Danas nastavljamo naš razgovor u zajedništvu o predstavama. Već smo dva puta razgovarali o ovoj temi, a danas ćemo joj se još jednom vratiti da je zaključimo. Što se tiče onoga o čemu smo već razgovarali, vi posle zajedništva treba da razgovarate između sebe, a zatim da razmišljate i da doživljavate te stvari malo po malo. Te teme se ne mogu u potpunosti sagledati za samo dan ili dva; čovek može samo postepeno da ih shvata tako što će ih osetiti i doživeti. Ono što sada možete da iznesete samo na osnovu sećanja je čisto ponavljanje bez razumevanja. Jedenje i pijenje Božjih reči zahteva iskustvo; tek pošto se čovek izvesno vreme podvrgne stvarnom životnom iskustvu, može da stekne istinsko razumevanje i uvažavanje. Ljudske predstave se uglavnom sastoje od njihovih predstava o Bogu i Božjem delu. Te dve vrste predstava najviše utiču na težnju ljudi, na način na koji gledaju na stvari, na njihovo razumevanje i stav prema Bogu, a povrh toga i na put kojim idu u verovanju u Boga, kao i na pravac i ciljeve koje biraju za svoj život. Da li na osnovu naša dva prethodna razgovora u zajedništvu sada tačno možete da definišete šta se podrazumeva pod predstavama? Zamisli o veri u Boga su neka vrsta predstave. Te zamisli se prvenstveno ispoljavaju u nekom površnom načinu govora i postupanju ljudi, kao i u pojedinostima iz njihovog svakodnevnog života, kao što su hrana, odeća, stanovanje i prevoz. To je najosnovniji nivo. Ako odemo korak dalje, videćemo neke zamisli o nečijoj težnji da veruje u Boga i o putu kojim ide u svojoj veri, kao i neke ljudske zahteve, zamisli i pogrešno razumevanje u vezi sa Božjim delom. Šta to pogrešno razumevanje sadrži? Zašto se zove pogrešno razumevanje? Kada kažemo pogrešno razumevanje, svakako se ne radi o tačnoj misli. To je pre nešto što se ne poklapa sa činjenicama, što nije u skladu sa istinom i nespojivo je i protivno Božjem delu i Božjoj naravi; ili se radi o malo ljudske volje stvorene iz ljudskih predstava, zamisli i znanja, što nema ama baš nikakve veze sa Sȃ mim Bogom niti sa Božjim delom. Kada se pojave takve predstave, zamisli, pogrešno razumevanje i zahtevi, to znači da su ljudske predstave o Bogu i Božjem delu dostigle svoj vrhunac. U šta se pretvara odnos između ljudi i Boga u tom trenutku? (Između njih se stvara neka prepreka.) Postoji prepreka između ljudi i Boga; da li je to ozbiljan problem? (Jeste.) Kada se takva prepreka stvori, to znači da su ljudske predstave i zamisli veoma ozbiljne. Kada se između ljudi i Boga stvori prepreka, to znači da su nezadovoljni nečim što je Bog učinio, da više ne žele da se poveravaju Bogu, da ne žele da se prema Bogu ophode kao prema Bogu niti da se pokoravaju Bogu. Počinju da preispituju Božju pravednost i narav. Koja ispoljenja nastupaju odmah posle ovoga? (Otpor.) Ako ljudi ne traže istinu, to pogrešno razumevanje ne samo da stvara prepreku u njihovom srcu, već odmah dovodi do otpora – otpora istini, Božjim rečima i Božjoj neprikosnovenosti. Postaju nezadovoljni onim što je Bog učinio, govoreći: „To što radiš je neprikladno; ja to niti odobravam niti se sa tim slažem!” Skrivena poruka je: „Ne mogu da se pokorim; to je moj izbor. Želim da izrazim različito gledište, želim da izrazim mišljenje koje se razlikuje od Božjih reči, od istine i od Božjih zahteva.” Kakvo je to ponašanje? (Oni protestuju.) Posle otpora javljaju se protest i protivljenje; to je eskalacija. Kada nečija iskvarena narav preuzme komandu, jedna predstava može da stvori prepreku i pogrešno razumevanje između njega i Boga. Ako se to ne reši brzo kroz traženje istine, prepreka se povećava i izrasta u debeli zid. Ti više ne vidiš Boga niti Njegovo istinsko postojanje, a kamoli Njegovu božansku suštinu. Počinješ da sumnjaš da li je ovaploćeni Bog zaista Bog, gubiš interesovanje da jedeš i piješ Božju reč i više ne želiš da se moliš Bogu. Tako se sve više udaljavaš od Boga. Zašto ljudi mogu da ispolje takvo ponašanje? Zato što osećaju da je ono što je Bog učinio povredilo njihovo srce, povredilo je njihovo dostojanstvo i ponizilo njihovu ličnost. Da li je zaista tako? (Nije.) Šta se zapravo događa? (Želje ljudi nisu zadovoljene, a situacija sa kojom su se susreli dotakla se njihovih interesa.) Događa se to da ljudi imaju iskvarenu narav; kada im se njihove ekstravagantne želje ne ispune odmah, oni počinju da pružaju otpor Bogu i izuzetno su nezadovoljni što je On postupio na način koji nije u skladu sa ljudskim predstavama. Oni ne priznaju, niti prihvataju, da je ono što Bog radi istina, da je to Božja ljubav i da je to u korist spasenja ljudi. Oni stiču predstave i pogrešno razumevanje o tome šta je Bog učinio, što znači da njima upravlja iskvarena narav. Nakon što se te prepreke pojave, koja su ispoljenja svih vrsta iskvarenih naravi koje ljudi otkrivaju kada žive na osnovu predstava? Oni ne traže, ne čekaju, niti se pokoravaju, a još manje su bogobojažljivi ili se kaju. Oni prvo istražuju i sude, a onda osuđuju, da bi najzad nastupio otpor. Zar takvo ponašanje nije potpuno suprotno pozitivnim ispoljenjima kao što su traženje, čekanje, pokoravanje, prihvatanje i pokajanje? (Jeste.) Onda je to ponašanje sušta suprotnost. Ono je otkrovenje iskvarene naravi; njihova iskvarena narav upravlja njihovim postupcima i mislima, kao i njihovim stavom, namerama i gledištima prema suđenju ljudima, događajima i stvarima. Kada se ljudi uključe u istraživanje, analizu, davanje suda, osuđivanje i pružanje otpora, šta je sledeći korak koji preduzimaju? (Protivljenje.) Tada dolazi protivljenje. Koja su neka ispoljenja protivljenja? (Biti negativan, odustati od dužnosti.) Biti negativan je jedno; oni popuštaju u svom poslu i odustaju od svojih dužnosti. Šta još? (Širenje predstava.) (Davanje suda.) Davanje suda, širenje predstava, sve su to neka ispoljenja glasnog protesta i protivljenja Bogu. Šta još? (Oni mogu da izdaju Boga i da izdaju istiniti put.) To je najozbiljnije od svega; kada neko dođe do te tačke, njegova đavolska priroda sasvim ispliva, potpuno poričući i izdajući Boga, i u svakom trenutku može da se okrene od Boga.

Koja su to razna ispoljenja ponašanja koja predstavljaju protest i protivljenje Bogu, a koja smo upravo spomenuli? (Popuštanje na poslu, odustajanje od dužnosti.) (Davanje suda o Bogu.) Davanje suda o Bogu i o Njegovom delu. (Zatim dolazi širenje predstava i, najzad, izdaja Boga.) Hajde da podrobnije porazgovaramo o tome. Ima li nekih pritužbi koje idu uz širenje predstava? (Da.) Ponekad se širenje predstava brka sa prigovaranjem, kao na primer: „Ono što bog čini nije pravedno”, „Verujem u boga, a ne u ljude” i „Verujem da je bog pravedan”. Te reči nose prizvuk pritužbe. Popuštanje na poslu, širenje predstava i davanje suda o Bogu, sve je to prilično ozbiljno ponašanje, ali najozbiljnija je izdaja. Ova četiri su sasvim očigledna, prilično ozbiljna i njihova je priroda takva da se direktno opire Bogu. Koja su neka konkretna ispoljenja u okviru takvog ponašanja, kojih možete da se setite, koja ste videli ili ste čak i sami tako postupili? (Postoji i podsticanje; da bi dali oduška svom nezadovoljstvu Bogom, neki podstiču još više ljudi da Mu se usprotive.) To je ispoljenje širenja predstava. Ima li onih koji spolja deluju pokorno, ali tokom molitvi kažu: „Neka to Bog otkrije; ono što ja činim je ispravno, sve će se vremenom otkriti; znam da je Bog pravedan”? Te reči mogu da zvuče ispravno, čak i vrlo opravdano, ali iza njih se kriju neposlušnost i nezadovoljstvo prema Bogu. To je mentalno protivljenje, to je negativno popuštanje i negativno protivljenje. Postoje li drugi aspekti? (U slučaju negativnog popuštanja, postoji i prepuštanje očaju i podizanje ruku u neverici, verujući da su zaista takvi, da je to naprosto njihova priroda; oni misle da niko ne može da ih spasi, pa ako Bog želi da ih uništi, neka tako i bude.) To je vid tihog protivljenja; njihovo stvarno stanje je negativno, smatraju da su Božja dela neshvatljiva i da ljudi ne mogu zaista da ih razumeju, pa šta god Bog želi da uradi, neka uradi. Na površini se čini da su se pokorili Božjim orkestracijama i uređenjima, ali u stvarnosti, duboko u svom srcu, oni se snažno opiru Božjim uređenjima i posebno su nezadovoljni i neposlušni. Oni su već priznali da je to Božje delo i ne postavljaju dalje zahteve; zašto se onda kaže da je to protivan stav? Zašto ga okarakterisati na taj način? Oni, u stvari, ni u svojoj svesti ne žele da osude tu stvar, ne žele da donesu odluku koja kaže: „Ono što je Bog učinio je pogrešno; ja to ne prihvatam. Mogu da se pokorim drugim stvarima koje je Bog učinio, ali ne i ovome. U svakom slučaju, zbog toga ću popustiti u svom poslu.” U njihovoj podsvesti, njihovo stanje nije takvo, oni nemaju tu svest; u svom srcu, oni su samo donekle prkosni, nezadovoljni ili ogorčeni. Neki ljudi čak mogu da osude Božja dela kao pogrešna, ali iz dubine srca, u skladu sa svojim subjektivnim željama, oni zapravo ne žele da osude Boga u svojoj svesti, jer, na kraju krajeva, ono u šta veruju je Bog. Pa zašto onda reći da je to ponašanje protivno, da je negativno popuštanje i da nosi elemente negativnosti? Sama negativnost je oblik otpora i suprotstavljanja, i ima nekoliko ispoljenja. Prvo, kada se u ljudima jave stanja kao što su odustajanje u očaju i popuštanje na poslu, da li mogu u srcu da budu svesni da su ta stanja pogrešna? (Mogu.) Svi mogu da budu svesni toga, osim onih koji su verovali samo dve ili tri godine i retko slušali propovedi; oni ne shvataju te stvari. Ali neko ko veruje u Boga barem tri godine često sluša propovedi i shvata istinu, može da ima tu svest. Kada ljudi shvate da su takva stanja pogrešna, šta treba da urade da ne bi bili protivni? Kao prvo, moraju da traže. Šta da traže? Da traže zašto je Bog tako orkestrirao stvari, zašto su ih zadesile takve prilike, koje su Božje namere i šta treba da rade. To su pozitivna ispoljenja i to su ispoljenja koja ljudi treba da imaju. Šta još? (Da prihvate, da se pokore i da otpuste sopstvene ideje.) Da li je lako otpustiti sopstvene ideje? (Nije.) Ako misliš da si u pravu, nećeš moći da ih otpustiš. Da bi dostigao tačku otpuštanja, postoje neophodni koraci koje moraš da načiniš. Dakle, koje primene su najprikladnije i pogodne za to? (Molitva.) Ako se tvoja molitva sastoji od samo nekoliko ispraznih rečenica i moliš se samo reda radi, problem neće biti rešen. Moliš se ovako: „O, Bože, želim da se pokorim; molim te da urediš i orkestriraš moje okolnosti tako da mogu da se pokorim. Ako i dalje ne mogu da se pokorim, prekori me.” Da li izgovaranje nekoliko ispraznih rečenica poput ovih menja tvoje pogrešno stanje? Uopšte ga ne menja. Potreban ti je metod primene da bi došlo do preokreta. Pa kako onda možeš da primenjuješ da bi preokrenuo stvari? (Čovek treba aktivno da traži Božje namere, da u sebi prizna da je Bog u pravu a da on greši i da bude u stanju da se odrekne sebe.) To su dve metode primene: aktivno traženje Božjih namera i intimno priznanje da je Bog u pravu i da čovek greši. Obe te metode su prilično dobre, obe govore prave stvari, ali jedna je praktičnija. Koja je praktična? A koja je prazna priča? (Aktivno traženje Božjih namera je praktično.) Često ti Bog neće neposredno saopštiti svoje namere. Štaviše, On te neće odjednom obasjati svetlošću razumevanja. Niti će te tačno navesti da jedeš i piješ bitne Božje reči koje treba da shvatiš. Te metode su previše nerealne za ljude. Dakle, može li taj pristup aktivnog traženja Božjih namera da bude delotvoran za vas? Delotvorna metoda je najbolja metoda; to je najrealnija i najpraktičnija metoda. Metoda koja nije delotvorna, bez obzira na to koliko dobro zvuči, ostaje na nivou teorije i reči i ne daje rezultate. Dakle, koja je praktična? (Druga, koja priznaje da je Bog istina i da čovek greši.) Tačno, priznati svoje greške – to znači biti razuman. Neki ljudi kažu da nisu svesni da greše. U tom slučaju, treba da budeš razuman i sposoban da otpustiš i porekneš sebe. Neki ljudi kažu: „Nekada sam mislio da sam u pravu, a tako mislim i danas. Štaviše, mnogi ljudi prihvataju moje reči i slažu se sa mnom i ne osećam nikakav prekor u svom srcu. Osim toga, moja namera je ispravna, pa kako onda mogu da pogrešim?” Postoji nekoliko razloga koji te sprečavaju da otpustiš i porekneš sebe. Šta treba da uradiš u tom slučaju? Ma koji razlog imao da pomisliš da si u pravu, ako je to tvoje „ispravno” u sukobu sa Bogom i protivi se istini, onda naprosto grešiš. Bez obzira na to koliko je tvoj stav pokoran, bez obzira na to kako se u srcu moliš Bogu ili čak i naglas priznaješ da grešiš, ali se duboko u sebi i dalje boriš protiv Boga i živiš u stanju negativnosti, suština toga je i dalje protivljenje Bogu. To dokazuje da još uvek nisi shvatio da grešiš; ne prihvataš činjenicu da grešiš. Kada ljudi steknu pogrešno razumevanje i predstave o Bogu, oni prvo moraju da priznaju da je Bog istina, da ljudi ne poseduju istinu i da su svakako oni ti koji greše. Da li je to neka vrsta formalnosti? (Nije.) Ako usvojiš tu primenu samo kao formalnost, površno, možeš li onda da spoznaš sopstvene greške? Nikada. Za samospoznaju je potrebno nekoliko koraka. Prvo moraš da utvrdiš da li su tvoji postupci u skladu sa istinom i načelima. U početku ne gledaj na svoje namere; postoje trenuci kada su tvoje namere ispravne, ali su načela koja primenjuješ pogrešna. Da li se to često dešava? (Da.) Zašto kažem da su tvoja načela primene pogrešna? Možda si tražio, ali možda uopšte ne shvataš šta su načela; možda uopšte nisi tražio, i zasnivao si svoje postupke isključivo na svojim dobrim namerama i elanu, i na svojim zamislima i iskustvu, i kao ishod toga, počinio si grešku. Možeš li to da zamisliš? Ne možeš to da predvidiš i napravio si grešku – i zar se tada nisi otkrio? Ako nastaviš da se boriš sa Bogom nakon što si otkriven, u čemu je tu greška? (U nepriznavanju da je Bog u pravu i insistiranju da sam ja u pravu.) Upravo tako si pogrešio. Tvoja najveća greška nije bila u tome što si učinio nešto pogrešno i prekršio načela, izazivajući time gubitak ili druge posledice, već u tome što si, pošto si učinio nešto pogrešno, ipak istrajao u sopstvenom rasuđivanju, nesposoban da priznaš svoju grešku; i dalje si se protivio Bogu na osnovu svojih predstava i zamisli, poričući Njegovo delo i istine koje je On izrazio – to je bila tvoja najveća i najozbiljnija greška. Zašto se kaže da je takvo stanje u čoveku stanje protivljenja Bogu? (Zato što ne priznaju da je ono što rade pogrešno.) Bez obzira da li ljudi prepoznaju da je sve što Bog čini ispravno, da je Njegova neprikosnovenost ispravna i koji je značaj svega toga, ako prvo ne mogu da prepoznaju da su oni ti koji greše, onda se oni nalaze u stanju protivljenja Bogu. Šta treba uraditi da se to stanje ispravi? Prvo, čovek mora da porekne sebe. Ono što smo upravo rekli o potrebi da se prvo traže Božje namere nije mnogo praktično za ljude. Neki kažu: „Ako to nije mnogo praktično, da li to znači da traženje nije neophodno? Neke stvari koje se mogu tražiti i shvatiti ne treba tražiti – naprosto mogu da preskočim taj korak.” Da li je to tačno? (Nije.) Zar onaj ko se tako ponaša nije van domašaja spasenja? Takvi ljudi imaju iskrivljeno shvatanje. Traženje Božjih namera je malo daleko i ne može se postići odmah; kao realnija prečica, bolje je prvo otpustiti sebe, znajući da su tvoji postupci pogrešni i da nisu u skladu sa istinom, a zatim tražiti istina-načela. To su koraci. Oni mogu izgledati jednostavno, ali u njihovom sprovođenju u delo javljaju se mnoge poteškoće, jer ljudi imaju iskvarene naravi, kao i svakovrsne zamisli, svakovrsne zahteve, a imaju i želje, što sve ometa ljude da poreknu i otpuste sebe. Ništa od toga nije lako. Nećemo se udubljivati u ovu temu; hajde da nastavimo razgovor o pitanju predstava, o kojem smo razgovarali na naša poslednja dva zajedništva.

Upravo smo se u našem zajedništvu bili usredsredili na to kako predstave mogu da dovedu do pogrešnog razumevanja Boga, što zauzvrat stvara prepreku između ljudi i Boga, i ta prepreka kod ljudi dovodi do javljanja otpora prema Bogu. Kakva je priroda tog otpora? (Protivljenje.) Protivljenje, buntovništvo. Stoga, kada se kod ljudi javi protivljenje Bogu i kada galame protiv Njega, to nije nešto što se dešava preko noći; to ima korene. To je kao kada osoba iznenada otkrije da ima ozbiljnu bolest i zapita se kako je stanje tako brzo napredovalo. Bolest je, naime, dugo postojala u telu i već je imala korene – nije nastala onog dana kada je postala očigledna, već je to bio samo dan kada su je otkrili. Na šta mislim kada to kažem? Da li je sposobnost da se bunimo protiv Boga, da Mu se protivimo, da galamimo protiv Njega nešto što svako može da predvidi kada počne da veruje u Boga? Ni u kom slučaju. Da li je to prvobitna namera u veri u Boga svakoga ko na kraju galami protiv Njega i protivi mu se? Da li je neko ikada rekao: „Ne verujem u Boga da bih dobio blagoslove; samo želim da galamim protiv Boga i da mu se protivim kada Ga vidim, da bih tako postao poznat i stekao ime, da bi tada moj život bio vredan truda”? Da li je iko ikada imao takve planove? (Nije.) Niko nikada nije planirao tako nešto, čak ni najbezumnija, najgluplja ili najzlobnija osoba. Svi ljudi žele da iskreno veruju u Boga, da budu dobri, da slušaju Božje reči i da čine sve što Bog traži od njih. Iako ne mogu da postignu apsolutnu pokornost Bogu, mogu barem da ispune minimalne Božje zahteve i da udovolje Bogu najbolje što mogu. To je baš lepa želja – ali kako se ona pretvorila u galamu protiv Boga i u protivljenje Bogu? Ljudi se i sami osećaju nevoljno i ne znaju kako je do toga došlo. Kada je reč o galami protiv Boga i o protivljenju Bogu, oni se osećaju loše i uznemireno u sebi, te razmišljaju: „Kako su ljudi mogli ovo da urade? Čak i ako se drugi tako ponašaju, nije trebalo ja tako da se ponašam!” Baš kao što je Petar rekao: „Ako se i svi okrenu od tebe, ja te nikada neću napustiti” (Matej 26:33). Reči koje je Petar izgovorio došle su mu iz srca, ali njegovo ponašanje nije moglo da ostvari njegove želje i težnje. Ljudska slabost je nešto što ni ljudi sami ne mogu da predvide. Kada se zaista zadese u nekoj situaciji, njihova iskvarenost se razotkriva. Čovekova priroda-suština i iskvarena narav mogu da kontrolišu i diktiraju njegove misli i ponašanje. Uz iskvarenu narav mogu se pojaviti razne predstave, zajedno sa različitim željama i zahtevima, što dovodi do svih vrsta buntovničkog ponašanja. To neposredno utiče na čovekov odnos sa Bogom i neposredno utiče na život-ulazak i preobražaj naravi. To nisu namere ljudi kada počnu da veruju u Boga, niti je to ono na šta su se ljudi namerili i čemu se u srcu nadaju da će učiniti. Takve posledice se pripisuju ljudskim predstavama o Bogu. Ako se te predstave ne razreše, nečiji izgledi, sudbina i odredište mogu da postanu problematični.

Da bi se razrešilo nečije pogrešno razumevanje o Bogu, čovek mora da razreši svoje predstave o Bogu, o Božjem delu, o Božjoj suštini i o Božjoj naravi. Da bi se razrešile te predstave, čovek prvo mora da ih shvati, spozna i prepozna. Dakle, šta su tačno te predstave? To nas vraća na glavnu temu. Moramo početi sa nekim praktičnim primerima da bismo se bavili rešavanjem tih ljudskih predstava i ispoljavanja, čineći tako da Božje namere u tim slučajevima budu očigledne, omogućavajući ljudima da vide, duboko u Božjem srcu, šta su Njegova narav i suština i kako se On odnosi prema ljudima, kao i kako ljudi zamišljaju da On treba da se odnosi prema njima i tako im se omogući da razlikuju, raspoznaju i uporede ove potonje dve perspektive, što može dovesti do razumevanja i prihvatanja načina na koji se Bog ophodi prema ljudima i vlada njima, i do razumevanja i prihvatanja Božje suštine i naravi. Jednom kada ljudi jasno shvate način na koji Bog vlada ljudima i šta je Njegovo delo, više neće stvarati predstave o Bogu. Prepreka između Boga i njih će takođe nestati i u njihovom srcu se više neće javljati protivljenje i galama usmereni ka Bogu. Ova pitanja buntovništva i otpora protiv Boga mogu direktno da se razreše čitanjem Božjih reči i razgovorom u zajedništvu o istini. Bez obzira na to koji aspekt predstava se razmatra, on mora da počne sa čitanjem Božjih reči i razgovorom u zajedništvu o istini. Sve mora da bude povezano sa istinom, sve podrazumeva istinu. Kakve to predstave ljudi poseduju? Počnimo tako što ćemo razgovarati o Božjem delu, koristeći konkretne primere da bismo razjasnili načela koja stoje iza Božjeg dela i načela i metode po kojima Bog postupa sa ljudima i vlada njima. Jedan primer bi mogao da se dotakne metode Božjeg dela; takođe može da se dotakne metode kojom Bog bira nekoga i kako On određuje ishod te osobe; ili može da se dotakne Božje naravi i suštine. Da razjasnimo ove tačke: ako bismo isprazno govorili o tome kakav je Bog, šta je Bog učinio i kako se ponašao prema ljudima tokom šest hiljada godina Njegovog dela, da li mislite da bi to bilo prikladno? Da li biste to mogli lako da primite? Ili ako bismo razgovarali o tome kako, na primer, Bog deluje već šest hiljada godina, i kako je u drugoj etapi Svog dela On delao u Judeji; i ako bismo razgovarali o tome kako se Bog tada odnosio prema jevrejskom narodu i kako možemo da posmatramo Božju narav iz tog ugla – da li bi to olakšalo razumevanje? (Ne.) Na primer, ako bismo govorili o tome kako Bog vlada ovim svetom: kako se ponaša prema ljudima različitih nacionalnosti, šta Bog misli, kako razgraničava njihove teritorije i zašto ih deli po teritorijama – a posebno, zašto se neki dobri ljudi nalaze na ne tako idealnim mestima, dok su neki zli ljudi na mnogo boljim mestima i koja načela Bog koristi u takvom raspoređivanju, i da iz te teme vidimo Božje metode za upravljanje čovečanstvom – da li bi to olakšalo razumevanje? (Ne.) Zar te teme nisu prilično udaljene od preobražaja ljudskih naravi i život-ulaska u svakodnevnom životu? Zar nisu prilično apstraktne? (Jesu.) Zašto kažemo da su daleke i apstraktne? Jer ako u stvarnom životu razumemo samo istine vezane za vizije, kao što su pojedinosti o tome kako Bog vlada i usmerava čovečanstvo, to će delovati malo udaljeno od problema sa kojima se suočavamo u našoj svakodnevici, i ne preterano bitno. Da bismo rešili probleme iz stvarnog života, moramo da krenemo od primera koje možete da čujete, vidite i osetite u svojim životima, a zatim da odatle širite svoj uvid. Bez obzira na to koje priče pričam, ili o kome i o čemu se u njima radi – čak i ako se odnose na nešto što ste učinili u prošlosti – krajnje dejstvo ovih priča je da vam pomognu da shvatite istine vezane za temu o kojoj danas razgovaramo. Svaka ispričana priča služi svrsi i povezana je sa vrednošću koju treba da prenese i sa istinom koju izražava.

Evo kako glasi naša priča. Ovo je prvi slučaj. Pre dosta vremena, jedna crkva je poslala flašu sirupa za kašalj, uz sledeće objašnjenje: „Bog nam se uvek obraća i propoveda, a ponekad se i zakašlje kada previše govori. Da bi Božje propovedanje išlo lakše i da bi se ublažio kašalj, šaljemo malo sirupa za kašalj.” Kada je bočica stigla, jedan čovek ju je video i rekao: „Za ovo kažu da je sirup protiv kašlja, ali ko zna šta zaista leči. Ne možemo tek tako da ga damo bogu da pije – može da bude štetan. To je lek; svaki lek ima neke toksične materije. Može da izazove neželjena dejstva!” Oni koji su čuli njegove reči pomislili su: „Prilično je obziran. Dakle, ne možemo da damo sirup Bogu.” U to vreme Mi nije bio potreban, pa sam mislio da ga ostavim za kasnije i stvar je ostala na tome. Ali da li se priča tu završava? Ne, tog dana je priča o tom leku tek počela. Jednog dana neko je otkrio da je sam taj čovek pio sirup protiv kašlja i da je, do trenutka kada je otkriven, popio pola bočice. Nije teško pogoditi šta se zatim dogodilo; popio je sirup do kraja. Tako glasi priča. Razmislite kakve to ima veze s predstavama o kojima danas razgovaramo. Pre svega Mi recite da li vas je priča šokirala, da li vas je potresla? (Jeste.) O čemu razmišljate sada kada ste je čuli? Šta vas je potreslo? Generalno, oni koji su imali reakciju, pomisliće: „Svašta, to je bilo namenjeno Bogu; kako bi to neko mogao da popije?” To je prvo što ih je potreslo. Drugo je: „Nastavio je da ga pije. Ne mogu da verujem da je sve popio!” Osim što ste se potresli, šta vam još pada na pamet? Što se tiče onoga što je taj čovek uradio, tog njegovog ponašanja, odnosno svakog pojedinačnog događaja u čitavoj ovoj priči – šta mislite, kakva bi mogla da bude Božja reakcija? Šta bi Bog učinio? Šta Bog treba da učini? Kako Bog treba da se odnosi prema takvoj osobi? Zar ovde ne počinju da se javljaju ljudske predstave? Ostavimo po strani sadržaj onoga što vas je potreslo i razgovarajmo o tome da li bi ovo iskustvo samo po sebi moglo da bude od neke koristi. Kada ljude nešto potrese, oni samo osećaju nekakvu nelagodu u svojoj savesti, ali ne mogu jasno da govore o tome. Dalje, mogu se pojaviti osuda i prekor usmereni ka čoveku u priči koji su ukorenjeni u etici, moralu, teološkim teorijama ili rečima i doktrinama, ali ništa od toga nije istina. Ako želimo da dođemo do istine, moramo da razrešimo ljudske predstave koje su se javile u vezi sa samim događajem, ili zahteve u vezi s tim šta Bog treba da radi – to su pitanja koja treba razrešiti. U ovoj priči ključne su ljudske predstave i razmišljanje o tome šta Bog treba da uradi u takvoj prilici. Ne usredsređuj se samo na svoju emocionalnu reakciju; to što te je nešto potreslo neće razrešiti tvoje buntovništvo. Ako jednog dana u prilozima datim Bogu pronađeš nešto što ti se posebno sviđa ili ti je potrebno, i ako si u velikom iskušenju, može da se desi i da to uzmeš za sebe; u tom slučaju uopšte ne bi osećao da te je nešto potreslo. To što si sada osetio da te je nešto potreslo je samo funkcija savesti, rezultat moralnih merila čovečanstva; to nije funkcija istine. Kada budeš u stanju da razrešiš predstave koje proističu iz ove situacije, shvatićeš istinu u njoj. Razrešićeš sve predstave i pogrešno razumevanje koje imaš o Bogu po tim pitanjima, i u takvim situacijama ćeš shvatiti istinu i zadobiti nešto. Sada razmisli o tome kakve bi predstave ljudi mogli da steknu u toj situaciji. Koja od tih predstava može da te navede da pogrešno razumeš Boga, da stvoriš prepreku između sebe i Njega, ili da Mu se čak suprotstaviš? To je ono o čemu treba da razgovaramo u zajedništvu. Recite Mi, kada se sve to izdešavalo, da li je taj čovek osetio bilo kakav prekor u svojoj savesti? (Nije.) Kako možete da znate da nije osećao prekor? (Popio je sav sirup.) To je prilično lako zaključiti, zar ne? Od prvog do poslednjeg gutljaja nije pokazivao suzdržanost i nije se zaustavljao. Da je samo probao i zatim stao, to bi se smatralo osećanjem samoprekorevanja, jer bi se zaustavio, obuzdao i ne bi nastavio. Ali taj čovek to nije učinio; popio je celu bočicu od početka do kraja. Da ih je bilo još, nastavio bi da pije. To pokazuje da nije osećao nikakav prekor u svojoj savesti; to je sagledavanje stvari iz ljudske perspektive. E, sad, kako Bog vidi to pitanje? To je ono što treba da shvatite. Iz načina na koji Bog postupa sa ovom situacijom, kako je procenjuje i definiše, može se videti Božja narav, Božja suština, a mogu i da se razaznaju načela i metode po kojima Bog dela. Istovremeno, to bi moglo da otkrije neke ljudske predstave, što bi navelo ljude da kažu: „Dakle, to je Božji stav prema ljudima; tako se Bog nosi s ljudima. Ranije nisam tako razmišljao”. Činjenica da nisi tako razmišljao otkriva prepreku između tebe i Boga, da možeš da razviješ pogrešno razumevanje o Bogu i da imaš predstave o tome kako Bog radi i deluje u tom pogledu. Dakle, kako se Bog poneo kada se suočio sa tom situacijom? Čovek je rekao: „Ovo je lek; svi lekovi sadrže toksične materije. Ne smemo da dozvolimo da ga Bog pije; može doći do neželjenih dejstava”. Koja je bila namera, svrha njegovih reči? Da li su te reči istinite ili lažne? Nisu bile istinoljubive; bili su varljive, lažne i neiskrene. Njegovi naknadni postupci i ono što je otkrio jasno su pokazali šta se dešava u njegovom srcu. Da li je Bog učinio nešto u vezi sa njegovim lažnim rečima i postupcima? (Nije.) Kako znamo da Bog ništa nije učinio? Kada je izgovorio te reči, nije bio iskren; lagao je. Bog je samo posmatrao sa strane, niti je obavljao pozitivno delo usmeravanja, niti negativno delo prekora. Ponekad ljudi osećaju prekor u sopstvenoj savesti – to je Božje delo. Da li je taj čovek tada osetio prekor? (Nije.) Ne samo da se nije osećao prekorenim, već je govorio na pretenciozan način. Bog ga nije prekorevao; naprosto ga je posmatrao. Zašto bi Bog posmatrao? Da li je gledao kako će se stvar razvijati? (Ne.) Ne mora da znači. Baš kada se neko zadesi u nekoj situaciji i pre nego što odluči šta će da radi ili da uredi neki događaj, da li Bog razume tog čoveka? (Da.) Bog ga ne razume samo površno, već poznaje i njegovu nutrinu – da li je njegovo srce dobro ili zlo, istinito ili lažno, kakav je njegov pravi stav prema Bogu, da li drži Boga u srcu, da li ima istinsku veru – Bog je već znao te stvari; On ima nepobitne dokaze i uvek posmatra. Šta je Bog uradio kada je taj čovek to rekao? Kao prvo, Bog ga nije prekorio; kao drugo, Bog ga nije prosvetio niti mu je rekao da je to bio prilog koji ljudi ne bi smeli tek tako da diraju. Da li Bog treba to izričito da kaže ljudima da bi bili svesni toga? (Ne.) Ta svest treba da bude prisutna u normalnoj ljudskosti. Neki mogu da kažu: „Ima ljudi koji naprosto ne znaju. Zar mu ti ne bi rekao? Zar neće znati ako im naprosto kažeš? Neznanje oslobađa čoveka od greha – on sada ne zna; da je znao, ne bi počinio tu grešku, zar ne? Zar ga to ne bi zaštitilo?” Da li je Bog tako postupio? (Nije.) Zašto Bog nije tako postupio? S jedne strane, taj čovek je trebalo da zna da „Božje priloge ljudi ne smeju da diraju”. S druge strane, ako nije znao, zašto mu Bog nije rekao? Zašto ga Bog nije u to uputio da bi ga sprečio da uradi tako nešto i da se suoči sa takvim posledicama? Zar mu ne bi, time što bi mu to rekao, bolje otkrio Božju iskrenost u spasavanju ljudi? Zar to ne bi bolje otkrilo Božju ljubav? Zašto Bog onda to nije uradio? (Bog je želeo da ga otkrije.) Da, Bog je želeo da ga otkrije. Kada se zadesiš u nekim situacijama, nije slučajno što si se u njima zadesio. Izvesna situacija može značiti tvoje spasenje, a može značiti i tvoje uništenje. U ovim vremenima, Bog gleda, ćuti, ne orkestrira nikakve okolnosti da bi te podstakao, niti te prosvećuje rečima kao što su: „Ne smeš to da radiš; posledice bi bile nezamislive”, ili: „Bezumno je i nehumano učiniti tako nešto.” Ljudi nemaju takvu svest. S jedne strane, nedostatak takve svesti postoji zato što im Bog nije dao nikakav podsticaj u tom trenutku – Bog nije delovao. S druge strane, ako osoba ima savest i poseduje imalo ljudskosti, da li bi onda Bog delovao na osnovu takvog temelja? (Da.) Tako je. Bog bi im podario takvu blagodat. Ali zašto je Bog ignorisao ovu konkretnu situaciju? Jedan od razloga je taj što su tom čoveku nedostajali savest i razum, što nije imao ni dostojanstva, ni integriteta, ni normalne ljudskosti. On nije težio tim stvarima; nije imao Boga u svom srcu i nije bio pravi vernik u Boga. Dakle, Bog je želeo da ga otkrije kroz tu situaciju. Ponekad je otkrivanje nekoga oblik spasenja, a ponekad nije – Bog se namerno tako ponaša. Ako si neko ko ima savest i razum, Božje otkrivanje tebe služi kao kušnja i oblik spasenja. Ali ako ti nedostaju savest i razum, Božje otkrivanje tebe značiće da ćeš biti eliminisan i uništen. Dakle, gledajući iz ove perspektive, šta bi značilo da Bog otkrije tog čoveka? Značilo bi da je eliminisan; da to nije bio blagoslov, već kletva. Neki ljudi kažu: „Počinio je baš veliku grešku i to je prilično sramotno. Od kada je počeo potajno da pije sirup, zar Bog nije mogao da uredi neke okolnosti da ga zaustavi, kako ne bi počinio tu grešku i samim tim ne bi morao da bude eliminisan?” Da li je to ono što je Bog učinio? (Nije.) Kako je Bog postupio? (Tako što je pustio da stvari idu svojim tokom.) Bog je pustio da stvari idu svojim tokom – to je jedno od Njegovih načela. Jednom kada je otvorio bočicu sirupa za kašalj, da li je bilo neke razlike u prirodi njegovog prvog i poslednjeg gutljaja? (Ne.) Zašto nije bilo razlike? (On je u suštini takva osoba.) Ta situacija temeljno je otkrila njegovu ljudskost, njegovu težnju i njegovu veru.

U starozavetno doba, Isav je svoje pravo stečeno rođenjem menjao za činiju crvene čorbe. Nije bio svestan šta je važno i vredno: „Zašto je pravo stečeno rođenjem toliko bitno? Ako ga zamenim, to neće ništa promeniti; i dalje ću biti živ, zar ne?” Tako je mislio u svom srcu. Možda se čini da je njegov pristup problemu bio prilično trezven, ali izgubio je Božji blagoslov, a posledice toga su nezamislive. Trenutno u crkvi ima mnogo ljudi koji ne streme ka istini. Oni ne shvataju ozbiljno Božja obećanja i Božje blagoslove. Zar to po prirodi nije isto kao i gubljenje nečijeg prava stečenog rođenjem? Zar nije još ozbiljnije? Zato što je Božje spasenje ljudi jednokratna prilika; ako neko propusti tu priliku, sve je gotovo. Postojala je čak i jedna osoba koja je na kraju eliminisana samo zbog bočice sirupa za kašalj, nečega što je menjao za ishod uništenja; to je naprosto nedokučivo! Zapravo, nema ničeg nedokučivog u tome. Zašto to kažem? Ovaj događaj može izgledati kao mala stvar. Ako bi se tako nešto dogodilo među ljudima, o tome se ne bi mnogo pričalo. Kao što bi bio slučaj sa nekim drugim zločinom, kao što je krađa ili nanošenje povreda drugima, u najboljem slučaju ćeš biti kažnjen posle smrti, a zatim ćeš se ponovo roditi kao ljudsko biće kroz nekoliko ciklusa reinkarnacije. Ne bi bilo mnogo bitno. Ali da li je situacija o kojoj sada govorim tako jednostavna kao što je ova? (Nije.) Zašto kažemo da nije jednostavna? Zašto je ova situacija vredna razgovora? Počnimo sa ovom bočicom sirupa za kašalj. Zapravo, ta bočica sirupa za kašalj nije bila od naročito velike vrednosti, ali kada je ponuđena Bogu, njena suština se promenila; postala je prilog. Neki ljudi kažu: „Prilozi su sveti; prilozi ne pripadaju ljudima; ljudi ne treba da diraju priloge.” To je takođe tačno. Šta je prilog? Prilog je nešto što osoba posvećuje Bogu; bez obzira na to šta je, takve stvari se nazivaju prilozima. Pošto pripadaju Bogu, više ne pripadaju čoveku. Sve što je posvećeno Bogu – bilo da je to novac ili stvari, i bez obzira na njihovu vrednost – u potpunosti pripada Bogu i nije na raspolaganju čoveku, niti je njegovo da ga koristi. Kako se mogu osmisliti Božji prilozi? Oni pripadaju Bogu, samo On može da raspolaže njima i bez Njegovog odobrenja niko ne sme da dira te stvari niti da ima neke namere s njima. Ima onih koji kažu: „Ako Bog ne koristi nešto, zašto nama nije dozvoljeno da to koristimo? Zar ne bi bila šteta ako bi se posle nekog vremena pokvarilo?” Ne, čak ni tada; to je načelo. Prilozi su stvari koje pripadaju Bogu, a ne čoveku; bilo velike ili male, i bez obzira da li su vredne ili ne, kada ih je čovek posvetio Bogu, njihova suština se promenila, bez obzira na to da li ih Bog želi. Jednom kada nešto postane prilog, to postaje Stvoriteljev posed i stoji Mu na raspolaganju. Šta podrazumeva način na koji se čovek odnosi prema prilozima? Podrazumeva nečiji stav prema Bogu. Ako je nečiji stav prema Bogu drzak, prezriv i nonšalantan, onda će odnos te osobe prema svemu što Bog poseduje svakako biti isti. Nekih kažu: „Ima nekih priloga za koje niko ne pita. Zar to ne znači da pripadaju onome ko ih prvi uzme? Bilo da neko sazna ili ne, ’ko pronađe – njegovo je’; ko ih prvi uzme, njihov je vlasnik.” Šta kažete na takav stav? Sasvim je jasno da je netačan. Kakav je Božji stav prema prilozima? Bez obzira na to šta se nudi Bogu i da li On to prihvata ili ne, jednom kada je nešto postalo prilog, svaka osoba koja ima neke namere s njim može „da nagazi na minu”. Šta to znači? (To znači da uvredi Božju narav.) Tako je. Svi znate taj koncept, ali zašto ne prepoznajete suštinu te stvari? Dakle, šta to govori ljudima? Govori im da Božja narav ne podnosi uvrede od strane ljudi i da ne smeju da se petljaju sa Njegovim stvarima. Božji prilozi, na primer – ako bi ih neko uzeo kao svoje ili ih rasipao i proćerdao, onda bi bio sklon da uvredi Božju narav i da bude kažnjen. Božji bes ima svoja načela; nije onakav kakvim ga ljudi zamišljaju, a to je da Bog nasrne na svakoga ko pogreši. Božji bes se pre pokreće kada neko uvredi Boga po pitanju ključnih, važnih stvari. Posebno kada je u pitanju odnos prema Božjem ovaploćenju i Božjim prilozima, ljudi moraju da pokažu oprez i da imaju bogobojažljivo srce; samo tako mogu biti sigurni da neće da uvrede Božju narav.

Neki ljudi imaju veru u svoje verovanje u Boga i u stanju su da se daju i plate ceh, pokazujući se kao dobri u svim aspektima osim jednog. Videvši obilje sredstava u Božjoj kući i znajući da Božji izabrani narod ne prilaže samo novac, već i hranu, odeću i razne lekove, između ostalog, takva osoba misli: „Božji izabrani narod prilaže toliko stvari Bogu, a Bog ne može sve to sam da iskoristi. Iako su neke potrebne za širenje jevanđelja, ipak neće sve biti iskorišćene. Kako treba postupati s tim predmetima? Možda bi starešine i delatnici trebalo da dobiju svoj deo?” Postaje nervozan i uznemiren po tom pitanju, osećajući „breme” u sebi i počinje da razmišlja: „Sada kada sam zadužen za ove predmete, trebalo bi da upotrebim neke. Zar u suprotnom svi ti prilozi neće propasti kada svet bude uništen? Pravično bi bilo podeliti ih starešinama i delatnicima. Svi u Božjoj kući su jednaki; pošto smo se posvetili Bogu, to znači da su Božje stvari naše, a naše su Božje. Nije greda ako uživam u nekim Božjim prilozima; to je ionako deo Božjeg blagoslova. Šta fali da ih iskoristim.” Razmišljajući tako, dolazi u iskušenje. Njegove želje postepeno rastu i on počinje da žudi za prilozima, počinje da uzima stvari ne osećajući u srcu nikakav prekor. On misli da niko neće primetiti i teši se govoreći: „Dao sam se Bogu; uživanje u nekim prilozima nije ništa strašno. Čak i ako Bog sazna, oprostiće mi. Sada ću samo da uživam u njima.” Posledica svega toga je da on počinje da krade priloge, vređajući Božju narav. Na površini on pronalazi mnoga opravdanja za sebe, kao što su: „Ove stvari će se nakon nekog vremena pokvariti ako se ne potoroše! Bog ne može sam da upotrebi sve to, a ako bi se ravnomerno rasporedilo, ne bi bilo dovoljno za sve. Zašto ja ne bih odlučivao o tome? Štaviše, šta ako sav taj novac ne može da se potroši do kraja sveta? Svako od nas treba da uzme deo, što takođe odražava Božju ljubav i blagodat! Iako Bog to nije izjavio i ne postoji takvo načelo, zašto ne bismo bili preduzimljivi? To je postupanje u skladu s načelima!” On smišlja mnoga opravdanja koja dobro zvuče, a zatim prelazi u akciju. Međutim, kada jednom počne, stvari izmiču kontroli i u njegovom srcu ima sve manje prekora. On čak može da oseti da je to opravdano, misleći: „Ako Bogu nije potrebno, ja treba da ga koristim. Ne vidim tu nikakav problem.” Tu stvari kreću naopako. Šta mislite, da li je to velika stvar ili nije? Da li je ozbiljna? (Da.) Zašto kažemo da je ozbiljna? Da li taj problem zaslužuje da se o njemu razgovara u zajedništvu? (Da.) Šta ga čini vrednim zajedništva? (To što se radi o Božjoj naravi i takođe se tiče čovekovog ishoda i odredišta.) Pitanje je značajno, njegova priroda ozbiljna. E, sad, na šta treba da vas upozorim? Nikada ne razmišljajte o uzimanju priloga. Neki ljudi kažu: „To nije u redu; prilozi braće i sestara namenjeni su Božjoj kući, crkvi. To ih čini zajedničkom imovinom koja pripada svima.” Da li je ta izjava tačna? Kako nastaje takva izjava? Takva teorija je proizašla iz čovekove pohlepe. Šta ovaj problem još obuhvata? Postoji nešto čega se još nismo dotakli – šta je to? Neki misle: „Božja kuća je velika porodica. Da bismo ličili na složnu porodicu, treba da postoje ljubav i trpeljivost; svi treba da delimo hranu, piće i sredstva, i sve treba da se deli na ravne časti. Na primer, svi treba da imaju odeću i ona treba da bude ravnopravno raspodeljena i da u njoj svi podjednako uživaju. Bog nema miljenike; ako neko ne može sebi da priušti čak ni čarape, a Bog ima čarape viška, On treba da mu se nađe. Štaviše, ti Božji prilozi dolaze od braće i sestara; Bog već ima toliko toga, pa zar ne bi to trebalo da se deli sirotinji? Zar to ne bi bio odraz Božje ljubavi?” Da li ljudi tako razmišljaju? Zar to nisu ljudske predstave? Ljudi nasilno polažu pravo na Božju svojinu dok je blago označavaju kao Božju blagodat, Božje blagoslove i Božju veliku ljubav. Oni uvek žele da ravnomerno podele stvari sa Bogom, želeći da sve podele jednako, uvek se zalažući za jednakost. Oni misle da je to simbol univerzalnog jedinstva, ljudskog sklada i ispunjenog postojanja, i smatraju da je to stanje stvari koje treba da se ispoljava. Zar to nisu ljudske predstave? Posebno u Božjoj kući, oni misle da niko ne treba da gladuje. Ako je neko gladan, Bog treba da mu se nađe sa prilozima; Bog ne treba da zanemari to pitanje. Zar to „treba” u koje ljudi veruju nije neka vrsta predstave? Zar to nije ljudski zahtev prema Bogu? Kada veruju u Boga, neki ljudi kažu: „Verujem u Boga već toliko godina i nisam dobio ništa; moja porodica je još uvek siromašna. To ne treba da bude tako; Bog treba da bude dobar prema meni, treba da me blagoslovi da bih mogao bolje da slavim Boga.” Zato što je tvoja porodica siromašna, ti ne stremiš ka istini; ti se nadaš da ćeš promeniti svoje bedne životne uslove verom u Boga i da ćeš slavljenje Boga iskoristiti kao izgovor da se cenjkaš s Njim. To su ljudske predstave i zamisli; to su čovekove ekstravagantne želje. Zar verovanje u Boga s takvim motivima nije oblik cenjkanja sa Bogom? Da li oni koji se cenjkaju sa Bogom imaju savest i razum? Da li su to ljudi koji se pokoravaju Bogu? Ni u kom slučaju. Tim ljudima nedostaju savest i razum, ne prihvataju istinu, Bog ih prezrivo odbija i oni su nerazumni ljudi koji ne mogu da dostignu Božje spasenje.

Neki ljudi misle: „Kada ljudi imaju neke neprikladne misli ili postupke koji krše Božje upravne odluke i vređaju Božju narav, Bog treba da interveniše da bi ih zaustavio. To je Božje spasenje, to je Božja ljubav.” Zar to nisu ljudske predstave i zamisli? Da li Bog tako funkcioniše da bi spasio ljude? Bog spasava ljude govoreći istinu. Da li neko može da bude spasen zavisi od toga da li može da prihvati istinu. Osim toga, postoji nešto što Bog smatra još važnijim, a to su ljudska savest i ljudskost. Ako u tvojoj ljudskosti nema savesti, integriteta i razuma – to jest ako, kada te nešto zadesi, tvoja savest i razumnost ne mogu normalno da funkcionišu, ne mogu da obuzdaju i ustroje tvoje postupke, ne mogu da isprave tvoje namere i gledišta – tada Bog sigurno neće ništa da učini. Da bi te Bog promenio, On prvo dozvoljava tvojoj savesti i razumnosti da funkcionišu. Kada tvoja savest oseti prekor, razmišljaćeš: „Pogrešno je ovo što radim; kako li me Bog vidi?” i to će te dovesti do daljeg traženja i preuzimanja inicijative, do pozitivnog ulaska. Međutim, ako nekome nedostaje čak i taj početni korak, ako nema savesti i u suštini nema prekora u svom srcu, šta će Bog onda učiniti kada se taj čovek suoči sa nečim? Bog neće ništa učiniti. Dakle, na čemu se zasnivaju sve ove reči koje Bog izgovara i svi zahtevi i istine kojima Bog poučava ljude? Zasnivaju se na pretpostavci da ljudi poseduju savest i razumnost. Što se tiče već pomenutog čoveka, da je imao savest i da je posedovao određeni nivo razumnosti, šta bi učinio kada je video tu bočicu sirupa za kašalj? Kako bi postupio? Kada je pomislio: „Ovo je dato bogu, što znači da bi trebalo da bude prilično dobro; umesto da pustim da ga bog popije, zašto ga ja ne bih popio?” šta bi, dakle, on uradio da je imao savest? Da li bi otvorio bočicu i otpio prvi gutljaj? (Ne bi.) Kako bi došlo do tog „ne bi”? (Tako što bi mu savest proradila.) Pod kontrolom savesti, ona bi stupila na scenu, ne bi bilo sledećeg koraka po tom pitanju; on ne bi otpio taj prvi gutljaj. Cela ta priča bi se skroz drugačije završila i ishod bi bio potpuno drugačiji. Međutim, on naprotiv nije imao ni savesti ni razumnosti – baš nimalo – i šta se na kraju dogodilo? Pošto je sve to zamislio i nije osetio grižu savesti, beskrupulozno je otvorio bočicu i otpio prvi gutljaj. Ne samo da nakon toga nije osećao prekor niti je krivio sebe, već je zapravo uživao u tome. Mislio je da će da prođe nekažnjeno: „Vidi kako sam pametan, iskoristio sam priliku. Vi ste svi budale; ne razumete se u ove stvari. Iskustvo uvek nadmaši mladost! Nikome od vas to nije palo na pamet, niko od vas nije imao smelosti da to uradi, ali ja jesam. Šta je najgore što može da se desi? Već sam uzeo prvi gutljaj; ko će da primeti?” Osećao je da je odlično prošao i bio je zadovoljan sobom; čak je mislio da uživa naklonost, da je to Božja blagodat. Kada je napravio tu grešku, nastavio je da je ponavlja i ona je izmakla kontroli, sve dok nije ispio čitavu bočicu. Za sve to vreme, nijednom nije osetio grižu savesti, niti prekor. Njegova savest i razumnost mu nikada nisu rekli: „To nije tvoje; čak i ako ga Bog ne popije, čak i ako ga Bog baci, ili ga da psu ili mački, sve dok Bog ne kaže da je za tebe, ti to ne smeš da koristiš; nije na tebi da u njemu uživaš.” Savest mu to nije govorila, jer on nije imao savesti. Šta je osoba bez savesti? Njena definicija je – zver. Ljudi bez savesti se tako ponašaju; u početku im takve stvari padaju na pamet, i onda nastavljaju na taj način do kraja, bez trunke griže savesti. Moguće je da je taj čovek do sada već odavno zaboravio na pomenuti incident; ili, ako ima dobro pamćenje, možda ga se još uvek seća i misli da je tada učinio pravu stvar. On nikada ne pomisli da je pogrešno postupio i ne shvata ozbiljnost i prirodu onoga što je uradio. On to ne može da prepozna. Da li je Božje razvrstavanje takvih ljudi tačno? (Jeste.) Kada Bog razvrstava, otkriva i eliminiše takve ljude, dajući im takav ishod, na osnovu kojih načela i na osnovu čega ih On razvrstava? (Na osnovu njihove priroda-suštine.) Da li osoba kojoj nedostaju osećaj savesti i razumnost poseduje uslove da prihvati i primenjuje istinu? Ima li ona takvu suštinu? (Ne.) Zašto kažemo da nema? Kada počne da izražava svoje stavove po tom pitanju, duboko u njenom srcu, gde je njen bog? Da li je bog u njenom srcu? Gde je on? Da li joj je Bog u srcu? Sa sigurnošću možemo reći da takva osoba ne nosi Boga u srcu. Šta znači to kada neko nema Boga u srcu? (Da je ta osoba bezvernik.) Tako je. Ona nije istinski vernik u Boga; ona nije brat ili sestra; ona je naprosto bezvernik. Koje njeno ponašanje ukazuje na to da je bezvernik? Bez Boga u svom srcu, ona deluje i govori u potpunosti u skladu sa sopstvenim hirovima, na osnovu sopstvenih predstava, zamisli i sklonosti, bez uticaja savesti. Pošto ne shvata istinu, njena savest se ne pokreće; ona deluje isključivo na osnovu sopstvenih sklonosti, samo za svoju ličnu korist i dobrobit. Ima li mesta za Boga u njenom srcu? Nimalo. Zašto to kažem? Zato što su motivacija, poreklo, pravac, pa čak i ispoljavanje njenih postupaka i reči usmereni na služenje sopstvenim interesima; ona deluje i govori na osnovu onoga za šta veruje da će biti korisno za nju. Ona razmišlja samo o sopstvenim interesima i ciljevima i postupa bez ikakvog osećaja prekora i suzdržanosti. Sudeći po tom ponašanju, kako se ona ophodi prema Bogu? (Kao prema vazduhu.) Tačno, baš tako. Kada bi mogla da oseti Božje prisustvo, da oseti da Bog ispituje čovekovo srce, da je Bog uz ljude, da ih stalno ispituje, da li bi ta osoba postupala bez ikakvog suzdržavanja? Da li bi pokazala tako bezobzirnu smelost? Ni u kom slučaju. Ovde se postavlja pitanje: da li bog u koga ta osoba veruje zaista postoji? (Ne.) To je suština problema. Bog u koga veruje ne postoji; njen bog kao da je od vazduha. Stoga, bez obzira na to kako rečima opisuje Boga, bez obzira na to kako se moli Bogu, bez obzira na to koliko godina je verovala ili šta je uradila ili koliko je žrtvovala, njena priroda je u potpunosti izložena na osnovu njenog govora i ponašanja, njenog stava prema Bogu i njenog stava prema svemu vezanom za Boga. Ona se prema Bogu ophodi kao da je vazduh; zar to nije bogohuljenje? (Jeste.) Zašto se to smatra bogohuljenjem? Ona misli: „Kažu da bog ispituje ljudsko srce – ali gde je bog? Zašto ga nisam osetio? Takođe kažu da će svakoga ko ukrade priloge bog kazniti, ali nisam video da se nekome nešto loše desilo zbog krađe priloga.” Ona poriče postojanje Boga; to je bogohuljenje. Ona kaže: „Bog čak i ne postoji; kako bi onda uopšte i mogao da obavlja bilo kakvo delo? Kako on može da spasava ljude? Kako je on to prekorio ljude? Koga je on to ikada kaznio? Nikada nisam video da se tako nešto desilo, što znači da svi božji prilozi mogu slobodno da se koriste. Ako slučajno danas naiđem na neki, moj je – shvatiću to kao božju naklonost. Ko god da ga vidi ili nađe prilog, njegov je; njemu je bog ukazao naklonost.” Kakva je to logika? To je Sotonina logika, razbojnička logika; to je nečija đavolska priroda koja se ispoljava. Da li takva osoba ima istinsku veru? (Nema.) Nakon što je čula toliko propovedi, bljuje bujice đavolskih reči; da li se one imalo zasnivaju na istini? (Ne.) Dakle, šta ona ima od toga što je čula tolike propovedi? Ona ne prihvata Božje reči, ne uzima Božje reči kao istinu, i ne ponaša se prema Bogu kao da je Bog. To je sve što o tome može da se kaže.

Neki ljudi u svom srcu zaista veruju da postoji Bog i nemaju ni najmanju sumnju u Božje ovaploćenje. Ali iako Ga slede već nekoliko godina i pretrpeli su neke nedaće i platili neki ceh, oni duboko u srcu nemaju ni najmanje razumevanja za Boga. U stvarnosti, oni još uvek veruju u nejasnog boga, zamišljenog boga; njihova definicija Boga je prazna kao vazduh. Kako se Bog odnosi prema tim ljudima? Naprosto ih ne primećuje. Neki ljudi pitaju: „Ako ih Bog ne primećuje, zašto su još uvek u Božjoj kući?” Oni službuju. Kako službovanje treba da bude konceptualizovano? Onaj ko službuje nije zainteresovan za istinu, ili bolje rečeno, kov mu je tako loš da ne može do nje da dopre. On se prema Bogu i istini odnosi kao prema nečemu što je prazno i nejasno, ali da bi zadobio blagoslove, u zamenu može samo da ponudi svoj trud. Iako se, spolja gledano, ne opire direktno Bogu, ne proklinje Ga, niti se suprotstavlja Bogu, njegova suština i dalje pripada Sotoninom soju – onom koji poriče Boga i opire Mu se. Ko god ne voli istinu ne valja, Bog je u svom srcu odlučio da takve ljude ne spase. Da li će se Bog i dalje ozbiljno odnositi prema onima koje ne namerava da spase? Da li bi im Bog rekao: „Ti ne shvataš ovaj aspekt istine, potrebno je pažljivo da slušaš; ti ne shvataš onaj aspekt istine, potrebno je da se potrudiš i razmisliš o tome”? Štaviše, Bog zna da ti ljudi ne shvataju istinu i da se prema Bogu ne odnose kao prema Bogu. Da li Bog treba da im pokaže neka čuda i čudesna dela da bi ih osvestio o Svom postojanju, ili da ih više prosveti i prosvetli da bi spoznali da Bog postoji? Da li bi Bog tako postupio? (Ne.) Bog u takvim slučajevima postupa po načelima; On se ne ponaša na taj način prema bilo kome. Bog uvek dela za one koji mogu da prihvate istinu. Kakav je Božji stav prema onima koji ne mogu da prihvate istinu ili nisu u stanju da je dostignu? (Ne obraća pažnju na njih.) Prema ljudskim predstavama, ako Bog na nekoga ne obraća pažnju, onda ta osoba luta okolo kao prosjak. Niko ne može da vidi da ona stremi ka istini, niti može da se vidi bilo kakvo Božje delanje na njoj; ona samo službuje i ne shvata istinu. Da li je to zaista sve što o tome ima da se kaže? U stvari, ti ljudi takođe mogu da uživaju u nekim Božjim blagodatima i blagoslovima. Kada se nađu u opasnim situacijama, Bog će ih takođe čuvati. Kada se ozbiljno razbole, Bog će ih takođe izlečiti. On čak može da im da i neke posebne talente ili, u nekim posebnim okolnostima, Bog može da izvrši neka čudesna dela na njima ili da obavi nešto posebno. Drugim rečima, ako ti ljudi zaista mogu da se daju za Boga, da službuju dobro i da ne dovode do ometanja, Bog ih neće diskriminisati. Koje su ljudske predstave u vezi sa ovim pitanjem? „Bog neće spasiti te ljude, nego će ih samo koristiti kako Mu je volja i na posletku ih odbaciti.” Da li će Bog tako postupiti? Neće. Ne zaboravi ko je Bog; On je Stvoritelj. Među čitavim ljudskim rodom, bilo da su vernici ili nevernici, bilo koje da su veroispovesti ili etničke pripadnosti, u Božjim očima, oni su svi Njegova stvorena bića. Zato je Gospod Isus rekao: „Jer on daje da njegovo sunce obasjava i zle i dobre.” Ta izjava je načelo kako Bog – Stvoritelj – deluje. Bez obzira na to kakav ishod Bog na kraju daruje nekome na osnovu njegove suštine, ili da li će ga Bog spasiti ili neće pre nego što mu da taj ishod, bez obzira na njegovu suštinu, sve dok može da obavlja neke zadatke i da obavlja neku službu u Božjoj kući i za Božje delo, Božja milost ostaje nepromenjena; On će i dalje postupati prema njemu u skladu sa Svojim načelima, bez ikakve pristrasnosti. To je Božja ljubav, načelo Njegovih postupaka i Njegova narav. Međutim, prema suštini tih ljudi, njihova gledišta i stavovi prema Bogu su uvek takvi da Ga smatraju nejasnim i zamagljenim, kao da On postoji, a ipak ne postoji. Oni ne mogu da prepoznaju stvarno postojanje Boga, niti mogu da dožive Njegovo stvarno postojanje, i na kraju krajeva, još uvek nisu sigurni da Bog zaista postoji. Dakle, po njihovom mišljenju, Bog može da učini samo onoliko koliko treba, pružajući im određenu blagodat, dajući im neke blagoslove i zaštitu u ovom životu, dozvoljavajući im da osete toplinu Božje kuće i da uživaju u Božjoj blagodati, milosti i blagosti. I to je to – to su svi blagoslovi koje će dobiti u ovom životu. Neki kažu: „Pošto je Bog tako trpeljiv i oni takođe uživaju u Božjoj blagodati i blagoslovima, zar ne bi bilo bolje da se ode korak dalje i da im se dozvoli da i oni prime Božje spasenje?” To je ljudska predstava, Bog ne postupa tako. Zašto ne? Možeš li da staviš Boga u srce nekoga u čijem srcu nema mesta za Njega? Ne možeš. Bez obzira na to koliko im istina saopštiš u zajedništvu ili koliko reči izgovoriš, to neće imati vrednost; to neće promeniti njihove predstave i zamisli o Bogu. Stoga, sve što Bog može da učini za takvu osobu jeste da pruži neku blagodat, blagoslove, brigu i zaštitu. Neki kažu: „Pošto mogu da uživaju u Božjoj blagodati, ako ih Bog još više prosveti i prosvetli, zar onda neće prepoznati stvarno postojanje Boga?” Da li takvi ljudi mogu da shvate istinu? Mogu li da primenjuju istinu? (Ne.) Ako ne mogu da primenjuju istinu, to ih to definitivno svrstava među one koji ne mogu da budu spaseni. Stoga se Bog neće upuštati u besmislen ili beskoristan rad. Neki kažu: „To nije tačno. Ponekad se takođe susreću sa dovođenjem u red ili dobiju neko prosvećenje od Boga i neku istinu od Njega.” To se opet odnosi na Božje delo. Šta moraju da poseduju oni koje Bog želi da spase da bi ih Bog spasao, da bi bili predmet Njegovog spasenja? Ljudi bi trebalo da shvate sve to. Bog i to zna; On ne spasava bilo koga. Čak i ako Bog prikaže neka čuda, čudesna dela i moć da navede ljude da Ga priznaju, mogu li ti ljudi da na taj način budu spaseni? Ne ide to tako. Bog ima merila za spasavanje ljudi; čovek mora da poseduje istinsku veru, kao i da voli istinu. Stoga, delo koje Bog čini na ljudima i koje uključuje sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje takođe ima svoja merila. Neki kažu: „Često se susrećemo sa sudom i grdnjom. Da li je suočavanje sa sudom i grdnjom, kušnjama i oplemenjivanjem znak da će nas Bog spasiti?” Da li je tako? (Nije.) Kako možete da budete sigurni da nije? Pošto neki ljudi ne ispunjavaju uslove za Božje spasenje, da li bi im Bog i dalje nametao sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje? Ovde se javlja pitanje o tome kome Bog nameće svoj sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje; to uključuje i ljudsko pogrešno razumevanje. Reci mi, može li osoba koja čak i ne zna ko je Bog, gde je Bog ili da li Bog uopšte postoji, da primi Božji sud i grdnju? Može li osoba koja Boga smatra samo vazduhom da primi Božji sud i grdnju? Može li neko čije je srce potpuno lišeno Boga da primi Božje kušnje i oplemenjivanje? Svakako da ne može. Dakle, na šta bi takvi ljudi mogli da naiđu s vremena na vreme? (Na dovođenje u red.) Tako je, na dovođenje u red. Oni koji Boga smatraju samo vazduhom, koji u osnovi ne prepoznaju niti veruju u postojanje Boga, svakako neće primiti Božji sud i grdnju ili Njegove kušnje i oplemenjivanje. Može se reći da ljudi sa takvom suštinom i takvim ponašanjem nisu predmeti Božjeg spasenja. Oni ne mogu da prime Božje spasenje, ali nije da ih Bog ne spasava – to je odlučeno po njihovoj priroda-suštini koja je odbojna prema istini i mrzi istinu. Nedostaje im ispravan stav da vole i da prihvataju istinu, i samim tim ne ispunjavaju uslove za spasenje. Kako se onda Bog odnosi prema njima kada se krišom ušunjaju u Božje domaćinstvo nadajući se blagoslovima? Osim što pruža neke blagoslove, blagodat i nudi brigu i zaštitu, koje metode Bog koristi da ispuni svoju ulogu Stvoritelja? Bog podseća, upozorava i podstiče Svojim rečima. Zatim ih On orezuje, prekoreva i dovodi u redi; delo koje Bog obavlja na njima tu se završava, sve je to u okviru tog delokruga. Kako ti Božji postupci deluju na ljude? Omogućavaju im da se poslušno pridržavaju ograničenja, da se ponašaju pristojno dok službuju u Božjoj kući, bez izazivanja ometanja ili činjenja zla. Da li to što Bog čini može takve ljude da navede da odano obavljaju svoju dužnost? (Ne.) Zašto ne? Mogu li blagodat, blagoslovi, briga i zaštita koju dobijaju – zajedno sa podsećanjem na Božje reči, orezivanje, grdnju i disciplinovanje, i tako dalje – da dovedu do promene u njihovoj naravi? (Ne.) Ništa od toga ne može da donese promenu u njihovoj naravi, pa kakvo dejstvo onda Božje delo ima na njih? To ih čini donekle suzdržanim u ponašanju, pomaže im da slede pravila i čini da spolja imaju nekakvo ljudsko obličje. Štaviše, to ih čini srazmerno poslušnim; oni će nerado prihvatiti da budu orezani radi Božje blagodati i blagoslova, i moći će da rade stvari u skladu sa propisima i upravnim odlukama Božje kuće, i to je sve. Da li postizanje svega toga znači da primenjuju istinu? I dalje im to nedostaje, jer ono što rade je u osnovi samo u skladu sa načelima koja se nalaze u upravnim odlukama Božje kuće, kao i u nekim strogim smernicama. To je samo promena u ponašanju, ništa više. Dakle, pošto su ti ljudi promenili svoje ponašanje, može li se reći da bi bilo još bolje da im se dozvoli da promene i svoju narav? (Oni nisu sposobni za to.) Nisu sposobni za to, ne mogu to da postignu – to je jedan od razloga. A šta je najvažniji razlog? Radi se o tome da oni u osnovi nemaju Boga u srcu; oni ne veruju u postojanje Boga. Dakle, da li takvi ljudi mogu da shvate Božje reči? Neki od njih mogu i da kažu: „Božje reči su dobre, ali nažalost, ne mogu da ih sprovedem u delo. Njihova primena mi je mučnija od hirurškog zahvata na srcu.” Kada su njihovi interesi ugroženi ili kada moraju da postupaju protiv svoje volje, osećaju se potpuno dezorijentisanim i ne mogu da obave ono što se od njih očekuje. Čak i ako se potpuno iscrpe, naprosto ne mogu da sprovedu Božje reči u delo. Pored toga, oni nikada ne priznaju niti prihvataju činjenicu da su Božje reči istina. Oni to ne mogu da prime u sebe; ne shvataju zašto su Božje reči istina. Na primer, kada Bog kaže ljudima da budu pošteni, oni kažu: „Dobro, biću poštena osoba ako ti tako kažeš, ali zašto se smatra da je biti poštena osoba istina?” Oni to ne znaju i ne mogu da prihvate. Kada Bog kaže da ljudi treba da Mu se pokore, oni pitaju: „Može li od te pokornosti Bogu nešto da se zaradi? Da li Bog daje blagoslove kad Mu se neko pokori? Može li to da promeni nečije odredište?” Oni ne misle da je bilo šta što Bog kaže ili učini istina. Oni nemaju pojma kakav je značaj Božjih reči i Božjih zahteva prema čoveku i ne mogu da razaznaju koji su postupci ispravni i u skladu sa istina-načelima. Sve što dolazi od Boga – Božji identitet, Božja suština, Božje reči, Božji zahtevi – ni za šta od toga, po njihovom mišljenju, ne može da se kaže da je Božje vlasništvo i Božje biće. Oni ne znaju da je Bog Stvoritelj; oni ne shvataju šta je Stvoritelj, niti šta je Bog. Zar to nije problematično? Ali neki ljudi se upravo tako ponašaju. Drugi kažu: „To ne može biti tačno. Ako imaju takve misli i gledišta, kako još uvek mogu voljno da obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući?” Termin „voljno” treba da bude pod navodnicima ovde. Kako to objasniti? S jedne strane, oni obavljaju svoje dužnosti jer su prinuđeni okolnostima ili zbog svoje potrebe za blagoslovima; s druge strane, oni osećaju da nemaju drugog izbora nego da za sada uz oklevanje pristanu na to, obavljajući neke dužnosti i ulažući malo truda. Oni u svom srcu veruju da je to ono što treba da rade, ali pošto nisu zainteresovani za istinu, oni mogu samo da ulažu trud i da obavljaju dužnosti u zamenu za Božje blagoslove. Mogu li oni s takvim načinom razmišljanja da prihvate istinu? (Ne mogu.) Oni čak i ne shvataju šta je istina, pa kako bi uopšte mogli da je prihvate?

Božje delo suda u poslednjim danima ima za cilj da okonča ovo doba. Da li neko može da se spase ili ne, suštinski zavisi od toga da li može da prihvati Božji sud i grdnju i da li može da prihvati istinu. Neki ljudi prepoznaju da su Božje reči istina, ali ne prihvataju istinu. Za njih je prihvatanje istine kao da moraju na presađivanje srca; toliko bi im teško palo. S obzirom na način na koji se takva osoba odnosi prema istini, odbijajući da je prihvati bez obzira na sve, Bog nije kriv što je nije spasao – samo ona može da bude kriva što nije prihvatila istinu; ona nema taj blagoslov. Božje spasavanje ljudi od Sotoninog uticaja nije tako jednostavno kao što ljudi zamišljaju. S jedne strane, oni koji veruju u Boga moraju da prihvate da budu grđeni i orezani kroz Božje reči; to je jedna faza. Sa druge, oni takođe moraju da prihvate Božji sud i grdnju, kušnje i oplemenjivanje. Sud i grdnja su jedna faza; kušnje i oplemenjivanje su još jedna. Neki ljudi mogu nevoljno da prihvate da budu orezani, misleći da su postigli pokornost, a zatim da ne napreduju i da više ne teže ka istini. Drugi posebno vole istinu i mogu da podnesu svaki bol da bi zadobili istinu. Oni ne samo da mogu da izdrže prekorevanje Božjim rečima, već mogu i da uđu u fazu prihvatanja Božjeg suda i grdnje. Oni osećaju da je prihvatanje Božjeg suda i grdnje veličanje Boga, Božja ljubav i slavna stvar; ne plaše se patnje. Ti ljudi, nakon što dožive sud i grdnju, takođe mogu da prihvate kušnje i oplemenjivanje i da nastave da streme ka istini. Bez obzira na to koliko su velike kušnje i oplemenjivanje, oni i dalje mogu da vide Božju ljubav i mogu da ponude sebe da udovolje Bogu. Bez obzira na to koliko su orezani, oni to ne smatraju nedaćom; umesto toga, osećaju da je to još veća ljubav koja dolazi od Boga. Nakon što su iskusili još mnogo kušnji i oplemenjivanja, konačno postižu temeljno pročišćenje i savršenstvo. To je doživljavanje Božjeg dela do najviše faze. Sada Mi recite, da li postoji razlika između onih koji veruju u Boga i samo doživljavaju jednu fazu Božjeg prekorevanja kroz Njegove reči, i onih koji doživljavaju dve faze – Božji sud i grdnju, kao i kušnje i oplemenjivanje? Svakako da postoji razlika. Kod nekih ljudi, Bog se zaustavlja čim ih izgrdi, ostavljajući ih nadalje njihovom sopstvenom izboru i svesti. Ako ne prihvataju istinu i ne biraju pravi put, na šta to ukazuje? Može se reći da Bog nema načina da spasi takve ljude. Neki ljudi često govore da trpe posao, trpe izglede, trpe kuću, trpe partnera, trpe privrženost – za njih je sve stvar trpljenja, a šta je konačan rezultat? (To nije povezano sa istinom.) Tako je, to nije povezano sa istinom i nije povezano sa Božjim delom. U tom slučaju ti samo besciljno trpiš; samo se boriš i puštaš da vreme prolazi, bez ikakvog procesa molitve Bogu ili traženja istine. To nije vrsta „trpljenja” koja je uključena u oplemenjivanje, jer to nije Božje delo i nema nikakve veze s Njim. Ti samo trpiš sebe, ne prolaziš kroz Božje oplemenjivanje. Ipak, ti i dalje misliš da te Bog oplemenjuje; previše si optimističan. To su puste želje! Nisi čak ni kvalifikovan da te Bog oplemeni. Nisi čak ni prošao fazu grdnje i suda, a očekuješ da te Bog podvrgne kušnji i oplemenjivanju? Da li je to uopšte moguće? Zar to nije samo iluzija? Mogu li obični ljudi da izdrže kušnje i oplemenjivanje? Da li je to nešto što obična osoba može da prihvati? Da li je to nešto što Bog daruje običnom čoveku? Ni u kom slučaju. Kada Bog ispravi prekori osobu, ako je taj pojedinac, zbog svoje nadmene naravi, svoje nepopustljivosti, lažljivosti, rđavosti ili bilo koje druge naravi, osuđen, disciplinovan ili eksplicitno prekoren od strane Boga u jednoj ili više stvari, čineći da shvati zašto ga Bog dovodi u red – i, shodno tome, stiče istinsko razumevanje Boga i sebe, njegova narav prolazi kroz istinsku promenu, a zatim postepeno stiče pravu pokornost istini – samo tim putem Bog sudi ljudima i grdi ih. Na osnovu čega Bog obavlja ovo delo? Postoji uslov: osoba koja prima takvo delo mora da bude u stanju da na adekvatan način obavlja svoju dužnost u Božjoj kući. Ta adekvatnost zahteva samo dve stvari: pokornost i odanost. Prvo, pojedinac treba da ima savest i razum; samo ljudi sa savešću i razumom ispunjavaju uslove za prihvatanje istine. Kada takvi ljudi sa savešću i razumom prime Božje prekorevanje, oni su u stanju da traže istinu i da se pokoravaju. Tek nakon toga Bog nastavlja sa delom suda i grdnje. To je sled Božjeg dela. Međutim, ako neko u Božjoj kući nikada ne može odano da obavlja svoju dužnost, ne pokazuje ni najmanju pokornost Božjoj neprikosnovenosti i ne obavlja svoje dužnosti na adekvatan način, onda kada se suoči sa nedaćama, kada se otkrije ili oreže, najviše što doživljava je Božji prekor i disciplinovanje. On nije podložan Božjem sudu i grdnji, a kamoli kušnjama i oplemenjivanju. Drugim rečima, on u suštini nije uključen u Božje delo usavršavanja ljudi.

Sadržaj o kojem smo upravo razgovarali u zajedništvu odnosi se na Božje delo spasenja i usavršavanja ljudi, na metode i predmete Božjeg dela, kao i na kojim to ljudima Bog izvršava Svoje delo suda i grdnje, iskušenja i oplemenjivanja. Takođe smo se dotakli stepena ljudskog život-ulaska kada su podvrgnuti ovom Božjem delu, i vrsta suštine i uslova koje ljudi moraju barem da poseduju da bi prihvatili Božji sud i grdnju. Dakle, šta su ovde ljudske predstave? Ljudi misle: „Sve dok čovek sledi Boga, sve dok prihvata ovaj korak Božjeg dela, dužan je da bude podvrgnut Božjem sudu i grdnji. Tako će ubrzo zatim doći i kušnje i oplemenjivanja od strane Boga. Stoga se često suočavamo s kušnjama, oplemenjivanjem i orezivanjem i lišeni smo porodice, privrženosti, statusa i izgleda. Samim tim, stalno patimo u okviru privrženosti, statusa i izgleda.” Da li su te izjave tačne? (Nisu.) Ljudi su u stanju da uzmu jednu jedinu reč iz Božjih reči i pretvore je u ono za šta veruju da je duhovni termin – zašto je to tako? U stvari, način na koji oni pate je samo borba, to je samo puštanje da vreme prolazi; to nema nikakvog značaja. Ali oni to smatraju kušnjama i oplemenjivanjem, govoreći da je to Božje oplemenjivanje. To je ozbiljna greška; to je nešto što ljudi silom nameću Bogu i to uopšte ne predstavlja Božje namere. Zar to nije pogrešno shvatanje Boga? To zaista jeste pogrešno razumevanje. A kako nastaje takvo pogrešno razumevanje? Pošto ljudi ne shvataju istinu, oni stiču to pogrešno razumevanje na osnovu sopstvenih zamisli. Posle toga ih drsko propagiraju i šire svuda, što na kraju dovodi do raznih izjava o „patnji”. Zato Ja tako često čujem da neki ljudi kažu: „Neko je smenjen i onda je postao negativan; on je u ’statusu patnje’!” Status patnje nije doživljavanje kušnji i oplemenjivanja; tu se radi samo o osobi koja gubi status, koja pati od emocionalne frustracije i bori se sa duševnim bolom tokom neuspeha. Pošto se ono što ljudi nazivaju „patnjom” i ono što Bog naziva oplemenjivanjem razlikuje, na šta se zapravo odnosi pravo oplemenjivanje? Pre svega, shvatite da Bog obavlja mnogo pripremnih radnji pre nego što podvrgne ljude kušnjama i oplemenjivanjima. Na primer, On izdvaja ljude; On bira prave pojedince. Već smo razgovarali o tome kakva se osoba smatra pravom u Božjim očima i koje uslove mora da ispuni: kao prvo, mora barem da ima savest i razum u svojoj ljudskosti. Drugo, mora da bude u stanju da svoje dužnosti obavlja na odgovarajući način, odano i pokorno. Zatim moraju da prođu godine orezivanja, disciplinovanja i prekorevanja. Možda vam neće biti jasno šta znače disciplinovanje i prekorevanje, jer možda još uvek niste ovladali tim konceptima. Ljudima mogu da izgledaju relativno neopipljivo i apstraktno. Ali kada je u pitanju orezivanje, to je nešto što ljudi mogu da čuju i osete; radi se o specifičnom jeziku i određenom tonu, tako da ljudi znaju šta se dešava. Ako neko učini nešto pogrešno, protivno načelima, ako postupa nepromišljeno ili donosi jednostrane odluke koje štete interesima Božje kuće ili radu crkve i bude orezan, onda to znači biti orezan. A šta je onda sa prekorevanjem i disciplinovanjem? Na primer, ako neko nije sposoban da bude starešina grupe i nedostaje mu odanost i njegovi postupci krše istina-načela ili crkvene propise i kasnije bude smenjen, da li je to prekorevanje? To zaista jeste oblik prekorevanja. Bez obzira na to da li na površini deluje kao da se tim čovekom bavi crkva ili da ga smenjuje neki starešina, u Božjim očima, to je Njegov čin i deo je Njegovog dela; to je oblik prekorevanja. Takođe, kada su ljudi u dobrom stanju, obično su ispunjeni svetlošću i mogu da imaju nove uvide; međutim, kada se njihov rad raspadne zbog nekih stanja ili iz specifičnog razloga i oni budu otkriveni, zar to nije oblik prekorevanja? To je takođe oblik prekorevanja. Da li se to računa kao sud i grdnja? U tom trenutku, to se još uvek ne računa kao sud i grdnja, tako da se sigurno ne može smatrati oplemenjivanjem i kušnjama. To je samo prekor primljen tokom obavljanja dužnosti. Ispoljenja prekorevanja ponekad podrazumevaju obolevanje ili stalno pravljenje grešaka u zadacima, ili nesigurnost i bezizlaznost u stvarima kojima su nekada bili vični. To je sve prekorevanje. Naravno, ponekad prekorevanje dolazi kroz naznake koje nam daju ljudi iz naše okoline ili kroz ono što neki događaj otkrije, što čoveku bude neprijatno, što dovodi do toga da se povuče u duboko samoispitivanje i promišljanje. To je takođe prekorevanje. Da li je primanje Božjeg prekora dobro ili loše? (Dobro je.) Teoretski gledano, dobro je. Bilo da to ljudi mogu da prihvate ili ne, dobro je, zato što to barem dokazuje da Bog preuzima odgovornost za tebe, da te Bog nije ostavio i da Bog radi na tebi, dajući ti podsticaje i smernice. Činjenica da Bog radi na tebi potvrđuje da Bog još uvek nema nameru da odustane od tebe. Jedna od posledica toga je da Bog može da nastavi da te prekoreva i disciplinuje, ili, ako je tvoj učinak dobar i ako si na pravom putu, On će te podvrgnuti sudu i grdnji. Ali nemojmo ići predaleko; za sada će te Bog prekoriti i disciplinovati više puta. Zatim, zato što stremiš ka istini, zato što imaš pokornost i zato što si prava osoba, Bog će te podvrgnuti sudu i grdnji; to je prvi korak. Ljudi su uglavnom već prošli kroz iskustvo orezivanja; samo pridošlice to još nisu iskusile. Veći deo vremena ljudi deluju na osnovu svoje savesti, osećaju unutrašnji prekor, osećaju Božje reči koje ih podstiču u njihovoj glavi ili srcu: „Ne treba to da radim, to je buntovno”; to su Božje reči koje ih podstiču, bodre i upozoravaju. Postoje različiti oblici orezivanja koje ljudi doživljavaju: može doći od starešina i delatnika, od braće i sestara, od Svevišnjeg, pa čak i direktno od Boga. Mnogi ljudi su to iskusili, ali manje njih je iskusilo Božje prekorevanje i disciplinovanje. Šta „manje” ovde podrazumeva? Podrazumeva da je velika većina ljudi daleko od primanja Božjeg suda i grdnje – a šta je sa Božjim kušnjama i oplemenjivanjem? Još su dalje od njih; jaz je još veći, rastojanje još veće. Ranije su ljudi mislili: „Bog mi je sudio i kažnjavao me, zaradio sam plik u ustima”, „Bog mi je sudio i kažnjavao me, pogrešio sam, rekao sam nešto pogrešno i danima sam imao glavobolju; sada razumem šta su to Božji sud i grdnja” – zar to nije pogrešno razumevanje? Takvo pogrešno razumevanje Boga je najčešće; većina ljudi pogrešno razume Boga na taj način. To pogrešno razumevanje takođe izaziva neka negativna dejstva, čineći da ljudi osećaju da će izgovaranje jedne jedine pogrešne reči dovesti do Božjeg disciplinovanja. To je čisto pogrešno razumevanje Boga i nimalo nije saglasno sa onim što Bog čini. Sa takvim pogrešnim razumevanjem Boga, da li na kraju mogu da se ispune Božji zahtevi? Svakako da ne mogu.

E, sad, većina ljudi je iskusila Božje prekorevanje i disciplinovanje, iskusila je orezivanje i primila je podsticaj i ohrabrenje iz Božjih reči, ali tu se priča završava. Ovde se postavlja pitanje: zašto ljudi nisu iskusili Božji sud i grdnju čak ni nakon što su doživeli ovaj korak? Zašto se orezivanje, podsticanje Božjim rečima ili disciplinovanje i prekorevanje ne računaju kao sud i grdnja? Iz perspektive podsticanja Božjim rečima, orezivanja i prekorevanja i disciplinovanja koje su ljudi doživeli, kakav je rezultat postignut? (Uspeli su da sputaju svoje spoljašnje ponašanje.) Došlo je do nekih promena u njihovom ponašanju, ali da li to ukazuje na promenu naravi? (Ne.) Ne predstavlja promenu naravi. Neki ljudi kažu: „Verovali smo u Boga toliko godina i slušali toliko propovedi, ali naše naravi se još uvek nisu promenile. Zar nam nije učinjena nepravda? Došlo je samo do male promene u ponašanju; zar to nije vrlo žalosno? Kada će Bog početi da nas spasava? Kada ćemo primiti spasenje?” Razgovarajmo, dakle, o tome kakve su dobitke i promene ostvarili oni koji su iskusili te različite aspekte Božjeg dela. Upravo je neko pomenuo promene u ponašanju; to je uopštena izjava. Tačnije, kada prvi put dođu u crkvu da preuzmu svoje dužnosti, ljudi još nisu orezani, fitilj im je kratak, žele da njihova reč bude poslednja. Oni misle u sebi: „Sada kada verujem u Boga, imam prava i slobodu u crkvi, pa ću se ponašati onako kako ja mislim da treba.” Kada na kraju prođu kroz rundu orezivanja i disciplinovanja, i kada pročitaju Božje reči, čuju propovedi i razgovor o istini u zajedništvu, oni se više ne usuđuju da se tako ponašaju. Oni se zapravo nisu u potpunosti uklopili; upravo su stekli trunku razuma i shvatili su neke doktrine. Kada drugi kažu stvari koje su u skladu sa istinom, oni mogu da priznaju njihovu ispravnost, i mada to možda ne shvataju dobro, mogu da ga prihvate. Zar onda nisu mnogo popustljiviji nego što su bili? To što su u stanju da prihvate te stvari pokazuje da je u njihovom ponašanju došlo do neke promene. Kako je došlo do tih promena? Nastale su usled ohrabrivanja i podsticanja, kao i usled utehe Božjih reči. Ponekad je takvim ljudima potrebno neko disciplinovanje, neko orezivanje, kao i neko zajedništvo o načelima, da čuju da nešto mora da se uradi na određeni način i da ne može da se uradi drugačije. Misle: „Moram to da prihvatim. Istina je tamo iznesena; ko bi se usudio da joj se usprotivi?” U Božjoj kući, Bog je veliki, istina je velika, a istina caruje; sa takvim teorijskim temeljima, neki ljudi su se probudili i zadobili razumevanje o tome šta znači imati veru u Boga. Uzmimo nekoga ko je bio neotesan i razuzdan, potpuno neobuzdan i neupućen u pravila, u verovanje u Boga, u Božju kuću, u crkvu i u načela obavljanja dužnosti: kada takva osoba, koja ne zna ništa, dođe u Božju kuću sa dobrotom i elanom, prepuna „velikih” težnji i nada, i tamo je podstaknuta i ohrabrena, zalivena i nahranjena, i orezana Božjim rečima, i ako se s vremena na vreme prekoreva i disciplinuje, postepeno će se desiti neke promene u ljudskosti te osobe. Koje su to promene? Ona je shvatila nešto o načelima ljudskog ponašanja i spoznala da joj je u prošlosti nedostajalo ljudsko obličje; bila je neotesana, nadmena, prkosna i ogorčena; njen način izražavanja nije bio ljudski i postupala je bez pravila i nije umela da traži istinu; mislila je da je vera u Boga jednostavna i da se svodi na to da se radi šta god Bog traži i da se ide gde god On kaže; to jest, nosila je u sebi varvarsku snagu, sve vreme verujući da je to odanost i ljubav prema Bogu. Sada ta osoba poriče sve te stvari i zna da su one bile proizvod ljudske zamisli, pukog lepog ponašanja, i da neke čak potiču od Sotone. Vernici u Boga treba da pažljivo slušaju Njegove reči i da stavljaju istinu iznad svega, dopuštajući istini da ima moć nad svim. Ukratko, svi ljudi su već teoretski shvatili i priznali, i u dubini svog srca prihvatili da su te reči koje je Bog izgovorio tačne – da su one istina, stvarnost pozitivnih stvari – bez obzira na to koliko su se te reči ukorenile u njihovom srcu i bez obzira na to koliko su veliku ulogu te reči odigrale. Kasnije, nakon što su prošli određeni stepen neopipljive grdnje i disciplinovanja, u njihovoj svesti se javlja mera istinske vere. Od njihovih početnih nejasnih zamisli o Bogu do osećanja koje imaju sada – da Bog postoji i da je prilično praktičan – kada ljudi budu imali ta osećanja u svojoj veri u Boga, onda će njihove misli i gledišta, načini gledanja na stvari i moralna merila, kao i njihov način razmišljanja, postepeno početi da se menjaju. Na primer, Bog zahteva od ljudi da budu pošteni. Iako još uvek umeš da slažeš i da budeš varljiv, duboko u sebi znaš da je varljivost pogrešna i da je laganje i obmanjivanje Boga greh, rđava narav – ali ne možeš da se zaustaviš. Na primer, recimo da još uvek imaš nadmenu narav. Ponekad ne možeš da se obuzdaš, često otkrivaš tu narav i često se buniš protiv Boga, uvek želiš da budeš dominantan i da deluješ jednostrano, da imaš poslednju reč. Ali takođe znaš da je to iskvarena narav i možeš da se moliš Bogu za to. Iako ne postoji primetan preobražaj, tvoje ponašanje je postepeno počelo da se menja. Čak i bez suđenja i grdnje, i mada se tvoja narav nije promenila, istina i Božje reči postepeno osvetljavaju dubine tvog srca, istovremeno usmeravajući i menjajući tvoje ponašanje, čineći da sve više i više živiš kao čovek, postepeno budeći tvoju savest. Ako učiniš nešto što se kosi sa tvojom savešću, u srcu ćeš osetiti nelagodu. Spominjanje tog pitanja podstiče neka osećanja u tebi; nisi onako otupeo kao ranije, kaješ se i spreman si da se ispraviš. Čak i ako ne možeš odmah da promeniš svoju narav u tom pogledu, ako se ono dotakne tvog stanja, možeš da budeš svestan da imaš to stanje; u sebi imaš svest i ta svest menja tvoje ponašanje. Takva promena je isključivo promena u ponašanju. Iako se to dešava i ponavlja se, to ne predstavlja promenu naravi; sasvim sigurno ne predstavlja promenu naravi. Kada to čuju, neki ljudi će se možda osetiti nelagodno i reći: „Tako značajna promena, a ipak nije promena naravi? Šta je onda promena naravi? Koje promene se računaju kao promena naravi?” Ostavimo za sada to po strani; nastavimo da razgovaramo o promenama koje su ljudi već postigli, a to su dejstvo i rezultati Božjih reči i svega što je On učinio u ljudima. Ljudi vredno rade na tome da promene svoje misli i gledišta koje nisu u skladu sa istinom. Kada se suoče sa pitanjima, oni će imati svest; uporediće pitanje sa istinom, govoreći: „Ova stvar nije u skladu sa istinom, ali još uvek ne mogu da otpustim svoje gledište; još uvek je prisutno.” Tek si postao svestan i naučio si da se tvoje gledište ne poklapa sa Božjim rečima; može li to da dokaže da se tvoje gledište već promenilo ili da je otpušteno? Ne može. Tvoje gledište se nije promenilo i nije otpušteno, što dokazuje da tvoja iskvarena narav ostaje netaknuta i da nije počela da se menja; samo što je tvoja savest, unutrašnjost tvog srca, već prihvatila Božje reči i smatra ih istinom. Ali to je samo teoretska i subjektivna želja – Božje reči još nisu postale tvoj život i još nisu postale tvoja stvarnost. Kada Božje reči postanu tvoja stvarnost, otpustićeš svoja gledišta i ophodićeš se prema svim ljudima, događajima i stvarima, kao i prema svemu onome što se dešava oko tebe, koristeći gledišta Božjih reči.

U kojoj etapi je sada vaš život-ulazak? Ti si već spoznao da su tvoja gledišta pogrešna, ali se u životu i dalje oslanjaš na njih i koristiš ih da proceniš Božje delo. Koristiš svoje misli i poglede da prosudiš o okolnostima koje On postavlja za tebe, a prema Božjoj neprikosnovenosti se odnosiš na osnovu svojih misli i gledišta. Da li je to u skladu sa istina-načelima? Zar to nije besmisleno? Ljudi shvataju samo malu količinu doktrine, ali ipak žele da procenjuju Božje postupke. Zar to nije neverovatno nadmeno? Ti sada samo priznaješ da su Božje reči dobre i ispravne, a kada pogledaš svoje spoljašnje ponašanje, ti ne činiš ništa što se očigledno kosi sa istinom, a još manje činiš nešto što prosuđuje Božje delo. Takođe si u mogućnosti da se pokoriš radnim aranžmanima Božje kuće. To je prelazak iz nevernika u Božjeg sledbenika sa pristojnošću sveca. Od nekoga ko odlučno živi po Sotoninim filozofijama i po Sotoninim konceptima, zakonima i znanju, postaješ neko ko, čuvši Božje reči, oseća da su one istina, prihvata ih i stremi ka istini, postaješ neko ko može da prihvati Božje reči kao svoj život. To je takav proces – ništa više. Tokom tog perioda, tvoje ponašanje i način na koji obavljaš stvari će sigurno proći kroz neke promene. Bez obzira na to koliko se promeniš, ono što se ispolji u tebi, za Boga nije ništa više do promena u tvom ponašanju i metodama, promena u tvojim najdubljim željama i težnjama. To nije ništa više do promena u tvojim mislima i gledištima. Sada si možda u stanju da ponudiš svoj život Bogu kada prizoveš svoju snagu i dobiješ poriv, ali ne možeš da postigneš apsolutnu pokornost Bogu po pitanju koje smatraš posebno odbojnim. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi. Možda ti tvoje dobro srce omogućava da položiš svoj život i sve ostalo za Boga, govoreći: „Spreman sam i voljan da podnesem i najveću žrtvu za Boga. U ovom životu ne žalim ni za čim i nemam zamerki! Odustao sam od braka, od svetovnih izgleda, od sve slave i bogatstva, i prihvatam ove okolnosti koje je Bog priredio. Mogu da izdržim sve podsmehe i klevete ovog sveta.” Ali u trenutku kada Bog priredi okolnosti koje se ne uklapaju u tvoje predstave, ti možeš da ustaneš i galamiš protiv Njega i da Mu se opireš. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi. Takođe je moguće da možeš da položiš svoj život za Boga i da se odrekneš ljudi koje najviše voliš, ili onoga što najviše voliš i od čega tvoje srce najteže može da se odvoji – ali kada si pozvan da se obratiš Bogu iz srca i da budeš poštena osoba, to ti je prilično teško i ne uspevaš to da uradiš. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi. A možda i ne žudiš za telesnom utehom u ovom životu, niti jedeš finu hranu niti nosiš finu odeću, svaki dan se trudiš i iscrpljuješ u svojoj dužnosti. Možeš da podneseš sve vrste bola koje ti donosi telo, ali ako se Božja uređenja ne slažu sa tvojim predstavama, tebi to nije jasno, a u tebi se javljaju pritužbe na Boga i pogrešno razumevanje Boga. Tvoj odnos sa Bogom postaje sve nenormalniji. Stalno si protivan i buntovan, nisi sposoban da se potpuno pokoriš Bogu. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi. Ti si spreman da daš svoj život za Boga, pa zašto onda ne možeš da Mu kažeš neku iskrenu reč? Voljan si da ostaviš sa strane sve što nije deo tebe, pa zašto onda ne možeš da budeš potpuno odan nalogu koji ti je Bog izdao? Ti si spreman da daš život za Boga, pa kada se oslanjaš na svoja osećanja da činiš stvari i održavaš svoje odnose sa drugima, zašto ne možeš da preispitaš sebe? Zašto ne možeš da zauzmeš stav da podržiš rad crkve i interese Božje kuće? Da li je neko ko živi pred Bogom takav? Ti si se već zavetovao pred Bogom da ćeš Mu se celog života davati i da ćeš prihvatati svaku patnju koja ti se nađe na putu, pa zašto te onda jedan slučaj smenjivanja sa dužnosti tera da toliko toneš u negativnost da danima ne možeš da ispuziš napolje? Zašto ti je srce puno otpora, pritužbi, pogrešnog razumevanja i negativnosti? Šta se tu dešava? To pokazuje da tvoje srce najviše voli status i da je to povezano sa tvojom slabom tačkom. Stoga, kada si smenjen, ti padaš i ne možeš da ustaneš. To je dovoljno da se dokaže da, iako se tvoje ponašanje promenilo, tvoja život-narav nije. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi.

Većina ljudi sada pokazuje neko lepo ponašanje, ali vrlo malo njih traži istinu ili je prihvata, a gotovo niko nema istinsku pokornost. Iz te perspektive, mnogi ljudi samo doživljavaju promene u ponašanju i promene u mislima i gledištima; oni imaju spremnost i težnju da prihvate i da se pokore Božjoj neprikosnovenosti i ne gaje ozlojeđenost u svojim srcima. Recite Mi, da li su ti ljudi doživeli Božji sud i grdnju? (Nisu.) Nažalost, iskustvena svedočenja koja ste ranije delili ne uključuju Božji sud i grdnju; nijedno od njih ne ispunjava Božje zahteve. Dokle god ne doživiš Božji sud i grdnju, tvoja narav neće početi da se menja. Ako tvoja narav nije počela da se menja, onda su promene koje primećuješ samo promene u ponašanju. Takve promene u ponašanju mogu da se pripišu tvojoj saradnji, one su delom posledica tvoje dobre ljudskosti i one su dejstvo Božjeg dela. Da li zaista misliš da Bog u spasavanju ljudi neće ići dalje od toga? (Ne.) Šta će onda Bog sledeće da uradi? Koje je glavno delo kojim se Bog bavi kada spasava ljude? (Sud i grdnja.) Primarni metod koji Bog koristi za spasavanje ljudi su sud i grdnja. Ali nažalost, skoro niko još nije bio u stanju da prihvati Božji sud i grdnju. Stoga, Božje delo spasavanja ljudi, njihovog usavršavanja i promene njihovih naravi još nije zvanično počelo. Zašto nije zvanično počelo? Zato što se to Božje delo još uvek ne može sprovesti na ljudima. Zašto ne može da se sprovede? Jer, s obzirom na trenutno stanje, rast i ono za šta su ljudi trenutno sposobni, još uvek su daleko od merila koja Bog zahteva, tako da Bog ne može da nastavi sa Svojim delom. Da li to znači da će Bog prekinuti Svoje delo? Ne, Bog čeka. Šta On radi dok čeka? On pročišćava crkvu, čisti je od remetilaca i ometača, antihrista, zlih duhova, zlih ljudi, bezvernika, onih koji ne veruju zaista u Njega i onih koji ne mogu čak ni da službuju. To se zove veliko čišćenje; to se takođe zove odvajanje žita od kukolja. Da li je veliko čišćenje glavno Božje delo u tom periodu? Ne, u tom periodu će Bog nastaviti da radi na tebi putem podsticanja rečima, zalivanja, negovanja, orezivanja, prekorevanja i disciplinovanja. U kojoj meri? Tek kada ljudi budu imali osnovne uslove da prihvate sud i grdnju, Bog će započeti delo suda i grdnje. Sada mi recite, na osnovu vaših pretpostavki i sudova, koje uslove ljudi moraju da ispune pre nego što Bog započne delo suda i grdnje? Kao što vidiš, Bog sve čini kada tome dođe vreme. Ne radi nasumično. Njegovo delo upravljanja sledi plan koji je On pripremio, i On sve radi korak po korak, a ne nasumično. A šta je sa tim koracima? Svaki korak dela koje Bog načini na ljudima mora da ima efekta, a kada vidi da ima efekta, On čini sledeći korak dela. Bog zna kako Njegovo delo može da ima efekta, šta On mora da kaže i da uradi. On obavlja Svoje delo prema onome što je ljudima potrebno, a ne nasumično. Koje god delo da je delotvorno na ljudima, Bog će ga obaviti, a šta god nije bitno u smislu delotvornosti, Bog to sigurno neće činiti. Na primer, kada postoji potreba za negativnim poukama na kojima Božji izabrani narod može da razvije svoje razlučivanje, u crkvi će se pojaviti lažni hristovi, antihristi, zli duhovi, zli ljudi i ometači i remetioci, na kojima drugi mogu da razviju svoju moć razlučivanja. Ako Božji izabrani narod razume istinu i može da razluči takve ljude, onda su ti ljudi odradili svoje i od njihovog postojanja više nema koristi. Tada će se Božji izabrani narod podići da ih razotkrije i prijavi, a crkva će ih odmah počistiti. Svako Božje delo ima svoje korake, i sve te korake Bog uređuje na osnovu onoga što je čoveku potrebno u životu i prema njegovom rastu. Šta je ljudima zaista potrebno i zašto se u crkvi pojavljuju antihristi i zli ljudi? Ljudi su uglavnom zbunjeni u vezi s tim pitanjima i ne shvataju šta se s tim pitanjima dešava. Neki ljudi, ne shvatajući Božje delo, gaje predstave, pa se čak i žale, govoreći: „Kako to da antihristi mogu da se pojave u Božjoj crkvi? Zašto se Bog ne pobrine za to?” Tek kada pročitaju Božje reči u kojima se navodi da su ti događaji namenjeni ljudima da izvuku pouke i steknu moć razlučivanja, oni dožive prosvetljenje i shvate Božje namere. U početku, ljudi ne umeju da razluče zle ljude. Kada crkva proteruje takve pojedince, ljudi imaju predstave; oni misle da su proterani ljudi dali velike priloge i da su bili u stanju da trpe nedaće, i smatraju da nije trebalo da budu proterani. Tada se u njima javlja otpor prema onome što je Bog učinio. Ali posle sticanja iskustva, ljudi zadobijaju razumevanje istine i stiču sposobnost da razluče zle ljude. Sada, kada je neka zla osoba proterana, više nemaju predstave, niti se opiru. Kada vide da zla osoba ponovo čini zla dela, oni mogu da je identifikuju, a svi sarađuju kako bi prijavili pojedinca i počistili ga pre nego što dođe do bilo kakve značajne štete. Ti zli ljudi tada više nemaju uporište u Božjoj kući. Kako se to postiže? Kako ljudi razvijaju moć razlučivanja? To je Božja volja. Bez Božje volje, ljudi to ne bi mogli da shvate. Božje delo ima redosled, a redosled koraka je određen onim što ljudski život zahteva. Ali sami ljudi nisu sigurni šta im je zapravo potrebno, zbunjeni su. Stoga, Bog može samo da nastavi Svoje delo, da uređuje brojne pouke iz kojih ljudi mogu da uče, omogućavajući im da uđu u istina-stvarnost i da postignu rezultate koje On zahteva. Bilo da ljudi shvataju ili ne, Bog neumorno nastavlja Svoje delo – to je Božja ljubav. Baš kao što Bog orezuje nekoga: ako čovek pogreši, Bog ga oreže; ako ponovo pogreši, On ga ponovo oreže. Ako se ponovo otkrije, Bog će ga još jednom orezati. On radi strpljivo sve dok čovek zaista ne stekne razumevanje, dok ne prestane da bude tup i dok ne postane osetljiv kao da dodiruje žicu pod naponom kada se ponovo susretne sa sličnim situacijama, ne praveći više greške. Tada će to biti dovoljno i Bog će završiti Svoje delo. Kada prilikom susreta sa tim stvarima budeš mogao da ih rešavaš samostalno i u skladu sa načelima, Bog više neće morati da brine. To dokazuje da si razumeo Božje reči i Božju istinu, da si ih prihvatio u svom srcu i da su one postale tvoj život. U tom trenutku Bog prestaje sa Svojim delom. To su koraci Božjeg dela, i kada ih doživiš, ugledaćeš Božju suštinu i mudrost; to je neosporno i zagarantovano.

Upravo smo pomenuli da su koraci Božjeg dela povezani sa promenom ljudske naravi. Božje delo se ne svodi na to da omogući ljudima da donekle promene ponašanje, da shvate neka pravila i steknu izvesno ljudsko obličje, a da zatim to proglase velikim uspehom. Da je tako, delo bi već bilo obavljeno u Dobu blagodati. Šta Bog želi? (Da ljudi promene narav.) Tačno. Ljudi koji su zaista spaseni treba da poseduju promenjenu narav. Bog ne želi samo promenu u ljudskom ponašanju, već, što je još važnije, promenu u njihovoj naravi; to je merilo nečijeg spasenja. Upravo smo pomenuli i neke promene u ponašanju, kao što su sposobnost odricanja od stvari i polaganje života za Boga – to su jasne promene u ponašanju. Međutim, ako nema odanosti Božjim nalozima, ako neko i dalje može da postupa površno, uz prisustvo obmanjivanja, to znači da još uvek nije došlo do promene u naravi. Za sada samo ljudsko ponašanje zaslužuje pohvalu; deluje kao da su ljudi po vladanju bliži svecima, u njihovom ophođenju ima više ljudskosti, a može se naslutiti i tračak dostojanstva i integriteta. Međutim, ma koliko nečije ponašanje bilo lepo, ako ono nije povezano sa primenom istine i ako se ne proživljava po savesti, razumu i normalnoj ljudskosti, onda to nema nikakve veze sa promenom naravi i to nije ono što Bog želi. Posmatrajući stvari na taj način, imajući u vidu vaše trenutno ponašanje, ma koliko se vi pridržavali pravila, ma koliko bili popustljivi, ma koliko bili spremni da položite svoj život, ili koliko su velike vaše težnje, jeste li uspeli da udovoljite Bogu? Jeste li ispunili Božje zahteve? (Niste.) Da li su Božji zahtevi preveliki? Ima ljudi koji misle: „Ljudi su sada tako popustljivi, kako to da još uvek nisu ispunili Božje zahteve?” Šta mislite, da li je ta popustljivost istinska pokornost? (Nije.) Tako je. Ta sadašnja popustljivost označava samo izvesnu razumnost, koja je u celini rezultat Božjeg dovođenja u red. To dejstvo je u potpunosti postignuto Božjim dovođenjem u red; tek nakon što je Bog mukotrpno izgovorio tolike reči, ljudska savest se probudila, ljudski osećaj savesti se uzburkao i oni su počeli da proživljavaju neki privid ljudskosti, da imaju neka pravila postupanja, da umeju da se raspitaju o svemu što rade i da osećaju malo srama kada se ogreše o načela. Ukratko, promene u ponašanju ne ispunjavaju uslove za primanje Božjeg suda i grdnje; Bog ne želi da ljudi promene svoje ponašanje. Šta, dakle, Bog želi? Želi promenu njihove naravi. A kako se ispoljava promena naravi? U kojoj meri oni moraju da se menjaju u različitim aspektima da bi stekli pravo na Božji sud i grdnju? Moraju da se promene u onoj meri u kojoj Bog može da vidi učinak te osobe u svim aspektima – ona naročito može da izvršava svoje dužnosti na odgovarajući način i može da prihvati da bude orezana, može da traži istinu u svemu, može da sledi Boga kada se suočava sa nevoljama i kušnjama i, u osnovi, može da prihvati i da se pokori svemu što joj Bog kaže; čak i kada nije pod nečijim nadzorom i kada je suočena sa iskušenjima, ona može da se uzdrži od loših postupaka, ne čineći nimalo zla. Takvi ljudi su u Božjim očima dorasli merilima; osposobljeni su da zvanično prime Njegov sud i grdnju, što je naredni korak Božjeg dela njihovog spasavanja i usavršavanja. Kakav znak, kakvo merilo postoji ovde – da li znate? (Palo mi je na pamet da kroz Božje prekorevanje i disciplinovanje osoba može postepeno da povrati svoju savest i razum i, uz neke promene u ponašanju, na kraju može da bude u stanju da odano obavlja svoje dužnosti. Bog bi tada mogao da započne delo suda i grdnje te osobe.) Da li se svi slažete sa ovom izjavom? (Da.) Dobro, ali to je samo jedan uslov. Pre nego što Bog na nekome obavi delo suda i grdnje, On će proceniti tu osobu. Kako On vrši tu procenu? Bog ima nekoliko merila. Prvo, On posmatra kakav stav neko ima prema Njegovim nalozima; to jest, kakav stav ima prema dužnostima koje treba da obavlja, da li svesrdno može da obavlja svoje dužnosti, najbolje što može i odano. Ukratko, On osmatra da li ljudi mogu da ispune merilo za odgovarajuće obavljanje dužnosti – to je prvi aspekt. Ovo se direktno odnosi na život vernika i na svakodnevni posao kojim se ljudi bave. Zašto je Bog postavio ovaj aspekt kao uslov, kao merilo procene? Koji je razlog tome – da li znate? Kada Bog nekome poveri zadatak, stav te osobe je presudan – to je način na koji je On procenjuje. Taj zadatak joj je poverio Bog; kako bi se savesna osoba odnosila prema tom zadatku u poređenju sa nesavesnom osobom? Kako bi se razumna osoba odnosila prema njemu u poređenju sa nerazumnom osobu? Između njih postoji razlika. Savesnost i razumnost jesu osobine koje nečija ljudskost treba da poseduje. Osim toga, nije dovoljno imati samo malo savesti ili malo razboritosti. Ukoliko ljudi povrate svoju savesnost i razumnost, da li će onda ličiti na ljude? Da li će tako dostići istina-stvarnost? Ne, to još uvek nije dovoljno; Bog takođe posmatra put kojim ljudi idu dok obavljaju svoju dužnost. Koji put kojim ljudi idu može da ispuni merila koja Bog zahteva? Pre svega, uzdržavanje od zla i pokornost tokom obavljanja dužnosti predstavljaju najosnovnije merilo. Ako je neko u stanju da počini zlo, sa takvom osobom je u potpunosti svršeno; to nije vrsta osobe koju Bog želi da spase. Nadalje, pored savesnog i razumnog postupanja prema Božjim nalozima, još je potrebnije da se traži istina i shvate Božje namere. Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to da li je pitanje sa kojim se suočavaš u skladu sa tvojim predstavama i uobraziljom, treba da zadržiš pokoran stav. U ovom trenutku, Bog želi da imaš pokoran stav. Ako samo priznaješ da su Božje reči istinite i tačne, da li je to pokoran stav? Ne, nikako. U čemu se ogleda praktična strana pokornog stava? U sledećem: sebe moraš da dovedeš dotle da prihvatiš Božje reči. Iako je tvoj život-ulazak plitak, tvoj rast nedovoljan i tvoje znanje o praktičnoj strani istine još uvek nije dovoljno temeljno, i dalje si u stanju da slediš Boga i pokoriš Mu se – to je pokoran stav. Pre nego što postigneš potpunu pokornost, moraš prvo da usvojiš pokoran stav, to jest, moraš da prihvatiš Božje reči, da veruješ da su tačne, da prihvatiš Božje reči kao istinu i načela primene i da budeš u stanju da ih se pridržavaš kao propisa čak i ako nisi dovoljno dokučio načela. To je pokoran stav. Pošto se tvoja narav još uvek nije promenila, ako želiš da postigneš istinsku pokornost Bogu, prvo moraš da stekneš pokoran način razmišljanja i da težiš da se pokoriš, govoreći: „Pokoriću se šta god da Bog učini. Ne shvatam mnogo istinu, ali znam da ću, kada mi Bog kaže šta da radim, to i učiniti.” Bog to vidi kao pokoran stav. Neki kažu: „Šta ako sam pogrešio time što sam se pokorio Bogu?” Da li Bog može da pogreši? Bog je istina i pravednost. Bog ne greši; postoji samo mnoštvo stvari koje Bog čini, a koje se ne uklapaju u ljudske predstave. Trebalo bi da kažeš: „Bez obzira na to da li se Božji postupci uklapaju u moje predstave, ja ću se samo usredsrediti na to da Boga slušam, pokoravam Mu se, Njega prihvatam i sledim. To je ono što treba da činim kao stvoreno biće.” Čak i ako ima ljudi koji te osuđuju da se slepo pokoravaš, tome ne bi trebalo da pridaješ važnost. Tvoje srce je sigurno da je Bog istina i da treba da se pokoriš. To je ispravno i to je način razmišljanja nekoga ko treba da se pokori. Samo ljudi koji poseduju takav način razmišljanja mogu da zadobiju istinu. Ako nemaš takav način razmišljanja, već u sebi razmišljaš: „Ne podnosim da me drugi provociraju. Mene niko neće prevariti. Previše sam pametan i niko ne može da me natera da se pokorim bilo čemu! Šta god da mi se nađe na putu, moram to prvo da istražim i proučim. Pokoriću se jedino ako je to u skladu sa mojim predstavama i ako to mogu da prihvatim” – da li je to pokoran stav? To nije pokoran stav; to su nedostatak pokornog načina razmišljanja i odsustvo iskrene namere za pokoravanjem. Ako kažeš: „Čak i da je reč o bogu, svejedno to moram da istražim. Potpuno se isto ophodim i prema kraljevima i kraljicama. To što mi govoriš je beskorisno. Tačno je da sam stvoreno biće, ali nisam budala – zato nemoj tako da se ophodiš prema meni”, onda je za tebe gotovo; ne ispunjavaš uslove da prihvatiš istinu. Takvi ljudi nemaju nimalo razumnosti. Ne poseduju normalnu ljudskost, pa zar ih to ne čini zverima? Kako osoba može da postigne pokornost bez razumnosti? Da bi postigla pokornost, ona pre svega mora posedovati pokoran način razmišljanja. Jedino se uz pokoran način razmišljanja može govoriti o razumnosti te osobe. Ako nema pokoran način razmišljanja, onda nema ni razboritost. Ljudi su stvorena bića; kako onda mogu jasno da vide Stvoritelja? Celo čovečanstvo nije bilo u stanju da za 6000 godina dešifruje jednu od Božjih ideja, pa kako onda ljudi mogu odmah da shvate šta Bog radi? Ti to ne možeš da shvatiš. Bog je hiljadama godina činio mnoge stvari i već ih je otkrio ljudskom rodu, ali da ih ljudima nije objasnio, oni ih i dalje ne bi shvatili. Možda Njegove reči sada shvataš u doslovnom smislu, ali ćeš ih donekle razumeti tek za dvadeset godina. Eto koliki je jaz između ljudi i onoga što Bog zahteva. Imajući to u vidu, ljudi treba da poseduju razumnost i pokoran način razmišljanja. Ljudi su samo obični mravi i crvi, ali ipak žele da jasno vide Stvoritelja. Krajnje nerazumno. Neki ljudi se uvek žale da im Bog ne govori Svoje tajne i neposredno im ne objašnjava istinu, da ih uvek primorava da traže. Ali nije u redu i nerazumno je govoriti takve stvari. Od svih reči koje ti je Bog saopštio, koliko njih razumeš? Koliko Božjih reči možeš da sprovedeš u delo? Božje delo se uvek odvija u koracima. Da je Bog pre 2000 godina ispričao ljudima o Svom delu poslednjih dana, da li bi išta shvatili? U Doba blagodati, Gospod Isus je uzeo obličje grešnog tela i bio je žrtva za greh za celo čovečanstvo. Da je On tada to ispričao ljudima, ko bi Ga shvatio? Današnji ljudi poput tebe shvataju neke konceptualne teorije, ali kada je reč o istinama kao što su Božja stvarna narav, Božja namera da voli čovečanstvo i poreklo i plan koji stoje iza tadašnjih Božjih postupaka, ljudi baš nikada neće biti u stanju da ih shvate. U tome je tajna istine; to je Božja suština. Kako ljudi to mogu jasno da uvide? Potpuno je nerazumno da želiš jasno da vidiš Stvoritelja. Previše si nadmen i precenjuješ svoje sposobnosti. Ljudi ne bi trebalo da žele da jasno vide Boga. Dobro je već ako mogu da shvate bilo šta od istine. Što se tebe tiče, shvatanje malo istine je već dovoljno postignuće. Dakle, je li pokoran način razmišljanja razuman? Potpuno je razumno. Pokoran stav i način razmišljanja jesu ono najmanje što svako stvoreno biće treba da poseduje.

Koliko je potrebno vremena da bi se dobro i odano obavila dužnost i da bi se stekao pokoran način razmišljanja? Da li je potrebno da prođe određeni broj godina? Ne postoji određeni vremenski okvir, a on će zavisiti od nečijeg traganja, njegove težnje i stepena žudnje za istinom. Zavisiće i od njemu svojstvene savesti, razuma, kova i uvida. Odmah nakon sticanja pokornog stava doći će do daljih promena u nečijem govoru, postupcima i ponašanju. Koje su to promene? U Božjim očima, sada si u osnovi poštena osoba. Šta znači biti u osnovi poštena osoba? To znači da se komponenta namernog laganja u tvom izražavanju i ponašanju smanjila; osamdeset odsto onoga što kažeš je istinito. Ponekad, zbog nepoštene prirode, zbog okolnosti ili nekog drugog razloga, nesvesno lažeš i osećaš se neprijatno kao da si progutao žabu; osećaš se nelagodno nekoliko dana. Priznaješ svoju grešku i kaješ se pred Bogom, a posle toga dolazi do promena – tvoje laži postaju sve ređe i ređe, a stanje ti se poboljšava. U Božjim očima, sada si u osnovi poštena osoba. Neki ljudi kažu: „Ako je neko u osnovi pošten, zar se njegova narav nije promenila?” Da li je tako? Ne, to je samo promena u ponašanju. U Božjim očima, sposobnost da se bude poštena osoba uključuje više od promene u ophođenju i ponašanju; ona uključuje i suštinske promene u nečijem načinu razmišljanja i pogledu na stvari. Takva osoba više nema nameru da laže niti da obmanjuje, a u onome što govori i radi nema apsolutno nikakve neistine niti obmane. Njene reči i dela postaju sve istinitiji, sa sve više iskrenih reči. Na primer, kada te pitaju da li si nešto uradio, čak i ako bi priznanje dovelo do toga da budeš išamaran ili da budeš kažnjen, ipak si u stanju da kažeš istinu. Čak i ako priznanje podrazumeva snošenje značajne odgovornosti, suočavanje sa smrću ili s uništenjem, u stanju si da kažeš istinu i spreman si da primenjuješ istinu da bi udovoljio Bogu. To ukazuje na to da je tvoj stav prema Božjim rečima postao prilično čvrst. U nekom trenutku, izbor bilo kojeg od merila primene koje Bog zahteva neće ti predstavljati gotovo nikakav problem; prirodno ćeš moći to da postigneš i sprovedeš u delo bez ograničenja spoljašnjih okolnosti, usmeravanja vođa i radnika, ili osećaja Božjeg preispitivanja nad sobom. U stanju si da takve stvari radiš sam, bez napora. Bez ograničenja spoljašnjih okolnosti, ne iz straha od Božjeg dovođenja u red, niti straha od griže savesti, a svakako ne iz straha od tuđeg ismevanja niti nadzora – ni zbog čega od toga – možeš samoinicijativno da ispitaš svoje ponašanje, da proceniš njegovu ispravnost i da li je ono u skladu sa istinom i da li udovoljava Bogu. U tom trenutku ćeš u osnovi ispuniti merilo da budeš poštena osoba u Božjim očima. Biti u osnovi poštena osoba jeste treći osnovni uslov za prihvatanje Božjeg suda i grdnje.

Upravo smo razgovarali u zajedništvu o tri uslova za prihvatanje Božjeg suda i grdnje: prvi je odgovarajuće izvršavanje dužnosti, drugi je pokoran stav, a treći je da se u osnovi bude poštena osoba. Kako se procenjuje taj treći uslov? Koji su kriterijumi? (Čovek svesno manje laže, a češće govori istinu.) To znači da ste u stanju da govorite istinu većinu vremena; svi bi trebalo da budete u stanju da to procenite, zar ne? Biti u osnovi poštena osoba jeste treći osnovni uslov za prihvatanje Božjeg suda i grdnje. Drugi je imati pokoran stav, koji uključuje neke pojedinosti, uglavnom da se Božje delo ne preispituje niti proučava, već samo da se poseduje pokoran način razmišljanja. Osim toga, to podrazumeva težnju da budete poštena osoba, da dostignete tačku u kojoj je vaših laži sve manje, a većinu vremena možete da govorite iskreno, izražavajući svoja prava osećanja. Najvažniji aspekt ovde je da ljudi lično sarađuju, što znači da aktivno napreduju i teže da dostignu istinu. Posedovanje pokornog načina razmišljanja predstavlja rezultat postignut na ličnom nivou; sposobnost da se postane poštena osoba – u osnovi poštena – takođe je lična stvar i rezultat je nečijeg marljivog traganja. Prihvatanje Božjeg suda i grdnje ima još jedan primarni uslov. Prvo ću vam dati nagoveštaj, a ako budete razmišljali u skladu sa onim što govorim, moći ćete da ga dokučite. Od početka verovanja u Boga pa do kraja, da li su ljudi napravili mnogo grešaka u ovom životu? Da li je bilo mnogo buntovnih dela protiv Boga? (Bilo ih je mnogo.) Dakle, šta bi neko trebalo da uradi kada pogreši, ili kada je buntovan? (Mora da ima pokajničko srce.) Pokajničko srce je znak da osoba ima savest i razum. Savest i razum jesu minimalne osobine koje primalac Božjeg spasenja treba da poseduje; oni koji nemaju savest i razum ne mogu da dostignu Božje spasenje. Kakva je osoba koja, posle počinjenih grešaka, nikada ne ume da se pokaje? Može li osoba koja nikada ne ume da se pokaje da sledi Boga do kraja? Može li da doživi pravu promenu? (Ne može.) Zašto ne? (Zato što nema pokajničko srce.) Upravo tako, i to nas dovodi do konačnog uslova: čovek mora da ima pokajničko srce. Dok slede Boga, usled sopstvene gluposti i neznanja i zbog svojih različitih iskvarenih naravi, ljudi se često pokazuju kao buntovni, a ponekad pogrešno shvataju Boga ili se na Njega žale. Skreću s puta, a neki čak stvaraju predstave o Bogu, postaju negativni, neko vreme otaljavaju posao i gube veru. Buntovništvo se javlja u svakoj etapi ljudskog života. Oni nose Boga u srcu i znaju da je On na delu kada se nešto dogodi, ali ponekad ne mogu u potpunosti da razaberu tu činjenicu. Iako su u stanju da se površno pokore, naprosto ne mogu to da prihvate u svojoj nutrini. Zbog čega je očigledno da u svojoj nutrini ne mogu to da prihvate? Jedan od načina na koji se to ispoljava jeste da, uprkos tome što sve znaju, naprosto nisu u stanju da ostave po strani ono što su učinili i stanu pred Boga da priznaju svoje greške i kažu: „Bože, pogrešio sam. Neću se više tako ponašati. Tražiću Tvoje namere i radiću ono što Ti želiš da radim. Nekada Ti nisam pridavao pažnju; rast mi je bio mali, bio sam nepromišljen i neuk i često buntovan. Sada to znam.” Kakav stav ljudi imaju ako mogu da priznaju svoje greške? (Žele da naprave preokret.) Ukoliko su ljudi savesni i razumni i žude za istinom, a ipak nikada ne umeju sebe da preispitaju i da nakon svojih grešaka naprave preokret, već umesto toga veruju u načelo „bilo pa prošlo” i ubeđeni su da nisu pogrešili, na kakvu to onda narav ukazuje? Na kakvu vrstu ponašanja? Šta je suština takvog ponašanja? (Nepopustljivost.) Takvi ljudi su nepopustljivi i, šta god da se desi, to predstavlja put kojim će ići. Bog ne voli takve ljude. Šta je Jona rekao kada je izgovorio Božje reči Ninivljanima? („Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena” (Knjiga proroka Jone 3:4).) Kako su Ninivljani reagovali na te reči? Kada su videli da će ih Bog uništiti, brže-bolje su uzeli kostret i pepeo, priznali Mu svoje grehe i napustili put zla. To znači pokajati se. Ako je čovek u stanju da se pokaje, time dobija ogromnu priliku. Kakva je to prilika? Prilika da nastavi da živi. Bez pravog pokajanja bilo bi ti teško da nastaviš dalje, bilo u obavljanju svoje dužnosti, bilo u traganju za spasenjem. U svakoj etapi – bilo kada te Bog disciplinuje ili prekoreva, ili kada te podseća i podstiče – dokle god postoji sukob između tebe i Boga, kod tebe ne dolazi do preobražaja i ostaješ privržen svojim idejama, pogledima i stavovima; iako ideš napred, sukob između tebe i Boga, tvoje pogrešno razumevanje o Njemu, tvoje pritužbe i buntovništvo protiv Njega nisu otklonjeni, a u tvom srcu ne dolazi do preobražaja. Tada će te Bog, koliko je do Njega, eliminisati. Iako nisi napustio svoju dužnost, još uvek je obavljaš i imaš kakvu-takvu odanost prema nalogu koji ti je Bog poverio i ljudi to smatraju prihvatljivim, postoji još nešto: spor između tebe i Boga stvorio je trajno neslaganje. Nisi iskoristio istinu da ga razrešiš i zadobiješ istinsko razumevanje Božjih namera. Iz toga proističe da se tvoje pogrešno razumevanje Boga produbljuje i uvek misliš da Bog greši i da se prema tebi nepravedno postupa, a to znači da se nisi preobratio. Tvoje buntovništvo, tvoje predstave i tvoje pogrešno razumevanje Boga i dalje su prisutni i navode te da imaš mentalitet nepokornosti, da večito budeš buntovan i da se protiviš Bogu. Zar takva osoba nije neko ko se buni protiv Boga, opire Mu se i tvrdoglavo odbija da se pokaje? Zašto je Bogu toliko bitno da se ljudi preobrate? Kakav treba da bude stav stvorenog bića prema Stvoritelju? Takav da priznaje da je Stvoritelj u pravu, šta god da učini. Ukoliko to ne prihvatiš, to da je Stvoritelj istina, put i život biće za tebe samo prazne reči. Ako bude tako, hoćeš li moći još uvek da postigneš spasenje? Nećeš. Ne bi bio podoban; Bog ne spasava ljude kao što si ti. Neki kažu: „Bog traži da ljudi imaju pokajničko srce i da umeju da se preokrenu. Ali ima mnogo stvari u kojima se nisam preokrenuo. Da li još uvek imam vremena da to uradim?” Da, još ima vremena. Pored toga, neki kažu: „U čemu sve moram da se preokrenem? Stvari iz prošlosti više nema i zaboravljene su.” Dokle god se tvoja narav ne promeni, dokle god ne spoznaš ono što nije u skladu sa istinom i što ne može biti u skladu sa Bogom, onda taj čvor koji se stvorio između tebe i Boga još nije razvezan; stvar nije rešena. Ta narav je u tebi; ideja, gledište i stav koji koji se buni protiv Boga su u tebi. Čim se steknu prave okolnosti, to tvoje gledište će se ponovo javiti, i tvoj sukob sa Bogom će se ponovo rasplamsati. Dakle, iako ne možeš da ispraviš prošlost, moraš da ispraviš stvari koje će se dogoditi u budućnosti. Kako ih ispraviti? Moraš da se preobratiš i ostaviš po strani svoje ideje i namere. Kada to nameriš, prirodno ćeš usvojiti stav pokornosti. Međutim, tačnije rečeno, to se odnosi na ljude koji prave preobražaj u svom stavu prema Bogu, Stvoritelju; to je prepoznavanje i potvrđivanje činjenice da je Stvoritelj istina, put i život. Ako možeš da se preobratiš, to pokazuje da možeš da ostaviš po strani ono za šta misliš da je ispravno, ili ono za šta ljudski rod – koji je iskvaren – kolektivno smatra da je ispravno; i da, umesto toga, priznaješ da su Božje reči istina i da su pozitivne stvari. Ako možeš da imaš takav stav, to dokazuje da prepoznaješ identitet Stvoritelja i Njegove suštine. Tako Bog gleda na to pitanje, i stoga smatra da je čovekov preobražaj posebno važan.

Ima ljudi koji kažu: „Ako osoba nije učinila ništa loše, zbog čega treba da se preokrene?” Čak i ako u ovom trenutku nisi učinio ništa loše, prvo moraš da shvatiš istinu o pokajanju. To je nešto što treba da poseduješ. Jednom kada shvatiš istinu, otkrićeš da su neke stvari koje si uradio bile neprikladne i otkrićeš probleme koji imaju veze s tvojim namerama i načinom razmišljanja – to jest, probleme s tvojom naravi. Pre nego što shvatiš, to će isplivati na površinu i učiniće da vidiš da tvoj odnos sa Bogom zapravo nije jednostavan odnos između ljudi i Boga. Bog je još uvek Bog, ali ti si stvoreno biće koje ne ispunjava merilo. Kada se radi o pitanjima u kojima ljudi nisu uspeli da se nađu na odgovarajućem mestu i nisu uspeli da postignu ono što treba – to jest, kada ne ispune svoju dužnost – to će u njima izazvati unutrašnji nemir. To je izuzetno praktičan problem koji mora da se reši. Kako se on, dakle, rešava? Kakav stav treba ljudi da zauzmu? Pre svega, moraju biti spremni da se preokrenu. A kako bi ta spremnost na preokret trebalo da se sprovede u delo? Na primer, ako neka osoba obavlja ulogu vođe nekoliko godina, ali zbog lošeg kova ne radi dobro svoj posao, ne može jasno da vidi nijednu situaciju, ne zna kako da koristi istinu za rešavanje problema niti može da obavi ijedan posao kako treba, ona stoga biva otpuštena. Ukoliko je posle otpuštanja u stanju da bude pokorna, da nastavi da obavlja svoju dužnost i spremna je da se preokrene, šta treba da uradi? Pre svega, trebalo bi da razume sledeće: „Bog je bio u pravu što je učinio to što je učinio. Moj kov je tako jadan, već dugo nisam obavio nijedan posao kako treba, umesto toga sam samo usporavao rad crkve i život-ulazak braće i sestara. Srećan sam što me kuća Božja nije odmah izbacila. Zaista sam se prilično besramno držao svog položaja sve ovo vreme, pa čak i bio uveren da sam odlično radio posao. Baš sam bio nerazuman!” Biti u stanju da mrziš sebe i da se kaješ: da li je to izraz spremnosti da se napravi preokret? Ako je neko u stanju da to izgovori, znači da je spreman. Ako u svom srcu kaže: „Dok sam bio na položaju vođe, toliko dugo sam uvek težio za dobrobitima statusa; uvek sam propovedao doktrinu i opremao se doktrinom; nisam težio da postignem život-ulazak. Tek sada kada sam smenjen uviđam koliko sam neadekvatan i koliko toga mi nedostaje. Bog je učinio pravu stvar i moram da Mu budem pokoran. U prošlosti sam imao status, a braća i sestre su se lepo ophodili prema meni; uvek sam bio njima okružen, gde god da sam išao. Sada niko ne obraća pažnju na mene, napušten sam; to mi je kazna, to je odmazda koju zaslužujem. Štaviše, kako bi stvoreno biće moglo da ima bilo kakav status pred Bogom? Bez obzira na to koliko je nečiji status visok, to nije ni ishod ni odredište; Bog mi ne izdaje nalog da bih mogao da koristim svoj autoritet niti da uživam u svom statusu, već da bih mogao da obavljam svoju dužnost, tako da treba da učinim sve što mogu. Trebalo bi da imam pokoran stav prema Božjoj suverenosti i uređenjima kuće Božje. Iako pokornost može biti teška, moram biti pokoran; Bog je u pravu šta god da učini, pa čak i da imam na hiljade, desetine hiljada izgovora, nijedan od njih ne bi bio istina. Pokornost Bogu je istina!” – to su pravi izrazi spremnosti za preokret. A ako bi neko posedovao sve to, kako bi Bog mogao da proceni takvu osobu? Bog bi rekao da je to savesna i razumna osoba. Da li je ta procena visoka? Nije previše visoka; sama savest i razum ne ispunjavaju merila da je Bog usavrši – ali kad je u pitanju takva osoba, ni to već nije malo dostignuće. Dragoceno je posedovati sposobnost pokoravanja. Nakon toga, način na koji će osoba nastojati da navede Boga da promeni svoje mišljenje o njoj zavisiće od toga kojim će putem krenuti. Ako se nije istinski pokajala i, budući da nema status, nije odana u svojoj dužnosti i uvek je površna, onda je sa njom sasvim svršeno; biće eliminisana. Ako i dalje gaji nezadovoljstvo i žali se: „Dok sam bio vođa, mnogo sam patio, pa čak i ako nisam postigao neke uspehe, marljivo sam radio. Kažu da se nisam bavio pravim radom, ali sam dosta toga učinio. Bez obzira na to da li sam postigao neki rezultat ili ne, barem nisam sedeo skrštenih ruku. Već i samo zbog toga što nisam sedeo dokon, Bog ne bi trebalo tek tako da me eliminiše. Čak i bez statusa, još uvek me teraju da obavljam neke zadatke – zar to nije poigravanje sa mnom?” – ako nakon smenjivanja takva osoba nema više elana da obavlja bilo kakvu dužnost, ima li tu ikakve odanosti ili pokornosti? Nema odanosti, pokornosti, niti spremnosti da se preokrene; nema ničega od toga. Zar to nije žalosno? Sve je to veoma žalosno; uzalud je verovala sve ove godine. Tolike godine je slušala propovedi, ali nije primenjivala nikakvu istinu, drugima je uvek držala predavanja o rečima i doktrinama, ali nije bila sposoban da bilo šta uradi sama – tako je ta osoba verovala u Boga; propovedala je podosta doktrine drugima, ali na kraju nije u stanju da reši ni sopstvene probleme. To je tako jadno! I još uvek želi da primi Božji sud i grdnju? Pošto je smenjena, ona se i dalje bori sa Bogom i trpi muke, ne pokazujući baš nikakvu pokornost. Zar to nije samo slepa patnja? Tvoja patnja je bezvredna! Ako zanemarimo sve ostalo i samo pogledamo činjenicu da si postao besan i razdražljiv kada te je crkva smenila sa tvog položaja – već i na osnovu toga, nisi dostojan da budeš ljudsko biće, nisi dostojan da budeš stvoreno Božje biće. Pa zašto se onda raspravljaš? Svi tvoji argumenti su beskorisni. Toliko godina si verovao, a ipak ti nedostaje čak i to malo pokornosti; gde su plodovi tvoje dugogodišnje vere? Jadno, odvratno, ogavno! Dobio si status i prema njemu si se ophodio kao prema zvaničnoj funkciji; da li posedovanje statusa znači da se tvoja narav promenila? Zar to nije samo Božja blagodat? Bog te je udostojio tog naloga, ali ti si ga prihvatio kao zvaničnu funkciju – zar to nije ogavno? Ima li zvaničnika u kući Božjoj? Među svetima kroz minula vremena niko nije bio zvaničnik. Dve hiljade godina ljudi su obožavali Pavla, ali niko nikada nije rekao da je Pavle imao bilo kakvu zvaničnu titulu. Prema tome, pojam „zvaničnik” ne stoji; on nije ni nagrada niti nalog od Boga i treba da ga se odrekneš. Ako stalno nastojiš da budeš zvaničnik, da li će Bog to odobriti? Da li će ti to omogućiti da postigneš spasenje? Svakako da neće. Upravo smo pomenuli da, da kako bi prihvatio Božji sud i grdnju, čovek mora imati spremnost da se preokrene. Da li je to važno? (Jeste.) Izuzetno je važno imati takav stav! Ako između sebe i Stvoritelja želiš da uspostaviš odnos Spasitelja i spasenog, i želiš da te Bog spase, moraš da ispraviš svoj položaj i da utvrdiš mesto i status Boga u svom srcu. Koji je, dakle, tvoj položaj? (Stvoreno biće.) Ko je stvoreno biće? Čovek, a ne zver. U svakom trenutku moraš da budeš svestan da si stvoreno biće, običan čovek i ne smeš da zaboraviš mesto koje ti pripada. Kada ti Bog da malo blagodati, malo blagoslova, ti onda gubiš iz vida ko si. Kada, u svojoj poniznosti i skrivenosti, Bog podeli neke iskrene reči da te uteši, On te uzdiže; a ti bi ipak da Mu budeš ravan, uzdižući sebe – koje bi biće to učinilo? Ljudsko? (Ne bi.) Bog ne prepoznaje stvoreno biće kao što si ti – možeš da odstupiš! Ako te Bog ne prepozna, da li će te usavršiti? Ti ne ispunjavaš uslove da te Bog usavrši. Nije li srž ove rasprave jasno predočena u ovom trenutku? Dakle, spremnost da se krene drugim pravcem je veoma važna; to je stanje uma, a istovremeno i stav. Taj stav je važno načelo primene koje čovek treba da poseduje da bi primio Božje spasenje i usavršavanje. Ne pridaj sebi toliko na značaju, ne smatraj sebe toliko plemenitim, niti pretpostavljaj da si apsolutno ispravan i nepogrešiv. Nisi veliki, nisi slavan niti si ispravan; beznačajno si, nisko, stvoreno biće u ljudskom rodu koje je Sotona iskvario. Potrebno je da prihvatiš Stvoriteljevo spasenje. Još uvek nisi spasen, niti si usavršen; moraš da imaš to razumevanje.

Postoje četiri uslova za prihvatanje Božje grdnje i suda: savesno obavljanje dužnosti, pokoran mentalitet, osnovno poštenje i pokajničko srce. Zapamtite ova četiri uslova i uporedite se sa njima kad god se zateknete u nekim situacijama. Ako situacija zahteva pokornost, onda primenjujte pokornost. Božja reč traži od ljudi da imaju pokoran stav; ako uporediš sebe sa Božjim rečima i naiđeš na veliku razliku, šta treba da radiš? Uradi kako Bog kaže, sledi Božje reči bez pogovora ili rasprave. Ako pokušaš da se raspravljaš, Bogu ćeš se zgaditi. Šta ćeš da radiš ako se zgadiš Bogu? Postoji jedna korektivna mera, a to je da se odmah promeni pravac. Nemoj da uvrediš Božje srce zbog neke beznačajne stvari, a zatim da nastaviš da vređaš Božje srce i da Ga zanemaruješ. Ljudi su ništa; ako zanemaruješ Boga, On te više neće želeti. Šta radiš ako te Bog zanemaruje i ne želi te? Kažeš: „Promeniću pravac. Ne napuštaj me Bože, ne mogu bez Tebe.” Ali od izgovaranja tih reči nema koristi. Bogu nije potrebna tvoja slatkorečivost; On će sagledati tvoj stav, tvoju primenu, put kojim ćeš posle toga ići i tvoj učinak. Nemoj misliti da je Bog običan čovek koga možeš da ganeš sa nekoliko umilnih reči; Bog nije takav, On posmatra tvoj stav. Kada jednom promeniš pravac, Bog vidi da si prešao put od nepopustljivosti do pokornosti i da možeš da prihvatiš istinu, ne sukobljavajući se više sa Bogom. Došlo je do promene u tvojoj nepopustljivosti, ti znaš ko si i prepoznaješ svog Boga; Bog će to pažljivo pratiti i počeće da obavlja neko delo na tebi. Neki ljudi kažu: „Nisam osetio da Bog namerava nešto da učini.” Ne oslanjaj se na svoja osećanja. Da li su tvoja osećanja tačna? Bog je toliko delao na tebi – da li si osetio bilo šta od toga? Da li si osetio kada je Bogu bilo slomljeno srce? Ništa nisi znao – možda si čak bio srećan negde drugde. Dakle, ne tumači Božja osećanja na osnovu sopstvenih osećanja i ne meri Božja osećanja naspram sopstvenih osećanja; od toga nema koristi. Ako te Bog zanemaruje i ne osećaš ništa i ne primaš prosvećenje ili priznanje, šta treba da radiš? Zapamti jednu stvar: moraš da nastaviš da ispunjavaš odgovornosti i dužnosti koje stvoreno biće treba da ispuni, a i dalje moraš da govoriš istinu, kako i dolikuje. Ne vraćaj se svojim prethodnim lažima samo zato što te Bog zanemaruje ili te više ne želi, i ne govori sada kao što si tada govorio; ako to uradiš, zasigurno si gotov. To je suprotstavljanje i protivljenje Bogu. Potrebno je da se čvrsto držiš svoje dužnosti i da se pokoravaš, kako i dolikuje. Kakva je korist od toga? Kada Bog bude video da si promenio pravac, Njegovo srce će omekšati, a Njegov gnev i ljutnja prema tebi će se postepeno smanjivati. Zar smanjivanje Božjeg gneva nije dobar znak za tebe? To znači da je došlo vreme za tvoju prekretnicu. Kada život prestane da ti se zasniva na osećanjima, kada prestaneš s pokušajima da tumačiš Božje izraze i kada prestaneš da postavljaš ekstravagantne zahteve Bogu da bi saznao Njegov stav, već umesto toga živiš u skladu sa rečima koje je Bog izgovorio, sa dužnostima i načelima primene koje ti je Bog poverio i u skladu sa putem koji ti je Bog rekao da primenjuješ i slediš; ako živiš u skladu sa svim tim, i bez obzira na to kako se Bog odnosi prema tebi ili da li obraća pažnju na tebe, ti nastavljaš da radiš kao što treba – onda će te Bog odobriti. Zašto će te On odobriti? Zato što, bez obzira na to kakav je Bog prema tebi, da li obraća pažnju na tebe, da li ti daje blagodat, blagoslove, prosvećenje, prosvetljenje, brigu ili zaštitu, i bez obzira na to koliko od svega toga osećaš, ti i dalje možeš da Ga slediš do kraja. Ti si se čvrsto držao stava kojeg stvoreno biće treba da se drži i da ga ne menja; prihvatio si Božje reči kao cilj i pravac svog života i prihvatio si Božje reči kao istinu i kao najviše reči mudrosti u svom životu. U čemu je suština takvog ponašanja? U tome da u srcu prepoznaš da je Stvoritelj tvoj život, da je On tvoj Bog. Na taj način Bog bude rasterećen i ti postaješ normalna osoba koja živi u prisustvu Boga; jedna takva osoba poseduje osnovne uslove za promenu naravi. Mogu li se, na osnovu toga, razumevanje i promene koje su ljudi postigli smatrati promenom naravi? Još uvek ne. Stoga ti moraš da prihvatiš identitet Stvoritelja, kao i da imaš odgovoran stav prema sopstvenoj dužnosti. Pored toga, moraš da imaš stav koji može da prihvati istinu i da joj se pokori. Kada budeš posedovao te osobine, Bog će započeti delo suda i grdnje na tebi. Od te tačke počinje spasenje. Neki ljudi kažu: „Ako posedujemo te osobine, da li to znači da se naša narav već promenila? Kad smo se već toliko promenili, čemu će Bog još da sudi i šta će da grdi?” Čemu Bog sudi i šta grdi? Ljudsku priroda-suštinu, a to je njihova iskvarena narav. Ako neko poseduje ta četiri uslova i može da ih zadovolji, koji se aspekt njegove iskvarene naravi temeljno promenio? Nijedan. Došlo je samo do male promene u ponašanju, ali to nije dovoljno. Nije došlo do suštinske promene. To jest, dok Bog ne započne Svoje delo suda i grdnje na tebi, tvoja samospoznaja će uvek biti površna i plitka. Neće odgovarati tvojoj iskvarenoj suštini; daleko je od toga, jaz je popriličan. Stoga, pre nego što Bog započne Svoje delo suda i grdnje, bez obzira na to koliko ti misliš da si dobar, iskren, da poštuješ pravila, ili koliko misliš da imaš pokoran stav, moraš da znaš jednu stvar: zvanično, tvoja narav još nije počela da se menja. Načini na koji primenjuješ i te tvoje metode samo ukazuju na promenu ponašanja i čine osnovnu ljudskost koju osoba koju će Bog spasiti treba da poseduje. Iskrenost, pokornost, sposobnost da se promeni pravac, odanost – to su stvari koje treba da postoje u nečijoj ljudskosti. Naravno, to uključuje i savest i razum; moraš da poseduješ te osobine pre nego što Bog izvrši Svoje delo suda i grdnje. Kada neko zadovolji sva ta četiri uslova – odgovarajuće obavljanje dužnosti, pokoran mentalitet, osnovno poštenje i pokajničko srce – Bog će započeti Svoje delo suda i grdnje na toj osobi.

Sada bi trebalo u glavi da imate nekakav koncept o tome kako Bog konkretno sprovodi delo suda i grdnje na ljudima. Na primer, što se tiče rđavosti, ljudi često stavljaju Boga na probu, neobjašnjivo žele da Ga ispitaju i gaje nepoverenje, sumnje i pitanja o Božjim rečima. Oni nagađaju kakav je zaista Božji stav prema ljudima, uvek žele to da znaju. Zar to nije rđavo? Da li ljudi trenutno znaju koja njihova stanja ili ponašanje iskazuju takvu narav? To im nije jasno. Tokom trajanja suda i grdnje, Bog će te navesti da otvoriš i ogoliš sebe i svoja različita stanja, tako da ti u srcu postanu jasna. Naravno, kada se ogoliš, možda se nećeš osećati previše posramljeno; u najmanju ruku, tada ćeš saznati zašto ti Bog sudi i grdi te. Videćeš da su Božje reči suda i Njegovo izlaganje zasnovani na činjenicama i bićeš u potpunosti ubeđen i videćeš da su bez izuzetka tačni. Tada će ti biti jasno da sve te stvari koje postoje u tebi; to nisu samo ponašanje ili trenutna otkrivenja, već sama tvoja narav. Zatim, dok Bog bude vršio Svoje delo suda i grdnje, ti ćeš neprekidno biti otkrivan i orezivan zbog svoje iskvarene naravi, što će dovesti do toga da patiš i trpiš oplemenjivanje. Na primer, biti nepoverljiv prema Bogu je izraz rđavosti. Ljudi su često nepoverljivi prema Bogu, ali nikada ne shvataju da je to rđavo; to pitanje mora da se reši. Kada ti Bog sudi i kažnjava te, ako si nepoverljiv prema Njemu, On će ti dati do znanja da je to rđavo. Živiš u rđavom raspoloženju i sa tim rđavim raspoloženjem se odnosiš prema Bogu u koga veruješ, takmičiš se sa svojim Bogom i nepoverljiv si prema svom Bogu – i tvoje srce će zapasti u agoniju. Ne želiš to da uradiš, ali ne možeš tu ništa. Pošto imaš tu iskvarenu narav, Bog će urediti okolnosti da te oplemeni, čineći da nesvesno napustiš svoje predstave i zamisli, svoje logičko razmišljanje i svoje misli i ideje. Tada ćeš patiti; to je istinsko oplemenjivanje, i zbog te iskvarene naravi bićeš oplemenjen. Kako počinje oplemenjivanje? Ako misliš da se ne radi o iskvarenoj naravi, ako veruješ da nemaš takva ispoljenja ili stanja i da nisi takva osoba, i ako osećaš da taj aspekt iskvarene naravi ne prebiva u tebi, da li ćeš onda biti oplemenjen kada ti Bog bude sudio? (Ne.) Kada priznaš da si otkrio iskvarenu narav, i znaš da ti je Bog sudio, i možeš da prepoznaš svoju iskvarenu narav u Njegovom sudu, ali ti još uvek racionalizuješ i još uvek živiš unutar te iskvarene naravi, nesposoban da se oslobodiš – tako počinje oplemenjivanje. Ti znaš da Bog ne voli i prezire tvoju iskvarenu narav, i daleko si od toga da ispuniš Božje zahteve; jasno ti je da grešiš i da je Bog u pravu, ali ne možeš da sprovedeš istinu u delo, niti možeš da slediš Božji put – tada se javlja tvoj bol. Da li sada osećate taj bol? (Ne.) Onda u najmanju ruku niste pretrpeli oplemenjivanje u pogledu svoje iskvarene naravi; samo osećate neki bol zato što ste prekoreni i disciplinovani kada pravite greške ili prestupe, ali to svakako nije oplemenjivanje. Pretpostavimo da možete da uđete u takav život, da krenete takvim putem, i kažete: „Više ne patim ni od privrženosti, ni od statusa, već zaista trpim oplemenjivanje. Shvatio sam da sam u neskladu sa Bogom, da je moja iskvarena narav duboko ukorenjena u meni i da ne mogu da je odbacim. Neka me Bog oplemeni i otkrije.” Kada živiš u takvom stanju, na putu si da budeš spasen. Sada je bitno reći da vi možda svi žudite i radujete se dolasku tog dana, ali ne znam koliko vas zapravo može da bude dovoljno blagosloveno da uživa u takvom tretmanu. To je fantastična stvar i ogroman blagoslov. Nije lako biti spasen. Ako te Stvoritelj zaista ceni, izabere i dozvoli ti da budeš Njegov sledbenik, to je samo prvi korak ka spasenju. Ako te Stvoritelj ceni i kaže da si kvalifikovan da primiš Njegov sud i grdnju, to je tek drugi korak. Ako uspeš da prođeš Božji sud i grdnju, da dostigneš stanje u kojem se tvoja narav menja i da budeš u skladu sa Stvoriteljem, da kreneš putem strahovanja od Boga i izbegavanja zla, to je konačni ishod. E, sad, ko će od vas biti dovoljno blagosloven da dostigne taj dan, ko će biti blagosloven da primi takvo spasenje? Može li se to prepoznati po nečijem izgledu? Po nečijem kovu? Po nečijem nivou obrazovanja? (Ne može.) Može li to da se odredi na osnovu dužnosti koju neko sada obavlja? Ili na osnovu porodice u kojoj je neko ponikao? Nijedan od tih faktora ne može to da otkrije. Neki ljudi kažu: „Moja porodica veruje u Gospoda već tri generacije; verovao sam dok sam još bio u majčinoj utrobi, tako da ću sigurno biti spasen.” To su nerazborite i neverovatno beslovesne reči; Bog ne gleda na takve stvari. Fariseji su generacijama verovali u Boga, a gde su danas? Bog ih čak i ne želi za svoje sledbenike; oni su potpuno eliminisani; oni su nebitni za Božje delo spasenja i nemaju udela u njemu.

Da li neko može da prihvati Božji sud i grdnju ili ne, neposredno je povezano sa ključnim pitanjem promene naravi. Međutim, ljudi su skloni mnogim predstavama o Božjem sudu i grdnji. Neophodno je često razgovarati u zajedništvu o istini u skladu sa Božjim rečima da bi se ta pitanja razrešila. To je najpotrebnije. Zašto Bog sudi ljudima i grdi ih? U kojoj meri je ljudski rod postao iskvaren? Koja pitanja sud i grdnja imaju za cilj da reše i koje ishode postižu? Koja su merila koja Bog zahteva od ljudi? Ako se te istine ne shvate, čoveku neće biti lako da prihvati sud i grdnju; lako će steći predstave o Bogu, kao i buntovništvo i otpor, a može čak i da huli na Boga i da postane neprijateljski nastrojen prema Njemu. Kako Bog spasava ljude? Ko može da prihvati Božji sud i grdnju? Ko može da krene putem stremljenja ka istini i usavršavanja? Ko će biti eliminisan Božjim delom poslednjih dana? Ako se o tim istinama jasno razgovara u zajedništvu, zar se neće razrešiti ljudske predstave o sudu i grdnji? U najmanju ruku, one će u osnovi biti razrešene – sva preostala pitanja mogu se rešiti samo sopstvenim iskustvom; prirodno će biti rešene kada se shvati istina. Neki ljudi kažu: „Naši gresi su oprošteni, pa zašto onda i dalje treba da doživljavamo sud i grdnju?” Oprost greha je Božja blagodat; on ljude čini sposobnim da stanu pred Boga. Međutim, sud i grdnja imaju za cilj da temeljno spasu ljude od greha i Sotoninog uticaja; oprost i sud i grdnja nisu protivrečni. U Dobu blagodati, Bog iskupljuje ljude i oprašta im grehe; u Dobu carstva, Bog sudi ljudima i pročišćava njihovu iskvarenu narav. To su dve etape Božjeg dela. Mnogi neozbiljni pojedinci u religiji uvek imaju predstave o sudu i grdnji; oni se strogo drže fraze „opravdanje kroz veru kada se jednom gresi oproste” i apsolutno odbijaju da prihvate Božji sud i grdnju. Da li treba raspravljati sa takvim ljudima? Ako naiđeš na takve ljude i ako oni mogu da prihvate Božje reči i istinu, možeš u zajedništvu da razgovaraš s njima o istini i da im čitaš Božje reči. Ako na sve načine odbijaju da prihvate istinu, nema potrebe da se zamaraš s njima; oni svakako neće primiti Božje spasenje. Bog spasava samo one koji mogu da prihvate Njegove reči i istinu; a što se tiče onih koji nikako ne mogu da prihvate Božje reči i istinu, Bog ih nikako neće ni spasiti. Oni koji mogu da prihvate istinu mogu lako da razreše svoje predstave, bez obzira na to koliko ih imaju; oni samo treba da čitaju više Božjih reči i da više traže istinu. Ljudi koji mogu da prihvate istinu su oni koji imaju ljudskost, savest i razum. Pre nego što ljudi prihvate Božji sud i grdnju, oni će razviti mnoge predstave i mnoge pogrešne misli, kao i neka negativna stanja. Najčešće negativno stanje je: „Dao sam se Bogu i obavio svoje dužnosti; Bog treba da me štiti i blagosilja u svemu. Zašto su me zadesile nesreće?” To je najčešće stanje. Postoji još jedna vrsta stanja: kada vide da drugi žive u dobrim uslovima i da uživaju, dok se oni bore sa teškoćama i sa siromaštvom, žale se da je Bog nepravedan. Možda čak vide da drugi postižu bolje rezultate u obavljanju svoje dužnosti, pa postaju zavidni i negativni. Negativni su i ako su druge porodice skladne i složne, ako drugi imaju bolji kov od njih, ako je obavljanje njihove dužnosti naporno ili ako nešto ne ide onako kako su zamislili. Ukratko, pod bilo kojim okolnostima koje nisu u skladu sa njihovim predstavama i zamislima, oni postaju negativni. Ako ta osoba ima nekakav kov i može da prihvati istinu, treba joj pomoći. Sve dok shvata istinu, pitanje njene negativnosti može lako da se reši. Ako ne traži istinu i ostane negativna, uvek gajeći predstave o Bogu, onda će je Bog ostaviti po strani i neće obraćati pažnju na nju, jer se Sveti Duh ne bavi uzaludnim poslom. Takvi ljudi su previše samovoljni, ne prihvataju istinu, uvek imaju predstave o Bogu i uvek imaju svoje zahteve; to je krajnje besmisleno i čini ih donekle otpornim na razum. Oni mogu da shvate istinu, ali je ne prihvataju. Zar to nije pomalo kao svesno činjenje krivičnog dela? Zato Bog na njih ne obraća pažnju. Neki ljudi kažu: „Često sam negativan, a Bog me zanemaruje. To znači da me Bog ne voli!” Takva izjava je besmislena. Da li znaš koga Bog voli? Da li znaš kako se ispoljava Božja ljubav? Da li znaš koga Bog ne voli, a koga Bog disciplinuje? Božja ljubav ima načela; nije onako kako ljudi zamišljaju, stalno trpljenje ljudi i ukazivanje milosti i blagodati prema njima, spasavanje svih bez obzira ko su, opraštanje svima bez obzira na grehe koje su počinili, i na kraju dovođenje svih u Božje carstvo bez izuzetka. Zar to nisu samo ljudske predstave i zamisli? Ako bi bilo tako, ne bi bilo potrebe da Bog obavlja delo suda. Postoje načela Božjeg ponašanja prema ljudima koji su često negativni. Kada su ljudi stalno negativni, onda postoji problem. Bog je rekao toliko toga, izrazio toliko istina, i ako čovek zaista veruje u Boga, onda će, kada pročita Božje reči i shvati istinu, u njemu biti sve manje negativnih stvari. Ako su ljudi uvek negativni, izvesno je da uopšte ne prihvataju istinu, tako da će, čim naiđu na nešto što je u suprotnosti sa njihovim predstavama, postati negativni. Zašto ne traže istinu u Božjim rečima? Zašto ne prihvataju istinu? Sigurno zato što oni imaju predstave i pogrešno razumevanje o Bogu i, štaviše, nikada ne traže istinu. Dakle, da li će im Bog i dalje poklanjati pažnju kada pristupaju istini na taj način? Zar takvi ljudi nisu otporni na razum? Kakav je Božji stav prema onima koji su otporni na razum? Odbacuje ih i ne obraća pažnju na njih. Veruj na koji god način želiš; da li veruješ ili ne zavisi od tebe; ako zaista veruješ i stremiš ka istini, onda ćeš zadobiti istinu; ako ne stremiš ka istini, onda je nećeš zadobiti. Bog pravično postupa sa svakom osobom. Ako nemaš stav prihvatanja istine, ako nemaš stav pokornosti, ako ne nastojiš da ispuniš Božje zahteve, onda možeš da veruješ kako god želiš; takođe, ako bi radije da odeš, možeš to odmah da učiniš. Ako ne želiš da obavljaš svoju dužnost, Božja kuća te neće terati; možeš da ideš gde god želiš. Bog ne podstiče takve ljude da ostanu. To je Njegov stav. Ti si očigledno stvoreno biće, ali nikada ne želiš da budeš stvoreno biće. Uvek želiš da budeš arhanđeo, ne želiš da se pokoriš Bogu, i uvek želiš da budeš na ravnoj nozi sa Bogom. To je drsko opiranje Bogu; to je nešto što vređa Božju narav. Ti si očigledno samo obična osoba, ali uvek želiš poseban tretman, da imaš status i da budeš neko, zato što želiš da budeš bolji od drugih u svakom pogledu, da dobiješ velike blagoslove i da nadmašiš svakoga. To ukazuje na nedostatak razuma. Kako Bog vidi ljude kojima nedostaje razum? Kako ih Bog vrednuje? Takvi ljudi su otporni na razum. Neki kažu: „Ako kažeš da sam otporan na razum, onda više neću službovati!” Ko je od tebe tražio da službuješ? Ako nisi voljan da službuješ, Bog te neće terati; idi što pre – Božja kuća te neće zadržavati. Čak i da si voljan da službuješ, Božja kuća ima zahteve. Ako tvoj rad ne zadovoljava merila i tvoje obavljanje dužnosti donosi previše nevolja Božjoj kući, čineći više zla nego dobra, Božja kuća će te sigurno isključiti; čak i da želiš da službuješ, Božja kuća te neće želeti. Ako su ljudi spremni da službuju, mogu da prihvate istinu i da prihvate da budu orezani, onda su kvalifikovani da ostanu u Božjoj kući. Ako mogu da slede istinu, da prihvate Božji sud i grdnju i ako su u stanju da budu spaseni i usavršeni, to je ogroman blagoslov. Nemoj misliti da te Bog moli i da je njemu potrebno da ti sudi i da te grdi; Bog te neće moliti. Bog spasava i usavršava ljude selektivno, sa određenim ciljem i principijelno; ne mogu svi koji veruju u Boga da dostignu Njegovo spasenje – mnogi su pozvani, ali malo je odabranih. Moraš da ispuniš nekoliko Božjih merila – da svoju dužnost obavljaš na odgovarajući način, da imaš pokoran mentalitet, da imaš osnovno poštenje i da poseduješ pokajničko srce – i tek tada će Bog zvanično početi da ti sudi i da te grdi, pročišćava i usavršava. Neki kažu: „Doživljavanje suda i grdnje je patnja!” Iako je tačno da ćeš patiti, moraš da budeš kvalifikovan za to. Ako nisi kvalifikovan, nisi sposoban čak ni da patiš! Da li misliš da su Božje delo i Njegovo usavršavanje ljudi tako jednostavni? Oni koji odbiju da prihvate sud i grdnju, ili koji beže od suda i grdnje, na kraju će odgovarati za svoje postupke. Bez obzira na to o kome se radi ili kakav je njegov stav prema Bogu, ako se taj stav ne uskladi sa onim što Bog zahteva, Bog se neće mešati i pustiće ga da ide svojim putem. Sve Božje reči su tu; ako možeš da učiniš ono što On kaže, onda učini. Ako si voljan da to učiniš, učini. Ako nisi voljan ili ne možeš to da učiniš, Bog te neće terati. Da li misliš da će te Bog moliti? Da li misliš da će te Bog disciplinovati? Budi uveren, Bog to nikako neće uraditi. Bog će reći: „Ako ne voliš da prihvataš istinu, ako imaš odbojnost prema Božjem sudu i grdnji, onda ništa. Već si uživao u blagodati, zato požuri nazad u svet, idi što pre; niko te neće terati. Nisi kvalifikovan da uživaš u blagoslovima carstva nebeskog i ne možeš ih dobiti čak i da želiš.” Šta znači to da Bog ne tera ljude da prihvate Njegov sud i grdnju? To znači da ako ljudi ne prihvate Božji sud i grdnju, Bog niti disciplinuje, niti prekoreva, niti podseća, niti podstiče; neće biti prosvećenja niti prosvetljenja od strane Svetog Duha. Na površini se čini da ti ljudi žive prilično udobno. Oni se ne disciplinuju zato što otaljavaju svoju dužnost ili zato što popuštaju u svom poslu, niti zbog svog ležernog osuđivanja Boga. Oni u srcu ne osećaju ništa čak ni kada pogrešno razumeju Boga, ni kada se žale na Boga i opiru Mu se, sve dok ne počine neko veliko zlo kao što je krađa ili zloupotreba priloga, ali ipak su i dalje nesvesni. Ljudi koji čine tako velika zla provode godine bez preispitivanja sebe, bez i najmanjeg pokajanja, bez ikakvog predosećanja o tome kakva će ih kazna ili ishod sustići. Normalna osoba treba da ima neku vrstu predosećanja, ali ona to ne čini zato što Bog ne čini apsolutno ništa u njoj. Božje nečinjenje je jedna vrsta stava. Šta ono predstavlja? Možete li da zamislite šta Bog misli u svom srcu? On je potpuno odustao od takvih ljudi. Zašto Bog odustaje od takvih ljudi? On prezire takve ljude; oni su beznačajniji od ptičijeg pera, od mrava, nisu vredni pomena i time je njihov ishod odlučen. Jednog dana, kada takva osoba bude rekla: „Želim da budem stvoreno božje biće, prihvatam te kao svog gospoda, svog boga”, da li će je Bog želeti? Neće. Neki kažu: „Kajem se, vraćam se.” Da li je prekasno za njih? Prekasno je. Pošto je njihova priroda đavolska i nikada se neće promeniti, Bog ne spasava takve ljude. Bez obzira na to koliko se kaju, bez obzira na to koliko patetično kukaju, da li oni mogu da se promene? Mogu li zaista da se pokaju? Ni u kom slučaju. Dakle, bez obzira na to da li stremiš ka istini ili ne, sve dok iskreno veruješ u Boga, treba da razumeš upravne odluke Božje kuće. Nikako ne možeš da imaš bilo šta sa Božjim prilozima; neprihvatljivo je čak i da pomisliš da ih ukradeš ili koristiš. Kada preduzmeš takve radnje, izazvaćeš veliku nesreću, što će uticati na tvoj ishod. Kada tvoj ishod bude određen, od razmišljanja o tome šta je Bog rekao ili šta su Božji zahtevi i od osećanja kajanja neće biti nikakve koristi – biće prekasno. Božje delo u ovom trenutku još nije završeno, ali su ishodi nekih ljudi već utvrđeni. Bog još to nije obznanio, niti je ikome rekao. Ti ljudi i dalje misle da im dobro ide, i dalje traće svoje vreme. Čak i da im smrt kuca na vrata, oni su potpuno nesvesni; oni su čopor zbunjenih i beskorisnih ljudi.

Nastaviću priču sa još dva slučaja. U prethodnom slučaju se govorilo o muškarcu, dok su dva glavna lika u ovim slučajevima žene starešine. Kad čuje njihovo zvanje, čovek odmah može da shvati da njihovi statusi nisu niski; a ipak, ljudi takvog statusa mogu da počine velika zla. Jedna od te dve žene poslovala je sa nevernikom čiji je posao bio na ivici propasti zbog nedostatka novca. Pošto je ta žena služila kao starešina u crkvi i imala kontrolu nad finansijskim sredstvima, nevernik je tražio da mu ona pozajmi novac. Ne tražeći od Svevišnjeg, ona je samoinicijativno pristala da mu pozajmi stotine hiljada juana. Novac koji pripada ljudima može se pozajmiti, ali Božji novac je prilog, i svako ko dodirne Božji prilog mora da se suoči sa kaznom. Na svoju ruku je proneverila priloge, a suma nije bila beznačajna. Nakon pronevere, crkva je preduzela mere protiv nje, zahtevajući da svojim radom vrati novac. Tako je crkva postupila; to je bio ljudski način. Uspela je da vrati novac i spolja se činilo da ima pristojan stav. Da li to znači da se preokrenula? (Ne.) Njeni postupci bili su prilično odvažni, dostojni nepromišljene glupače, što ukazuje na njenu narav i na njen odnos prema Bogu. Može li takva osoba da shvati istinu na čist način? Može li da postupa razumno? Usudila se da petlja sa Božjim prilozima, postupila je kao da je to njen novac. Bez Božjeg uputstva o tome kako da rasporedi sredstva ili govoreći da to ne sme da se dira, ona nije imala ni načela ni granice u svom srcu. Verovala je da kao starešina ima pravo da kontroliše taj novac i usudila se da ga proneveri. Kako se Bog poneo nakon pronevere? Bog nije morao ni prstom da mrdne; crkva ju je kaznila. Te stotine hiljada juana odredile su njen ishod: Bog ju je zauvek izopštio i odbacio. Zašto bi Bog to učinio? To predstavlja Božji gnev; naravno, to je takođe aspekt Božje naravi. Bog ne toleriše uvredu; ako uvrediš Božju narav, prešao si granicu. Da li je to predviđeno upravnim odlukama? (Jeste.) Božjim izabranicima je to jasno: pronevera priloga je prekršaj protiv Božje naravi. Kada je ta žena proneverila prilog, da li se Bog umešao? Bog se nije umešao, nije je zaustavio i nije ništa rekao; niti ju je obuzdao, ukorio ili upozorio kada je sve to radila – novac je pozajmljen tek tako. Bila je prilično zadovoljna sobom pre nego što je problem razotkriven i crkva se pozabavila njome. Počela je da plače i cmizdri, a zatim je odmah počela da radi da vrati novac. Da li je Bogu novac zaista bio bitan? Ne; Njemu nije bilo stalo do novca, već do stava koji je ta žena otkrila u toj prilici. Do toga je Bogu bilo stalo. Uvreda Božje naravi baš zbog novca – zar to ne zaslužuje smrt? To se zove dobijanje onoga što zaslužujete! Ako si pomalo negativan ili slab, ili ponekad nisi sasvim iskren u obavljanju svoje dužnosti, ili ponekad imaš određeni status i prepuštaš se njegovim privilegijama, Bog to vidi kao otkrivanje iskvarene naravi. Ali kada petljaš sa Božjim prilozima bez dogovora s Njim, ili ih zloupotrebljavaš bez dobijanja Njegove dozvole, kakav je to problem? To je krađa priloga. A na kakvu narav to ukazuje? To je narav arhanđela, narav Sotone. Zar nije izdaja krasti Božje priloge? (Jeste.) Šta je Sotona učinio što je Bog smatrao izdajom? (Hteo je da postane Bog.) Što se tiče žene o kojoj razgovaramo, ona je želela da kontroliše Božje priloge. Šta je mislila, ko je ona? (Mislila je da je Bog.) Tačno, videla je sebe kao Boga i tu je pogrešila. Zato kažemo da je uvredila Božju narav. Da li je priroda toga ozbiljna? (Jeste.) Da li je naša karakterizacija tačna? (Tačna je.) Ona više nema ishod. Ona nema ishod – tako sada deluje. Što se tiče Božje definicije, što se tiče kazni koje će doživeti nakon toga, to su pitanja za budućnost. To je priča o prvoj ženi. Bila je zaista odvažna, sposobna da prevari one iznad i ispod sebe, ponašajući se bezobzirno, ne razmišljajući o posledicama, bila je i budalasta i drska. Da li je imala imalo pokornosti ili želje da traži? (Nije.) Želela je da kontroliše Božje priloge, Božju imovinu, bez ičijeg pristanka i bez rasprave, nije želela da u zajedništvu razgovara o toj stvari sa bilo kime. Preuzela je na sebe da to pitanje sama reši, i to su bile posledice. Neki mogu da kažu: „Da li i samo dodirivanje Božjih priloga znači da neko vređa Njegovu narav?” Da li je tako? Nije. Crkva ima načela za raspoređivanje Božjih priloga, i ako se ponašaš u skladu s tim načelima, Bog se neće mešati. Ako već poznaješ načela i ne slediš ih, već uporno bezobzirno postupaš i radiš stvari na svoj način, samoinicijativno rešavaš ta pitanja, onda vređaš Božju narav. To je priča o prvoj ženi.

Priča o drugoj ženi starešini takođe ima veze s prilozima. Priča ide ovako: crkva je kupila kuću koja je trebalo da postane mesto bogosluženja, te je zato morala da bude renovirana. Renoviranje podrazumeva projektovanje i kupovinu građevinskog materijala, što košta. Pošto taj posao obavlja Božja kuća i to uključuje Božje upravljanje, prirodno je da novac dolazi od Božje kuće i da je to novac od Božjih priloga. Taj novac se koristi razumno, po zakonu i pravilno u skladu s načelima Božje kuće. Ta žena je u to vreme bila starešina i bila je odgovorna za taj projekat. Izabrala je jednog novog vernika, koga niko nije poznavao, da nadgleda projekat. Taj čovek je bio kao nevernik. Kasnije se ona s njim udružila, kupili su mnogo skupih stvari i spiskali mnogo novca. Zar to nije utajivanje novca Božje kuće? To je prevara i rasipanje Božjih priloga! Taj nevernik je zaradio poprilično novca od toga. Da li je to imalo ikakve veze sa tom ženom? (Jeste.) Ona je to omogućila, dozvolila je neverniku da to čini. Kada je neko otkrio problem i želeo da ga prijavi, ona ga je žestoko ometala i pretila mu. Izdala je interese Božje kuće, nanoseći štetu tim interesima i dovela je do značajnog gubitka priloga. Da li ju je Bog tada ukorio? (Nije.) Ona nije bila svesna. Kako možemo da znamo da nije bila svesna? Postoje neke činjenice koje to dokazuju; od samog početka je jasno mogla da vidi šta nevernik planira da uradi, ali ga nije sprečila, već mu je udovoljavala i prećutno odobravala njegove postupke i plaćala koliko god je tražio. Posledica svega toga je bila da su troškovi bili mnogo veći, a kvalitet obavljenih radova ispod proseka. Ona je to jasno videla, ali nije prestajala da plaća. Da li je Bog tada delovao? Nije. Koje su ljudske predstave i zamisli o ovome? Ljudi misle da Bog treba da brine o Svom novcu i da je trebalo da je spreči. To je ljudska predstava, ali Bog nije tako postupio. Kada su građevinski radovi završeni i istraga obavljena, Božja kuća je otkrila da je veliki deo priloga izgubljen. Šta treba uraditi sa tom ženom? Bog nije učinio ništa; crkva se pobrinula za nju, a druga žena je počela da vraća novac. Kakva je bila priroda njenih postupaka? Kao starešina, ona ne samo da je bila neodgovorna i da nije uspela da proveri kako se prilozi troše, već se i udružila s osobom van crkve da bi obmanula Božju kuću i proneverila Božje priloge. Taj slučaj je još teži od prethodnog. Dakle, kakav je ishod takve osobe u Božjim očima? Uništenje; da li će biti kažnjena ili ne, vreme će reći. Takvu osobu Bog može jednog dana da smesti u prebivalište zlih duhova i poganih demona, njeno fizičko telo može da bude uništeno u ovom životu i da njenu dušu oskrnave i obeščaste pogani demoni i zli duhovi; što se tiče sledećeg života, isuviše je rano da bi se o tome govorilo. To je ishod. Zašto se Bog tako nosi sa takvom osobom? Zato što je uvredila Božju narav. Kad je uvredila Božju narav, da li Bog može i dalje da je voli? Nikakva ljubav tu ne preostaje, ni milost, ni blagost – samo gnev. Kada se pomenu njeni postupci, Bog je mrzi i prezire. Zašto je On baš toliko prezire? Zato što je svesno zgrešila, uprkos tome što je bila svesna istinitog puta. Ne samo da za nju više nema žrtve za greh, već ona mora i da se suoči sa kaznom Božjeg gneva. Nema ishoda, odredišta, niti šanse za spasenje – za nju nema ničega od toga. Tako je kada se vređa Božja narav; to se desi kada neko uvredi Božju narav.

Recite Mi, da li je lako uvrediti Božju narav? Istini za volju, nema mnogo prilika, niti mnogo situacija u kojima to može da se dogodi. Prilike su retke, šanse su male; ipak, zašto ljudi još uvek mogu da uvrede Božju narav kada su prilike već tako retke, a verovatnoća mala? Te dve žene su verovale u Boga više od dvadeset godina, slušale su propovedi dugi niz godina i dugo su služile kao starešine i delatnice. Kako to da su mogle da počine tako ozbiljne greške? Iz perspektive ljudskosti, nedostajali su im ljudskost, savest i razumnost; iz perspektive njihove vere u Boga, nisu posedovale istinsku veru, nisu nosile Boga u srcu. Kako se ispoljilo to odsustvo Boga u njihovim srcima? U njihovim postupcima nije bilo straha, nije bilo krajnje granice; nisu razmišljale: „Šta će biti sa mnom kada uradim ovo? Da li će biti posledica? Ljudi možda neće saznati, ali šta će se dogoditi ako Bog sazna? Moram da preuzmem odgovornost za ovo pitanje, jer se tiče mog ishoda.” Nisu razmišljale o tim stvarima – zar to nije zabrinjavajuće? Ako nisu razmišljale o tim stvarima, da li su imale savest ili razum? (Ne.) Dakle, one su bile sposobne da uvrede Božju narav, da naprave tako velike greške. Ako neka osoba poseduje normalno ljudsko razmišljanje, imaće ovakav mentalitet; kada neko zatraži novac na zajam, ta osoba će pomisliti: „Da dam novac na zajam? To je Božji novac. Ako dam Božji novac na zajam samo da bih privremeno zadobila nečije poštovanje, šta će biti ako ga ne dobijem nazad? Kako da nadoknadim taj novac? Čak i da mogu da ga nadoknadim, kakvo je to ponašanje, pozajmiti taj novac? Da li Božji novac sme da se dira tek tako? Ne sme da se dira tek tako; ako bih ga dirala, kakva bi bila priroda tog postupka?” One bi razmotrile te stvari i ne bi nepromišljeno davale novac na zajam samo zato što im neko traži. Ako o tome ne razmišljaju, ili čak i ako razmišljaju, ali nisu razmotrile posledice, šta to govori o njihovom viđenju Boga? Kako veruju? One u osnovi ne priznaju postojanje Boga, što je zastrašujuće! Pošto ne priznaju Božje postojanje, one ne priznaju ni to da će Bog odrediti njihov ishod i ne priznaju da će Bog izvršiti odmazdu nad njima; one se toga ne plaše, ne veruju u odmazdu. Opšte pravilo je da, kada neko veruje pedeset do šezdeset procenata, on postupa oprezno i ispoljava suzdržanost. Kada neko ima trideset procenata vere, možda bi i on bio donekle suzdržan, ali kada bi se ukazala prilika, ipak bi to učinio; ili, ako je prilika malo ili nisu izgledne, mogao bi malo da se suzdrži i obuzda. Međutim, oni u kojima nema ni traga verovanju usudili bi se da rade svakakve loše stvari, ponašajući se bezobzirno, bez razmišljanja o posledicama; to je slično zverima. Na površini izgledaju kao ljudi, ali ono što rade nije nešto što ljudi treba da rade; u najmanju ruku, može se reći da su zveri, a ozbiljnije rečeno, mogu biti pogani demoni i zli duhovi koji dolaze da ometaju i remete Božje delo, koji su stručni za sabotiranje Božjeg dela. Da li je Božje razvrstavanje takvih ljudi tačno? (Jeste.) Veoma je tačno; ništa nije pogrešno u onome što Bog čini, sve što Bog čini je precizno. Štaviše, Božji postupci, Božje određivanje ljudskih ishoda, ne zasnivaju se na trenutnom ponašanju. Te dve žene su dvadeset godina verovale u Boga, a ipak su nekako momentalno završile, zapečativši na taj način sopstvene ishode. Kako je došlo do toga? To nije nešto što se desilo preko noći. Iz perspektive njihovog traganja u veri i puta koji su izabrale, one nisu bile osobe koje su sledile istinu; to je jedan aspekt. Drugi je da nisu imale nikakvog interesovanja za istinu. Da su imale i najmanje interesovanja, njihova ljudskost bi se promenila. A šta bi im donela takva promena ljudskosti? Donela bi im suzdržano ponašanje i znale bi gde su granice, imale bi merilo za procenu i vagale bi stvari razumno i onako kako razmišlja normalno ljudsko biće. Ako bi videle da je nešto neprimereno, uzdržale bi se. Međutim, te dve žene nikada nisu sledile istinu; nedostajale su im čak i osnovne granice i način razmišljanja. Usudile su se da rade bilo šta, i upravo ih je baš takva priroda odvela u propast, čak i u smrt. To je razlog zašto se njihov put verovanja u Boga tako završio.

Nakon što ste čuli ova dva slučaja, o čemu razmišljate? Neki kažu: „Danas sam mnogo zadobio. Dobio sam najvišu istinu, a to je da ne dotičem Božje stvari; da čak ni ne pomišljam na to, da se ne petljam s njima. Ako se petljaš s njima, iz toga neće proizaći ništa dobro.” Da li je zaista tako? Da li je to istina? (Nije.) Nije važno da li se petljaš sa Božjim stvarima, već kakav stav imaš prema Bogu u svom srcu. Ako se bojiš Boga i prožima te strah od Njega, zaista veruješ u Njegovo postojanje i iskreno razmišljaš o svom ishodu, ima stvari koje nećeš učiniti; nećeš ni pomisliti na njih. Stoga nećeš biti podvrgnut takvom iskušenju; ono ti nikada neće ni doći. Da li je strah koristan? Od straha nema koristi. Šta je Bog radio dok su te dve žene sve to radile? Bog je pustio da stvari idu svojim tokom, izlažući ta dva đavola – ta dva nečoveka čija se srca uopšte nisu plašila Boga – Sotoninom iskušenju, kako bi mogle potpuno da budu otkrivene i uništene. Zar to nije Božji stav? To je pravedna Božja narav i ne treba je olako shvatati! Ljudi koriste ljudska sredstva da se nose s drugima i da se svete drugima, uzvraćajući zlom na zlo. Ali Bog to ne čini; Bog ima Sopstvenu krajnju granicu, načela i Sopstvene načine. Kada Bog izvrši odmazdu nad nekim, On to čini tako da ta osoba ne oseti ništa; ona toga nije svesna, ali u Božjim očima to pitanje je već rešeno. Posle nekoliko godina, patnja proizašla iz toga postepeno će se pojaviti. Nakon što je Bog toj osobi oduzeo Svoju blagodat, blagoslove, prosvećenje, prosvetljenje i sve drugo što Bog pruža normalnom čoveku, ona biva potpuno dehumanizovana; u Božjim očima, ona više nije stvoreno biće već zver, ona je nešto sasvim drugo. Bog kaže: „On daje da njegovo sunce obasjava i zle i dobre”. Da li su ovi ljudi dobri ili zli? Oni nisu ni jedno ni drugo. U Božjim očima, u Njegovim zapisima, takvi ljudi su odstranjeni; oni su nestali, oni su neljudi. Šta je definicija nečoveka? (Siledžija, zver u ljudskom ruhu.) Možda im neki čak i zavide, govoreći: „Oni rade i zarađuju napolju, žive s nevernicima; njihovi životi su mnogo udobniji od patnje u crkvi, gde se dužnost obavlja od jutra do mraka”. Kažem ti, njihovi dani stradanja tek dolaze. Ako im zavidiš, slobodno ih oponašaj; Božja kuća ne nameće nikakva ograničenja. Patnja nije ograničena na fizički bol izazvan bolešću; ako nečija unutrašnja patnja dostigne određenu meru, ona je neopisiva, kao što su udarci u nečiju psihu, posebno kada je podvrgnuta Božjoj kazni – ona je gora od smrti, mučnija je; to je neka vrsta mentalne teskobe. Te dve žene završile su u takvoj situaciji jer su svojim bezobzirnim postupcima uvredile Božju narav. U ljudskim predstavama se čini da bez obzira na to koje greške ljudi prave ili šta god da rade, sve dok mogu da se vrate pred Boga da se ispovede i pokaju, Bog može da im oprosti; to bi dokazalo da je Božja ljubav ogromna, da On zaista voli ljudski rod. To je ljudska predstava i ona pokazuje da je ljudsko razumevanje Boga ispunjeno sa previše zamisli i previše ljudske volje. Ako bi Bog bio ograničen ljudskim predstavama, onda bi Božja dela bila neprincipijelna i Bog ne bi imao nikakvu narav; takav Bog ne postoji. Upravo zato što Bog zaista postoji, što je živ i pun života i što je neosporno i konkretno stvaran, On ima različita ispoljenja. Ta ispoljenja su očigledna u Njegovim različitim postupcima i stavovima prema ljudima i oni predstavljaju dokaz Njegovog istinskog postojanja. Neki kažu: „Ti ljudi ni sami nisu svesni kada se na njima dela, pa kako onda možemo da vidimo Božje postojanje?” Slučajevi koje sam pomenuo već omogućavaju ljudima da vide Božji stav i narav, a takođe omogućavaju ljudima da vide Božja načela u činjenju stvari i u izlaženju na kraj s ljudima. Zar to nije dokaz o stvarnom postojanju Boga? (Jeste.) Kad taj Bog ne bi postojao, ako bi On zaista bio samo vazduh, onda bi sve što čini bilo bez načela ili bez granica; bilo bi neprimetno, nedodirljivo, prazno, ne bi se primenjivalo u životima ljudi i ne bi bilo bitno za živote, postupke i bilo koje od njihovih ispoljenja. To bi bila samo teorija, argument, prazna priča. Baš zato što ovaj Bog postoji, mnoge stvari koje On čini omogućavaju ljudima da vide Njegov stav.

Glavni deo raznih predstava i zamisli koje ljudi imaju o Božjem delu u osnovi je obuhvaćen u našim razgovorima u zajedništvu. Na šta je usredsređen glavni deo? Na razne predstave, zamisli i ideje koje ljudi imaju o Božjem sudu i grdnji, kao i o njihovim raznim predstavama i zamislima o tome šta predstavlja promenu naravi. Pored toga, ljudi takođe imaju brojne zamisli o načelima koja stoje iza Božjeg dela suda i grdnje i o merilima koja Bog zahteva od ljudi. Za ljude su ti koncepti generalno magloviti i nejasni. Šta predstavlja taj nedostatak jasnoće? To znači da ljudi još uvek ne shvataju istinu, niti razumeju istine uključene u delo koje Bog obavlja na njima. Da li ste sada, kroz današnje zajedništvo, stekli okvirnu definiciju suda i grdnje, kao i merila koja Bog zahteva od ljudi? (Jesmo.) Šta bi onda trebalo da bude sledeće što ćete da uradite s tim razumevanjem? Pre svega, treba da prepoznate da Bog ima takva merila. Da li su ta merila prilagodljiva? Mogu li da budu viša ili niža nego što zaista jesu? (Ne mogu.) Zašto ne mogu? Od Doba blagodati do danas, od onih koje je Bog usavršio možemo da vidimo da su ta merila stroga i dobro definisana; Bog ih nikada neće promeniti. Nije ih menjao pre dve hiljade godina, a nije ih menjao ni do danas. Samo što će sada biti više ljudi koji su usavršeni jer je Bog mnogo toga rekao. Tada je radio u manjem obimu i nije ljudima izričito saopštavao više istina. Sada je On ljudima rekao više istina i uputio ih u više Svojih namera, i Bog je izrazio sva merila koja On zahteva i istine koje ljudi treba da znaju. Istovremeno, na taj način Božji Duh takođe u saglasju radi među ljudima. Spoj ta dva aspekta dokazuje da u ovom razdoblju Bog namerava da usavrši više ljudi – radi se o grupi ljudi, a ne samo o jedno ili dvoje. Sudeći po tim informacijama, da li se većina vas nada da će biti usavršena? Neki kažu da nisu sigurni, ali čak i ako smo nesigurni, hajde da pokušamo; bolje je da ne uspemo nego da sada molimo za milost. Kakvo je to ponašanje, moliti za milost u ovom trenutku? To je kukavičko, bezvredno, nesposobno, prezira vredno ponašanje, to je sramoćenje Boga. Ne smete da budete kukavice! Uslovi i merila za usavršavanje su jasno i nedvosmisleno saopšteni ljudima; ono što preostaje je kako primenjivati i kako sarađivati sa Božjim delom. Bez obzira na to koliko puta posrneš tokom tog perioda, dokle god ne uvrediš Božju narav, ne treba da gubiš hrabrost, niti da odustaješ; nastavi da stremiš naviše. Neki za svoj kov kažu da je loš. Zar Bog ne zna da je njihov kov loš? To što priznaju da im je kov loš već je dobar znak u Božjim očima jer je iskvareno čovečanstvo nadmeno i samopravedno, i vrlo malo ljudi priznaje da im je kov loš. Dobro je to priznati, dobro je to izjaviti. Neki govore o svojim iskustvima, shvatajući da je njihova ljudskost siromašna i loša. Zašto drugi nemaju tu spoznaju? Priznavanje tvoje oskudne ljudskosti, tvoje loše ljudskosti, ukazuje na to da si shvatio Božje reči i povezao ih sa sobom; to pokazuje da imaš veru u Božje delo spasenja, da imaš odlučnost i spremnost da udovoljiš Bogu – u najmanju ruku, bio si u stanju da prihvatiš tu istinitu izjavu. Ko od nevernika uopšte kaže da je loš? Čak i kada su loši, oni tvrde da su dobri; oni tvrde da su njihova zla dela velika dobra dela i čestito ponašanje, iskrivljujući šta je ispravno a šta pogrešno na očigled svih. Stoga, bez obzira na prepreke na koje naiđeš, bez obzira na neuspehe ili spoticanja, moraš biti u stanju da vidiš da je nada pred tobom. Ko je pred tobom? Bog! Uz Božje reči koje usmeravaju i vode, ljudi mogu da krenu pravim putem.

Danas smo u zajedništvu razgovarali o tri slučaja, razjašnjavajući razne ljudske predstave i zamisli o Božjem delu. Da li ste svi razumeli šta je saopšteno? (Da.) Vaša sposobnost da razumete pokazuje da posedujete kov i sposobnost da prihvatite istinu – postoji nada da shvatite i zadobijete istinu. Zašto te istine ne mogu jasno da se objasne za samo sat ili dva, ili dva ili tri sata? Zato što mnogo uvodnog sadržaja mora da se iznese da bi se govorilo o pojedinostima koje slede. Bez prethodnog postavljanja osnova, nećete moći da pratite sadržaj koji sledi. Ako bih govorio koncizno, bez ikakvog uvodnog sadržaja, bilo bi vam teško da pratite. Dakle, govorim o nekim primerima, a zatim o njima raspravljam i iz pozitivne i iz negativne perspektive, kako bih vam pomogao da shvatite i da razlučite, da znate šta se tačno dešava s tim pitanjima i kako treba da ih sagledate. Ako to možete da postignete, onda Moje obraćanje nije bilo uzaludno. Da bi od tačke u kojoj počinješ da stičeš nekakav koncept o istinama koje čuješ stigao do tačke u kojoj si na nivou na kojem imaš temeljno razumevanje, na kojem duboko u srcu shvataš zašto Bog to govori, koji deo tvoje iskvarene naravi je uključen u te istine koje je Bog izgovorio i zašto Bog želi da ti saopšti te stvari, potrebno je da prođeš kroz određenu fazu. Potrebno je da povežeš te istine sa sopstvenom iskvarenom naravi, govorom, ponašanjem, mislima i idejama – to jest da ih primeniš na svoju trenutnu situaciju – i nesvesno ćeš postepeno shvatiti i dokučiti te istine. Ako ih ne upoređuješ sa svojim slučajem, već ih zapisuješ danas, pregledaš i pamtiš sutra, a zatim ih objaviš onima koji ih nikada nisu čuli, možda ćeš pomisliti da si ih zadobio, ali zapravo nisi. Od trenutka kada kao papagaj budeš mogao da ponavljaš doktrine, te istine za tebe više neće biti istine i postaće ti teško da shvatiš istinu, kao da je istina potpuno nestala. Kada se istina za tebe pretvori u puku doktrinu, postaje joj teško da ima dejstvo na tebe. Moraš da pretvoriš istinu u sopstvenu stvarnost, da postepeno sprovodiš praktični aspekt svake istine na sebi pomoću traženja i zajedništva, i da na kraju shvatiš koja stanja ta istina uključuje i šta ona obuhvata, da shvatiš značenje iza toga što Bog izgovara te reči. To je početak shvatanja istine. Da li me sada razumete? (Doktrine.) Kada ljudi prvi put dođu u dodir sa istinom, ono što razumeju je jedna vrsta doktrine. Međutim, razumevanje doktrine nije jednostavno; takođe zahteva određeni kov i sposobnost razumevanja. Takođe zahteva da imaš mirno i usredsređeno srce, tako da možeš da slušaš propovedi sa punom pažnjom. Otkrio sam da neki ljudi, kada slušaju propovedi, misle: „To o čemu govoriš je bezvredno, nisam voljan da slušam. Želim da slušam propovedi, a ne da slušam šta se nekome desilo.” Veruju da je ispravno i pogrešno što o tome govorim. Zbog takvog gledišta, oni ne mogu da prihvate ono što čuju; hvata ih san, ne mogu da shvate i ne mogu da prate. Takvi ljudi ne poseduju sposobnost da sagledaju istinu; kov im nije dovoljno dobar. Neki koji sebe nazivaju duhovnim ljudima, kada Me čuju kako prepričavam priče, nisu voljni da slušaju. Piju vodu ili zevaju, i stalno se vrpolje. Oni misle: „Priče koje pričaš su o spoljnim stvarima; previše su plitke, ne mogu to da prihvatim. Trebalo bi više da pričaš o duhovnom carstvu; to bi bilo po mom ukusu.” Neki ljudi imaju baš takav stav. Kada su starešine dugi niz godina, vole da pričaju o uzvišenim propovedima, velikim teorijama i rečima trećeg neba; što više govore, to se više ispunjavaju elanom. Ali ako govorimo o crkvenim pitanjima, praktičnim iskustvima ili posebno detaljnoj analizi dinamike ljudske psihe, to im je uvek plitko i dosadno. Kakva je to narav? Da li ti ljudi imaju istina-stvarnost? Mogu li takvi ljudi da rešavaju stvarne probleme u svom radu? Da li volite takve ljude? Zajedništvo o istini ne može da se odvoji od stvarnosti. Mogu li ljudi koji nisu zainteresovani za stvarnost da vole istinu? Ne verujem; takvi ljudi imaju odbojnost prema istini, i to je veoma opasno.

8. novembar 2018. godine