Sve ove godine verujete u Boga i mada shvatate neke istine, svako od vas u svom srcu nosi sopstvena tumačenja, verovanja i zamisli – i svi se oni u potpunosti suprotstavljaju i protivreče istini i Božjim namerama. Šta je sve to? To su ljudske predstave. Iako čovek uopšte ne poseduje istinu, njegov um je sposoban da stvori mnoge predstave i zamisli, od kojih nijedna nije spojiva sa istinom. Sve što je u suprotnosti sa istinom odnosi se na ljudske predstave i zamisli. Kako, dakle, nastaju ljudske predstave? Ima mnogo različitih uzroka. Delimično su one uslovljene tradicijom, kao i širenjem i usađivanjem znanja, uticajem društvenih trendova i porodičnih predanja i tako dalje. Kako ljudi shvataju i definišu Boga u Kini, zemlji u kojoj ateizam vlada hiljadama godina? Iako je Bog nevidljiv i nedodirljiv, On zaista postoji, On može da leti tu i tamo kroz vazduh, da dolazi i odlazi bez traga, da se pojavljuje i nestaje iznenada, sposoban je da prolazi kroz zidove, nikakav materijal niti prostor ne mogu da Ga ometu, ima ogromne sposobnosti, u potpunosti je svemoguć – to su predstave i zamisli koje ljudi imaju o Bogu. Dakle, kako nastaju ljudske zamisli i predstave? Pretežno su povezane sa obrazovanjem i uslovljene su tradicijom. U Kini već hiljadama godina postoji učenje o ateizmu i ono je odavno duboko zasadilo svoje ateističko seme u srce ljudi. Za to vreme, Sotona i sve vrste zlih duhova činili su mnoga znamenja i čudesna dela među ljudima kako bi ih naveli na pogrešan put i kontrolisali. Te stvari su se nadaleko i naširoko rasprostranile među ljudima i imaju strahovit uticaj. Ti zli duhovi deluju nesmotreno da bi naveli ljude na stranputicu, prevarili ih i naudili im, pa su tako ljudi razvili mnoge predstave i zamisli o Bogu. Da zaključimo, ljudske predstave i zamisli u potpunosti nastaju zbog zlog društvenog uslovljavanja i Sotonine indoktrinacije. Od drevnih vremena do danas, pokolenje za pokolenjem ljudi primalo je Sotonino učenje i bilo je izloženo širenju i indoktrinaciji tradicije i znanja, i tako je došlo do svakakvih vrsta predstava i zamisli. Iako to nije neposredno uticalo na rad, školovanje i normalan život ljudi, upravo su te predstave i zamisli bile ogromna prepreka da ljudi prihvate Božje delo i pokore mu se. Čak i ako bi ljudi prihvatili Božje delo, te stvari i dalje predstavljaju veliku prepreku njihovoj spoznaji i pokoravanju Bogu, što dovodi do toga da imaju vrlo malo vere, da se često osećaju negativno i slabo, i da im je veoma teško da budu postojani u iskušenjima, čak i nakon mnogo godina provedenih u veri u Boga. To su posledice postojanja predstava i zamisli.

Većina ljudi veruje da vera u Boga podrazumeva da se čine dobra dela i da se bude dobra osoba. Na primer, oni veruju da je neko vernik samo ako daje milostinju siromašnima. Ako neko čini mnogo dobrih dela i drugi ga hvale, on se u srcu zahvaljuje Bogu i kaže ljudima: „Ne zahvaljuj se meni. Treba da zahvališ Bogu nebeskom, jer me je On naučio da to činim.” Kada ih ljudi pohvale, oni se osećaju vrlo zadovoljno i smireno, i veruju da je vera u Boga dobra, da ih ljudi priznaju i da će ih i Bog svakako priznati. Odakle dolazi taj osećaj smirenosti? (Iz njihovih predstava i zamisli.) Da li je njihov osećaj smirenosti stvaran ili lažan? (Lažan.) Ali za njih je on stvaran i oni se osećaju veoma stabilno, praktično i stvarno, jer su upravo tom osećaju smirenosti i težili. Kako nastaje taj osećaj smirenosti? Do tog lažnog utiska došlo je zbog njihovih predstava, a njihove zamisli su ih navele da misle da takva treba da bude vera u Boga, da oni treba da budu takva osoba, da tako treba da se ponašaju, da će Bog sigurno biti zadovoljan njima što su to učinili i da će na kraju sigurno dostići spasenje i ući u carstvo nebesko. Odakle dolazi to „sigurno”? (Iz ljudskih predstava.) Njihove predstave i zamisli im daju sigurnost i taj lažni utisak i zbog njih se osećaju vrlo prijatno. A kako Bog zapravo meri i određuje tu stvar? To je samo neka vrsta lepog ponašanja koje je u skladu sa ljudskim predstavama i ljudskom dobrotom. Jednog dana će taj čovek učiniti nešto što se kosi s načelima, biće orezan i tada će otkriti da Božji kriterijumi za merenje dobrote ljudi nisu onakvi kako ih je on zamišljao i da Božje reči ne sadrže ništa slično, i zato će se osećati buntovno i misliti: „Zar ja nisam dobar čovek? Bio sam dobar sve ove godine i niko nikada nije rekao da nisam dobar čovek. Samo Bog kaže da nisam dobar čovek!” Zar ovde ne postoji problem? Kako je došlo do tog problema? Došlo je zbog njegovih predstava. Ko je ovde glavni krivac? (Predstave.) Glavni krivac su ljudske predstave. Ljudske predstave često dovode do toga da ljudi pogrešno razumeju Boga i da često iznose raznorazne zahteve i sudove o Bogu i imaju raznorazne kriterijume za odmeravanje Boga; one dovode do toga da ljudi često koriste određene netačne misli i stavove da bi odmerili da li su stvari ispravne ili pogrešne, da li je neko dobar ili loš, da bi odmerili da li je neko odan Bogu i da li ima veru u Boga. Šta je glavni uzrok tih grešaka? Ljudske predstave. Ljudske predstave možda nemaju uticaja na njihov izbor hrane ili na kvalitet sna, i možda ne utiču na njihov svakodnevni život, ali one postoje u glavama ljudi i u njihovim mislima, one se prilepe za ljude kao senka koja ih nikada ne napušta. Ako ne budeš u stanju da ih razrešiš na vreme, one će stalno kontrolisati tvoje misli, rasuđivanje, ponašanje, spoznaju Boga i tvoj odnos sa Bogom. Da li ti je to sada jasno? Predstave su veliki problem. Kada ljudi imaju predstave o Bogu, to je isto kao da postoji zid koji se isprečio između njih i Boga, zid koji ih sprečava da vide pravo lice Boga, koji ih sprečava da vide pravu narav i pravu suštinu Boga. Zašto je tako? Zato što ljudi žive okruženi svojim predstavama i svojim zamislima i koriste predstave da bi utvrdili da li je Bog u pravu ili ne i da bi odmerili, prosudili i osudili sve što Bog čini. Kada tako postupaju, u kakvo stanje ljudi često upadaju? Mogu li ljudi zaista da se pokore Bogu kada žive okruženi svojim predstavama? Da li mogu da imaju istinsku veru u Boga? (Ne, ne mogu.) Čak i kada se ljudi malo pokore Bogu, oni to čine u skladu sa sopstvenim predstavama i zamislima. Kada se čovek oslanja na svoje predstave i zamisli, on postaje zaražen ličnim stvarima koje su od Sotone i sveta, a to je u suprotnosti sa istinom. Problem ljudskih predstava o Bogu je ozbiljan; to je važno pitanje u odnosu čoveka i Boga koje hitno treba razrešiti. Svako ko stane pred Boga, sa sobom donosi predstave, donosi svakakve sumnje o Bogu. Ili se može reći da donosi mnoštvo nedoumica o Bogu uprkos svemu što mu Bog daruje, uprkos Njegovim uređenjima i orkestracijama. A šta će biti sa njegovim odnosom sa Bogom? Ljudi stalno pogrešno razumeju Boga, stalno su sumnjičavi prema Bogu i stalno koriste svoje standarde da bi odmerili da li je Bog u pravu ili nije, da bi odmerili svaku Njegovu reč i delo. Kakvo je to ponašanje? (To je buntovništvo i prkos.) Tako je, to su ljudi koji se bune, prkose i osuđuju Boga, i to su ljudi koji sude Bogu, hule na Boga i utrkuju se s Njim, a u težim slučajevima ljudi žele da izvedu Boga na sud i uključe se u „odlučujuću borbu” protiv Njega. Koji je najteži nivo koji ljudske predstave mogu da dostignu? Nivo poricanja Sȃmog pravog Boga, poricanja da su Njegove reči istina, kao i osuđivanje Božjeg dela. Kada ljudske predstave dostignu taj nivo, oni prirodno poriču Boga, osuđuju Boga, hule na Boga i izdaju Boga. Oni ne samo da poriču postojanje Boga, već odbijaju da prihvate istinu i da slede Boga – zar to nije zastrašujuće? (Jeste.) To je zastrašujući problem. Za predstave se može reći da su potpuno štetne za ljude, da ne donose nijednu korist. Zato danas razgovaramo u zajedništvu i detaljno analiziramo šta su predstave i kakve predstave ljudi gaje – jer je to veoma nužno. Koje predstave će se obično javljati u vama? Koje od vaših misli, razumevanja, procena i pogleda imaju veze sa vašim predstavama? Zar to nije vredno razmatranja? Ponašanje ljudi nije vezano za njihove predstave, ali su misli i pogledi koji stoje iza tog ponašanja direktno povezani sa njihovim predstavama. Ljudske predstave ne spadaju izvan delokruga Božjeg dela. Prvo: predstave koje ljudi imaju u vezi sa verom u Boga. To jest, ljudi imaju različite zamisli i definicije vere u Boga, onoga što treba da dobiju od svoje vere u Boga i kojim putem treba da idu u svojoj veri u Boga, i tako dolaze do svakakvih predstava. Drugo: ljudske predstave o ovaploćenju Boga. Ljudi imaju još više zamisli i definicija ovaploćenja, i tako prirodno dolaze do mnogih predstava – one su međusobno povezane. Treće: predstave koje ljudi imaju o Božjem delu. Ljudi imaju razne zamisli i definicije o istini koju Bog izražava, o naravi koju Bog otkriva i o načinu na koji Bog deluje, i tako oni stiču mnoge predstave. Te tri tačke možemo podeliti na još više pojedinosti, međutim te tri tačke u osnovi pokrivaju sve ljudske predstave, pa hajde onda da o svakoj ponaosob razgovaramo u zajedništvu.

Sada ćemo govoriti o prvoj tački, o različitim predstavama koje ljudi imaju u vezi sa verom u Boga. Obim takvih predstava je prilično širok. Bez obzira na to da li je ljudima verovanje u Boga novost ili su ranije već verovali u Boga, oni imaju mnogo predstava i zamisli kada prvi put počnu da veruju u Boga. Kada počnu da čitaju Bibliju, ljudi osećaju iznenadno naviranje u srcu i pomisle: „Biću dobar čovek; otići ću u raj.” Nakon toga, oni dolaze do svakakvih zamisli i definicija ili do ubeđenja o veri u Boga, i sigurno će na kraju imati i različite predstave. Na primer, ljudi zamišljaju svašta o tome kakvi bi trebalo da budu nakon što počnu da veruju u Boga. Neko kaže: „Kada počnem da verujem u Boga, prestaću da pušim, da pijem i da se kockam. Neću da idem na ta rđava mesta. Biću ljubazan prema ljudima i stalno ću se smeškati.” Šta je to? Da li je to predstava ili način na koji ljudi treba da se ponašaju? (To je način na koji ljudi treba da se ponašaju.) To jeste izraz normalne ljudskosti i ljudi treba tako da se ponašaju. To nije predstava, niti je zamisao – takav način razmišljanja je savršeno racionalan i razuman. Neki brat koji je u godinama kaže: „Star sam i verujem u Boga sve ove godine. Svojim rečima i delom treba da dam primer mladima. Ne treba da se kikoćem, niti da se ponašam neprikladno za svoje godine. Treba da izgledam dostojanstveno i kulturno i da imam držanje finog gospodina.” Zato je on ozbiljan kada razgovara sa mladima i koristi bogat rečnik koji vrvi od književnih citata, a kada ga mladi sretnu osećaju se nelagodno i izbegavaju da mu priđu. Braća i sestre plešu i hvale Boga na okupljanjima, a stari brat veruje da treba da kontroliše požudu u očima pa gleda samo ono što je pristojno, uzdržava se od gledanja, ali i dalje mrmlja u sebi: „Ovi mladi ljudi žive tako slobodno; zašto ja živim ovako ozlojeđeno? Ipak, potrebno je osećati se malo ozlojeđeno kada se veruje u Boga, jer ko je doveo do toga da toliko ostarim!” Kaže da ne sme da gleda plesače, ali očigledno je da se pretvara, jer i dalje krišom gleda. Kako nastaje ta pretvornost? Kako je dospeo u to stanje nelagode? Zato što ima zamisao o ponašanju i izrazima koje treba da koristi u svojoj veri u Boga i, pod uticajem tih zamisli, njegov govor i postupci postaju prikriveni i pretvorni. Na primer, kada pevaju na okupljanjima, neki ljudi pljeskaju rukama dok pevaju, prepuštajući se, ali taj stari brat je umrtvljen i tup kao mrtvac, bez ikakve vitalnosti ili ljudskog obličja. Smatra da zato što je star, treba i da se ponaša kao starac, a ne da se ponaša kao neko bezazleno dete i da zasmejava ljude. Ukratko, sve što on radi je samo pretvaranje i on se na silu pravi da je neko bitan. Da li takvo pretvorno ponašanje ima pozitivan uticaj na ljude koji ga vide? (Ne.) Kako se osećaš kada to vidiš? Kao prvo, osetićeš da se on licemerno ponaša i zbog toga će ti biti neprijatno; kao drugo, osećaćeš da je pretvoran, osetićeš i mučninu i gađenje, a kada razgovaraš sa njim, osetićeš da ti nedostaje vazduha i da ne uspevaš slobodno da govoriš. Ako ne budeš pažljiv, on će ti održati predavanje, govoreći: „Pogledaj samo u šta ste se vi mladi pretvorili, baš ste duboko iskvareni! Dobro se hranite i nosite dobru odeću, jedete kao što smo mi mogli samo za Novu godinu i na drugim slavljima, a opet ste izbirljivi i nezadovoljni. Kad smo mi bili mali, imali smo samo da jedemo mekinje i samoniklo bilje.” Razmeće se svojim stažom i drži predavanja drugima, a mladi ga izbegavaju. On to ne razume i čak kritikuje mlade što ne poštuju starije i ružno se ponašaju. Zar to što on kaže nije opterećeno predstavama i ljudskom voljom, zar nije u neskladu sa istinom i ne može poslužiti podučavanju drugih? Međutim, sve je to beznačajno. Šta je ključno: da li time što se tako ponaša on može da shvati istinu? (Ne može.) Da li je to od pomoći i korisno za ulazak u istina-stvarnost? (Ne.) Da li takav način primene, ponašanja i svakodnevnog načina života može da mu omogući da živi pred Bogom? Da li je ikada pomislio: „Da li je moje shvatanje vere u Boga u skladu sa istinom i Božjim zahtevima? Šta je ono što Bog zahteva? Kakve ljude Bog voli? Ima li razlike između mog shvatanja i onoga što Bog zahteva?” O tim pitanjima sigurno nikada ranije nije razmišljao. A da jeste, čak i da nije uspeo da nađe odgovore, ne bi se ponašao tako nepromišljeno. Šta je onda glavni uzrok takvog ponašanja? (Predstave.) A šta je glavni uzrok toga što je on stekao predstave? To što on pogrešno shvata kako ljudi koji veruju u Boga treba da se ponašaju i izražavaju. A kako je došlo do tog pogrešnog shvatanja? Koji je njegov uzrok? Postoji uslovljenost tradicijom i lekcijama naučenim u nastavnika u školi. Na primer, mladi treba da poštuju stare i da vole decu, dok stariji treba da se ponašaju u skladu sa svojim godinama i tako dalje. Zbog toga se kod njega javlja čudno ponašanje, ponekad se ponaša čudno, a ponekad koristi čudne izraze, ali u svakom slučaju ne izgleda sasvim normalno. Bez obzira na to da li se ponaša čudno ili koristi čudne izraze, sve dok ne shvati istinu ili Božje zahteve i ne traži istinu, njegovo će ponašanje sigurno biti otuđeno od istine. U tako jednostavnoj prilici – najobičnijem ponašanju u društvu – ljudi čine tako besmislene stvari zbog predstava koje su ukorenjene u njihovom srcu. Kada ljudi ne shvataju istinu, kada ne shvataju Božje reči i ne shvataju Božje namere, onda neće shvatiti koja merila Bog zahteva od ljudi. Kada stariji ljudi ne shvataju merila koja Bog zahteva od ljudi, oni počinju čudno da se ponašaju, čudno da se izražavaju i besmisleno da postupaju; kada mladi ljudi ne shvataju merila koja Bog zahteva, a njihova vera u Boga se zasniva na njihovim zamislima i predstavama, onda će i oni početi da koriste neke netačne izraze i čudno da se ponašaju. Koje čudno ponašanje prikazuju i koje netačne izraze koriste? Na primer, neki mladi ljudi vide u Božjim rečima da On zahteva od ljudi da žive čisto i otvoreno, sveže i živahno, kao deca, i misle: „Uvek ćemo biti deca pred Bogom i nikada nećemo odrasti, tako da moramo da se ponašamo i govorimo kao deca. Sada znam kako da budem jedan od Božjih izabranika i sledbenika, i sada shvatam kako je biti kao dete. Nekada sam se lažno predstavljao, izgledao sam vrlo prefinjeno, tupo i glupo, ali ubuduće moram da se ponašam svežije i živahnije.” Onda oni posmatraju današnje ponašanje mladih ljudi u društvu i, kada dođu do zaključka kako treba da se ponašaju, počinju to da primenjuju među braćom i sestrama, obraćajući se svima dečjim glasom, vršeći pritisak na grlo kada govore i to čine slatkim, detinjastim tonom. Oni su umislili da je samo takav glas dečji, dok u isto vreme čine neke čudne pokrete zbog kojih se ljudi osećaju neverovatno neprijatno i nelagodno. Nisu shvatili šta Bog misli pod biti čist i otvoren, svež i živahan kao dete, a sve to što rade je samo spoljašnje ponašanje – pretvaranje, mimikrija i afektiranje. Shvatanje takvih ljudi je iskrivljeno. Šta je ovde najbitnije? Ne samo da nisu u stanju da potpuno shvate značenje Božjih reči, već naprotiv, brkaju Božje reči sa ponašanjem, postupcima i trendovima nevernika. Zar to nije greška? Oni ne dolaze da traže pred Bogom, ne čitaju Božje reči i ne traže istinu; umesto toga, oni analiziraju i proučavaju stvari koristeći sopstveni mozak, ili u suprotnom traže teorijsku osnovu među nevernicima, u tradicionalnoj kulturi ili u naučnom znanju. Zar to nije greška? (Jeste.) To je najveća greška. Gde ima trunke istine u znanju nevernika? Ako tražiš osnovu za to kako da se ponašaš, možeš samo da tražiš istinu u Božjim rečima. U svakom slučaju, bez obzira na to koji nivo razumevanja ljudi mogu da dostignu, svaka Božja reč i svaki Njegov zahtev prema čoveku su praktični i detaljni i apsolutno nisu tako jednostavni kao što se čine u čovekovim predstavama i zamislima. Božji zahtevi prema čoveku nisu ukras njegovom spoljašnjem izgledu, nisu jednostavne navike, a još manje su samo način obavljanja stvari, već su merila koja Bog zahteva od ljudi; oni su načela i merila po kojima čovek treba da se ponaša i postupa, a ta načela su ono čime ljudi treba da ovladaju i što treba da poseduju. Ako u zajedništvu ne budem dovoljno jasan oko pojedinosti vezanih za ove probleme, onda će ljudi shvatiti samo nešto malo doktrine i biće im teško da uđu u istina-stvarnost.

Ono o čemu smo upravo razgovarali bile su predstave i zamisli koje ljudi imaju u vezi sa verovanjem u Boga u pogledu svog ponašanja u društvu. Šta još znate o ponašanju u društvu? Govoreći o predstavama, da li su predstave tačne ili pogrešne? (Pogrešne.) Da li su pozitivne ili negativne? (Negativne.) One su svakako u suprotnosti sa Božjim zahtevima i sa istinom; one nisu u skladu sa istinom. Bez obzira na to da li ih ljudi zamišljaju ni iz čega ili imaju neku osnovu, u svakom slučaju, nijedna od njih nema nikakve veze sa istinom. Dakle, koja je svrha zajedništva i detaljne analize ovih predstava? Prva je da ljudi treba da steknu svest o tome šta su predstave i da u isto vreme kada ih prepoznaju, shvate šta je istina, pre nego što zatim uđu u istinu. Svrha ovoga je da omogući ljudima da shvate suštinu istine, a to je da iskreno stanu pred Boga. Bez obzira na to koliko su tvoje predstave razumne ili koliko su osnovane, one su i dalje predstave; one nisu istina, niti mogu da zamene istinu. Ako predstave smatraš istinom, onda istina neće imati nikakve veze s tobom, ti nećeš imati nikakve veze s verom u Boga, a tvoja vera će biti bezvredna. Bez obzira na to koliko radiš ili jurcaš naokolo za Boga, ili koliko veliki ceh plaćaš za Boga, kakav će biti konačan rezultat ako sve to radiš na osnovu svojih predstava i zamisli? Ništa što uradiš neće imati nikakve veze sa istinom, niti sa Bogom; Bog će to osuditi i neće ga odobriti – to su korisni i štetni ishodi. Sada bi trebalo da shvatite koliko je važno razrešavanje nečijih predstava i zamisli.

Koji je prvi korak u razrešavanju vaših predstava? Da se pronikne i prepozna šta je predstava. Kada je Božja kuća prvi put počela da snima filmove, nešto gadno se dogodilo u timu za filmsku produkciju, što ima veze sa ljudskim predstavama. Raščlaniću vam ovaj slučaj ne da bih ikoga osudio, već da bih vam omogućio da bolje rasuđujete, da biste zapamtili ovaj slučaj i da biste produbili svoje razumevanje predstava kroz ovaj slučaj i da biste znali koliko su predstave štetne za ljude. Ako ne budem govorio o tome, možda ćete pomisliti da to nije preterano bitno. Međutim, nakon što ga raščlanim, sigurno ćete klimati glavom i složiti se da je to vrlo bitno. Kada je reč o snimanju filmova, postavlja se pitanje koje boje i stil odeće izabrati. Neki ljudi su bili posebno konzervativni, želeli su da koriste bezlične boje, sivu i smeđu. To Me je zbunilo i pitao sam se o čemu se radi. Zašto su izabrali odeću te boje? Zahvaljujući svoj toj bezličnoj sivoj i smeđoj odeći, čitava scena je ispala posebno mračna, a kada sam je video osetio sam se veoma neprijatno. Zašto nisu izabrali nešto šarenije? Već sam bio rekao da odeća može da bude šarena i da stil mora da bude pristojan i elegantan. Pa zašto su se onda ljudi oglušili o Božje reči i zahteve Božjeg doma i nisu obratili pažnju na njih i umesto toga birali bezlične sive i smeđe tkanine za izradu odeće? Zašto su tako postupili? Zar to nije vredno razmatranja? Šta je bio glavni uzrok toga? Ljudi nisu shvatili istinu, nisu slušali ono što se govorilo i nisu bili pokorni – glavni uzrok je bio taj što ljudi u sebi nose prirodu koja izdaje Boga. Kakva je to priroda? Kakva je to narav? Suština je da ljudi ne vole istinu i da mogu da odbiju da je prihvate i da su njihova srca otvrdnula. Ljudi kažu da su spremni da se podvrgnu Božjim uređenjima i da su voljni da traže istinu, ali kada rade nešto, oni to rade samo u zavisnosti od svojih sklonosti da bi postigli svoje ciljeve. Da se radi samo o tvom životu, onda ne bi bilo strašno da radiš šta god želiš, jer se to odnosi samo na tvoj sopstveni život-ulazak. Međutim, ti sada obavljaš svoju dužnost u crkvi, a posledice takvog postupanja tiču se Božjeg dela i Božje slave, a tiču se i ugleda crkve; ako se ljudi ponašaju nesmotreno u skladu sa sopstvenom voljom, lako se može desiti da osramote Boga. Božja kuća se ne meša u to kako se pojedinci oblače – princip je da se izgleda pristojno i uljudno, da se ostavi pozitivan utisak na sve koji vas vide. Međutim, da li je prikladno da neko predloži da prilikom snimanja filma svi budu obučeni u sivo i smeđe? Šta je bila suština tog problema? To su bili ljudi koji su se u svom poslu oslanjali na svoje predstave i smatrali da su bezlične boje siva i smeđa znak i simbol nekoga ko veruje u Boga i sledi Ga. Može se reći da su oni odredili te boje kao boje koje su u skladu sa istinom, sa Božjim namerama i sa Božjim zahtevima. To je bila greška. Nema ničeg lošeg u tim bojama samim po sebi, ali ako ljudi rade stvari na osnovu svojih predstava i pretvaraju te boje u neku vrstu simbola, onda je to problem. To je došlo kao posledica ljudskih predstava, a do tih ideja i primene u praksi je došlo zato što su te predstave bile u srcima ljudi. Ljudi se prema tim predstavama i zamislima odnose kao da su istina, smatraju da su siva i smeđa boja simbol odeće vernika u Boga, dok istinu, Božje reči i Božje zahteve ostavljaju postrance i isključuju ih, zamenjujući ih ljudskim predstavama i merilima – to je bio osnovni uzrok problema. Zapravo, biranje boja i stilova odevanja su spoljašnje stvari koje nemaju nikakve veze sa istinom, ali te apsurdne stvari su se desile zbog ljudskih predstava i stvorile su određeni negativan uticaj, pa je istina bila potrebna da bi se stvar razrešila.

Kada se radi o veri u Boga, na koji god problem ljudi da naiđu ili sa kojim god problemom da se susretnu, njihove predstave se stalno javljaju i oni ih i dalje koriste. Ljudi uvek žive među svojim predstavama, a one ih ograničavaju, kontrolišu i njima vladaju. Kao rezultat toga, njihove misli, ponašanje, način života, principi vladanja, životni pravac i ciljevi, kao i način na koji se odnose prema Božjim rečima i delu budu zagađeni njihovim predstavama, pa istinom uopšte nisu ni oslobođeni ni slobodni. Verujući u Boga na taj način i uvek se držeći predstava, posle deset ili dvadeset godina, sve do danas, predstave koje su ljudi imali u početku ostaju nepromenjene. Niko ih nije raščlanio, ljudi ih sami nikada nisu ispitali, a još manje su prihvatili da budu orezani. Ljudi se njima nikada nisu ozbiljno pozabavili, tako da bez obzira koliko dugo su verovali u Boga, da li oni ubiru plodove ili ne? Svakako da ih ne ubiru. Odnos između čoveka i Boga postepeno se poboljšava kroz proces stalnog raščlanjivanja i shvatanja predstava, a zatim njihovog razrešavanja – zar tu ne postoji i praktična strana? (Postoji.) Međutim, ako su tvoje predstave stalno u fazi u kojoj su bile kada si prvi put počeo da veruješ u Boga, onda se može reći da se tvoj odnos sa Bogom uopšte nije poboljšao. Kada je u pitanju vera u Boga, koje druge predstave na koje se oslanjate u životu još niste razrešili? Za koje predstave uvek verujete da su ispravne, da su u skladu sa istinom i da nisu problematične? Koje predstave mogu da utiču na tvoje ponašanje, na tvoju težnju i na tvoje poglede na verovanje u Boga i da dovedu do toga da tvoj odnos sa Bogom uvek bude mlak, ni blizak ni dalek? Ti pogrešno veruješ da mnogo voliš Boga, da su tvoja vera i tvoja odanost Bogu sve veće, da je tvoja rešenost da patiš veća, a u stvari, u Božjim očima, ti uopšte nemaš ni najmanju istina-stvarnost. Trebalo bi da svi detaljno analizirate tu stvar, i sigurno ćete otkriti da svako od vas ima mnoge predstave na koje se oslanja da bi živeo, a koje su još uvek prisutne i koje niste razrešili. To je veoma ozbiljan problem.

Naveo sam tri primera predstava koje ljudi imaju u vezi sa verovanjem u Boga. Da li ste sada svesniji koje predstave imate u vezi sa verovanjem u Boga? (Da.) Recite Mi onda, koje druge predstave i zamisli mogu da spreče ljude da primenjuju istinu i da utiču na obavljanje njihove dužnosti i njihov normalan odnos sa Bogom, to jest, predstave koje mogu da spreče ljude da stanu pred Boga i koje imaju direktan uticaj na njihovu spoznaju Boga? (Prilično jaka predstava koju imam je da verujem da ako mogu normalno da obavljam svoju dužnost svaki dan, onda s takvom verom u Boga mogu da postignem spasenje.) Verovanje da možeš da postigneš spasenje obavljajući svoju dužnost je predstava i zamisao. Dakle, da li je važno da obavljate svoju dužnost u skladu sa merilima? Mogu li ljudi koji ne obavljaju svoju dužnost u skladu sa merilima da postignu spasenje? Ako neko nepromišljeno obavlja svoju dužnost, onda to spada u prekidanje i ometanje Božjeg dela. Neko ko to čini ne samo da ne može da postigne spasenje, već će biti i kažnjen. Vi niste u stanju da razmišljate o tim stvarima, ne razumete ih i ne možete jasno da ih vidite, a ipak i dalje govorite stvari kao što su: „Dokle god obavljam svoju dužnost, mogu da postignem spasenje i uđem u carstvo nebesko.” Da li je to u skladu sa Božjim rečima? Ta ideja je samo pusta želja; kako možete tako lako to da postignete? Da li se prihvatanje istine može smatrati verom u Boga? Može li neko da postigne spasenje, a da ne odbaci svoju iskvarenu narav? Imate u sebi toliko toga što se odnosi na predstave i zamisli. Svakakve zamisli, shvatanja i definicije koje nisu u skladu sa istinom odnose se na predstave. Koje druge predstave imate? (Mislim da što važniju dužnost obavljam i što više dostignuća koja svedoče o Bogu postižem, to ću više zasluga imati, to će me Bog više odobravati i to će veći biti moji blagoslovi u budućnosti.) To je takođe predstava. Ukratko, ljudi izmišljaju predstave i dolaze do njih ni iz čega. Iako možda imaju neku osnovu, one nisu izvedene ni iz jedne osnove nađene u Božjim rečima ili istini, već su ideje zasnovane na pustim željama ljudi i proizvod su želje da budu blagosloveni. Kada ljudi rade stvari kojima preovlađuje takvo razmišljanje, oni rade sve i svašta i plaćaju veliki ceh pre nego što konačno otkriju da su počinili grešku i postupali protivno načelima, da stvari nisu onakve kakve su zamišljali i zato postaju negativni. Jednog dana, kada se osvrnu i shvate da su sledili put koji se oslanja na njihove predstave i zamisli, da su već izgubili mnogo vremena, poželeće da se vrate, ali to neće biti moguće. Koje druge predstave imate koje još niste razrešili? (Mislim da, pošto verujem u Boga i dajem se za Boga, onda bi Bog trebalo da me blagoslovi i da mi omogući povlastice. Kada imam problem i prizovem Boga, osećam da Bog treba da mi pruži rešenje, i zato što verujem u Boga, sve treba da ide glatko. Zato, kada obavljam svoju dužnost i nalazim se u teškoj situaciji, pogrešno shvatam Boga i zameram Mu i osećam da On ne treba da dozvoli da mi se takve stvari dese.) Većina ljudi ima tu predstavu; to je neka vrsta razumevanja koje ljudi imaju u vezi sa verovanjem u Boga. Ljudi misle da se veruje u Boga da bi se stekle prednosti, a ako se one ne steknu, onda taj put mora da je pogrešan. Dakle, da li je ta predstava sada rešena? Da li ste počeli da je ispravljate? Kada ta predstava kontroliše tvoje ponašanje ili utiče na tvoj budući pravac, da li tražiš istinu da to razrešiš? Ljudi u svom srcu često ograničavaju veru u Boga, uvereni da, zato što veruju u Boga, sve treba da bude mirno, ili misle: „Dajem se i obavljam svoju dužnost za Boga, tako da Bog treba da blagoslovi moju porodicu, da blagoslovi celu moju porodicu mirom, da učini da se ne razbolim i da cela moja porodica bude srećna. I mada ja obavljam svoju dužnost, to je Božje delo, tako da Bog treba da snosi svu odgovornost za to i da sve dobro uredi i učini da ne naiđem na bilo kakve poteškoće, opasnosti ili iskušenja kada obavljam svoju dužnost. Ako se tako nešto dogodi, onda to možda nije Božje delo.” To su sve ljudske predstave; ljudi su skloni da imaju takve predstave kada ne shvataju Božje delo. Da li se te predstave često pojavljuju dok obavljate svoju dužnost? (Da.) Ako uvek veruješ da su tvoje predstave i zamisli naprosto normalne i razumne i da stvari tako treba da budu, i ne tražiš istinu da ih razrešiš, onda nećeš moći da zadobiješ istinu i nećeš imati nikakav život-ulazak. Istina za tebe neće imati ni vrednost ni značenje, a tvoja vera u Boga će takođe biti besmislena. Ako u svojoj veri u Boga ljudi često jedu i piju Božje reči, prisustvuju okupljanjima, slušaju propovedi i žive sasvim normalnim duhovnim životom, a ipak deluju, ponašaju se i obavljaju svoje dužnosti oslanjajući se na svoje predstave, zasnivaju sve na svojim predstavama i koriste svoje predstave da bi odmerili šta je ispravno a šta pogrešno u svemu, zar takvi ljudi ne žive u okviru svojih predstava? Bez obzira na to koliko propovedi slušaju ili koliko Božjih reči jedu i piju, mogu li se ljudi koji žive u svojim predstavama ikada promeniti? Može li se njihov odnos sa Bogom ikada popraviti? (Ne.) Dakle, da li Bog odobrava takvu vrstu vere? (Ne.) Svakako da ne. Zato je toliko važno raščlaniti predstave unutar ljudi.

Većina ljudi nema predstave kada su namireni hranom i vodom i sve im je potaman, ili kada posmatraju tradicionalne verske ceremonije; ali kada Bog obavlja Svoje delo i izražava istinu, javljaju se razne predstave. Ljudi nemaju predstave kada tek treba da obave svoju dužnost i samo normalno prisustvuju okupljanjima, ali kada Bog zahteva od njih da obave svoju dužnost ili kada naiđu na poteškoće u dužnosti, tada se javljaju mnoge predstave. Ljudi nemaju predstave kada im je fizički udobno i uživaju u životu, ali kada se razbole ili se susretnu sa nedaćama, predstave se prirodno javljaju. Na primer, pre nego što poveruju u Boga, nečiji posao i porodični život idu glatko, ali nakon što počnu da veruju u Boga, dešavaju se neke stvari koje im se ne sviđaju. Ponekad ih osuđuju, obespravljuju, zlostavljaju, pa čak i hapse, muče i izazivaju kod njih trajne bolesti, zbog čega se osećaju nelagodno i misle: „Zašto stvari nisu išle dobro tokom godina dok sam verovao u Boga? Verujem u pravog Boga, zašto me onda Bog ne zaštiti? Kako Bog može da gleda da me tuku zli ljudi i da me gaze đavoli, a da Ga nije briga?” Zar ljudi ne stvaraju takve predstave? Zašto oni stvaraju takve predstave? Ljudi veruju u sledeće: „Pošto sada verujem u Boga, onda pripadam Njemu i Bog treba da se brine o meni, da se postara da imam šta da jedem i gde da živim, da se brine o mojoj budućnosti i mojoj sudbini, kao i o mojoj ličnoj bezbednosti, uključujući bezbednost moje porodice, i da garantuje da će mi sve ići dobro, da će sve ići mirno i bez neprijatnih iznenađenja.” A ako činjenice nisu onakve kakve ljudi zahtevaju i zamišljaju, oni pomisle: „Verovanje u Boga nije tako dobro ili tako lako kao što sam zamišljao. Ispostavilo se da i dalje moram da trpim sve ove progone i nevolje i da prolazim kroz mnoge kušnje u svojoj veri u Boga – zašto me Bog ne zaštiti?” Da li je to ispravno ili pogrešno razmišljanje? Da li je u skladu sa istinom? (Nije.) Dakle, zar takvo razmišljanje ne pokazuje da oni postavljaju nerazumne zahteve prema Bogu? Zašto se ljudi koji tako razmišljaju ne mole Bogu ili ne traže istinu? Božja dobra volja prirodno stoji iza Njega i dovodi do toga da se ljudi susreću sa takvim stvarima; zašto ljudi ne shvataju Božje namere? Zašto ne mogu da sarađuju sa Božjim delom? Bog namerno dovodi do toga da se ljudi susreću sa takvim stvarima da bi mogli da traže i zadobiju istinu, i da bi živeli oslanjajući se na istinu. Međutim, ljudi ne traže istinu, već uvek odmeravaju Boga koristeći sopstvene predstave i zamisli – to je njihov problem. Te neprijatne stvari morate da shvatite ovako: niko ne može da provede ceo život bez patnje. Nečije patnje će imati veze sa porodicom, nečije sa poslom, nečije sa brakom, a nečije sa fizičkim bolestima. Svi moraju da pate. Neki kažu: „Zašto ljudi moraju da pate? Kako bi bilo divno ceo život provesti spokojno i srećno. Zar ne možemo da ne patimo?” Ne – svi moraju da pate. Patnja dovodi do toga da svaka osoba iskusi bezbroj osećaja fizičkog života, bilo da su ti osećaji pozitivni, negativni, aktivni ili pasivni; patnja ti pruža različita osećanja i prepoznavanje vrednosti, što su za tebe sva tvoja životna iskustva. To je jedan aspekt i on služi da ljudi budu iskusniji. Ako na osnovu toga možeš da tražiš istinu i shvatiš Božju nameru, onda ćeš se sve više približavati merilu koje Bog zahteva od tebe. Drugi aspekt je da je to odgovornost koju Bog zadaje čoveku. Kakvu odgovornost? Patnju koju treba da pretrpiš. Ako možeš da prihvatiš tu patnju i podneseš je, onda je to svedočanstvo, a ne nešto sramno. Kada se razbole, neki ljudi se plaše da će drugi ljudi saznati za to; misle da je bolest nešto sramno, a zapravo se ničega ne treba stideti. Ako si, kao normalna osoba, usred bolesti u stanju da se pokoriš Božjim uređenjima, da podneseš sve vrste patnji i da još uvek budeš u stanju da normalno obavljaš svoju dužnost, u stanju da ispuniš naloge koje ti Bog daje, da li je to dobro ili loše? To je dobra stvar, to je svedočanstvo o tvojoj pokornosti Bogu, to je svedočanstvo da odano izvršavaš svoju dužnost i to je svedočanstvo koje sramoti i odnosi pobedu nad Sotonom. Dakle, svako stvoreno biće i svaki Božji izabranik treba da prihvati i pokori se bilo kojoj patnji. Tako to moraš da shvatiš i moraš da naučiš tu lekciju i da postigneš istinsku pokornost Bogu. To je u skladu sa Božjom namerom i to je Božja želja. To je ono što Bog uređuje za svako stvoreno biće. To što ti Bog priređuje takve situacije i uslove jednako je zadavanju odgovornosti, obaveze i davanju naloga, tako da treba da ih prihvatiš. Zar to nije istina? (Jeste.) Dokle god to dolazi od Boga, dokle god Bog tako zahteva od tebe i to očekuje od tebe, onda je to istina. Zašto se kaže da je to istina? Zato što ako prihvatiš te reči kao istinu, onda ćeš moći da rešiš svoju iskvarenu narav, svoje predstave i svoje buntovništvo, tako da kada se ponovo suočiš sa teškoćama, nećeš ići protiv Božjih želja niti se pobuniti protiv Boga, to jest, moći ćeš da primenjuješ istinu i da se pokoriš Bogu. Tako ćeš moći da svedočiš, što Sotoni donosi sramotu, i moći ćeš da zadobiješ istinu i dostigneš spasenje. Ako slediš svoje predstave i ideje, misleći: „Sada verujem u Boga, Bog treba da me blagoslovi. Treba da budem neko ko je blagosloven”, kako onda možeš da shvatiš taj blagoslov? Prema tvom shvatanju, blagoslov je život pun sjaja i blagostanja, da imaš da jedeš i piješ do mile volje, da ne obolevaš, da od rođenja imaš sve, da ti je sve nadomak ruke i da uživaš u bogatom materijalnom životu koji ne moraš da zaradiš. Štaviše, da živiš mirnim životom u kojem sve ide glatko, da živiš u izuzetnoj udobnosti bez ikakvog bola – tako ti zamišljaš blagoslov. Ali, ako to sagledaš iz današnje perspektive, da li je to blagoslov? To nije blagoslov, to je nesreća. Hodanje stazom žudnje za telesnim udobnostima nateraće te da se sve više udaljavaš od Boga, kao i da toneš sve dublje u ovaj rđavi svet, nesposoban da se izvučeš iz njega. Kada te Stvoritelj pozove, ima mnogo stvari kojih nisi voljan da se odrekneš i ne možeš da otpustiš te telesne udobnosti. Čak i ako ti Bog nešto naloži i zatraži od tebe da obaviš neku dužnost, ti suviše ceniš sebe: danas se ne osećaš dobro, sutra si neraspoložen, nedostaju ti roditelji, nedostaje ti partner, misliš samo na telesne stvari svakog dana, ne obavljaš nijednu dužnost dobro, ali želiš da uživaš više od drugih. Živiš kao parazit – možeš li da sprovedeš istinu u delo? Možeš li da svedočiš? Ne, ne možeš. Ljudi imaju mnogo zamisli u vezi sa verovanjem u Boga. Oni zamišljaju da će, kada počnu da veruju u Boga, imati bogatstvo i mir čitavog života, da će svi njihovi rođaci imati koristi zahvaljujući njima, pri čemu će im se oči cakliti od zavisti; da nikada neće biti siromašni i da se nikada neće razboleti ili se suočiti sa bilo kakvom katastrofom. Takve zamisli dovode do toga da ljudi imaju mnoge nerazumne zahteve od Boga. Kada imaš nerazumne zahteve od Boga, da li je tvoj odnos sa Bogom normalan ili nenormalan? Svakako da je nenormalan. Dakle, da li te ove predstave i zamisli navode da staneš na stranu Boga ili da se suprotstaviš Bogu? One samo mogu da te navedu da se suprotstaviš Bogu, da Mu protivrečiš i da Mu se odupreš, pa čak i da izdaš i napustiš Boga, i takvo ponašanje postaje sve ozbiljnije. To jest, kada ljudi imaju takve predstave, oni više nisu u stanju da održe normalan odnos sa Bogom. Kada ljudi steknu predstave o Bogu, njihova srca tada proizvode osećaje buntovnosti i negativnosti. U takvim vremenima treba da traže istinu da bi razrešili te predstave. Kada shvate istinu, kada shvate nalog koji im Bog izdaje i mnoge zahteve koje Bog ima za njihovo verovanje u Njega, kada jednom to shvate i kada budu mogli da se ponašaju i postupaju u skladu sa Božjim zahtevima, tada će se na taj način razrešiti njihove predstave i zamisli. Kada jednom shvate istinu, prirodno će se odreći svojih predstava i tada će njihov odnos sa Bogom postati normalniji. Rešavanje predstava je jednako rešavanju nedoumica o Bogu. Drugim rečima, tek kada otpuste i razreše svoje predstave, oni će shvatiti šta je istina i šta su Božji zahtevi.

Koje još predstave postoje u vašem srcu koje mogu uticati na obavljanje vaših dužnosti? Koje predstave često utiču na vas i upravljaju vašim životom? Kada ti se dogodi nešto što ti se ne sviđa, tvoje predstave se prirodno javljaju i onda se žališ Bogu, prepireš se i takmičiš se sa Bogom, i one donose brz preobražaj u tvom odnosu sa Bogom: odustaješ od onoga kakav si bio na početku, kada si osećao da mnogo voliš Boga i da si mu veoma odan, kada si želeo da Mu posvetiš ceo svoj život, da bi se iznenada predomislio, više ne želiš da obavljaš svoju dužnost, niti da budeš odan Bogu, žao ti je što si izabrao taj put i čak se žališ što te je Bog izabrao. Koje druge predstave mogu iznenada da izazovu promenu u tvom odnosu sa Bogom? (Kada Bog uredi situaciju da me proveri i da me otkrije i kada osećam da neću dobro proći, ja stvaram predstave o Bogu. Osećam da verujem u Boga i da Ga sledim, i da sam uvek vršio svoju dužnost, tako da dokle god ne napuštam Boga, ne treba ni On mene da napušta.) To je jedna vrsta predstave. Da li često imate takve predstave? Kako vi shvatate to da vas je Bog napustio? Da li mislite da ako vas Bog napusti, to znači da vas Bog ne želi i da vas neće spasiti? To je još jedna vrsta predstave. Kako, dakle, nastaje takva predstava? Da li dolazi iz vaše mašte ili ima osnovu? Kako znaš da nećeš dobro proći kod Boga? Da li ti je Bog to lično rekao? Te misli su u potpunosti tvoja tvorevina. Sada znaš da je to predstava; ključno pitanje je kako je rešiti. Ljudi zapravo imaju mnogo predstava o veri u Boga. Ako možeš da shvatiš da imaš predstavu, onda treba da znaš da je pogrešna. Dakle, kako treba rešiti ove predstave? Kao prvo, mora da ti bude jasno da li te predstave potiču iz znanja ili iz sotonističkih shvatanja, zatim gde leži krivica, u čemu je šteta i, kada ti to bude jasno, prirodno ćeš moći da otpustiš tu predstavu. Međutim, to nije isto što i temeljno razrešavanje iste; i dalje moraš da tražiš istinu, da uvidiš šta su Božji zahtevi, a zatim da raščlaniš pojam u skladu sa Božjim rečima. Kada budeš jasno mogao da razabereš da je predstava pogrešna, da je ona nešto apsurdno i da je potpuno u neskladu sa istinom, to će značiti da si u osnovi razrešio predstavu. Ako ne tražiš istinu, ako predstavu ne uspoređuješ sa Božjim rečima, nećeš moći jasno da razabereš zašto je predstava pogrešna, i tako nećeš moći temeljno da se odrekneš predstave; čak i ako znaš da je to predstava, nećeš nužno moći u potpunosti da je otpustiš. U takvim okolnostima, kada se tvoje predstave kose sa Božjim zahtevima i kada ih se tvoje srce ipak pridržava pored toga što možda znaš da su tvoje predstave pogrešne, i kada svakako znaš da su tvoje predstave u suprotnosti sa istinom i ti ipak u srcu i dalje veruješ da su tvoje predstave održive, tada nisi neko ko shvata istinu i ljudi kao što si ti nemaju život-ulazak i rast im je suviše mali. Na primer, ljudi su posebno osetljivi na sopstveni ishod i odredište, kao i na prilagođavanja u njihovoj dužnosti i na poveravanje njihove dužnosti nekome drugom. Neki ljudi u takvim situacijama često na prečac dolaze do pogrešnog zaključka da je za njih gotovo čim su smenjeni u svojoj dužnosti i čim su ostali bez statusa, ili je Bog rekao da ih više ne voli ili ne želi. To je zaključak do kojeg oni dolaze. Oni veruju u sledeće: „Nema smisla verovati u Boga, Bog me ne želi, a moj ishod je već određen, pa koja je svrha da nastavim živeti?” Drugi, kada čuju takve misli, smatraju da su razumne i dostojanstvene – ali kakvo je to zapravo razmišljanje? To je buntovništvo protiv Boga, to je prepuštanje očaju. Zašto se prepuštaju očaju? Zato što ne razumeju Božje namere, ne mogu jasno da vide kako Bog spasava ljude i nemaju istinsku veru u Boga. Da li Bog zna kada se ljudi prepuste očaju? (Da.) Bog zna, pa kako se onda On ponaša prema takvim ljudima? Ljudi stvore neku vrstu predstave i kažu: „Bog je platio ogromnu cenu za čoveka, mnogo je delovao u svakoj osobi i uložio je mnogo napora; Bogu nije lako da izabere i spase osobu. Bog će biti veoma povređen ako se čovek prepusti očaju i svakog dana će se nadati da će čovek uspeti da se uzdigne.” To je površno značenje, ali to je, u stvari, i ljudska predstava. Bog zauzima određeni stav prema takvim ljudima: ako se prepustiš očaju i ne pokušavaš da kreneš napred, dozvoliće ti da sam izabereš; neće te prisiljavati da učiniš bilo šta protiv svoje volje. Ako kažeš: „I dalje želim da obavljam dužnost stvorenog bića, da činim sve što mogu da primenjujem kako Bog traži i da udovoljavam Božjim namerama. Upotrebiću sve svoje darove i talente, a ako nisam sposoban za bilo šta, onda ću naučiti da se pokorim i da budem poslušan; neću napustiti svoju dužnost”, Bog će reći: „Ako si voljan da tako živiš, onda nastavi da slediš, ali moraš da radiš kako Bog traži; merila koja Bog zahteva i Njegova načela se ne menjaju.” Koje je značenje tih reči? Značenje je da samo ljudi mogu da napuste sebe same; Bog nikada nikoga ne bi napustio. Za svakoga ko je u stanju da na kraju postigne spasenje i ugleda Boga, za svakoga ko uspostavlja normalan odnos sa Bogom i ko može da stane pred Boga, to nije nešto što se može postići posle jednog neuspeha ili orezivanja, ili posle jednog suda i jedne grdnje. Pre nego što je Petar usavršen, oplemenjen je stotinama puta. Među onima koji preostanu posle službovanja do samog kraja, neće biti nikoga ko je samo osam ili deset puta doživeo kušnje i oplemenjivanje pre nego što je stigao do kraja. Bez obzira na to koliko se puta neko stavlja na probu i oplemenjuje, zar to nije Božja ljubav? (Jeste.) Kada možeš da vidiš Božju ljubav, onda možeš da razumeš Božji stav prema čoveku.

Kada neki ljudi čitaju Božje reči i vide da Bog njima osuđuje ljude, oni stiču predstave i osećaju se rastrzano. Na primer, Božje reči tvrde da ti ne prihvataš istinu, pa te zato Bog ne voli, niti te prihvata, da si zlikovac, antihrist, da se On uznemiri čim te ugleda i da te ne želi. Ljudi čitaju te reči i misle: „Ove reči su meni upućene. Bog me odlučno ne želi, a pošto me je Bog napustio, ni ja više neću da verujem u Boga.” Ima onih koji, kada čitaju Božje reči, često stiču predstave i pogrešno razumeju jer Bog razotkriva iskvarena stanja ljudi i u nekim Svojim izjavama osuđuje ljude. Pošto misle da su Božje reči upućene njima, ljudi postaju negativni i slabi, misle da Bog odustaje od njih i da ih neće spasiti. Postaju toliko negativni, da ih to dovodi do suza, i više ne žele da slede Boga. To je zapravo pogrešno shvatanje Boga. Kada ne razumeš značenje Božjih reči, ne treba da pokušavaš da definišeš Boga. Ti ne znaš koju vrstu osobe Bog napušta, niti pod kojim okolnostima odustaje od ljudi, a ni pod kojim okolnostima ostavlja ljude po strani; postoje načela i konteksti za sve to. Ako nemaš potpuni uvid u te pojedinosti, bićeš veoma sklon da burno reaguješ i ograničiš sebe zbog jedne Božje reči. Zar to nije problematično? Kada Bog sudi ljudima, koji je njihov glavni aspekt koji On osuđuje? Bog sudi i razotkriva iskvarene naravi i iskvarenu suštinu ljudi, osuđuje njihove sotonske naravi i sotonske prirode, osuđuje različita ispoljenja i ophođenje kada se bune i protive Bogu, osuđuje ih zato što nisu u stanju da se pokore Bogu, zato što se uvek suprotstavljaju Bogu i zato što uvek imaju sopstvene motivacije i ciljeve – ali takva osuda ne znači da je Bog napustio ljude koji imaju sotonsku narav. Ako vam to nije jasno, onda niste sposobni da shvatite, što vas pomalo čini sličnim ljudima koji su mentalno poremećeni, uvek sumnjičavi prema svemu i koji pogrešno tumače Boga. Takvi ljudi su lišeni istinske vere, tako da je pitanje kako bi uopšte mogli da slede Boga do samog kraja? Kad čuješ jednu jedinu osuđujuću izjavu od Boga, ti misliš da je time što ih je osudio, Bog ljude i napustio i da više neće biti spaseni, zbog čega postaješ negativan i prepuštaš se očaju. To je pogrešno tumačenje Boga. Zapravo, Bog nije napustio ljude. Pogrešno su protumačili Boga i napustili sebe. Ništa nije ozbiljnije nego kada se ljudi odreknu sebe, što je ostvarenje reči iz Starog zaveta: „Bezumni ginu zbog bezumlja” (Priče Solomonove 10:21). Nijedno ponašanje nije gluplje nego ono kada se ljudi prepuste očaju. Ponekad čitaš Božje reči koje kao da definišu ljude; zapravo, one ne definišu nikoga, već su izraz Božjih namera i mišljenjȃ. To su reči istine i načela, ne definišu nikoga. Reči koje je Bog izgovorio u gnevu ili u besu takođe predstavljaju Božju narav, te su reči istina i, štaviše, pripadaju načelu. Ljudi to moraju da shvate. Svrha tih Božjih reči jeste da omogući ljudima da shvate istinu i da shvate načela; svakako nije da ikoga definišu. To nema nikakve veze s krajnjim odredištem i nagradom ljudi, a još manje s njihovom krajnjom kaznom. To su samo reči izgovorene da sude i da orezuju ljude, one su rezultat besa na ljude koji ne ispunjavaju Njegova očekivanja i izgovorene su da bi probudile ljude, da bi ih podsetile, i te reči dolaze iz Božjeg srca. Pa ipak, ima onih koji posrću i napuštaju Boga zbog jednog jedinog Njegovog suda. Takvi ljudi ne znaju šta je dobro za njih, razum do njih ne dopire, uopšte ne prihvataju istinu. Neki ljudi se osećaju slabo neko vreme, a zatim ponovo staju pred Boga, misleći: „Ovo nije u redu, moram da nastavim da sledim Boga i da radim ono što Bog zahteva. Ako ne budem sledio Boga, niti dobro obavljao svoju dužnost, onda će mi život biti bezvredan. Da bih proživeo smislen život, moram da sledim Boga.” Dakle, kako oni slede Boga? Moraju da dožive Božje delo. Naprosto reći da neko veruje u Boga i da ne doživljava Božje delo znači da ne sledi Boga. Prethodno nelojalno obavljanje dužnosti i nedostatak volje da se prihvati malo orezivanja – da li je to stav koji čovek treba da ima kada prihvata Božje delo? Nepristajanje na orezivanje i neprestano vajkanje kada neko malo pati – kakva je to narav? Čovek treba da se preispita i uvidi šta Bog zahteva, i mora da čini ono što Bog zahteva. Ako Bog kaže da nisi dovoljno dobar, onda nisi dovoljno dobar i ne treba da koristiš svoje predstave i uobrazilju da razgraničiš stvari ili da se suprotstaviš Bogu; treba da se pokoriš i priznaš da nisi dovoljno dobar. Zar tada nećeš imati put primene? Može li neko i dalje da napusti Boga kada je u stanju da primenjuje istinu i pokori se Bogu? Ne, ne može. Postoje trenuci kada veruješ da je Bog odustao od tebe – ali u stvari, Bog nije odustao od tebe, On te samo ostavlja po strani da bi mogao da se preispitaš. Bog može da te smatra nepoželjnim i ne želi da obraća pažnju na tebe, ali On te nije zaista napustio. Ima onih koji se trude da obavljaju svoju dužnost u Božjoj kući, ali zbog njihove suštine i raznih stvari koje se u njima ispoljavaju, Bog vidi da oni ne vole istinu i da je uopšte ne prihvataju, pa ih Bog zapravo napušta; oni nisu zaista izabrani, već su samo obavljali službu neko vreme. U međuvremenu, postoje neki koje Bog maksimalno disciplinuje, grdi i sudi im, pa čak i osuđuje i proklinje, primenjujući prema njima različite načine postupanja koji su u suprotnosti sa ljudskim predstavama. Neki ljudi ne razumeju Božju nameru i misle da se Bog okomio na njih i da ih povređuje. Oni misle da nema dostojanstva u životu pred Bogom, ne žele više da povređuju Boga i napuštaju crkvu. Oni čak misle da za takvo postupanje ima razloga i na taj način okreću leđa Bogu – ali u stvari, Bog ih nije napustio. Takvi ljudi nemaju ni najmanju predstavu o Božjoj nameri. Oni su donekle preosetljivi, idu toliko daleko da odustaju od Božjeg spasenja. Da li oni zaista imaju savest? Naiđe vreme kada Bog izbegava ljude, i vreme kada ih privremeno stavlja na stranu da bi mogli da razmisle o sebi, ali Bog ih nije napustio; daje im priliku da se pokaju. Bog zaista napušta samo one zle, počinioce mnogih zlih dela, bezvernike i antihriste. Neki kažu: „Osećam da sam lišen dela Svetog Duha i dugo sam bez prosvećenja Svetog Duha. Da li me je Bog napustio?” To je zabluda. Tu postoji i problem naravi: ljudi su isuviše emotivni, uvek slede sopstveno rasuđivanje, uvek su svojevoljni i lišeni racionalnosti – zar to nije problem naravi? Kažeš da te je Bog napustio, da te neće spasiti, da li je On onda odredio tvoj ishod? Bog ti je samo rekao nekoliko ljutitih reči. Kako možeš da kažeš da je On odustao od tebe, da te više ne želi? Postoje slučajevi kada ne možeš da osetiš delo Svetog Duha, ali te Bog nije lišio prava da čitaš Njegove reči, niti je odredio tvoj ishod, ili presekao tvoj put ka spasenju – zašto si onda toliko uznemiren? U lošem si stanju, imaš problem s motivacijom, imaš problem s mislima i gledištima, tvoje stanje uma je izopačeno – a ipak ne pokušavaš to da popraviš traženjem istine. Umesto toga, stalno pogrešno tumačiš i žališ se na Boga, i prebacuješ odgovornost na Njega, pa čak i kažeš: „Bog me ne želi, tako da više ne verujem u Njega.” Zar nisi iracionalan? Zar nisi nerazuman? Takva osoba je isuviše emotivna, bez ikakvog smisla, otporna na bilo šta što je razumno. Najmanje je verovatno da će prihvatiti istinu i biće joj veoma teško da dođe do spasenja.

Zapamtite ove reči: Petar je usavršen tako što je oplemenjivan više stotina puta. U vašim predstavama i zamislima, biti oplemenjen više stotina puta znači proživeti dramatičan život pun neizrecivih nedaća da biste sledili Boga i na kraju bili razapeti naglavačke. Nije tako; to je samo čovekova predstava. Zašto kažem da je to čovekova predstava? Zato što ljudi ne shvataju šta su Božje kušnje i to da je Bog svojom rukom uredio i izveo svaku kušnju; ljudi ne shvataju „više stotina puta”, ni zašto je Bog oplemenio Petra više stotina puta, ni kako je to „više stotina puta” postignuto, ni šta je bio osnovni uzrok – ljudi to ne znaju, već se uvek oslanjaju na svoje predstave i zamisli da bi nešto shvatili, i na kraju pogrešno razumeju Boga. Ljudi nisu u stanju da shvate određene Božje reči koje nisu doživeli. Da Bog u stvarnom životu svakoga blagosilja, usmerava i staloženo mu se obraća, kušnje bi ljudima zauvek predstavljale samo prazne reči i ništa više od jedne reči, definicije, koncepta. Međutim, Bog često obavlja to delo na tebi: čas ti izaziva bolest, čas te suočava sa nečim neprijatnim što te obeshrabruje i slabi, čas te suočava sa teškom situacijom sa kojom se teško nosiš i ne znaš šta treba da uradiš – šta tebi to predstavlja? Kada su u pitanju sve te neprijatnosti, sva ta patnja ili poteškoće ili nedaće, pa čak i iskušenja koja dolaze od Sotone, ako sve to možeš da shvatiš kao kušnje koje ti Bog šalje, svaku kušnju kao tek jednu od stotina kušnji, i uspeš da ih prihvatiš i da tražiš istinu u njima, onda će se tvoje stanje preobraziti i tvoj odnos sa Bogom će se poboljšati. Međutim, ako odbijaš kušnje kada se suočiš sa njima, ako stalno pokušavaš da se od njih sakriješ, da im se odupreš i suprotstaviš, onda će za tebe „više stotina kušnji” zauvek biti samo prazne reči koje se nikada neće ispuniti. Na primer, neko se neprijatno ophodi prema tebi, a ti ne znaš zašto i to te čini nesrećnim. Ako si impulsivan i živiš u svom telu, onda imaš izgovor da i ti prema njemu budeš neprijatan – oko za oko, zub za zub. Ali ako živiš pred Bogom i želiš da prihvatiš da te Bog usavršava i spasava, onda sve to treba da smatraš Božjom kušnjom i da je prihvatiš; u stvari, to je jedan od različitih načina na koji te Bog isprobava. Kada o tome ovako razgovaramo u zajedništvu, da li se sada u srcu osećate mnogo slobodnije i mnogo lakše? Ako možete da primenjujete u skladu sa ovim rečima, da uporedite svoje ponašanje i gledišta sa njima, onda će vam to u velikoj meri pomoći kada je u pitanju pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima u vašem svakodnevnom životu.

Koji su glavni aspekti koji su uključeni u današnju diskusiju o ljudskim predstavama u vezi sa verovanjem u Boga? Jedan aspekt je javno ophođenje ljudi, koji se ponašaju lažno kao fariseji, vrlo prefinjeno i otmeno; drugi aspekt je aspekt hrane, odeće, stanovanja i putovanja; još jedan aspekt je kako ljudi shvataju veru u Boga, misleći da kada veruju u Boga moraju da budu blagosloveni i da imaju prednosti. Kakvo je bilo Jovovo iskustvo sa tim aspektom? Kada su ga zadesile kušnje, bio je u stanju da utvrdi da dolaze od Boga, da nije učinio ništa loše i da to nije bila Božja kazna, već da ga je Bog isprobavao i da ga je Sotona iskušavao – on je to tako shvatio. A kako su to shvatili Jovovi prijatelji? Verovali su da je ta nesreća sigurno zadesila Jova zato što je učinio nešto loše i uvredio Boga. To što su mogli tako da razmišljaju pokazuje da su gajili predstave o veri u Boga. Po čemu se Jovovo shvatanje razlikovalo od shvatanja ostalih? Zato što je Jov jasno video šta se dešava, pa nije gajio nikakve predstave o tome. Dok je Bog obavljao svoje delo na Jovu, Jov je stekao iskustvo i upoznao Božje delo, a te ljudske predstave i ideje više se nisu nalazile u Jovu. I tako, kada se Božja ruka sručila na Jova, da li je on to pogrešno shvatio? (Nije.) Nije pogrešno shvatio i zato se nije žalio; nije pogrešno shvatio i zato se nije bunio; nije pogrešno shvatio i zato je bio u stanju da se istinski pokori. Zar nije tako? (Jeste.) Zašto je to ispravno? Ako ljudi u srcu aminuju Božje reči, ako uzmu Božje reči kao stvarnost pozitivnih stvari, kao ono što je ispravno, kao merilo, kao vrhovno i kao načela koja treba da sprovedu u delo, onda će se pokoriti i neće pogrešno shvatiti. Uvek postoji jedan izraz kada ljudi stvaraju nesporazume oko reči koje Bog izgovara ili oko Božjih postupaka – koji je to izraz? (Ne žele da ih prihvate.) A šta se krije iza te nespremnosti da se prihvate Božje reči i postupci? To da oni imaju sopstvene ideje, a te ideje su u suprotnosti i u sukobu sa Božjim rečima, a onda ljudi stvaraju nesporazume i predstave o Bogu, verujući da stvari koje Bog kaže nisu nužno tačne. Ponekad, čak i ako se čini da ih ljudi prihvataju, to je i dalje samo pretvaranje i nije istinsko prihvatanje. Kada traži istinu, čovek mora da razmišlja potpuno u skladu sa Božjim rečima i zahtevima, i da se u srcu slaže sa Božjim rečima, i tek tada može da bude u skladu sa Bogom. Ako ne prihvatiš te stvari u svom srcu i pogrešno ih shvatiš, čak im se i protiviš i opireš im se, onda to pokazuje da postoji nešto u tebi. Ako možeš da raščlaniš tu stvar u sebi i da tražiš istinu, onda tvoje predstave mogu da se razreše; ako imaš iskrivljeno razumevanje, ako nemaš duhovno razumevanje ili nemaš sposobnost razumevanja, ti naprosto nisi u stanju da uporediš svoje predstave sa Božjim rečima, nisi u stanju da ih spoznaš i raščlaniš, i nisi svestan predstava kada se pojave u tebi, onda će tvoje predstave biti nerazrešive. Neki ljudi savršeno dobro znaju da u srcu gaje predstave o Bogu, ali i dalje tvrde da ih nemaju, bojeći se da će, ako progovore, izgubiti obraz i da će ih drugi gledati s visine. Ako ih neko pita: „Ako nisi pogrešno razumeo Boga, kako to da ne možeš da mu se pokoriš?” oni odgovaraju: „Ne znam kako da primenjujem.” Kakvo je to ispoljenje? Ako nemaš duhovno razumevanje, ako nemaš moć razlučivanja i ne znaš kako da preispitaš sebe kada imaš problem, onda nećeš biti u stanju da razrešiš svoje predstave ili nedoumice o Bogu. Kada se dešavaju stvari koje nisu povezane sa tvojim predstavama, ti si veoma smiren i ne deluješ kao da imaš bilo kakav problem. Međutim, u trenutku kada se dogodi nešto što se dotiče tvoje predstave, u tebi se javlja osećanje sukoba sa Bogom. Kako se taj sukob ispoljava? Ponekad možeš da osetiš ogorčenost, a kako vreme prolazi i to osećanje se ne razrešava, onda tvoje nedoumice o Bogu postaju još više ukorenjene i tvoja iskvarena narav nabubri, i počinješ da daješ oduška svojim predstavama i da sudiš Bogu. Onog trenutka kada počneš da sudiš Bogu, to više nije problem razmišljanja ili ponašanja, već je otkrivenje sotonske naravi. Ako neko pokazuje malo prkosa ili mu nedostaje pokornost u ponašanju iz čistog neznanja, onda Bog to ne osuđuje; ako se neko direktno sukobljava sa Bogom zbog svoje naravi i to radi namerno, onda će sam sebi izazvati nevolje, i on prkosi Bogu. Kada neko namerno prkosi Bogu, onda je to uvreda protiv Božje naravi. Stoga, kada ljudi imaju predstave, treba da ih razreše; tek kada razreše svoje predstave, mogu da razreše nesporazume između sebe i Boga; i tek kada razreše nesporazume između sebe i Boga, mogu zaista da se pokore Bogu. Neki ljudi kažu: „Nemam predstave, i nesporazumi između mene i Boga su rešeni. Više ne mislim ni na šta.” Da li je to dovoljno? Svrha razrešavanja predstava nije samo da se razreše predstave, već da se primenjuje u skladu sa Božjim zahtevima i istinom, da bi se postigla pokornost Bogu i da bi se udovoljilo Bogu. Neki ljudi kažu: „Sve dok nemam nedoumica o Bogu, to je dovoljno, sve će biti u redu i ja ću biti dobro.” To nije pravo sprovođenje istine u delo, niti je to istinska pokornost – problem još uvek nije rešen. Da je problem zaista rešen, onda ne samo da ljudi ne bi imali nedoumica o Bogu, već bi takođe znali šta Bog zahteva i kakve su Njegove namere u svemu što im se dešava. Ne samo da bi mogli da raščlane sopstvene predstave, već bi takođe mogli da pomognu onima koji imaju predstave da nauče kako da traže istinu, da uspeju da primenjuju istinu i da ispune Božje zahteve. Zar onda ne bi bili u skladu sa Božjim namerama? Krajnji cilj u rešavanju predstava jeste razumevanje Božjih namera i ulazak u istina-stvarnost – to je ključno. Kažeš da nisi stvorio nikakve nedoumice o Bogu, pa da li onda shvataš istinu? Čak i da nemaš predstave ili nedoumice o Bogu, ako ne shvataš istinu, ti još uvek nisi neko ko je pokoran Bogu. To što nemaš nedoumice ne znači da razumeš Boga, a još manje znači da si sposoban da mu se pokoriš. Ljudi nemaju predstave ili nedoumice o Bogu kada je sve dobro, ali to ne znači da uopšte nemaju predstave ili nedoumice o Bogu. Kada im se desi nešto što se tiče njihovih ličnih interesa, njihove predstave se tada prirodno javljaju i oni će stvoriti nedoumice o Bogu, te se čak i naglas žaliti. Mogu li ljudi da se pokore Bogu kada smatraju da su njihovi lični interesi toliko bitni? Zašto se, kada se desi nešto što utiče na nečije lične interese, javljaju njihove predstave i nedoumice i oni se bune protiv Boga i prkose Mu? Tako je i sa ljudima koji imaju sotonsku prirodu i sotonsku narav. Kada se desi nešto što utiče na njihove lične interese, oni više nisu u stanju da se pokore Bogu, a takođe ne mogu da se pokore Bogu kada se desi nešto što je u suprotnosti sa njihovim sopstvenim predstavama i zamislima. Ljudska shvatanja i nedoumice o Bogu javljaju se u zavisnosti od situacije u kojoj se nađu. Ako nisu u stanju da traže i prihvate istinu, onda se njihove predstave nikada neće razrešiti i njihov odnos sa Bogom se nikada neće vratiti u normalu. Bez obzira na to koliko godina su verovali u Njega, Bog neće spasiti ljude koji gaje predstave ali ne traže istinu da bi ih razrešili.

Božje spasenje čoveka nije samo prazna priča. On izražava sve ove istine kako bi se bavio raznim pitanjima iskvarenog čovečanstva koja su u suprotnosti sa istinom – njihovim predstavama, zamislima, znanjem, filozofijama, tradicijom itd. Detaljnom analizom svega toga, On omogućava čoveku da shvati od čega se sastoje pozitivne stvari, od čega se sastoje negativne stvari, šta dolazi od Boga, šta dolazi od Sotone, šta je istina i šta su Sotonine filozofije i logika. Kada ljudi uspeju sve to da vide onakvo kakvo zaista jeste, oni će prirodno izabrati da slede ispravan životni put i biće u stanju da primenjuju istinu, da rade ono što Bog traži i da razaznaju negativne stvari. To je ono što Bog traži od čoveka, a to je i merilo po kojem On usavršava i spasava ljude. Neki kažu: „Bog raščlanjuje ljudske predstave, ali ja nemam predstave. Ljudi koji imaju predstave su obično lukave stare lisice, ili teolozi i fariseji. Ja nisam takav.” U čemu je problem kada neko može da izjavi tako nešto? Taj čovek ne poznaje sebe. Bez obzira na to koliko se o istini razgovara u zajedništvu, on je ne primenjuje na sebi, smatrajući da nije takav. To je neznanje i on nema duhovno razumevanje. Da li biste mogli tako da razmišljate? Danas većina ljudi ne razmišlja tako. Kada neko pojede i popije mnogo Božjih reči i može da shvati neke istine, tada je u stanju da jasno vidi da svako poseduje nešto od predstava i zamisli i da svako poseduje iskvarene naravi. Nema ničeg sramnog u raščlanjivanju tih stvari; nakon raščlanjivanja, štaviše, oni veruju da će to pomoći drugima da razviju moć razlučivanja, a i oni će sami rasti i moći će brže da shvate istinu. Zato su svi oni u stanju da pred svima budu detaljno analizirani. Koji je cilj detaljnog analiziranja predstava? Cilj je da se te predstave ostave po strani, da se reše nesporazumi između čoveka i Boga, a zatim da se ljudima omogući da se usredsrede na ono što Bog traži od čoveka, da znaju kako da krenu putem spasenja i da znaju šta da rade da bi primenili istinu. Kada se često tako primenjuje, na kraju se postiže željeno dejstvo: jedan aspekt je da će ljudi shvatiti Božje namere i doći u stanje da mogu da se pokore Bogu, dok je drugi aspekt taj da će postati imuni i otporni na mnoge negativne stvari, kao što su rđave predstave i zamisli i stvari koje proizilaze iz znanja. Kada se suočiš sa religioznim intelektualcem, teologom, verskim pastorom ili starešinom, u razgovoru već možeš da ih prozreš i u stanju si da koristiš istinu da osporiš mnoštvo njihovih predstava, zamisli, jeresi i zabluda. To pokazuje da si u stanju da prepoznaš negativne stvari, da si shvatio neke istine, da imaš određeni rast i da se zato ne osećaš preplašeno kada se suočiš sa tim verskim vođama i ličnostima. Znanje, učenje i filozofije o kojima govore – čak i sve njihove ideologije i teorije – neodržive su, jer si prozreo reči i doktrine, predstave i zamisli o religiji, i to više ne može da te navede na pogrešan put. Ali, još uvek niste stigli do te tačke. Kada naiđete na te verske prevarante i fariseje ili bilo koga sa kakvim-takvim statusom, vi se preplašite; znate da je to što oni govore pogrešno, da se sastoji od predstava i zamisli rođenih iz znanja, ali vi ne znate kako da to odbacite, ne znate odakle da počnete da to raščlanjujete, ili kojim rečima da razotkrijete te ljude. Zar to ne pokazuje da još uvek niste shvatili istinu? (Pokazuje.) Dakle, morate da se opremite istinom i, kada je jednom shvatite, onda ćete moći detaljno da analizirate sebe i znaćete kako da razaznajete ljude. Kada shvatite istinu, moći ćete jasno da vidite druge ljude, ali ako ne shvatite istinu, nikada nećete moći jasno da ih sagledate. Da biste prozreli ljude i stvari, morate da shvatite istinu; bez istine kao temelja, kao života, nećete moći da prodrete duboko ni u šta.

Kada ljudi razreše razne predstave i zamisli, oni imaju znanje i iskustvo Božjih reči, a istovremeno su i ušli u stvarnost Božjih reči. U procesu ulaska u stvarnost Božjih reči, razne predstave i zamisli koje se javljaju u ljudima razrešavaju se jedna po jedna i dolazi do promene u ljudskom poznavanju Božjeg dela, Božje suštine i raznih stavova koje Bog ima prema ljudima. Kako dolazi do te promene? Dolazi tako što ljudi ostave po strani svoje ljudske predstave i zamisli, kada ostave po strani ideje i perspektive koje dolaze od znanja, filozofije, tradicije ili od sveta, i umesto toga prihvate gledišta koja dolaze od Boga i koja su povezana sa istinom. Kada ljudi prihvate Božje reči kao svoj život, oni takođe ulaze u stvarnost Božjih reči i sposobni su da razmatraju i razmišljaju o pitanjima koristeći istinu i da rešavaju probleme koristeći istinu. Kada ljudi razreše svoje predstave i nedoumice o Bogu, onda mogu odmah da poboljšaju svoj odnos sa Njim, dok u isto vreme utiru svoj put ka život-ulasku. Kada ljudi postignu takve promene, šta se događa sa njihovim odnosom sa Bogom? On postaje odnos stvorenog bića i Stvoritelja. U odnosu koji dostigne taj nivo nema utrkivanja, nema isprobavanja i veoma je malo buntovništva; ljudi su mnogo pokorniji, imaju više razumevanja, puni su poštovanja, odani su i pošteni prema Bogu i zaista su bogobojažljivi. To su promene koje se javljaju u životima ljudi kada razreše svoje predstave. Ako ste u stanju da postignete takvu promenu, da li ste onda voljni da razrešite svoje predstave? (Da.) Ali razrešavanje ljudskih predstava je veoma bolan proces. Ljudi moraju da se odreknu sebe, da ostave po strani svoje predstave, da ostave po strani stvari za koje veruju da su ispravne, da ostave po strani stvari koje uporno traže, da ostave po strani stvari za koje su verovali da su ispravne i za kojima su težili i čeznuli tokom celog života. To znači da ljudi moraju da se pobune protiv sebe, moraju da ostave po strani znanje, filozofije – čak i svoj način postojanja – koji su naučeni od sotonskog sveta, i da ih zamene drugačijim načinom života, čiji su i temelj i koren u istini. Samim tim, ljudi moraju da prođu kroz veliku patnju. Takva patnja možda nije fizička bolest ili nedaće i teškoće svakodnevnog života, ali može doći od promene u svim vrstama pogleda na različite stvari i na čovečanstvo u tvom srcu, ili čak može doći od promene u različitim aspektima znanja koje imaš o Bogu, što preokreće naglavačke tvoje znanje i pogled na svet, na ljudski život, na čovečanstvo, pa čak i na Boga.

Upravo smo razgovarali o ljudskim predstavama u vezi sa verovanjem u Boga i dali nekoliko primera, kako biste mogli da imate osnovni koncept tog aspekta istine. Zatim možete ponovo da razmišljate o tome i da o tome razgovarate u zajedništvu, da donosite zaključke i da postepeno preispitujete, shvatate i raščlanjujete predstave u vezi sa verovanjem u Boga, pre nego što ih razrešite korak po korak. Ukratko, ljudi imaju mnogo zamisli i predstava o veri u Boga. Na primer, bilo da se radi o životima ljudi, braku, porodici ili poslu, u trenutku kada se pojave neke poteškoće, ljudi stvaraju predstave o Bogu, a onda se žale i sude Mu i u srcu uvek razmišljaju: „Zašto me Bog ne zaštiti ili ne blagosilja?” Baš kao što nevernici uvek kažu: „Nebo je nepravično” i „Nebo je slepo”; ali te stvari se ne dešavaju slučajno. Kada im je život udoban i srećan, ljudi nikada nijednom rečju ne hvale Boga, a mogu čak i da Ga se odreknu i da sumnjaju u Njegovo postojanje. Međutim, kada nastupe nesreće, oni odgovornost svaljuju na Boga i počinju da sude i bogohule. Neki ljudi čak misle da više ne moraju ništa da uče niti da rade kada veruju u Boga, da će im Bog sve pripremiti kada dođe vreme, i da, ako imaju bilo kakvih poteškoća, mogu da se mole Bogu i da Mu prepuste stvar i On će je rešiti za njih. Oni veruju da će ih, ako se razbole, Bog izlečiti, da će ih, ako ih zadesi nesreća, Bog zaštititi, da će, kada dođe Božji dan, svi oni promeniti oblik, i da će, ako Bog bude činio znamenja i čudesa, sve biti u redu – to su zamisli i predstave koje ljudi imaju. A što se tiče stručnog znanja koje ljudi treba da steknu i koje je vezano za obaveze, oni treba to da nauče u skladu sa onim što je neophodno za njihovu dužnost; to se zove pragmatizam i posvećenost svom zadatku, i čovek ne treba samo da sanjari i da se oslanja na svoju maštu. Ono što Bog zahteva od ljudi je ono što ljudi moraju da čine, to su dužnosti koje ljudi treba da obavljaju. To nikako ne može da se promeni i mora mu se pristupiti savesno – to je u skladu sa istinom i to je perspektiva koju ljudi treba da imaju prema svojoj dužnosti. To nije predstava, to je istina i to je ono što Bog zahteva. U mnogim slučajevima su stvari koje Bog čini u suprotnosti sa ljudskim zamislima. Ako ljudi mogu da ostave po strani svoje predstave, da traže Božje namere i da traže istina-načela, onda će moći da prođu kroz te stvari. Ako si tvrdoglav i uporno se držiš svojih predstava, onda je to isto kao da ne prihvataš istinu, da ne prihvataš stvari koje su ispravne i ne prihvataš Božje zahteve. Ako ne prihvatiš istinu ili ono što je ispravno, zar se onda ne može reći da si u suprotnosti sa Bogom? Istina i pozitivne stvari dolaze od Boga. Ako ih ne prihvatiš i umesto toga se držiš svojih predstava, onda je jasno da se protiviš istini. Ovde ćemo završiti naše zajedništvo o ljudskim predstavama u vezi sa verovanjem u Boga. Na vama je da to primenite na sebi na osnovu ovih načela i reči koje smo danas ovde podelili u zajedništvu. Od tri vrste predstava, one vezane za ljudsko verovanje u Boga su najčešće i najosnovnije. Istine vezane za te predstave nisu preterano duboke, tako da bi trebalo da bude lako da se razreše.

Sada ćemo razgovarati o ljudskim predstavama o ovaploćenju; o njemu ljudi takođe imaju mnogo predstava. Ljudi imaju mnoge zamisli i pre nego što vide ovaploćenog Boga, zar ne? Na primer, oni veruju da ovaploćenje treba da razume sve i da sve vidi jasno. Ukratko, oni misle da Božje ovaploćeno telo treba da bude izuzetno savršeno, da je On previše dobar za takve kao što su oni i da je nepristupačan. Dok ljudi ne upoznaju Boga, te zamisli koje imaju su predstave i nastaju u skladu sa određenim sudovima, ili znanjem, verskim uverenjima i tradicionalnim obrazovanjem koje ljudi imaju. Kada jednom upoznaju Boga, ljudi tada stvaraju nove predstave: „Dakle, tako izgleda Hristos. Tako On govori i takva je Njegova ličnost. Kako On može da bude drugačiji od onoga što sam zamišljao? Moj bog ne bi trebalo da bude takav.” U stvari, ljudi nemaju pojma i ne mogu da objasne kakav bi Bog trebalo da bude. Dok neprestano stvaraju te predstave, oni takođe stalno poriču i orezuju sebe, verujući da je pogrešno gajiti predstave i zamisli, da su stvari koje Bog čini ispravne, ali i dalje ne mogu da ih razumeju. Njihove predstave naviru i u njihovom srcu se vodi bitka, dok razmišljaju: „Ono što Bog čini je ispravno; ne treba da gajim predstave.” Ali oni nisu u stanju da u potpunosti ostave po strani svoje predstave i još uvek nisu uvereni, tako da u njihovim srcima nema mira. Oni misle: „Da li je On ljudsko biće ili Bog? Ako je Bog, onda ne izgleda kao Bog, a ako je ljudsko biće, onda ne bi trebalo da bude u stanju da izrazi tolike istine.” Tu se zaglave. Žele da nađu nekog s kim bi razgovarali u zajedništvu, ali im je teško da pričaju o tome, plaše se da će im se smejati ili da će ljudi reći da su blesavi, lišeni vere ili da je njihovo shvatanje iskrivljeno, tako da sve što mogu da urade jeste da potisnu to što osećaju. U svakom slučaju, bez obzira na to da li je neko video Boga ili ne, sve dok se predstave i nedoumice o Bogu stvaraju u njihovom srcu, postoji problem sa njihovim shvatanjem. Bog izražava toliko mnogo istina i u zajedništvu razgovara o tim pitanjima veoma jasno i razumljivo, tako da ljudi mogu da budu ubeđeni i u srcu i u glavi. Kada su ljudi još uvek sposobni da u takvoj situaciji stvaraju predstave i nedoumice, onda to više nije tako jednostavan problem. Neki ljudi imaju predstave zato što nemaju duhovno razumevanje; neki ljudi imaju predstave zbog njihovog iskrivljenog shvatanja; a neki ljudi stvaraju predstave zato što ne vole istinu i uopšte ne shvataju istinu. Bez obzira na to, dokle god ljudska verovanja i ideje nisu u skladu sa Božjim rečima, Božjim delom i Božjom suštinom, i dok ometaju ljude da veruju u Boga, da spoznaju Boga i da se pokoravaju Božjem delu, ili dok dovode do toga da ljudi imaju ideje i perspektive koje dovode u pitanje, pogrešno razumeju, poriču i opiru se Bogu, onda su to sve predstave i svi se oni protive istini.

Sada ću vam dati neke konkretne primere o kojima ćemo razgovarati u zajedništvu. Možda ima mnogo vas koji ste čuli priče o Meni. Kada si počeo da veruješ u Boga ili si se našao u određenoj situaciji, neko ti je možda ispričao neke priče zbog kojih ti se srce ispunilo emocijama ili su te ganule do suza. Na primer, neko je rekao da su za jednu Novu godinu svi otišli svojim kućama da je tamo dočekaju, dok je Hristos sam šetao ulicama, po vetru i snegu, jer nije imao gde da bude. Ova priča je neke ljude veoma ganula i rekli su: „Bogu je zaista teško da živi u svetu! Čovečanstvo je tako iskvareno i svi odbacuju Boga, i zato Bog ovako pati. Čini se da je istina ono što je Bog rekao, da ’lisice imaju jazbine, ptice gnezda, a Sin Čovečiji nema gde da nasloni glavu’. Te su se reči ostvarile. Bog je tako veliki!” Kada čuju ovu priču, iz nje izvuku zaključak da je veličina Boga proistekla iz te priče i u to veruju. Dok ste ganuti do suza ovom pričom, da li ste se ikada upitali zašto ljudi vole da slušaju ovakve priče? Zašto su ganuti takvim pričama? Ljudi imaju neku vrstu predstave o Božjem telu, imaju neku vrstu zahteva prema Njegovom telu i imaju neku vrstu merila za procenu Njegovog tela. Kakva je to predstava? Da ako se Bog ovaploti, onda On treba da pati. Bog je rekao: „Lisice imaju jazbine, ptice gnezda, a Sin Čovečiji nema gde da nasloni glavu.” Da se ove reči nisu obistinile, da životni uslovi Sina čovečjeg nisu bili takvi i da On nije tako patio, već da je namesto toga uživao u sreći, onda mu se ljudi ne bi divili, niti bi se osećali motivisano, i onda ne bi želeli da obave svoju dužnost i ne bi ni najmanje bili voljni da pate. Ljudi veruju da Bog treba da pati i da samo patnjom može da posluži kao primer i uzor čovečanstvu. Oni veruju da, kada Bog dođe na svet, On ne može da uživa u velikom bogatstvu i visokom rangu – te stvari pripadaju svetu. Bog je došao na svet samo da bi patio, i tek posle patnje može da dovede do toga da čovečanstvo ostane bez reči, da bude ganuto Njegovom patnjom i da Mu se divi, pre nego što počne da Ga sledi. Ljudi gaje takvu predstavu o Bogu, te se poistovećuju sa takvim pričama i lako ih prihvataju. Dakle, da li biste želeli da znate da li je ova priča istinita? Da li se nadate da je istinita ili da nije? Da li vam je teško da odgovorite? Da je to istina, onda bi ljudi smatrali da je to u skladu sa njihovim predstavama; ako nije istina, da li bi to uništilo herojski primer u dubinama vašeg srca? Da li bi to uticalo na vas? Da li bi vas to pogodilo? Zapravo, nije važno da li to jeste ili nije tačno. A šta jeste bitno? Bitna je detaljna analiza ljudskih predstava. Svako ima predstavu i merilo po kojem procenjuje ovaploćenog Boga, Njegov život, Njegovo životno okruženje, kvalitet Njegovog života i Njegovu hranu, odeću, kuću i prevoz, a ta predstava koju imaju je da, kada bog dođe, on mora da pati. U ljudskom srcu, štaviše, hristos svakako mora da bude uticajan i vredan obožavanja, divljenja i oduševljenja: on mora da bude u stanju da čita izuzetno brzo i da nikada ne zaboravi ništa što je ikada video, on mora da ima neke izuzetne sposobnosti koje su van domašaja normalnih ljudi, i on čak mora da bude u stanju da izvodi znamenja i čudesna dela, što ga onda čini dostojnim da ga slede i dostojnim titule „moćnog boga”. Ako bi se ljudske predstave i zamisli ispunile u stvarnom životu, oni bi bili tako energični i ubeđeni u svoju veru. Ako su stvari koje se zaista dešavaju u suprotnosti sa njihovim predstavama i zamislima, kao kada vide kako vlast i dalje progoni Hrista, ljudi onda misle: „Bog i dalje trpi bol zbog toga što Ga gone – ovo nije heroj i spasitelj kakvog sam zamišljao!” I onda misle da u Boga ne vredi verovati. Zar to nije izazvano njihovim predstavama? Kako nastaju te predstave? Jedan aspekt je da proizilaze iz ljudske mašte, dok je drugi aspekt da slike koje su ljudi stvorili o poznatim i značajnim ljudima imaju uticaja na njih, što ih navodi da stvaraju netačne definicije Boga. Ljudi veruju da su životi poznatih i značajnih ljudi jednostavni, da njima četkica za zube može da traje dvadeset do trideset godina, a jedan komad odeće može da se popravlja, pa čak i da se nosi celog života. Neki poznati i značajni ljudi jedu i ništa ne bacaju, čak i oližu svoju činiju kada završe obrok, i pokupe i pojedu sve komadiće hrane koja je ispala, i tako ljudi stvaraju izvanredan utisak o tim velikim ljudima u svojim srcima i koriste takve utiske da procene ovaploćenog Boga. Ako se ovaploćeni Bog ne podudara sa njihovim utiscima, onda oni stvaraju predstave, ali ako se ovaploćeni Bog tačno podudara sa njihovim utiscima, onda oni ne stvaraju predstave. Da li je u skladu sa istinom da ljudi upoređuju Hrista sa tim stvarima? Da li su stvari koje čine poznati i značajni ljudi u skladu sa istinom? Da li su njihove priroda-suštine iste kao kod svetaca? Svi ti poznati i značajni ljudi zapravo su demoni i đavolji kraljevi i nijedan od njih nema suštinu normalne ljudskosti. Iako oni možda imaju nekih zasluga kada se posmatraju na osnovu ljudskih predstava, u pogledu njihove priroda-suštine i postupaka, oni su u suštini đavoli i Sotone. Zar se uzimanje lika đavolȃ i Sotona da se porede sa ovaploćenim Bogom ne može nazvati bogohuljenjem? Sotone i đavoli se uvek najveštije maskiraju. Sve što javno kažu i učine u skladu je sa ljudskim predstavama i zamislima, i oni govore samo ono što uhu prija. Međutim, ono što planiraju u svojim srcima i ono što rade iza kulisa su sve sramne đavolske stvari, i ako ih niko ne razotkrije, onda niko ne može ni da ih prozre. Sve što Sotone i đavolji kraljevi govore je licemerno i navodi na stranputicu, a neki ljudi koji shvataju istinu moći će to jasno da vide. Ima ljudi koji uvek porede lik đavolȃ i značajnih ljudi sa ovaploćenim Bogom, a kada se oni ne podudare, osećaju se neprijatno, stvaraju predstave i nikada ih ne puštaju. Ima li mnogo takvih ljudi? Sigurno ih ima mnogo. Neke ljude još uvek zanima da li je priča koju sam upravo ispričao tačna ili nije. Kada sam je prvi put čuo, bio sam zbunjen što Ja, učesnik priče, nisam znao šta Mi se tobože dogodilo. Bila je to velika šala i velika laž. To nije bila istina. Iako u to doba nije bilo mnogo braće i sestara koji su prihvatili ovu etapu novog dela, ipak je bilo ljudi koji su je prihvatili kada je Bog prvi put počeo da izgovara Svoje reči. Štaviše, sve su to bili ljudi koji su verovali u Isusa i koji su prihvatili ovu etapu dela. Svi su bili spremni da pokažu ljubav i apsolutno nikada ne bi mogli da zatvore vrata pred Hristom; to svakako nikada ne bi mogli da urade. Neki ljudi su me za Novu godinu pozvali u svoje domove. Osim toga, sa toliko braće i sestara, u čiji sam dom mogao da odem, a da ne budem ugošćen? Kada se tako priča, deluje kao da su braća i sestre buntovni i da niko nigde neće da Me ugosti. To je bio pokušaj da se smesti braći i sestrama i da se šire glasine o njima! Sve je to bilo potpuno neosnovano i očigledno izmišljeno od strane određenih ljudi koji imaju zadnje namere, a vi ste ipak poverovali u to. Zašto ste ipak mogli da poverujete u to? Zato što ljudi imaju određene predstave o ovaploćenju i imaju neke zahteve u pogledu svojih osećanja, želja i strukture ličnosti, te su otvoreni za takve priče. Neki ljudi su iskoristili tu priliku da izmisle te priče, a zatim su učinili sve što su mogli da ih što više rašire, da ih ulepšaju, a zatim da izvuku zaključke i da izmišljaju stvari. Na kraju je sve više ljudi slušalo njihove izmišljotine i smatralo ih istinitim. Da nisam razjasnio ovu stvar, nikada tokom svog života ne biste mogli da razlikujete istinito od lažnog. Da li sada shvatate? To se naprosto nikada nije dogodilo.

Sada ću vam reći neke stvari kako biste kroz njih mogli da shvatite koje sve predstave o ovaploćenju i Hristu postoje. Nedugo nakon što je započela ova etapa Božjeg novog dela, crkva je morala da napiše neke himne, te sam i Ja napisao jednu. Ovaploćeni Bog je tada već bio osvedočen. Kada su pročitali Moju himnu, bilo je onih kojima se ona mnogo svidela, ali jedna osoba je rekla nešto veoma čudno: „Kako si tako brzo napisao ovu himnu? Kako si smislio toliko mnogo reči?” Kada sam to čuo, veoma sam se zbunio i pomislio: „Da li su nekome potrebne reči da napiše pesmu? Da li neko mora da bude upućen u to? Šta on onda misli da su sve te reči koje sam izgovorio?” Imao je predstavu, ideju, verovao je da su te reči koje ovaploćenje izražava obične reči – nije mislio, niti je razumeo, da su te reči istina. Smatrao je da je sve što ovaploćenje čini veoma nejasno. Pošto nije shvatao istinu, koristio je reči nevernika da ih objasni, a ljudi su se osećali neprijatno i zgroženo kada su to čuli. Ta osoba nije imala duhovno razumevanje i takvi ljudi postoje čak i sada. Dakle, na kakve predstave se odnosi ovo pitanje? Taj čovek nije poricao ovaploćenje niti Hrista; on je koristio predstavu da proceni ono što se dogodilo. Verovao je da Hristos mora da bude upućen i obrazovan i da, kada je među drugim ljudima, mora da bude u stanju da ih u potpunosti ubedi. Čak i da Hristos nije mnogo obrazovan, Njegov kov, talenti i sposobnosti ipak moraju da budu bolji od drugih, to jest, On mora da je bolji od drugih ljudi u određenim stvarima ili drugačiji od drugih ljudi na određene načine da bi bio dostojan da bude Bog i Hristos. Verovao je da Hristos može da bude Hristos ako je osposobljen da to bude. On nije verovao da Hristos može da bude Hristos samo ako poseduje Hristovu suštinu, i zato je izjavio tako nešto. Koje prepreke ovakva predstava postavlja čovekovoj veri u Boga i njegovom život-ulasku? Ljudi će koristiti svoj mozak da analiziraju Božje reči i da analiziraju i proučavaju Božje telo, i uvek Ga proučavaju i misle: „Da li je logično ono što ova osoba kaže? Da li je u skladu sa normalnim razmišljanjem? Da li je to u skladu sa gramatičkim pravilima? Gde je to naučio?” Oni ne traže istinu u Božjim rečima, ne shvataju Božje reči iz perspektive prihvatanja istine, i ne prihvataju Božje reči kao istinu. Umesto toga, oni koriste svoj mozak i znanje za analizu, proučavanje i ispitivanje. Bez obzira na to kakva gledišta ili predstave ljudi koriste da procene tu osobu ili da joj priđu, kakav je konačan ishod? (Oni ne mogu da zadobiju istinu.) Oni svakako ne mogu da zadobiju istinu. Postoji još jedan aspekt koji nisi shvatio, a to je da ljudi nisu u stanju da utvrde da li je On ovaploćenje ili ne – zar to nije presudno? (Jeste.) Slušajući njegove propovedi i neke tajne koje On otkriva, mnogi ljudi tvrde da On zaista jeste Bog, da su Njegove reči istina i život i da dolaze od Boga. Međutim, ako ljudi uvek proučavaju Boga na osnovu svojih predstava i nikada ne prihvataju Njegove reči kao istinu, šta je onda konačan ishod? Oni će uvek preispitivati identitet i suštinu te osobe i Njegovo delo, odnosno neće moći da potvrde da li je ta osoba čovek ili Bog, misleći da je ta osoba možda glasnik koga je Bog poslao, ili možda prorok, jer ljudi nisu u stanju da govore stvari koje On govori. Neki ljudi ne priznaju da je ta osoba Bog, jer u njima postoje mnoga ograničenja i prepreke i mnoge predstave koje se ne podudaraju sa ovim telom. Kada se ne podudaraju, ti ljudi ne traže istinu, već nastavljaju da se drže svojih predstava i na kraju dođu u ćorsokak. Kada kažeš takvoj osobi da se potrudi u svojoj veri, ona gaji mnoge predstave koje ne može da otpusti, a kada joj kažeš da ode, ona se plaši da neće biti blagosiljana. Ima li mnogo takvih ljudi? Da li ste vi takvi? Iako je većina vas potvrdila da je ova osoba zaista ovaploćeni Bog, vi to zapravo potvrđujete samo osamdeset ili devedeset procenata, a još uvek postoji deset ili dvadeset procenata sumnje i preispitivanja. Može se reći da ste to u osnovi potvrdili, dok ta preostala sumnja i ispitivanje nisu tako hitna pitanja. Razrešenje tih predstava je na dohvat ruke, ali može biti veoma problematično ako se te predstave i pitanja ne razreše na vreme. Što se tiče vaših predstava, kako treba da se ophodim prema vama da biste bili zadovoljni, da biste mislili da je ovo učinio Bog i da tako Bog treba da se ophodi prema ljudima? Da li treba da govorim tiho, a zatim da budem zabrinut za vas i da mi je stalo do vas u svakom pogledu? Ako bih jednog dana otkrio da su neki od vas učinili nešto besmisleno, i dobro vas izgrdio, razotkrio vas i strogo vam sudio i povredio vaše samopoštovanje, da li biste stekli utisak da nisam kao Bog? Vi verujete da je Bog najnežniji, najljubazniji i da je Bog ispunjen blagošću, pa šta onda mogu da učinim da bih bio bog iz vaših predstava i zamisli? Ako sada još uvek postavljate takve zahteve od Boga, onda nemate nimalo razuma i zaista ne poznajete Boga.

Reći ću vam još nešto o predstavama koje se tiču ovaploćenja. Pre dvadeset godina, kada sam bio u Kini, još nisam bio napunio ni dvadeset godina, a ljudi u tom uzrastu nisu mnogo iskusni i zreli u svom načinu izražavanja i postupcima; govore i ponašaju se kao mladi ljudi, i to je normalno. Da govore i ponašaju se kao starci, onda to ne bi bilo normalno. Normalno je da se ljudi bilo kojih godina ponašaju kao ljudi njihovih godina. Bog je stvorio čovečanstvo i odredio normalan obrazac rasta za čoveka. Naravno, ni Sȃm ovaploćeni Bog nije izuzetak, i On takođe živi i doživljava život u skladu sa ovim obrascem. Taj obrazac je došao od Boga i Bog ga neće prekršiti. Stoga, pre nego što je ovaploćeni Bog napunio dvadeset godina, Njegovo ponašanje je svakako bilo isto kao ponašanje neke mlade osobe. Na primer, kada su se jednom neka braća i sestre selili, iza sebe su ostavili neke sveske i olovke. Mislio sam da bi bilo šteta da se bace, pa pošto braća i sestre treba da hvataju beleške, spakovao sam ih i podelio sa nekoliko sestara. Neko je tada stvorio predstavu i rekao: „Ko god želi te stvari, može sam da dođe i da ih uzme. Ponašaš se kao dete time što ih deliš!” Eto to mi je rekao. Da li je to bitno ili nebitno pitanje? Ako bi neko sudio normalnoj osobi zato što se ponaša kao dete, onda bi to bila normalna stvar, to bi bilo rečeno tek tako, i niko na to ne bi obratio pažnju niti bi ga shvatio ozbiljno; niko ne bi pomislio da su te reči predstava ili gledište, već bi ih samo shvatio onakve kakve jesu. Međutim, kakav je bio njegov pristup kada mi je to rekao? Kakva je bila priroda tog pristupa? U svojim predstavama i zamislima, iako ovaploćeni Bog još nije napunio ni dvadeset godina, On ipak treba da se ponaša kao starac, da svečano sedi svakog dana sa pogledom uprtim napred, da deluje kao mudar, iskusan starac koji nikada ne priča viceve niti ćaska, i koji je posebno miran i pribran. Onog trenutka kada bih se poneo ili uradio bilo šta što je u suprotnosti sa onim što bi neka stara osoba mogla da uradi, kao na primer da delim sveske i olovke sa nekim sestrama, neko bi osudio Moje postupke kao postupke deteta, a ne hrista i ne kao boga iz njihovog uma, jer ovaploćeni Bog ne treba ni u kom slučaju da se ponaša kao dete. Zar to nije ono što definiše ovaploćenog Boga? Da li je takva definicija neka vrsta osude i presude, ili je to neka vrsta uvažavanja i potvrđivanja? (To je osuda i sud.) Zašto je to neka vrsta osude? Da li je moguće da je, govoreći da je ovaploćeni Bog kao dete, on poricao Boga? Zašto ta njegova izjava nije bila u redu? Šta je bio glavni uzrok toga što je stvorio tu predstavu? (Porekao je normalnu ljudskost ovaploćenja i normalnost i praktičnost Boga. To je baš kao što je Bog malopre rekao, da je ovaploćenje isto kao i stvoreno čovečanstvo, da ima normalan obrazac rasta. Ta osoba je, međutim, smatrala da je Bog posebno natprirodan i zato nije shvatila ovaploćenje. Priroda toga je poricanje i osuda Boga, a to je bogohuljenje.) Tako je, njegovo poricanje bilo je suština problema. Zašto je na taj način porekao ovaploćenog Boga? Zato što je u svom srcu gajio predstavu o ovaploćenom Bogu, misleći: „Ti si bog, tako da ne možeš da otkrivaš svoju normalnu ljudskost u skladu sa normalnim starenjem. Još nemaš ni dvadeset godina, ali moraš da budeš zreo i iskusan kao pedesetogodišnjak. Ti si bog, tako da treba da živiš kršeći obrazac rasta normalne ljudskosti. Moraš da budeš natprirodan, moraš da budeš drugačiji od svih, i tek tada možeš da budeš hristos i bog koga imamo u svojim mislima.” To je bila predstava koju je imao. A koje su posledice te predstave? Da li bi njegova predstava bila otkrivena da se to nije dogodilo? Niko to ne zna; radi se samo o tome da je on otkriven kroz ovo pitanje. Da je imao predstavu o toj stvari, ali da je mislio da ljudi nisu u stanju da temeljno razumeju šta je Bog učinio, i da nije govorio nesmotreno, onda bi imao prostora da traži, i to bi bilo opravdano. Ljudi ne shvataju istinu i ima mnogo toga što nisu u stanju da temeljno shvate. Međutim, iako ljudi to ne shvataju temeljno, neki ljudi sude i osuđuju, dok drugi ne govore nepromišljeno i umesto toga čekaju i traže istinu – zar tu nema razlike u prirodi? (Ima.) Dakle, kakva je bila priroda toga što ta osoba nije uspela da temeljno razume? Odmah je prešao na osudu i to je bio ozbiljan problem. Kada ljudi stvore predstave, u njima se pojavljuju sumnje, pa čak i osude i poricanja u vezi sa ovaploćenim Bogom, a to je izuzetno ozbiljno.

Upravo sam naveo tri primera predstava o ovaploćenju. Ta tri primera prikazuju određene probleme i trebalo bi da pokušate da otkrijete šta je istina u njima. Koja je prva predstava? (Ljudi ograničavaju ovaploćenog Boga koristeći svoje shvatanje značajnih ljudi, verujući da Bog treba da pati da bi bio uzor čovečanstvu.) To je predstava koju ljudi imaju. Njihova predstava je da ovaploćeni Bog treba više da pati i da bude primer, uzor čovečanstvu. Kako glasi druga predstava? (Ljudi veruju da Hristos treba da bude upućen i obrazovan, više od običnih ljudi, i tek tada je On Hristos.) Mnogi ljudi i danas veruju da Božje izjave i delo dolaze iz Njegovog znanja i nadarenosti, ili iz određenih stvari kojima je ovladao i koje je shvatio – to je predstava. A šta je treća predstava? (Ljudi veruju da Hristos ne bi trebalo ničim da otkriva normalnu ljudskost.) Tačnije rečeno, radi se o tome da ovaploćeni Bog treba da bude natprirodan i da mora da bude drugačiji od svih i da ima natprirodne sposobnosti. Da je Hristos običan i normalan u svakom pogledu, vera ljudi u Boga bila bi slaba i oni bi sumnjali u Boga, pa čak Ga se i odricali – svi vole natprirodnog boga. Da li je korisno za vaše shvatanje istine da vam ispričam ove priče? (Jeste.) Trebalo bi da jeste od pomoći. Možda biste mislili da je suviše apstraktno ako bih sa vama u zajedništvu podelio ovaj aspekt istine bez ikakve činjenične osnove, a vi ne biste znali na šta se on zapravo odnosi. Međutim, Ja sam vam ovde dao neke konkretne primere i, kada ste ih čuli, shvatili ste ih kao praktične i lako razumljive, tako da ste kroz takve priče u stanju da shvatite neke istine. Ali da li ste u stanju da naučite kako da koristite istinu da izmerite i pristupite drugim stvarima kada na njih naiđete? Ako možete da primenite istinu, onda to pokazuje da imate duhovno razumevanje i da shvatate istinu u tim pričama; ako ne, onda nemate duhovno razumevanje i niste shvatili istinu u tim pričama. Ako u okolnostima ovih priča možeš da otkriješ njihovu istinu, da znaš koje su Božje namere, da znaš šta treba da shvatiš, šta da raščlaniš i u šta da zakoračiš, i koje istine treba da tražiš i da zadobiješ, onda imaš duhovno razumevanje; ako, kada završim sa pričanjem ovih priča, postaneš veoma zainteresovan za te stvari i setiš ih se, ali ostaviš istinu po strani, onda nemaš duhovno razumevanje. Ako zaista možete da razumete istinu ovih priča, onda ih neću uzalud ispričati. Sve dok vam to pomaže da shvatite istinu, davaću vam neke praktične primere. Bez obzira o kojem se problemu radi, Ja ću ga detaljno analizirati; sve dok vam to pomaže da imate razumevanje i da budete u stanju da shvatite istinu i jasno vidite stvari, onda mi neće biti teško da ispričam koliko god treba priča. Zapravo, Ja ne želim to da vam pričam i zaista ne želim da vam pričam priče o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, ali ako vam to pomaže da zakoračite u istinu, onda ću vam ih pričati; dokle god vam to pomaže da shvatite istinu, ne smeta mi da više pričam. Međutim, ako ne volite da toliko pričam, onda neću imati drugog izbora nego da manje govorim.

Koje predstave treba razrešiti iz ovih priča koje sam vam ispričao? Kao prvo, kada je reč o ovaploćenom Bogu, morate da shvatite kako Bog suštinski definiše ljudskost ovog tela. On je običan i normalan i može da živi među iskvarenim ljudima i da se bavi svim aktivnostima normalne ljudskosti, i On ne pripada drugoj vrsti. On može da pomogne, da usmerava i da vodi ljude. Bilo da se radi o Njegovoj normalnoj ljudskosti ili o Njegovom božanstvu ili Njegovoj ličnosti – bez obzira na aspekt – On svakako mora da bude u stanju da se nosi sa delom koje preduzima i sa službom koju obavlja. To je merilo po kojem Bog procenjuje Hrista i ovaploćenje; to je merilo za Njegovo delo i merilo za Njegovo određenje. Kada je Gospod Isus obavljao svoje delo, Njegova ljudskost, u poređenju sa sadašnjim ovaploćenjem, posedovala je neke natprirodne aspekte. Mogao je da čini čuda: mogao je da prokune smokvu, da prekori more, da smiri more i vetar, da isceli bolesne i da izgna demone, da nahrani pet hiljada ljudi sa pet hlebova i dve ribe, i tako dalje. Međutim, pored toga, Njegova normalna ljudskost i osnovne potrebe delovale su vrlo normalno i praktično. On se nije rodio sa trideset tri i po godine i odmah bio razapet na krst. Živeo je trideset tri i po godine i živeo je svakog dana, svake godine, minut po minut i sekund po sekund, sve dok konačno nije bio razapet i time priveo kraju delo iskupljenja čovečanstva. Tek nakon što je živeo trideset tri i po godine u ovom svetu, ovaploćenje je završilo to delo – zar to nije praktično? (Jeste.) Praktično je. Što se tiče etape dela koje Bog sada obavlja, sve što vam On kaže i sve istine o kojima razgovara u zajedništvu zasnovane su na vašem rastu, na nivou vašeg rasta u životu i na svim okolnostima koje je Bog uredio, i zato razmišljam koje istine će biti najprikladnije za zajedništvo s vama i koje istine želim da shvatite. Spolja se čini da ovo telo razmišlja o tim stvarima, a u stvari Duh Božji istovremeno deluje; dok ta osoba koordinira, Duh Božji sve to usmerava. Ako na to gledaš na taj način, nećeš sumnjati u suštinu ovog tela niti Njegovog identiteta – nikada nećeš sumnjati u te stvari. Ono što radim sa vama i zahtevi koje imam od vas nikada ne mogu da budu u suprotnosti sa celokupnim planom upravljanja Duha Božjeg. Napreduju zajedno, kreću se u istom pravcu i međusobno se podržavaju. Da Duh Božji ne nosi ovo telo, ne bi mogao da razgovara s vama licem u lice, vi ne biste mogli da čujete šta je rekao, a ne biste mogli ni da shvatite šta On zahteva od vas. Međutim, da postoji samo ovo telo i da Duh Božji nije u Njemu, da li bi ono bilo u stanju da obavi bilo kakvo delo? Sigurno da ne bi. Da se Bog nije ovaplotio, nijedno ljudsko biće ne bi moglo da preduzme ovo delo. Stoga, ovo normalno telo mora da živi svakog dana, svakog meseca i svake godine, da živi ovako iz trenutka u trenutak, Njegova ljudskost sve više sazreva, Njegovo iskustvo je sve veće, dok u isto vreme stalno nastoji da bude u stanju da preduzme delo koje Božji plan upravljanja zahteva. U obavljanju ove etape dela počeo sam da radim u crkvi kada mi još nije bilo ni dvadeset godina i došao sam u kontakt sa braćom i sestrama. Počeo sam da prisustvujem okupljanjima, da besedim u zajedništvu i da obilazim crkve, i dolazio sam u kontakt sa svakakvim ljudima. Od tada pa do sada, osećam da Moja sposobnost izražavanja i Moja sposobnost da vidim ljude i stvari stalno rastu. Kako se ovaj rast Mojih sposobnosti razlikuje od vaših okolnosti? Vi treba da iskusite reči koje izgovaram i istine koje delim u zajedništvu i da, dok kroz njih stičete iskustvo, postepeno postajete uvereni da reči koje govorim dolaze od Boga, da su one istina, da su ispravne i da su reči koje mogu da vam omoguće da postignete promenu naravi i da dostignete spasenje. Što se tiče Mene, dok vi napredujete, Ja sve dublje prodirem. Dok vas sve bolje razumem, Ja isto tako stalno činim da stvari koje želim da vam kažem opskrbe sve vaše potrebe korak po korak. Neki ljudi kažu: „Ti želiš da nas opskrbiš, da učiniš da se naš rast postepeno povećava, da nam omogućiš da se sve više menjamo i napredujemo na putu spasenja, i da naš odnos sa Bogom bude sve bliskiji, pa kako ćeš to uspeti?” To nije vaša briga. Nikada ništa ne tražim, niti treba da postim ili da se molim, ili da tražim bilo šta kao da se molim za kišu, da bi Mi Bog brzo dao reči koje vam prenosim. Ne moram to da radim. Pošto je ovo telo Sȃm Bog i On obavlja ovu službu, On samim tim izražava istinu da bi opskrbio ljude – to je razlika između Božjeg ovaploćenog tela i iskvarenog čovečanstva. Stoga ne moram da se trudim da shvatim šta vam je potrebno; ipak, ono čime želim da vas opskrbim i što želim s vama u zajedništvu da podelim je svakako ono što vam je potrebno. Vi samo treba da se krećete za Mojim rečima i delima, i vaše stanje će početi da se poboljšava, a vaš život će takođe napredovati sve više zajedno sa tim. Istovremeno, Duh Božji će, dok te Ja zalivam, obavljati Svoje delo zajedno sa Mnom. U stvari, Duh Božji je taj koji sarađuje sa Njegovom ljudskošću, a Njegova ljudskost sarađuje sa Njegovim božanstvom – svi Oni rade istovremeno. Ja vas ovde zalivam, a Duh Božji je među vama, radi, prosvećuje i prosvetljuje, a zatim uređuje situacije i stvara vam uslove da biste mogli da uđete u razne istine. Tako Njegova ljudskost i božanstvo delaju skupa. Dakle, postoji li neko ljudsko biće koje može da postigne takvu saradnju između tela i Duha? Ni u kom slučaju. Stoga, ako ne pokušaš da spoznaš celokupno Božje upravljanje i ne pristupiš ovom telu sa tog aspekta istine, nikada više nećeš moći da shvatiš tačno šta je suština ovog tela, o čemu se u njemu radi i kako On tačno obavlja delo. Ako to ne možeš da shvatiš, onda nikada nećeš biti siguran da li je On ljudsko biće ili Bog. Ako, međutim, možeš jasno da vidiš taj nivo ili da dostigneš taj nivo u svom iskustvu i da ga ceniš, onda ćeš znati da dok Božje telo – Hristos – dela na zemlji, Sveti Duh radi zajedno s Njim i obavlja isto delo, i to je nešto što niko među svim ljudima ne može da postigne. I dok Duh dela, telo dela zajedno sa delom Duha. Oni se dopunjuju, dosledni su i nikada nisu u sukobu. Neki ljudi kažu: „Ponekad, kada se susretnem sa kušnjama, Sveti Duh me prosvećuje da bih izvukao pouku. Međutim, ti izražavaš druge istine. O čemu se tu radi?” Tu naprosto nema ni protivrečosti ni sukoba. Hristos izražava istinu postepeno i odgovarajućim redosledom, dok Sveti Duh vodi svakog kroz njegovo iskustvo u različitim stepenima – ne postoji jedan pristup koji odgovara svima. Hristos propoveda tako što u zajedništvu razgovara o istini, što je zasnovano na ključnim pitanjima koja zaista postoje za Božji izabrani narod, a vođstvo Svetog Duha se takođe zasniva na pojedinačnim okolnostima. Tu nema ni protivrečosti ni sukoba. Ljudi su različitog rasta u različito vreme i u različitim etapama, dok je sve delo koje Bog obavlja u istini koju On izražava, odnosno u istini, načinu i životu o kojem Bog govori. Njegovo delo ne izlazi iz tog opsega – sve je to istina. Koje su istine kojima te Sveti Duh prosvećuje i svetlost na osnovu koje ti dozvoljava da shvatiš? One se zasnivaju na ovim istinama koje Hristos sada izražava, odnosno na istini, načinu i životu koji ti On sada dozvoljava da shvatiš. Neki ljudi kažu: „Nisi nam potreban u tom telu. Dovoljno je da imamo Svetog Duha da nas prosveti i usmerava. I bez Tebe možemo da imamo novo prosvećenje i svetlost, i bez Tebe možemo da uđemo u novo doba i bez Tebe takođe možemo da postignemo spasenje.” Da li je to razumna izjava? (Nije.) Religiozni ljudi veruju u Isusa već dve hiljade godina i Sveti Duh ih je vodio dve hiljade godina, i šta su zadobili? Samo jevanđelje iskupljenja, i samo su uživali u mnogim blagodatima od Boga, ali ipak nisu u stanju da zadobiju te istine koje Bog izražava u poslednjim danima. Stoga, da Božje ovaploćeno telo nije ovde u poslednjim danima i da ne izražava toliko istina, šta biste mogli da zadobijete? Bili biste baš kao oni religiozni ljudi, zadobili biste veliko prosvećenje od Svetog Duha i mnogo blagodati, ili bi te Bog izabrao i koristio te i mogao bi da budeš prorok ili apostol, ali ako ne prihvatiš ove istine koje Božje ovaploćenje poslednjih dana izražava, onda nećeš imati načina da budeš usavršen, ni da uđeš u carstvo nebesko, ni da dobiješ Božje odobravanje.

Vi ste sada u stanju da prihvatite ovaploćenje, ali još uvek imate određene predstave o suštini ovaploćenja i nikada niste uvereni da je ovaploćenje praktični Bog. Ako bih Ja sada počeo da komuniciram s vama i vi otkrijete da ni Ja ne shvatam neke stvari u spoljašnjem svetu, da li biste stvorili predstave? Neki ljudi ne bi mogli da pređu preko toga i pomislili bi: „Ni Ti to ne razumeš. Ne treba da bude tako. Ti si ovaploćeni Bog, tako da treba sve da razumeš. Ne treba da postoji ništa što Ti ne znaš i ništa što Ti ne možeš da uradiš. Iako ne možeš da budeš svuda u isto vreme, Ti bi ipak trebalo sve da znaš!” Zar to nije predstava koju ljudi imaju? (Jeste.) To je takođe predstava. Koji je koncept normalne ljudskosti ovaploćenja? Taj da postoji normalna ljudska logika u načinu na koji ovaploćenje razmišlja – to razmišljanje nije natprirodno, nije nejasno i nije isprazno. Ovaploćenje može da postigne ono što se može postići razmišljanjem normalne ljudskosti putem proučavanja, iako On možda ne zna nužno više o takvim stvarima od stručnjaka iz te oblasti, i to je normalno. Štaviše, On govori i postupa u skladu sa logikom i razmišljanjem normalne ljudskosti, a ne natprirodno. Na primer, razmišljanje normalne ljudskosti ide korak po korak, a tako razmišlja i ovaploćenje. Zašto je Njegova normalna ljudskost takva? Da li to ima smisla? (Ima.) Zašto kažete da ima smisla? Koliko stepenika jedna normalna osoba pređe jednim korakom kada se penje uz stepenice? (Jedan.) Jednim korakom jedan stepenik; to je uobičajen način da se popnete uz stepenice. Kada bih samo jednim korakom preskočio mnogo stepenika i odmah ušao u kuću, da li biste i vi uspeli to da učinite? (Ne.) Ne, ne biste. A ako bih navaljivao da to uradite, šta biste uradili? Da li biste mogli to da postignete? (Ne.) Ne, ne biste. To je zasnovano na potrebama onih na koje je delo usmereno. Na taj način besedim o istini u zajedništvu, biram temu i suštinsko pitanje, a zatim činim sve što mogu da govorim konkretno i zaokruženo, da pričam priče, dajem primere, da neumorno ponavljam stvari, ali čak i kada tako govorim ima mnogo ljudi koji ne razumeju i koji ne shvataju poentu. Dakle, ako ne bih govorio tako detaljno i sve objasnio na najdublji i najopštiji način, onda ne biste mogli ništa da zadobijete, niti da shvatite, a ovo delo bi bilo prazno i nepraktično. Vi napredujete tako što se sa svakim korakom popnete za jedan stepenik, te ću vas Ja voditi napred tako što ću se takođe sa svakim korakom popeti za jedan stepenik, i na taj način ćete moći da idete u korak sa Mnom. Šta bi se desilo kada bih jednim korakom preskočio četiri stepenika? Nikada ne biste mogli da držite korak sa Mnom. Ako bi Moje razmišljanje bilo napredno i ako bi se kretalo dugim skokovima napred i vi uopšte ne biste bili u stanju da ga dostignete, ovaploćenje bi izgubilo smisao. Stoga, bez obzira na to koliko je ovo telo normalno i praktično – On možda čak deluje kao da nema sposobnosti Duha Božjeg – sve je to zbog potreba čovečanstva. Pošto su oni koje Bog sada opskrbljuje ljudi koje je Sotona iskvario, koji ne shvataju istinu i koji nisu sposobni da sagledaju istinu, On mora da ima najosnovnije razmišljanje normalne ljudskosti. Kakvo je to najosnovnije razmišljanje? Takvo da, kada On govori, ljudi srednjeg kova, pa čak i sa malim nedostatkom kova, mogu da Ga razumeju. Sve dok je njihovo razmišljanje normalno, svi mogu da shvate šta i o čemu On govori i da shvate istine koje On propoveda, i da onda mogu da prihvate istinu. Samo na taj način svaki korak dela koje Bog obavlja i sve reči koje izgovara mogu da budu delotvorne i da donesu rezultat. Zar to nije realno? (Jeste.) Dakle, ako se ljudi drže predstava i ne žele da ih otpuste, govoreći: „U prošlosti su neki carevi bili obdareni izvanrednim pamćenjem i mogli su jednim pogledom da pročitaju deset redova. Zar Bog ne bi trebalo da bude takav? Ako ne poseduješ te darove, nećemo moći da Te sledimo jer si previše običan. Bilo bi sjajno kada bi izgledao kao neka važna ličnost.” Šta možete da zaključite iz ovoga? Sotona je iskvario ljude do te mere da su toliko neuki da im nema leka. Ljudi koje je Bog izabrao i na kojima radi, ljudi koji imaju malo srca da slede Boga i malo savesti i razuma, imaju samo malo normalnog ljudskog razmišljanja i kova, a osim toga ništa ne shvataju. Ne samo da ne shvataju nikakve istine, već ne shvataju čak ni šta je normalna ljudskost, šta su iskvarene naravi, kako nastaju predstave i zamisli, kako se one razrešavaju, kako ljudi treba da pristupe Bogu, ili u najmanju ruku kakvu savest i razum treba da poseduju, i tako dalje. Bez obzira na to koliko se Bog jednostavno izražava, ljudi njegove reči ne shvataju baš najbolje i imaju samo površno shvatanje. Recite Mi, kada se suoči sa grupom iskvarenih ljudi koji ništa ne shvataju, koji se protive Bogu, kakvu suštinu, kakvu ljudskost i kakvo normalno ljudsko razmišljanje treba da poseduje ovaploćeni Bog da bi takve ljude mogao da dovede pred Boga? Recite Mi, šta Bog treba da uradi? Neki kažu: „Zar Bog nije svemoguć? Zašto ne pokaže mnogo znamenja i čudesa da bi osvojio ljude?” To je predstava koju većina ljudi ima u srcu. Oni se ne zapitaju da li iskvarene naravi mogu da se otkriju i razreše prikazivanjem znamenja i čudesa i natprirodnim sredstvima. Da li se istina može utisnuti u ljude natprirodnim sredstvima? Da li bi to uverilo Sotonu? (Ne bi.) To što sada kažete „ne bi” je možda neka vrsta doktrine, ali kada jednog dana budete skupili iskustvo, tada ćete znati koliko su ljudi glupi i tupi, koliko su buntovni, koliko su nepopustljivi, koliko su rđavi i koliko ne vole istinu. Kada jednog dana budete skupili iskustvo, tada ćete shvatiti da je Božje ovaploćeno telo, ovo telo normalne ljudskosti, ono što je potrebno svekolikom čovečanstvu. Stoga, ako još uvek imaš svakakve zamisli i predstave, to je neodgovoran stav za tebe, a za Boga je to bogohuljenje; to je poricanje i preispitivanje mukotrpne Božje namere da spase čovečanstvo. Ako misliš: „Imamo znanje, obrazovanje i pamet. Rođeni smo u poslednjim danima, a neki od nas su stekli visoko obrazovanje u svetu i imaju određeno porodično poreklo. Mi smo moderni, obrazovani ljudi i imamo razloga da odbacimo tako izuzetno običnog i normalnog Hrista koga svi gledaju sa visine; imamo razloga da stvorimo predstave o Tebi”, kakav je to problem? To je buntovništvo i nepoznavanje razlike između dobrog i lošeg! Ljudi mogu da razreše svoje predstave kada se pojave, ali ako, nakon što ih razreše, ljudi i dalje tvrdoglavo odbijaju da prihvate Božje ovaploćenje ili Hristovu stranu normalne ljudskosti, onda će im to izazvati nevolje i sprečiti ih da postignu spasenje. Kada jednog dana skupiš iskustvo, shvatićeš da što je normalnije Božje ovaploćenje, što je normalnija Njegova ljudskost, što je normalnije sve što On ima i što On otkriva, to je veće naše spasenje, i što su oni normalniji, to su nam potrebniji. Da je Božje ovaploćenje natprirodno, niko od onih koji žive na zemlji ne bi mogli da postignu spasenje. Upravo zbog Božje skrušenosti i skrivenosti, zbog normalnosti i praktičnosti ovog naizgled beznačajnog Boga, čovečanstvo ima šansu da se spasi. Zato što u ljudima postoje buntovništvo, sotonske iskvarene naravi i iskvarena suština, stvaraju se sve vrste predstava, pogrešnog razumevanja i sukoba u vezi sa Bogom; čak se dešava da, kao rezultat tih predstava, ljudi često ponosno ili samouvereno poriču ovog Hrista i poriču Njegovu normalnu ljudskost – to je velika greška. Ako želiš da postigneš spasenje, ako želiš da primiš Božje spasenje, i sud i grdnju Božju, prvo moraš da ostaviš po strani svoje različite predstave i zamisli i pogrešne definicije o Hristovoj normalnoj ljudskosti, moraš da ostaviš po strani svoja razna gledišta i mišljenja o Hristu i moraš da smisliš način da prihvatiš sve što dolazi od Njega. Tek tada će reči koje On govori i istine koje On izražava postepeno naći put do tvog srca i postati tvoj život. Ako želiš da Ga slediš, treba da prihvatiš sve o Njemu; bilo da je to Njegov Duh, Njegove reči ili Njegovo telo, treba sve da prihvatiš. Ako si Ga zaista prihvatio, onda ne treba da Mu se suprotstavljaš, da Ga uvek pogrešno razumeš i da budeš buntovan prema Njemu oslanjajući se na svoje predstave, a još manje treba da se držiš svojih predstava, da uvek sumnjaš u Njega, pa čak i da Mu protivrečiš i da Mu se opireš. Takav stav će ti samo naškoditi i uopšte ti neće biti od koristi. Možete li da prihvatite Moje reči? (Da.) To je dobro, zato sada požurite i tražite istinu da razrešite svoje predstave. Ovaj problem se odnosi na iskvarene naravi, a ako ih ne rešiš, onda moraš da umreš od svojih iskvarenih naravi.

Kada je reč o načinu na koji Bog obavlja Svoje delo u poslednjim danima, uprkos činjenici da neki ljudi stvaraju određene zamisli i predstave o tome, te zamisli i predstave u velikoj meri nisu u stanju da ometaju njihovu veru u Boga, i ljudi neće tek tako reći da ne veruju u Boga ili da Ga se odriču. Kakva je to pojava? To je posledica Božjih reči. Božje reči i delo su osvojili ljude i oni u osnovi mogu da prihvate Hrista kao svog Boga. U tom smislu, ljudi su u osnovi postavili temelje na istinitom putu i u to su sigurni i uvereni. Da li oni, kada to postignu, više neće pogrešno razumeti Boga? (Ne, neće.) To što njihovo pogrešno razumevanje nije razrešeno dokazuje da još uvek imaju mnogo zamisli, zahteva i predstava o Božjem ovaploćenom telu i o Hristu. Te predstave mogu da usmeravaju tvoje misli, da određuju pravac i ciljeve tvojih težnji, a takođe često mogu da utiču na tvoje stanje. Kada se stvari s kojima se susrećeš ne dotiču tvojih predstava, ti si još uvek u stanju da jedeš i piješ Božje reči i da normalno obavljaš svoju dužnost. U trenutku kada se nešto sukobljava sa tvojim predstavama, kada izađe iz njihovih okvira i kada dođe do protivrečnosti, kako to razrešavaš? Da li daješ slobodu svojim predstavama, ili ih orezuješ, obuzdavaš i ustaješ protiv njih? Neki ljudi imaju predstave kada im se nešto desi, i ne samo da ne otpuštaju svoje predstave, već odlaze i šire ih drugima i pronalaze prilike da im daju oduška, tako da i drugi stiču predstave. Neki ljudi se takođe prepiru, govoreći: „Ti kažeš da je sve što Bog čini smisleno, ali ja ne mislim da ovaj događaj ima ikakvog smisla.” Da li je prikladno reći tako nešto? (Nije.) Kojim putem treba krenuti? Kada neki ljudi imaju predstave o Bogu, oni mogu da shvate da njihov odnos sa Bogom nije normalan, da su stvorili pogrešna razumevanja o Bogu i da će postati veoma opasno ako ih ne razreše, da će se verovatno sukobiti sa Bogom, dovesti Ga u pitanje, pa čak i izdati Boga. Zatim se mole Bogu i odriču se svojih predstava. Prvo poriču svoju pogrešnu tačku gledišta, a zatim traže istinu da bi je razrešili. Čineći to, oni mogu lako da dođu do toga da se pokore Bogu. Ako neko stvara predstave, ali i dalje veruje da je u pravu, i ako na kraju nije u stanju da u potpunosti otpusti ili razreši svoje predstave, onda će vremenom te predstave uticati na njegov život-ulazak. U ozbiljnijim slučajevima, oni mogu čak i da se pobune protiv Boga i da Mu se odupiru, a o posledicama toga je strašno i pomisliti. Ako je to neko ko stremi ka istini, neko ko već shvata neke istine i ko povremeno stvara predstave o stvarima, to nije tako veliki problem i njegove predstave neće imati veliki uticaj na njega. Zato što ima istinu u sebi, koja usmerava njegove misli i ponašanje i usmerava ih u obavljanje njegove dužnosti, njegove predstave neće imati uticaja na to kako sledi Boga. Možda će jednog dana odslušati propoved ili neki razgovor u zajedništvu i tada će mu postati jasno, i njegove predstave će biti razrešene. Neki ljudi stvaraju predstave o Božjim orkestracijama i uređenjima, a nakon toga gube volju da obavljaju svoje dužnosti i ne trude se da ih obavljaju, uvek su u negativnom stanju, a njihova srca gaje sukobe, nezadovoljstvo i ogorčenost – da li je takvo ponašanje ispravno? Da li je to lako rešiti? Na primer, pretpostavimo da misliš da si pametan, ali Ja kažem da si budala i da nemaš duhovno razumevanje. Kada to čuješ, naljutiš se i ne složiš se s tim, i kažeš sebi u srcu: „Niko se nikada nije usudio da kaže da nemam duhovno razumevanje. Danas to prvi put čujem i ne mogu da prihvatim. Da li bih mogao da vodim crkvu ako ne bih imao duhovno razumevanje? Da li bih mogao da uradim ovoliko posla?” Pojavila se nedoumica, zar ne? Šta treba da uradiš? Da li je ljudima lako da preispitaju sebe kada im se to dogodi? Kakva to osoba može da preispita sebe? Neko ko prihvata istinu i traži istinu može da preispita sebe. Ako si neko ko poseduje razum, kada ti se to dogodi, prvo treba da porekneš sebe; poricanje sebe znači priznavanje da čovek ne poseduje istinu. Čak i ako imaš neke ideje i perspektive, one nisu nužno tačne. Dakle, primenjivati poricanje sebe u takvim okolnostima je ispravna stvar, to nije ponižavanje sebe. Kada porekneš sebe, osetićeš mir u srcu, mnogo ćeš se bolje ponašati, i tvoj stav će biti ispravljen. Kada čuješ Boga kako kaže da si budala i da nemaš duhovno razumevanje, treba da se utišaš pred Bogom i prihvatiš Njegove reči sa pokornim načinom razmišljanja. Iako još uvek nemaš nikakvu svest ili razumevanje Božjih reči, i ne znaš da li su one ispravne ili ne, u okviru svog verovanja treba da priznaš sledeće: „Bog je istina, kako onda Bog može da kaže nešto pogrešno?” Iako se ono što je Bog rekao razlikuje od onoga što ti misliš, moraš da prihvatiš Božje reči na osnovu vere; čak i ako ih ne razumeš, moraš da ih prihvatiš kao istinu. Takav postupak je zasigurno ispravan. Ako ljudi ne prihvataju Božje reči kao istinu kada ih ne shvataju, to je vrlo nerazumno i te ljude treba osramotiti po tom pitanju. Dakle, pokoravanje Bogu nikada ne može da bude pogrešno. To nije doktrina, već praksa, i te reči dolaze iz iskustva. Zatim, kada budeš u stanju da primiš Božje reči kao istinu i prihvatiš ih, moraš da počneš da preispituješ sebe. Kroz obavljanje dužnosti i komunikaciju sa drugima otkrićeš da ne samo da nemaš duhovno razumevanje, već si i neverovatno budalast i da imaš mnogo mana i nedostataka i otkrićeš da imaš ozbiljan problem. Zar to neće značiti da ćeš moći da shvatiš i prihvatiš ono što je Bog rekao? Moraš da prihvatiš te reči, prvo kao propis, definiciju ili koncept, a zatim u stvarnom životu moraš da smisliš način da se uporediš sa Njegovim rečima i da ih shvatiš i doživiš. Kada neko vreme tako budeš postupao, steći ćeš tačnu procenu sebe. Kada se to dogodi, da li ćeš i dalje pogrešno razumeti Boga? Da li ćeš i dalje odbijati da prihvatiš Božju procenu o tebi ako ne postoji neslaganje između tebe i Boga po tom pitanju? (Ne.) Moći ćeš to da prihvatiš i više nećeš biti buntovan. Kada budeš u stanju da prihvatiš istinu i temeljno shvatiš te stvari, onda ćeš biti u stanju da napraviš korak napred i da napreduješ. Ako ne prihvatiš istinu, onda ćeš uvek stajati u mestu i nećeš ostvariti nikakav napredak. Da li je važno prihvatiti istinu? (Jeste.) Ljudi moraju da se odreknu svojih predstava o Bogu i ne smeju da gaje bilo kakvo neprijateljstvo ili sukob sa onim što Bog kaže – samo to je stav prihvatanja istine. Neki ljudi postaju negativni i slabi kada budu smenjeni. Ne žele da obavljaju dužnosti i uvek su pasivni i izbegavaju svoj posao. Spolja izgleda kao da je to zato što nemaju status i previše im je stalo do njega, ali to zapravo nije slučaj. Oni se osećaju slabim i negativnim samo zato što se Božja procena o njima ili procena koju braća i sestre imaju o njima, ne poklapa sa njihovom sopstvenom procenom o sebi, jer je to slabije od onoga kako oni procenjuju i shvataju sebe. Zato se osećaju neuvereno i ogorčeno, i na kraju odlučuju da budu negativni i neprijateljski nastrojeni, i otpisuju sebe kao beznadežan slučaj, misleći: „Zar nisi rekao da nisam dovoljno dobar? Sada ćeš da vidiš, neću ništa da radim.” Posledica je da oni izazivaju kašnjenje u svojim dužnostima, vređaju Boga, a njihov život-ulazak se zaustavlja – to je značajan gubitak.

Neki ljudi kažu: „Ne mogu da prihvatim kada hristos kaže da sam loš. Prihvatio bih kada bi mi bog sa neba rekao da ima nešto loše u meni. Ovaploćeni bog ima normalnu ljudskost, njegovi sudovi mogu da budu pogrešni, a stvari koje on čini ne mogu biti sto odsto tačne. Postoje neka pitanja o tome da li bi on mogao da pogreši u svojoj proceni i osudi ljudi, ili u načinu na koji postupa i uređuje stvari za njih. Zato se ne plašim onoga što hristos – bog na zemlji – kaže o meni, jer on ne može da me osudi niti da odredi moj ishod.” Da li takvi ljudi postoje? Naravno da postoje. Kada ih orežem, oni kažu: „Pravedan je bog na nebu!” Kada radim na njima, oni kažu: „Verujem u boga, a ne u nekog čoveka!” Koriste te reči da bi Me prezrivo odbili. A šta su te reči? (One su poricanje Boga.) Tako je, one su poricanje i izdaja Boga. Oni zapravo misle: „To ne zavisi od tebe, već od boga nebeskog.” U svojim predstavama i u svom shvatanju Boga, ti ljudi nikada neće shvatiti kakav je odnos između ovaploćenog Hrista i Boga na nebu, odnosno kakav je odnos između tela i Duha na nebu. U njihovim očima, ovaj beznačajni čovek na zemlji će uvek biti samo čovek, i bez obzira na to koliko istina taj čovek izrazi, koliko propovedi izgovori, On je i dalje čovek; čak i ako On neke ljude upotpuni i donese im spasenje, On će i dalje biti na zemlji, On će i dalje biti čovek i nesposoban da prevaziđe Boga na nebu. Dakle, ti ljudi su uvereni da vera u Boga mora biti vera u Boga na nebu; za njih je jedino verovanje u Boga na nebu istinsko verovanje u Boga. Takvi ljudi veruju kako god im se prohte. Oni veruju u ono što im je milo i zamišljaju da je Bog ono što oni žele da On bude. Oni slede sopstvenu maštu i kada je reč o ovaploćenom Hristu: „Da je ovaj bog na zemlji malo ljubazniji prema meni, da se postarao da mi dobro ide, onda bih ga poštovao i voleo. Ako nije dobar prema meni, ako ima problem sa mnom, ako ima loš odnos prema meni i uvek me orezuje, onda on nije moj bog; biram da verujem u boga na nebu.” Ljudi sa takvim stavom nisu u manjini. Vi ste takođe među njima, jer sam se već susreo sa takvim ljudima. Kada je sve dobro, prilično su fini prema Meni i pažljivo Me služe, ali čim ih smenim, okreću se protiv Mene. Dakle, kada su bili dobri prema Bogu, da li su zaista verovali da je to Bog i Hristos? Ne: ono za šta su oni zainteresovani je identitet i status Boga, njihov svaki potez nije ništa drugo do dodvoravanje statusu i identitetu Boga. U svakom trenutku, oni znaju samo nejasnog boga na nebu kao pravog boga; bez obzira na to koliko istina ovaj Bog na zemlji izražava, ili koliko je poučan i koristan čoveku, sama činjenica da On živi u Svojoj normalnoj ljudskosti i da je ovaploćen znači da On nikako ne može da bude bog na nebu, i bez obzira na to kako ti ljudi laskaju, služe i poštuju tog Boga na zemlji, u svom srcu ti ljudi i dalje veruju da je bog na nebu jedini istiniti bog. Šta mislite o takvom stavu? Može se reći da takav stav postoji duboko u srcima mnogih ljudi, da je zakopan duboko u njihovoj podsvesti. Istovremeno sa prihvatanjem Hristove opskrbe i pastirskog usmeravanja, oni takođe posmatraju, proučavaju i ispituju Hrista – dok takođe s radošću iščekuju dan kada će pravedni bog sa neba da dođe da presudi svemu što su učinili. I zašto žele da im bog nebeski presudi? Zato što žele da idu za svojim sklonostima, predstavama i zamislima da bi oslobodili svoju želju da bog na nebu – bog iz njihove mašte – treba da se ponaša prema njima onako kako oni to žele, dok Bog na zemlji to neće učiniti; Bog na zemlji samo izražava istinu i govori istina-načela. Oni misle: „Ljubav boga nebeskog prema čoveku je nesebična, bezuslovna i bezgranična, dok čim kažeš ili uradiš nešto pogrešno i bog zemaljski sazna, on te koristi kao negativan primer u svojim propovedima i počinje da te raščlanjuje – tako da ljudi moraju da budu pažljiviji, moraju da se kriju i ne smeju da mu kažu kada se nešto dešava.” Recite Mi, zar ne mogu da raščlanim stvari koje pokušavate da sakrijete od Mene? Ne moram da raščlanim stvari koje radiš; raščlaniću tvoje naravi i tvoja stanja. Ne moram da uzimam te stvari koje radiš kao primere; još uvek mogu u zajedništvu da razgovaram o istini i da držim propovedi kako bih rešio probleme i još uvek mogu da omogućim ljudima da shvate istinu. Bezvernici u svojim srcima veruju da ovo telo, ovaj Bog, ne može da zna stvari koje Njegove oči ne vide, a još manje da zna bilo šta u vezi sa duhovnim carstvom ili istinom. Oni veruju da On ne može ni da vidi stvari koje su ljudi sposobni da urade kada njima vladaju njihove iskvarene naravi, i da On nikako ne može u potpunosti da razume ljudsku iskvarenu suštinu – to je logika i rasuđivanje bezvernika. Oni se uvek približavaju Hristu sa naučnim, ispitivačkim, pa čak i neverničkim stavom, a za procenu Hrista koriste kriterijume za procenjivanje čoveka, kao i znanje koje razumeju i stvari koje zamišljaju. Na primer, ima ljudi koji, kada razgovaraju sa drugima, veruju da ti drugi ljudi ne znaju šta oni zaista misle u svom srcu ili kakve su im naravi, i na isti taj način razgovaraju i sa Mnom, odnoseći se prema Meni isto kao što bi se odnosili prema običnom čoveku, misleći da ništa ne znam – zar to ne kazuje da oni nisu spoznali Boga? Oni lažu druge ljude i drugim ljudima to ne smeta, a isto tako lažu i Mene, kikoću se i odnose se prema Meni kao prema sebi ravnom, uvek žele da se odnose prema Meni kao prema svom drugaru. Veruju da mogu tako da se ponašaju jer su se navikli na Mene i misle da možda ništa ne znam. Zar to nije ljudska predstava? To je ljudska predstava, to je ljudsko neznanje, i u tom neznanju vreba sotonska rđava narav; to je ta rđava narav koja navodi ljude da stvaraju predstave. Recite Mi, da li treba da živim sa nekim i da svaki trenutak provedem osmatrajući njegove misli i gledišta i da potpuno sagledam njegovu prošlost, da bih razotkrio ili prozreo njegovu prirodu? (Ne.) Ne, ne treba, ali vi to ne biste mogli da postignete. Iako se družite sa ljudima i svakodnevno ste sa njima, još uvek niste u stanju da prozrete njihovu priroda-suštinu. Šta god da vam se desi, u stanju ste da vidite samo površinu, a ne i suštinu. Vi biste mogli malo da razaberete nekoga tek ako bi ga Bog u potpunosti otkrio. U suprotnom, ne biste mogli da ga prozrete čak i ako biste se s njim družili nekoliko godina. Da bih mogao da odredim kakva je neko osoba, dovoljno Mi je da budem u kontaktu sa njim dan ili dva, da on nešto uradi, da nešto kaže i izrazi neke stavove. Međutim, ima ljudi koji još uvek nisu ništa uradili, s kojima nisam imao kontakt, niti sam zajedno sa njima radio bilo šta, ali stavljam ih pod upitnik, i u trenutku kada naiđu na problem i izraze neki stav, njihova priroda-suština će odmah biti razotkrivena. Mnogi ljudi kažu: „Možeš li da ih prozreš čim se otkrije njihova priroda-suština? Na čemu zasnivaš taj uvid? Kako to da mi ne možemo da ih prozremo?” Ako ne shvataš istinu, onda nećeš moći da proceniš ljude i nikada nećeš imati neophodne kriterijume da to učiniš. Ako nemaš te kriterijume, nećeš moći da prozreš ljude. Ja, međutim, imam te kriterijume. S jedne strane, shvatam istinu, tako da sam pronicljiviji i brži kada je u pitanju procena nekoga, a s druge strane, Božji Duh dela. Neki ljudi misle: „Kada ljudi dugo žive na ovom svetu, u stanju su da prozru stvari i ljude.” To nije pravi uvid; šta oni mogu da prozru? Mogu da prozru prevare koje postoje u ovom društvu, kao što su političke, poslovne, finansijske prevare ili prevare vezane za pornografiju. Ljudi koji su o tim stvarima više slušali i doživeli ih, mogu da ih izbegnu. Ljudi koji su prošli kroz manje tih stvari i doživeli ih u manjoj meri, često su obmanuti, ali kada više puta budu prevareni, oni steknu iskustvo i u stanju su da ih prozru. Tako oni uspevaju da prozru. Međutim, kada je reč o čovekovoj iskvarenosti, prirodi i čovekovoj suštini koju je Sotona iskvario, ako ljudi ne poseduju istinu, onda nikada neće imati mudrost da prozru te stvari i nikada neće moći da prozru naravi koje različite vrste ljudi otkrivaju u svojoj suštini, niti da prozru izvor problema. Ako ne možeš da prozreš te stvari, onda nećeš znati kako da se nosiš s tim pitanjem ili s ljudima, događajima i stvarima o kojima se radi – nećeš imati ni načina ni mudrosti da se nosiš s tim. Zato se, kada se nađeš u takvoj situaciji, osećaš veoma zbunjeno i uznemireno i teško ti je da se nosiš s njom. Ako jasno shvatiš istinu, moći ćeš da prozreš iskvarene naravi ljudi i suštinu njihovih iskvarenih naravi. Kada uvidiš iskvarene naravi koje otkrivaju, spoznaćeš njihovu suštinu i onda ćeš znati kakvi su, kakve su osobe, znaćeš kako da se zaštitiš od njih, kako da ih prepoznaš, i znaćeš kako da se nosiš sa tim pitanjem. Zar to nije izvor mudrosti? (Jeste.) Dakle, Hristos može da prozre čoveka i da ga opskrbi – šta je izvor svega toga? Govoreći u doktrinarnom smislu, sve dolazi od Duha Božjeg. Praktičnije govoreći, to je zato što Hristos poseduje istinu koja dolazi od Boga. Tako stvari stoje. Kada istina-stvarnost jednog dana postane vaš život, tada ćete imati mudrost i moći ćete da prozrete ljude.

Postoji još jedan aspekt ljudskih predstava, a to su predstave koje ljudi stiču o Božjem delu. Kako nastaju ljudske predstave o Božjem delu? Neke potiču iz ranijeg ljudskog shvatanja vere, a neke iz sopstvene uobrazilje o Božjem delu. Na primer, ljudi su zamišljali Božje delo suda kao da na nebu postoji veliki beli presto i da na tom prestolu sedi Bog i sudi svim narodima. Danas svi znate da su takve izmišljotine nerealne – takve stvari su nemoguće. Bez obzira na to, ljudi imaju mnogo predstava o Božjem delu, upravljanju i postupanju sa čovekom, a većina tih predstava dolazi iz ljudskih naklonosti. Zašto to govorim? Zato što ljudi ne žele da pate. Oni uvek žele da s lakoćom slede Boga do samog kraja, da uživaju u obilnoj blagodati, da nasleđuju Njegove blagoslove, a zatim da uđu u carstvo nebesko. Kakva divna zamisao! Najčešća i najekstravagantnija ideja koju iskvareni ljudi imaju o Božjem delu jeste da budu uneseni u carstvo nebesko na nosiljci. Štaviše, kada se ljudi susretnu sa Božjim delom, uglavnom nisu u stanju da ga shvate; oni ne poznaju istinu koju ono sadrži, niti koji je Božji cilj u obavljanju tog dela, niti zašto se Bog tako ponaša prema čoveku. Na primer, ranije sam opisao Božju ljubav koristeći reči „ogromna” i „beskrajna”, ali mislim da verovatno nikada niste razumeli šta sam podrazumevao pod tim dvema rečima. S kojom namerom sam upotrebio te dve reči? Da bih privukao pažnju svih, da bih vas podstakao da razmišljate o njima. Na površini te reči deluju prazno. One imaju određeno značenje, ali bez obzira na to koliko ljudi o njima razmišljali, sve što mogu da smisle je: „Ogromno – to znači bezgranično kao i nebo; to znači da je Božje srce bezgranično, da nema granica Njegovoj ljubavi prema čovečanstvu!” Božja ljubav nije vrsta ljubavi koju čovekov um može da zamisli. Ljudi su nesposobni da zamisle tu ljubav, ne smeju da koriste nauk i znanje za tumačenje te reči, već moraju da koriste drugi metod da bi je cenili i doživeli. Na kraju krajeva, ti zaista osećaš da se Božja ljubav razlikuje od ljubavi o kojoj govore ljudi, da se prava Božja ljubav razlikuje od bilo koje druge vrste ljubavi, za razliku od ljubavi koju podrazumeva celo čovečanstvo. Dakle, šta je tačno ta Božja ljubav? Kako treba da shvatiš Božju ljubav? Kao prvo, ne smeš da joj pristupiš sa ljudskim predstavama i uobraziljom. Uzmimo za primer majčinsku ljubav: majčinska ljubav prema deci je bezuslovna, izuzetno zaštitnička i topla. Da li u ovom trenutku Božja ljubav prema čoveku koju osećate ima isti nivo osećaja i značenja kao majčinska ljubav? (Da.) Onda je to problem – to je pogrešno. Moraš da razlikuješ Božju ljubav od ljubavi roditelja, muža, žene ili dece, svog roda, od brige prijatelja, i da iznova spoznaš Božju ljubav. Šta je tačno Božja ljubav? U Božjoj ljubavi nema telesnih osećanja i na nju ne utiču krvni odnosi. To je čista i jednostavna ljubav. Dakle, kako ljudi treba da shvate Božju ljubav? Zašto smo došli do toga da razgovaramo o Božjoj ljubavi? Ljubav prema Bogu je otelotvorena u Božjem delu, tako da je ljudi priznaju, prihvataju i doživljavaju, i na kraju shvataju da je to ljubav prema Bogu i priznaju da je ona istina, da Božja ljubav nisu prazne reči, niti neki oblik ponašanja od strane Boga, već istina. Kada je prihvatiš kao istinu, u njoj ćeš biti u stanju da prepoznaš taj aspekt Božje suštine. Ako je shvatiš kao neki oblik ponašanja, imaćeš poteškoća da je prepoznaš. Šta se podrazumeva pod „ponašanjem”? Uzmimo za primer majke: one daju svoju mladost, svoju krv, svoj znoj i suze da vaspitaju svoju decu, i daju im sve što žele. Bez obzira na to da li je njeno dete postupilo dobro ili loše, ili ma kojim putem da krene, majka nesebično daje, zadovoljava potrebe svog deteta, nikada ne podučava, ne pomaže niti usmerava svoje dete kako da sledi ispravan put, samo neprestano brine o njemu, voli i štiti svoje dete, do te mere da na kraju ono ne može da razlikuje ispravno od pogrešnog. To je ljubav majke ili bilo koja druga vrsta ljubavi koja je potekla iz tela, osećanja i telesnih odnosa čoveka. U međuvremenu, Božja ljubav je upravo suprotna: ako te Bog voli, On to izražava tako što te često kažnjava, disciplinuje i orezuje. Iako tvoji dani mogu da budu neprijatni, ispunjeni grdnjom i disciplinovanjem, kada to iskusiš, otkrićeš da si mnogo naučio, da si stekao moć razlučivanja i da mudro komuniciraš sa drugim ljudima, kao i da si shvatio neke istine. Ako bi Božja ljubav bila kao ljubav majke ili oca, kao što je zamišljaš, ako bi On bio tako savestan u svojoj brizi i uvek popustljiv, da li bi mogao da stekneš sve to? Ne bi. I tako, Božja ljubav koju ljudi mogu da sagledaju razlikuje se od istinske Božje ljubavi koju mogu da iskuse u Njegovom delu; ljudi moraju da joj pristupe u skladu sa Božjim rečima i da traže istinu u Njegovim rečima da bi znali šta je istinska ljubav. Ako ne traži istinu, kako bi neko ko je iskvaren mogao niotkuda da prizove razumevanje onoga što je Božja ljubav, što je cilj Njegovog dela u čoveku i gde leže Njegove mukotrpne namere? Ljudi to nikada ne bi shvatili. To je najverovatnije pogrešno shvatanje koje ljudi imaju o Božjem delu, i to je aspekt Božje suštine koji ljudi najteže mogu da shvate. Ljudi moraju da ga dožive duboko i lično i da mu se praktično posvete i da ga cene da bi mogli da ga shvate. Obično, kada ljudi kažu „ljubav”, oni misle da daju nekome ono što vole, a ne da im daju nešto gorko kada žele nešto slatko, ili čak i ako im se ponekad daje nešto gorko, to je u cilju lečenja bolesti; ukratko, to podrazumeva sebičnost, osećanja i ljudsko telo; to podrazumeva ciljeve i motivacije. Ali bez obzira na to šta Bog čini u tebi, bez obzira na to kako ti sudi i grdi te, prekoreva i disciplinuje, ili kako te orezuje, čak i ako Ga pogrešno shvatiš, pa čak i ako se žališ na Njega u svom srcu, Bog će, sa nepokolebljivim strpljenjem, nastaviti da radi u tebi. Koji krajnji cilj Bog želi time da postigne? On koristi taj metod da bi te probudio, tako da jednog dana možeš da shvatiš Božje namere. Ali kada Bog bude video taj ishod, šta će On zadobiti? On zapravo ništa neće zadobiti. A zašto to govorim? Zato što sve tvoje dolazi od Boga. Bog ne treba ništa da zadobije. Njemu je potrebno samo da ljudi pravilno slede i uđu u skladu sa onim što On zahteva dok obavlja Svoje delo, da bi na kraju bili u stanju da prožive istina-stvarnost, da žive u ljudskom obličju i da više ne budu navedeni na stranputicu, obmanuti i iskušavani od strane Sotone, da bi bili u stanju da se pobune protiv Sotone, da se pokoravaju Bogu i obožavaju Ga, i tada će Bog biti zadovoljan, i Njegovo veliko delo će biti završeno. Šta Bog zadobija? Bog zadobija tebe, i ti možeš da slaviš Boga. Ali šta Bogu znači to što Ga slaviš? Zar Bog ne bi bio Bog i da Ga ne slaviš? Zar Bog ne bi bio svemoguć i da Ga ne slaviš? Da li bi ti promenio Njegovu suštinu ili Njegov status ako Ga ne bi slavio? (Ne bih.) Ne bi. Za to se samo može reći da je ljubav i delo Božje. Da li takvo značenje postoji u vašem razumevanju Božje ljubavi kao ogromne i beskrajne? (Ne.) Vaše razumevanje nije dostiglo tu tačku. Čak i kada neko Bogu slomi srce, a drugi misle da ne postoji način da ga Bog spase, kakav je Božji stav kada taj neko razmisli o sebi, kada shvati svoju grešku i pokaje se, i odrekne se zla koje je u njemu i prihvati Njegovo spasenje? Bog ga svejedno prihvata. Sve dok ljudi idu pravim putem, Bog ljude neće pozivati na odgovornost za njihove prestupe. Takva je Božja ljubav. Koju ljudsku predstavu ovde treba ispraviti? Predstavu u vezi sa načinom na koji Bog voli. Ljudi treba da ostave iza sebe svoje predstave i zamisli; oni moraju da traže i da shvate istinu da bi mogli da otpuste svoje predstave. Lako je ostaviti svoje predstave iza sebe, ali nije lako temeljno menjati svoje predstave. Ako se u budućnosti suočiš sa sličnim problemom i tvoja predstava se vrati, kakav je to problem? To bi dokazalo da je ta predstava duboko usađena u tebe. Iako po nekim pitanjima uspevaš da otpustiš predstave tako što ćeš u zajedništvu razgovarati o istini, kada se radi o nekim drugim pitanjima, nećeš moći da ih otpustiš. Možda je lako otpustiti jednu predstavu, ali nije lako navesti ljude da u potpunosti razreše svoje predstave. Čovek mora da shvati mnoge istine pre nego što bude u stanju da u potpunosti reši problem svojih predstava. To zahteva od ljudi da traže istinu u pitanjima sa kojima se susreću, da praktično doživljavaju i cene Božju ljubav, i to zahteva od Boga da izvrši mnoge radnje da bi ljudi mogli da Ga spoznaju. Tek kada ljudi spoznaju Boga, njihov problem gajenja predstava i zamisli o Bogu može da bude potpuno uklonjen.

Ono što sada treba da raščlanite jesu predstave o Božjem delu i koje su to predstave, i da uglavnom sažmete vaše zamisli, sukobe i zahteve o Božjem delu, Božjoj neprikosnovenosti i uređenju i načinu na koji Bog deluje. Takve stvari mogu da te spreče da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima i mogu da dovedu do toga da pogrešno razumeš i da se osećaš razdražljivo prema svemu što je Bog učinio s tobom. Takve predstave su veoma ozbiljne i vredi ih detaljno analizirati. Na primer, neki ljudi čitaju Božje reči koje sude ljudima i osuđuju ih, tako da steknu predstave i kažu: „Bog kaže da ne voli ljude poput mene, tako da me možda neće spasiti.” Zar to nije predstava? Kakve će posledice imati ta predstava? Bez obzira na to kakvu iskvarenost nosiš u sebi ili kakva si osoba, ti znaš da Bog ne voli ljude koji se bune protiv Njega, pa zašto se onda ne pokaješ? Ako prihvatiš istinu, odbaciš svoju iskvarenost i potpuno se pokoriš Bogu, zar te onda Bog neće voleti? Zašto ograničavaš Boga, govoreći da te On neće spasiti? Te negativne misli koje imaš će te sprečiti da slediš Boga i da doživiš Njegovo delo, nateraće te da ostaneš u mestu i da se prepustiš očaju i čak će te navesti da odbaciš Boga. Antihristi i zli ljudi se pojavljuju u nekim crkvama i izazivaju ometanje, a pritom neke ljude navode na stranputicu – da li je to dobro ili loše? Da li je to Božja ljubav ili se Bog poigrava s ljudima i otkriva ih? To ne možeš da shvatiš, zar ne? Bog sve stavlja u svoju službu da bi usavršio i spasio one koje želi da spase, a istina je ono što na kraju dobijaju oni koji istinski traže istinu i primenjuju je. Međutim, neki koji ne traže istinu se žale i kažu: „Nije u redu da Bog postupa na taj način. Zbog toga mnogo patim! Zamalo da se pridružim antihristima. Ako je to zaista Bog uredio, kako može da dozvoli da se ljudi pridruže antihristima?” O čemu je ovde reč? To što se nisi pridružio antihristima dokazuje da imaš Božju zaštitu; ako se pridružiš antihristima, onda je to izdaja Boga i Bog te više ne želi. Dakle, da li je dobro ili loše to što ti antihristi i zli ljudi izazivaju ometanje u crkvi? Spolja se čini da je to loša stvar, ali kada se ti antihristi i zli ljudi otkriju, onda jača tvoja moć razlučivanja, oni se uklanjaju i tvoj rast napreduje. Kada se ponovo sretneš sa takvim ljudima u budućnosti, umećeš da ih prepoznaš čak i pre nego što pokažu svoje pravo lice, i odbacićeš ih. To će ti omogućiti da izvučeš pouke i da imaš koristi; znaćeš kako da razlikuješ antihriste i Sotona te više neće navoditi na pogrešan put. Dakle, reci Mi, zar nije dobro da antihristi ometaju i navode ljude na pogrešan put? Tek kada dožive ovu fazu, ljudi mogu da uvide da Bog nije delovao u skladu sa njihovim predstavama i uobraziljom, i da Bog dozvoljava velikoj crvenoj aždaji da mahnito stvara ometanja i dozvoljava antihristima da Božji izabrani narod navode na pogrešan put kako bi On mogao da koristi Sotonu u Svojoj službi da bi usavršio Svoj izabrani narod, i tek tada ljudi shvataju Božje mukotrpne namere. Neki ljudi kažu: „Antihristi su me dva puta naveli na stranputicu i još uvek ne umem da ih razaznam. Ako se pojavi još lukaviji antihrist, opet ću biti naveden na pogrešan put.” Onda pusti da se ponovo desi da bi mogao to da iskusiš i da naučiš lekciju – Bog mora tako da postupa da bi mogao da spase čovečanstvo od Sotoninog uticaja. Ovde se način na koji Bog deluje može opisati sa dva pojma, a to je da su različiti načini na koje Bog deluje izvanredni i izvan mašte običnih ljudi. Zašto definišem Božje delo koristeći ova dva termina – „izvanredno” i „izvan mašte”? Zato što iskvareno čovečanstvo ne može da shvati te stvari i ne shvata istinu, ni način na koji Bog deluje, ni mudrost Božju u Njegovoj borbi protiv Sotone – niko u čitavom čovečanstvu ne uspeva u tome. Pa kako onda ljudi i dalje mogu da gaje ideje i predstave? To je zato što steknu malo znanja, shvate neku doktrinu i imaju sopstvene sklonosti, pa tako formiraju određene predstave i zamisli. Međutim, kada dođe do pitanja duhovnog carstva i dela koje Bog obavlja, oni to uopšte ne shvataju. U poslednjim danima, Stvoritelj se neposredno suočava sa celim čovečanstvom i izgovara Svoje reči. Od stvaranja sveta, ovo je prvi put da se to dogodilo. To jest, On se suočava sa celim čovečanstvom i otvoreno postupa na taj način, objavljuje Svoj plan upravljanja, a zatim ga sprovodi i izvodi među ljudima – ovo je prvi put da se to događa. Ljudima je potpuno nejasno i strano to carstvo Božje misli, Božje suštine i načina na koji Bog deluje, tako da je normalno da ljudi gaje predstave o tim stvarima, ali to ne znači da su one u skladu sa istinom. Bez obzira na to koliko su predstave ljudi normalne, one i dalje idu protiv istine, nisu u skladu sa Božjim rečima i u suprotnosti su sa Božjim namerama. Ako se te predstave ne reše na vreme, biće velika prepreka ljudima koji doživljavaju Božje delo, kao i njihovom život-ulasku. Stoga, kada je reč o ljudskim predstavama, bez obzira na to koliko se poklapaju sa ljudskim zamislima i idejama, sve dok nisu primerene istini i Božjim rečima, sve su protivne istini i u suprotnosti su sa Bogom i nisu u skladu sa Bogom. Bez obzira na to koliko su ljudske predstave u skladu s njihovim zamislima, ljudi bi uvek trebalo da pokušaju da ih razaznaju; svakako ne treba slepo da prihvataju svoje predstave. Šta bi čovečanstvo trebalo da prihvati? Čovečanstvo treba da prihvati Božje reči, istinu i sve pozitivne stvari koje dolaze od Boga. Što se tiče stvari koje se odnose na Sotonu, ma koliko ljudi mislili da su dobre ili u skladu sa njihovim zamislima, oni ne smeju da ih prihvate, već moraju da ih odbace. Samo na taj način ljudi mogu da postignu pokornost Bogu i da ispune zahteve Stvoritelja.

Ljudske predstave mogu da se reše samo Božjim rečima i upotrebom istine; nije moguće osloboditi ih se tako što će se propovedati doktrine i davati podsticaj – nije tako lako. Ljudi nisu posvećeni pravednim pitanjima, ali su podložni da se drže raznih predstava ili rđavih, iskrivljenih stvari kojih se teško oslobađaju. Šta je uzrok tome? To što imaju iskvarenu narav. Bez obzira na to da li su ljudske predstave velike ili male, ozbiljne ili ne, ako ljudi nemaju iskvarenu narav, te predstave je lako rešiti. Predstave su, na kraju krajeva, samo način razmišljanja. Ali zbog iskvarene naravi ljudi, kao što su nadmenost, nepopustljivost, pa čak i rđavost, predstave postaju fitilj koji uzrokuje da se ljudi sukobljavaju sa Bogom, da Ga pogrešno tumače, pa čak i da osuđuju Boga. Ko još može da se pokorava Bogu i da Ga hvali kada gaji predstave o Njemu? Niko. Kada neguju predstave, ljudi su samo skloni sukobima sa Bogom, žale se na Njega, sude Mu, te Ga čak i osuđuju. To je dovoljno da se pokaže da predstave nastaju iz iskvarene naravi. Pojava predstava je otkrivenje iskvarene naravi, a sve iskvarene naravi koje se otkriju su buntovne i protive se Bogu. Neki ljudi kažu: „Imam predstave, ali se ne protivim Bogu.” Ta priča je varljiva. Čak i da ništa ne kažu, u svojim srcima i dalje su skloni sukobu, a njihovo ponašanje je svadljivo. Mogu li takvi ljudi i dalje da se pokore istini kada su takvi? To je nemoguće. Vođeni iskvarenom naravi, oni se drže svojih predstava – to je izazvano njihovom iskvarenom naravi. Dakle, kako se predstave rešavaju, tako se rešavaju i iskvarene naravi ljudi. Ako se reše iskvarene naravi ljudi, onda mnoge njihove nezrele, detinje misli, pa čak i stvari koje su već postale predstave, za njih nisu problem; one su samo misli i ne utiču na obavljanje tvoje dužnosti ili na tvoju pokornost Bogu. Predstave i iskvarene naravi su povezane. Ponekad je predstava u tvom srcu, ali ona ne upravlja tvojim postupcima. Kada to ne narušava tvoje neposredne interese, ti to zanemaruješ. Zanemarivanje, međutim, ne znači da u tvojoj predstavi ne postoji iskvarena narav, a kada se desi nešto što je u suprotnosti sa tvojom predstavom, ti je se držiš sa određenim stavom, stavom kojim dominira tvoja narav. Ta narav može da bude nepopustljivost, može da bude nadmenost, a može da bude i zloba; ona te navodi da Bogu saspeš sledeće reči: „Moje gledište je više puta akademski potvrđeno. Ljudi ga imaju hiljadama godina, pa zašto ne bih i ja? Tvoje reči koje se kose sa ljudskim predstavama su pogrešne; kako onda i dalje možeš da tvrdiš da su istinite, da su iznad svega drugog? Moja perspektiva je najviša od svih ljudskih bića!” Jedna predstava može da dovede do toga da se tako ponašaš, do takvog hvalisanja. Šta je uzrok tome? (Iskvarene naravi.) Tako je, to je izazvano iskvarenim naravima. Postoji neposredna veza između predstava i iskvarenih naravi ljudi, i njihove predstave moraju da se razreše. Jednom kada se predstave ljudi o veri u Boga razmotre, postaje im lako da se pokore radnim aranžmanima Božje kuće i da tako bolje obavljaju svoju dužnost, ne idu zaobilaznim putevima, ne prekidaju niti ometaju i ne čine ništa što sramoti Boga. Ako se predstave i zamisli ljudi ne razmotre, postaje im lako da rade stvari koje izazivaju prekidanje i ometanje. U ozbiljnijim slučajevima, ljudske predstave mogu u njima da izazovu svakojake sukobe sa ovaploćenjem Boga. Govoreći o predstavama, one su svakako pogrešni pogledi koji su u suprotnosti sa istinom, potpuno su suprotstavljene istini i mogu da izazovu sve vrste razdražljivih osećanja prema Bogu koja se javljaju u ljudima. Taj sukob te tera da preispituješ Hrista i da postaneš nesposoban da Ga prihvatiš ili da Mu se pokoriš, dok to takođe utiče na tvoje prihvatanje istine i ulazak u istina-stvarnost. U još ozbiljnijim slučajevima, razne predstave ljudi o Božjem delu dovode ih do toga da poriču Božje delo, načine na koje Bog deluje i neprikosnovenost i uređenje Božje – u kojem slučaju oni nemaju nikakvu nadu u spasenje. Bez obzira na to o kojem aspektu Boga ljudi imaju predstave, iza tih predstava vrebaju njihove iskvarene naravi, što može dovesti do toga da te iskvarene naravi postanu još gore, dajući ljudima još više izgovora da pristupe delu Boga, Sȃmom Bogu i Božjoj naravi, koristeći svoje iskvarene naravi. Zar ih to ne ohrabruje da se svojim iskvarenim naravima odupru Bogu? To je posledica predstava za čoveka.

Iako smo ranije često govorili o ljudskim predstavama, nikada nismo sistematski i detaljno u zajedništvu razgovarali o aspektima i pitanjima o kojima ljudi gaje predstave i o vrstama predstava koje stvaraju. Razgovarajući danas u zajedništvu i raščlanjujući tačku po tačku na ovaj način, dao sam vam jasan pravac koji treba da sledite kako biste znali kakve predstave imate, da biste onda imali put da ih rešite jednu po jednu. Ako ljudi mogu da reše te predstave jednu po jednu, svi aspekti istine će im postajati sve jasniji. Tako će njihov dalji put takođe postajati sve jasniji, a put kojim idu u svojoj veri u Boga će postati sve čvršći i svetliji što dalje njime odmiču.

20. septembar 2018. godine