Što se tiče pitanja predstava, prošli put smo u zajedništvu razgovarali o tri tačke: prva je bila predstave o veri u Boga, druga je bila predstave o ovaploćenju, a treća je bila predstave o Božjem delu. Završili smo razgovor o prve dve tačke i razgovarali o nekim prilično elementarnim konceptualnim sadržajima u vezi sa trećom tačkom. Što se tiče predstava koje se dotiču te tačke ili sadržaja koji se tiče tih predstava, da li ste posle toga pažljivo razmotrili koji se drugi sadržaj tiče tih predstava i odnosi se na tu istinu? Nijedna istina nije jednostavna kao što zvuči; sve one u sebi sadrže svoje pravo značenje i sve se one tiču život-ulaska ljudi, kao i svih aspekata njihovog svakodnevnog života i verovanja u Boga. Dakle, da li ste u svojoj svakodnevici uvideli bilo kakav sadržaj u vezi s tim aspektom istine? Kada slušate razgovor u zajedništvu o tom aspektu istine, možete da shvatite samo jedan deo, u doslovnom smislu, i da donekle razaznate očigledne predstave. Zatim, kroz dalje promišljanje, molitvu, traženje i razgovore u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama na osnovu svog iskustva, trebalo bi da budete u stanju da steknete nešto dublje i praktičnije razumevanje. Posmatrajući te tri istine u doslovnom smislu, koja od njih se najviše bavi iskvarenom naravi ljudi, njihovim shvatanjem Božje naravi i njihovim praktičnim ulaskom? Koja istina je najdetaljnija i najdublja? (Treća istina.) Treća istina je malo detaljnija. Prva je bila predstava o veri u Boga, a te predstave su prilično očigledne i površne; druga je bila predstava o ovaploćenju, koja uključuje neki sadržaj koji ljudi mogu da vide i shvate, i s kojim mogu da se susretnu u životu i da o njemu razmisle; treća je bila predstava o Božjem delu, koje se bavi iskvarenim naravima ljudi – ta poslednja istina je nešto dublja. Dakle, šta su tačno predstave o Božjem delu? Koje predstave ljudi imaju o Božjem delu? Kako treba da shvate i da se nose s tim predstavama i kako treba da ih razreše? To je sadržaj današnjeg zajedništva.

Kada predstave o Božjem delu narastu od ljudskog rasuđivanja i prosuđivanja do postavljanja zahteva Bogu, do ekstravagantnih želja prema Bogu, do sukoba s Njim i do donošenja nekih procena ili sudova o Njegovom delu, onda te predstave više nisu samo tačka gledišta niti uverenje, već zadiru u iskvarene naravi ljudi. Kada jednom zađu u iskvarene naravi, to je dovoljno da navede ljude da se opiru Bogu, da Mu sude, pa čak i da Ga izdaju. Dakle, ako ljudske predstave o Bogu ne odu dalje od zamišljanja i nagađanja, to nije veliki problem. Međutim, ako one izrastu u tačku gledišta i stav prema Božjem delu, pretvore se u nerazumne zahteve prema Bogu ili sud i osudu Boga, ili se ispune ambicijama, željama ili namerama, onda to više nisu obične predstave. Zašto kažem da to više nisu obične predstave? Zato što se te predstave i misli odnose na tvoj život-ulazak i na tvoje shvatanje Božjeg dela i na to da li možeš da prihvatiš i pokoriš se Božjoj neprikosnovenosti i da li možeš da Ga prepoznaš kao svog Suverena i kao Stvoritelja, a sve to ima direktan uticaj na tvoje gledište i stav prema Bogu. Gledajući stvari na taj način, da li je ozbiljan problem za ljude da imaju takve predstave? (Jeste.) Ako bismo raščlanili te predstave sa teorijske tačke gledišta, to bi moglo da zvuči pomalo apstraktno ili donekle daleko od vašeg svakodnevnog života. Zato hajde da još malo pričamo o raznim vrstama uslova u kojima ljudi žive, koje možemo da vidimo u svakodnevnom životu ili među ljudskim rodom, ili o njihovoj sudbini, ili o njihovim raznovrsnim gledištima i stavovima prema životu i prema Božjoj neprikosnovenosti i orkestraciji, kako bismo raščlanili ljudske predstave i omogućili im da vide kako Bog vlada i orkestrira ljudski rod i koje su stvarne okolnosti Božjeg dela. Nije lako razgovarati u zajedništvu o ovoj temi. Ako je zajedništvo previše teoretsko, ljudi će steći utisak da je isprazno, a ako se previše bavi beznačajnim stvarima ili je previše blisko stvarnom životu ljudi, misliće da je veoma plitko i biće sličnih problema. Bilo kako bilo, razgovarajmo ipak u zajedništvu o tome na način koji je prilično jednostavan i lako razumljiv, a to je i dalje kroz pričanje priča. Kroz zaplet i likove priče, kao i kroz filozofiju življenja koja se ogleda u samoj priči i pojavama koje ljudi vide, oni mogu da shvate neke od načina i metoda na koji Bog obavlja Svoje delo, kao i pogrešne stavove koje ljudi imaju u stvarnom životu u vezi sa Božjim delom, Njegovom neprikosnovenošću i orkestracijom svega, ili o nekim pogrešnim stvarima za koje se ljudi hvataju – ljudima je nešto lakše da shvate kada se u zajedništvu razgovara na taj način.

Dakle, evo priče. Bila jednom jedna devojčica koja je rođena u ne tako bogatoj porodici. Odmalena je imala jednu želju: nije tražila da u životu bude bogata niti imućna, samo je želela da ima na koga da se osloni. Da li je ta želja bila previše ekstravagantna? Da li je tražila previše? (Nije.) Ali nažalost, otac joj je preminuo pre nego što je postala punoletna, tako da samim tim više nije imala na koga da se osloni u životu. Izgubila je osobu na koju je najviše mogla da se osloni u ovom životu, jedinu osobu od koje, kako je u svom mladalačkom umu mislila, može da zavisi. Zar njen mladalački um nije bio pogođen velikom teskobom? Takav jedan događaj je morao u njoj da prouzrokuje veliku teskobu. Da li je u srcu bila traumatizovana? Svakako da jeste. Kako je došlo do takve traume? Tako što, u svom mladalačkom umu, ona još uvek nije bila spremna da kaže: „Mogu da budem nezavisna, mogu da se brinem o sebi, ne moram više da se oslanjam na roditelje.” Ona je, kako kažu, tek trebalo da nauči da leti. U svojim bezazlenim mislima nije stigla da razmišlja šta će da radi u budućnosti ili kako može da preživi bez roditelja. U takvoj situaciji, pre nego što je postala svesna takvih stvari, preminuo joj je otac, što je značilo da su njena sredstva za podršku u životu nestala i da će vremena postati još teža nego što su već bila. Možete da zamislite u šta joj se život pretvorio posle toga. Imala je težak život sa majkom i malim bratom, jedva su sastavljali kraj s krajem. Ali bez obzira na to koliko je bio teskoban, život je morao da ide dalje, tako da je ona išla dalje, spotičući se, zajedno sa majkom i bratom. Nekoliko godina kasnije, kada je odrasla, mogla je samostalno da zaradi nešto novca da bi izdržavala majku i brata, ali ni tada nipošto nisu bili bogati. Za sve to vreme, njena najdublja želja se nije menjala. Potreban joj je bio neko na koga može da se osloni, ali kakva je to osoba? Na koga je tačno želela da se osloni? Pokušajte da mi opišete tu osobu. Koje je najjednostavnije značenje reči „neko na koga može da se osloni”? To znači neko ko bi mogao da joj pruži sredstva za život, kao i hranu i odeću, a da ne mora sama da zarađuje za život, niti da trpi bilo kakvu bol. Neko na koga je, u najmanju ruku, mogla da se osloni kad god bi nešto pošlo naopačke, neko ko bi joj, kako kažu, čuvao leđa – to je bila osoba na koju se nadala da će se osloniti. Čak i ako ne bi mogao da joj pomogne, niti da je finansijski podrži u životu, onda bi u najmanju ruku, kad god bi nešto pošlo naopačke ili kad god bi osećala bol, imala rame na koje bi se oslonila, nekoga ko bi mogao da joj pomogne da prebrodi teška vremena i da prebrodi oluju – to je bilo ono što je priželjkivala. Da li je tražila previše? Da li je ta želja bila nerealna? Nije tražila previše i njena želja nije bila nerealna. Zar mnogi ne žele nešto tako jednostavno kao što je to? Vrlo malo ljudi može reći da se od rođenja ni na koga nisu oslonili osim na sebe. Većina ljudi koji žive na ovom svetu i u zajednici nadaju se da će imati prijatelja ili nekoga na koga mogu da se oslone, a ova devojka nije bila izuzetak.

Za tren oka je stasala za udaju i još uvek je želela da pronađe nekoga na koga može da se osloni, nekog pouzdanog. Taj čovek nije morao da bude naročito bogat, niti da joj obezbedi luksuzan život i nije morao da bude zanimljiv sagovornik. Trebalo je samo da bude tu da je podrži kad god je bila u velikoj nevolji ili opterećena teškoćama ili bolešću, čak i samo da joj uputi nekoliko utešnih reči i ništa više. Da li je to bila želja koja je lako mogla da se ostvari? To se ne može sa sigurnošću reći. Niko ne zna da li su želje ljudi ono što je Bog planirao da im dȃ ili da ostvari u njima, ili su, na kraju, njihove želje već predodređene u njihovoj sudbini. Prema tome, niko nije znao da li će se želja te devojke ostvariti, a ni ona sama nije znala. Međutim, nastavila je da se drži te želje dok je ulazila u narednu fazu života. U tom trenutku osećala se veoma uplašeno i nelagodno, ali bilo kako bilo, taj dan je ipak došao. Nije znala da li je čovek za koga planira da se uda zaista neko na koga može da se osloni do kraja života, ali se ipak iskreno nadala u svom srcu: „Ovaj čovek bi trebalo da bude neko na koga mogu da se oslonim. Proteklih dvadesetak godina mog života bilo je dovoljno teško. Ako završim sa nekim ko nije pouzdan, ostatak života će mi biti još teži. Na koga drugog bih mogla da se oslonim?” Osetila je bol, ali nije mogla ništa da učini, pa je nastavila da se nada. Kada ljudi ne znaju zašto su ovde, u ovom životu, i kako treba da idu kroz život da bi preživeli, oni kao slepci opipavaju i idu dalje sa takvom željom i nepoznatom nadom. Kada je došao taj trenutak, nije znala kakva će joj biti budućnost. Budućnost je bila nepoznata. Nastavila je da ide napred. Međutim, činjenice su često u suprotnosti sa željama ljudi. Za sada nećemo da pričamo o tome zašto Bog uređuje sudbinu ljudi na taj način – da li je to namerno Božje uređenje ili je to zato što su iskvarenost i neznanje ljudi prouzrokovali da njihove želje i zahtevi budu dijametralno suprotni od sudbine koju im je Bog uredio, tako da njihove želje često ne mogu da se ostvare, i stvari često ne ispadnu onako kako su se nadali – hajde da za sada ne pričamo o svemu tome. Pre svega, hajde da nastavimo sa samom pričom.

Kada se devojka udala, ušla je u narednu životnu fazu, držeći se svoje želje. Šta ju je čekalo u ovoj fazi života? Nije znala, ali nije mogla da izbegne to samo zato što se plašila nepoznatog. Morala je da očvrsne i da krene napred, a i dalje je morala da prebrodi svaki dan. Na ovoj velikoj životnoj prekretnici, sudbina koju je Bog pripremio za nju konačno je stigla – i to je bilo suprotno od onoga za čim je čeznula. Porodični život za kojim je čeznula, sa jednostavnim krevetom, malim pisaćim stolom, jednostavnom, čistom sobom, mužem i decom – taj jednostavan život koji je želela nikada se nije ostvario. Odmah posle venčanja, njen muž je zbog posla morao da odsustvuje od kuće tokom godine, te su morali da žive odvojeno. Kakve izglede ženi nudi takav život? Nudi joj takve izglede da bude zlostavljana i diskriminisana. Suočavanje sa takvim životnim okruženjem bio je još jedan udarac za njen život i sudbinu. To je bilo nešto što nikada nije zamišljala, a takođe i nešto što nikada nije želela da vidi, niti da se suoči s tim. Ali sada su činjenice bile potpuno nespojive sa njenim željama i zamislima. Ono što nije želela da vidi niti da doživi, zapravo joj se dogodilo. Muž joj je zbog posla bio odsutan cele godine. Morala je da bude nezavisna, kako u životu, tako i finansijski. Morala je da se snalazi i da zaradi novac da bi sama platila račune. Nije imala nikoga da joj pomogne u životu i za sve je morala da se osloni na sebe. Da li je u takvom životnom okruženju ova žena završila sa nekim na koga može da se osloni, ili nije? (Nije.) Da li je njena želja ispunjena ili upropaštena nakon što se udala? (Bila je upropaštena.) Očigledno, u drugoj važnoj fazi njenog života, njena nada je još jednom upropaštena i nije imala na koga da se osloni. Čovek za koga je mislila da može da joj bude oslonac u životu nije bio uz nju i uopšte nije mogla da se osloni na njega. Ni najmanje nije mogla da se osloni na čoveka koga je smatrala svojim čvrstim uporištem, svojom stenom i nekim na koga može da se osloni. Sve je morala da radi sama i da se sa svime nosi i suočava sama. U najtežim trenucima mogla je samo da se krije u krevetu i da plače pod pokrivačima, bez ikoga s kim bi mogla da podeli svoje probleme. Zbog svog obraza, odlučnosti i samopoštovanja, često je ostavljala impresivan utisak i drugima je izgledala kao snažna žena, ali duboko u sebi bila je zapravo veoma osetljiva. Bila joj je potrebna podrška i čeznula je za nekim na koga može da se osloni, ali ta želja se još nije ostvarila.

Nekoliko godina kasnije, selila se okolo sa nekoliko svoje dece u naručju, živela kao podstanar bez stalnog prebivališta. Na taj način se jedan od njenih najosnovnijih zahteva za život s godinama postepeno urušavao. Njena jedina želja bila je da ima malu sobu sa krevetom, mali pisaći sto i šporet za kuvanje, kao i da njena porodica može da se okupi za trpezom, da uzgaja nekoliko kokošaka i da živi jednostavnim životom. Nije se nadala da će biti bogata niti imućna. Dovoljno joj je bilo da život bude jednostavan i miran, te da je porodica na okupu. Međutim, sve što je sada mogla da uradi bilo je da zajedno sa svojom decom jedva preživljava. Ne samo da nije imala na koga da se osloni, već je, što je još gore, sada ona morala da bude oslonac svojoj deci. Takođe je mislila da će možda rešenje za bol zadobijen življenjem u ovom bolnom smrtnom svetu pronaći tako što će postati budistička monahinja ili tako što će pronaći neko mesto gde će moći da neguje svoje duhovne vrline, daleko od ljudskog društva, daleko od te patnje, gde neće morati da se oslanja ni na koga, niti da se iko oslanja na nju, jer je ovakav život previše zamoran i bolan. Ali šta je to što ju je održalo i dalo joj snage da ne posustane? (Njena deca.) Tako je. Da nije imala decu, možda bi svaki dan koji je proživela bio još bolniji, ali kada je dobila decu, preuzela je odgovornost i postala osoba na koju su se deca oslanjala. Kad god bi čula kako je deca dozivaju „mama”, osećala je da je breme na njenim plećima preteško, da ne može tek tako da se odrekne svojih odgovornosti i da ne može da se osloni na druge, već da je ona ta na koju se drugi oslanjaju – to se, pomislila je, takođe može smatrati izvorom radosti u životu, stavom prema životu i motivacijom za život. I tako je, zarad dece, izdržala još desetak godina. Da li su joj se dani činili dugim? (Jesu.) Zašto su joj se činili dugim? (Zato što je imala težak život, pa su joj dani izgledali dugi.) Znate iz iskustva, vaše reči zvuče kao da dolaze od nekoga ko je prošao kroz isto iskustvo. Dani su bili teški i tegobni, pa su delovali kao da im nema kraja. Sve kroz šta je prolazila bilo je kao neka vrsta mučenja duboko u njenom srcu, svaki dan joj je bio kao godina, a takav život nije lak. Čak i nakon što su joj deca odrasla, njena želja se nije promenila. Još uvek je duboko u sebi gajila tu želju: „Deca su starija i više nije toliko naporno brinuti se o njima. Kada bi moj muž mogao da bude sa nama i ako bi porodica bila ponovo zajedno, onda bi naš život bio još bolji.” Njene divne zamisli su se vratile i, baš kao što nevernici kažu, vetar nade joj je ponovo napunio jedra. Kad god nije mogla da spava noću, razmišljala bi: „Sada kada su deca odrasla, ako bi mogla da upišu fakultet i na kraju pronađu dobar posao i počnu da zarađuju, onda će život biti lakši, a situacija sa hranom, odećom i smeštajem biće bolja nego što je sada. A ako se moj muž vrati, život će biti još bolji i imaću na koga da se oslonim! Dvoje ljudi na koje sam se ranije oslanjala su me izneverili, ali sada mogu da se oslonim na više njih. Nebo mi je bilo prilično blagonaklono! Izgleda da su pred nama bolji dani.” Verovala je da joj predstoje bolji dani. Da li je to dobro ili loše? Niko to ne zna. Niko ne zna kakva je čovekova sudbina, niti šta je pred njim. Svi ljudi tako tumaraju kroz život, držeći se svojih lepih želja.

Prošlo je deset godina, muž joj je dobio drugi posao i porodica je konačno bila na okupu, što je bilo dobro. Dakle, da li je na kraju njen muž bio neko na koga je mogla da se osloni? Da li je mogao da podnese nešto od bola u njenom životu? Pošto nikada nisu živeli zajedno, niti su uspeli da ostvare prisniji odnos, ona uopšte nije dobro poznavala svog muža. U danima koji su usledili, ona i muž su počeli da uče da žive zajedno i bolje su upoznali jedno drugo. Njena želja se i dalje nije menjala. Nadala se da će taj čovek postati onaj na koga može da se osloni, onaj koji će je utešiti i olakšati joj bol, šta god da se desi. Međutim, stvari opet nisu ispale onako kako je zamišljala. Taj muž sa kojim nikada nije imala prisan odnos, taj čovek koga uopšte nije razumela, jednostavno nije mogao da postane neko na koga može da se osloni. Razlog je bio taj što su njih dvoje imali potpuno različite sposobnosti za preživljavanje, ljudske kvalitete, poglede na život, kao i vrednosti i stavove prema deci, porodici i rođacima. Neprestano su se svađali i neprekidno prepirali oko nebitnih stvari. Ta žena se duboko u sebi nadala da će uspeti da istraje kako bi njen muž mogao da shvati njenu dobrotu, njeno strpljenje i njenu muku, i na kraju bude emotivno dirnut i ponovo se poveže sa njom, ali se njena želja ipak nije ostvarila. Što se nje tiče, da li je njen muž u suštini bio neko na koga može da se osloni? Da li je on mogao da postane neko na koga ona može da se osloni? (Ne, nije mogao.) Kad god bi se suočila s poteškoćama, njen muž ne samo da nije uspeo da je uteši i da joj olakša bol, već bi joj zapravo uvećao bol, čineći da se oseća još više razočarana i bespomoćna. Koja su u tom trenutku bila njena najdublja osećanja i shvatanja o životu? Razočaranje i bol, zbog kojih se zapitala: „Da li Bog zaista postoji? Zašto mi je život tako težak? Sve što želim je neko na koga mogu da se oslonim, zar je to previše? Imam samo jednu malu želju. Zašto se to još uvek nije ostvarilo za sve ove godine koje sam proživela? Moji zahtevi nisu preterani i nemam ambicija. Samo želim da se oslonim na nekoga kad god stvari pođu naopačke, to je sve. Zašto ni tako mala želja ne može da se ispuni?” Nekoliko godina je živela u takvim prilikama. Život te porodice očigledno nije bio baš skladan; svađe su bile česte. Deca su bila tužna i nesrećna, kao i njihovi roditelji. U porodici nije bilo mira ni radosti, i svi su bili ispunjeni strahom, strepnjom i užasom, kao i bolom i nespokojem duboko u srcu.

Nekoliko godina kasnije, stvari su se konačno preokrenule i jevanđelje Gospoda Isusa je došlo do nje. Osetila je da bi želja konačno mogla da joj se ostvari. „Ne moram da se oslanjam ni na oca, ni na muža, ni na bilo koga oko sebe”, pomislila je. „Dokle god se oslanjam na Gospoda Isusa, mogu da budem u miru i da imam nekoga na koga zaista mogu da se oslonim i pronađem pravi mir i sreću i onda ću manje ispaštati u životu.” Pošto je prihvatila jevanđelje Gospoda Isusa, ta žena je postala mnogo srećnija i, naravno, njen život je postao mnogo staloženiji. Iako se odnos njenog muža prema njoj nije promenio, bio je grub kao i ranije, zanemarivao ju je i nije pokazivao nikakav obzir, brigu ili pažnju, pa čak ni strpljenje, zahvalnost ili trpeljivost, uprkos svemu tome, zahvaljujući spasenju Gospoda Isusa koje je nosila u srcu, njen stav prema svemu tome se promenio. Više se nije svađala niti pokušavala da urazumi muža, jer je shvatila da ljudi nemaju nikakve koristi od svađe oko svih tih stvari. Kad god bi nešto pošlo po zlu, ona se obraćala Gospodu Isusu i njeno srce je postajalo mnogo otvorenije. Tako se činilo da je njen porodični život postao donekle miran. Ali dobra vremena nisu dugo trajala i u njenom životu je došlo do još jednog preokreta. Kada je počela da veruje u Gospoda Isusa, revnosno je propovedala jevanđelje, prihvatila je crkveni život i podržavala je svoju braću i sestre. Međutim, njenom mužu se to nije svidelo. Počeo je da je progoni i često joj je prigovarao, govoreći stvari poput: „Da li još uvek želiš da živiš sa mnom? Ako stvarno ne želiš, hajde onda da se rastanemo!” Nije imala drugog izbora nego da se samo moli Gospodu i da trpi. Iako su takvi dani bili teški i bolni, trauma u njenom srcu bila je mnogo manja nego ranije, a mogla je i da izvuče neku utehu iz molitve. Kad god je bila u nevolji, molila se Gospodu. Njeno srce je tako imalo na koga da se osloni i privremeno bi bilo ispunjeno, i osećala je da je njen život mnogo bolji.

Deca su s vremenom rasla. Pošto su uvek živela sa njom i njihova privrženost prema njoj je bila nešto jača, ta žena je osetila: „Sada kada su mi deca odrasla, više ne moram da se oslanjam na muža, mogu da se oslonim na svoju decu.” Po svemu sudeći, izgledalo je kao da se već oslonila na Gospoda Isusa i da je svoje srce, porodicu, pa čak i budućnost i izglede stavila u Njegove ruke. Ali zapravo, duboko u sebi, još uvek se držala te želje u vezi ljudi koje je mogla da vidi i sa kojima je bila u kontaktu, i nadala se da će se ta želja jednog dana ostvariti. Pošto ljudi ne mogu da vide gde je Gospod Isus, kažu da je Gospod Isus pored njih i u njihovim srcima, ali ona je mislila da se Bog ne može dodirnuti niti videti, pa je zbog toga osećala nelagodu. Mislila je da će biti dovoljno da se samo osloni na Gospoda Isusa da bude uz nju tokom značajnih događaja i bitnih problema, ali da će u stvarnom životu i dalje morati da se oslanja na svoju decu. Za sve to vreme želja joj se nije menjala i nije je otpuštala. Sada je verovala u Gospoda Isusa, ali zašto se ta želja još uvek nije promenila? Postoji više razloga za to. Jedan je da nije shvatala istinu i da nije znala niti shvatala mnogo o Božjoj neprikosnovenosti i orkestraciji; to je objektivan razlog. Subjektivni razlog je taj što je bila kukavica. Iako je verovala u Boga, nakon što je iskusila toliko bola, još uvek nije imala jasan uvid u značaj verovanja u Boga ili u sudbinu ljudi, Božju orkestraciju i način na koji Stvoritelj deluje. Šta su pokazatelji da nije imala jasan uvid u te stvari? Pre svega, uvek je svoju sreću i svoju duboko ukorenjenu žudnju za boljim životom vezivala za druge, nadajući se da bi njena želja mogla da se ostvari zahvaljujući pomoći ili podršci drugih ljudi. Da li je to bio pogrešan pogled na život i sudbinu? (Jeste.) Takav stav je bio pogrešan. Da li je pogrešno da, kao roditelj, svoje nade polažete u svoju decu, nadajući se da će vam biti poslušna i da će moći da vas podrže kada odrastu? Nije pogrešno i nije previše tražiti tako nešto. U čemu je onda problem? Stalno je želela da se oslanja na svoju decu i da živi srećnim životom oslanjajući se na decu i da ostatak života provede oslanjajući se na decu i da uživa u ovom i onom oslanjajući se na decu. Koji je bio njen pogrešan stav u ovome? Zašto joj je tako nešto palo na pamet? Koji je bio izvor tog gledišta kojeg se držala? Ljudi se uvek ekstravagantno nadaju određenom načinu života i određenom životnom standardu. To jest, čak i pre nego što ljudi spoznaju kako je Bog predodredio njihove živote ili kakva je njihova sudbina, oni već znaju kakav mora da bude njihov životni standard, što znači da moraju da budu srećni, da u životu imaju mir i radost, da budu bogati i imućni, da imaju ljude koji će da im pomognu i na koje će da se oslone – ljudi su već isplanirali svoj životni put, svoje životne ciljeve, svoje krajnje odredište u životu i sve ostalo. Ima li u svemu tome ikakve vere u Boga? (Nema.) Ne, nema. Ta žena je uvek imala sledeći pogled na život: ako se oslonim na tog i tog, život će mi biti mirniji, srećniji i bogatiji; ako se oslonim na tog i tog, život će mi biti staloženiji, sigurniji i radosniji. Da li je ta tačka gledišta tačna ili pogrešna? (Pogrešna je.) Posle toliko godina, već je dostigla fazu verovanja u Gospoda Isusa, ali još uvek nije jasno videla šta zapravo predstavlja ljudski život. Još uvek je imala svoje namere i planove, proračunala je svoj budući put i planirala svoj budući život. Gledajući to iz ove perspektive, da li je ovakav odnos prema životu i ovakvo planiranje tačno ili netačno? (Bilo je netačno.) Zašto? (Zato što je sledila svoje ideale i želje, a ne ono što Bog zahteva od ljudi.) Ono čemu je težila nije imalo nikakve veze s Božjom predodređenošću. Čak i pre nego što je znala šta će Bog da uradi, prvo je odlučila da pronađe nekoga na koga može da se osloni. U toj fazi bi se oslanjala na jednu osobu, a u sledećoj na neku drugu. Na taj način je izgubila oslanjanje na Boga i počela da se oslanja isključivo na ljude, a ne na Boga. S obzirom da je stalno imala tu želju i te planove, da li je imala Boga u srcu? (Ne.) Dakle, na neki način, šta je bio uzrok bola koji je dolazio iz svih njenih borbi? (Uzrok je bila njena želja.) Upravo tako. Kako je, dakle, nastala njena želja? (Tako što nije verovala u Božju neprikosnovenost ili u Njegovo orkestriranje i uređenje.) Tako je. Nije shvatala kako nastaje ljudska sudbina, niti je shvatala kako funkcioniše Božja neprikosnovenost. To je koren problema.

Hajde da nastavimo priču. Kada su deca te žene odrasla, neka su se zaposlila, a druga su se skrasila i venčala, i naravno da su morala da se osamostale i da odu od svojih roditelja i nisu mogla često da se viđaju s njima. Dakle, koji je bio sledeći problem sa kojim se ta žena suočila? Činilo se da je njena želja da se osloni na decu ponovo bila na ivici da se rasprši. Bila je to još jedna teška tragedija, još jedan udarac u njenom životnom iskustvu. Iz svakovrsnih razloga, njena deca nisu mogla da žive blizu nje i da joj prave društvo, niti da je često posećuju i brinu o njoj. Dakle, njena nada da će deca biti uz nju, da će da joj budu odana i da se brinu o njoj, i njena želja da se osloni na svoju decu kako bi ona mogla malo da se opusti i da živi udobnije i srećnije – sve to joj je sve više i više izmicalo. Tako je njena pažnja, briga i čežnja za decom postajala sve jača. Zar to nije bila još jedna vrsta bola? Kako je postajala starija i postepeno sve više osećala teret godina, njen bol je postajao sve dublji, kao i njena čežnja za decom. Mnogo je godina prošlo i mada se ta žena u svakoj fazi svog života oslanjala na različite ljude, svi su je u nekom trenutku napustili, raspršujući tako u potpunosti njene želje ili zablude, što je duboko u njoj ostavilo osećaj velike muke i patnje. Šta joj je to donelo? Da li ju je to navelo da razmisli o životu? Ili da razmisli o tome kako Stvoritelj uređuje ljudsku sudbinu? Ako se uzme u obzir normalno razmišljanje ljudi, posle slušanja određenog broja propovedi i shvatanja nekih istina, oni treba da spoznaju ponešto o Stvoritelju, o životu i o ljudskoj sudbini. Međutim, iz raznih razloga i zbog problema sa junakinjom ove priče, ona do sada još uvek nije uspela da sagleda i nije imala pojma o tome šta je doživela i sa čime se susrela u svakoj fazi svog života, niti u čemu je bio njen problem, a duboko u srcu i dalje je čeznula za nekim na koga može da se osloni. Dakle, na koga tačno treba da se osloni? Istina je da je Bog Onaj na koga se ljudi oslanjaju, ali Bog nije tu samo da bi se ljudi oslonili na Njega, to nije sve što On jeste. Važnije je da ljudi znaju kako da se slažu sa Stvoriteljem, kako da spoznaju Boga i pokore Mu se – to nije samo odnos oslanjanja na nekoga i biti nečiji oslonac.

Kada ta žena više nije mogla da se osloni na svoju decu i kada je ostarila, usmerila je svoje nade na muža, koji je postao njena slamka spasa. Morala je da se osloni na njega za svoje osnovne potrebe i da nastavi da živi. Morala je da pronađe način da njen muž poživi još nekoliko godina, kako bi mogla da izvuče neku korist za sebe. Na njega se oslanjala. Pošto je veoma dugo živela, starica je potpuno osedela, lice joj se izboralo i gotovo da su joj svi zubi poispadali. Iako se njen izgled promenio, ono što je ostalo isto bilo je da je u svakoj fazi života udarila u zid, i uprkos tome što je mnogo puta udarila u zid, uvek je imala istu želju – da ima nekoga na koga može da se osloni. Još jedna stvar koja se nije promenila bila je njena zabluda o obećanjima koja Bog daje ljudima, kao i neke zablude o sebi samoj, o ljudskom rodu i njenoj sudbini i izgledima. Iako su duboko u njoj te zablude postajale sve manje jasne i udaljenije, možda je još uvek gajila tračak nade duboko u srcu: „Ako u ovim godinama koje mi preostaju uspem da poživim srećno sa nekim na koga mogu da se oslonim, ili uspem da vidim dan kada će se Božje delo završiti i da je On slavljen, onda ovaj život neće biti uzaludan.” Takav je bio život te žene. I to je kraj priče. Kako bi trebalo da glasi naslov ove priče? („Na koga da se oslonim?”) To je prilično dobar naslov koji podstiče na razmišljanje.

Da se vratimo na temu našeg zajedništva; kakve veze ova priča ima sa ljudskim predstavama o Božjem delu? Koji deo se odnosi na ljudske predstave o Božjem delu? Na koje predstave se odnosi? Da čujem šta mislite. (Ljudi smatraju da Bog treba da radi stvari u skladu s njihovim očekivanjima i planovima. To je vrsta predstave koju ljudi imaju.) U okviru svojih predstava, ljudi misle da sve dok su njihove težnje dobre, pozitivne i preduzimljive, Stvoritelj treba da ih ispuni i da ne treba da budu lišeni prava da teže lepom životu. To je takođe predstava. Da li je ono što Stvoritelj ispunjava u skladu s čovekovim željama, s njegovim nadama, zamislima? (Nije.) Na koji način onda Stvoritelj postupa? Bez obzira na to ko si i bez obzira na to šta si planirao, koliko su tvoje zamisli savršene i časne, ili u kojoj meri se poklapaju sa stvarnošću tvog života, Bog ne gleda ni na jednu od tih stvari, niti im pridaje pažnju; namesto toga, stvari se postižu, orkestriraju i uređuju u skladu sa metodama i zakonima koje je Bog odredio. To je pravedna Božja narav. Neki ljudi misle: „Posle bezbroj teškoća koje sam iskusio u životu, zar nemam pravo na dobar život? Kada stanem pred Stvoritelja, zar neću imati pravo da tražim lep život i divno odredište i da težim ka njima?” Zar to nije ljudska predstava? Šta Bogu znače takve predstave i misli proistekle od ljudi? To su nerazumni zahtevi. Kako nastaju tako nerazumni zahtevi? (Ljudi ne poznaju Božji autoritet.) To je objektivan razlog. Koji je subjektivan razlog? Radi se o tome da imaju buntovnu narav i da nisu voljni da traže istinu niti da se pokore Stvoriteljevoj neprikosnovenosti i uređenjima. Da li je život koji Stvoritelj uređuje za većinu ljudi ispunjen nedaćama, ili je srećan i bezbrižan? (Ispunjen je nedaćama.) Većina ljudi živi u nedaćama, s previše teškoća i previše bola. Koja je svrha toga što Stvoritelj ljudima uređuje nedaće tokom celog njihovog života? Koje je značenje svega toga? U jednom smislu, takva uređenja imaju za cilj da omoguće ljudima da iskuse i spoznaju Božju neprikosnovenost, uređenja i autoritet; u drugom smislu, primarna svrha Stvoritelja je da omogući ljudima da iskuse šta je zaista život i da na taj način shvate da Bog kontroliše čovekovu sudbinu i da o njoj ne odlučuje bilo koja osoba niti se ona menja u skladu sa subjektivnom voljom ljudi. Šta god da Stvoritelj radi i kakav god život ili sudbinu da je uredio za ljude, On ih tera da razmišljaju o životu i o tome šta je zaista čovekova sudbina, i, dok razmišljaju o svemu tome, On ih tera da stanu pred Boga. Kada Bog izrazi istinu i kaže ljudima šta je sve to, On tera ljude da stanu pred Njega, da prihvate ono što Bog kaže, da iskuse ono što Bog kaže, da shvate kakav je zaista odnos između svega što Bog kaže i svih stvari koje ljudi doživljavaju u svom stvarnom životu. On omogućava ljudima da provere praktičnost, tačnost i pouzdanost tih istina, nakon čega ih zadobijaju i priznaju da Stvoritelj svojom rukom kontroliše čoveka i da Bog upravlja i uređuje čovekovu sudbinu. Jednom kada ljudi shvate sve to, više neće imati nikakve nepraktične planove za svoj život i neće imati planove koji su u suprotnosti sa željama Stvoritelja niti sa onim što je On odredio i uredio; umesto toga, imaće sve tačniju procenu i shvatanje, ili razumevanje i plan, o tome kako treba živeti život i kojim putem treba ići. To je svrha i značaj mnogih nedaća koje Stvoritelj uređuje u ljudskom životu.

Vratimo se na priču. Pošto je junakinja doživela mnoge nedaće, kako je shvatila to što je pretrpela nedaće i bol u ovom životu i to što je Stvoritelj tako orkestrirao i uredio stvari? Možete li to da uvidite iz priče? Da li je zadobila razumevanje tih stvari? (Nije.) Zašto ga nije zadobila? (Zato što ni u jednoj fazi života, ni na jednoj životnoj prekretnici, kada su joj se želje uvek iznova raspršivale, nije razmišljala niti izvlačila zaključke o tome zašto se njen životni san nikada ne ostvaruje. Da je mogla da se preispita i potraži istinu, promenila bi se. Međutim, ona nije shvatala neprikosnovenost Stvoritelja i mogla je samo odlučno da istraje u svom snu i da se nada da će se jednog dana njena sudbina iznenada promeniti, što je bilo nemoguće. Tokom tog procesa, stalno se opirala i borila, otuda njena ogromna teskoba.) Upravo je tako bilo. Zato što je izabrala pogrešan put, ali to nije znala. Smatrala ga je ispravnim putem, svojom legitimnom težnjom i legitimnom željom, a zatim je vredno radila, borila se i zalagala u tom pravcu. Nikada se nije upitala da li je njena želja realna ili ne, niti je posumnjala u njenu ispravnost. Umesto toga, ona je tvrdoglavo išla u tom pravcu, nikada nije ništa menjala niti se predomislila. Zašto joj je Bog, onda, zadao tolike nedaće u životu? Bog to nije slučajno učinio. Bog u svačijem životu uredi neka izuzetna i neka bolna iskustva. Naime, Stvoritelj koristi taj metod i te događaje da ti kaže da ne ideš dalje tako i da je taj put nigde ne vodi i da to nije put kojim treba da ideš. Šta shvataš iz toga, a da nije opipljivo? Da je to način na koji Bog bira put za ljude, a to je i način na koji se Bog obraća ljudima i Njegov način da spasi ljude, da ih navede da napuste svoje pogrešne predstave i tvrdoglave navike. To je takođe Božji način da ti kaže: put koji si izabrao je kaljuga, ognjena jama, put bez povratka, i ne smeš da ideš njime. Ako nastaviš tim putem, patnja neće prestati. To nije pravi put u životu, to nije put kojim treba da ideš, i to nije put koji ti je Bog unapred odredio. Ako si pametan, onda ćeš se, kada iskusiš nedaće, preispitati: „Zašto sam doživeo takve nedaće? Zašto sam udario u zid? Da li ovaj put nije odgovarajući za mene? Dakle, kojim putem da idem i kojim pravcem da krenem u životu?” Dok se preispituješ, Bog će te nadahnuti i dati smernice ili ukazati na ispravan smer u kojem treba da načiniš sledeći korak. Bog te stalno usmerava, tako da možeš praktičnije i tačnije da dokučiš put koji je On isplanirao za tebe u stvarnom životu. Da li je junakinja priče koju sam vam upravo ispričao to uradila? (Ne, nikada se nije preispitala.) Kakva je bila njena narav? (Nepopustljiva.) Nepopustljivost je veoma problematična. Od deteta do sedokose starice, njena želja da ima na koga da se osloni nijednom se nije promenila – ni pre nego što je čula Božje jevanđelje i stekla uvid u to kako je Stvoritelj stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, ni kada ju je Božje jevanđelje našlo i Bog joj rekao istinu o svemu tome – to je najžalosniji aspekt. Ljudi imaju misli i ideje. Zašto je Bog sve to stvorio za ljude? Da bi oni uočili i shvatili ljude, događaje, stvari i okruženja koja im Bog uređuje. Kao normalna osoba koja poseduje razum i savest, svako stvoreno ljudsko biće će manje-više i u različitom stepenu dubine shvatiti Stvoriteljeve želje kada sopstvenim srcem iskusi i počne da ceni sve te stvari koje je Bog orkestrirao. To je jedan od načina na koji Bog deluje i koji je posebno praktičan i stvaran. Ali pošto su ljudi previše nadmeni i nepopustljivi i ne mogu lako da prihvate istinu, teško im je da dokuče Stvoriteljeve namere. Kako se ispoljava ljudska nepopustljivost? Bez obzira na to šta Bog kaže ili učini, ljudi se i dalje drže svojih stvari. Njihov način razmišljanja je sledeći: „Želim da isplaniram svoj život. Imam ideje, imam mozak, obrazovan sam i mogu da kontrolišem svoj život. Mogu da vidim razlog svemu u svom životu i mogu u potpunosti da orkestriram sve to, tako da mogu da planiram sopstvenu sreću, sopstvenu budućnost i sopstvene izglede.” Kada udare u zid, kažu: „Ovaj put nisam uspeo, pokušaću ponovo sledećom prilikom.” Smatraju da ljudi tako treba da žive i da će, ako osoba nema takmičarski duh, biti izuzetno beskorisna i slaba u životu. Šta je koren njihove upornosti? Šta je uzrok tome? Uzrok je to što veruju da svakako moraju da budu jaka, a ne slaba ličnost, i da život ne sme da ih slomi, a još manje da ih drugi gledaju sa visine i da ljudi treba da budu nezavisni, takmičarskog duha, da budu odlučni i da ih drugi veoma cene. Te sklonosti, te ideje i te misli preovlađuju u njihovom ponašanju, tako da svaki put kada se suoče s teškoćama, neprilikama ili bolom koji im Bog priprema, oni ostaju verni svom starom metodu: da istraju sa sopstvenim mislima, da se ne predomisle i da svakako istraju do kraja u svemu što smatraju dobrim, ispravnim i korisnim za sebe, i da imaju takmičarski duh. Upravo ih ta nepopustljiva narav navodi da donose mnoge neuke i nepraktične procene i dovodi do mnogih nepraktičnih shvatanja i iskustava.

Upravo sam govorio o jednom aspektu ljudske naravi – o nepopustljivosti. Zbog nepopustljivosti ljudi, kada se suoče sa bolnim okolnostima i neprilikama u koje ih Stvoritelj stavlja, njihov stav nije da se pokore, već da se čvrsto drže svega što im koristi i da to ne napuštaju. Kako se Bog nosi s takvim ponašanjem? Božje delo je nezavisno od ljudske volje, pa kako se Bog nosi sa takvim postupcima ljudi? Bog sigurno neće reći: „Ovoga puta nisi uspeo, tako da si osuđen na propast. Ljudi poput tebe ništa ne valjaju i ne želim te više.” Bog nije odustao od ljudi. On stalno koristi isti metod, uređuje različita okruženja i različite ljude, događaje i stvari, tako da ljudi mogu da dožive isti bol i suoče se sa istim neprilikama. Koja je svrha toga? (To tera ljude da se prizovu pameti.) Tera ljude da se preispitaju, da se prizovu pameti i napuste svoja tvrdoglava gledišta. Bog uvek iznova koristi Svoje jedinstvene metode da na taj način razgovara s ljudima i da na taj način komunicira s njima. Na kraju, šta Bog želi da postigne takvim načinom rada? Bog usmerava ljude tako što ih tera da tokom života prolaze kroz različite nevolje, teskobe, pa čak i bolesti i porodične nesreće. Svrha doživljavanja te patnje je da ljude natera da se stalno preispituju i da shvate u svojoj duši, i da duboko u sebi provere: „Da li je ovo Božje uređenje? Kako da ubuduće koračam svojim putem? Da li treba da promenim pravac? Da li treba da tražim put istine? Da li treba da promenim način života?” Bog čini da ljudi doživljavaju sve vrste bola, nevolja, nesreća i neprilika, tako da nakon toga duboko u srcu dobijaju potvrdu da postoji Suveren koji vlada nad sudbinom ljudi i da ljudi ne mogu da budu svojevoljni, nadmeni ili tvrdoglavi, već moraju da nauče da se pokoravaju – da se pokoravaju okruženjima, da se pokoravaju sudbini i da se pokoravaju svemu što se dešava oko njih. Pre nego što čuješ jasne Božje reči, Bog koristi te metode i događaje da te natera da iskusiš sve vrste okruženja, ljudi, događaja i stvari, i da te natera da se stalno uveravaš duboko u srcu da Bog uređuje ljudsku sudbinu, da niko nema neprikosnovenost nad njom i da ljudi ne mogu da imaju neprikosnovenost nad svojom sudbinom. Stalno imaš tu vrstu shvatanja ili glasa duboko u srcu i stalno potvrđuješ da sve što doživljavaš nije izazvala nijedna osoba, niti se to dešava slučajno, niti je izazvano objektivnim razlozima ili okolnostima, već je Bog taj koji nevidljivo drži neprikosnovenost nad svime. Nije slučajno što jedna osoba upozna drugu i nešto se desi, niti je slučajno da se zatekne u okruženju koje joj menja život. Nije slučajno to što neko oboli i posle toga zadobija velike blagoslove. To se Bog obraća svakoj osobi na taj jedinstven način: Bog ima neprikosnovenost nad sudbinom ljudi, Bog svakodnevno bdije nad ljudima i usmerava ih, i usmerava svakoga kroz svaki dan i kroz ceo njihov život. Pored toga što daje ljudima do znanja da On ima neprikosnovenost nad sudbinom ljudskog roda, nad svim što ima veze sa životima ljudi, nad odredištem ljudskog roda i nad apsolutno svim što ima veze sa ljudskim rodom, šta još Bog želi da postigne? Da neke nepraktične predstave, zamisli i zahtevi koje ljudi imaju prema Bogu Stvoritelju postepeno izblede, nestanu i budu odbačeni, a zatim da ljudi postepeno dostignu tačku u kojoj mogu jasno da prepoznaju i shvate načine na koje Stvoritelj vodi čovečanstvo i načine na koje Stvoritelj uređuje sudbinu čitavog ljudskog života. Iz svega toga ljudi mogu da zaključe da Bog ima narav i da je živopisan i životno stvaran. On nije glineni kip, niti robot, niti je neživo stvorenje koje ljudi zamišljaju, već ima život i naravi. U jednom smislu, to čini da ljudi shvate načine na koje Stvoritelj deluje i tera ih da se oslobode svih vrsta predstava, zamisli i nekog ispraznog rasuđivanja i logike koji nisu u skladu sa stvarnošću. Ukratko, to tera ljude da se oslobode svih ispraznih predstava i zamisli u vezi sa Božjim delom. U drugom smislu, kada se jednom oslobode tih predstava i zamisli, ljudi mogu da prihvate i pokore se Božjem delu i Njegovoj neprikosnovenosti. To je u jednom smislu skroman rezultat, ali u drugom smislu postoji rezultat koji niste videli, a to je onaj koji je najveći i najdublji. Koji je to rezultat? Onaj da Bog koristi te načine da kaže ljudima da sve što čini i postiže na njima, čini u posebno praktičnom i stvarnom stanju. Kada ljudi to shvate, odbaciće neke isprazne i iluzorne stvari, zapravo će biti poslušni i pokoravaće se Stvoriteljevim uređenjima, a zatim će se zaista suočiti sa svime što je Stvoritelj uredio u stvarnom životu, umesto da koriste neke isprazne teorije ili religijske koncepte ili teološko znanje da bi zamišljali Stvoritelja ili da se nose s nekim stvarima u životu. To je ishod koji Bog želi da vidi i ono što želi da postigne u ljudima. Stoga, u prvoj fazi, pre nego što čuješ Stvoriteljev glas i shvatiš Stvoriteljeve jasne reči o raznim istinama, način na koji Bog deluje na ljude jeste da uredi razna okruženja koja ćeš doživeti i kojima ćeš biti izložen. Kada imaš neku potvrdu i kada imaš neka osećanja u vezi s tim stvarima duboko u srcu, i kada te one ganu i shvatiš ih, Bog će ti jasnim rečima reći o čemu se radi u životu, šta Bog zaista predstavlja, kako su ljudi nastali i kojim putem treba da idu. Na taj način, na osnovu verovanja da ljudi potiču od Boga i da ih je Bog stvorio, i verovanja da postoji Suveren među nebesima i zemljom i svim stvorenjima, ljudi zatim kreću putem vere u Boga i samim tim prihvataju Božji sud i grdnju, i prihvataju Božje spasenje i usavršavanje – delotvornost toga je još bolja. Ko su svi ti ljudi koji prihvataju Božje delo poslednjih dana? U najmanju ruku, oni priznaju postojanje Boga i veruju da je ceo vaseljenski svet podložan Božjoj neprikosnovenosti. Oni takođe veruju u sudbinu i da Bog predodređuje ljudski život, i povrh toga veruju u postojanje duhovnog carstva i postojanje neba i pakla i da je ljudska sudbina predodređena. Od tih ljudi je Bog probrao svoj izabrani narod koji voli istinu i koji može da prihvati istinu. Oni mogu da razumeju Božji glas i da prihvate Božje delo. To je jedan način i jedno načelo po kojem Bog deluje.

Upravo smo razgovarali o tome kako Bog deluje na ljude i o načinima na koje Bog deluje. Dotakli smo se isključivo toga, ne rekavši ništa o onome šta su ljudske predstave ili šta ljudi zahtevaju od Boga. Hajde sada da u zajedništvu razgovaramo o tim pitanjima. Pošto smo u ovom zajedništvu pomenuli da ljudi imaju neke prazne i nejasne ideje i shvatanja o Božjem delu, hajde da nađemo neke primere koji to dokazuju i da spomenemo i pozitivne i negativne primere. Zar onda na osnovu toga ljudi neće moći da shvate koje su uobrazilje prilično isprazne i podosta nejasne i da su to predstave o Božjem delu? Da se vratimo na priču koju sam vam ranije ispričao: junakinja priče prošla je kroz niz bolnih iskustava u životu. Posle svakog bolnog iskustva, Bog je nastavio da svojim metodama uređuje i orkestrira njenu sudbinu i da je usmerava na putu koji je pred njom. Iako ona to nije shvatala, nije znala niti je razmišljala, Bog je to i dalje činio, baš kao što je uvek činio. Da li je u toj fazi ispoljila neke misli o načinu na koji Stvoritelj deluje? Da li bi se moglo reći da su te misli neka vrsta predstave? Šta su tačno takve misli i takva predstava? Pre svega, u pogledu same junakinje, imala je jednu želju. Nije očekivala da će biti bogata ili imućna u životu, samo je želela da ima na koga da se osloni. Kroz raščlanjivanje i analizu možemo videti da je ta želja bila pogrešna. S jedne strane, to je bilo suprotno sudbini koju Bog orkestrira i uređuje ljudima, a s druge, to nije bilo ni praktično. Da li je Bog dao definiciju ili nešto izjavio o toj njenoj želji? Prema ljudskoj uobrazilji, Bogu bi bilo veoma lako da navede čoveka da shvati malo doktrine, zar ne? Da je hteo da ga navede da shvati, zar ne bi naprosto shvatio? Ta žena je imala želju da ima nekoga na koga može da se osloni – Bog je mogao da je navede da nema tu želju, ili da je navede da je promeni – da li je Bog to učinio? (Nije.) Ne, Bog to nije učinio. Da li je njena želja bila neka vrsta predstave? Da li je to bilo natprirodno? Da li je bilo isprazno? Pojava takvih misli kod ljudi je prirodna. Zašto kažem da je to prirodna pojava? Bog je stvorio čoveka sa slobodnom voljom. Čovek ima mozak, misli i ideje. Pošto ga je Sotona iskvario, čovek je uronio u zvuke i prizore sveta, a nakon što su ga roditelji vaspitali, uslovili porodicom i društvo ga vaspitalo, mnogo toga se javlja u čovekovim mislima – stvari koje se rađaju u čovekovom srcu, koje sve nastaju prirodno. Kako nastaje sve to što se prirodno javlja u čoveku? Kao prvo, čovek mora da ima sposobnost da razmišlja o problemima – to je temelj koji čovek mora da ima da bi bio u stanju da pokrene te stvari. Takve misli se zatim postepeno oblikuju kroz uslovljavanje okoline – kao što je vaspitavanje od strane porodice i društva – kao i uz podsticaj sopstvene iskvarene naravi, ambicija i želja. Kada je reč o tako oformljenim mislima i idejama, bez obzira na to da li su one u skladu sa stvarnošću ili su isprazne, ili kakve god da su, mi im sada nećemo suditi. Umesto toga, samo ćemo govoriti o tome kako Bog postupa sa mislima te vrste. Da li ih Bog osuđuje? Bog ih ne osuđuje. Kako im onda pristupa? On takve misli ne sklanja od ljudi. Ljudi gaje predstave i uobrazilju, umišljaju da će nežnim dodirom velike, bezoblične Božje ruke njihov način razmišljanja da se promeni. Zar takva predstava nije nejasna, natprirodna i isprazna? (Jeste.) To je predstava koju ljudi imaju o Božjem postupanju. U dubini svog srca, ljudi često maštaju o Božjem postupanju i metodama Njegovog postupanja, iako ih ne izgovaraju naglas. Ljudi zamišljaju Stvoritelja kako blago prilazi čoveku i jednim pokretom Njegove velike ruke i jednim dahom ili jednom mišlju, sve negativno u čoveku iščezava istog trena, u mukloj tišini poput one kada snažan vetar otpuhne oblak. Kako se Bog odnosi prema tim čovekovim idejama, prema stvarima koje rađa čovekov um? Bog ih ne rešava natprirodnim, ispraznim metodama, već pripremom čovekove okoline. Kakvu okolinu on priprema? Ona nije isprazna – Bog ne radi ništa što je natprirodno, što se kosi sa svim zakonima. Naprotiv, On pripremi okolinu koja natera čoveka da razume stvar i da neprestano razmišlja, nakon čega Bog upotrebi svakovrsne ljude, događaje i stvari da tom čoveku osvetli put na kojem će doći do spoznaje. Bog ne menja njegovu sudbinu; On u njegovu sudbinu samo dodaje nekoliko događaja, čime mu omogućava da shvati te stvari. Čovekove predstave su sve natprirodne, isprazne, nejasne, u neskladu sa stvarnošću – razdvojene su od stvarnosti. Recimo, na primer, da je neko gladan i da želi da jede. Ima onih koji bi rekli: „Bog je svemoguć, sve što treba da uradi jeste da diše u mene i ja bih bila sita. Da li zaista moram da kuvam? Bilo bi sjajno kada bi Bog mogao da učini malo čudo da ne osećam glad.” Zar to nije nerealno? (Jeste.) Kada bi rekao Bogu da si gladan, šta bi Bog na to uzvratio? Bog bi ti rekao da nađeš hranu i skuvaš je. Ako bi ti rekao da nemaš hrane i da ne znaš da kuvaš, šta bi Bog uradio? Rekao bi ti da naučiš da kuvaš. To je praktična strana Božjeg dela. Kada naiđete na nešto što vam nije jasno i više se ne molite isprazno, niti se nejasno oslanjate na Boga na samouveren način, niti prepuštate svoje nade tim predstavama i uobrazilji koje imate o Bogu, tada ćeš znati šta treba da radiš – znaćeš svoju dužnost, svoju odgovornost i svoju obavezu.

Upravo sam govorio o jednom aspektu, a to je da kada ljudi ne shvataju okruženja koja Bog priprema, šta Bog radi? Bog nastavlja da priprema okruženja. On to čini da bi ljudi i dalje shvatali Stvoriteljevu neprikosnovenost, da bi kroz životno iskustvo shvatali šta im je sudbina i da bi duboko u sebi znali da se njihove želje razlikuju od njihove sudbine, da se razlikuju od Stvoriteljevih uređenja. On to čini da bi ljudi naučili da postepeno otpuštaju sopstvene želje i i da bi se pokorili svemu što Stvoritelj orkestrira. To bi trebalo da je relativno lako shvatiti. Još jedan aspekt je da kada jasne Božje reči stignu do ljudi, one stvore još predstava i uobrazilje. Kakvih predstava? „Božje reči su hleb života i istina. Božje reči su Sȃm Bog. Kada čujem Božje reči, ma koliko da sam glup, odmah postajem pametan. Što više Božjih reči budem čitao, moj kov će se poboljšavati i moje veštine će biti bolje.” Kakve to misli ljudi poseduju? To su njihove predstave. Dakle, da li Bog tako funkcioniše? (Ne.) Pošto su to čovekove predstave, one su definitivno u sukobu sa Božjim delom i suprotstavljene su mu. To je činjenica. Bog razgovara s čovekom licem u lice i kaže mu šta treba, a šta ne treba da radi, kojim putem treba da krene, kako treba da se pokori Bogu i u koja načela treba da uđe u okviru raznih aspekata dela. Bog jasno govori čoveku sve to, ali čovek često i dalje čeka i predviđa da će mu Bog reći koje su zaista Njegove namere na drugi način osim Njegovim rečima, nadajući se da će moći da postigne prethodno nezamislive rezultate i nadajući se da će biti svedok čudima. Zar to nije ljudska predstava? (Jeste.) Šta Bog zapravo čini? (Bog priprema praktična okruženja kroz koja ljudi mogu da prođu i iskuse Božje reči.) Šta Bog radi ako ljudi i dalje ne shvataju Njegove namere nakon što im pripremi ta praktična okruženja? (On prosvećuje i usmerava ljude.) Šta treba da radiš ako te On ne prosveti i ne usmeri? (Da primenjujem u skladu sa Božjim rečima i da činim kako Bog kaže.) Tako je. Otkad je Bog započeo Svoje delo pa do danas, koliko reči je izgovorio ljudima licem u lice? Toliko da kada bi ih nekoliko godina čitao, opet ih ne bi sve pročitao. Ali koliko reči ljudi zadobiju? Ako ljudi zadobiju isuviše malo reči, šta to dokazuje? Dokazuje da čovek nije uložio dovoljno truda u Božje reči i da ih nije slušao. Ima nekih koji kažu: „Poslušao sam” – ali da li si usvojio Božje reči? Jesi li ih razumeo? Jesi li se usredsredio na njih? Nisi se usredsredio na njih, tako da su Božje reči već prohujale tik pored tebe. Stoga, kada Bog koristi jasan jezik da kaže čoveku kako da postupa, kako da živi, kako da Mu se pokori i kako da doživi svaki događaj, ako čovek i dalje ne shvata, Bog ne čini ništa drugo osim što mu priprema okruženja, daje čoveku neko posebno prosvećenje ili čini da čovek prolazi kroz neka posebna iskustva. To je sve što Bog može, treba i što je voljan da učini. Ima onih koji pitaju: „Zar Bog ne želi da svaka osoba bude spasena i zar ne želi da niko ne pati zanavek? Ako bi Bog koristio takav metod postupanja, koliko bi ljudi moglo da bude spaseno?” Bog bi uzvratio sledećim rečima: „Koliko ljudi sluša Moje reči i sledi Moj put?” Ima ih onoliko koliko ih ima – to je Božje gledište i metod Njegovog rada. Bog ne čini više od toga. Kakva je ljudska predstava o tom pitanju? „Bog je sažaljiv prema ljudskom rodu, On je zabrinut za ljudski rod, tako da mora da preuzme odgovornost do kraja. Ako Ga čovek bude sledio do kraja, neizbežno će biti spasen.” Da li je ta predstava tačna ili pogrešna? Da li je u skladu sa Božjim namerama? U Dobu blagodati bilo je normalno da ljudi imaju takve predstave, jer nisu poznavali Boga. U poslednjim danima, Bog je ljudima saopštio sve te istine i takođe im je razjasnio načela svog dela spasavanja ljudi, tako da je baš besmisleno ako ljudi još uvek imaju takve predstave u svojim srcima. Bog ti je rekao sve te istine, pa ako na kraju i dalje kažeš da ne shvataš Božje namere i da ne znaš kako da ih primeniš, a i dalje izgovaraš takve buntovne i izdajničke reči, može li Bog da spase takvu osobu? Neki uvek misle: „Bog čini tako veliko delo, On treba da zadobije više od polovine ljudi na svetu i da upotrebi veliki broj ljudi sa moćnom silom i značajnim brojem visokorangiranih ličnosti, da svedoče slavljenju Boga! Kako bi to bilo divno!” To je čovekova predstava. Koliko ih je u Bibliji, i u Starom i u Novom zavetu, ukupno bilo spaseno i usavršeno? Ko je na kraju bio u stanju da se boji Boga i da se kloni zla? (Jov i Petar.) Oni su bili jedini. Kako Bog to vidi, plašiti Ga se i kloniti se zla je, u stvari, ispunjavanje merila spoznaje Boga, spoznaje Stvoritelja. Ljudi poput Avrȃma i Noja bili su pravedni u Božjim očima, ali su i dalje bili jedan nivo niže od Jova i Petra. Naravno, Bog tada nije obavljao toliko posla. On nije opskrbljivao ljude kao sada, niti je izgovorio toliko jasnih reči, niti je obavljao delo spasenja u tako velikom obimu. On možda nije zadobio mnogo ljudi, ali to je još uvek u okviru Njegovog predodređenja. Koji aspekt Stvoriteljeve naravi može da se vidi u tome? Bog se nada da će zadobiti mnogo ljudi, ali ako mnogi ljudi, u stvari, ne mogu da budu zadobijeni – ako Bog ne može da zadobije ovo čovečanstvo dok obavlja Svoje delo spasenja – onda bi ih Bog radije napustio i odbacio. To je unutrašnji glas i pogled Stvoritelja. U tom smislu, koje zahteve ili predstave čovek ima od Boga? „Pošto želiš da me spaseš, moraš da budeš odgovoran do kraja, i obećao si mi blagoslove, tako da moraš da mi ih daš i dozvoliš mi da ih zadobijem.” U čoveku postoji mnogo „moranja” – mnogo zahteva – i to je jedna od njegovih predstava. Drugi kažu: „Bog čini tako veliko delo – plan upravljanja dug šest hiljada godina – velika bi šteta bila da na kraju zadobije samo dvoje ljudi. Zar onda Njegovi postupci ne bi bili uzaludni?” Čovek misli da ne treba da bude tako, ali Bog je srećan da zadobije makar i dve osobe. Božja stvarna svrha nije samo da zadobije to dvoje, već da zadobije više od toga, ali ako se ljudi ne probude i ne shvate, i svi oni pogrešno razumeju i opiru se Bogu, i svi su beznadežni i bezvredni, onda ih Bog radije ne bi uzeo. To je Božja narav. Neki ljudi kažu: „To nije prihvatljivo. Zar se Sotona onda ne bi smejao?” Sotona može da se smeje, ali zar on svejedno nije poraženi Božji neprijatelj? Bog je ipak zadobio čovečanstvo – nekoliko njih koji mogu da se pobune protiv Sotone i da ne trpe njegovu kontrolu. Bog je zadobio istinska stvorena bića. Da li su oni koje Bog nije zadobio Sotonini zatočenici? Vi niste usavršeni – da li ste u stanju da sledite Sotonu? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Čak i ako me Bog ne želi, ja ipak neću slediti Sotonu. Čak i da mi nudi blagoslove, ne bih ih prihvatio.” Niko od onih koje Bog nije zadobio ne sledi Sotonu – zar tako Bog ne stiče slavu? Ljudi imaju predstavu o broju ljudi koje Bog zadobija ili o obimu u kojem ih On zadobija; oni veruju da Bog ne bi trebalo da zadobije samo tu nekolicinu. Taj čovek može da stvori takvu predstavu zato što, u jednom pogledu, čovek ne može da pronikne u um Božji i ne može da shvati kakvu osobu On želi da zadobije – uvek postoji distanca između čoveka i Boga; u drugom pogledu, imati takvu predstavu je način da čovek uteši sebe i oslobodi se u pogledu sopstvene sudbine i budućnosti. Čovek veruje u sledeće: „Bog je zadobio tako malo ljudi – kako bi bilo veličanstveno za Njega da nas sve zadobije! Ako Bog ne bi nikoga odbacio, već bi sve osvojio, i svi bi na kraju bili usavršeni, i priča o Božjem izboru i spasavanju ljudi ne bi propala, kao ni Njegovo delo upravljanja, zar onda Sotona ne bi bio još više ponižen? Zar Bog ne bi stekao veću slavu?” Razlog zašto on može da kaže tako nešto delimično leži u tome što on ne poznaje Stvoritelja, a delimično zato što ima svoj sebični motiv: zabrinut je za svoju budućnost, pa je vezuje za Stvoriteljevu slavu, i tako se njegovo srce oseća opušteno, misleći da i vuk može da bude sit i ovce da budu na broju. Pored toga, on takođe oseća da je „Bog koji zadobija ljude i ponižava Sotonu ubedljiv dokaz Sotoninog poraza. To je ubijanje tri muve jednim udarcem!” Ljudi su zaista uspešni u smišljanju kako da izvuku korist za sebe. Ta predstava je prilično lukava, zar ne? Ljudi imaju sebične motive, i zar u tim motivima nema nečeg buntovnog? Zar ne postoji zahtev prema Bogu? Unutar njega postoji neizgovoreni otpor protiv Boga, koji kaže: „Ti si nas izabrao, vodio, toliko radio na nama, podario nam Svoj život i Svoju celost, podario nam Svoje reči i istinu, i naveo nas da Te sledimo sve ove godine. Kakav bi to samo gubitak bio ako nas na kraju ne bi zadobio.” Takav izgovor je pokušaj da se Bog uceni, da se obaveže da ih zadobije. To znači da ako ih Bog ne zadobije, onda oni neće biti na gubitku, i da će Bog biti taj koji će pretrpeti gubitak – da li je ta izjava tačna? Unutar toga, postoje i čovekovi zahtevi, i njegova uobrazilja i predstave: Bog čini veoma veliko delo, tako da On mora da zadobije što više ljudi. Odakle dolazi to „mora”? Dolazi iz čovekovih predstava i uobrazilje, njegovih nerazumnih zahteva i njegove sujete, zajedno sa nekom mešavinom njegove nepopustljive i svirepe naravi.

O takvim ljudskim predstavama mora da se razgovara u zajedništvu iz druge perspektive. Ima nekih koji misle: „Pošto Stvoritelj ne mari za to koliko ljudi zadobija, i smatra da će zadobiti samo onoliko ljudi koliko zadobije, pošto je to Stvoriteljev stav, kako treba da sarađujemo s Njim? Da li je u redu da samo ležerno verujemo i da to ne shvatamo previše ozbiljno? U svakom slučaju, ni Bog to ne shvata ozbiljno, tako da ne moramo da budemo previše ozbiljni u ispunjavanju Božjih zahteva, niti treba da ih posmatramo kao naše primarno zanimanje niti kao našu doživotnu težnju. Sada kada znamo Božje misli, zar ne treba da promenimo način na koji živimo?” Da li je to gledište tačno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Pošto je Božji stav razjašnjen ljudima i oni ga shvataju, treba da otpuste svoje predstave. Kada jednom otpuste predstave, šta treba da rade, kako treba da biraju i kako treba da shvate i da se nose s tim da bi imali gledište i stav koje treba da imaju? Pre svega, u pogledu njihovih gledišta, ljudi treba da pokušaju da razmišljaju o njima. Jednom kada neko veruje u Boga, on ima nejasne zamisli o bogobojažljivosti i poštovanju prema Njemu. Oni misle da je „Bog svemoguć, omnipotentan i, pošto je izabrao grupu ljudi iz ovog iskvarenog čovečanstva, On će sigurno moći da ih upotpuni. Mi smo, dakle, određeni da budemo blagosloveni i to je izvesno”. Zar takva „izvesnost” nema mentalitet kušanja nečije sreće? Želja da se steknu blagoslovi i Božje odobrenje bez stremljenja ka istini ili podvrgavanja Božjem sudu i grdnji je stav koji bi čovek najmanje trebalo da ima. Ne usvajaj mentalitet kušanja sreće – sreća je veliki neprijatelj. Kakav je to mentalitet kada neko iskušava sreću? Koja od tvojih stanja, misli, ideja, stavova, predstava i gledišta u svojoj pozadini imaju mentalitet kušanja tvoje sreće? Možeš li to da ustanoviš? Ako to ustanoviš i vidiš da postoji način razmišljanja koji kuša tvoju sreću da bi dobio blagoslove, kako treba da postupiš da bi ga izmenio? Kako treba to da razrešiš? To su praktična pitanja. Moraš da prozreš mentalitet kušanja sreće. Moraš da ga razrešiš. Ako ga ne razrešiš, verovatno će te omesti i loše ćeš proći. Dakle, šta sve uključuje mentalitet kušanja nečije sreće? Ima nekih koji misle: „Verujem u Boga, čak sam napustio porodicu i posao. Bez obzira na sve, čak i da moja služba nije bila za pohvalu, vredno sam radio, pa čak i ako nisam vredno radio, umorio sam se, pa sve dok sledim Boga do kraja, mogu da postanem jedan od pobednika, jedan od spasenih, jedan od blagoslovenih, deo naroda Božjeg carstva.” To je mentalitet kušanja nečije sreće. Zar nemaju svi takav mentalitet? U najmanju ruku, većina onih koji ostavljaju sve da bi sledili Boga i obavljali svoje dužnosti u punom radnom vremenu imaju tu vrstu mentaliteta. Zar mentalitet kušanja nečije sreće nije neka vrsta predstave? (Jeste.) Zašto kažem da je to neka vrsta predstave? Zato što ako nisi shvatio niti sagledao nameru i stav koje Stvoritelj ima prema ovoj stvari, samo subjektivno očekuješ dobar ishod i subjektivno mu težiš, te mu tako i pristupaš. To je neka vrsta predstave. Zar za Stvoritelja takva predstava nije neka vrsta ucene? Zar to nije nerazuman zahtev? To je kao da neko kaže: „Pošto sam Te sledio, i pošto sam sve napustio i došao u Božju kuću da obavljam svoju dužnost puno radno vreme, ja moram da budem svrstan među one koji su se pokorili Stvoriteljevim uređenjima, zar ne? Dakle, da li sada mogu da imam svetlu budućnost? Moja budućnost ne bi trebalo da bude mutna – trebalo bi da je jasna.” To je mentalitet kušanja nečije sreće. Kako se takav mentalitet razrešava? Čovek mora da spozna Božju narav. Sada kada sam to s vama podelio u zajedništvu na ovaj način, svi bi trebalo suštinski da shvatite sledeće: „Dakle, to je ono što Bog misli. To je Božje gledište i Njegov stav. Dakle, šta treba da radimo?” Ljudi treba da ostave po strani svoj mentalitet kušanja sreće. Da bismo ostavili po strani taj mentalitet, da li je dovoljno reći: „Ostavio sam ga po strani i više neću imati takve misli. Shvatiću svoju dužnost ozbiljno, preuzeću odgovornost i radiću još marljivije”? Nije to baš tako jednostavno – kada neko razvije mentalitet kušanja sreće, u njemu se javljaju neke misli i primene, i, povrh toga, otkriće se neke naravi. Te stvari treba razrešiti traženjem istine. Neki kažu: „Ako sam shvatio Božje namere i stavove, zar nisam oslobođen mentaliteta kušanja sreće?” Kakva je to priča? Nedostaje joj duhovno razumevanje; to je prazna priča. Kako se, dakle, taj problem razrešava? Moraš da razmisliš o sledećem: „Šta da radim ako mi Bog sve uzme? Da li sve što posvetim Bogu i dam za Njega, dajem dobrovoljno, ili su to moji pokušaji razmene s Njim? Ako imam nameru da pravim razmenu s Njim, onda to nije dobro. Moraću da se molim Bogu i da tražim istinu da to razrešim.” Pored toga, dok primenjuješ i obavljaš svoju dužnost, treba da ti bude jasno koja istina-načela ne shvataš, šta radiš što je protivno Božjim zahtevima i Njegovim namerama, kakav put je pogrešan i kakav je onaj što vodi u propast, i kakav je put onaj koji Bog odobrava. Šta sve još podrazumeva mentalitet kušanja nečije sreće? Ima ljudi koji su bili teško bolesni i Bog ih je spasio, tako da više nisu bolesni. Oni misle: „Svi vi verujete u Boga da biste jurili za blagoslovima. Ja sam drugačiji. Ovde me je dovela velika Božja ljubav; On mi je dao posebne okolnosti i posebna iskustva koja su me navela da verujem u Njega, tako da me On voli više nego što voli vas, prema meni se odnosi sa posebnom blagodaću i ja ću na kraju imati veće šanse da preživim nego vi.” Oni misle da imaju izvanredan, poseban odnos sa Bogom – da se njihov odnos sa Njim razlikuje od odnosa običnih ljudi. Zbog svog posebnog iskustva osećaju da su izvanredni i neobični, pa stoga gaje neku vrstu izvesnosti da će uspeti. Oni sebe definišu kao zasigurno različite od drugih i uvereni su u svoju sposobnost da prežive – i to je mentalitet kušanja nečije sreće. Ima i drugih koji su preuzeli neki važan posao i čiji je status visok. Oni pate malo više od drugih, orezani su malo više od drugih, malo su više zauzeti od drugih i govore malo više od drugih. Misle: „Bog i Njegova kuća dali su mi važan položaj i moja braća i sestre su mi naklonjeni. Velika je to čast. Zar to ne znači da ću biti blagosloven pre drugih?” I to je mentalitet kušanja nečije sreće, i to je neka vrsta predstave.

Upravo sam govorio o nekim praktičnim ispoljenjima i stanjima kušanja nečije sreće. Koja druga stanja, ispoljenja ili stvari koje se često javljaju i koja su uobičajena u ljudskim umovima potpadaju pod kušanje nečije sreće? Pored onih koji imaju posebna iskustva, visok status i koji su ostavili sve da se u potpunosti daju Bogu, postoje i oni koji su kvalifikovani, koji obavljaju neke posebne dužnosti i posebno su nadareni za neke stvari – svi ti ljudi imaju mentalitet kušanja svoje sreće. Na šta se odnosi „kvalifikovani”? Na primer, neki koji propovedaju jevanđelje veruju da će, ako pridobiju više od deset ljudi, doneti deset plodova i imati deset odsto šanse da budu blagosloveni, i da će, ako donesu pedeset plodova, imati pedeset odsto šanse, a ako donesu sto plodova, onda će imati sto odsto šanse. To je neka vrsta predstave, neka vrsta razmene i, iznad svega, to je kušanje nečije sreće. Ako mogu da mere Božje delo držeći se tih predstava i tog mentaliteta kušanja svoje sreće, da li je to verovanje u Boga? Kojim putem idu? Da li nešto ne valja u njihovoj potrazi? Zašto se te stvari javljaju u njima? Zašto ih se drže i odbijaju da ih otpuste? Neki kažu da je to zato što nisu spoznali Boga. Da li je to tačno? To je prazna priča. Dakle, šta je pravi razlog? Ljudi koji se uvek drže takvih gledišta i stavova, i koji imaju takve predstave i posebno ih se tvrdoglavo drže – da li se zaista vredno posvećuju Božjim rečima? (Ne.) Oni uvek imaju površan stav prema Božjim rečima, odnosno stav i gledište nekoga ko vidi mutno. Oni misle da u svojoj veri u Boga treba samo da znaju koliko su propatili za Boga i koliku su cenu platili, kolike su im zasluge, kakve posebne talente imaju, koliko su vešti, koji im je status, kakve su „trenutke druženja u nevolji” doživeli sa Bogom, kakva su posebna iskustva imali i koje im je posebne stvari Bog dao, ili kakvu im je blagodat i blagoslove dao, a koji se razlikuju od onoga što je dato drugima – oni misle da je to dovoljno. Ma koliko se čvrsto držali tih gledišta, oni nikada nisu razmišljali da li su ta njihova gledišta tačna, ili sa kojim Božjim rečima i načelima Njegovog dela su ta gledišta u suprotnosti, ili da li je Bog potvrdio ta gledišta, ili da li Bog radi na taj način ili postiže stvari na taj način. Nikada im nije bilo stalo do tih pitanja. Do sada su samo razmišljali, premišljali i sanjali u svojim umovima. Dakle, u šta se njima istina pretvorila? Pretvorila se u ukras. Iako ti ljudi veruju u Boga, njihovo verovanje nema nikakve veze ni s Bogom ni s istinom. Kakve veze njihovo verovanje ima s tim? Ima veze samo s predstavama, zamislima i sopstvenim željama, kao i s njihovim budućim blagoslovima i odredištima. Nisu uložili trud u istinu, tako da na kraju dobijaju ovakve rezultate.

Sada kada ste kroz današnje zajedništvo stekli nekakvo razumevanje o Božjem načinu rada ili Božjim gledištima i stavovima, može li to da ima nekog dejstva i da postigne neke rezultate kada je u pitanju vaša težnja da spoznate Boga, vaše stremljenje ka istini i vaša težnja ka život-ulasku? Može li to da preokrene vaša pogrešna gledišta, tako da otpustite sopstvene predstave? (Može.) Šta to zahteva od ljudi? (Da otpuste svoje predstave i da postupaju u skladu sa merilima koja Bog zahteva.) Moraš da shvatiš da će Bog, pošto je izdao takve zahteve i odluke, sigurno da ih ispuni. Na kraju krajeva, činjenica je da Božje reči neće propasti – sve će biti ostvarene i ispunjene. Ako misliš da Bog možda ne izvršava nužno stvari o kojima govori, to je čovekova predstava i zamisao, a to je takođe i sumnja u Boga i osuđivanje Boga. Ima nekih koji kažu: „Kako je Bog mogao to da učini? Kako On može da se zadovolji samo spasavanjem onolikog broja ljudi koliko spasava? Zar Božja ljubav nije velika i beskrajna? Božje strpljenje je beskrajno, a Božja trpeljivost i milosrđe su takođe beskrajni.” Oni smišljaju svakakve izgovore da ne bi stremili ka istini, ostavljaju sebi zgodan izlaz da bi mogli da kroče sopstvenim putem i zanemaruju Božje reči i delo i pojavu Stvoritelja. Oni u srcu dobro znaju da je to istina, a ipak se nadaju da nije tako. Postoji element neverice u ono što rade, kao i element nadmetanja sa Stvoriteljem i suprotstavljanja i ucenjivanja Stvoritelja. Koja je svrha toga što izgovaram ove reči? Neki kažu: „Svrha ovoga je da nas probudi, da nas uplaši ili da nas natera da shvatimo da oni koji žele da se povuku mogu naprosto da se povuku, da oni koji postanu slabi ili negativni mogu naprosto da ostanu slabi ili negativni, a da oni koji žele da žive svoj život mogu naprosto da žive svoj život. Božje delo neće dugo trajati, a osim toga, Bogu nije potrebno toliko ljudi, pa hajde da se raziđemo!” Da li stvari zaista tako stoje? (Ne.) Bez obzira na to šta Bog kaže ili kako to kaže, Bog čini da ljudi shvate Njegove namere i čini da ljudi sagledaju istinu. Dakle, koji put ljudi treba da slede? Treba da slede Božji put. O čemu ljudi treba da razmišljaju i šta bi trebalo da traže kako bi razrešili? Sve predstave, zamisli i zahteve koji se suprotstavljaju Bogu. Sve je to u suprotnosti sa istinom. Moraš da se odrekneš svih tih stvari, moraš da ih oteraš iz svog srca i one više ne smeju da utiču na tebe niti da te kontrolišu. Moraš da budeš u stanju da iskreno staneš pred Boga i prihvatiš sud, grdnju i orezivanje Božjim rečima, moraš da budeš pročišćen od svojih pokvarenih naravi i da postigneš pokornost Božjem orkestriranju i uređenju. Pored toga, moraš u sebi stalno da preispituješ stvari koje su nespojive sa Bogom i suprotne su istini, i da preispitaš svoje iskvarene naravi, svoja pogrešna gledišta o raznim pitanjima i različite ljudske predstave i zamisli. Kada preispitaš i jasno shvatiš te stvari i potražiš istinu da ih razrešiš jednom za svagda, zakoračićeš na pravi put vere u Boga i tek tada ćeš moći da se pokoriš Bogu i Njegovoj orkestraciji i uređenjima.

Još nismo do kraja raščlanili poslednji deo priče „Na koga da se oslonim?” o kojoj smo upravo razgovarali. Kada osoba počne da veruje u Boga, ona dolazi pred Njega da se moli, traži Božje namere, prihvata Božje prosvećenje i prosvetljenje, prihvata Božje usmerenje i sluša svaku reč koja dolazi iz Božjih usta. U tom periodu Bog koristi jasne reči da ljudima saopšti svoje namere i sve ono što je potrebno da shvate. Bog ne želi da shvatiš doktrine i reči, niti želi da učiš bogosloviju. Bog ne koristi te reči da bi te obrazovao da budeš lepo vaspitana osoba, niti dobra osoba, niti neko sa čežnjama i težnjama – Bog ne želi da budeš takva osoba. Bog želi da upotrebi svoje reči da bi ti shvatio odakle ljudi dolaze, kako treba da žive i kakav put treba da slede. Međutim, kada čuju te reči, ljudi im ne pridaju nikakav značaj i još uvek se čvrsto drže sopstvenih stavova i sopstvenih želja, a čvrsto se drže čak i sopstvenih načela ponašanja. Na primer, neki ljudi kažu: „Od rođenja želim da budem dobra osoba i mislim da nisam daleko od toga da budem dobra osoba. Ne činim ništa loše, ne povređujem niti varam ljude, niti ih iskorišćavam, a postao sam još bolja osoba otkako verujem u Boga. Uvek govorim istinu, iskren sam prema drugima i pokoravam se Bogu i crkvenim uređenjima kada obavljam svoju dužnost – zar to nije dovoljno?” Da li ima mnogo ljudi koji tako razmišljaju? Da li vernici zaista mogu da ispune Božje zahteve oslanjajući se na takav način razmišljanja? Postoji mnogo istina koje Bog zahteva da ljudi shvate i mnogo pouka koje treba da izvuku. Konkretno, istine u vezi sa vizijama su istine koje vernici u Boga moraju da poseduju i to su stvari koje postavljaju temelje. Ako čak ni ne shvataju te istine, mogu li da postignu spasenje? Ako se oslanjaju samo na zamisli, ako su zadovoljni sobom i ne streme ka istini, da li su ipak sposobni da prihvate Božji sud i grdnju ili Njegove kušnje i oplemenjivanje? Mogu li oni da dobiju Božje pročišćenje i može li On da ih usavrši? (Ne.) Nikako. Broj ljudi u crkvi koji ne stremi ka istini možda je i veći od polovine, a možda ih je čak i više. Kada uzmete u obzir takvu situaciju, da li biste razmišljali ovako: „Bog je toliko toga rekao, ali ljudi i dalje ne shvataju; zašto onda Bog ne prosveti te neuke i blesave ljude? Zašto Bog ne kaže nešto više, ne obavi nešto više posla i ne potrudi se više oko njih? Zašto ih Sveti Duh ne pokrene i ne disciplinuje, tako da te neznalice više ne budu neznalice, a budale više ne budu blesave? Zašto Bog to ne uradi?” To je pogrešno. Zar Bog nije rekao dovoljno? Mnogi ljudi kažu da Bog govori previše, da je previše detaljan, pa čak i da se previše ponavlja. Dakle, da li neko zna zašto Bog mora tako da govori? Zato što su ljudi previše nepopustljivi i buntovni, nikada ne prihvataju Božje reči i ne trude se oko istine – Bog neće da prisiljava takve ljude. Ako ljudi ne prihvataju Božje reči, kako se Bog odnosi prema njima? Bog nikada ne čini ništa na silu, to je način na koji On deluje. Bog je već izgovorio toliko reči da ljudi ne mogu ni da ih sve pročitaju, pa kako onda može da natera ljude? Zašto ljudi ne shvataju Božje mukotrpne namere? Junakinja priče, koja je čitavog život patila, takođe je čitala Božje reči i slušala Njegove propovedi, pa čak i provodila sve svoje vreme obavljajući svoju dužnost u crkvi, ali na kraju nije shvatila na koga tačno može da se osloni, niti kako je nastala njena želja i da li može da se ostvari ili ne – u slučaju kao što je njen mora da postoji problem. Zapravo, sa Božje tačke gledišta, to je veoma jednostavan problem. Ti samo treba da promeniš pravac i da kreneš u onom koji ti je Bog dao i ka putu na koji ti je Bog ukazao, i da uporno veruješ, prihvataš, pokoravaš se i primenjuješ, bez ikakvih sumnji ili neodlučnosti. Ali ljudi to ne mogu. Čvrsto se drže sopstvenih predstava, zamisli i nada, i zabluda skrivenih u njihovom srcu. Oni to čak smatraju i svojom poslednjom slamkom spasa, ili još gore, temeljem na koji se oslanjaju za svoje postojanje, ostavljajući po strani i zanemarujući Božje reči i pravac koji im je Bog ukazao. Kako se onda Bog nosi s tim? Ako ne prepoznaješ i ne prihvataš dobre stvari koje su ti date, Bog ti ih oduzima. Šta čovek zadobije kada mu se te stvari oduzmu? Ništa. Stoga, duboko u svom srcu, junakinja naše priče više nije znala odgovore na pitanja: „Da li je Bog zaista Onaj na koga mogu da se oslonim? Na koga zapravo mogu da se oslonim? Na koga mogu da se oslonim da ću preživeti, da ću dobiti blagoslove i da ću zadobiti svoje buduće odredište?” Ta pitanja su je sve više zbunjivala. Za čime je na kraju žalila duboko u srcu? Da nema na koga da se osloni, da nema kome da veruje. Kako je tragičan i jadan bio njen život! Bila je zbunjena u pogledu značaja Stvoriteljevih uređenja za ljude u ovom životu, nije umela da ih sagleda. Nakon što je tako prošla kroz život i dostigla starost i još uvek nije mogla sve da razume, niti da dođe do tačnog zaključka ili tačnog pravca i cilja u životu – kada nije mogla da zadobije ništa od toga, šta je Bog učinio povodom toga? Podvukao je crtu ispod njenog života. Bog je već učinio sve što se moglo učiniti. Bog je uredio okruženja, prosvetio ju je i usmeravao, pa čak je i motivisao da nastavi da živi kada je najviše patila ili kada se suočavala sa beznadežnim situacijama. Bog joj je omogućio da živi do te tačke sa najvećom ljubavlju i podrškom. A šta je svrha svega toga? Da je navede da se preokrene. Koja je svrha preokretanja? Da shvatiš da ne postoji niko na koga možeš da se osloniš, i da ne smeš ni na koga da se oslanjaš, i da ne smeš sam da pokušavaš da stvoriš srećan život, i da ne sme da ti se javi nijedna želja, i da, osim Stvoritelja, niko ne može da orkestrira ili kontroliše tvoju sudbinu, pa čak ni ti sam. Šta treba da odlučiš? Stani pred Stvoritelja bez ikakvih žalbi ili preduslova, slušaj šta On kaže i sledi Njegov put. Bilo da je u pitanju bol ili bolest, sve je to deo ljudskog života koji mora da se doživi. Kada pod nečiji život treba da se podvuče crta i on ne shvati sve ovo, šta još Bog radi? On više ništa ne radi, što takođe znači da je Bog odustao od njega. Zašto Bog ne čini više ništa? Zato što je osoba uvek živela u sopstvenim predstavama, u sopstvenim željama i upornosti i ophodila se prema svemu što je Bog orkestrirao sa nepopustljivim, tvrdoglavim stavom i samopravednim, takmičarskim stavom. Stoga, kada se nečiji život bliži kraju i on je prošao korak po korak kroz ta okruženja ili procese koje je Bog odredio, ali se njegovo znanje o Stvoritelju uopšte nije promenilo i on nema nikakvog razumevanja o sudbini ljudskog života, onda je očigledno na šta se njegov život svodi, i Stvoritelj se više neće mešati niti činiti bilo šta. Tako Bog deluje.

Koje predstave i zamisli nastaju kod ljudi kao posledica Božjeg načina rada? Kada neki ljudi vide da Bog eliminiše druge, u njima se javljaju predstave i kažu: „Ova osoba je u životu doživela mnogo bola, zar se Stvoritelj nije sažalio na nju?” Šta sažaljenje predstavlja? (Davanje blagodati.) Može li davanje blagodati da odredi nečiju sudbinu? Može li da promeni nečiju sudbinu? Može li da promeni nečije mišljenje? (Ne.) Stoga, bez obzira na to koliko blagoslova, blagodati i materijalnih zadovoljstava Stvoritelj podari osobi, ako ništa od toga ne može da je navede niti da joj pomogne da shvati Božje namere, niti da krene pravim putem u životu, da na kraju krene putem koji Bog pokazuje ljudima i da shvati šta su sve stvari koje ljudi doživljavaju u životu, onda će sav rad koji je Bog obavio na njoj biti uzaludan i jasno je da će se podvući crta ispod razdoblja u kojem je ta osoba verovala u Boga. Koje se predstave obično javljaju kod ljudi? „Bog je trpeljiv i strpljiv, a Njegova ljubav je moćna i beskrajna. Zašto On ne može da voli takvu osobu?” Kako se ispoljava Božja ljubav? Da li Bog zaista voli tu osobu ili ne? Da li je Božja ljubav proizvela neke rezultate u toj osobi? Kada nema rezultata, kako se ispoljava Božja ljubav? Kako se ispoljava Božja narav? Kako Bog obavlja Svoje delo? U stvari, pre nego što Bog nešto učini, On je već izabrao tu osobu, radio je na njoj i razmišljao o tome da predodredi ceo njen život i orkestrira ga u skladu sa Svojim putem. Božje namere stoje iza svega toga. Zar to nije Božja ljubav? (Jeste.) To već jeste Božja ljubav. Dok ta osoba prolazi kroz svaki proces u svom životu, Bog joj ukazuje milost i brigu, štiti je, motiviše je i postavlja neka okruženja, stalno je štiteći u upotpunjavanju njene misije u ovom životu. Tokom ovog procesa, bez obzira na to koliko je uporna, tvrdoglava, nadmena ili nepopustljiva, Bog joj neprestano pomaže da nesmetano prođe kroz život u skladu sa Božjim putem, sa Stvoriteljevom ljubavlju i velikodušnošću i sa Božjom odgovornošću. Bez obzira na to s koliko opasnosti i iskušenja se susreće u svom životu ili čak na to koliko puta se oseća očajno i želi da izvrši samoubistvo, Bog je vodi kroz ovaj život u skladu sa Svojim putem. Bez Božjeg vođstva njen život sigurno ne bi prošao glatko, jer bi bila ophrvana svakojakim podsticajima, iskušenjima ili opasnostima. Dakle, sve je to Božja ljubav. U svojim predstavama, ljudi misle da Božja ljubav treba da bude oslobođena takvog bola, nevolja i stvari koje su u suprotnosti sa njihovim osećanjima. Zapravo, Bog stalno daruje ljudima milost, blagodat i blagoslove na način pun ljubavi i trpeljivosti. Na kraju, On takođe izražava istinu s velikim strpljenjem i ljubavlju, kako bi ljudi shvatili istinu i zadobili život. Koristi razne metode za postizanje rezultata, vodeći ljude iz koraka u korak da bi shvatili ljudski život i znali kako da smisleno žive. Zašto Bog tako obavlja Svoje delo? Govoreći na plićem nivou, Njegova svrha je da ljudi budu u stanju da odbace sav bol koji ih zadesi u životu, kao i sav bol koji sami prouzrokuju; na dubljem nivou, Božja svrha je da ljude učini srećnim, da žive život kao normalni, stvarni ljudi, i da žive pod Stvoriteljevim vođstvom. Međutim, svi su ljudi slobodni. Bog je za ljude stvorio slobodnu volju i sposobnost razmišljanja. Kasnije su ljudi prihvatili mnoge stvari iz ovog sveta i ovog društva, kao što su znanje, tradicionalna kultura, društveni trendovi, porodično obrazovanje i tako dalje. Bog je uvek mrzeo te stvari koje dolaze od Sotone i razotkrivao ih da bi ljudi bili svesni besmislenosti i licemerja tih stvari i njihove potpune nespojivosti sa istinom. Međutim, Bog nikada ne izoluje ljude, niti ih drži podalje od tih sotonskih stvari. Umesto toga, On dozvoljava ljudima da ih iskuse i razaznaju onakve kakve jesu i time steknu ispravna životna iskustva i ispravno razumevanje. Kada se ceo proces završi i Bog učini sve što treba da učini, ljudi zadobijaju onoliko koliko su u stanju da zadobiju. Dakle, u ovoj poslednjoj etapi, koje se predstave javljaju kod ljudi? Predstave da je Bog napustio nekoga, što čini da ljudi počnu da smatraju da je Bog bezobziran prema njihovim osećanjima. U tom trenutku, ljudi osećaju da je i ono malo nade što je ta osoba polagala u Boga raspršeno, a ljudi osećaju da je to donekle surovo. Kada ljudi steknu taj osećaj surovosti, razotkrivaju se i njihove predstave. Želiš da budeš dobra osoba i da pomogneš toj osobi da bude spasena. Da li je to korisno? Ta osoba je verovala u Boga toliko godina bez ikakvog stremljenja ka istini i nije ništa zadobila. Želiš da je sažaljevaš i da joj pomogneš, ali možeš li da je opskrbiš istinom? Možeš li da joj podariš život? Ti to naprosto ne možeš da uradiš, pa zašto onda imaš predstave o Bogu? Delo koje Bog obavlja pravično je i razumno za sve. Ako ta osoba lično ne prihvata istinu i ne pokorava se Božjem delu, kako možeš da se žališ što je Bog ne spasava? Ovde svakako ima dosta ljudskih predstava. Ljudi gaje mnogo predstava o Božjem delu, kao što su: „Pošto je Bog toliko učinio, zašto u potpunosti ne obavi ovu poslednju etapu? Čini se da to nije ono što Bog želi da uradi, niti Bog to treba da uradi. Pošto je Bog učinio tako veliko delo, On treba da dopusti da se spasu svi oni koji veruju u Njega. Samo bi takvo dostignuće bilo savršen rezultat Božjeg dela. Zašto je Bog eliminisao ovu osobu? To je u suprotnosti sa Božjom ljubavlju i saosećanjem prema ljudima, a ljudi će to verovatno pogrešno razumeti! Zašto bi Bog tako postupao? Zar to nije pomalo bezobzirno prema osećanjima ljudi?” Baš takva je Božja pravedna narav. To je pravedna Božja narav. Samo je iskusite i jednog dana ćete shvatiti.

Ono o čemu smo upravo razgovarali odnosi se na neke ljudske predstave i zamisli o Božjem delu. Neke od njih su ljudske zamisli, a neke su ljudski zahtevi prema Bogu, to jest, ljudi misle da Bog treba da uradi ovo ili ono. Kada Božje delo nije u skladu s tvojim predstavama i kosi se s tvojim zahtevima ili zamislima, ti ćeš se uznemiriti i rastužiti i pomislićeš: „Ti nisi moj bog, moj bog ne bi bio takav kao ti.” Ako Bog nije tvoj Bog, ko je onda tvoj bog? Kada to nije razrešeno, ljudi često žive u tim stanjima i predstavama, i u mislima često usvajaju te predstave i zahteve da bi procenili Božje delo, da bi prosudili da li rade stvari ispravno ili pogrešno i da bi procenili ispravnost puta kojim idu – to će dovesti do nevolje. Ti slediš put koji nema nikakve veze s Božjim zahtevima, pa čak i ako očigledno slediš Boga i očigledno slušaš Njegove propovedi i Njegove reči, da li će konačan ishod biti postizanje spasenja? Neće. Stoga, da bi postigao spasenje kroz verovanje u Boga, ne mora da znači da ćeš prihvatanjem Božjeg dela i ulaskom u crkveni život ti sigurno biti jedan od ljudi u Božjem delu upravljanja i jedan od onih koje će Bog spasiti i usavršiti, i ne znači da si već spasen, niti da si siguran da ćeš biti spasen. Nije tako. To su samo ljudske predstave i zamisli, i ljudsko rasuđivanje i sud.

Vi sažmite – koje su ljudske predstave sadržane u priči koju sam vam upravo ispričao? Kada ih sažmete, samo ih naglas pročitajte. (Bože, saželi smo četiri predstave: prvo, ljudi osećaju da ako imaju želju i težnje koje su razumne i koje ne idu predaleko, Bog treba da ih ispuni. Drugo, ljudi osećaju da ako je Bog platio tako veliki ceh radeći na njima, a oni i dalje nisu shvatili, Bog treba da učini neko natprirodno delo da ih odmah prosveti i da im pokaže pravi put u životu, umesto da ih tera da trpe tolike nedaće i da ih tera da kao slepci opipavaju put sami i lično doživljavaju i prolaze kroz sve i svašta. Kao treće, ljudi imaju predstave o Božjoj pravednoj naravi. Oni smatraju da ako je Bog platio tako veliki ceh radeći na njima, na kraju mora da dođe do krajnjeg rezultata, a to je da Bog mora da ih zadobije. Kao četvrto, iza vere ljudi u Boga donekle se krije mentalitet kušanja nečije sreće.) Da li ih ima još? Ko to može da Mi kaže? (Još jedna predstava je da, pošto je Bog delao sve ove godine i obavio tako veliki posao, On treba da zadobije još ljudi, i da, ako zadobije samo nekolicinu, to nije Božje delo.) Za sada imamo pet predstava. Da li ih ima još? (Setio sam se jedne, a to je da kada ljudi imaju neka posebna iskustva, kao što su hapšenje i progon, i u tom procesu imaju neke autentične odnose sa Bogom i autentično svedočenje, oni to smatraju nekom vrstom kapitala i smatraju da zato što imaju takvo iskustveno svedočenje, mogu da dobiju Božje odobrenje i da će njihove šanse za opstanak biti veće.) (Ljudi takođe misle da što više rade i što veći ceh plaćaju, tim pre će dobiti Božje odobravanje i veća je verovatnoća da će biti spašeni.) Drugim rečima, ljudi misle da su šanse da dobiju Božje odobrenje zasnovane na tome koliki ceh plaćaju, i da te dve stvari moraju da budu neposredno srazmerne, a ne obrnuto srazmerne ili nevezane, i da moraju da budu povezane – to je predstava. Sada ih je sedam. Šta još? (Postoji još jedan aspekt, a to je da ljudi misle da ako Bog želi da oni shvate istinu, On može da ih prosveti kako bi ih naveo da je shvate, i da On ne bi trebalo da stavlja ljude na probu, da im uskraćuje stvari, niti da ih tera da pate, jer Bog voli ljude, a teranje na patnju nije ljubav.) To je predstava o Božjoj ljubavi. Koje još predstave postoje? (Ljudi misle da bi bilo bolje kada bi Bog sve zadobio. Sotona bi bio ponižen, a i Bog bi zadobio čovečanstvo. Ali to je, u stvari, sebičan i odvratan način razmišljanja, i to je za njihovo dobro.) Oni imaju savršenu zamisao o rezultatima Božjeg dela. To je takođe predstava. Pored tog sebičnog i odvratnog cilja koji ljudi imaju, oni veruju da sve ovo što Bog čini treba da ima početak i kraj, i da ishod mora da bude savršen, u skladu sa njihovim željama, u skladu sa njihovim zamislima i u skladu sa njihovom čežnjom za lepim stvarima. Međutim, kada se Božje delo završi, činjenice često nisu u skladu sa ljudskim zamislima, a ishod svega toga možda nije savršen kao što su ljudi zamislili. Naravno, ljudi ne žele da vide da neće ostati mnogo ljudi kada Božje delo bude završeno, baš kao u Doba zakona, kada je bilo malo vernika kao što je Jov, koji su se plašili Boga i izbegavali zlo. Ljudi osećaju da rezultati Božjeg dela ne bi trebalo da budu takvi, jer je Bog svemoguć, i tako oni definišu Božju svemoćnost. Ta definicija Božje svemoćnosti je sama po sebi predstava, koncept perfekcionizma koji ljudi umišljaju i nema nikakve veze s onim što Bog želi da uradi i s načelima po kojima Bog obavlja svoje delo. Koje još predstave postoje? (Kada ljudi veruju u Boga, oni ne razmišljaju o putu kojim idu, niti o tome kako mogu da odagnaju iskvarenost i postignu spasenje. Umesto toga, oni misle da je Bog svemoćan i da će se ljudi promeniti ako Bog kaže da će navesti ljude da se promene.) Bog govori ljudima kako da se promene, ali ljudi ne sprovode Njegove reči u delo i ne menjaju sebe, a povrh toga uvek žele da izbegnu nevolje i da ih Bog promeni. To je jedna vrsta ispraznog maštanja i jedna vrsta predstave. Da li ih ima još? (Ljudi misle da neko ko je u životu mnogo propatio i mnogo puta udario u zid treba na kraju da ima dobar ishod i da Bog ne treba da odustane od takve osobe. Na kraju, kada Bog ne zadobije tu osobu i želi da odustane od nje, ljudi će usvojiti stav da se radi o „dobrom čoveku” kada vide sve što je Bog učinio i smatraće da su Božji postupci previše bezobzirni prema njegovim osećanjima i previše okrutni.) U čemu je tu problem? Opisali ste samo neke stvari i neka od svojih shvatanja, bez pominjanja da je to problem predstava. Šta je tu glavna predstava ljudi? Ljudi misle da Bog spasava osobu na osnovu toga koliko je vredna sažaljenja i koliko je propatila. Ljudi misle da kada Bog konačno odluči o ishodu osobe, On treba da pokaže svoje milostivo srce i svoju velikodušnost, trpeljivost, ljubav i sažaljenje, jer je ta osoba mnogo propatila i njen život je više nego vredan sažaljenja. Bez obzira na to da li osoba shvata istinu ili ne, i bez obzira na to koliko se pokorava Bogu, ljudi misle da Bog ne treba da uzima u obzir te stvari, već da treba da uzme u obzir koliko je osoba vredna sažaljenja, da uzme u obzir da je pretrpela mnogo bola, da uzme u obzir da se tako uporno drži svog sna i da napravi izuzetak dopuštajući joj da bude spasena – to je ljudska predstava. Ljudi imaju mnogo „potreba” i koriste sve te „potrebe” da odrede šta Bog treba da uradi i da definišu Božja dela. Kada činjenice otkriju da Bog nije tako postupio, nastaje nesloga između ljudi i Boga, i ljudi počinju pogrešno da razumeju Boga. Dakle, da li je to samo pogrešno razumevanje? Iz toga proizilazi i buntovništvo ljudi. To su muke i posledice koje predstave donose ljudima.

Tema o kojoj govorimo su predstave. U priči o kojoj smo upravo razgovarali, ljudi mogu da vide da je junakinja koristila mnoge predstave da proceni sve što je Bog orkestrirao, a kao rezultat svega što joj se desilo i načina na koji se Bog odnosio prema njoj, kod ljudi se javljaju mnoge misli i zahtevi prema Bogu – a to su sve predstave. Recite Mi, koje još predstave ljudi imaju? (Ljudi misle da, pošto je Bog obavio tako veliki posao, On treba da zadobije više ljudi. Ali Bog kaže da ako može da zadobije samo nekolicinu ljudi, onda je to sve što će zadobiti, tako da ljudi imaju utisak da Bog ne voli da zadobija mnogo ljudi i zato prestaju da tragaju.) Predstave utiču na težnju ljudi. Ovde mora da se napravi jedna ispravka. Nije da Bog ne voli da zadobija mnogo ljudi; On to voli. Ovde treba postaviti jedno pitanje. U kojem trenutku Bog na kraju određuje ishod ljudi, na osnovu kojeg On kaže da više neće raditi na njima i da će umesto toga odustati od njih? Bog ovde ima merilo, koje je takođe načelo i krajnja granica. Ako imaš predstave o tom merilu, načelu ili krajnjoj granici, ili ne možeš jasno da ih vidiš, u tebi će se pojaviti neki sukobi ili zamisli o Bogu. Neki ljudi kažu: „Bog je uložio toliko truda u nju, a ona se ipak nije promenila i nije odustala od svoje želje, već se te želje čak i čvrsto držala i nije stala pred Boga, pa je Bog odustao od nje.” Da li je to glavni razlog što je Bog odustao od nje? (Nije.) Šta je onda bio glavni razlog? Na kraju ove priče, kada je junakinja ostarila, iako joj se izgled promenio i ona s godinama starila i vremena se menjala, ono što se nije promenilo bila je njena želja i te njene gotovo zamagljene zablude. Dakle, šta ju je navelo da se i dalje drži takve želje? (Nepopustljiva, buntovna narav.) To je tačno. Činjenica da nije volela istinu, da nije stremila ka istini, da nije prihvatala Božje reči i da nije primenjivala istinu ju je dovela do takvog ishoda. Njene iskvarene naravi – nadmenost, nepopustljivost i tvrdoglavost – navele su je da nastavi da se drži sopstvene želje i ideala i sprečile su je da otpusti svoje ideale. Šta je bio uzrok tome? Uzrok je bila njena iskvarena narav. Dakle, kad god Bog vidi osobu koja dolazi do kraja puta, a njena narav je i dalje nepopustljiva, nadmena i tvrdoglava, šta to znači? Tokom trajanja Božjeg dela, iako ta osoba spolja deluje kao da sledi Boga i da obavlja svoju dužnost, ona ne primenjuje i ne doživljava Božje reči u svemu što čini, i u suštini uopšte nema život-ulazak. Dakle, da li takvi ljudi zaista prihvataju i pokoravaju se Božjem delu? (Ne.) Tako je. To dovodi do toga da ih Bog konačno napusti. Oni su proživeli čitav svoj životni put i, mada su tokom života stali pred Boga i shvatili da je Stvoritelj taj koji je orkestrirao sve to i da je Stvoritelj taj koji uređuje sudbinu ljudi, tokom perioda u kojem su sledili Boga i slušali Božje reči, njihova nepopustljiva, nadmena i tvrdoglava narav se uopšte nije promenila, čak ni na samom kraju, tako da je ovo jedini mogući ishod. To je krajnje Božje merilo – Božje načelo – za odustajanje od nekoga. Bez obzira na to kakva gledišta ljudi imaju ili kako procenjuju ovo Božje načelo i merilo, ljudi neće imati uticaja na Njega i On će učiniti sve što treba da učini. Ako nemaš posla s tom osobom i ne shvataš šta je njena najdublja suština i kakva je njena narav, već samo uzimaš u obzir njen izgled, nikada nećeš shvatiti načelo i koren Božjih postupaka i donosićeš zaključke o Božjim delima i Njegovoj presudi u vezi s tom osobom. Dozvolite Mi da vas pitam: zašto bi Bog toliko oštro postupao s tako jadnom osobom, s nekim ko je doživeo sve vrste bola u životu, s nekim kome je život protekao u bolu? Zašto bi Bog odustao od tako nekog? Niko ne želi da vidi takav ishod, ali to je zaista činjenica i ona zaista postoji. Zašto se Bog tako ophodi prema njoj? Da je Bog radio na takvoj osobi još deset godina, da li bi se ta osoba promenila, sudeći po njenoj težnji, njenoj naravi i putu kojim ide? (Ne bi.) Da je radio na njoj još pedeset godina i pustio je da živi malo duže, da li bi se promenila? (Ne bi.) Zašto se ne bi promenila? (Njena priroda-suština određuje da ona nije neko ko stremi ka istini, tako da bez obzira na to koliko još godina veruje u Boga, ona se neće promeniti.) Ko to može da kaže na konkretniji način? (Put kojim ide je pogrešan, to nije put stremljenja ka istini. To znači da, ma koliko godina veruje u Boga, biće uzalud. Čak i ako veruje u Boga još deset ili dvadeset godina, put kojim ide i pravac njenog života neće se promeniti.) Tačno tako. U njoj su predstave i zamisli. Ona ne stremi ka istini, niti stremi ka shvatanju istine, niti stremi ka ulasku u istinu. Sve čemu teži je da izgleda kao da je verna sledbenica, ali suština ostaje potpuno nepromenjena. Ona veruje u Boga deset ili dvadeset godina bez stremljenja ka istini, ili trideset ili pedeset godina i još uvek ne stremi ka istini, a ono što na posletku otkrije i proživi nikada se ne menja. To je određeno njenom priroda-suštinom i to je upravo ona vrsta naravi koju ima. To se nikada nije promenilo, a njene predstave i zamisli o Bogu se nikada nisu promenile. Dakle, da li Bog ima načela za bavljenje takvom osobom? Naravno da ima. Ljudi se uvek pretvaraju da su dobri, imajući u vidu koliko su trpeljivi i vrli. Ali da li je tvoja trpeljivost velika kao i Božja? Da li je tvoja ljubav velika kao i Božja? (Nije.) Dakle, šta je Božja trpeljivost? Kako možeš da prepoznaš da je Bog trpeljiv i pun ljubavi? Bog koristi različite načine koji su korisni za ljude da ih dovede pred sebe, da ih natera da slušaju Njegove reči i da shvate Njegove reči, da ih natera da prolaze kroz život i da primenjuju onako kako On zahteva. Ali ta osoba to ne prihvata i čvrsto se drži sopstvenih stavova do samog kraja. Dakle, da li Bog odustaje od nje tokom njenog životnog iskustva? (Ne.) Bog ne odustaje. U svakoj fazi njenog života, u svemu što čini za nju i u svemu što zahteva da doživi, Bog ozbiljno shvata svoju odgovornost do samog kraja. Zašto Bog želi da preuzme odgovornost do samog kraja? Da bi mogao da vidi dobar ishod, da bi mogao da vidi rezultat koji je zadovoljavajući i prijatan za tu osobu, tako da može da uživa u istinskoj sreći koju priželjkuje – to je Božja trpeljivost. Ali šta je ishod koji Bog vidi na kraju? Da li Bog vidi ishod koji želi da vidi na kraju? (Ne.) On ga ne vidi, više nema nade na vidiku. Šta znači kada Bog ne vidi nadu? To znači da Bog više nema nade u tu osobu. Rečeno ljudskim rečnikom, pada u očajanje. Ako postoji i tračak nade, Bog neće odustati. To je Božja trpeljivost i Božja ljubav. Bog praktično ispoljava Svoju trpeljivost i ljubav prema ljudima radije nego da izgovara prazne reči. Na kraju, ono što Bog vidi u toj osobi jeste da se njena iskvarena narav nije promenila, njena tvrdoglavost istrajava, a njena želja i dalje leži u dnu njenog srca. Iako osoba želi da bude blagoslovena, kada stane pred Boga, ništa ne otpušta. Namesto toga, ona se veže za tu bezvrednu želju tokom celog života i drži je se tokom celog života i ne pušta je tokom celog života. Na površini, osoba se predaje Bogu i predaje svoj život i sve svoje rođake Bogu. Ali šta se dešava u stvarnosti? Ona želi da odlučuje, da odlučuje o ljudima oko sebe, da odlučuje o svojim rođacima i o sebi, i dodatno želi da se oslanjaju jedni na druge – oni zapravo uopšte ne predaju sve to Bogu. Bez obzira na tvoj stav o tome, put kojim ta osoba ide nije onaj koji sledi Božji put, niti je put svesnog ispunjavanja Božjih zahteva. Ona uopšte ne sledi put kojim Bog ide. Mnogo je propatila i doživela mnogo neuobičajenih stvari u životu, ali to je ipak nije navelo da napusti lepu i srećnu sliku života koju je zacrtala, niti ju je to na bilo koji način navelo na razmišljanje. Kakva je to osoba? Takvi ljudi su previše nepopustljivi. Ako ljudi ne streme ka istini i ne slede pravi put u životu, onda je to konačni ishod. Na kraju krajeva, ono što je Bog učinio već je bilo sve što je mogao da učini. To je već prevazišlo ljudske zamisli i ono što ljudi mogu da dosegnu. Bog je ljudima dao previše. Sudeći prema iskvarenosti ljudi, njihovoj naravi i stavu prema Bogu, oni ne zaslužuju te stvari i ne zaslužuju te blagoslove. Ali da li Bog odustaje? Bog mnogo radi pre nego što odustane. Bog im nesebično daruje Svoju ljubav, Svoju milost, Svoju blagodat i blagoslove. Ali kada prime te stvari od Boga, kakvim stavom oni uzvraćaju? Oni Ga i dalje izbegavaju i klone Ga se, i često u sebi sumnjaju u Njega, čuvaju se od Njega, sukobljavaju se s Njim i odustaju. Zašto ta osoba stalno želi da se oslanja na druge kako bi imala srećan život? Ne može da natera sebe da veruje u Boga. Ona ne veruje da Bog može da izvede ljude na pravi put i da ih učini srećnim. Uvek ima utisak da je njen put ispravan. Da je Bog mogao da joj pomogne i da je vodi da ispuni svoje ciljeve u skladu s putem koji je izabrala i u skladu sa svojim zahtevima, ona bi prihvatila i pokorila se. Međutim, Bog izražava istinu da bi ljude naterao da Mu se vrate, tako da mogu da prihvate istinu i da prožive smislen život, i to se kosi sa predstavama te osobe. Stoga, ona želi da ide svojim putem i da živi svoj život. Ona misli da samo treba da se osloni na sebe i na druge i da ne može da ostvari svoje ciljeve oslanjajući se na Boga. Pošto ljudi ne shvataju Božje namere i drže se samo svojih predstava, oni se sve više udaljuju od Boga. Samo oni koji vide da je Bog istina, put i život, i koji vide da su ljudi iskvareni do krajnosti i da im je potrebno Božje spasenje, i koji vide da je samo sve što Bog čini istina i da je to sve radi spasenja ljudskog roda od Sotoninog uticaja i dovođenja ljudskog roda na prelepo odredište – samo takvi ljudi mogu da se ugledaju na Boga, da se oslone na Njega, da Ga slede do kraja i da Ga nikada ne napuste.

Ono o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu bio je Božji stav prema jednoj osobi, kao i razni načini na koje Bog deluje među ljudima i na ljude. Ako ljudi stvore predstave o tim stvarima, oni često treba da ispitaju, preispitaju, shvate, a zatim da se preokrenu. Koja je svrha preokretanja? Ako ljudi shvate da su to predstave i zamisli i shvate kako Bog zapravo funkcioniše, da li će i dalje biti skloni da steknu neke još više pogrešne i iskrivljene predstave o Bogu? To je još uvek moguće, jer su ljudi buntovni i misli im ne miruju, tako da će verovatno steći sve vrste različitih predstava o Bogu. Jedna predstava rađa drugu, koja zauzvrat rađa sledeće, i stalno iskrsavaju svakakve predstave. U isto vreme kada stiču predstave o Bogu, ljudi Ga stalno pogrešno shvataju, ali se i preispituju, a zatim stalno shvataju istinu i u tom procesu postepeno spoznaju Boga. Zašto ljudi ne mogu da postignu spoznaju Boga? Oni ne znaju šta su predstave i ne prepoznaju predstave u sebi, niti razmišljaju o svojim predstavama, niti ih ikada otpuštaju. Oni se samo usredsređuju na to da ih se drže i nikada se ne trude da nauče ili shvate kako Bog funkcioniše, niti šta je suština Božjeg dela. Na taj način, pored iskvarene naravi ljudi, između Boga i ljudi staje još jedna stvar koja takođe utiče na spasenje ljudi. Stoga, dok se bave sopstvenim iskvarenim naravima, ljudi moraju da steknu finije i podrobnije razumevanje o tome šta su ljudske predstave. Koja je svrha shvatanja i razrešavanja ljudskih predstava? Da li je ta da ih se odreknu? To je zato da bi ljudi mogli da uđu u istina-stvarnost što je brže moguće, da shvate gde Bog tačno želi da ljudi uđu i da shvate kako Bog obavlja stvari. Ako je Bog obavio stvari na način na koji si ti zamislio, da li bi Božje delo moglo da bude delotvorno na tebi? Ne, ne bi. Na primer, postoje neke stvari o kojima te Bog nikada ne prosvećuje. Umesto toga, On izričito propisuje kako da ih obaviš, a ti samo treba da odeš i da ih obaviš. Ali ti uvek čekaš da se Bog pokrene i prosveti te, i kao ishod toga, posao kasni zbog čekanja, ti ne obavljaš svoju dužnost kako treba i na kraju budeš smenjen. Šta je bio uzrok tome? (Predstave.) Gledajući to iz ove perspektive, da li predstave ljudi utiču na njihov ulazak? (Da.) Do koje mere utiču na njega? U najmanju ruku utiču na shvatanje istine kod ljudi i na njihov ulazak u stvarnost; u najgorem slučaju, utiču na ispravne odluke ljudi i lako ih navode da krenu pogrešnim putem. Ljudi će najverovatnije pogrešno razumeti Boga kada imaju predstave. Na primer, Bog ih orezuje, sudi im i kažnjava ih u potpunosti kako bi postigao pozitivne rezultate, tako da ljudi steknu bolje razumevanje sebe i istinski se pokaju. Međutim, ljudi misle da im se Bog namerno suprotstavlja i da namerno želi da ih otkrije i eliminiše. Bez obzira na to šta Bog kaže ili učini, oni uvek misle najgore o Njemu i veruju da Bog ne gaji ljubav prema njima i čak se prema onima koji primenjuju istinu ophode kao prema bezumnicima. Bog pokazuje ljudima pravi put i dozvoljava im da primenjuju istinu i da žive u svetlosti, ali oni umesto toga biraju da žive u tami prema sotonističkim filozofijama i sotonističkoj logici. Dakle, put kojim idu nije put spasenja. Ako si uporan u tome da ideš protiv Boga, zar se sve više ne udaljavaš od Božjeg dela? Dok budeš lutao sve dalje i dalje od puta spasenja, bićeš potpuno eliminisan. U Bibliji postoji izreka: „Bezumni ginu zbog bezumlja” (Priče Solomonove 10:21). Da li je smrt ozbiljna? U kontekstu poslednjih dana, umiranje nije ozbiljno, ali propast jeste. Umreti ne znači propasti, dok propasti nužno znači nemati ishod – biti zauvek mrtav. U prošlosti se govorilo da ljudi mogu da umru od gluposti. Ali danas, glupost nije velika stvar. Ko ne pravi gluposti? Umiranje takođe nije velika stvar, jer umiranje ne znači nužno i propast. Dakle, zašto ljudi propadaju? Ljudi propadaju zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti, što je mnogo ozbiljnije od umiranja od gluposti, jer nema ishoda. Zašto kažem da tvrdoglavost i upornost mogu dovesti do propasti ljudi? To ima veze s pitanjem puta kojim ljudi idu. Koja vrsta naravi je tvrdoglavost? Nepopustljivost. Imati nepopustljivu narav je veoma problematično. Ponekad ljudi ne shvataju i samo žele da rade stvari na taj način, dok ponekad shvataju, ali i dalje žele da rade stvari na taj način, ne sledeći Božje zahteve. Pored toga, upornost je takođe neka vrsta naravi – to jest, otpornosti na razum – i podrazumeva nadmenost i zlobu. Ako se te dve naravi ne promene, na kraju mogu da prouzrokuju propast te osobe. Da li je to jednostavno pitanje? Možete li da ga primenite na sebe? Trebalo bi da shvatite na šta nadmene i zlobne naravi mogu navesti ljude. Sve što ljudi čine, bez obzira ko su, čine pred Bogom, Stvoriteljem, a Bog će donositi presude ljudima u skladu sa Svojom pravednom naravi. Dakle, kakve posledice izazivaju stvari koje čine ljudi sa nadmenim i zlobnim naravima? Zašto bi se moglo reći da su to bespovratne posledice? To bi svi trebalo da razumete, zar ne? U redu, onda nećemo više govoriti o predstavama iz ove priče.

Što se tiče ljudskih predstava o Božjem delu, možete li da se setite da li ima još nekih o kojima nismo razgovarali? Da li su predstave koje ste danas čuli jedine koje ljudi imaju u vezi sa Božjim delom? Ako govorimo o sudu, grdnji, kušnjama, oplemenjivanju, orezivanju, kao i o otkrivanju i usavršavanju ljudi, na koji sadržaj se to odnosi? Koju vrstu ljudi Bog orezuje, osuđuje i grdi? Koja vrsta ljudi se suočava sa kušnjama i oplemenjivanjem? Radeći te poslove i koristeći te načine da radi na ljudima, Bog ima načelo i delokrug koji se zasnivaju na ljudskom rastu, na njihovoj težnji, na njihovoj ljudskosti i na stepenu do kojeg oni shvataju istinu – o tome danas neću detaljno govoriti. Ukratko, Bog orezuje i disciplinuje ljude, sudi im i grdi ih, i podvrgava ih kušnjama i oplemenjivanju – Bog dela na ljudima u skladu sa tih nekoliko koraka. Načelo Božjeg delanja na ljudima i tempo kojim se delo obavlja zasnivaju se na rastu osobe. Ovaj izraz „rast” može vam se činiti donekle praznim. Uglavnom se meri na osnovu stepena do kojeg osoba shvata istinu, da li je odnos između osobe i Boga normalan, kao i na osnovu stepena do kojeg se osoba pokorava Bogu. Ako napravimo razliku na osnovu toga, da li se većina ljudi do sada suočila sa sudom, grdnjom, kušnjama i oplemenjivanjem? Za neke ljude je možda još rano za te korake, mogu da ih vide, ali ne mogu da ih dostignu, dok je za druge takav prizor donekle zastrašujući. Ukratko, ti načini delanja su koraci koje Bog preduzima da bi spasao ljude i usavršio ih, a Bog određuje tih nekoliko koraka na osnovu tačnih definicija svih raznih aspekata osobe. Nijedno delo koje Bog obavlja na ljudima nije proizvoljno. Bog obavlja svoje delo korak po korak i principijelno. On posmatra tvoju težnju i tvoju ljudskost, kao i tvoju opažajnost i stav na osnovu kojeg se nosiš sa svim vrstama ljudi, događaja i stvari u svom svakodnevnom životu, i tako dalje. Na osnovu toga On određuje kako da radi na ljudima i kako da ih usmerava. Bogu je potreban vremenski period u kojem će posmatrati osobu. On ne donosi ishitrenu presudu na osnovu jedne ili dve stvari – Bog nikada nije tako brzoplet u svakoj od stvari koje radi na bilo kojoj osobi. Neki ljudi kažu: „Bojim se onog načina na koji je Bog isprobao Jova. Da mi se to ikada dogodilo, ne bih mogao da svedočim o Bogu. Šta ako bi me je Bog zaista tako lišio svega? Šta bih radio?” Ne brini, Bog nikada neće tako proizvoljno delati na tebi, ne treba da se plašiš. Zašto ne treba da se plašiš? Pre nego što se uplašiš, prvo moraš da se uveriš pomoću činjenica i da uzmeš u obzir svoj rast. Da li imaš Jovovu veru, Jovovu pokornost i Jovovu bogobojažljivost? Da li imaš Jovov stepen odanosti i posvećenosti u sleđenju Božjeg puta? Odmeri te stvari, a ako nemaš nijednu od njih, onda budi siguran da te Bog neće podvrgnuti kušnjama i oplemenjivanju, jer tvoj rast nije dovoljan i mnogo zaostaje. Ljudi takođe imaju neke predstave i zamisli – kao i sumnju, strah ili otklon i obazrivost – o Božjim kušnjama i oplemenjivanju. Kada ljudi steknu temeljno razumevanje tih stvari i načina na koji Bog deluje, njihove predstave o Božjem delu će postepeno nestati i oni će se usredsrediti na stremljenje ka istini i na ulaganje truda u Božje reči. Svrha toga što On izgovara te reči je da postigne pomenuti cilj. Ako slediš Boga, moraš da shvatiš kako Bog deluje i spasava ljude. Ako si zaista osoba koja stremi ka istini, onda idi i čini stvari u skladu sa Božjim zahtevima. Ne gledaj Boga kroz šarena sočiva i ne koristi svoj ograničeni um da pronikneš u Božji um. Moraš da razumeš šta su tačno načela Božjeg dela, koja su načela po kojima se Bog odnosi prema ljudima, u kojoj meri Bog dela na čoveku i koje je Božje merilo procene. Kada shvatiš te stvari, šta treba sledeće da uradiš? Bog ne želi da vidi da odustaješ od stremljenja ka istini, niti želi da vidi stav nekoga ko sebe otpisuje kao izgubljen slučaj. On želi da vidi da kada jednom sagledaš sve te istinite činjenice, možeš da ideš i tragaš za istinom na istrajniji, smeliji i sigurniji način, jasno prepoznajući da je Bog pravedan Bog. Kada stigneš do kraja puta, dokle god si dostigao merilo koje ti je Bog odredio i na putu si spasenja, Bog neće odustati od tebe. To je otprilike sve za sada o ljudskim predstavama o sudu, grdnji, kušnjama, oplemenjivanju i orezivanju. Još uvek postoji veliki broj detaljnih aspekata, previše da bi se jasno objasnili u ovom kratkom razgovoru. Bilo bi neophodno dati neke primere kako ljudi ispoljavaju i otkrivaju te predstave u svakodnevnom životu, a takođe bi bilo neophodno ispričati neke kratke priče i uključiti nekoliko jednostavnih likova i zapleta, kako biste mogli da shvatite ili rastumačite ljudske predstave kroz te primere iz stvarnog života, i kako biste mogli da shvatite da su te stvari predstave koje su u neskladu sa stvarnošću i potpuno u suprotnosti sa Božjim načelima i merilima. Bog to čak i ne čini, pa zašto onda i dalje naslepo razmišljaš i nagađaš? Ako stalno živiš u svojim predstavama i zamislima, nikada nećeš slediti put stremljenja ka istini u skladu sa Božjim zahtevima i uvek ćeš biti daleko od Božjih zahteva. Ako tako nastaviš, nećeš imati put do primene i uvek ćeš biti podložan ograničenjima. Gde god da kreneš, udarićeš u zid na svakom koraku, bićeš na gubitku u svemu što radiš, a ništa ti neće ići ni najmanje glatko. Kao ishod toga, na kraju nećeš imati pravo ni da primiš Božji sud i grdnju. To bi baš bilo žalosno!

Kada je u pitanju vera u Boga, niko se ranije nije ozbiljno odnosio prema vama. Sada je vreme da budemo ozbiljni, jer je ovo ključna raskrsnica! Vreme ističe, zato nemoj da se odnosiš prema veri u Boga kao prema nečemu sa čime možeš da se poigravaš. Bog je odlučio da upotpuni i da spasi ljude i želi da temeljno upotpuni ovo delo. Kako On to radi temeljno? Tako što ljudima saopštava sve aspekte istine, tako da mogu jasno da je sagledaju i da ne zalutaju. Bog će te dovesti u red kada zalutaš. Ako na svom putu često zalutaš, Bog će te dovoditi u red sve dok se ne vratiš na pravi put. Na kraju, ako je Bog učinio sve što je mogao, a ti još uvek nisi ispunio Božje zahteve, ko može da ti bude kriv? Možeš da kriviš samo sebe. U tom trenutku je ljudima preostalo samo da čupaju kosu i gorko da plaču. Šta je najvažnije kada je u pitanju shvatanje istine kod ljudi? Oni moraju da prihvate istinu i da, nakon što je prihvate, budu u stanju da traže istinu i da je povežu sa svojom svakodnevicom. Samo na taj način ljudi mogu postepeno da postignu stvarno shvatanje istine. Kada slušaš propovedi i zadobiješ shvatanje njihovog doslovnog značenja, ti samo misliš da shvataš – to zapravo nije shvatanje istine. To je samo shvatanje doktrine. Kada tokom slušanja to jednom shvatiš, moraćeš da ga povežeš u stvarnom životu sa sopstvenim stanjem i sa sopstvenim ulaskom, kako bi mogao da spoznaš sebe i da budeš u stanju da primenjuješ istinu. Samo to znači da ulaziš u istina-stvarnost. Ako ne primenjuješ na taj način, istina nema nikakve veze s tobom, Božje reči nemaju nikakve veze s tobom, te ni Bog nema nikakve veze s tobom. Ako ne primenjuješ istinu, nećeš dobiti ništa!

11. oktobar 2018. godine