. U Božjem delu, različiti ljudi primaju različite dužnosti. To jest, ljudi različitog dara, kova, uzrasta i stanja primaju različite dužnosti u različito vreme. Bez obzira na to koju dužnost si primio i bez obzira na vreme ili okolnosti u kojima si primio dužnost, tvoja dužnost je samo odgovornost i obaveza koju treba da izvršiš, to nije tvoj poduhvat, a još manje je to tvoj posao. Standard koji Bog zahteva za vršenje dužnosti jeste da vršenje bude „primereno”. Šta znači da bude „primereno”? To znači ispuniti Božje zahteve i udovoljiti Mu. Bog mora da kaže da je to primereno i On to mora da odobri. Tek tada će vršenje tvoje dužnosti biti primereno. Bez obzira na to koliko dugo obavljaš svoju dužnost ili koliku si cenu platio, ako Bog kaže da nije primereno, onda nije primereno. Šta će onda biti rezultat toga? Sve će biti svrstano u službovanje. Samo će mali broj službenika, oni odanog srca, biti pošteđeni. Ako nisu odani u svom službovanju, onda nema nade da će biti pošteđeni. Iskreno rečeno, biće uništeni u katastrofi. Ako čovek nikada ne postigne cilj kada vrši svoju dužnost, biće mu oduzeto pravo da obavlja dužnost. Kada im se to pravo oduzme, neki ljudi će biti odbačeni. Nakon što budu odbačeni, biće zbrinuti na druge načine. Da li „zbrinuti na druge načine” znači da će biti eliminisani? Ne nužno. Bog uglavnom gleda da li se čovek pokajao. Zato je način na koji obavljaš svoju dužnost ključan i ljudi bi tome trebalo ozbiljno i savesno da pristupe. Pošto je obavljanje dužnosti direktno povezano sa tvojim život-ulaskom i ulaskom u istina-stvarnosti, kao i sa velikim pitanjima kao što su tvoje spasenje i usavršavanje, kada veruješ u Boga, obavljanje dužnosti mora da se tretira kao prvi i najvažniji zadatak. Po pitanju toga ne možeš da budeš smeten. Tokom obavljanja dužnosti, različiti ljudi će pokazivati niz različitih ponašanja. Ova različita ponašanja vidljiva su ne samo drugim ljudima, već i Bogu. Nije crkva jedina koja ocenjuje i procenjuje; na kraju, Bog takođe daje ocene i procenjuje sve koji obavljaju svoje dužnosti. Neki ljudi u osnovi ispunjavaju standard, dok su drugi potpuno neprimereni. Neki od onih koji su neprimereni i dalje će biti pod prismotrom, dok će drugi već biti konačno svrstani od strane Boga. Ko su ljudi koje Bog vidi kao neprimerene? To su oni sa lošom ljudskošću i bez savesti i razuma, oni koji svoje dužnosti stalno obavljaju površno. Ma koliko Božje blagodati da uživaju, oni nisu zainteresovani da na isti način uzvrate i lišeni su zahvalnosti. Naravno, to prirodno uključuje i zle ljude. Može se reći da svako sa lošom ljudskošću i bez savesti i razuma neprimereno obavlja svoje dužnosti. Oni koji su očigledno zli neizbežno će počiniti bezbroj zlih dela tokom obavljanja svoje dužnosti. Sve dok ne budu uklonjeni, nastaviće da čine zlo. Takvi ljudi se moraju brzo ukloniti. Naravno, postoje i neki ljudi za koje se čini da imaju nekakav privid ljudskosti i ne izgledaju kao loši ljudi, ali njihovo obavljanje dužnosti je površno i ne donosi rezultate. Kada budu orezani i kada čuju besedu o istini, videće se kako će se na kraju ponašati i da li su se iskreno pokajali ili nisu. Za takve ljude, Bog još uvek čeka i posmatra. Što se tiče onih sa lošom ljudskošću i bez savesti i razuma, kao i onih koji su očigledno zli, Bog je već doneo konačnu presudu – oni treba da budu potpuno isključeni.

Hajde da u nastavku pričamo o tome u kojim se oblicima ispoljava neprimereno vršenje dužnosti. Prvo ću vam ispričati jedan primer, a vi možete da prosudite da li ta osoba vrši svoju dužnost primereno i u skladu sa Božjim zahtevima. Radi se o jednom čoveku koji je bio izabran za starešinu u crkvi i boravio je kod jedne porodice koja je bila tek polovično verujuća; neki članovi su bili vernici, a neki nisu. Međutim, svi su imali jednu posebnu osobinu, a to je da su bili izuzetno vešti u čitanju raspoloženja i laskanju onima koji su na vlasti. Šta bi ova osobina nehotice mogla da stvori za starešinu? (Mogla bi da stvori iskušenje.) Stvorila je iskušenje. Da li je to za njega bio blagoslov ili nesreća? Da li je to bio blagoslov ili nesreća ostaje da se vidi; hajde da nastavimo. Nakon što je ova porodica ugostila starešinu, poslužili su mu meso i dobru hranu pri svakom obroku. Zašto su na taj način primili starešinu? Da li je to bilo iz ljubavi? Da li bi tako primili i ostalu braću i sestre? Svakako da ne bi. Kada je starešina bio tamo, kuvali su mu meso svaki dan. Na kraju je starešina, oduševljen obrocima, rekao porodici: „Vaša čitava porodica voli Boga. Tvoja majka može da uđe u carstvo, tvoj sin može da uđe u carstvo, a ti i tvoja žena takođe može da uđete u carstvo. U budućnosti, celokupna vaša porodica može da uđe u carstvo.” Kada su to čuli, porodica se obradovala, pomislivši: „Naša celokupna porodica može može da uđe u carstvo, pa čak i nevernici među nama. Izgleda da meso koje smo mu davali nije bilo uzalud; trebalo bi da ga i dalje mesom poslužujemo.” U stvarnosti, ova porodica je imala malo razumevanja o tome šta ulazak u carstvo podrazumeva, ali su znali da je to dobra stvar. Ko od ljudi koji veruju u Boga ne bi želeo da uđe u carstvo nebesko i primi blagoslove? Razmišljali su o sledećem: „Sve dok starešina kaže da možemo ući u carstvo, to znači da možemo, zar ne? Reč starešine je poslednja; starešina predstavlja Boga, na kraju krajeva!” Nakon toga, što je starešina više govorio da mogu da uđu u carstvo, to su mu oni nudili raskošnije obroke. Postepeno, ovaj starešina više nije želeo da posećuje druge porodice, jer mu nisu nudili tako dobre stvari niti su mu laskali na taj način. Nedugo zatim, starešina je sve više dobijao na težini; glava mu se takođe udebljala, pretvarajući se iz „ljudske glave” u „svinjsku glavu”. Tokom jednog sastanka saradnika, odmah su ga primetili. Nakon što ga nisu videli samo mesec dana, toliko je dobio na težini da su ga hitro preispitali o njegovom radu. Otkrili su ozbiljne probleme i strogo su ga orezali, detaljno su analizirali suštinu njegovog problema pre nego što su, naposletku, smenili ovog lažnog starešinu. Daljom istragom otkriveno je još problema: ovaj lažni starešina nije obavljao nikakav pravi posao i svakodnevno je uživao u blagodetima svog statusa. Favorizovao je one koji su mu laskali i unapređivao ih, dok je potiskivao one koji mu nisu davali poklone. Čak je zahtevao od svoje žene da mu donese više piletine za jelo. Dakle, šta vi mislite o obavljanju dužnosti ovog lažnog starešine? Kakav je bio njegov stav prema dužnostima? On zapravo nije obavljao posao; više se činilo da je otišao negde da bi bio zvaničnik. Inače, kako bi mogao toliko da dobije na težini? Postoje dva razloga za to: s jedne strane, namerno je birao porodice kod kojih je mogao da jede meso, ostajao je tamo i neprekidno uživao; s druge strane, sasvim sigurno nije imao nikakav osećaj tereta dok je obavljao svoju dužnost i nije podnosio nikakve teškoće. Ako starešina ili delatnik, nakon što sagleda obiman posao crkve i mnoge probleme koje hitno treba rešiti, ima osećaj tereta, zar on ne bi bio anksiozan i pod stresom? Ova anksioznost bi ga podstakla na akciju; odmah bi počeo da rešava te probleme, da troši energiju i podnosi neke teškoće. Fizički, jedino bi mogao da izgubi na težini; to je prirodni zakon. U kojim uslovima bi čovek nastavio da jede više i dobija na težini? To bi moglo da se desi samo ako jede do mile volje po čitav dan i ne fokusira se ni na šta drugo, oslobođen tereta, dok sedi uzvišen i moćan, odvojen od zajednice i radnog mesta, prepuštajući se telesnim zadovoljstvima. Samo tada bi mogao nastaviti da dobija na težini, i „ljudska glava” bi mu se pretvorila u „svinjsku glavu” za nešto više od mesec dana. Koliko dobro je onda ovaj starešina vršio svoje dužnosti? Priroda njegove uloge kao starešine se promenila; više se nije radilo o vršenju dužnosti, već o uživanju u komforu i blagodatima statusa. Ponašao se kao državni zvaničnik. Ne samo da je izbegavao pravi rad, već je počinio i prestupe. Ako mu neko ne bi laskao niti mu pružio ukusnu hranu, on bi vršio pritisak na njih. Štaviše, podsticao je braću i sestre da mu se pridruže u orezivanju takvih ljudi, što je na kraju izazvalo gnev javnosti. Ljudi su počeli da osećaju odbojnost prema njemu i distancirali su se od njega. Ostavićemo po strani razloge za njegovo smenjivanje, pa hajde da samo porazgovaramo o primerenosti obavljanja njegovih dužnosti. Najozbiljniji problem je njegovo prepuštanje blagodatima statusa i nedostatak pravog rada. On nije služio Božji izabrani narod; ponašao se prema njima kao zvaničnik i ni na koji način nije vršio svoje dužnosti. U svom radu kao starešina, nije pokazao ni trunku odanosti u obavljanju svojih dužnosti, a kamoli da je tome posvetio svoje srce i energiju. Posvetio je svoje srce i energiju samo jelu, piću i uživanju. Mozak je zamarao samo pitanjem kako da uživa u blagodatima svog statusa i nije vodio razgovor o istini sa porodicom domaćina kako bi suzbio ovakvo laskavo ponašanje s njihove strane. Štaviše, prevario ih je, rekavši im da samo takvo gostoprimstvo omogućava ulazak u carstvo i sticanje nagrada. Zar to nije činjenje zla? Ako je ovako postupao prema domaćinima, šta bi tek radio u crkvenom poslu? Kako bi postupao prema Božjem izabranom narodu? Njegovo ponašanje bi sigurno bilo puno obmane i površnosti. Da li je ova osoba zaista znala šta je dužnost? Da li je znao šta je posao koji mu je Bog poverio? Šta je smatrao da mu je nalog? Smatrao je da je nalog njegov kapital i osnova za uživanje u blagodatima statusa, i kao rezultat toga, počinio je brojna zla, ometao crkveni život i izazvao gubitak po pitanju život-ulaska braće i sestara. Takav način vršenja dužnosti ne samo da nije primeren, već se pretvorio u zlodelo. Ako čovek nema nijednu primerenu komponentu u obavljanju svojih dužnosti, da li Bog može da ga zapamti? (Ne može.) Jasno je da ne može, što je prilično žalosno. Žalosno je ne razumeti istinu – da li je još žalosnije razumeti istinu, a ne primeniti je? (Jeste.) Ovo je Prvi slučaj, nazvan „Ljudska glava koja se pretvorila u svinjsku glavu”. Ovaj slučaj je relativno jednostavan: on uključuje prepuštanje blagodatima statusa, obavljanje dužnosti bez trunke odanosti i odsustvo makar i delića bogobojažljivog srca. Ovaj starešina je dužnost koju mu je Bog dao smatrao kapitalom za uživanje u blagodatima svog statusa. To je lako prepoznati. Zapamtite naziv Prvog slučaja, kako biste u budućnosti mogli da napravite poređenje, da razumete druge i motivišete sebe. Šta mislite o ovom slučaju o kom sam govorio? Da li prezirete takve ljude i takve postupke? (Da.) Ako prihvatite Božji nalog, da li biste vi mogli da počinite takva dela? Ako možete da budete razumniji od tog lažnog starešine i da budete donekle suzdržani, i ako možete da težite istini, onda još uvek postoji neka nada. Ali, ako biste poput njega mogli da se prepustite jelu i piću i uživanju u blagodatima statusa, tada biste bili razotkriveni i isključeni; bićete samo lažni starešina i osoba koju Bog prezire. Sada imate neku razboritost i razumete neke istine. U kolikoj meri možeš da se suzdržiš i da kontrolišeš sebe određuje koliko nade imaš za spasenje; to je direktno proporcionalno. Ako ne možeš da se suzdržiš i ako nastaviš da se ponašaš shodno svojim sopstvenim opredeljenjima, ako živiš u iskvarenoj naravi i uživaš u blagodatima statusa, zadovoljan i opijen kada ti neko laska, bez ikakvog samoispitivanja ili istinskog pokajanja, tada je tvoja nada da ćeš dobiti spasenje jednaka nuli.

Hajde da sada razgovaramo o još jednom slučaju. Tokom rasprostiranja jevanđelja, mnogi ljudi iz crkve odlaze na razna mesta kako bi širili jevanđelje. Rad na širenju jevanđelja dužnost je svake osobe. Bez obzira kako ti na to gledaš i bez obzira da li tu dužnost smatraš dobrom ili ne, uglavnom, to je nalog koji je Bog dao ljudima. Kad smo kod naloga koji Bog daje ljudima, on uključuje ljudsku odgovornost, a takođe i ljudsku dužnost. Pošto uključuje ljudsku dužnost, ujedno uključuje i način na koji čovek vrši svoju dužnost. Tokom procesa širenja jevanđelja, neki ljudi naročito traže bogata područja i bogata domaćinstva. Kada vide nekog ko vozi lep automobil ili živi u velikoj kući, osećaju zavist i ljubomoru. Ako pronađu domaćinstvo u kojem ih dobro ugoste, tu se zadrže, a u srcu gaje pohlepu. Oni misle da treba da uživaju u nekoj blagodati pošto su dali doprinos u procesu širenja jevanđelja. U šta se onda pretvara njihovo širenje jevanđelja? Sve što rade svodi se na prepuštanje telesnim užicima i tom prilikom razmenjuju svoju službu za fizičko zadovoljstvo; to postaje prodaja njihove službe. Nakon dve ili tri godine, širenjem jevanđelja u tom mestu, zadobiju neke ljude i čak osnuju crkvu, stičući na taj način neki kapital. Ali, onda počinju da se zanose, te kada se „na krilima slave” vrate u svoj rodni grad, zrače sjajem jer su praktično postali moderni ljudi. Donose kući vrhunske kućne aparate i elektronske proizvode, obučeni u dobru garderobu od glave do pete. Lokalni ljudi ih više ne prepoznaju, misleći da su se negde obogatili. Zar ovde ne postoji neki problem? Toliko godina su bili vernici i uvek su obavljali svoju dužnost daleko od kuće. U početku, u njihovoj kući nije bilo mnogo vrednih stvari, ali sada donose svu tu lepu odeću i dobre aparate koje su im ljudi dali; em su lepo odeveni, em su dobro opremljeni. Oni smatraju da je to Božja blagodat. Ali, odakle te stvari zapravo potiču? Moglo bi se reći da su stigle u zamenu za njihov trud u širenju jevanđelja. Drugi ljudi su primetili njihovo dugogodišnje verovanje i njihov naporan rad u širenju jevanđelja, pa su im dali neke dobre stvari. Da li je ovo „davanje” dobročinstvo? Da li je to saosećanje? Ako su ove dobre stvari stečene širenjem jevanđelja, ako su im drugi ljudi to podarili kao vid laskanja, da li je prikladno da te osobe to smatraju Božjom naklonošću ili Božjom blagodati? Iskreno rečeno, oni širenje jevanđelja koriste kao priliku za sticanje ovih stvari. Ako se pred drugima uvek žale na svoje siromaštvo, i pritom spomenu kako im se sviđa ovaj ili onaj predmet, pa im ljudi to onda preko volje daju, zar to ne liči na iznuđivanje i ucenu? Neki ljudi koji šire jevanđelje vole drugima da govore: „Mi koji širimo jevanđelje božji smo glasnici, poslati od boga. Vi primate božje jevanđelje od nas – kakav ogroman blagoslov i kakvu prednost time stičete! S obzirom na to koliko ste bogati i koliko ste uživali u božjoj blagodati, zar ne bi trebalo da pokažete neku zahvalnost? Zar ne bi trebalo da podelite nešto od svog obilja ili neiskorišćenih stvari sa nama?” Nakon takvog nagovaranja, neki ljudi na kraju popuste iz osećaja neprijatnosti, a ovi koji šire jevanđelje za sebe misle da su im postupci potpuno opravdani. Da li ljudi koji daju zaista to dobrovoljno čine? Bez obzira na to da li davaoci dobrovoljno nešto daju, da li ljudi koji šire jevanđelje treba to da prime? (Ne.) Neki ljudi racionalizuju: „Zašto ne bih primio ove stvari? Naporno sam radio na širenju jevanđelja; nije li božja blagodat to što dobijam ovih nekoliko stvari?” Šta radiš kada propovedaš jevanđelje? Da li je to posao kojim zarađuješ za život? Propovedanje jevanđelja nije neka transakcija; to je tvoja dužnost. Kada tražiš nešto od ljudi, ti to suštinski tražiš od Boga. Ali, pošto ne možeš da dopreš do Boga i ne usuđuješ se Njega da pitaš, ipak se obraćaš ljudima, iznosiš im gomilu duhovnih teorija i time ih navodiš na pogrešan put. Osećaš da si stekao zasluge time što si širenjem jevanđelja zadobio neke ljude, te da si ovlašćen da primiš neku naknadu za svoj trud. Ne misliš da bi bilo dobro da direktno tražiš novac, pa umesto toga tražiš stvari, i veruješ da na taj način tvoj trud nije bio uzaludan. Da li je ovim vršiš svoju dužnost? (Ne.) Priroda tvojih postupaka se promenila. U šta si pretvorio širenje jevanđelja? Komercijalizovao si Božje jevanđelje tako što si ga zamenio za ove materijalne stvari. Kakvo je to ponašanje? (Oportunizam.) To je oportunizam? Da li se time što to nazivamo oportunizmom umanjuje ozbiljnost situacije? Ne čini li se time zlo, zapravo, zar to nije zlodelo? (Jeste.) Zašto se to smatra zlodelom? Širenje jevanđelja je obavljanje dužnosti i svedočenje Bogu; dok svedočiš Bogu, istovremeno donosiš jevanđelje nekoj osobi i Bog tu osobu zadobija, čime si ti ispunio svoju misiju. Šta god da bi trebalo da dobiješ za ispunjavanje svoje misije, Bog će ti dati; ne treba da tražiš ništa ni od koga, niti iko ima razlog da razmenjuje dobročinstvo za ovo jevanđelje. Božje jevanđelje je neprocenjivo; nema novčane sume kojom se ono može kupiti, niti se njime ikako može trgovati. Kada koristiš širenje jevanđelja kao priliku da stekneš materijalnu korist, gubiš svoje svedočanstvo; takav pristup je bogohuljenje i znak je obeščašćenja Boga. Štaviše, koja je priroda toga što teraš ljude da ti budu zahvalni nakon što im preneseš jevanđelje? To je krađa Božje slave! Božje jevanđelje i Božje delo nisu roba. Bog slobodno daruje svoje jevanđelje čoveku; ono je besplatno i ne uključuje nikakve transakcije. Ipak, ljudi pretvaraju Božje jevanđelje u robu koju prodaju drugima, tražeći od njih novac i materijalne stvari. Taj postupak je lišen svedočanstva i on obeščašćuje Božje ime. Zar to nije zlodelo? (Jeste.) To je zaista zlodelo. Da li je ovo primereno vršenje dužnosti? (Nije.) Da li je priroda ovog dela ozbiljnija od slučaja o kom smo ranije govorili, „Ljudska glava koja se pretvorila u svinjsku glavu”? (Jeste.) U čemu se ogleda ta ozbiljnost? (U obeščašćenju Boga.) To je obeščašćenje Boga, bogohuljenje i krađa Božje slave. Uzeti Božje jevanđelje i prodavati ga ljudima, trgovati njime kao da je roba, a zatim ostvariti ogromnu zaradu i tražiti ličnu korist od toga – kakva stvorenja bi to učinila? To su banditi i zli ljudi koji se ponašaju poput Sotone! Bog je jasno stvorio nebo, zemlju i sve stvari, kao i čovečanstvo, ali Sotona i zli duhovi navode ljude na pogrešan put tako što govore da su oni ti koji su stvorili ljude, nebo i zemlju, i navode ljude da ih obožavaju kao Boga i Stvoritelja. Zar to nije krađa Božje slave? To je greh, to je zlodelo, to je suprotstavljanje Bogu. Da li je ljudsko prodavanje jevanđelja istovetno Sotoninom ponašanju? (Jeste.) Koja je svrha njihovog prodavanja jevanđelja? Oni to rade kako bi ih ljudi smatrali glasnicima jevanđelja, kao da jevanđelje potiče od njih i da oni imaju moć da donose odluke. Zar to nije krađa Božje slave? (Jeste.) Koji greh je počinjen krađom Božje slave? Koja je priroda tog postupka? To je zlodelo suprostavljanja Bogu; to je bogohulno ponašanje. Da li se ovakvo širenje jevanđelja i dalje smatra vršenjem dužnosti? To je u svakom smislu činjenje zla; to je suprotstavljanje Bogu. Ovakvo širenje jevanđelja nikako nije svedočenje Bogu, tako da to nije vršenje dužnosti; to je čisto činjenje zla. Neki ljudi kažu: „Širenje jevanđelja je vrlo težak posao; pošteno je da se dobiju neke dobre stvari zauzvrat. U čemu je problem? Među nevernicima u tome nema ničeg lošeg.” Da li je ova izjava tačna? To zavisi od toga koje su tvoje namere, šta priželjkuješ i koja je priroda toga za čim žudiš. Ako to radiš iz lične koristi, ti zapravo prodaješ Božje jevanđelje, prodaješ istinu, i na kraju imaš ličnu korist od toga – tada je to zaista zlodelo. Da li je preterano okarakterisati ovo kao zlodelo? (Nije.) Nimalo nije preterano. Kada neko primi svoju dužnost i izvrši je, a onda se dogode takve posledice, ko je kriv? (Sama ta osoba.) Ona može samo sebe da okrivi. Pa, kako su ove posledice nastale? To je u direktnoj vezi sa ljudskom rđavom prirodom. Neki ljudi ne streme ka istini, ali imaju osećaj stida, karakter i savest, pa ne bi činili takve stvari. Ako neko zaista čini takva dela, to pokazuje da ta osoba nema ljudskost; ona je pohlepna i ima zlobnu narav. Ovo ne vodi samo ka neuspehu u primerenom obavljanju dužnosti, već zapravo pretvara vršenje dužnosti u činjenje zla. Neki ljudi kažu: „Kako to može biti okarakterisano kao činjenje zla? Širenjem jevanđelja uspešno su zadobili mnogo ljudi; sama činjenica da su postigli očigledne rezultate treba da negira ideju da oni čine zlo, zar ne?” Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Zašto je netačna? Širenje jevanđelja je njihova dužnost, njihova odgovornost. Koja je namera i svrha njihove dužnosti? Kojim se načelima vode u obavljanju dužnosti? Da li su odgovorni u svojim postupcima? Na osnovu ovih faktora može se utvrditi da li osoba obavlja svoju dužnost ili, pak, čini zlo. Iako su obavljali svoju dužnost, polazna tačka za to je pogrešna; nisu postupali u skladu sa načelima i počinili su mnoga zla dela. Nema ni najmanjeg znaka primene istine. Koja je suština ovakvog širenja jevanđelja? (Prodaja jevanđelja.) Kako bi trebalo nazvati ovaj slučaj? Slučaj „prodaje jevanđelja”. Dovoljno je da samo čuješ ovaj naziv, pa da znaš da je priroda ovog problema veoma ozbiljna. Kako neko može da prodaje Božje jevanđelje? Priroda ovog problema prodaje jevanđelja veoma je ozbiljna. Pa, svaki put kada se spomene prodaja jevanđelja, zar ljudi ne bi trebalo da znaju o čemu se radi, kakva su stanja, ponašanja i metode? Ovo je Drugi slučaj, a priroda ovog slučaja ozbiljnija je od prethodnog.

Sledeći slučaj se takođe desio tokom širenja jevanđelja. U prošlosti je Božja kuća uspostavila neka načela i metode za širenje jevanđelja, uključujući metode koje se odnose na saosećanje i sklapanje prijateljstava. To je nekim ljudima omogućilo da pronađu rupe u pravilima koje mogu da iskoriste. Koji ljudi su koristili te rupe u pravilima? Ljudi rđave prirode koji ne vole istinu. U procesu širenja jevanđelja, zaista postoje neki rđavi ljudi koji koriste ovu priliku da pronađu partnere za romansu i upuste se u romantične i intimne odnose. Kada se takve stvari dogode, oni misle da za to postoje razlozi, a u stvarnosti su to rđavi Sotonini pojedinci koji iskorištavaju rupe u pravilima. Ti ljudi koriste širenje jevanđelja kao priliku da stupe u kontakt sa suprotnim polom, a kada pronađu nekoga ko im odgovara ili ko im se dopada, oni čine sve što mogu da stvore šansu da popričaju sa tom osobom i da je zavedu. Spolja gledano, čini se da oni to rade kako bi putem širenja jevanđelja zadobili ljude, dok oni to u stvarnosti rade da bi zadovoljili svoju ličnu požudu. Sve to rade pod izgovorom da time šire jevanđelje, pod izgovorom da šire Božje delo, pod izgovorom da time svedoče Bogu i posvećuju se Bogu, a takođe i pod izgovorom da tako obavljaju svoje dužnosti. Niko to ne radi slučajno; u stvari, oni su toga potpuno svesni, ali se uporno pretvaraju da su zbunjeni. Svaki čovek duboko u sebi zna da je greh kada to čini, da Bog to prezire i da Bog to ne dozvoljava, ali ne može da kontroliše svoju telesnu požudu, već se uporno trudi da pronađe izgovore i opravdanja za grehe koje počini. Da li to može prikriti vlastite probleme tih ljudi? Ako jednom ili dvaput počiniš takav greh i potom se pokaješ, Bog možda još uvek može da ti oprosti, ali ako uporno odbijaš da se promeniš, u opasnosti si. Neki ljudi mogu da osete izvesnu nelagodu svaki put kada počine takav greh, pa se pitaju: „Mogu li da budem spašen ako se ovako ponašam?” Ali, onda pomisle: „Ovo nije veliko zlo; u najboljem slučaju, to je samo otkrivenje iskvarenosti. Neću to više raditi; to neće uticati na moj ishod i odredište.” Da li je takav stav prema počinjenom prestupu iskreno pokajanje? Ako u njihovom srcu nema ni malo kajanja, zar neće iznova počiniti istu grešku? Mislim da je to vrlo rizično. Može li takva osoba primereno da vrši svoju dužnost? U vršenju dužnosti i dalje postoje elementi „ličnog poduhvata”; oni mešaju „javno i privatno”, čime su se izuzetno uprljali! To sigurno vređa Božju narav. Ovi ljudi se ne mogu smatrati „primerenim” u obavljanju svoje dužnosti; ovo je ozbiljnije i od potraživanja od drugih ljudi ili od prodaje jevanđelja. Kako je ozbiljnije? To je odvratno; to je trgovina telom i požudom. Kakva je onda priroda ovog problema? Problem je u tome što se namerno čini greh uprkos tome što se zna pravi put. Reč „namerno” menja prirodu problema. U stvari, oni znaju da su pravila i načela u radnim aranžmanima osmišljeni tako da ljudi mogu praktično da primene mudrost i da se spreči da Sotona dobije prednost nad njima. Cilj je da se ljudi dovedu pred Boga, ali oni koriste rupe u pravilima i ugrabe priliku da se slobodno prepuste svojoj rđavoj požudi; to se zove svesno činjenje greha. Šta Biblija kaže o ovome? („Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe” (Jevrejima 10:26).) Ako čak ni žrtva za greh na krstu više nije dostupna, da li ovi ljudi i dalje imaju ikakvu vezu sa spasenjem? To zavisi od situacije. Neki ljudi postupaju iz nužde ili sami sebe osuđuju, ali su primorani da se ponašaju na ovaj način usled trenutnih okolnosti. Ako im se to nije desilo mnogo puta, ne više od tri, može im biti oprošteno. Šta znači da im može biti oprošteno? To znači da im se nakon prve greške – ukoliko mogu da se urazume, da traže istinu, da pokažu znake kajanja i da istu grešku ne ponove, već da traže da obavljaju svoje dužnosti – može pružiti prilika da okaju svoje grehe. U takvim slučajevima još uvek postoji nada za spasenje, ali koliko te nade ima zavisi od individualne težnje. Niko ne može da donese konačan sud za tebe, niko ti ne može dati garanciju; to uglavnom zavisi od tvoje sopstvene težnje. Neću ti ništa obećati, neću ti reći da ćeš, ukoliko ne ponoviš ovaj greh, sigurno biti spašen; neću to obećati jer ne znam kako ćeš se u budućnosti ponašati. Ako prekoračiš broj prilika u kojima je moguće dobiti oproštaj, ako uporno odbijaš da se promeniš i ako pri širenju jevanđelja nisi počinio nikakva dobra dela koja bi nadomestila tvoja zlodela, tada si potpuno propao. Počinio si toliko zla bez i traga dobrih dela; tvoje širenje jevanđelja ima za cilj samo nepromišljeno upuštanje u intimne odnose, a ne valjano vršenje dužnosti – to je odvojeno od tvog obavljanja dužnosti. Ovo više nije pitanje posedovanja ili neposedovanja žrtve za greh. U šta bi takvi ljudi trebalo da se ubrajaju? Trebalo bi da se ubrajaju u prljave demone i u zle duhove. Oni nisu normalni ljudi. Oni ne samo da čine grehe, već nemaju nikakve veze sa vršenjem dužnosti. Da li još uvek postoji nada za njihovo spasenje? Ne, ne postoji. Takvi ljudi su izbačeni iz Božje kuće; odstranjeni su i Bog ih neće spasiti. Ono što oni rade i kako se ponašaju nema nikakve veze s njihovom dužnošću i ne može se smatrati primerenim vršenjem dužnosti. Krajnji ishod i sudbina takvih ljudi biće određeni na osnovu toga kako su razvrstani. Zar ovaj slučaj nije prilično odvratan? Njegova priroda je čak ozbiljnija od drugog slučaja o kom smo upravo razgovarali. Među takvim ljudima, postoje neki čiji su slučajevi ozbiljniji po prirodi. Mogu li oni da se promene? Mogu li da imaju pokajničko srce, da prestanu da rade takve stvari i da i dalje službuju širenjem jevanđelja u Božjoj kući? Ima li takvih ljudi? (Nema.) Mogu li oni dobrovoljno da službuju? (Ne mogu.) U stvari, neki od tih ljudi su zadobili neke ljude tokom svog širenja jevanđelja. Ali, na šta se sada sveo sav taj njihov rad? Sveo se na službovanje, a ne na obavljanje njihove dužnosti. Zapravo, ovim ljudima nije nedostajao trud, ali je put kojim su krenuli odredio njihovu sudbinu i ishod. Među onima koji takođe šire jevanđelje, da li će svako od njih naići na takva iskušenja? Može se reći da će se svako suočiti sa ovakvim iskušenjima u različitim stepenima i u različitim situacijama, ali, da li to znači da će svako podleći iskušenju i počiniti greh? (Ne znači.) Neće svako počiniti greh, neće se svako upustiti u takve aktivnosti – ovo je osuda za one koji se upuste u takve aktivnosti, te na taj način bivaju razotkriveni. To pokazuje da nešto nije u redu sa njihovom naravi i sa njihovom ljudskošću. Koga mogu da okrive za takav ishod? (Sebe.) Mogu samo da okrive sebe i nikog drugog.

Neki ljudi, bez obzira na to koje prestupe počine tokom širenja jevanđelja, nikada ne traže istinu da bi te prestupe razrešili, ne mole se Bogu i nikada se ne preispituju, što pokazuje da tvrdoglavo gaje nepokajnički stav. Na kraju, takvi ljudi bivaju isključeni. Čuo sam za nekog ko je, dok je širio jevanđelje, prisvojio jednu ženu i nije joj čak dozvolio da pronađe partnera i da se uda; priroda ovog dela vrlo je ozbiljna. Kakva je to osoba? (Zla osoba.) Da li takvi zli pojedinci mogu da ostanu u Božjoj kući? (Ne mogu.) U Božjoj kući nema mesta za takve tirane; oni sramote Boga! Kada čine takve stvari, oni utiču na percepciju mnogih ljudi o Bogu i uzrokuju da mnogi pogrešno shvate Boga! Ljudi će reći: „Kako neko ko veruje u Boga može tako nešto da učini?” To već predstavlja sramotu za Boga. Ako crkva ne izopšti takve pojednice i ne pozabavi se njima, već im dozvoli da nastave sa širenjem jevanđelja i pruži im priliku za pokajanje, onda je to potpuno pogrešno. Ta osoba nije prvi put počinila uvredu; njeno ponašanje je ozbiljne prirode i treba je odmah izopštiti. U suprotnom, to bi osramotilo Boga i pružilo Sotoni moć da sudi i osuđuje Božju kuću. Sotoni se, dakle, ne sme pružiti prilika da stekne moć; oni koji su hronično razuzdani moraju da budu izopšteni iz crkve. Takvi pojednici su razuzdani duhovi koji su već osramotili Boga i Bog ih sasvim sigurno neće spasiti. Bez obzira na to koliko je njihovo propovedanje jevanđelja bilo uspešno ili koliko su ljudi zadobili, ako ne hodaju ispravnim putem, oni su uništili i izgubili sebe. Takvm ljudima se ne sme dopustiti da postoje unutar Božje kuće; na meti su da budu izbačeni. Da li se onda njihova dela računaju kao obavljanje njihove dužnosti? Ne, svi njihovi doprinosi su potpuno izbrisani u Božjim očima i On ih se neće sećati. Oni nisu samo neprimereni; priroda njihovog vršenja dužnosti se promenila i pretvorila se u činjenje zla. Kako Bog postupa sa onima koji čine zlo? On ih izbaci. Šta znači biti izbačen? To znači da su uklonjeni iz reda ljudi koje je Bog izabrao i pripremio za spasenje – oni tu ne pripadaju. Umesto toga, oni su svrstani među zle duhove, nečiste demone i nespašene. Kakve su njihove šanse da zadobiju spasenje? (Nula.) Iako su obavljali svoje dužnosti i jednako sledili Boga, na kraju ovakvi ljudi dostižu ovu tačku i bivaju isljučeni. Vidiš, stoga, da je ovo još jedna vrsta ljudi. Da li je priroda ovog slučaja ozbiljnija od prethodnog? (Jeste.) Još je ozbiljnija; posebno se na nju cilja. Ovaj slučaj treba spojiti sa trećim; on spada u kategoriju posebnog, tipičnog slučaja u trećem primeru, i to je slučaj na koji se cilja. Kako bi ovaj slučaj trebalo nazvati? „Rđavi ljudi će biti isključeni” – hajde da se složimo s tim nazivom. Za tri vrste ljudi u ova tri slučaja, obavljanje dužnosti se zapravo svodilo na službovanje bez učinka. Šta znači službovati bez učinka? To znači da su svoju dužnost pretvorili u puko službovanje – a čak ni tada nisu dobro službovali niti su pravilno obavljali svoju dužnost. Nisu postupali prema svojoj dužnosti kao prema dužnosti, nego su čak počinili razne prestupe i zla dela, i na kraju su bili potpuno isključeni, ne postigavši nikakav dobar ishod. Priroda sva tri slučaja veoma je ozbiljna.

Postoji još jedan slučaj čija je priroda takođe veoma ozbiljna. Radi se o jednom čoveku koji je godinama obavljao posao i naizgled se činilo kao da teži istini i da se zaista daje. Napustio je brak i porodicu, odrekao se svoje karijere i napretka, išao na mnoga mesta da obavlja svoje dužnosti, a poduhvatio se i nekog nevažnog posla. Ali, u procesu vršenja svojih dužnosti, razumeo je tek poneke istine jer nije istinski težio istini, i mislio je da dobro napreduje samo zato što je mogao da govori o nekim rečima i doktrinama. Još ozbiljnije je bilo to što ta osoba uopšte nije primenjivala istinu. Njegovo obavljanje dužnosti je stoga bilo puko propovedanje nekih doktrina i praćenje nekih pravila; obično se ponašao ljubazno prema drugima i nikoga nije vređao. Što se tiče načina obavljanja dela crkve i problema koji su ostali, on na to nije obraćao pažnju, nije se trudio i nije tražio istinu da razreši te probleme. Ukratko, njegov stav prema radu bio je površan i ravnodušan; činilo se kao da nije zabušavao, ali se nije ni zamarao. Nije delovalo da se ponaša površno, ali rezultati njegovog rada nisu bili naročito dobri. U jednom konkretnom slučaju, usled nemarnosti i površnog stava, prouzrokovao je gubitak od preko 10 miliona juana u prilozima za Boga. Šta znači brojka od 10 miliona juana? Kad bi obični ljudi čuli ovu cifru smatrali bi je astronomski visokom. Zinuli bi u neverici i jedva bi se usudili da misle o tome s obzirom da nikada nisu videli toliko novca u svom životu. A ovaj „stari gospodin”, nakon što je prouzrokovao gubitak od preko 10 miliona juana u prilozima, nije osećao grižu savesti, nije bilo ni naznake pokajanja, niti je bio tužan. Kada ga je crkva izbacila, on se još i žalio. Kakvo biće bi to učinilo? Hajde da razmotrimo dve tačke. Prvo, ovaj iznos novca je izgubljen dok si ti obavljao posao, i bez obzira na to ko je kriv, ti si odgovoran. Imao si odgovornost da ga zaštitiš, ali nisi u tome uspeo. To je nesavesno obavljanje dužnosti, jer nije u pitanju ljudski novac; ovo je prilog i ljudi bi prema njemu trebalo da postupaju s najvećom odanošću. Ako prilozi pretrpe gubitak, kako bi čovek trebalo da razmišlja? Čak ni smrt ne bi bila dovoljna kompenzacija! Koliko ljudski život vredi u novcu? Ako je gubitak prevelik, čak i da čovek da svoj život, to ne bi bila dovoljna nadoknada! Ključ je u tome da je priroda ovog pitanja previše ozbiljna. Ovaj „stari gospodin” nije ozbiljno shvatio gubitak tolikih priloga; ova osoba je previše odvratna! Za njega je gubitak od preko 10 miliona juana u prilozima bio kao gubitak 100 ili više juana; on to uopšte nije prijavio Višnjem, nije osećao nikakvo kajanje u vezi s tim pitanjem niti je onima oko sebe rekao: „Hajde da analiziramo kako je ovaj novac izgubljen i šta treba da se uradi. Da li bi trebalo da ga nadoknadimo ili da pronađemo neko drugo rešenje? Ili da možda obavestimo Višnjeg, da priznamo odgovornost i podnesemo ostavku, te da se molimo Bogu da ispovedimo svoje grehe?” Nije imao čak ni takav stav. Da li je to odvratno? (Jeste.) Sve je to previše odvratno! To što je bio kadar da počini tako veliko zlodelo otkriva njegov stav prema vlastitoj dužnosti i prema Bogu. Drugo, nakon što je izbačen, ne samo da to nije prihvatio, da nije priznao svoj greh niti se pokajao, već se čak i žalio. Takva osoba je van svakog razuma. Samo razmisli, na šta bi on mogao da se žali. A žalio se na sledeće: „Verovao sam u boga više od 20 godina, nikada se nisam oženio, odustao sam od toliko toga, podneo toliko patnje, a sada me izbacuju, odbacuju. Pronaći ću ja svoje mesto!” Nedugo zatim, oženio se. Recite Mi, kad bi tipična osoba – osoba koja ima savest i ljudskost – imala bar malo osećaja savesti, da li bi stupila u brak tako brzo? Da li bi bila raspoložena za to? Uopšteno gledano, osoba koja ima iole savesti i ljudskosti, suočena sa tako ozbiljnim problemom, pomislila bi čak i na smrt, misleći: „Moj život je završen, kako sam mogao da učinim tako nešto nakon što sam više od 20 godina verovao u Boga? Mogu samo sebe da krivim i zaslužujem da budem izbačen! Kakvih 10 miliona, ne mogu da priuštim da vratim ni jedan million. I sebe da prodam, ne bih mogao to da nadoknadim, moj život ne vredi ništa!” Zašto si to i dalje činio kada si znao da ne možeš da priuštiš? Zar ne znaš da je taj novac bio prilog posvećen Bogu? Taj novac nije bio tvoj; tvoja odgovornost je bila da ga čuvaš. To nije bilo nešto što s tobom nije imalo nikakve veze; to je bilo nešto što si morao da čuvaš. To je bila najvažnija stvar, a ti si nehajno zanemario svoju dužnost. Pošto si taj novac izgubio, nikako nisi mogao da izbegneš odgovornost za to. Kao neko ko veruje u Boga, zar nisi imao obavezu i odgovornost da sačuvaš te priloge i da sprečiš bilo kakve nezgode? Zar nije trebalo da smanjiš na minimum rizik od toga da nešto pođe po zlu? Ako čak ni to ne možeš da učiniš, šta si ti onda? Zar ti nisi živi demon? (Da.) To je krajnje odvratno i lišeno je ljudskosti! Štaviše, nakon što je izbačen, ne samo da je prestao da veruje u Boga i da se oženio, već je uznemiravao i vernike u svojoj porodici – priroda toga još je ozbiljnija. Godinama je vršio svoju dužnost, mnogo čega se odrekao, mnogo žrtvovao, obavio popriličan posao, preuzeo rizike i odležao u zatvoru. Međutim, ti spoljašnji faktori ne određuju čovekovu sudbinu. Šta je određuje? Put koji čovek izabere. Da je izabrao put težnje ka istini, ne bi ovako završio i ne bi izazvao tako veliki gubitak za Božju kuću. Zasigurno nije bila slučajnost to što se dogodila tako velika nesreća; to je bilo u direktnoj vezi sa kvalitetom njegove ljudskosti i sa putem koji je izabrao. Da li mislite da je Bog svestan njegovog puta? (Jeste.) Bog zna. Da li je, stoga, ovaj incident trebalo da ga razotkrije ili isključi? Trebalo je i da ga razotkrije i da ga isključi. Iz ljudske perspektive, činilo se da on valjano obavlja svoju dužnost, odano, sa izdacima, spreman da plati cenu i sposoban da podnese teškoće. Pa, zašto bi mu Bog uradio tako nešto? Zašto bi ga Bog razotkrio? Šta je trebalo da se razotkrije? Da li cilj bio puko razotkrivanje njegovog ishoda? Ne, cilj je bio razotkrivanje njegove vere, ljudskosti, suštine i prirode – sve to je sada ogoljeno. Može li Bog još uvek da spasi takvu osobu? Ima li Bog makar tračak nade za njega? Bog nema nimalo nade za takvu osobu. Ima li Bog imalo ljubavi ili milosti za njega? Nema nimalo. Neki bi mogli reći: „Ako Bog nema nimalo ljubavi ni milosti za njega, da li onda preostaju samo pravednost, veličanstvo i gnev?” Tako je. Tako zlom čoveku više nije potrebna ljubav ni milost, za to više nema potrebe jer je ozbiljno uvredio Božju narav. Sve što je od Boga preostalo za njega jesu pravednost, veličanstvo i gnev. Njegov ishod nema nikakve veze s Božjim delom upravljanja, nema nikakve veze s Božjim delom spasavanja čovečanstva; on je isključen i uklonjen. Stoga, bez obzira gde se taj čovek sada nalazi, u Božjim očima, on je samo živi mrtvac, hodajući leš koji živi među prljavim demonima i zlim duhovima, među onima koji imaju ljudska lica, ali poseduju zverska srca i zveri su u ljudskoj odeći. To su njegove osobine i on je isključen iz Stvoriteljevog vidokruga. S obzirom na njegov ishod i na njegov konačan stav prema ovom važnom događaju koji se desio u njegovom životu, da li je njegovo vršenje dužnosti sve ovo vreme bilo u ikakvoj vezi sa rečju „primereno”? (Nije.) Kako znaš da njegovo vršenje dužnosti nije bilo primereno čak i pre nego što se ovaj događaj desio? Da li si do toga došao kroz sud i zaključivanje ili si to procenio posmatrajući njegovu suštinu? (Posmatrajući njegovu suštinu.) To je tačno. Uzmimo za primer Pavla – da je težio istini, da je mogao da teži da bude usavršen kao Petar, ne bi izgovorio tako bogohulne reči. Svaki ishod ima uzrok; postoje razlozi zbog kojih se ova osoba suočila s ovakvim ishodom. Činjenica da je ovaj čovek bio u stanju da danas dostigne ovu tačku, njegov stav prema Bogu, stav prema prilozima i stav prema sopstvenim zlodelima, dovoljno jasno ukazuju ljudima na to kojim putem je hodao i kakva je njegova vera u Boga zapravo bila. Ovo potpuno razotkriva njegovu suštinu i put kojim je išao. Da je bio na putu težnje ka istini, na putu na kom se bojao Boga i klonio zla, i da je prema svojoj dužnosti mogao istinski da postupa kao prema svojoj odgovornosti i obavezi, kako bi se nosio s ovom situacijom kada bi se ona neizbežno dogodila? Sigurno ne bi imao stav koji ima sada – stav otpora i žalbe. Njegova demonska strana je ogoljena; priroda-suština duboko u njegovoj duši potpuno je razotkrivena. On nije ljudsko biće, on je đavo. Da je ljudsko biće, ne bi ovako završio nakon što je verovao u Boga više od 20 godina. Da je ljudsko biće, koliko bi žaljenja osećao zbog tako velikog gubitka u prilozima? Koliko bi suza prolilo? U kolikoj meri bi se tresao? Osećao bi se neizbežno odgovornim i krivim za strašan greh, verovao bi da mu se ne može oprostiti i osećao bi da treba da se pokaje i da ispovedi svoje grehe Bogu. U najmanju ruku, čak i kad bi ga je crkva izbacila, on ne bi prestao da veruje niti bi izdao Boga, a kamoli da bi ometao veru svoje porodice u Boga. Šta možemo da zaključimo kad sagledamo naknadna različita ponašanja ove osobe? Da je on bezvernik koji nema ljubavi prema istini i da je i njegova ljudskost zlonamerna. Ovo je četvrti slučaj. Kako bi trebalo da ga nazovemo? („Slučaj gubitka deset miliona u prilozima.”) Trebalo bi da dodamo i njegovu reakciju na to i da ga nazovemo „Gubitak deset miliona u prilozima bez znaka pokajanja”. Zar to nije bolji naziv? On služi kao upozorenje drugima; barem čini ljude svesnim u čemu se ogleda ozbiljnost njihovih postupaka.

Sva ova dešavanja, razna ponašanja koja su ovi ljudi ispoljavali, kao i njihovi stavovi prema Bogu nakon što su se ovi događaji odigrali, sve se to pojavilo i otkriveno je u procesu obavljanja njihovih dužnosti. Dakle, u izvesnoj meri, put koji čovek izabere u veri u Boga i njegov konačan ishod uveliko su povezani sa vršenjem dužnosti; moglo bi se čak reći da tu postoji direktna veza. Tema obavljanja dužnosti treba da bude večna tema, a takva bi trebalo da bude i istina koja se odnosi na ovaj aspekt. Istina je ono što ljudi iz osnova treba da razumeju. To je tema o kojoj treba neprestano da se raspravlja u procesu životnog rasta i verovanja u Boga. To je zato što je ona u neraskidivoj vezi sa promenama u ljudskim naravima, sa njihovim život-ulaskom, sa vrstom puta kojim idu i sa njihovim krajnjim ishodom. Danas smo u velikoj meri razgovarali o obavljanju dužnosti i ujedno u zajedništvu razmotrili nekoliko slučajeva. Glavna svrha je u tome da razumete kako da svoje dužnosti obavljate na način koji Bog odobrava, da razumete koje su posledice činjenja zla, kao i koja je važnost vršenja dužnosti na zadovoljavajući način. U ovim slučajevima, događaji su postajali sve ozbiljniji i sve strašniji, ali nisam ih Ja izmislio. Oni su se zaista dogodili među onima koji veruju u Boga i među onima koji obavljaju svoje dužnosti. Šta to znači? Neki ljudi kažu: „Eh, ako ne obavljamo naše dužnosti, nema problema, ali problemi uvek nastaju kada ih obavljamo. Da li je onda u redu da jednostavno ne obavljamo svoje dužnosti?” Kakvo je ovo razmišljanje? Zar to nije isto kao odustati od jela iz straha da ćeš se udaviti? Zar to nije glupo? Moraš naučiti da tražiš istinu da bi razrešio ove probleme; to je proaktivan stav i stav koji normalna osoba treba da ima. Ako se plašiš da bi problemi mogli da nastanu dok obavljaš svoje dužnosti, što bi moglo dovesti do toga da budeš osuđen, izbačen, isključen ili eliminisan, te da na kraju izgubiš svaku nadu u zadobijanje spasenja i jednostavno prestaneš da obavljaš svoje dužnosti ili zauzmeš negativan i neprijateljski stav prema njima, kakav je to stav? (Loš.) Neki drugi ljudi kažu: „Naša ljudskost je previše bedna za obavljanje dužnosti, pa zašto se jednostavno ne zadovoljimo time da službujemo? Bog nema visoke zahteve za te službenike i nema nikakvih standarda ni načela – dovoljno je samo ulagati napor. Radi ono što ti se kaže, budi poslušan, ne preuzimaj nikakve značajne odgovornosti i liši se svih ambicija da postaneš starešina ili delatnik. Dovoljno je da budeš u stanju da izdržiš do kraja i to bi bio najveći blagoslov.” Kako zvuče ovi motivi? Zar nisu prilično niskog i podlog karaktera? Mogu li takvi neambiciozni ljudi da zadobiju Božje spasenje? Može li osoba bez ljudskosti primereno da službuje? Ljudi koji nemaju ljudskost ne mogu primereno da službuju; oni neće postati odani službenici koji ostaju do kraja.

Broj primera pomenutih tokom poslednjih nekoliko razgovora relativno je velik. Ovi događaji se lako pamte, ali je istine o kojima sam govorio teško razumeti. Međutim, to ima i svoju prednost: razmatranjem ovih događaja, vi možete da se prisetite ili da razumete istine koje se njih iole tiču. Da nismo razgovarali o ovim slučajevima, postizanje ovakvog rezultata verovatno bi zahtevalo više truda. Razmatranje ovih slučajeva služi i kao podsticaj i kao upozorenje, i pomaže ljudima da pronađu pravi put iz njih. Vodi vas ka tome da spoznate kojim putem treba da se krećete u svojoj veri kako biste izbegli kršenje Božjih upravnih odluka, pravljenje velikih grešaka ili skretanje na pogrešan put. Glavni cilj je da se ljudima pomogne da primereno vrše svoje dužnosti. Nakon što ste čuli besedu o ova četiri slučaja, kako se osećate? Da li na nov način razumete primereno vršenje dužnosti? Da li je ljudima lako da primereno obavljaju svoje dužnosti? (Nije im lako.) U čemu leži teškoća? Da li je to zato što ljudi ne razumeju istinu i ne mogu da pronađu načela, pa zbog toga stalno prave greške? (Nije.) Pa, u čemu onda leži teškoća? Teškoća je u ovome: ljudi ne vole istinu niti joj teže. U procesu obavljanja dužnosti, ako ljudi ne teže istini i ne primenjuju je, i ako se uz to dodaju i njihove zle, rđave i nadmene naravi, to lako može da dovede do određenih posledica i da proizvede ishode koje ljudi ne očekuju ili ne žele da vide. Da li iko sam sebi predviđa loš ishod? (Ne.) Da li postoje oni koji se nadaju samo osrednjem ishodu i misle da je sve u redu ako uspeju da izguraju do kraja a da ne umru? (Postoje.) Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji ne teže istini; oni samo ubijaju vreme do smrti. Neminovno je da će takvi ljudi obavljati svoju dužnost potpuno površno, zbog čega će olako praviti greške ili počiniti greh, a biće im veoma teško da svoje dužnosti obavljaju na zadovoljavajući način. Kakvi ljudi mogu da obavljaju svoje dužnosti prema standardu? (Oni koji teže istini.) Ko još? (Ljudi koji imaju ljudskosti.) Šta obuhvata ljudskost? (Savest i razum.) Oni koji imaju savest i razum, koji poseduju ljudskost, lako će svoje dužnosti obavljati prema standardu ako teže istini. Neki ljudi kažu: „Stalno pričaš o tim ozbiljnim negativnim primerima ljudi koji nisu primereno vršili svoje dužnosti i zbog toga gubimo samopouzdanje. Da li ćemo ikada dostići standard primerenog obavljanja dužnosti? Da li postoje neki pozitivni primeri?” Hajde onda da pričamo o nečemu što je pozitivnije i što nas podiže. Trenutno, mnogi ljudi počinju da se fokusiraju na težnju ka istini i na to da budu revnosniji u obavljanju svojih dužnosti. Na primer, neki mogu skladno da sarađuju sa drugima dok obavljaju svoje dužnosti. Šta podrazumeva skladna saradnja? Evo jednog primera kako se ona ispoljava: nije stvar samo u tome da spolja deluje da se svi slažu i da nema sukoba ni spletkarenja. Kada na poslu naiđeš na razne probleme – bez obzira na to da li imaš uvid u njih i da li je tvoja perspektiva ispravna – skladna saradnja znači da i dalje možeš da se konsultuješ i da razgovaraš sa drugima, da tražiš istina-načela i da se potom usaglasite. To je skladna saradnja. Koja je svrha usaglašavanja? Svrha je u tome da čovek bolje vrši svoje dužnosti, da bolje obavlja posao crkve i da bude u stanju da svedoči Bogu. Ako želiš da obavljanje tvoje dužnosti bude zadovoljavajuće, onda, tokom njenog obavljanja, najpre moraš da postigneš skladnu saradnju. Trenutno postoje neki ljudi koji već primenjuju skladnu saradnju. Nakon što su razumeli istinu, premda nisu u stanju da je u potpunosti primene, i premda na tom putu nailaze na neuspehe, slabosti i odstupanja, oni i dalje teže ka istina-načelima. Oni se, dakle, nadaju da će postići skladnu saradnju. Na primer, ponekad možeš da pomisliš da je ispravno ono što radiš, ali si takođe u stanju da ne budeš samopravedan. Možeš da raspravljaš s drugima i da zajedno razgovarate o istina-načelima sve dok ona ne postanu jasna i očigledna, tako da ih svi razumeju i svi se slože da će takvi postupci doneti najbolji rezultat. Svi takođe treba da se slože da ih to neće udaljiti od načela, da će uzimati u obzir interese Božje kuće i da će u najvećoj meri zaštititi interese Božje kuće. Ova vrsta praktičnog postupanja u skladu je sa istina-načelima. Iako krajnji rezultat možda neće uvek biti onakav kakav si zamislio, put, pravac i cilj tvojih praktičnih postupaka bili su ispravni. A kako Bog to vidi? Kako Bog to definiše? Bog će reći da je obavljanje tvoje dužnosti primereno. Da li primerenost znači da je tvoja dužnost obavljena u skladu sa Božjim namerama? Ne, ne znači to. Primerenost je još uvek daleko od zadovoljavanja Božjih namera, daleko od dobijanja Božje potvrde i od praktičnog postupanja u punoj saglasnosti sa Božjim zahtevima. Primerenost jednostavno znači da si na pravom putu, da su tvoje namere ispravne i da je tvoj pravac ispravan, ali još uvek nisi dostigao visok standard delovanja koji je u skladu sa istina-načelima kao što Bog to zahteva. Kada je, na primer, reč o pokornosti, recimo da Božja kuća odredi da obaviš nešto u okviru vršenja svojih dužnosti. Kako bi trebalo praktično da postupaš da bi na zadovoljavajući način obavio svoje dužnosti? Kada prvi put čuješ zadatak, možda ćeš o tome imati određeno mišljenje. Ali, kad to malo razmotriš, pomisliš: „Bog je rekao da treba da učimo da tražimo i da se pokorimo u stvarima koje ne razumemo. Tako da, moram da tražim. Iako ne razumem istinu i ne znam kako treba praktično da postupam, zadatak je pao na mene, te moram da se povinujem i pokorim. Čak i ako je to samo poštovanje pravila, prvo treba da ih se pridržavam.” Ako ono možeš na ovaj način da primeniš, onda zadovoljavaš standard. Ali, da li postoji razlika između dostizanja ovog standarda i dobijanja Božje potvrde? (Postoji.) Ta razlika je određena stepenom tvog razumevanja istine. Iako možeš da se pokoriš, ti ne razumeš Božje namere i nisi u potpunosti prepoznao istina-načela niti si ih primenio; samo si se pridržavao pravila. Pridržavao si se osnovnih stvari koje bi čovek trebalo da radi, u skladu sa standardima savesti i u skladu sa pravilima, tako da, u smislu izvršenja zadatka, nema problema niti ima ičeg pogrešnog po pitanju prirode tvojih postupaka. Međutim, to ne ispunjava standard primene istine; još uvek ne razumeš Božje namere. Samo si pasivno i refleksno obavljao svoje dužnosti; nisi ih ispunio na pravi način, u skladu sa istina-načelima. Nisi dostigao nivo na kom možeš da svedočiš Bogu ili da zadovoljiš Božje namere. Nisi dostigao standard za svedočenje. Prema tome, ti na ovaj način samo primereno obavljaš svoje dužnosti, a Božje odobrenje još uvek nisi dostigao.

Po kom standardu se može utvrditi da li je čovek primereno obavio svoju dužnost? Ako je put obavljanja njegove dužnosti ispravan, ako je pravac ispravan i ako je namera ispravna, ako je poreklo ispravno i ako su načela ispravna – ako su ovi aspekti ispravni, tada je dužnost koju je obavljao primerena. Mnogi ljudi ovo razumeju u teoriji, ali se zbune kada im se nešto zaista dogodi. Da bih to sažeo, reći ću vam jedno načelo: nemojte da se ponašate proizvoljno i jednostrano kada se suočite sa određenim situacijama. Zašto ne smete da se ponašate proizvoljno i jednostrano? Kao prvo, takvo ponašanje nije u skladu sa načelima obavljanja dužnosti. Kao drugo, dužnost nije tvoja privatna stvar; ne radiš to za sebe, ne baviš se sopstvenim poduhvatom, to nije tvoj lični posao. U Božjoj kući, ma šta da radiš, ne sprovodiš svoj sopstveni poslovni poduhvat; to je delo Božje kuće, to je Božje delo. Znanje i svest o tome moraš stalno da imaš na umu uz reči: „Ovo nisu moji lični poslovi; izvršavam svoju dužnost i ispunjavam svoju odgovornost. Obavljam crkveni posao. To je zadatak koji mi je Bog poverio i ja ga obavljam za Njega. To je moja dužnost, a ne moj privatni posao.” Ljudi najpre treba ovo da razumeju. Ako se prema dužnosti odnosiš kao prema svojim ličnim poslovima i u svom postupanju ne tražiš istina-načela, te dužnost obavljaš shodno svojim ličnim motivima, gledištima i planu, tada ćeš najverovatnije grešiti. Prema tome, kako treba da postupiš ako si napravio vrlo jasnu razliku između svoje dužnosti i svojih ličnih poslova, i ako si svestan da je u pitanju jedna dužnost? (Treba da tražiš ono što Bog zahteva i da tražiš načela.) Tako je. Ako ti se nešto dogodi i ne shvataš istinu, ako imaš određenu predstavu, ali ti stvari i dalje nisu jasne, tad moraš da pronađeš braću i sestre koji shvataju istinu da sa njima u zajedništvu porazgovaraš; to je traženje istine i, povrh svega, to je stav koji treba da imaš prema svojoj dužnosti. O stvarima ne treba da odlučuješ na osnovu onoga što misliš da je primereno, pa da zatim samo presečeš i proglasiš stvar rešenom – time lako nastaju problemi. Dužnost nije tvoj lični posao; pitanja koja se tiču Božje kuće, bilo da su velika ili mala, nisu ničiji lični posao. Sve dok se odnosi na dužnost, to nije tvoja privatna stvar, to nije tvoj lični posao – to je nešto što se tiče istine i načela. Šta je onda prvo što bi trebalo da uradite? Trebalo bi da tragate za istinom i da tražite načela. A ako ne razumete istinu, prvo morate da tražite načela; ako, pak, istinu već sada razumete, biće vam lako da prepoznate načela. Šta treba da uradiš ako ne razumeš načela? Postoji način: možeš da porazgovaraš sa onima koji ih razumeju. Nemoj uvek da pretpostavljaš da sve razumeš i da si uvek u pravu; tako se lako prave greške. Kakva je to narav kada uvek želiš da imaš poslednju reč? To je nadmenost i samopravednost, to znači da postupaš proizvoljno i jednostrano. Neki ljudi misle: „Ja imam fakultetsko obrazovanje, kulturniji sam od vas, imam sposobnost razumevanja. Svi ste vi malog rasta i ne razumete istinu, pa bi trebalo da slušate sve što ja kažem. Samo ja mogu da donosim odluke!” Kakvo je ovo gledište? Ako ovako gledaš na stvari, naići ćeš na probleme; nikada nećeš valjano obavljati svoje dužnosti. Kako možeš valjano da obavljaš svoje dužnosti kada uvek želiš da imaš poslednju reč, bez skladne saradnje? Obavljanje tvojih dužnosti na ovaj način sigurno neće zadovoljiti standarde. Zašto to kažem? Ti uvek želiš da sputavaš druge i da ih nateraš da te slušaju; ne uzimaš u obzir ništa što neko drugi kaže. To je pristrasno i tvrdoglavo ponašanje, a takođe je i nadmenost i samopravednost. Na taj način, ne samo da nećeš uspeti da valjano obaviš svoje dužnosti, već ćeš ometati druge u vršenju njihovih dužnosti. To je posledica nadmene naravi. Zašto Bog zahteva od ljudi skladnu saradnju? S jedne strane, ona je korisna za otkrivanje ljudskih iskvarenih naravi, što im omogućava da spoznaju sebe i da odbace svoje iskvarene naravi, a to koristi njihovom život-ulasku. S druge strane, skladna saradnja je takođe korisna za rad crkve. S obzirom da svima nedostaje razumevanje istine i da svi poseduju iskvarene naravi, ako nema skladne saradnje, onda oni neće biti sposobni da valjano obavljaju svoje dužnosti, što će uticati na rad crkve. To dovodi do ozbiljnih posledica. U sažetku, da bi se postiglo primereno vršenje dužnosti, čovek mora da nauči da skladno sarađuje i da, suočen sa određenim situacijama, razgovara o istini kako bi pronašao rešenja. To je neophodno – to donosi korist ne samo radu crkve već i život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Neki ljudi to jednostavno ne mogu da razumeju; uvek misle da je skladna saradnja previše problematična i da, ponekad, razgovor o istini ne dovodi tako lako do rezultata. Ovi ljudi onda počnu da sumnjaju i pitaju se: „Da li je skladna saradnja zaista neophodna kako bi se postiglo primereno vršenje dužnosti? Kada se suočimo sa nekom situacijom, da li je izvesno da će to što svi skupa razgovaramo u zajedništvu doneti rezultate? Mislim da je sve to samo formalnost; besmisleno je pridržavati se ovih pravila.” Da li je ovakvo gledište ispravno? (Nije.) Koji problem ono otkriva? (Njihov stav prema obavljanju dužnosti je problematičan.) Neki ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav; oni nisu voljni da razgovaraju o istini i uvek žele da imaju poslednju reč. Da li neko ko je toliko nadmen i samopravedan može skladno da sarađuje sa drugima? Bog zahteva od ljudi da skladno sarađuju u obavljanju svojih dužnosti kako bi razrešili svoje iskvarene naravi, kako bi im pomogao da nauče da se pokore Božjem delu tokom obavljanja svojih dužnosti i kako bi odbacili svoje iskvarene naravi, čime bi postigli primereno vršenje dužnosti. Odbijanje saradnje sa drugima i želja da se postupa proizvoljno i jednostrano, prisiljavajući druge ljude da te slušaju – da li je to stav koji bi trebalo da imaš prema svojoj dužnosti? Tvoj stav prema obavljanju dužnosti u vezi je sa tvojim život-ulaskom. Boga se ne tiče šta ti se svakodnevno dešava niti koliko si posla obavio, koliko si truda uložio – On zapravo posmatra kakav je tvoj stav prema tim stvarima. A na šta se odnose stav sa kojim obavljaš te stvari i način na koji ih obavljaš? Odnose se na to da li stremiš ka istini ili ne, kao i na tvoj život-ulazak. Bog posmatra tvoj život-ulazak, put kojim ideš. Ako ideš putem stremljenja ka istini i imaš život-ulazak, tokom obavljanja svojih dužnosti moći ćeš skladno da sarađuješ sa drugima i s lakoćom ćeš svoje dužnosti obavljati na odgovarajući način. Ali, ako pri obavljanju dužnosti stalno naglašavaš da imaš kapital, da razumeš svoju oblast posla, da imaš iskustvo, da imaš obzira prema Božjim namerama i da težiš istini više od bilo koga drugog, i ako zatim pomisliš da, zbog svega toga, zaslužuješ da imaš poslednju reč, te ne razgovaraš ni sa kim ni o čemu, već uvek postupaš samostalno, baviš se svojim poduhvatima i uvek želiš da budeš „jedini procvali cvet,” da li onda ideš putem život-ulaska? Ne – to je težnja za statusom, to je hodanje putem kojim je išao Pavle, to nije put život-ulaska. Način na koji Bog od ljudi traži da hodaju putem život-ulaska i putem težnje ka istini ne uključuje takvo ponašanje niti prikazuje te oblike ispoljavanja. Koji je standard za primereno vršenje dužnosti? (Traganje za istinom u svim stvarima, biti u stanju da postupaš u skladu sa načelima.) Tako je. Da bi primereno obavljao svoju dužnost, nije važno koliko godina si verovao u Boga, koliko dužnosti si obavio, niti koliko si doprineo Božjoj kući, a još manje je važno koliko iskustva imaš u svojoj dužnosti. Ono glavno što Bog gleda jeste put kojim neka osoba ide. Drugim rečima, On posmatra čovekov stav prema istini i načelima, baš kao i pravac, poreklo i polaznu tačku njegovih postupaka. Bog se fokusira na te stvari; one određuju put kojim hodaš. Ako se, u procesu obavljanja dužnosti, ove pozitivne stvari u tebi uopšte ne vide, ako tvoje sopstvene misli, ciljevi i planovi čine načela, put i osnovu tvojih postupaka, ako polaziš od zaštite vlastitih interesa i čuvanja svog ugleda i položaja, ako funkcionišeš tako da samostalno donosiš odluke i delaš, da je tvoja reč uvek poslednja, da sa drugima nikada ne diskutuješ niti skladno sarađuješ, da nikada ne poslušaš savet kada pogrešiš, a kamoli da tražiš istinu, kako će onda Bog gledati na tebe? Ako tako obavljaš svoju dužnost, to znači da još uvek nisi dostigao standard niti si zakoračio na put težnje ka istini zato što, dok obavljaš svoju dužnost, ne tražiš istina-načela, već uvek postupaš kako ti odgovara i radiš ono što ti se sviđa. To je razlog zašto većina ljudi ne obavlja primereno svoje dužnosti. Kako onda razrešiti ovaj problem? Da li biste rekli da je čoveku teško da primereno ispunjava svoju dužnost? U stvari, i nije; ljudi samo moraju da budu sposobni da zauzmu ponizan stav, da poseduju malo razuma i da usvoje odgovarajući položaj. Koliko god da si obrazovan, koje god nagrade da si osvojio, šta god da si postigao, i koliko god da su tvoj status i položaj možda visoki, moraš da se odrekneš svih tih stvari, moraš da prestaneš da pametuješ – sve to ne znači ništa. Koliko god te slavne stvari bile velike, u Božjoj kući ne mogu biti više od istine, jer površne stvari nisu istina i ne mogu zauzeti njeno mesto. Moraš biti jasan po tom pitanju. Ako kažeš: „Vrlo sam nadaren, imam vrlo oštar um, imam brze reflekse, brzo učim i imam izuzetno dobro pamćenje, tako da sam kvalifikovan da donesem konačnu odluku”, ako uvek koristiš te stvari kao kapital i ako misliš da su dragocene i pozitivne, onda je to problem. Ako ti sve to okupira srce i ako se ukoreni u tvom srcu, biće ti teško da prihvatiš istinu – a posledice toga su nezamislive. Stoga, prvo moraš da ostaviš sve to po strani i da se odrekneš svih tih stvari koje voliš, koje ti izgledaju lepo, koje su ti dragocene. Te stvari nisu istina; naprotiv, one mogu da spreče tvoj ulazak u istinu. Sada je najhitnije da obavezno potražiš istinu dok obavljaš svoju dužnost i da postupaš u skladu sa istinom, tako da tvoje obavljanje dužnosti postane primereno jer je primereno vršenje dužnosti tek prvi korak na putu život-ulaska. Šta u ovom slučaju znači „prvi korak”? Znači započeti putovanje. U svemu postoji nešto sa čim se započinje putovanje, nešto što je najosnovnije, najtemeljnije, a postizanje primerenog obavljanja dužnosti jeste put život-ulaska. Ako način na koji obavljaš svoju dužnost samo deluje prikladno, ali nije u skladu sa istina-načelima, onda svoju dužnost ne obavljaš primereno. Kako onda čovek treba da radi na tome? Na tome se mora raditi i moraju se tražiti istina-načela; ključno je biti opremljen istina-načelima. Beskorisno je ako samo popraviš svoje ponašanje i svoju ćud, a ne opremiš se istina-stvarnostima. Možda imaš neki dar ili neku specijalnost. To je dobro. Ali, samo ako ih koristiš u obavljanju svoje dužnosti, znači da ih koristiš na pravi način. Valjano obavljanje dužnosti od tebe ne zahteva da poboljšaš svoju ljudskost ili ličnost, niti da zanemariš svoj dar ili talenat. Nije to ono što se traži. Ključno je da razumeš istinu i da naučiš da se pokoriš Bogu. Gotovo je neizbežno da ćeš pri obavljanju dužnosti otkriti svoju iskvarenu narav. Šta trebaš da uradiš u takvim trenucima? Moraš da tražiš istinu kako bi razrešio taj problem i počeo da postupaš u skladu sa istina-načelima. To kad uradiš, neće ti biti problem da valjano obavljaš svoju dužnost. Kojoj god oblasti da pripada tvoj dar ili specijalnost i u kojoj god oblasti da imaš neko stručno znanje, naprikladnije je da to koristiš u obavljanju dužnosti – jedino se na taj način dužnost valjano obavlja. Jedan deo podrazumeva da se oslanjaš na savest i razum da bi obavljao svoju dužnost, dok se drugi tiče toga da moraš da tragaš za istinom da bi razrešio svoju iskvarenu narav. Ako na taj način vrši svoju dužnost, čovek zadobija život-ulazak i osposobljava se da primereno obavlja svoju dužnost.

Kako se sad čini, primereno obavljanje dužnosti nerazdvojivo je od traganja za istinom i postupanja u skladu sa istina-načelima. Ako čovek ne može da traži istinu kako bi razrešio probleme i kako bi došao do tog nivoa da postupa u skladu sa načelima, onda ne može da postigne ni primereno obavljanje dužnosti. Definicija primerenog obavljanja dužnosti je već objašnjena. Da li su Božji zahtevi prema čoveku visoki? Zapravo, nisu visoki. On od tebe samo traži da u svojim postupcima imaš ispravan stav, nameru i gledište. Na osnovu toga, možeš da zadobiješ delo Svetog Duha i da produbiš svoje znanje o sebi. Tada ćeš biti u stanju da prolaziš kroz kušnje i oplemenjivanje, koje će ti omogućiti da uđeš u dublje istine i doživiš promene u svojoj naravi. Pre nego što prođeš kroz kušnje i oplemenjivanje, Bog će ti dati malo suda i grdnje na osnovu tvog razumevanja istine. Ali, šta je temelj za sud i grdnju, kao i za kušnje i oplemenjivanje? Temeljno je pitanje da li si dostigao nivo primerenog obavljanja dužnosti – drugim rečima, da li si postigao život-ulazak. Tvoj život-ulazak nije odvojen od tvog rada i odgovornosti u crkvi. Ako ceo dan provodiš kod kuće čitajući Božje reči i pričaš u prazno o obavljanju dužnosti i o život-ulasku, to je nerealno i besplodno. To je poput strateškog planiranja iz fotelje; po ceo dan pričaš o primerenom obavljanju dužnosti, o primanju Božjeg naloga, ali bez ikakve posvećenosti ili izdataka, i svakako bez patnje ili proživljenih teškoća. Čak i ako te ponekad do suza dirnu pesme ili čitanje Božjih reči, to neće proizvesti nikakav efekat. Iz tog ugla gledano, da li postoji veza između dostizanja nivoa primerenog obavljanja dužnosti i postizanja spasenja? Ili, da li je to povezano sa primanjem Božjeg suda i grdnje? Povezano je. Da bi primio Božji sud i grdnju, čovek mora da postigne primereno obavljanje svojih dužnosti. Zašto Bog postavlja takav standard i od ljudi zahteva da postignu primereno obavljanje svojih dužnosti? Zato što Bog procenjuje stepen tvog život-ulaska na osnovu tvog obavljanja dužnosti. Ako si postigao primereno obavljanje svojih dužnosti, to znači da je tvoj život-ulazak već dostigao standard koji te kvalifikuje da prihvatiš sud i grdnju, što takođe znači da si podoban da na sebi prihvatiš Božje delo usavršavanja. Koje je onda uslove Bog postavio čoveku da to ostvari? U Božjim očima, tvoje obavljanje dužnosti mora biti viđeno kao primereno, što drugim rečima znači da postoje osnovni put i pravac tvog život-ulaska koje Bog priznaje i smatra kvalifikovanim. Kako Bog to proverava? Uglavnom kroz tvoje obavljanje dužnosti. Čim si zadobio Božje priznanje time što si svoje dužnosti primereno obavljao, započinje sledeći korak: Bog će početi da te podvrgava sudu i grdnji. Kakve god greške da napraviš, bićeš disciplinovan; kao da je time Bog počeo pažljivo da te nadgleda. To je dobro – to znači da te je Bog potvrdio, da više nisi u opasnosti, a znači i da si ti prava osoba, osoba koja sigurno neće počiniti očigledna zlodela. S jedne strane, Bog će te zaštititi; s druge strane, subjektivno govoreći, put kojim ideš, kao i tvoji životni ciljevi i pravac, ukorenjeni su u istinskom putu. Nećeš napustiti Boga niti ćeš skrenuti s puta. Uz to, Bog će te sigurno usavršiti; blagosloven si time. Zato, ako čovek želi da primi ovaj blagoslov i da hoda putem usavršavanja, prvi uslov je da postigne primereno obavljanje svojih dužnosti. Bog posmatra tvoje različite postupke u Božjoj kući, kao i zadatke, naloge i misije koje ti daje, kako bi razumeo tvoje stavove prema Bogu i istini. Kroz te stavove, Bog procenjuje kojim putem zapravo hodaš. Ako si na putu težnje ka istini, tvoje obavljanje dužnosti biće zadovoljavajuće i sigurno ćeš imati život-ulazak i promenu naravi u nekom stepenu. Sve ćeš to postići tokom procesa obavljanja svojih dužnosti. To je tačka do koje možeš da stigneš oslanjajući se na ljudski trud pre nego što te Bog formalno usavrši. Bez Božjeg dela, možeš da dostigneš samo ovaj nivo; stremiti dalje bilo bi teško. Možeš da se osloniš samo na sebe kako bi postigao ono što je u tvojim mogućnostima i u okviru ljudskih kapaciteta, kao što su suzdržavanje snagom volje, podnošenje patnje, plaćanje cene, odricanje, orezivanje osećanja, napuštanje sveta, prepoznavanje zlih trendova, bunt protiv tela, odano vršenje dužnosti, pronicljivost, i to da se ne povodiš za ljudima. Kada sve to postigneš, kvalifikovan si da budeš usavršen od Boga. Bog se uglavnom ne meša u ono što ljudi mogu da postignu. On te neprestano snabdeva istinom, neprestano te zaliva, podržava te da razumeš istinu, govori ti kako da shvatiš istinu u raznim aspektima i kako da uđeš u istina-stvarnosti. Kada to razumeš i zakoračiš u to, Bog će ti dati potvrdu o kvalifikaciji i tvoja šansa za spasenje biće osamdeset posto. Međutim, pre nego što dostigneš tih osamdeset posto, moraš da uložiš svu svoju energiju i sav svoj trud; ne možeš da proživiš ovaj život uzalud. Neki ljudi kažu: „Verujem u Boga već dvadeset godina; da li sam uložio svu svoju energiju?” To se ne meri brojem godina. Neki drugi ljudi kažu: „Verujem u Boga već pet godina i razumeo sam neke istine. Znam kako da primereno obavljam svoju dužnost i težim tome; spoznao sam neke puteve i čini se da osećam mir i utehu u srcu.” Ovaj osećaj je uglavnom tačan, ali, da li to znači da imaš osamdeset posto šanse za spasenje? Ne znači; koliko si stvarno postigao? Između deset i petnaest posto. To je zato što u procesu primerenog ispunjavanja dužnosti još mnogo puta moraš da prođeš kroz orezivanje; moraš da iskusiš mnoštvo različitih okolnosti. U tim situacijama, s pozitivne strane, Bog će u velikoj meri obogatiti tvoje iskustvo. U procesu izlaganja tim ljudima, događajima i stvarima – to jest, u tim praktičnim okolnostima – Bog ti omogućava da razumeš neke istine. Zašto ti omogućava da razumeš istine kroz te ljude, događaje i stvari? Ako ne iskusiš te događaje, tvoje razumevanje će zauvek ostati na nivou reči, doktrina i slogana. Kada u životu iskusiš razne okolnosti, te doktrine koje si ranije razumeo ili koje si bio u stanju da shvatiš i zadržiš u svom pamćenju, postaju neka vrsta stvarnosti. Ta stvarnost je praktična strana istine i to je ono što treba da razumeš i u šta treba da zakoračiš.

Kakve su šanse da čovek bude spašen ako još uvek nije dostigao standard za primereno obavljanje svoje dužnosti? U najboljem slučaju, dostigao je između deset i petnaest posto jer ne razume istinu i nikako ne može da ima istinsku pokornost. Može li osoba koja ne razume istinu da postupa prema načelima? Može li ozbiljno i odgovorno da shvati svoju dužnost? Sasvim sigurno da ne može. Nesumnjivo je da svi oni koji ne razumeju istinu postupaju svojevoljno, rade stvari površno, mešaju u to mnogo sebičnih motiva i postupaju na osnovu svojih sopstvenih izbora. Čak i ako možeš da izgovoriš mnoge doktrine i ako možeš da izneseš teorije i slogane, to ne znači da imaš istina-stvarnost, tako da tvoje šanse za spasenje nisu velike. Da bi čovek postigao pravo spasenje, da bi se oslobodio uticaja Sotone i živeo po Božjoj reči, sledeći korak je da uloži trud u različite istine. Koja je svrha ovog truda? Svrha je da se tačnije i čvršće zakorači u istina-stvarnost. Tek kada zakoračiš u istinu, možeš da kreneš pravim životnim putem. Ako samo znaš kako da izgovaraš doktrine i slogane, ali ne možeš da dokučiš istina-načela za obavljanje svoje dužnosti, a u stanju si i da postupaš nepromišljeno na osnovu svojih sopstvenih hirova, tada ti nedostaje istina-stvarnost i još uvek si daleko od cilja. Kad čovek mnoge stvari iskusi tokom obavljanja svojih dužnosti i kad shvati da ne razume istinu i da mu mnogo toga nedostaje, on počinje da ulaže trud u istinu. Postepeno, sa izgovaranja doktrina i slogana prelazi na pravo razumevanje, na tačno primenjivanje istine i na stvarnu pokornost Bogu. Na taj način, njegova nada za spasenje raste i šanse bivaju sve veće. Na čemu se temelji ovaj porast? (Temelji se na tome do kog stepena čovek razume istinu.) Stepen razumevanja istine nije najvažniji faktor; najvažnija je primena istine i ulazak u stvarnost istine. Istinu možeš razumeti samo kroz njenu primenu; nikada nećeš razumeti istinu ako je ne primenjuješ. Puko razumevanje reči i doktrina nije isto što i razumevanje istine. Što više primenjuješ istinu, to više stvarnosti imaš, više se menjaš i bolje razumeš istinu. Tako će tvoja nada za spasenje proporcionalno rasti. Sa pozitivne strane gledano, ako u procesu obavljanja dužnosti možeš ispravno da gledaš na svoje dužnosti, ako ih nikada ne napuštaš bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaš, i ako se, čak i kada drugi gube veru i prestaju da obavljaju svoje dužnosti, ti svoje i dalje čvrsto držiš, ako je od početka do kraja nikada ne napustiš, već do svršetka ostaješ postojan i odan svojim dužnostima, tada istinski postupaš prema svojim dužnostima kao prema dužnostima i pokazuješ potpunu odanost. Ako možeš da ispuniš ovaj standard, u suštini si dostigao nivo primerenog obavljanja svojih dužnosti; to je pozitivna strana toga. Međutim, sa negativne strane gledano, pre nego što dostigneš ovaj standard, moraš da biti u stanju da izdržiš razna iskušenja. Kakav je to problem kada čovek ne može da izdrži iskušenja u procesu obavljanja svoje dužnosti, pa tu dužnost napusti i pobegne, i time je izda? To se svodi na izdaju Boga. Izdaja Božjeg naloga ujedno je izdaja Boga. Može li čovek koji izda Boga i dalje da bude spašen? Ta osoba je gotova; sva nada je izgubljena, a dužnosti koje je prethodno obavljala svodile su se na puko službovanje, koje je sa izdajom nestalo u ništavilu. Dakle, bitno je čvrsto se držati svoje dužnosti; na taj način postoji nada. Odanim ispunjavanjem svoje dužnosti, čovek može da bude spašen i može da zasluži Božje odobravanje. Šta svi smatraju da je najteže po pitanju čvrstog držanja do svoje dužnosti? Najteže je da čovek ostane postojan kada se suoči sa iskušenjima. Šta ova iskušenja uključuju? Novac, status, intimne veze, osećanja. Šta još? Ako neke dužnosti nose rizike, čak i rizike po život, i ako obavljanje takvih dužnosti može da dovede do hapšenja i zatvora ili čak progona do smrti, možeš li i dalje da obavljaš svoju dužnost? Možeš li da istraješ? Lakoća sa kojom se ova iskušenja mogu prevazići zavisi od toga da li čovek teži istini. Takođe zavisi i od čovekove sposobnosti da postepeno, dok teži istini, počne da razlikuje i da prepoznaje ova iskušenja, da počne da prepoznaje njihovu suštinu, kao i sotonske zamke koje se u njima kriju. Takođe je potrebno da prepozna svoje sopstvene iskvarene naravi, svoju priroda-suštinu i svoje slabosti. Isto tako, čovek mora stalno da se moli Bogu za zaštitu kako bi mogao da izdrži ova iskušenja. Ako može da ih istrpi i da se svoje dužnosti čvrsto drži, bez izdaje ili bekstva u bilo kojoj situaciji, tada verovatnoća da bude spašen dostiže pedeset posto. Da li je lako postići ovih pedeset posto? Svaki korak je izazov, prepun opasnosti; nije to lako postići! Da li postoje ljudi kojima težnja ka istini toliko teško pada da osećaju da ih život previše iscrpljuje i da bi radije bili mrtvi? Kakvi su to ljudi koji se tako osećaju? Tako se osećaju bezvernici. Ljudi mogu da naprežu mozak, da podnesu bilo kakvu teškoću, da se čvrsto bore za život u katastrofama i da ne odustaju do poslednjeg daha samo da bi preživeli. Kad bi istom žestinom verovali u Boga i težili ka istini, sigurno bi postigli rezultate. Ako ljudi ne vole istinu i nisu voljni da joj streme, oni su beskorisni! Težnja ka istini nije nešto što se može postići samo ljudskim trudom; to zahteva ljudski trud u kombinaciji sa delom Svetog Duha. Potrebno je da Bog orkestrira razna okruženja kako bi testirao i oplemenio ljude, kao i da Sveti Duh deluje da bi ih prosvetio, prosvetlio i vodio. Patnja koju čovek podnosi da bi zadobio istinu potpuno je opravdana. Baš kao što planinari rizikuju svoje živote da bi se popeli na vrhove i ne boje se teškoća u svojoj težnji da ispituju granice, čak i do tačke da rizikuju svoje živote. Da li je verovanje u Boga i zadobijanje istine teže od penjanja na planinu? Kakvi su to ljudi koji žele blagoslove, ali nisu voljni da pate? Oni su beskorisni. Ne možeš da težiš ka istini i da je zadobiješ ako nemaš snagu volje; ne možeš to da učiniš ako nisi sposoban da patiš. Moraš da platiš cenu da bi je zadobio.

Ljudi su shvatili definiciju primerenosti, standard za primerenost, razlog zašto je Bog postavio ovaj standard za primerenost, odnos između primerenog vršenja dužnosti i život-ulaska i druge faktore u vezi sa istinom koja se tiče primerenog vršenja dužnosti. Ako mogu da postignu postojano obavljanje svoje dužnost bez obzira na vreme ili mesto, ne odustajući od nje, i ako mogu da izdrže sve vrste iskušenja, te da potom razumeju i zadobiju znanje i ulazak u svakovrsne istine koje Bog zahteva u svim raznovrsnim situacijama koje im postavlja, onda su, po Božjem mišljenju, u suštini postigli primerenost. Postoje tri osnovna elementa za postizanje primerenosti u obavljanju čovekove dužnosti: čovek najpre treba da ima ispravan stav prema svojoj dužnosti i ne sme da je napusti ni u jednom trenutku; drugo, treba da bude u stanju da izdrži sve vrste iskušenja tokom obavljanja svoje dužnosti i ne sme da posrne; treće, treba da bude u stanju da razume svaki aspekt istine tokom obavljanja svoje dužnosti i da zakorači u stvarnost. Kada ljudi postignu ove tri stvari i zadovolje standard, tada će prvi preduslov za prihvatanje suda i grdnje i za usavršavanje – primereno obavljanje svoje dužnosti – biti ispunjen.

Što se tiče primerenog obavljanja dužnosti, do sad smo već razgovarali o nekim sadržajima koji se odnose na pojam „primereno”. Kako smo u osnovi definisali reč „primereno” u prethodnim razgovorima? (Definisali smo je kao postupanje u skladu sa načelima.) Reč „primerenost” o kojoj danas razgovaramo dostiže nivo Božjih namera i standarda koje Bog zahteva od čoveka. Zašto Bog od ljudi zahteva da obavljaju svoju dužnost primereno standardu? To pitanje se odnosi na Božju nameru da spasi ljude i na Njegove standarde za spasavanje i usavršavanje ljudi. Ako ne postigneš primerenost u vršenju svoje dužnosti, Bog te neće usavršiti; to je najvažniji uslov koji ljudi treba da ispune kako bi ih Bog usavršio. Stoga, da li čovek može biti usavršen od strane Boga presudno zavisi od toga da li je njegovo obavljanje dužnosti primereno. Ako je tvoje obavljanje dužnosti neprimereno, onda Božje delo usavršavanja ljudi nema s tobom nikakve veze. Sad, neki ljudi su na pravom putu u obavljanju svojih dužnosti i njihov pravac je ispravan, ali za njih se i dalje ne može smatrati da primereno vrše svoje dužnosti. Zašto? Zato što ljudi razumeju tek poneke istine. To je kao kada deca žele da podele neke kućne obaveze sa svojim roditeljima, ali možda još uvek nemaju dovoljan rast da to i učine. U kom trenutku će imati dovoljan rast da zaista preuzmu neke kućne poslove? Kada budu mogli da urade neke stvari bez potrebe da odrasli o tome brinu; tada mogu da učestvuju u kućnim poslovima – tada mogu to da učine. Premda ti i sada možeš da uradiš neke stvari, još uvek si u fazi ulaganja napora i službovanja jer je istina koju razumeš previše plitka, istina koju možeš da primeniš je premala, i premalo je načela koja možeš da dokučiš. Često si u procesu opipavanja, često postupaš u stanju zamagljenog uma, pa ti je veoma teško da potvrdiš da li je ono što radiš u skladu sa Božjim namerama; misli su ti stalno nejasne. Da li se onda može smatrati da je tvoje obavljanje dužnosti primereno? Još uvek ne može, zato što razumeš tek poneke istine i tvoj život-ulazak nije na nivou koji Bog zahteva; tvoj rast je premali. Šta znači kada je čovekov rast premali? Neki kažu da to podrazumeva plitko razumevanje istine, ali, zapravo, ne radi se samo o tome. To je ujedno u direktnoj vezi sa čovekovom nezrelom ljudskošću ili sa njegovim lošim kovom i činjenicom da ima previše negativnosti. Na primer, ako sad dobiješ neku dužnost i ti ne znaš kako da je obaviš, možda ćeš osetiti da si beskoristan i da ne možeš da posvetiš pažnju Božjim namerama. Zbog toga postaješ negativan i slab, pomišljaš da su Božja uređenja loša, da ne možeš ništa da uradiš i da ćeš sigurno biti isključen. I onda više ne želiš da obavljaš svoju dužnost. Zar to nije ispoljavanje malog rasta? Pored toga, sad ima mnogo mladih braće i sestara koji još uvek nisu u braku. Ako naiđu na zgodnog muškarca ili ženu, može da se desi da budu očarani, dok razmena pogleda s tom osobom može da izazove osećanja; uz tako snažna uzburkana osećanja, mogu li oni i dalje dobro da obavljaju svoje dužnosti kada započnu vezu? To je pad u iskušenje. Nije li to pokazatelj malog rasta? Zaista jeste. Uz to, neki ljudi imaju neki svoj poseban dar i obavljaju neke posebne dužnosti u Božjoj kući. Zbog toga osećaju da imaju neki kapital, pa uvek žele da se razmeću i hvale. Čim počnu da se hvale, gube načela u svojim postupcima. Ako ih, pri tom, i drugi ljudi makar malo pohvale, sigurno će izgubiti načela u svojim postupcima, postaće umišljeni i zaboraviće svoje dužnosti. I to se karakteriše kao pad u iskušenje. Nije li to pokazatelj malog rasta? Čak i manje stvari mogu da navedu osobu malog rasta da se zatetura. Na primer, neki ljudi rade kao glumci u Božjoj kući; zahvaljujući svom izgledu i harizmi, pojave se u nekoliko filmova, te osećaju kao da su stekli malo slave. Oni razmišljaju: „Sada sam uspeo da izgradim sebi ime; da sam u svetovnom okruženju, zar ljudi ne bi tražili moj autogram? Zašto niko u Božjoj kući ne želi moj autogram? Čini se da bi trebalo da glumim u još nekom dobrom filmu.” Međutim, kada ne dobiju glavnu ulogu u sledećem filmu, pomisle da bi trebalo da odustanu od svojih dužnosti, smatrajući ih besmislenim. Uvek žele da igraju glavne uloge i da budu poznati, a kada to ne postignu, postaju potišteni, mrzovoljni, pa čak pomišljaju i da odustanu. To znači imati mali rast. Ako osoba ima mali rast, znači da nije sposobna da preuzme značajne odgovornosti. Čak i ako ti je Bog podario dužnost, ti i dalje ne možeš da zadobiješ Njegovo poverenje. Mogao bi da napustiš svoje dužnosti i okreneš se protiv Boga samo zbog jedne pogrešne misli ili zbog jedne stvari sa kojom se ne slažeš. Nije li i to pokazatelj malog rasta? (Jeste.) To je izuzetno mali rast. Uz tako mali rast i takvo ponašanje, koliko je čovek daleko od primerenog obavljanja svojih dužnosti? U čemu se ogleda ta razlika? Ogleda se u tome koliko čovek voli istinu. Postoje i neki ljudi koji, u procesu obavljanja svojih dužnosti, otkriju da je njihov najbliži član porodice oboleo. Tada prestaju da prisustvuju sastancima, zapostavljaju svoje dužnosti i misle da nije važno što će ih preskočiti na nekoliko dana – na kraju krajeva, kad bi njihov član porodice umro, bio bi zauvek izgubljen. Ali, oni ne razmišljaju o tome da je obavljanje dužnosti ključno pitanje koje se tiče zadobijanja života, da je to čovekova jedina šansa za postizanje spasenja. Oni svoja osećanja i porodicu stavljaju iznad svojih dužnosti i dobijanja spasenja. Nije li to pokazatelj malog rasta? Njihov rast je suviše mali! To pokazuje da ne razumeju prave životne stvari i da ne znaju kako da se bave pravim zadacima. Da li čovekov rast zavisi od godina? Ne zavisi. Bilo da su muškarci ili žene, svi iskvareni ljudi imaju istu iskvarenu narav, bez obzira na godine, mesto rođenja ili nacionalnost. Svi oni poseduju prirodu Sotone i u stanju su da se pobune protiv Boga i pruže Mu otpor, čineći sve vrste zla. Ako čovek ne teži istini, da li može iskreno da se pokaje? Nikada; on se neće promeniti. Neki ljudi obole i uzvikuju kako se oslanjaju na Boga i kako se ne boje smrti, ali isto tako osećaju da ne mogu samo mirno da sede i da ne rade ništa. Misle da će sigurno umreti ako ne vrše svoje dužnosti, pa odmah odlaze da ih obavljaju. Gledaju koja dužnost zahteva najviše posla i koja je najvažnija, koja je Bogu najdraža, te se žure da se za nju prijave. Tokom procesa obavljanja svoje dužnosti, stalno se pitaju: „Može li se ova bolest izlečiti? Svakako se nadam da može. Život sam tome posvetio; zar ne bi trebalo da budem izlečen?” U stvarnosti, bolest koju imaju je neizlečiva; bilo da obavljaju svoju dužnost ili ne, umreće. Iako takvi ljudi sad obavljaju svoju dužnost, Bog posmatra ljudska srca – sa tako malim rastom i sa takvim motivom, mogu li da vrše svoju dužnost kako treba? Sigurno da ne mogu. Takvi ljudi ne teže istini i njihova ljudskost nije dobra. Uvek imaju na umu vlastite male planove. Čim se bolest pogorša ili se iole osećaju loše, počinju da misle: „Da li me je Bog zaista blagoslovio? Da li me je zaista pazio i zaštitio? Izgleda da nije, tako da ja neću više vršiti svoje dužnosti.” Osete li se iole neprijatno, žele da odustanu od svojih dužnosti. Da li oni imaju bilo kakav rast? (Nemaju.) Samo zato što razni ljudi mogu ovde da sede i da slušaju propovedi ili zato što mogu da napuste svoje porodice i karijere da bi obavljali svoje dužnosti na nekoj poziciji u Božjoj kući – radeći posao koji je u vezi sa njihovim profesionalnim veštinama ili oblastima ekspertize – nemojte misliti da oni nužno obavljaju svoje dužnosti. Isto tako, to ne znači da svi oni koji obavljaju svoje dužnosti to voljno rade, a još manje znači da svi oni koji obavljaju svoje dužnosti poseduju određeni rast. Spolja gledano, čini se da su ljudi zauzeti, da svojevoljno rade stvari i da se daju Bogu na temelju istinskog verovanja u Boga. U stvarnosti, duboko u duši, svi su često slabi. Često pomišljaju da odustanu od svojih dužnosti, često imaju vlastite planove i još češće se nadaju da će se Božje delo uskoro završiti kako bi brzo dobili blagoslove. Samo to im je cilj. Bog želi da razreši te ljudske slabosti, buntovnost i mali rast, kao i ljudske neuke misli i dela. Kada se to razreši i više ne predstavlja problem, kada ništa ne može da utiče na tvoju sposobnost da obavljaš svoje dužnosti, to je onda dovoljno i tvoj se rast uvećao. Put kojim će čovek na kraju ići i u kojoj meri će taj put preći ne zavisi od toga koliko on glasno uzvikuje parole niti zavisi od njegovih prolaznih emocija ili želja. Naprotiv, zavisi od njegove težnje i od stepena njegove ljubavi prema istini.

U kojim situacijama ćete odustati od svoje dužnosti? Da li je to kada se suočavate sa smrću? Ili kada naiđete na neka manja razočaranja u životu? Neki ljudi imaju mnogo zahteva kada je u pitanju obavljanje dužnosti. S jedne strane, ne smeju da budu izloženi vetru ili suncu, a njihovo radno okruženje mora da bude udobno. Ne mogu da podnesu čak ni najmanju neprijatnost. Uz to, moraju često da budu sa svojim supružnikom, da žive udvoje, ali i da imaju svoj privatni život, što uključuje odlaske na zabave, odlaske na odmore i tome slično, i sve to mora da ih zadovolji. Ako su iole nezadovoljni, osetiće nelagodnost i neprekidnu ogorčenost u srcu, i čak će širenjem predstava ometati druge ljude. Neki ljudi koji razumeju istinu mogu da prepoznaju da ti ljudi nisu dobri, da su to bezvernici, te će se od njih udaljiti. Ali, ima i ljudi koji ne razumeju istinu, koji su malog rasta i lišeni su pronicljivosti, i oni su ti koji će biti pogođeni ometanjima tih nezadovoljnih ljudi. Recite Mi, da li bi takve zlikovce trebalo ukloniti iz crkve? (Da.) Takav čovek, koji neprestano ometa i prekida rad crkve, mora biti uklonjen kako bi se zaštitili oni koji su malog rasta i koji su neuki. U kojim okolnostima biste vi napustili svoje dužnosti i otišli bez najave? Na primer, tokom širenja jevanđelja, ugledaš nekoga ko je posebno lep i ko govori harizmatično, i što više gledaš u tu osobu, to joj se više diviš, misleći: „Kako bi bilo sjajno da ne obavljam svoje dužnosti i da nađem ovakvog partnera!” Čim počneš tako da misliš, u opasnosti si; lako ćeš podleći iskušenju. A čim o tome počneš previše da razmišljaš, odlučićeš da se upustiš u tu vezu. Ali, kada konačno osvojiš tu osobu, shvataš da je i ona iskvareno ljudsko biće i da uopšte nije tako sjajna, a tada je prekasno za kajanje. Čim čovek upadne u iskušenje ljubavnih veza, nije lako da iz toga izađe. Neće mu biti lako da to prekine bez utroška jedne ili dve godine, ili tri do pet godina. Tokom tih tri do pet godina koje si izgubio, koliko ćeš istine propustiti? Koliki će biti gubitak u tvom životu? Koliko će biti odložen tvoj životni rast? Neki, pak, vide kako drugi zarađuju mnogo novca u sekularnom svetu, kako nose dizajnersku odeću i dobro jedu i piju, te im se srce uzburka, pa i oni žele da zarađuju novac. Tako nastaje iskušenje. Svako kome mozak počinje grozničavo da radi kada se suoči sa određenim situacijama, te počne da razmišlja o napuštanju svoje dužnosti, nije sposoban da izdrži iskušenje; u opasnosti je. To je znak malog rasta. Osećaš se uznemireno i nezadovoljno kada vidiš da neko drugi jede dobru hranu. Takođe se osećaš nezadovoljno kada vidiš nekoga s dobrim partnerom. I nesrećan si kada vidiš nekoga ko je otprilike tvojih godina i sličnog je privlačnog izgleda, ali je bolje obučen od tebe, pa je još i slavan. Počinješ da misliš, da nisi napustio školu, nego da si diplomirao i našao neku profesiju, sigurno bi bio bolji od te osobe. Kad god se suočiš s takvim situacijama, danima si zabrinut. Ta iskušenja su za tebe vrsta ograničenja, vrsta muke, što pokazuje da je tvoj rast mali. Kada širite jevanđelje i kada sretnete primerenog člana suprotnog pola, muškarca koji je „visok, bogat i zgodan” ili ženu koja je svetle puti, bogata i lepa, možda nećete nužno moći da izbegnete iskušenje. Šta znači da možda nećete moći to da izbegnete? To znači da tvoj rast nije dostigao nivo na kojem možeš da prevaziđeš različita iskušenja; ne možeš da ih izbegneš, te ti ona obuzmu i zavedu srce. Ono o čemu razmišljaš, ono što ti prolazi kroz glavu, čak i ono o čemu sanjaš i o čemu razgovaraš s drugima, sve postaje sa tim povezano. To utiče na obavljanje tvojih dužnosti; dok drugi ljudi imaju puno toga da kažu dok razgovaraju o istini, ti doprinosiš sve manje i manje i gubiš interesovanje za verovanje u Boga. Zar to nije zavedenost? To je pad u iskušenje i to je opasno. Neki ljudi misle da si pao u iskušenje tek kada počneš da se zabavljaš s nekim ili kada odeš sa tom osobom, ali kada dođeš do te tačke, već si propao. Da li susret s takvim stvarima može da dovede do ovakvih situacija? (Ne znam.) Ako ne znate, to dokazuje da je vaš rast mali. Zašto to dokazuje da je vaš rast mali? S jedne strane, nikada se nisi suočio s takvim stvarima, pa ne znaš kako bi reagovao; sam sebe nisi sasvim shvatio. S druge strane, kad se suočiš s takvom situacijom, nemaš pravi stav i pristup za rešavanje tog problema. Ako ne možeš tragati za istinom da bi rešio problem, to znači da si pasivan. Kad si pasivan, to dokazuje da imaš mali rast i da si neuk. Iako možda nisi aktivan u zavođenju drugih, drugi tebe sasvim sigurno mogu da zavedu, što ti donosi iskušenje. Ako ne možeš da ga prevaziđeš, to je problem. Na primer, šta ako ti neko ponudi novac i status, ili šta ako naiđe još bolja osoba i pokuša da te zavede? Da li bi bilo lako to prevazići? Kakve su šanse da bi mogao to da prevaziđeš? Priča se da se neki ljudi zaljube nakon samo dve bombonjere dobijene od osobe koja im se dopada, i već razmatraju mogućnost da započnu s tom osobom vezu – toliko je njihov rast mali. Da li se ovde radi o tome da nisu verovali u Boga dovoljno dugo? Ne nužno. Neki ljudi su vernici više od decenije i još uvek mogu da padnu u iskušenje kada se nađu u takvim situacijama. Bilo da je to prvi, drugi ili treći put da se susretnu s tim, oni i dalje mogu da budu zavedeni. Zbog čega se to dešava? Njihov rast je mali i zaista im nedostaje razumevanje nekih istina. Zašto im nedostaje razumevanje? Zato što ne teže istini; uvek su smeteni. Po njihovom gledištu, takve stvari nisu značajne. Oni misle: „Ako se zaista pojavi primeren partner, zašto ne bih stupio u brak? Jedino što još uvek nisam sreo nekog primerenog i niko me nije impresionirao, pa ću samo nastaviti da se snalazim.” To snalaženje ne podrazumeva stav težnje ka istini; to nije hodanje putem postizanja spasenja i usavršavanja – to nije taj način razmišljanja. Takvi ljudi samo žele da nekako preguraju, tako što žive dan za danom i idu gde ih život vodi. I ako zaista dođe dan kada više ne mogu da izdrže, neka tako bude. Nisu zainteresovani za Božju nameru da spasi ljude niti za delo kojim se Bog bavi radi tog spasenja. Štaviše, oni ne tragaju iskreno za raznim istinama koje su u vezi sa Božjim spasenjem čoveka niti to uzimaju k srcu. Neki bi mogli reći: „Ali oni uvek dolaze na propovedi; kako možeš reći da ne uzimaju to k srcu?” Ali, puko prisustvovanje okupljanjima i slušanje propovedi razlikuje se od prihvatanja istine. Mnogo ljudi sluša propovedi, ali koliko njih zaista primenjuje istinu? Još manje je onih koji krenu putem težnje ka istini. Mnogi se fokusiraju samo na razumevanje doktrina i na obogaćivanje svojih predstava i uobrazilje kada slušaju propovedi. Oni koji vole istinu slušaju sa ciljem da za njom tragaju i da je prihvate. Oni su u stanju da slušaju propovedi i da promišljaju o sebi, poredeći ono što su čuli sa svojim sopstvenim stanjima, i u stanju su da se fokusiraju na rešavanje svojih iskvarenih naravi. Hvataju se za praktične aspekte istine; naglašavaju primenu i doživljaj tih aspekata i zadobijanje istine. Stoga, oni koji vole istinu slušaju propovedi da bi zadobili život, da bi razumeli istinu i sebe transformisali. Oni prihvataju istinu u svom srcu i, kada je primenjuju, istina koju razumeju im koristi; razumevanje istine pruža put. Što se tiče onih koji ne teže istini, oni smeteno slušaju propovedi. Odslušaće celu propoved od početka do kraja, a kada ih pitate šta su razumeli, reći će: „Sve sam razumeo. Sve sam jasno zapisao.” Ali, ako ih pitaš kako im to pomaže, samo će nejasno reći da im to donekle pomaže. Da li to zaista pomaže? Ne, jer nisu usvojili istine iz propovedi. Zašto nisu? Zato što je nisu prihvatili. Kako bi onda uopšte mogli da je usvoje? Neki ljudi kažu: „Kako je moguće da je nisu usvojili? Kako je moguće da je nisu prihvatili? Pažljivo su slušali i čak su hvatali beleške.” Neki ljudi hvataju beleške iz čiste formalnosti, a ne zato što žude za istinom. Neki koji razgovaraju o istini možda je neće nužno prihvatiti; zavisi od toga da li njihova srca zaista žude za istinom. Šta onda znači zaista prihvatiti istinu? To znači da nakon čitanja Božjih reči, čovek te reči može da poveže sa svojim sopstvenim stanjima, sa svojim sopstvenim ponašanjem i delima, sa načelima verovanja u Boga, sa nalozima i odgovornostima koje mu je Bog dao i sa putem kojim hoda. Može da promišlja o sebi u odnosu na sve te stvari, može jasno da ih raspozna, da postigne razumevanje istine i da je zatim primeni i zakorači u nju. Samo takav čovek prihvata istinu. Samo takav čovek stremi ka istini.

Upravo smo razgovarali o tome kako se kod ljudi ispoljava mali rast. U postepenom procesu razumevanja istine, ljudi će postupno razrešiti pitanja koja su u vezi sa njihovim malim rastom, kao što su glupost, neznanje, plašljivost i slabost. Šta podrazumevamo pod slabošću? To znači da je komponenta tvoje vere u Boga naročito mala; tvoja vera u Boga je minimalna. Kad slediš doktrinu, veruješ da Bog može sve da postigne i da On suvereno vlada nad svim stvarima, ali kada se suočiš sa stvarnim situacijama, ne usuđuješ se da imaš poverenje u Boga; ne usuđuješ se da Mu svesrdno sve predaš i ne možeš da se pokoriš – to je slabost. Ljudska glupost, neznanje, plašljivost i buntovništvo – te negativne stvari mogu se u određenoj meri postepeno razrešiti ili poboljšati kroz traganje za istinom prilikom obavljanja dužnosti. Šta znači poboljšanje? To znači da se te negativne stvari postepeno razrešavaju; rezultati tvog vršenja dužnosti bivaju sve bolji, i kada se suočiš sa određenim situacijama, možeš da podneseš više nego pre. Na primer, ranije, kada si bio suočen s takvim situacijama, zbog tvog malog rasta bio bi slab, postao bi pasivan i to bi čak uticalo na tvoj stav prema obavljanju dužnosti. Imao bi izlive besa, odustajao bi od dužnosti, bio bi površan i ne bi pokazivao odanost. A sad, kada se suočiš sa takvim situacijama, tvoj stepen odanosti vršenju svoje dužnosti se ne smanjuje; ako imaš poteškoća ili slabosti u srcu, možeš da tražiš istinu da ih razrešiš. To znači da pitanje život-ulaska više neće uticati na tvoje obavljanje dužnosti. Tvoje raspoloženje, tvoje stanje i tvoja slabost više neće uticati na rad koji ti je namenjen, niti će uticati na tvoje odgovornosti, dužnosti i obaveze. Zar tvoja sposobnost da se nosiš sa stvarima i da se izboriš sa spoljnim događajima nije time uvećana? Tako napreduje rast. Neki ljudi, ako dobiju glavnu ulogu, postaju veoma srećni, pa čak i hodaju kao na oblacima; ali, ako treba da budu statisti, onda su nevoljni, postaju neraspoloženi i hodaju pognute glave. Neki ljudi uvek žele da se istaknu dok šire jevanđelje, ali nisu u stanju da razgovaraju o istini. Ne praktikuju obuku, a ipak uvek žele da zauzmu visoke položaje i pokažu se. Da li je to istinska pokornost? Da li je to ispravan stav prema obavljanju svoje dužnosti? Kada je čovekov način razmišljanja neispravan i kada je njegovo stanje pogrešno, trebalo bi da traži istinu kako bi to razrešio i kako bi, na kraju, bio sposoban da traži i primeni istinu bez obzira na situaciju; to znači imati životno iskustvo. Kad naučiš da prepoznaješ sve vrste stvari, znači da si stekao imunitet. Bez obzira na to šta te zadesi i kada, to neće uticati na tvoje obavljanje dužnosti niti će na tvoj rad uticati ijedan manji problem, slabo raspoloženje ili promena u ljudima, događajima, stvarima i okolnostima; ojačaće tvoja sposobnost da prevaziđeš greh i razne okolnosti i raspoloženja – to znači da je tvoj rast uznapredovao. Kako napreduje rast? Taj rezultat se postiže kada ljudi postepeno ulaze u istina-stvarnost tako što traže istinu kako bi razrešili probleme. Kada jednom razumeš neke istine i kada te istine postanu tvoj život, kada postanu osnova tvog ponašanja, kada postanu tvoje gledište na stvari i kada postanu tvoja zvezda vodilja, to znači da si izdržljiv; nećeš tako često biti slab. Na primer, ranije bi bio veoma srećan ako bi postao starešina; ako bi bio smenjen, bio bi negativan mesec ili dva, ne bi bio voljan da radiš išta što ti se kaže, obavljao bi svaki zadatak sa negativnim stavom, ponašao bi se površno, čak do te mere da bi potpuno odustao. Sada, kada bi trebalo da budeš smenjen, rekao bi: „Čak i ako budem smenjen, to me neće pogoditi. Neću biti negativan ni jedan jedini dan. Ako me danas smene, sutra ću nastaviti sa onim što treba da radim. Prihvatam i pokoravam se Božjoj orkestraciji i uređenjima.” To je otpornost. Kako se stiče ova otpornost? Da li ćeš imati ovakav rast ako ne težiš istini, i ako, kada se suočiš sa stvarima, ne tragaš za istinom kako bi nešto razrešio i ne fokusiraš se na postupanje po načelima? Nikada nećeš biti otporan ako se vodiš filozofijama bezvernika za ovozemaljsko ophođenje. Samo ako se vodiš istinom, možeš postepeno da se oslobodiš nadmenosti, statusa i sujete, tako da te na kraju ništa ne može oboriti i ništa te ne može omesti u valjanom obavljanju tvojih dužnosti. To znači imati rast; to znači biti otporan. Kada si otporan i kada tvoj rast uznapreduje, zar to ne znači da svoje dužnosti obavljaš na zadovoljavajući način u sve većoj meri? Kada primereno obavljaš svoje dužnosti, zar to ne znači da već imaš određeni rast? Šta taj rast uključuje? Uključuje istinsku veru u Boga, istinsku pokornost Bogu i odanost Bogu, kao i sposobnost da pravilno postupaš prema svojim dužnostima; uključuje prihvatanje svega od Boga i sposobnost da se pokoriš Bogu, da se bojiš Boga i da se kloniš zla. Tako se ispoljava sve veći rast.

Da li ste sada u svojoj svesti osetili da spasenje treba da bude na dnevnom redu i da više ne možete biti smeteni u vezi s tim? Razumevanje svake pojedinačne istine izuzetno je važno za spasenje; ne možeš da budeš smeten povodom ijedne istine. Verovanje u Boga ne podrazumeva samo puko ulaganje napora, jurcanje unaokolo, podnošenje nešto patnje i sposobnost da se izdrže kušnje bez posrtanja. Ako ljudi koji veruju u Boga zaista smatraju da je spasenje značajna stvar u životu i smatraju da je zadobijanje istine važno u životu, onda mogu sve da otpuste i biće im lako da to i urade. Ako čovek još uvek nije osetio koliko je važno biti spasen, to je onda budalasto i neuko; to znači da ima isuviše malo vere i da još uvek živi u teškim okolnostima. Ako čovek ne voli istinu, teško će postići primereno vršenje dužnosti. To je stoga što čovek treba da razume mnoge istine i treba da zakorači u mnoge istine da bi primereno obavio dužnost. U procesu razumevanja i ulaska u istinu, dužnost koju čovek obavlja postepeno će postati primerena; razne njegove slabosti i raspoloženja postepeno će se menjati, dok će se njegova različita stanja postepeno poboljšati. U procesu razumevanja istine i ulaska u istina-stvarnost, čovek će sve jasnije razumeti viziju koja se tiče verovanja u Boga i spasenja, a ujedno će i njegova želja i potreba za spasenjem postati sve hitnija. Šta se podrazumeva pod rečju hitno? To znači da možete osetiti da je spasenje hitno, da je to izuzetno važno, i da može biti vrlo opasno ako ne razrešite svoje iskvarene naravi jer nećete moći da zadobijete spasenje. Takav način razmišljanja nosi osećaj hitnosti. Na početku nemaš svest o spasenju ili usavršavanju. Postepeno shvataš da ljudi imaju iskvarene naravi i da im je potreban Bog da ih spase. Otkrivaš da ljudi žive u grehu zarobljeni u iskvarenoj naravi bez slobode, da proživljavaju velike patnje i da će, pre ili kasnije, biti zbrisani zlim trendovima Sotone. Shvataš da ljudi ne mogu da budu postojani sami od sebe – bez obzira na to koliko si izdržljiv ili odlučan, ne možeš da garantuješ da ćeš slediti Boga do kraja – i da moraš da težiš istini, moraš da iskusiš sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanja kako bi razumeo istinu i spoznao sebe, i tek tada ćeš imati odlučnost da slediš Boga do kraja. Tek tada počinješ da osećaš izvesnu hitnost u vezi sa spasenjem. Razumevanje istine je ključno za spasenje. Težnja ka istini je značajna stvar koju čovek nikada ne smete da napusti ili zanemari. Da li ćeš težiti istini ili ne u direktnoj je vezi sa spasenjem i u neraskidivoj je vezi sa tim da li možeš da budeš usavršen od strane Boga. U procesu obavljanja dužnosti, svi problemi i poteškoće na koje naiđeš moraju da se rešavaju traganjem za istinom; tvoja slabost, neznanje i glupost takođe će se postepeno menjati. Na šta se odnosi ta promena? To znači da je tvoja sposobnost da savladaš greh ojačala i da postaješ sve osetljiviji na svoje iskvarene naravi i na rđave stvari. Postaješ sve sposobniji da rasuđuješ i u srcu stičeš osećaj za te stvari. Trenutno, neki ljudi još uvek nemaju ovu svest i ne osećaju ništa kada ugledaju greh, rđavost ili sotonske stvari – to je neprihvatljivo i pokazuje da njihov rast još uvek nije dovoljan. Neki drugi ljudi ne osećaju ništa, nemaju sposobnost rasuđivanja, pa čak ne osećaju ni trag istinske mržnje prema različitim grešnim ponašanjima i različitim ružnim aspektima Sotone. Isto tako, oni nemaju nikakvu svest ni sposobnost rasuđivanja, a kamoli ikakvo osećanje mržnje prema svojim sopstvenim postupcima i iskvarenostima koje otkrivaju, kao i prema iskvarenim naravima i ružnim stvarima skrivenim duboko u njihovim srcima – ovi ljudi su još uvek daleko od toga da imaju rast. Međutim, bez obzira na to koliko je velika razlika, bez obzira na to koliko je čovek slab ili koliko je njegov rast trenutno mali, to nije problem jer je Bog ljudima dao put i pravac da razreše ove probleme. Dok postepeno dostižeš standard za primereno obavljanje svojih dužnosti, ujedno težiš razumevanju istine i ulasku u istina-stvarnosti. Dok težiš razumevanju istine i ulasku u istina-stvarnost, tvoja sposobnost da savladaš greh biva sve snažnija, a jača i tvoja sposobnost da prepoznaš rđave stvari, čime se, u različitim stepenima, razrešavaju tvoja slabost i buntovništvo. Na primer, ako imaš mali rast i ako se nađeš u određenoj situaciji, čak i ako znaš da ta situacija nije dobra, možda ćeš i dalje njome biti sputan i ograničen, i čak ćeš uzeti nekog učešća u tome. Kada razumeš istinu i kada možeš da primeniš neke istine, osim što ćeš u dubini duše mrzeti takve stvari, istovremeno ćeš ih i odbaciti i odbićeš da imaš ikakvog učešća u tome; ujedno ćeš pomoći drugima da se toga oslobode. To je napredak; to je rast koji napreduje. Šta ukazuje na to da rast napreduje? Pre svega, čovek je odan u obavljanju dužnosti i više se ne ponaša površno. Pored toga, čovekova vera u Boga postaje iskrenija i praktičnija i javlja se istinska pokornost Bogu. Štaviše, čovek može da prepozna i savlada Sotonine kušnje i ometanja; Sotona više ne može da ga zavede ni kontroliše i on može da se oslobodi Sotoninog uticaja. Na taj način, čovek je zaista zadovoljio standard za spasenje.

Posle današnjeg razgovora, znate li kako da procenite da li su dužnosti koje obavljate na zadovoljavajućem nivou? Ako znaš, to dokazuje da donekle razumeš ove istine i da si napredovao; ako ne znaš, to dokazuje da nisi razumeo ono o čemu smo pričali i da zaostaješ. Trebalo bi jasno da razumeš dva aspekta: prvi podrazumeva sposobnost da sam sebe proceniš, a drugi da znaš kako da obavljaš svoju dužnost na zadovoljavajući način i da poznaješ put. U prošlosti smo se tokom razgovora većinom fokusirali na obavljanje dužnosti i retko smo spominjali primereno vršenje dužnosti. Danas je glavna rasprava bila o standardima za primereno vršenje dužnosti. U osnovi smo jasno izložili standarde za primerenost i razne istine uključene u taj aspekt. Uz to, spomenuli smo i koje probleme treba izbegavati i kojih načela se treba pridržavati u procesu obavljanja dužnosti, kao i greške koje ne bi trebalo praviti – sve je to veoma važno. Konkretno, nemoj da kradeš priloge, nemoj nesmotreno da se upuštaš u ljubavne odnose i nemoj da prkosiš radnim uređenjima. Ako počiniš ove greške, onda si potpuno propao; nema nade za spasenje. Zato, ne idi pogrešnim putem, ne hodaj putem kojim idu zle osobe. Jednom kada kročiš na taj put, zaista nema nade; niko te ne može spasiti. Ako te Bog ne spasi, onda ni sam sebe sigurno ne možeš da spasiš. Ako čovek dođe do te tačke, to je ozbiljan problem; nije lako vratiti se. To je u suštini put koji nikuda ne vodi.

28. novembar 2018. godine