Odakle čovek treba da krene kad čini prvi korak ka život-ulasku? Šta čovek treba da ima da bi postigao život-ulazak? Koje su to ključne i najvažnije stvari kojima osoba treba da teži i koje treba da zadobije da bi ušla u istina-stvarnost? Da li ste ikada razmatrali ova pitanja? Šta je život-ulazak? Život-ulazak je promena u svakodnevnom životu neke osobe, u njenim postupcima, u njenom životnom pravcu i u cilju njene težnje. Pošto je u prošlosti bio glupav i neuk i uvek postupao u skladu sa mislima, predstavama i zamislima tela, čovek sada, kroz Božje razotkrivanje, zalivanje i opskrbu, može doći do razumevanja da treba da postupa u skladu sa Božjim rečima. Pored toga, ta osoba je kao rezultat Božjih reči doživela preobražaj u svakodnevnom životu po pitanju svojih pogleda i stila ponašanja, kao i po pitanju svog pravca i ciljeva u životu. To je život-ulazak. Šta je osnova život-ulaska? (Reči Božje.) Tako je. Život-ulazak je neodvojiv od reči Božjih; neodvojiv je od istine; svaka reč koju Bog izgovara je istina. Šta se ispoljava kod ljudi koji su postigli život-ulazak? (Oni su u stanju da se oslone na Božje reči da bi živeli.) Tako je. Oni su u stanju da se oslone na reči Božje da bi živeli. Njihovi postupci, govor, misli o problemima, pogledima, stavovima i gledištima, svi se oslanjaju na reči Božje i na istinu. To su ispoljavanja život-ulaska. Dakle, sa čime je prvenstveno povezan život-ulazak? (Sa Božjim rečima.) Povezan je sa Božjim rečima i istinom. Dakle, da li je osobu sa život-ulaskom moguće definisati kao osobu koja teži ka istini, a osobu koja zaista teži ka istini kao osobu sa život-ulaskom? (Da.) Šta je cilj definisanja stvari na ovaj način? U kom pravcu treba da usmerimo naše zajedništvo? (U pravcu težnje ka istini.) Težnja ka istini je glavna tema o kojoj danas želim da razgovaram. U ovom trenutku, vama nije previše jasna veza između život-ulaska i težnje ka istini – to vam nije dovoljno očigledno. Uvek razgovaram o život-ulasku, promenama naravi i detaljnoj analizi Pavlovog puta. Koja je glavna tema na koju se sve ovo svodi? To je težnja ka istini. Bez obzira na to da li detaljno analiziram put kojim je Pavle išao ili govorim o putu ka savršenstvu kojim je išao Petar – bez obzira na to o čemu pričam, na kraju krajeva, koji je to put na kojem treba svi da Me slede? (Put težnje ka istini.) Kada su ljudi u stanju da teže ka istini, da uđu u istina-stvarnost, da žive u skladu sa Božjim rečima, da razumeju Božje namere i da rade stvari u skladu sa načelima Božjih reči, zar nisu onda ciljevi koje ljudi slede i putevi kojima idu jasni? (Da, jesu.) Težnja ka istini je tema koju ljudi ne mogu da izbegnu kada veruju u Boga, oni nastoje da preobraze svoju narav i teže spasenju. Samo oni koji teže ka istini su pravi vernici i mogu postići spasenje. Neki ljudi imaju strast i voljni su da se daju za Boga, ali nisu nužno ljudi koji teže ka istini. Iako su svi voljni da teže ka istini, neki ljudi su lošeg kova, nemaju sposobnost razumevanja i ne mogu da dokuče istinu. Neki ljudi nemaju duhovno razumevanje; ma koliko slušali propovedi, nikada ih ne razumeju, niti razumeju Božje reči kada ih čitaju. Oni uvek shvataju stvari na iskrivljen način i pokušavaju da primenjuju propise. To su ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje. U crkvi ima ljudi koji poseduju duhovno razumevanje i onih koji ga ne poseduju; postoje oni lošeg kova koji nemaju sposobnost razumevanja i oni dobrog kova koji poseduju čisto razumevanje Božjih reči; ima onih koji teže ka istini i onih koji joj ne teže. Svi ti različiti tipovi ljudi imaju različita stanja i ispoljavanja i morate biti u stanju da ih jasno razlikujete.

Hajde da počnemo tako što ćemo razgovarati o prvom tipu ljudi – ljudima koji ne poseduju duhovno razumevanje. Na primer, mi razgovaramo o jednom aspektu istine, a nakon što završimo razgovor o ovom aspektu istine i o stanju, stavovima, namerama i ispoljavanjima ljudi, ipak ima ljudi koji ne razumeju šta je rečeno, ne razumeju o čemu se razgovaralo, ljudi koji ne mogu da se uporede sa tim i ne znaju u kakvom su odnosu njihovo ponašanje, ispoljavanja, njihova iskvarena narav i njihova priroda-suština sa istinom o kojoj se razgovaralo. Oni takođe ne znaju kakve to veze ima sa stvarima kojima oni teže u svom životu ili zašto je ova propoved propovedana – sve što iz nje razumeju je doktrina i vide propise u njoj. Kada ih neko pita šta su razumeli, oni kažu: „Iako smo danas razgovarali o mnogim temama, poenta je bila ista: ako se nešto desi, molite se više.” Ima i drugih koji kažu: „Razumem. Bog čini da ljudi budu dobri, da ne čine loše stvari i da čine mnogo dobrih dela. Bog to voli.” Ima i onih koji kažu: „Bog govori ljudima da moraju da se daju za Njega i da daju puno od sebe.” Da li su razumeli Božje reči? (Ne.) Svi ti ljudi misle da su razumeli Njegove reči, ali u stvari pipaju u tami i uhvatili su se za samo jednu rečenicu iz Njegovih reči. Njihovo razumevanje je previše jednostrano i uopšte ne razumeju šta je Bog mislio. Za ljude koji ne razumeju Božje reči, ma koliko Bog govorio, sve što oni vide su propisi, doktrine, jedna vrsta teorije, vrsta gledišta ili vrsta tvrdnje. Kada je reč o sprovođenju u delo, kako to primenjuju? Na primer, kada govorimo o istini pokoravanja Bogu, oni nakon slušanja kažu: „Učiniću sve što mi Bog kaže. To je ono što znači slušati Njegove reči i pokoriti Mu se.” Nije li to previše pojednostavljeno? To je sve što mogu da razumeju. Oni ne razumeju koji način praktikovanja Božjih reči je istinska pokornost Njemu, kako tragati za Božjim namerama i postići pokornost Bogu, kako slediti vođstvo Svetog Duha i kako primenjivati istinu u skladu sa Božjim rečima, a kamoli kako da stanu na stranu Boga i zaštite crkveni posao. Što više nešto ima veze sa istinama koje su ključne za pokoravanje Bogu, oni su nesposobniji da to dokuče. Sve što znaju je da se pridržavaju propisa. To je ono što znači ne posedovati duhovno razumevanje. Osim što se pridržavaju propisa i upadaju u kolotečinu sopstvenog razmišljanja, ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje su nepropustljivi za razum. Koji je primarni izraz ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje? (Pridržavanje propisa.) To je pridržavanje propisa. Oni često uzmu neku rečenicu ili događaj i to odrede kao propis ili način koji treba slediti. Da li se ovi ljudi, dakle, na isti način odnose prema istini? (Da.) Oni koji ne poseduju duhovno razumevanje sećaju se jednog aspekta ispoljavanja istine o kojem si danas razgovarao; te reči i ponašanja označavaju kao propise koje treba upražnjavati, pamteći svaku od njih bez greške. Zatim, sledeći put, kada naiđu na drugačiju situaciju, ako niko ne razgovara, primeniće te prethodne metode i propise neselektivno i upražnjavati ih. To je konkretno ispoljavanje ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje. Kako se takvi ljudi osećaju dok se pridržavaju propisa? (Umorno.) Ne osećaju se umorno; da je tako, prestali bi. Oni osećaju da praktikuju istinu; ne osećaju da se pridržavaju skupa propisa, niti osećaju da ne poseduju duhovno razumevanje. Još manje osećaju da nisu razumeli istinu ili da ne poseduju razumevanje šta su istina-načela. Naprotiv, oni misle da su razumeli praktičnu stranu istine, kao i načela tog aspekta istine; u isto vreme, oni misle da su razumeli Božje namere i da će, ako mogu da deluju u skladu sa svojim propisima, ući u taj aspekt istina-stvarnosti, udovoljiti Božjim namerama i sprovesti istinu u delo. Zar to ne misle ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje? (Da, tako je.) Da li je ovakav način razmišljanja u skladu sa standardima koje zahteva Bog? Da li je sprovođenje u delo poštujući propise zapravo ispoljavanje težnje ka istini? (Ne, nije.) Zašto nije? (Zato što kada se nešto dogodi, oni ne traže istinu i ne ulažu napor u razmatranje stvari; samo se tvrdoglavo drže načina na koji su uvek radili stvari.) Tako se ponašaju ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje – tvrdoglavo se drže starih načina, lenji su, ne traže istinu kada se stvari dešavaju, takođe ne razmišljaju o stvarima i ne istražuju. Takođe, čak i ako istražuju, da li su u stanju da shvate šta to znači? (Ne.) Zašto ne shvataju? (Jer ne poseduju duhovno razumevanje.) Tačno. Ne poseduju duhovno razumevanje i nikada neće razumeti istinu.

U stvari, u svojim srcima, ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje voljni su da teže ka istini, ali to rade na pogrešan način. Da budemo precizni, oslanjaju se uglavnom na poštovanje propisa, poštovanje pravila, pridržavanje doktrine ili na primenu tuđih načina rada i oponašanja njihovih reči. Dakle, šta je suština ovog tipa ljudi? Zašto poštuju propise kao sprovođenje istine u delo i misle da je praktikovanje na ovaj način težnja ka istini? Zašto se javlja ovaj problem? Tu je koren – možete li ga videti? (Oni tretiraju svoje poglede, predstave i zamisli kao istinu. Oni ne razumeju Božje reči i nisu istinski dokučili Božje namere.) To je deo korena. Šta još? (Oni su nadmeni i samopravedni, a kada se nešto desi, oni ne traže istinu. Stvari za koje oni misle da su ispravne tretiraju kao istinu.) Takvi su neki ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje, ali to nije koren problema. Šta je navelo ovakve ljude da se ispoljavaju na ovaj način? Ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje i vole da se pridržavaju propisa veoma usrdno slušaju propovedi, posebno kada se radi o njihovom sprovođenju u delo. Na primer, kako da obavljaju svoje dužnosti i kako da rade stvari koje treba da rade dobro. Oni obraćaju pažnju, ali centralni problem je to što ne mogu da nađu zajedničku crtu između svog stanja i onoga što čuju u propovedi. Na primer, ako se govori o buntovništvu ljudi, nakon što saslušaju, oni pomisle: „Ja buntovan? Nisam! Ako ljudima nije dozvoljeno da budu buntovni, onda ako naiđem na ovakvu situaciju u budućnosti, ne bi trebalo da se izjašnjavam. Trebalo bi to da podnesem i čitam glasove i izraze ljudi. Pogledaću šta ljudi oko mene govore i rade i slediti njihov primer, onda neću biti buntovan, zar ne?” Nakon što poslušaju propoved, zaključci koje izvode su samo gomila njihove sopstvene logike i metoda primene. Oni nemaju odgovor na sva stanja razotkrivena u propovedi i ne mogu da prave poređenja sa sobom. Njihovi umovi su smeteni. Šta mislim pod „smetenim”? Oni ne znaju o čemu se u propovedi zapravo govori. U sebi misle: „O čemu se to razgovara? Zašto to nije rečeno jednostavnijim jezikom? Danas se razgovara o ovim stvarima, a sutra o nečemu drugom.” Iz njihovog ugla, sprovođenje istine u delo je lako: samo uradite ono što se od vas traži. Što se tiče svih stanja i iskvarenih naravi izloženih u propovedi, oni ih ne mogu uporediti sa sobom. Nisu sigurni i ne mogu da se sete kada je reč o tome koje misli, ideje i razne iskvarene naravi ljudi razotkrivaju u svakoj vrsti okolnosti tokom procesa život-ulaska. Ne mogu da razlikuju detalje, niti da naprave poređenje sa sobom. Kako se osećaju ljudi koji ne mogu da naprave poređenje sa sobom nakon što su slušali istinu? (Oni misle da se govori o drugim ljudima i da to nema veze sa njima samima.) Tako je. To je glavna karakteristika; ne mogu da prave poređenja sa samima sobom. Kada vide reči koje razotkrivaju iskvarena stanja ljudi, misle da se radi samo o drugim ljudima. Oni to mogu da priznaju kada se razotkriju prosečni ili uobičajeni problemi koje ljudi imaju, ali kada su u pitanju reči koje se odnose na iskvarenu narav ili suštinu ljudi, oni to kategorički ne prihvataju; oni to neće priznati ni pod kakvim okolnostima – kao da bi to priznanje značilo da su osuđeni. To je zajednički problem svim ljudima koji ne poseduju duhovno razumevanje. Kada se suoče sa Božjim razotkrivanjem svake vrste stanja i ispoljavanja ljudi i svih načina kojima se razotkriva njihova priroda-suština, oni ništa od toga ne prihvataju niti se s tim upoređuju ili razmišljaju. Umesto toga, često uzimaju ove reči i probleme i projektuju ih na druge ljude, misleći da to nema nikakve veze sa njima samima. Ovakvi ljudi ne samo da ne prihvataju istinu, već nemaju normalne misaone procese, reči su im neodređene i kruže oko istine ne odgovarajući na postavljeno pitanje. Na primer, ako ih pitaš da li su već jeli, oni kažu da ne žele vodu; ako ih pitaš da li im se spava, oni kažu da nisu žedni. Oni su često u takvom haotičnom duševnom stanju i zbrkanog uma. Tako se ispoljavaju ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje. U svakoj crkvi postoje ljudi koji nemaju duhovno razumevanje. Iako imaju zajedničke probleme, postoje i suptilne razlike. Da li ima ljudi kojima u potpunosti nedostaje duhovno razumevanje? (Da.) Ljudima koji veruju u Boga manje od tri godine je prilična zbrka u glavi kada su u pitanju vera u Boga, život-ulazak, težnja ka istini, težnja ka preobražaju njihovih naravi i usavršavanje. Oni se oslanjaju samo na strast da bi izvršili svoju dužnost, čineći ovo ili ono za Boga i nalaze se u fazi ulaganja napora i službovanja. Oni ne razumeju stvari koje se odnose na život-ulazak i nemaju apsolutno nikakav koncept život-ulaska i težnje ka istini. Oni jednostavno vole da rade stvari koje su spolja vidljive i oslanjaju se na svoju strast da to rade. To su ljudi kojima u potpunosti nedostaje duhovno razumevanje. Može li neko, kome u ovoj fazi u potpunosti nedostaje duhovno razumevanje, biti označen kao neko ko ne teži istini? (Ne.) Oni ne veruju u Boga dovoljno dugo, tako da još ne mogu biti označeni. Pošto su još uvek u fazi strasti, ne razumeju ništa o ciljevima Božjeg plana upravljanja, putevima ljudi ka spasenju ili različitim putevima koje svaki tip ljudi sledi, tako da je njihov nedostatak duhovnog razumevanja oprostiv. To je normalna stvar. Međutim, kad je reč o onima koji već razumeju šta je život-ulazak i koji su već počeli da se upoznaju sa svim istinama koje se odnose na život-ulazak i preobražaj naravi, ima li među njima onih kojima potpuno nedostaje duhovno razumevanje? (Da, ima.) Oni i dalje postoje. Čak i ako je neko kome potpuno nedostaje duhovno razumevanje u svom srcu voljan da teži ka istini, on je ne može postići, tako da se sa sigurnošću može reći da nema šanse da su ljudi kojima u potpunosti nedostaje duhovno razumevanje oni koji teže ka istini, a njihova ispoljavanja apsolutno ni na koji način neće biti ispoljavanja osobe koja teži ka istini.

Na koje se to različite načine ispoljavaju ljudi koji poseduju duhovno razumevanje i oni koji ga ne poseduju? Ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje u osnovi su nesvesni i neuki po pitanju istina o kojima je Bog besedio, kao i po pitanju stanja, konteksta i indikacija Njegovih reči i nisu u stanju da se porede sa tim. Oni koji imaju duhovno razumevanje su sušta suprotnost. Na primer, kada besedim o buntovništvu ljudi i o tome da unutar buntovništva ima nepopustljivosti, sebičnosti i tvrdoglave gluposti, kao i pogrešnog razumevanja Boga, pružanja otpora i suprostavljanja Njemu, kada govorim o stanjima koja se odnose na tu temu, bez obzira na to da li dajem primer, pričam o aspektu istine, dotičem se stanja koje postoji u tvom srcu ili besedim na temu istina-načela; ako zaista razumeš ono što čuješ, onda si ti osoba koja poseduje duhovno razumevanje. Ako razumeš ono što čuješ i možeš to da sprovedeš u delo, onda si ti osoba koja upražnjava istinu. Kada ljudi koji imaju duhovno razumevanje čuju Božje reči, sposobni su za čisto razumevanje, pa čak i za razumevanje istine. Bez obzira na to o čemu Bog govori, oni su u stanju da održe korak sa tim, da prave poređenje između svog stanja i Božjih reči i da nađu put za sprovođenje u delo. To je ispoljavanje posedovanja duhovnog razumevanja. Nakon što ljudi koji poseduju duhovno razumevanje pročitaju Božje reči, njihovo srce se razvedri i zadobiju nešto od toga. Njihov duh je naročito slobodan i osećaju da postoji put koji mogu da slede. Dakle, svaki put kada slušaju propoved zadobiju nešto od nje i svaki put kada čitaju Božje reči obogaćuju se. Tako se ispoljava duhovno razumevanje. Bez obzira na to šta Bog besedi, nakon što oni koji poseduju duhovno razumevanje to čuju, slike će isplivati u njihovim umovima, a kada Bog razotkrije stanje ljudi, oni mogu da prave poređenja. Kada On govori o pogrešnom razumevanju Boga, oni to primenjuju na svoje stanje i shvataju: „Ovaj moj zahtev i ove zamisli koje imam su zapravo pogrešno razumevanje Boga.” Oni su uspostavili vezu. Kada On besedi o otporu i protivljenju Bogu, ako oni imaju iste te emocije, žive u istim stanjima i imaju u sebi te naravi i suštine, oni mogu napraviti poređenje između njih. Koje stvari mogu da koriste za poređenje? Misli, ideje ili postupke i ponašanja koja pokazuju; sve ovo može da se koristi za poređenje. Kada ljudi mogu da razumeju šta Bog govori, i razumeju o čemu tačno govori i znaju koja njihova ponašanja, otkrovenja, ispoljavanja, stanja i suštine odgovaraju stanjima koja je Bog razotkrio, a o kojima se govori u propovedima, onda su ispoljili duhovno razumevanje. Možete li reći da li imate duhovno razumevanje ili ne? (Ponekad imam, a ponekad ne.) To se može popraviti, ali ako ga uopšte nemate, onda to predstavlja problem. Ako u većini slučajeva znate o čemu govore Božje reči, pa čak i ako ne možete da se uporedite sa tim, ali znate da imate stanja te vrste ili ste ih primetili kod drugih ljudi i znate taj aspekt istine i kako treba da uđete u istinu, onda se to već računa kao posedovanje duhovnog razumevanja. Međutim, da li je taj tip osobe u stanju da ispolji duhovno razumevanje svaki put kada čuje propoved? Ne, oni ponekad imaju duhovno razumevanje, a ponekad ne, zato što život-ulazak dotiče mnoge aspekte istine. Postoje neke istine koje razumeš i u koje si ušao i druge koje ne razumeš i u koje još nisi ušao. Postoje neke istine sa kojima se uopšte nisi susreo, za koje čak nisi ni čuo. Sada si to čuo, ali je teško reći da li možeš to da shvatiš ili ne, a možda čak imaš predstave ili pogrešno razumevanje toga. Međutim, to je normalno. Ako postoje neki aspekti istine koje razumeš, onda su to aspekti u kojima imaš duhovno razumevanje; ako postoje neki aspekti istine koje ne razumeš, onda su to aspekti u kojima nemaš duhovno razumevanje; ako postoje neki aspekti istine za koje nikada nisi čuo i koji su ti još uvek prilično strani ili o kojima čak imaš predstave, onda su to aspekti u kojima ti još više nedostaje duhovno razumevanje. Pre nego što postigneš duhovno razumevanje u tim aspektima, moraš proći kroz period iskustva sve dok ne shvatiš istinu. Na primer, neki ljudi imaju pogrešno razumevanje Boga, ali i dalje misle: „Nisam pogrešno razumeo Boga; Nikada nisam pogrešno razumeo Boga. Ne mogu da volim Boga više od ovoga! Pa kako bih mogao pogrešno da Ga razumem?” To su reči koje govore ljudi koji nemaju duhovno razumevanje. Ako ti kažeš: „Ljudi često pogrešno razumeju Boga, ali ne mogu to da kontrolišu; nesporazumi se pojavljuju u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. Međutim, od ovog trenutka, izgleda da nisam svestan nijednog aspekta u kome sam pogrešno razumeo Boga ili sam bio u suprotnosti sa Njim. Moram fino da prečešljam stvari, da imam iskustva, da se molim Bogu i da Ga zamolim da orkestrira situacije kako bi mi razotkrio te stvari.” To je idealno. To je želja koju treba da imate na umu – moraš dati sve od sebe da se poboljšaš. Ako neko kaže: „Nikada nisam pogrešno razumeo Boga. Tu se govori o drugim ljudima.” Činjenica da su mogli da kažu nešto tako apsurdno pokazuje da ne poseduju duhovno razumevanje. Kakve naravi prvenstveno razotkrivaju ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje? Nadmenost i tvrdoglava glupost. Šta je tvrdoglava glupost? To znači da si i glupav i tvrdoglav. Kako se to konkretno ispoljava? (Oni nisu svesni iskvarenih naravi koje svi drugi mogu da vide i misle da nemaju te naravi. Takođe su posebno samopravedni i misle da su potpuno u pravu.) Ne samo da misle da nemaju ovaj aspekt iskvarenosti, već takođe misle da rade ispravno. Oni su iznutra kontrolisani svojom nadmenom naravi i misle da tako nešto nikada ne bi uradili. Bez obzira šta drugi ljudi kažu, sve dok oni sami nisu nešto shvatili, videli ili iskusili, misle da nema potrebe da o tome razmišljaju, da to razumeju ili prihvate. To je tvrdoglava glupost. Koji je drugi način da se opiše tvrdoglava glupost? To je kada si nepropustljiv za razum. Postoje li neki drugi termini? (Glupavost.) Da, tvrdoglava glupost je u velikoj meri povezana sa glupavošću – oni su i glupavi i tvrdoglavi. Na primer, drugi ljudi kažu: „Trebalo bi da budete oprezni. Ako uvek pijete hladnu vodu, to može usporiti varenje i izazvati bolove u stomaku.” A oni odgovaraju: „Moje telo je odličnog zdravlja. Sa mnom je sve u redu. Nema potrebe da brineš.” Nije li to tvrdoglava glupost? (Da.) Deluju tako tvrdoglavo i glupavo, zato što nešto nisu iskusili, a ipak su tako samopravedni. Zašto kažem da su tvrdoglavi i glupavi? Zato što nemaju iskustva, ali se usuđuju da protivreče onome što neko sa iskustvom kaže. Oni ne potvrđuju tačnost ovih reči niti izvlače pouku iz njih; umesto toga, misle da su u pravu i ne prihvataju ono što drugi ljudi govore. To je tvrdoglavo i glupavo, kao i nadmeno i samopravedno. U svom život-ulasku Petar je bio u stanju da uči iz neuspeha drugih. Šta kažu Božje reči? (Bog kaže da je Petar „prihvatio ono što je bilo dobro iz prošlih vremena, a odbacio ono što je bilo loše” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati stvarnost”).) Tvrdoglavi i glupavi ljudi ne mogu čak ni da prihvate stvari koje im se dešavaju pred očima niti da uče iz toga. Ljudi to vide kao glupost, ali to je zapravo problem sa njihovom naravi – uzrok toga je nadmena narav.

Vratimo se na temu ispoljavanja ljudi koji poseduju duhovno razumevanje i onih koji ga ne poseduju. Koji sam to glavni način ispoljavanja onih koji poseduju duhovno razumevanje upravo pomenuo? Reci mi. (Oni koji poseduju duhovno razumevanje mogu razumeti koja ljudska stanja otkrivaju Božje reči i mogu da ih uporede sa svojim sopstvenim mislima, idejama, postupcima i ponašanjem u svakodnevnom životu. Oni mogu da razumeju šta Bog govori.) Pogodio si većinu glavnih tačaka. Kada ljudi koji poseduju duhovno razumevanje čitaju otkrivajuće Božje reči, oni su u stanju da se uporede sa njima i znaju o kojim istinama govore Božje reči, u šta ljudi treba da uđu, kakve ljudske naravi razotkrivaju Njegove reči i kakva ljudska stanja i ispoljavanja razotkrivaju Njegove reči. Oni su u stanju da se uporede sa svim ovim stvarima i da ih budu svesni. Tako se ispoljava duhovno razumevanje. Ranije, kada sam besedio o tome kako se ispoljavaju ljudi koji poseduju duhovno razumevanje, pokrenuli smo pitanje o tome da li oni poseduju duhovno razumevanje u svim stvarima. Da li ga poseduju? (Ne. U nekim stvarima, oni su u stanju da se uporede sa stanjima koja razotkrivaju Božje reči, ispoljavajući tako duhovno razumevanje; dok u onim stvarima, koje još nisu iskusili, nisu u stanju da naprave poređenje sa sobom, tako da nemaju duhovno razumevanje.) Ako nešto još uvek nisu iskusili i nisu u stanju da naprave poređenje sa sobom, onda ne poseduju duhovno razumevanje. Šta ako onda postoje stvari koje su iskusili, ali ne razumeju istine sadržane u njima, pa ih ne prihvataju ili ih ne priznaju kao istinu – da li se to računa kao posedovanje duhovnog razumevanja? (Ne.) Ni to nije posedovanje duhovnog razumevanja. Šta ako ne razumeju da su stvari koje čuju istina – da li se to računa kao posedovanje duhovnog razumevanja? (Ne.) Da li se neko od vas ispoljava na ove načine? Na primer, kada su u pitanju istine o pokornosti, neki ljudi kažu: „Moramo biti pokorni po ovom pitanju. Ljudi nemaju čime da se hvale, a njihova je dužnost i obaveza da budu pokorni.” Nakon što si ovo čuo, misliš u sebi: „Kakva je ovo istina? Biti pokoran i po ovom pitanju? Kako ja to vidim, nema potrebe biti pokoran po tom pitanju!” Zar ti ne nedostaje duhovno razumevanje po ovom pitanju? (Da.) Zapravo, to nema nikakve veze s tim koliko su tvoja iskustva duboka ili plitka; to je čisto pitanje toga da li imaš ili nemaš duhovno razumevanje. Daću primer. Kada je Jov bio iskušavan, šta je rekao? („Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21).) Nakon što ga ljudi čuju da to kaže, da li mogu da razumeju istinu koja je u tome? (Ne.) Dakle, da li ljudi poseduju duhovno razumevanje po ovom pitanju? (Ne.) Ne, ne poseduju. Svako je sposoban da iskusi te dve stvari – Božje davanje i oduzimanje. Zar nije tako? (Jeste.) Ti si ih već iskusio, ali ne razumeš istinu sadržanu u njima, pa da li poseduješ duhovno razumevanje tih stvari? (Ne.) Ne, ne poseduješ. Koja je istina sadržana u rečima koje je Jov izgovorio? (Da je Bog suveren i da vlada nad svime.) Istina je da je Bog suveren nad svim pitanjima u životu i svim stvarima, a odluka o davanju ili oduzimanju leži na Njemu. Dakle, šta ljudi treba da praktikuju? (Pokornost.) Tačno. Oni treba da se pokore, prihvate i hvale Božju suverenost. Kada ljudi razumeju ove reči i istinu koja je sadržana u njima, onda poseduju duhovno razumevanje te stvari. Ako ljudi ne razumeju istinu sadržanu u ovim rečima, onda ne poseduju duhovno razumevanje te stvari. Da li u ovom trenutku posedujete duhovno razumevanje Jovovih reči? (Ne.) Ako je ono što razumeš doktrina, kažeš: „Jov je imao dobro iskustvo. Bog je rekao da je Jov bio pravedna osoba, tako da je sve što je činio sigurno bilo u skladu sa istinom i u stanju da udovolji Božjim namerama.” Ti razumeš doktrinu. Dakle, kada će ta doktrina postati tvoja istina-stvarnost? (Kada Bog zapravo bude orkestrirao okolnosti u kojima su stvari koje su mi oduzete, a ja budem u stanju da zahvalim Bogu, da Ga hvalim i potčinim Mu se, bez da se žalim, upražnjavajući tako ovaj aspekt istine.) Ti si u stanju da to upražnjavaš, ali da li se tvoje upražnjavanje sastoji u tome da poštuješ propise i kopiraš druge ili duboko u svom srcu poseduješ istinsko razumevanje Božjeg suvereniteta? Tu postoji razlika, zar ne? Šta od to dvoje dovodi do ulaska u istina-stvarnost? Sada ima mnogo ljudi koji, pošto su videli Jovov primer, mogu da kažu iste stvari koje je Jov rekao, ali kada te stvari kažu, da li ga oni samo kopiraju ili su njihove reči, poput Jovovih, izgovorene kada su, nakon nekoliko decenija iskustva, shvatili istinu i činjenicu da je Bog suveren nad čovečanstvom? Šta je od ovoga prava istina-stvarnost? (Stvarnost je ono što dolazi iz iskustva.) Samo stvari koje osećate i razumete kroz iskustvo su istina-stvarnost; kopiranje stvari koje drugi ljudi govore nije stvarnost. Fraza koju je Jov izgovorio imala je aspekt stvarnosti, ali kada tu frazu izgovore ljudi koji kopiraju njegove reči, ona postaje slogan koji oni koriste da se preruše u duhovne ljude. Ti ljudi su verski prevaranti. Neki ljudi koji su izabrani za starešine u crkvi i koji imaju odgovornost i status često razgovaraju sa braćom i sestrama o tim rečima koje je Jov izgovorio: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” Kako se osećaju ljudi koji slušaju? Ono što oni osećaju jeste: „Ove reči su od Boga. One su iznesene kroz prosvećenje Svetog Duha i Božje vođstvo. One su izuzetno praktične.” Nakon manje od godinu dana, te starešine su otpuštene zato što nisu dobro radili svoj posao, što su odlagali život-ulazak Božjih izabranika i usporavali rad crkve, a nakon svega toga postaju negativni i žale se. Ljudi poput ovih govore iste reči kao Jov, ali nisu iskusili iste stvari kao Jov i nemaju duboko razumevanje, iskustvo ili shvatanje ovih reči. Dakle, kada govore, da li kopiraju ili govore iskreno? (Oni kopiraju.) Kada se to što govore svodi na ono što duboko u sebi misle, njihove reči uključuju njihova lična osećanja i iskrene su. Oni imaju želju, a to je da kada im Bog podari stvari, uvek budu u mogućnosti da Ga hvale i zahvale Mu na blagoslovima i darovima koje im je dao, te da kada im Bog oduzme stvari, da se apsolutno ne žale, već da budu u stanju da hvale Boga kao što je to činio Jov i zahvale Mu na Njegovom vođstvu i suverenitetu. Međutim, to je samo želja i to još uvek nije nešto što su iskusili. Kada njihov položaj i titula nestanu i budu samo obični vernici, da li oni prelaze sa reči na dela? (Ne.) Ne mogu da kažem da uopšte ne prelaze sa reči na dela; to zavisi od tipa osobe. Ljudi koji streme ka istini koriste ove reči da procene sopstveno ponašanje i kao vodič za svoje iskustvo. U stanju su da ih uporede sa sobom i da u njima pronađu put primene. Nisu previše uznemireni ili negativni i u stanju su da normalno obavljaju svoju dužnost. Nasuprot tome, ljudi koji ne streme ka istini i koji umesto toga recituju slogane su u nevolji; oni se drugačije ispoljavaju. Koji su najočigledniji načini gde ste videli da se ljudi ovog tipa razotkrivaju? (Nakon što budu otpušteni, neke starešine ne pokušavaju da spoznaju sebe i ne pokoravaju se. Smatraju da su nepravedno otpušteni, postaju negativni i žale se. Na sledećim izborima se bore da povrate vlast, pa na kraju postaju antihristi i bivaju izbačeni.) To je najteži slučaj. Koja još ispoljavanja postoje? (Neki ljudi, nakon što budu otpušteni, samo rade na redovnom poslu i ne obavljaju dužnost.) Koji je to tip ljudi? Zašto su se ranije razmetali i recitovali parole? Recitovali su da bi ih drugi čuli i koristili te parole, doktrine i milozvučne reči da bi ostavili bolji utisak, pridobili ljude i naterali ljude da ih poštuju. To je bio njihov cilj. Koja još ispoljavanja postoje? (Pre nego što budu otpušteni, neke starešine i delatnici naizgled deluju veoma posvećeno i kažu: „Jahve dao – Jahve i uzeo”, međutim, nakon što budu otpušteni, negativni su i ne mogu da se saberu, pa čak i napadaju druge i ljute se na njih, misleći da je uzalud to što su se ranije davali i što su dali sve od sebe; kao da im Božja kuća nešto duguje.) Ljudi koji govore takve stvari i ponašaju se na taj način imaju ozbiljan problem. Pre svega, mora se razumeti priroda onih koji govore te stvari. Oni ne streme ka istini; oni kopiraju Jovove reči; prave prelepu krunu za svoju glavu, pretvarajući se da su duhovni ljudi, da bi se hvalili i naveli ljude na pogrešan put. Nije li to ispoljavanje poigravanja sa istinom i huljenja na Boga? Recite mi koji tip osobe, kada izgubi slavu, uspeh i status, naročito burno reaguje, uranja u negativnost, prestaje da obavlja svoju dužnost, pogoršava ionako lošu situaciju otpisujući sebe kao izgubljen slučaj, pa čak i prestaje da veruje? (Ljudi puni loše ljudskosti i zli ljudi.) Tako je. Ljudi puni loše ljudskosti i zli ljudi svakako nisu ljudi koji streme ka istini, ali ako ljudi puni dobre ljudskosti ne streme ka istini, da li će se i oni ispoljavati na taj način? Sigurno hoće. Osim što se zli ljudi ispoljavaju na taj način, postoji još jedna situacija koja je direktno povezana sa onim čemu ljudi streme i sa putem kojim oni idu. Čak i da se naizgled čini da su ljudi koji ne vole istinu puni loše ljudskosti, iz toga neće izaći ništa dobro; svi oni imaju zlu suštinu, sposobni su da krše istinu i da se opiru Bogu, a ako imaju status, sposobni su da čine zlo. Postoji još jedan, najveći problem, a to je da ljudi poput ovih imaju jaku potrebu da teže statusu. Ako im nije dozvoljeno da imaju status ili ne smeju da budu starešine, kao da im se život oduzima. Mogu li oni to da prihvate? Kada imaju status, bez obzira na to koliko pate ili koliko maltretiranja trpe, oni su voljni. Međutim, ne može se reći da streme ka istini samo zato što su voljni ili zato što trpe patnju i plaćaju cenu. To bi bilo pogrešno. Ono čemu streme je slava, profit i status; ono čemu oni streme su prednosti statusa. Po čemu je ovo slično Pavlu? (Stremio je kruni.) Tačno. On je stremio kruni, a to je bila kruna pravednosti. To je ono čemu streme ljudi kao što je Pavle – oni stremljenje kruni tumače kao ispravno stremljenje i kao stremljenje ka istini. Da li ćete nakon ovoga moći pravilno da razumete ovaj tip osobe? (Da.) Pretpostavimo da osoba nasrne i naljuti se na ljude nakon što je otpuštena i izgubi status, a ne obraća pažnju niti razgovara sa braćom i sestrama koje vidi i kada se od nje traži da širi jevanđelje, kaže: „Neću širiti jevanđelje. Neću ti pružati usluge! Setiš me se kad ti trebam, ali me samo šutneš u stranu i odbaciš kad ti ne trebam. Nisam toliko glup!” Kakve su to reči? Da li ih je lako razumeti? Kakvi su to vernici? Oni nisu nikakva vrsta istinskog vernika, niti bilo kakva dobra osoba. Koji tip ljudi najburnije reaguje nakon otpuštanja? (Ljudi koji streme ka slavi, profitu i statusu.) Upravo ste rekli da su ljudi ovog tipa puni loše ljudskosti ili da ne streme ka istini ili život-ulasku. Da li je to povezano sa suštinom ovog problema? (Ne.) Čini se da to što kažete ima nekog smisla, ali nema veze sa suštinom ovog problema. To nije suština ovog problema. Upravo ste rekli da je razlog zašto se neki ljudi žale i otpisuju nakon što su otpušteni taj što su imaju lošu ljudskost. Zašto kažem da je ovo doktrina? To je zato što su neki ljudi puni prilično dobre ljudskosti i iskreno se daju, samo što ne teže ka istini, već uvek traže ugled i status. Kao rezultat toga, burno reaguju kada na kraju budu otpušteni. Ovo pokazuje da načini na koje se oni ispoljavaju nisu samo problemi loše ljudskosti, već problemi sa njihovom naravi – njihova narav je tako ozbiljno iskvarena! Neki ljudi to sažimaju u jednoj rečenici i kažu: „Ova osoba ne stremi ka istini – to je razlog.” Ta izjava je preširoka. Postoji mnogo načina na koje se može ispoljiti to da neko ne stremi ka istini: prigovaranje, nepoštovanje svoje dužnosti, itd. – to su sve primeri. Ne može se svaki problem objasniti jednom frazom „oni ne streme ka istini”. To je preširoko i nije konkretno. Takvo objašnjenje je zasnovano na doktrini.

Sada ću govoriti o tome kako se ispoljava nedostatak duhovnog razumevanja. Kakav stav prema istini imaju oni koji ne podseduju duhovno razumevanje? Kako pristupaju sopstvenom stanju, ispoljavanjima i iskvarenosti koju razotkrivaju? Da li su sposobni da poseduju ispoljavanja osobe koja stremi ka istini? (Ne.) Šta je ovde najveći problem? (Oni ne razumeju koja ljudska stanja ili ispoljavanja razotkrivaju Božje reči i nisu u stanju da iskoriste te stvari da naprave poređenja sa samima sobom.) Uglavnom je stvar u tome što nisu u stanju da naprave poređenje sa sobom. Može li se za njih reći da razumeju istinu ako nisu u stanju da naprave poređenje sa sobom? (Ne.) Ti govoriš o jednoj stvari, ali oni uvek govore o nečemu potpuno suprotnom; oni su uvek u sukobu sa tobom i raspravljaju sa tobom. Nema zajedničkog fokusa u pitanju o kojem raspravljate s njima i to nije ista stvar, ali oni i dalje misle da je njihovo uverenje sasvim opravdano. Tako se ispoljavaju oni koji ne poseduju duhovno razumevanje. Ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje ne mogu razumeti istinu. Da li su sposobni da streme ka istini? (Ne.) To je problematično. Ako nisu sposobni da streme ka istini, da li onda mogu da imaju život-ulazak? (Ne.) Oni koji ne streme ka istini nikako ne mogu da imaju život-ulazak; apsolutno ne mogu. Ako neko već godinama veruje u Boga, ali uopšte ne razume istinu, da li je to onda osoba koja stremi ka istini? Sigurno nije. Neki ljudi kažu: „To nije uvek slučaj. Iako neki ljudi ne razumeju istinu, oni su veoma strastveni i napuštaju sve da bi se dali za Boga. Kako onda oni nisu neko ko stremi ka istini?” Da li je ovaj način gledanja na stvari ispravan? Kada se procenjuje da li neko stremi ka istini, ne može se samo gledati da li je sve napustio da bi se dao za Boga. Ključno je sagledati čemu njegovo srce pridaje značaj. Ako je ono čemu njegovo srce pridaje značaj sprovođenje istine u delo, ulazak u istinu i zadobijanje istine, a efikasan je u život-ulasku, onda je to neko ko stremi ka istini. Ako ljudi sve napuste i daju se da bi zadobili krunu i nagradu, a pritom su sve napustili i davali se godinama, mnogo pateći, ali nisu mogli da shvate istinu i uđu u stvarnost niti su bili u stanju da razumeju Boga, da li je njihovo napuštanje i davanje u stvari stremljenje ka istini? Očigledno je da takvi ljudi ne streme ka istini, jer njihovo napuštanje i davanje nije dovelo do toga da razumeju istinu ili da uđu u istina-stvarnost. Dakle, činjenica da sve napuštaju i da se daju ne znači da streme ka istini. Takvi ljudi su poput Pavla. Pavle je proveo polovinu svog života propovedajući i radeći za Gospoda, ali nije zadobio istinu niti je zadobio Gospoda. Dakle, da li možeš da kažeš da je Pavle bio neko ko je stremio ka istini? Kada je reč o tome da li neko stremi ka istini, ključno je da se sagleda da li cilj kojem on teži i njegova namera pridaju značaj zadobijanju istine. Ako oni zaista pridaju značaj ulaganju napora u zadobijanje istine i ako su bili efikasni u stvarima kao što su sprovođenje istine u delo i ulazak u stvarnost, samo tada su oni neko ko stremi ka istini. Svako ko istinski stremi ka istini sposoban je da sprovodi istinu u delo, a samo oni koji upražnjavaju istinu imaju život-ulazak. Ako neko za sebe kaže da stremi ka istini, ali ne sprovodi istinu u delo, da li biste rekli da ta osoba ima život-ulazak? Ona to sigurno nema. Kako bi neko ko ne sprovodi istinu u delo mogao da ima život-ulazak? To je apsolutno nemoguće. Ako takva osoba misli da je on neko ko stremi ka istini i ima život-ulazak, onda bi trebalo da ga pitate: „Šta je dokaz tvog život-ulaska?” Nije dovoljno samo verovati mu na reč. Ako nema dokaza, onda to što on kaže ne pije vodu. Ako ti kažeš da si neko ko stremi ka istini, koliko istina razumeš? Koliko si istina sproveo u delo? U koje si aspekte istina-stvarnosti ušao? Možeš li da govoriš o svom iskustvenom svedočenju? Ako ne možeš da govoriš o svom iskustvenom svedočenju, onda ti varaš i obmanjuješ ljude govoreći da si osoba koja stremi ka istini. Zašto kažem da Pavle nije bio neko ko je stremio ka istini? To je zato što pisma koja je Pavle napisao uopšte nisu sadržala nikakva svedočenja o životnom iskustvu; nije mogao da govori o pravom razumevanju Boga, a kamoli o ljubavi ili pokornosti Gospodu Isusu. Nije imao razumevanje ni za sopstvenu iskvarenu narav. Samo je rekao da je najgori grešnik. To je rekao na osnovu činjenice da je kažnjen zbog opiranja Gospodu Isusu. Rekavši da je najgori grešnik, on je jednostavno priznao činjenicu da je zgrešio kada se fanatično opirao Gospodu Isusu. Da li to znači da je zaista razumeo svoju iskvarenu narav i suštinu? (Ne.) Zato kažem da kada se radi o tome šta čini stremljenje ka istini i kakva osoba ima život-ulazak, to treba da se odredi na osnovu toga da li ta osoba razume i upražnjava istinu, a ne samo na osnovu onoga što ona sama kaže. Razumete li sada šta govorim? Zašto razgovaramo tako detaljno? Da li je to neophodno? (Da.) Zašto je to neophodno? Besedim na ovaj način da bih detaljno analizirao vaše pogrešne stavove, popravio stvari za koje pogrešno mislite da su ispravne, pomogao vam da nađete izlaz i da otpustite stvari za koje pogrešno mislite da su ispravne, a zatim da stupite na put istinskog stremljenja ka istini. Tada će ljudi zaista imati život-ulazak i biće sposobni da postignu istinsko stremljenje ka istini. Ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje ne razumeju pitanja u vezi sa život-ulaskom ili preobražavanjem naravi. Oni misle da su već preobrazili mnoge aspekte sebe i postigli život-ulazak. Na primer, promenili su neke loše navike: ne jedu previše, ne spavaju previše, nisu lenji i marljiviji su nego ranije, pa misle da to znači da imaju život-ulazak. Ima i drugih ljudi koji razmišljaju o tome kako su ranije uvek grdili ljude, ali sada ih ne grde; sada su u stanju da ljudima kažu lepe i konstruktivne stvari, a ponekad su u stanju i da pomognu ljudima. Pošto mogu da rade sve te stvari, misle da već sprovode istinu u delo i da su prošli kroz preobražaj. Neki ljudi misle da imaju život-ulazak jer se mogu odreći težnje za slavom, profitom, statusom i fizičkim zadovoljstvima. To je zajednički problem svih ljudi. Praktikovali su ono što razumeju, ono što misle da je ispravno i dobro u skladu sa svojim predstavama i već su se pozabavili mnogim lošim navikama i problematičnim osobinama tela ili su promenili način života zbog vere u Boga i zbog stremljenja ka istini. Istovremeno su ostavili mnoge telesne dobrobiti, svoju porodicu i posao, svoj brak i sekularni svet. Oni misle da su se preobrazili i da su spaseni, pa kažu: „Da li bih mogao sve ovo da otpustim da ne verujem u Boga? Mogu li imati tako veliki preobražaj?” Nije li to najveće nerazumevanje koje vernici imaju? (Da, jeste.) Bez obzira na to da li ljudi imaju duhovno razumevanje ili ne, svi oni imaju to nerazumevanje. Zašto kažem da je to nerazumevanje? Zašto kažem da ovde postoji ozbiljan problem? To je uglavnom zato što ljudi veruju u Boga, ali ne razumeju Njegovu nameru, što znači da ne razumeju šta tačno Bog zahteva od ljudi. Umesto toga, oni razmišljaju u skladu sa ljudskim predstavama i zamislima, verujući da sposobnost da otpuste porodicu, posao, osećanja, sekularni svet, telesna zadovoljstva, pa čak i imovinu, znači da imaju život-ulazak. To je nerazumevanje. Zapravo, Božja namera je da kada ljudi veruju u Boga, oni moraju da poprave svoju iskvarenu narav, da reše svoj problem opiranja Bogu i razreše koren greha koji čine. Da bi to učinili, ljudi moraju razumeti istinu i razumeti Božju narav pre nego što budu u stanju da odbace svoju iskvarenu narav i postignu istinsku pokornost Bogu. To je ono što Bog zahteva od ljudi, a takođe i delo koje On čini spasavajući ljude. Ljudi ne znaju ništa o Božjem delu; oni ne vide cilj i efekat koji On želi da postigne tim delom, pa istinu menjaju sa ljudskim predstavama i zamislima, a za Božju nameru i ono što On zahteva od ljudi uzimaju ljudske težnje i ono što su oni sposobni da ostvare. To je nerazumevanje koje ljudi imaju kada veruju u Boga. Te stvari koje su u stanju da ostvare samo pokazuju njihovu strast, a kada ostave stvari, zapravo žele da izvrše nagodbu sa Bogom – to se radi u zamenu za nagradu i krunu. Misle da su takve nagodbe zaista vredne toga i da tako postižu dogovor. To je razlog zašto ostavljaju sve. Ostavljanje stvari ne znači da imaju istina-stvarnost niti znači da su u stanju da se pokore Bogu. Dok ostavljaju stvari i daju se za Boga, da li zaista razumeju istinu? (Ne, ne razumeju.) Ako ne razumeju istinu, da li je njihovo ostavljanje i davanje ukaljano? Svakako. Čemu onda oni zapravo teže dajući se i pateći ovako? Ovakvim ljudima nikada nije bilo stalo do toga šta je istina ili šta su Božji zahtevi; oni uvek misle da te stvari nemaju nikakve veze sa njima. U svojim srcima, šta god misle da je ispravno, šta god misle da je dobro i šta god misle da je život-ulazak, to je ono što sprovode u delo, i nakon što to sprovedu u delo, misle da je Bog to obeležio. Oni tretiraju te stvari kao sredstvo trgovine i kapital. Da li su to ispoljavanja stremljenja ka istini? (Ne.) To je pogrešno razumevanje ljudi koji ne streme ka istini. To je jedan od načina na koji ljudi koji pogrešno razumeju život-ulazak tumače stvari. Dakle, kako proceniti i dokazati da te stvari nisu ispoljavanja njihovog stremljenja ka istini i da nemaju život-ulazak? Koje činjenice se mogu koristiti da bi se potvrdilo da su te stvari koje oni govore pogrešne? (Oni deluju bez istina-načela.) To je deo toga. Oni deluju na osnovu onoga što zamišljaju. Spolja izgledaju kao pravi vernici; u stanju su da napuste stvari i da se daju, ali su neprincipijelni u svojim postupcima. Zašto su neprincipijelni? Zato što ne streme ka istini. Gledišta sa kojih posmatraju stvari su i dalje one iste predstave i zamisli koje su imali od početka. Postoji jedan najveći problem koji ljudi poput ovih imaju: da li se pokoravaju okolnostima koje Bog orkestrira? Da li razumeju zašto je Bog orkestrirao te okolnosti? (Ne.) Da li je to dovoljno da se dokaže da oni nemaju istinski život-ulazak? (Da.) Oni su mnogo promenili svoje loše navike i problematične osobine i mnogo su se žrtvovali. Na kraju krajeva, kada bivaju testirani, ne samo da ne razumeju Božju nameru, već su i dalje u stanju da se žale i ne mogu da se pokore. U čemu je tu problem? Stvar je u tome da nemaju život-ulazak. Ljudi koji nemaju život-ulazak nemaju ni istina-stvarnost, zar ne? (Da.) Kada se stvari dese, oni se u potpunosti oslanjaju na sopstvene predstave, zamisli i prirodne sklonosti. Kada se zaista uozbiljite sa njima i tražite od njih da se pokore, oni uopšte nisu pokorni; oni se samo oslanjaju na ljudske razloge, izgovore i zamisli, tražeći razne načine da se brane i postignu svoj cilj nepokoravanja Bogu i poricanja Božjeg dela. Ima čak i ljudi koji su toliko ozbiljni da ne samo da nisu u stanju da se pokore, nego još i pokušavaju da smisle sve načine da dokažu da su njihove predstave i zamisli tačne, da su metode i putevi o kojima oni razmišljaju ispravni, kao i da Božje radnje i orkestracije nisu nužno ispravne. To pokazuje da oni nemaju život-ulazak; sve što rade i sve što daju od sebe ili menjaju oko sebe nije život-ulazak; to su samo zle navike koje više ne postoje. Lične navike, režim i način njihovog života su se malo promenili, a možda su se čak promenile i ćudi nekih ljudi; govore ljubaznije i na kulturniji način, a njihovo spoljašnje ponašanje je možda više uobičajeno, ali kada rade stvari nemaju istina-stvarnost i nikada ne rade stvari u skladu sa Božjim rečima ili sa istinom; sve su to njihove lične zamisli i želje. Oni nemaju pravo razumevanje Boga; znaju samo da pričaju o duhovnoj teoriji, a zaglavili su se u ljudskim predstavama, zamislima i osećanjima. Šta mislite, da li su ovi ljudi za žaljenje? (Da.) I ima li mnogo ovakvih ljudi? (Da.) Kako znate da ih ima mnogo? (Zato što sam ja jedan od njih.) To ti pogađa žicu, zar ne? Onda pričajte o svojim iskustvima u pogledu toga. (Podeliću jedno iskustvo. Jedan brat je ukazao na moje nedostatke pred puno druge braće i sestara i tada sam se osećao poniženim. Da bih povratio ponos, pokušao sam da se odbranim i opravdam, ne prihvatajući komentare tog brata.) Bio si sputan svojim ponosom. Zašto su ljudi uvek sputani ponosom? Zato što su svi ljudi sa dostojanstvom osetljivi, zar ne? (Ne.) Zapravo, ljudi to rade zato što žele da zadrže savršenu sliku u očima drugih ljudi. Njima je stalo do svog statusa i žele da se predstave na naročito savršen način, bez mana. Žele da ostave savršen utisak u umovima ljudi i ne daju ljudima da vide istinu o tome kakvi su oni zaista. To je posledica nadmene naravi. Da li je taj problem sada rešen? (Ne još. Još uvek to često otkrivam.) Ako je osoba sposobna da razmisli o sebi i da prepozna svoju iskvarenu narav, onda će se lako promeniti. Ako ne razmišljaju o sebi, ako nisu u stanju da prepoznaju sopstvenu iskvarenu narav, ako su otupeli za svoje probleme i nemaju svest, onda će se teško promeniti. Ako već imaju svest i osećaju da je njihova nadmena narav ozbiljna, da su njihova stremljenja pogrešna, da su još uvek daleko od stremljenja ka istini, međutim kada su orezani, danima su negativni i uvek traže načine da povrate ponos u svakoj situaciji, mogu li se onda takve osobe promeniti? Teško im je da se promene. Dakle, kako bi trebalo da reše taj problem? Samo ako prihvate istinu i razmišljaju o sebi i dalje imaju nadu da će rešiti problem. Ako ne mogu da prihvate istinu, onda nemaju načina da reše problem. Ključno je da ljudi moraju imati odlučnost i želju da streme ka istini. Kada im je srce mnogo žedno istine, oni će biti u stanju da vole istinu i da je prihvate i imaće snagu da sprovode istinu u delo i da se pobune protiv tela. Samo prihvatanjem istine ljudi mogu u potpunosti da reše problem iskvarene naravi, a kada se njihova iskvarena narav popravi, moći će da sprovode istinu u delo i tada će imati život-ulazak.

Ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje i koji uvek pogrešno tumače istinu i život-ulazak misle da je težnja ka istini laka, da je u pitanju samo menjanje nekoliko loših navika ili problematičnih osobina, ili povremeno odustajanje od stvari koje su u njihovom ličnom interesu, te da su, sve dok ne čine zlo i istrajavaju u svojoj veri do kraja, zadobili život i mogu da zamene te stvari za Božje nagrade i blagoslove. Da li su ljudi koji svoje verovanje u Boga zasnivaju na takvim stavovima, ljudi koji teže istini? (Ne.) Da li su ljudi koji ne teže istini u stanju da imaju život-ulazak? (Ne.) Mnogo je ljudi kojima uopšte nije jasno šta je život-ulazak. Oni misle da čovek ima život-ulazak tek tako što se malo potrudi, obavlja neke dužnosti, promeni neke loše navike i problematične osobine, radi ono što mu se kaže i malo se pokori. Oni život-ulazak vide na previše pojednostavljen način. Da li će, verujući u Boga na taj način, preobraziti svoju život-narav? (Ne, oni se samo spolja menjaju, njihova suština se nije promenila.) Vi ste se sada malo promenili, ali da li ima promena u vašem spoljašnjem ponašanju ili u vašoj život-naravi? Da li ste našli izlaz iz svojih pogrešnih pogleda na život-ulazak i počeli da zadobijate život-ulazak? Da li možete da procenite koji delovi vas su se promenili, a koji nisu? Ako si dobio dužnost koju treba da izvršiš i prvobitno nisi bio u stanju da se pokoriš, u kojoj meri si sada u stanju da se pokoriš? Na primer, ti si brat i ako bi se od tebe tražilo da svakodnevno pripremaš obroke i pereš sudove za ostalu braću i sestre, da li bi se pokorio? (Mislim da bi.) Možda bi kratkoročno, ali ako se od tebe traži da obavljaš tu dužnost dugoročno, da li bi se pokorio? (Mogao bih povremeno da se pokorim, ali kako vreme prolazi možda i ne bih.) To znači da se nisi pokorio. Šta uzrokuje nepokornost ljudi? (Uzrokuje to što ljudi imaju tradicionalne predstave u svojim srcima. Oni misle da muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave kućnim poslovima, da je kuvanje ženski posao i da muškarac kuvanjem gubi obraz. Zato nije lako pokoriti se.) Tako je. Postoji polna diskriminacija kada je u pitanju podela rada. Muškarci misle: „Mi muškarci bi trebalo da zarađujemo za život van kuće. Stvari kao što su kuvanje i pranje treba da rade žene. Ne bi trebalo da nas muškarce teraju da to radimo.” Ali sada su to posebne okolnosti i od tebe se traži da to učiniš, pa šta da radiš? Koje prepreke moraš da savladaš da bi se pokorio? To je suština pitanja. Moraš prevazići svoju polnu diskriminaciju. Ne postoji posao koji moraju da rade muškarci niti posao koji moraju da rade žene. Ne deli rad na taj način. Dužnosti koje ljudi obavljaju ne treba određivati prema polu. Ti možeš da podeliš rad na taj način u svom domu i svakodnevnom životu, ali sada ovo ima veze sa tvojom dužnošću, pa kako bi to trebalo da tumačiš? Ti bi trebalo da primiš tu dužnost od Boga i da je prihvatiš, kao i da promeniš pogrešne poglede koje imaš u sebi. Trebalo bi da kažeš: „Tačno je da sam muškarac, ali ja sam član crkve i stvoreno biće u Božjim očima. Uradiću sve što mi crkva odredi; stvari se ne dele prema polu.” Prvo bi trebalo da otpustiš svoje pogrešne poglede, a zatim da prihvatiš svoju dužnost. Da li je tvoje prihvatanje dužnosti prava pokornost? (Ne.) U danima koji slede, ako neko kaže da ti je hrana previše slana ili bljutava, ili kaže da neko jelo nisi dobro napravio i ne želi to da jede, ili ti kaže da napraviš nešto drugo, hoćeš li biti u stanju da to prihvatiš? U tom trenutku, ti ćeš se osećati neprijatno i pomislićeš: „Ja sam čovek koji poštuje sebe i već sam pao tako nisko da spremam obroke za svu tu braću i sestre, a oni i dalje ukazuju na sve te probleme. Nemam više nimalo ponosa.” U tom trenutku, ne želiš da se pokoriš, zar ne? (Ne.) U tome je teškoća. Kad god ne možeš da se pokoriš, to je uzrokovano iskvarenom naravi koja se razotkriva i izaziva nevolje, čineći te nesposobnim da upražnjavaš istinu i pokoriš se Bogu. U tom trenutku, tvoje srce će biti u sukobu – tvoje misli te kontrolišu i navode te da misliš da si izgubio obraz, pa si uznemiren iznutra. Šta treba da uradiš u tom trenutku? (Da tražim istinu.) Kako tražiš istinu? Moraš da se moliš: „Bože, bez obzira šta drugi ljudi traže od mene, ja ću to tretirati kao svoju dužnost. Bez obzira kome spolja služim ili za koga obavljam stvari, prihvatiću da je sve to od Boga. To je moja dužnost i treba da se pokorim; Ne treba mi ponos. U Božjoj kući se dužnosti ne dele na dužnosti visokog i niskog nivoa, dužnosti visokog i niskog društvenog statusa, dužnosti za muškarce i za žene, dužnosti za starije i za mlade. Postoje samo dužnosti koje se obavljaju dobro i one koje se ne obavljaju dobro, one koje se obavljaju sa odanošću i one koje se ne obavljaju s odanošću.” Nakon što si otpustio svoj ponos, status, položaj i dostojanstvo, da li si potpuno otpustio sebe? (Ne.) I dalje ćeš imati reakciju. Ponekad te ljudi neće poštovati, misliće da si glup i tretirati te kao kao inferiornu osobu, govoreći: „Čovek koji je tako srećan u kuvanju neće ništa postići u životu! Ja to nikada ne bih radio.” Oni će te odvesti u pogrešnom pravcu, usaditi ti pogrešne ideje i predstave i uticati na tvoje sprovođenje u delo. Pozitivne stvari kao što je tvoje pridavanje značaja život-ulasku, to što si normalna osoba i što si odan svojoj dužnosti oni vide kao oblik poniženja, pa te stoga tretiraju kao inferiornu osobu i osuđuju te. Ako to ne možeš da podneseš, odmah ćeš pasti u negativnost i pomisliti da zbog ove dužnosti uvek gubiš obraz pred drugima i da te zbog nje ljudi tretiraju kao inferiornu osobu i naređuju ti. Onda se više nećeš pokoravati, zar ne? Kada te niko ne tretira kao inferiornu osobu niti te osuđuje, misliš da si već u stanju da se pokoriš, da već imaš život-ulazak, da imaš neku istina-stvarnost i da imaš određeni rast. Da li je ovakav način razmišljanja ispravan? Zašto onda, kada te neko osudi, a tvoj rast je doveden u pitanje, postaneš negativan i pomisliš: „Koliko još treba da kuvam pre nego što se ovo završi? Ova osoba me uvek gleda sa nipodaštavanjem. Nije u redu da me nipodaštavaju i ja to ne mogu da prihvatim!”? Ponovo je nastao problem. Kada to ne možeš da prihvatiš, da li se istovremeno žališ i kažeš: „Kako je starešina mogao da mi dodeli ovu vrstu dužnosti? Zašto su izabrali baš mene umesto nekog drugog? Izgledam li kao da me je lako maltretirati? Ljudi me maltretiraju, starešina ne gleda blagonaklono na mene, a Bog me ne štiti”? Tvoja buntovna narav je ponovo podigla glavu. Šta je ovde problem? Da li je možda tvoj rast premali? Ne možeš čak ni da izdržiš ovu malu uvredu i zbog toga postaješ negativan i žališ se. Da li je to ono što znači imati istina-stvarnost? Nemaš nikakvu istina-stvarnost. Postoji veoma jednostavan metod za rešavanje ovog problema. Mora da misliš u svom srcu: „Trebalo bi da obavljam svoju dužnost, bez obzira na to ko me gleda s nipodaštavanjem ili s prezirom. Ne mogu da napustim Božji nalog. Ne radim to zbog drugih ljudi niti to radim da bi drugi nešto mislili o meni – kakva je korist za druge da misle nešto o meni? Moram da ispunim svoju dužnost da bih udovoljio Bogu.” Tako treba da razmišljaš u svom srcu. Sada kada kuvaš, zar se ne osećaš samouvereno? Da li je onda problem rešen? Zapravo, nije u potpunosti rešen. Konačno, ti si u stalnom stanju sukoba, stalno padaš u slabost i negativnost, a zatim se povlačiš; stalno se kališ. Ispitao si svako stanje i nisi voljan da zauvek živiš na tako težak način. Ti ne želiš da te ove poteškoće uvek muče, uznemiravaju ili sputavaju. Ti želiš lako i jednostavno da ispuniš svoju dužnost. Dakle, kako ćeš to postići? Ti moraš stalno tražiti istinu, stalno se držati svog ubeđenja, a sprovođenje u delo u skladu sa Božjim rečima je uvek ispravna stvar. Ti kažeš: „Niko ne može da me ometa. To je moja dužnost; to je nalog koji mi je dao Bog; to je moja odgovornost i moja obaveza. Bez obzira na to ko me ismeva, izluđuje ili iskušava, nema koristi od toga. Čast mi je što mogu da obavljam svoju dužnost i ako to mogu da podnesem, sva slava ide Bogu. A, ako to ne mogu da podnesem, onda sam se osramotio. Ko god da me ismeva i gleda s nipodaštavanjem na ovu dužnost, nije neko ko teži istini.” Zar to nije činjenica? (Jeste.) To je činjenica. Kada je Jov bio na kušnji, Sotona ga je ometao i iskušavao, ali da li je Jov sumnjao? (Ne.) Nije sumnjao, jer su istina, Božje reči i Božji put bili u njegovom srcu. Kada si suočen sa okolnostima i iskušenjima, to da li si u stanju da podržiš istinu i ispuniš nalog koji ti je Bog dao zavisi od toga u kojoj meri znaš, razumeš i prihvataš istinu. Neki ljudi uvek sumnjaju u istinu i ne mogu nikad da budu sigurni u vezi s njom ili po pitanju svoje dužnosti nikada nisu sigurni kako nešto treba da urade i da li je to pravi način da to urade. Oni nikada nisu u stanju da se drže stvari koje su ispravne; uvek ih ometaju neki ljudi, događaji i stvari, a kada im se približe loši ljudi, zli ljudi, demoni ili Sotone i govore stvari koje ih iskušavaju ili ometaju, oni postaju slabi i navedeni na pogrešan put. Zar to ne znači da je njihov rast mali? (Da.) Da li je lako popraviti mali rast? U teoriji jeste. Zavisi od toga da li možete biti sigurni da je put na kojem se nalazite vođen od Boga. Kada obavljate svoju dužnost, trebalo bi da upražnjavate istinu i prihvatite Božji nalog. To je ključno. Jedina stvar koje treba da se plašiš je da u svom srcu imaš predrasude o svojoj dužnosti i misliš da tvoja dužnost čini da izgubiš obraz i da je beznačajna. Kada imaš predrasude i drugi te povrh toga ometaju, to postaje još problematičnije. Kada je tvoje srce zbunjeno, ne možeš dobro obavljati svoju dužnost. Kada je Jov bio na kušnji, oko njega je bilo mnogo ljudi koji su ga ometali. Šta je rekla njegova žena? („Prokuni Boga, pa umri!” (Knjiga o Jovu 2:9).) Pod tim je mislila: „Ne veruj. Ako je ono u šta si verovao zaista Bog, zašto bi ti se te stvari dešavale?” Šta je Jov rekao? („Brbljaš kao neka luda žena!” (Knjiga o Jovu 2:10).) Jov je osudio svoju ženu, jer je već bio siguran da je Bog pravi Bog, da je Bog to učinio, da je to Njegova suverenost i da je to delo Božjih ruku. Jov je bio toliko siguran, pa zašto onda ljudi, kada danas shvate istinu, ne mogu da se drže pravog puta i ostanu postojani u svom svedočenju? To je zato što su ljudska srca previše ukaljana; ne samo da ne razumeju istinu, nego oni nisu ljudi koji vole istinu ili traže istinu. Stoga, bez obzira na to o koliko reči i doktrina ljudi mogu da govore ili koliko zvučnih slogana mogu da izgovore, na kraju krajeva, oni ne mogu da ostanu postojani. Čim neko u crkvi kaže nešto malo drugačije ili kaže stvari koje ometaju ili navode na pogrešan put ili kaže stvari koje osuđuju i ponižavaju, oni misle da im se rugaju i da ih ponižavaju, tako da su potpuno uništeni. Ako se ljudi ispoljavaju na ovaj način, ako su sami sa sobom u stalnom sukobu i stalno prilagođavaju svoje poglede ali istovremeno i neprestano prihvataju Božju suverenost i uređenja, nastavljajući da shvataju istinu, postepeno ulazeći u različite aspekte istine, ulazeći u sve istine i na kraju su u stanju da izbegnu da budu ometeni, pogođeni ili kontrolisani od strane bilo koje osobe, događaja i stvari, čvrsto verujući da su istina-načela koja upražnjavaju tačna, onda su promenili svoju narav.

U sadašnje vreme, kada obavljate svoje dužnosti, da li još uvek možete da budete sputani svakojakim osobama, događajima i stvarima? Da li ste u stanju da se držite istine i da radite stvari u skladu sa načelima? (Ne.) Koje poteškoće onda obično imate? (Ponekad, kada vidim druge ljude da rade stvari koje štete interesima Božje kuće, ja ukažem na to, ali kada vidim da oni to ne prihvataju ili da imaju loš stav, plašim se da započnemo svađu, pa pravim kompromis.) Da li je pravljenje kompromisa ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je, ali se bojim da će, ako budem uporan, izbiti svađa koja će narušiti mir, a drugi će imati loš utisak o meni.) Ako želite da izbegnete svađe, da li je kompromis jedini način? U kojim situacijama možete napraviti kompromis? Ako se radi o malim stvarima, kao što su vaš sopstveni interes ili vaš ponos, onda nema potrebe da raspravljate o tome. Možete izabrati da budete tolerantni ili da pravite kompromis. Ali sa stvarima koje mogu uticati na rad crkve i naškoditi interesima Božje kuće, morate se držati načela. Ako se ne pridržavate ovog principa, onda niste lojalni Bogu. Ako odaberete da napravite kompromis i napustite istina-načelo kako biste sačuvali obraz ili međuljudske odnose, nije li to sebično i nisko od vas? Nije li to znak da ste neodgovorni u svojoj dužnosti i nelojalni Bogu? (Jeste.) Dakle, kako da postupite ako tokom vaše dužnosti dođe do međusobnog neslaganja? Hoće li burna svađa oko toga rešiti problem? (Ne.) Kako onda treba da rešite problem? U toj situaciji, osoba koja razume istinu bi trebalo da istupi kako bi rešila problem, iznoseći najpre problem na sto i puštajući obe strane da kažu šta imaju. Zatim, svi zajedno treba da traže istinu i nakon molitve Bogu, relevantna istina u Božjim rečima treba da se iznese kako bi se o njoj razgovaralo u zajedništvu. Nakon što su razgovarali o istina-načelima i stekli jasnoću, obe strane će biti u stanju da se pokore. Moraju naučiti da se pokoravaju istini. Ako je većina ljudi u stanju da se pokori istini, ali ima nekoliko onih koji se ne pokoravaju istini ili koji se ne mogu naterati da uvide razum, onda su to ljudi koji ne prihvataju istinu i imaju prirodu zlih ljudi, a Božji izabrani narod će ih lako raspoznati. To je najbolji način da se reši pitanje rasprava u crkvi. Korišćenje istine za rešavanje problema je važno načelo i ne možete praviti neprincipijelne kompromise. Ako, u cilju očuvanja svog ličnog odnosa, ponosa i ličnog interesa, možete da žrtvujete interese Božje kuće, onda pravite kompromis sa Sotonom. To je neprincipijelno i nelojalno prema Bogu. Ako se svaka osoba bori da sačuva svoj obraz i stavlja naglasak na sopstvene razloge, da li je to stav traganja za istinom? Da li je to stav koji čovek treba da ima u svojoj dužnosti? (Ne.) Da bi osoba postigla odanost u svojoj dužnosti, ne treba da se bori oko ugleda ili sopstvenog interesa, treba da dozvoli Bogu da ima autoritet i da joj istina bude gospodar; interesi Božje kuće su na prvom mestu, a i delotvoran rad je na prvom mestu. Zar ovo načelo nije tačno? (Jeste.) Ako ste svi u stanju da se pridržavate ovog načela, o čemu onda još možete da se raspravljate sa ljudima? Neće biti argumenata. Oni koji uvek štite svoje interese i uopšte ne upražnjavaju istinu nisu dobri ljudi, a oni koji uvek prodaju interese Božje kuće da bi stekli naklonost drugih su još gori. Svi ovi ljudi su bezvernici i to su ljudi koji su izdali Boga. Ako osoba ulazi u konflikte i debate sa drugima kako bi zaštitila interese Božje kuće i delotvornost crkvenog rada, a njihov stav je pomalo nepopustljiv, da li biste rekli da je to problem? (Ne.) Zato što je njihova namera ispravna; to je zaštita interesa Božje kuće. To je osoba koja stoji na Božjoj strani i drži se istina-načela, osoba u kojoj Bog uživa. Imati čvrst, odlučan stav u zaštiti interesa Božje kuće znak je čvrstog stava i pridržavanja načela, a Bog to odobrava. Ljudi možda osećaju da postoji problem sa ovim stavom, ali on nije veliki; nema veze sa obelodanjivanjem iskvarene naravi. Zapamtite, pridržavanje istina-načela je ono što je najvažnije.

Život-ulazak je najvažnija stvar. Sa čime je prvenstveno povezan život-ulazak? (Sa težnjom ka istini.) Tako je. To je prvenstveno povezano sa težnjom ka istini. Samo ljudi koji teže istini imaju život-ulazak. Ako ljudi žele da imaju život-ulazak, onda se to tiče upražnjavanja istine. Kako se može razaznati da li osoba teži istini? Koji tip osobe ne teži istini? Da li znaš? Prvi tip o kome sam govorio bili su ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje. Šta je suština ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje? (Nakon što pročitaju Božje reči koje razotkrivaju iskvarenu narav ljudi, oni nisu u stanju da izvuku zajedničku crtu između Božjih reči i sopstvenih stanja i ispoljavanja; misle da Bog govori o drugim ljudima.) Uglavnom je stvar u tome što nisu u stanju da se uporede sa Božjim rečima, ali da li oni to znaju? (Ne.) Ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje nisu u stanju da shvate ove stvari. Njihova srca su još ozarena; misle da razumeju mnoge Božje reči, ali u stvari, za njih je svaka reč samo propis. Oni misle: „Ako me Bog natera da uradim nešto, uradiću to. Ako me On natera da nešto napustim, napustiću to; ako me On natera da se dam, onda ću to učiniti. Pokoravajući se Bogu na ovaj način, ja sam spasen.” Nakon što su nekoliko godina verovali na ovaj način, oni misle da su merodavne, baš kao što je Pavle rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Kako god da se izrazite, Pavlu je nedostajalo duhovno razumevanje. To je prava šteta. Dovoljno je problematično to što nije posedovao duhovno razumevanje, a još povrh toga, nije ni težio istini. On je sve svoje doktrine, slogane, zamisli, predstave, znanje i filozofije tretirao kao da su istina, i koristio ih kao osnovu za širenje sopstvenih težnji. Kao rezultat toga, šta god da je radio, on nije živeo u skladu sa istina-stvarnošću, i šta god da je radio, to nije bilo u skladu sa Božjim namerama. Taj njegov problem je bio ozbiljan! Pavle je na prvom mestu kada je u pitanju nedostatak duhovnog razumevanja, zar ne? (Da.) Da li ljudi koji nemaju duhovno razumevanje vole istinu? Apsolutno ne, jer ljudi koji nemaju duhovno razumevanje nisu sposobni da dokuče istinu, a ako ne dokuče istinu, nema načina da je vole. Kako se ispoljavaju ljudi koji nemaju duhovno razumevanje? Ispoljavaju se prvenstveno tako što, bez obzira na to kako ljudi razgovarali sa njima o Božjim rečima, oni i dalje ne mogu da razumeju Božje reči i koliko god ljudi jasno razgovarali sa njima o istini, oni i dalje ne mogu da je dokuče. To je direktno povezano sa tim da su oni suviše lošeg kova. Mogu li ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje da teže istini? Ne bi mogli čak ni kad bi hteli. Ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje ne mogu da razumeju o čemu Bog govori, ne znaju koja stanja Bog razotkriva i ne mogu to da uporede sa sobom. Oni sve Božje reči tretiraju kao propise, fraze, slogane i doktrinu, i nikada ne spoznaju da su Božje reči istina. U čemu je tu problem? Radi se o tome da su suviše lošeg kova, da uopšte ne poseduju sposobnost razumevanja i da ispoljavaju nedostatak duhovnog razumevanja.

Drugi tip su ljudi koji poseduju duhovno razumevanje. Ljudi koji poseduju duhovno razumevanje mogu da razumeju istinu, da naprave poređenje sa sobom kada jedu i piju Božje reči, da razumeju šta Božje reči razotkrivaju, koje su istine u Božjim rečima i šta Bog zahteva. Da li sposobnost razumevanja znači da imate ulazak? (Ne.) Onda, kada kažem da mogu da razumeju, na šta se to odnosi? Na šta se misli? (Oni mogu da prave poređenja između Božjih reči i njih samih.) Sposobnost da naprave poređenje sa sobom je deo toga. Oni priznaju iskvarenu narav čoveka i svaku vrstu stanja koje Bog razotkriva. Dakle, da li su oni sposobni da znaju šta Bog zahteva? Trebalo bi da znaju do određenog stepena – da znaju Božje zahteve, da znaju o kojim načelima se govori u Božjim rečima i koje su Njegove namere. Njima su te stvari jasne i razumeju ih; zato se nazivaju ljudima koji poseduju duhovno razumevanje. Kada ljudi koji poseduju duhovno razumevanje jedu i piju Božje reči, oni su u stanju da naprave poređenje sa sobom, da razumeju na šta se odnose Božje reči i koji su Njegovi zahtevi. To pokazuje da ovaj tip osobe poseduje kov i sposobnost da shvati istinu. Dakle, da li posedovanje tog kova i sposobnosti nužno znači da imaju život-ulazak? (Ne.) Postoji nekoliko različitih scenarija. Neki ljudi mogu da razumeju Božje reči i da poseduju kov i sposobnost da shvate Njegove reči, ali nikada nisu pravili poređenja sa sobom. Oni samo prave poređenja između Božjih reči i drugih ljudi, traže nedostatke kod drugih ljudi, drže ih u šaci zbog njihovih nedostataka, cepidlače u pogledu njihovih stanja i pokušavaju da im čitaju misli, kao da su detektor. Kada nemaju šta drugo da rade, razmišljaju o tome šta drugi ljudi misle, pokušavaju da otkriju šta ljudi misle u svojim srcima, koje su misli i ideje u njihovim srcima, kakva im je namera, šta im je cilj, šta im je motivacija, čemu se nadaju i kakve iskvarene naravi otkrivaju dok rade neke stvari. Šta je njihov cilj u otkrivanju tih stvari? Da naprave poređenja između Božjih reči i drugih ljudi, a zatim da reše njihove probleme. Na primer, kakvo je okruženje u kojem „taj i taj” živi, kakvo je njegovo porodično poreklo, koliko godina veruje u Boga, koje probleme obično ima, koje slabosti ima kada teži preobražaju svoje naravi, koje teškoće često ima kada se stvari dešavaju, u kojim situacijama lako postane negativan, koliko dobro obavlja svoju dužnost, kako pristupa Božjim rečima i da li je njegov duhovni život normalan – oni jasno dokuče sve te stvari. Veoma su inteligentni, ali nažalost ne primenjuju svoju inteligenciju na pravim mestima. Oni rešavaju probleme drugih ljudi, ali sami ne upražnjavaju istinu. Ovaj tip osobe je često starešina ili delatnik ili neko sa određenom dozom odgovornosti. Da li je ovaj metod težnje koju ovaj tip osobe ima problematičan? (Da.) Ovaj metod težnje je problematičan, i to ozbiljno. Koliko ozbiljno? Trebalo bi da razgovaramo o tome. Ovaj tip ljudi poseduje duhovno razumevanje, može da razume Božje reči i zna kako da napravi poređenje sa Božjim rečima, ali nikada nisu pravili poređenja između Božijih reči i sebe; umesto toga, oni prave poređenja između Božjih reči i drugih ljudi. Šta im je cilj kod poređenja sa drugim ljudima? (Da se razmeću.) Tako je. Oni se razmeću da bi zadovoljili svoje želje i ambicije, da bi osigurali svoj status i da bi bili sposobniji da osvoje ljudska srca. Činjenica da su to mogli da urade je povezana sa njihovom prirodom i direktno povezana sa onim čemu teže kada veruju u Boga. Ako bi se sudilo po tome što u obavljanje stvari ulažu celo svoje srce, što rade svoj posao u punoj meri i što su u stanju da veoma dobro dokuče različita stanja koja drugi ljudi imaju, da li bi se moglo reći da su to ljudi koji teže ka istini? Ne nužno. Kako se onda može reći da li je neko osoba koja teži ka istini? Ako su posebno odgovorni kada je reč o život-ulasku braće i sestara, ulažu srce i trud u obavljanje stvari, rade svoj posao veoma dobro, često tragaju za istinom u pogledu svih stanja koje braća i sestre imaju i onda rešavaju probleme, da li su oni kvalifikovane starešine, ako su u stanju da obavljaju svoju dužnost na taj način? Sudeći po tim njihovim ispoljavanjima i otkrovenjima, može li se sa sigurnošću reći da su oni neko ko teži ka istini? (Ne uvek.) Zašto? (Oni mogu da rešavaju probleme drugih ljudi, ali nikada nisu pravili poređenja između Božjih reči i sebe.) Ako nikada nisu rešili svoje probleme, kako onda da reše probleme drugih ljudi? (Oni se oslanjaju na reči i doktrine da bi ih rešili.) Razumeju neke reči i doktrine, imaju nešto pameti, imaju dobro pamćenje, brzo reaguju na stvari i čim čuju propoved u stanju su da odmah krenu i da to pokažu drugima. Sudeći po ovim stvarima, da li imaju ulaz? (Ne.) To što rešavaju poteškoće drugih ljudi, ali nikada ne rešavaju sopstvene poteškoće, nije ispoljavanje težnje ka istini. Oni samo koriste doktrinu i Božje reči ili sve vrste taktika i metoda da nagovore i ubede druge ljude; koriste reči i doktrine koje razumeju ili oponašaju i kopiraju reči životnog iskustva kako bi pomogli ljudima da izađu iz nevolje. Oni koriste te metode da rešavaju probleme drugih ljudi umesto da koriste ono kroz šta su lično prošli i svoja stvarna iskustva da bi ih rešili. To dokazuje da ta osoba nije neko ko teži ka istini. Šta oni pružaju drugim ljudima? (Doktrinu.) Zašto kažemo da je to doktrina? Zato što to ne dolazi iz njihovih sopstvenih iskustava, to nije nešto kroz šta su oni zapravo prošli i nije njihovo pravo razumevanje. Čime oni to zapravo zalivaju druge? Doktrinom, frazama i rečima koje ubeđuju i teše ljude. Oni takođe koriste ljudske metode, taktike i pameti i bez obzira na sve, misle da je odgovaranje na pitanja ljudi rešavanje problema, da to završava posao. Sudeći po njihovim ispoljavanjima, po stvarima koje pružaju drugima, načinu rada i putu kojem teže, da li je ova osoba neko ko teži ka istini? (Ne.) Oni nisu neko ko teži ka istini. Nije li pomalo neiskreno koristiti istinu za rešavanje problema kada oni sami nemaju pristup? (Da.) To je neiskreno; licemerno je i vara druge. Dakle, mogu li takvi ljudi dobro obavljati svoje dužnosti? (Ne.) Zašto ne? Zato što ne teže ka istini i što postoji direktna veza između dobrog obavljanja dužnosti i razumevanja istine. Na primer, da biste zalivali crkvu, morate razumeti istinu; da biste rešili probleme, morate razumeti istinu; da biste se nosili sa problemima, morate razumeti istinu; razumevanje istine je još potrebnije da biste imali razboritost nad ljudima. Svaki aspekt crkvenog posla ima veze sa istinom; ako neko ne razume istinu, neće dobro obavljati suštinski crkveni posao, već će dobro obavljati samo opšte zadatke. Prema tome, ako starešina ne teži ka istini, bez obzira na to koliko bio zauzet, jurcao okolo ili patio, neće dobro obaviti posao i neće moći u punoj meri da ispuni svoju dužnost u poslu i odgovornosti. Kada rade, oni bez razloga jure od mesta do mesta, gledajući gde ima problema i onda ih rešavaju na jednostavan način. Kada neko ima neku poteškoću, malo razgovaraju u zajedništvu o doktrini, a kada je neko negativan i slab, ohrabruju ga i podstiču; to su stvari koje rade. Misle da ako drže na oku ljude koje vode, da sve dok su svi zauzeti, a ne besposleni, dobro rade svoj posao i da, ako mogu da idu svuda naokolo da proveravaju i usmeravaju posao, da ih niko ne prijavi ili razotkrije, da budu u stanju da propovedaju i govore gde god da idu i da sve ide glatko bez ikakvih smetnji, to onda znači da oni ispunjavaju svoje odgovornosti i dužnost. To je obavljanje posla sa pozicije statusa, a ne korišćenje istine za rešavanje problema u praktičnom smislu. Oni pridaju značaj obavljanju posla, a dok pridaju važnost poslu, možda neće učiniti ništa za svoj status – sve što rade je predano korišćenje doktrine i slogana da bi podstakli ili ohrabrili tu osobu, požrtvovano se baveći ovim poslom. Oni misle da je sve u redu dokle god nisu besposleni. Prva stvar je da ne mogu da zabušavaju, druga je da moraju biti marljivi, a treća je da moraju biti u stanju da izdrže patnju. Oni su u žurbi po ceo dan – ako negde postoji problem, on mora da se reši što je pre moguće i uvek moraju da se raspitaju da li neko ima problema. Oni misle da je to težnja ka istini. U stvari, da li postojanje ovih ispoljavanja nužno znači da oni teže ka istini? Da li to nužno znači da imaju život-ulazak? To pitanje još uvek ostaje otvoreno. To je prvo ispoljavanje ljudi koji poseduju duhovno razumevanje, ali ne teže ka istini.

Drugo ispoljavanje ljudi koji poseduju duhovno razumevanje, ali ne teže ka istini, je sposobnost da razumeju Božje reči, da razumeju praktičnu stranu onoga što Njegove reči govore i da mogu da prave poređenja između Božjih reči i njih samih, ali to nikada ne sprovode u delo. Ovaj tip osobe ne čini stvari u skladu sa Božjim rečima ili u skladu sa istina-načelima, niti se sputavaju. Kada se nešto desi, oni samo žele da nateraju ljude da im se pokore i da ih saslušaju, ali sami ne žele da se pokore istini. Oni tretiraju upražnjavanje istine i pokoravanje istini kao odgovornost, obavezu i dužnost drugih ljudi i kao nešto što drugi ljudi treba da rade. Oni sebe tretiraju kao da su izvan toga. Bez obzira na to koliko razumeju ili koliko Božjih reči mogu da povežu sa sobom, oni misle da je sve što Bog kaže usmereno na druge ljude i da nema nikakve veze sa njima samima. Pa, šta to oni rade? I oni su veoma zauzeti. Idu u crkvu i vide ko im upućuje neku kritiku, a onda to zabeleže. Zatim razbijaju glavu smišljajući načine da to „poprave”. Kažu: „Hajde da se otvorimo i da razgovaramo. Šta god da mislite u sebi, kakvo god mišljenje da imate o meni i kakve god kritike da imate o meni, samo mi dajte do znanja i daću sve od sebe da to promenim i uradim stvari drugačije.” Koji je cilj te promene? Da nateraju druge ljude da ih zavole. Osim toga, oni gledaju ko ih kritikuje i ko im se ne pokorava, a zatim pronalaze relevantne odlomke Božjih reči da to „poprave”. Kažu: „Bog je gospodar kada Božja kuća bira starešine i delatnike. U Božjoj kući istina je vlast. Koga braća i sestre izaberu za starešinu, to je ono što je Bog želeo, a vi treba da se pokorite tome. Ti se ne pokoravaš meni, već vođstvu Svetog Duha i istini. Ako se ne predaš, bićeš kažnjen!” Nakon što ovo saslušaju, neki ljudi znaju da starešina pogrešno tumači Božje reči i izokreće činjenice da bi naveo ljude na pogrešan put, pa ga ne slušaju. Kada starešina vidi da mu se ovi ljudi baš i ne pokoravaju, misli: „Odbijaš da mi se pokoriš, zar ne? Imam druge načine da se ophodim prema tebi. Skinuću svilene rukavice.” Starešina kaže ljudima koji mu se ne pokoravaju: „Da li si završio zadatak koji sam ti dao?” A ljudi kažu: „Ostalo je još malo da se uradi. To neće prouzrokovati nikakva odlaganja.” Starešina kaže: „Kako to da je ostalo malo, a da nema odlaganja? U Božjim očima, malo je mnogo. To je ispoljavanje nelojalnosti. Ti to nazivaš obavljanjem svoje dužnosti?” Da li je to zapravo ono što starešina zaista želi da kaže? Koji cilj ima u svom srcu? Želi da natera druge ljude da se pokore, da ih porazi i da ih spusti na zemlju, ali to ne može eksplicitno da kaže. Kad bi to uradio, braća i sestre bi ga prozreli i razotkrili, tako da mora da nađe opravdan razlog i izgovor za svoje postupke; mora da obuzdava ljude na „pristojan i razuman” način, tako da nakon što ih obuzda to ne bude očigledno drugima, zatim da učini da dotični ljudi budu poslušni i da postigne cilj starešine, a to je da ojača i učvrsti svoj status. Kakva je to narav? (Oni su podmukli i skloni spletkarenju.) Oni su podmukli, skloni spletkarenju, otrovni i rade stvari zarad statusa. Oni ne obraćaju pažnju na stvari koje se ne tiču njihovog statusa i ne unose svoje srce u njih, ali kada su u pitanju stvari koje utiču na njihovu slavu, dobit, status, ponos i položaj u crkvi, oni se drže tih stvari i ne puštaju ih, pa postaju ozbiljni. Kada na svojim uobičajenim okupljanjima besede o istini, ponekad će spoznati sebe, napraviti poređenje između Božjih reči i sebe i razotkriti sopstvenu iskvarenu narav, ali iza toga stoji cilj, namera: sve je to da bi se drugi ugledali na njih, da bi im zavideli, da bi ih poštovali i da bi učvrstili svoj status. Oni imaju ambicije i cilj. Ako nije u pitanju status, ne progovaraju ni reč; ako nije zarad obezbeđivanja svog statusa, onda oni ništa ne rade – sve što rade je zarad svog statusa. Oni će slomiti kičmu zarad svog statusa, ali ako je u pitanju crkveni posao, kada otkriju probleme, neće ih rešiti; kada drugi prijave probleme, neće im se obratiti niti će mrdnuti prstom da se pobrinu o bilo čemu; oni vide druge ljude kako su zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, ali oni ne rade baš ništa. Kakva je to osoba? (Nemoralna i podla osoba koja živi samo za slavu, dobit i status.) Da li je onaj ko živi samo za status neko ko teži ka istini? Da li su oni sposobni da teže ka istini? (Ne.) Teško je reći. Ako imaju imalo savesti, ako imaju osećaj stida, dostojanstvo i karakter i ako su u stanju da prihvate istinu nakon što su doživeli neku kaznu i osudu i iskusili kako je biti orezan ili testiran i oplemenjen, onda je moguće da mogu da preokrenu stvari. Međutim, ako su otupeli, ako su plitkoumni, nepopustljivi i uopšte ne prihvataju istinu ma koliko je razumeli, imaju li ikakve koristi od nje? (Ne.) Koliko god je razumeli, to neće moći da pokrene njihovo srce. Bez obzira na to koliko su naizgled zauzeti, koliko vremena provode trčeći po ulicama, koliko se žrtvuju, odriču i daju, može li se taj tip ljudi koji govori i deluje samo zarad statusa smatrati osobom koja teži ka istini? Apsolutno ne. Za status će platiti bilo koju cenu. Za status, oni će trpeti bilo kakve poteškoće. Za status, neće stati ni pred čim. Pokušavaju da nađu prljavštinu na drugima, podmeću im ili im zadaju muke, gazeći preko drugih. Čak se i ne plaše rizika od kazne i odmazde; deluju zarad statusa ne misleći na posledice. Čemu ljudi poput ovih teže? (Statusu.) Gde je sličnost sa Pavlom? (Težnja ka kruni.) Oni teže ka kruni pravednosti, statusu, ka slavi i dobiti, a težnju ka statusu, slavi i dobiti tretiraju kao legitimnu težnju, umesto da teže ka istini. Koja je najvažnija osobina takvih ljudi? Ta da u svim aspektima deluju radi statusa, slave i dobiti. Ovaj tip ljudi, koji radi stvari zarad slave, dobiti i statusa, najveštiji je u obmanjivanju drugih. Kada ih prvi put sretneš, ne možeš da ih prozreš. Vidiš da doktrina koju oni govore zvuči dobro, da ono što kažu deluje praktično, da je posao koji oni organizuju veoma prikladan i izgleda da imaju neki kov i poprilično im se diviš. Ovaj tip ljudi je takođe spreman da plati cenu kada obavlja svoju dužnost. Oni naporno rade svaki dan, ali se nikada ne žale na umor. Oni nemaju ni gram krhkosti. Kada su drugi ljudi slabi, oni nisu. Takođe, oni ne žude za telesnim zadovoljstvima i nisu izbirljivi u jelu. Kada im njihov domaćin spremi nešto posebno, oni to odbijaju i ne jedu. Jedu samo svakodnevnu hranu. Ko vidi ovakve ljude, divi im se. Dakle, kako se može razaznati da li rade stvari zarad statusa? Prvo, treba pogledati da li su oni osoba koja teži ka istini. Gde će to biti očigledno? (U njihovoj nameri i polaznoj tački kada rade stvari.) To je deo toga. To će se uglavnom videti u cilju kojem oni teže. Ako je to radi zadobijanja istine, oni će pridavati važnost čestom čitanju Božjih reči, razumevanju istine i spoznavanju sebe kroz Božje reči. Ako često razgovaraju o spoznavanju sebe, moći će da vide da im nedostaje previše stvari, da nemaju istinu i prirodno nastoje da teže ka istini. Što više ljudi spoznaju sebe, to su sposobniji da teže ka istini. Oni koji uvek govore i rade stvari zarad statusa očigledno nisu ljudi koji teže ka istini. Kada ih orezuju, oni to ne prihvataju – veoma se plaše da će im se ne naruši ugled. Dakle, da li su u stanju da prihvate Božje reči suda i grdnje i da razmišljaju o sebi? Mogu li zaista razumeti odstupanja u sopstvenom iskustvu? Ako nemaju nijedno od ovih ispoljavanja, onda možemo biti sigurni da oni nisu ljudi koji teže ka istini. Reci mi, koja još ispoljavanja imaju ljudi koji ne vole istinu i koji teže statusu? (Kada ih drugi kritikuju, oni to ne prihvataju, već se brane, pravdaju se i navode razloge. Govore u nameri da zadrže svoj ponos i sačuvaju status. Ako ih neko ne podržava, napadaju ga i osuđuju.) Kada ljudi napadaju i osuđuju druge, a govore i brane se zbog vlastitog ponosa i statusa, namera i cilj koji stoje iza njihovih postupaka su očigledno pogrešni i oni žive isključivo za status. Mogu li ljudi koji govore i rade sve zarad statusa imati razumevanje prema Božjim namerama? Mogu li prihvatiti istinu? Apsolutno ne. Oni misle da, ako imaju razumevanje prema Božjim namerama, moraju da upražnjavaju istinu, a ako upražnjavaju istinu, moraju patiti i platiti cenu. Tada će izgubiti užitak koji dolazi sa statusom i neće moći da uživaju u prednostima statusa. Stoga biraju samo težnju ka slavi, dobiti i statusu i teže ka dobijanju nagrada. Na koje se druge načine ispoljavaju ljudi koji teže statusu? Šta još rade? (Ako oko sebe vide neke talentovane pojedince koji su više predani težnji ka istini, koji su vredni negovanja i koje su braća i sestre skloniji da podrže, onda oni, iz straha da će ti ljudi ustati i zameniti ih i ugroziti njihov status, smišljaju načine kako da potisnu te talentovane pojedince i pronalaze svakakve razloge i izgovore da ih ponize. Najčešći način je označiti ih kao preterano nadmene, samopravedne i kao one koji uvek sputavaju druge, i naterati ljude da veruju da su te stvari istinite, a ne dopustiti da Božja kuća podstiče ili neguje te pojedince.) To je najčešći vid ispoljavanja. Želiš li nešto da dodaš? (Uvek vole da svedoče za sebe i da se razmeću. Uvek pričaju neke divne stvari o sebi; nikada ne govore o svojoj ružnoj strani, a ako učine nešto loše, ne razmišljaju o sebi i ne analiziraju detaljno svoje postupke.) Uvek govore o tome kako pate i kako plaćaju cenu, kako ih Bog vodi i pokazuju posao koji su uradili. To je takođe deo načina na koji se ispoljava održavanje i učvršćivanje statusa. Ljudi koji teže statusu i rade stvari zbog statusa imaju još jednu, najistaknutiju osobinu, a to je da šta god se dogodilo, oni moraju imati poslednju reč. Oni traže status jer žele da imaju poslednju reč. Žele da budu oni koji odlučuju i jedina osoba s autoritetom. Bez obzira na situaciju, svi ih moraju saslušati i ko god da ima problem, mora doći do njih da traga i zatraži uputstva. Ono u čemu oni žele da uživaju su prednosti statusa. Bez obzira na situaciju, oni moraju imati poslednju reč. Bez obzira na to da li je ono što govore ispravno ili pogrešno, čak i ako je pogrešno, oni i dalje imaju poslednju reč i moraju da nateraju druge da ih slušaju i poslušaju. To je ozbiljan problem. Bez obzira na situaciju, oni moraju imati poslednju reč; bez obzira na to da li je to situacija koju razumeju ili ne, oni moraju zabosti nos u nju i imati poslednju reč. Bez obzira na to o kom pitanju starešine i delatinici razgovaraju, oni moraju da donesu odluku, a drugi nemaju prostora za razgovor. Kakvo god rešenje da predlože, moraju naterati sve da ga prihvate, a ako drugi ne prihvate, ljute se i orezuju ih. Ako neko ima kritiku ili mišljenje, čak i ako je to ispravno i u skladu s istinom, moraju da smisle svakakve načine da im se prigovori. Oni su posebno dobri u mudrovanju, ubediće drugu osobu laskavim rečima i na kraju je naterati da radi stvari na njihov način. Oni moraju da daju poslednju reč u svemu. Nikada ne pregovaraju sa svojim saradnicima ili partnerima; nisu demokratični. To je dovoljno da dokaže da su preterano nadmeni i samopravedni, da uopšte ne mogu da prihvate istinu i da se uopšte ne pokoravaju istini. Ako se dogodi nešto veliko ili nešto što je od presudnog značaja i oni su u stanju da puste svakoga da napravi procenu i iznese svoje mišljenje, a na kraju se odluče za metod primene prema mišljenju većine i pobrinu se da to ne štetiti radu Božje kuće i da koristi radu u celini – ako je to njihov stav, onda su oni neko ko štiti rad Božje kuće i neko ko može da prihvati istinu, jer u pozadini obavljanja stvari na taj način stoje načela. Međutim, da li bi ljudi koji teže statusu radili stvari na ovaj način? (Ne.) Kako bi oni radili stvari? Da se nešto dogodilo, ne bi ih zanimalo kakav su savet imali drugi ljudi. Oni bi na umu već imali rešenje ili odluku, mnogo pre nego što bi ljudi podelili svoje savete. U svojim bi srcima već odlučili da će to učiniti. U tom trenutku, bez obzira na to šta ljudi govorili, oni ne bi odvojili vreme za to. Čak i da ih neko ukori, ne bi ih uopšte bilo briga. Oni ne uzimaju u obzir istina-načela, bilo da to koristi radu crkve ili da braća i sestre to prihvataju. Te stvari nisu u domenu njihovog razmatranja. Šta to oni razmatraju? Oni moraju da imaju zadnju reč; žele da budu donosioci odluka po tom pitanju; to se mora rešiti na njihov način; moraju sagledati da li je to korisno za njihov status ili ne. To je gledište sa kojeg oni gledaju na stvari. Da li je to neko ko teži ka istini? (Ne.) Kada ljudi koji ne teže ka istini obavljaju stvari, oni uvek uzimaju u obzir svoj status, slavu i dobit; uvek vode računa o tome kako im to koristi. To je njihova polazna tačka za obavljanje stvari.

Neki ljudi poseduju duhovno razumevanje, ali ne teže ka istini. Zaista ima takvih ljudi. Što se tiče njihovih glavnih ispoljavanja, prva vrsta je činjenje stvari radi njihovog činjenja; vole da rade i ne mogu mirno da sede. Sve dok su zauzeti nečim srećni su, imaju osećaj postignuća i osećaju se stvarnim. Druga vrsta ispoljavanja je činjenje stvari zarad statusa. Ljudi ovog tipa imaju posebno jake ambicije i želje. Oni uvek žele da kontrolišu i pridobiju ljude i uvek žele da zamene Boga. Želja da se zameni Bog – na koje se Pavlove težnje to odnosi? (Njegova težnja da postane Hristos.) Njihov cilj u traženju statusa nije da jednostavno budu neko ko je malo iznad ostalih, sa statusom nekoga koga drugi poštuju. Njihov krajnji cilj je da budu u stanju da pridobiju ljude i kontrolišu ih, da učine da ih poštuju i tretiraju kao Boga i da sve nateraju da ih slede, da im se pokore i da veruju u njih. Šta sve ovo implicira? Da postanu Bog u srcima ljudi. To nije težnja ka istini, već ka Sotoni. Težnja za statusom očigledno nije težnja ka istini, kao što ni težnja za poslom ili ugledom nije težnja ka istini. Kakva još ispoljavanja postoje? (Oni traže blagoslove.) Tako je. Oni plaćaju cenu, daju se, pate i mogu da napuste svoj lični interes po svim pitanjima, ali to čine da bi bili blagosloveni. Oni se ispoljavaju na taj način da bi stekli blagoslove i da bi imali dobro odredište. Ni to nije težnja ka istini. To je treći način na koji se ispoljavaju ljudi koji imaju duhovno razumevanje, ali ne teže ka istini. Baš kao i Pavle, oni rade stvari i pate da bi bili blagosloveni i zarad svog odredišta, ne pitajući za cenu. Njihov cilj u obavljanju stvari je jasan: fokusiraju se isključivo na obavljanje onoga što je najvažnije i suštinsko za primanje blagoslova. Sve dok dobijaju odobrenje i podršku braće i sestara, u redu je. Fokusiraju se isključivo na to kako ih svi vide, kako ih vidi Višnji i jesu li u Božjem srcu. Sve dok je sigurno da će biti blagosloveni i nagrađeni, u redu je. Međutim, oni nikada ne koriste istinu da bi procenili ono što rade, i nikada ne odustaju od želje da budu blagosloveni; ne pokoravaju se Božjim orkestracijama i aranžmanima. Ako nešto loše urade i budu orezani, ako Višnji nije zadovoljan njima i vide da nema nade da će biti blagosloveni ili možda dobiti dobro odredište, postaće negativni i odustaće, ne želeći da izvrše svoju dužnost. Ima čak i onih koji jednostavno ne žele da veruju; misle da nema smisla verovati u Boga. Tri gore navedena metoda težnje su svi putevi kojima idu oni koji ne teže ka istini. U svakoj crkvi postoji dobar broj ljudi ovog tipa, a svi su oni ljudi koji ne vole istinu. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, oni je uvek povezuju sa ličnim interesom, primanjem blagoslova i nagrađivanjem, a nikada je ne povezuju sa svojim život-ulaskom, razumevanjem istine ili preobražavanjem svoje naravi. Bez obzira na to koliko godina su verovali u Boga ili koliko su godina obavljali dužnosti, oni nikada nisu težili samospoznaji, nikada nisu težili život-ulasku i nikada nisu težili da vole Boga ili da se pokoravaju Bogu. Što god da rade, ne tragaju za istinom. Bez obzira na to kakvu iskvarenost otkrivaju, oni ne nalaze vezu između nje i istine u Božjim rečima. Šta god da rade, njihove namere su sebične i niske, usmerene na obezbeđivanje blagoslova i lične koristi. Bez obzira na to kako su orezani, oni ne razmišljaju o sebi i nastavljaju da misle da su u pravu. Ljudi ovog tipa su retko negativni. Oni se ne plaše nikakve patnje ako to znači da će biti blagosloveni i ući u carstvo. Oni zaista imaju istrajnost, ali im je veoma teško da prihvate istinu. Radije bi umrli nego da razmišljaju o sebi i da steknu znanje o sebi, misleći da im ide prilično dobro. Ljudi koji poseduju duhovno razumevanje, ali ne teže ka istini imaju još jedno ispoljavanje: neki ljudi su slušali mnoge propovedi, ali ih ne interesuju istine koje Bog izražava, ili Njegove reči koje razotkrivaju različita stanja ljudi. Čak i ako razumeju ove stvari, nisu zainteresovani. Dakle, zašto još uvek veruju u Boga ako nisu zainteresovani? Oni definitivno imaju neku vrstu nejasne i nerealne misli u svom srcu. Kažu: „Ne znam šta je Bog na zemlji sposoban da uradi. Ne mogu da kažem. Čini se da je On uglavnom u stanju da besedi o istini. Ne razumem baš te takozvane istine, ali u svakom slučaju, stvari koje On kaže su prilično dobre i teraju ljude da slede ispravan put. Međutim, ne mogu da kažem da li je On zapravo Bog ili nije.” Budući da toliko sumnjaju u Boga, zašto ostaju u Božjoj kući umesto da odu? To je zato što u svom srcu imaju nejasan pogled i fantaziju. Oni misle: „Ako nastavim da ubijam vreme ovde, mogao bih konačno da izbegnem smrt i da na kraju uđem u raj i dobijem velike blagoslove.” Dakle, dok drugi teže promeni naravi i prihvataju da budu orezani, oni se tamo mole Bogu na nebu, govoreći: „O Bože, vodi me kroz ove poteškoće i učini me sposobnim da prihvatim da budem orezan. Spreman sam da se potčinim Tvojim orkestracijama i uređenjima.” Čuješ da reči kojima se mole nisu pogrešne, ali nikada ne priznaju da imaju iskvarenu narav ili da greše. U svom srcu oni priznaju samo Boga na nebu. Što se tiče Boga na zemlji – ovaploćenog Boga – i Božjih reči suda, oni ne obraćaju pažnju na njih, kao da te stvari nemaju nikakve veze sa njima. Tako je jednostavno i isprazno njihovo verovanje u Boga. Bez obzira na to kako drugi govore o iskvarenoj naravi ljudi i potrebi za promenom naravi, oni razmišljaju: „Kako to da ste vi svi tako iskvareni, a ja nisam?” Oni misle da su savršeni i besprekorni i da nemaju iskvarenu narav. Ponekad imaju predrasude ili gledaju sa nipodaštavanjem na druge, ali to smatraju normalnim, misleći da je to samo loša pomisao i da će nestati ako je potisnu. Ili, kada vide da se drugi ljudi pobune protiv Boga, misle: „Nikada se nisam bunio protiv Boga. Ljubav koju imam prema Njemu u svom srcu nikada nije bila poljuljana.” Oni samo izgovore ovih nekoliko rečenica i ne razmišljaju o sebi niti znaju kako da se ponašaju u skladu sa načelima. Da li su ljudi poput ovih, ljudi koji teže ka istini? (Ne.) Zašto onda i dalje imaju tako visoko mišljenje o sebi i misle da takav način verovanja u Boga nije loš? Šta se ovde dešava? To pokazuje da ne vole istinu. Prema predstavama ljudi, kakvi su to ljudi? Na koje načine se ispoljavaju? Oni su elokventni, oštroumni, brzo uče i imaju snažnu sposobnost da razumeju stvari. Oni razumeju šta govoriš čim reči izađu iz tvojih usta, a posebno brzo razumeju doktrinu. Međutim, bez obzira šta razumeju, pravac i cilj njihovog stremljenja za primanjem blagoslova ostaje nepromenjen. Štaviše, istine koje razumeju tretiraju kao teološke teorije, ili kao neku vrstu dogme ili učenja. Oni ne misle da su to istine, pa ih stoga ne upražnjavaju i ne doživljavaju kroz iskustvo, a kamoli da ih primenjuju u svom životu. Oni samo prihvataju i propovedaju doktrine koje vole i koje su u skladu sa njihovim predstavama i zamislima, misleći da su nešto zadobili. Mogućnost da propovedaju doktrine i impresioniraju mnoge ljude je najveća stvar koju zadobijaju verovanjem u Boga. Što se tiče toga da li praktikuju istinu ili imaju bilo kakvu samospoznaju, misle da su to trivijalne stvari od male važnosti, a da je sposobnost da propovedaju duhovne doktrine, odgovaraju na pitanja i nateraju druge ljude da im se dive najvažnije stvari i da je to ono što ih kvalifikuje da uživaju u prednostima statusa. Stoga ne obraćaju pažnju na upražnjavanje istine, ne razmišljaju o sebi i samo se zadovoljavaju time što mogu da drže uzvišene propovedi. Ovaj problem je relativno ozbiljan, čak i teži nego kod onih koji ne poseduju duhovno razumevanje, jer oni jasno znaju da je to istina, ali je ne upražnjavaju i ne doživljavaju kroz iskustvo. To je neko ko nije sklon istini i igra se s istinom. Nije li priroda ovog problema veoma ozbiljna?

Vi ste sada u stanju da razumete ljude koji poseduju duhovno razumevanje, ali ne teže ka istini, zar ne? Da li se na bilo koji način ispoljavate kao takva osoba? (Da, uglavnom u tome što radim stvari zbog statusa.) Govoriti stvari zbog statusa i raditi stvari zbog statusa – sve se vrti oko statusa; to je problematično. Da li je moguće tako težiti ka istini? Koja su ispoljavanja činjenja stvari zbog statusa? Pre svega, to uključuje fokusiranje na sopstveno lice, ugled i dostojanstvo, kao i na status koji neko ima u srcima drugih – bez obzira na to da li se drugi ugledaju na njih i da li ih poštuju. Šta god da rade, obraćaju pažnju samo na ove aspekte, nikada ne veličajući Boga ili svedočeći za Njega. Na primer, kada neko ko ne stremi ka istini sretne novog vernika, u svom srcu pomisli: „Ti veruješ u Boga samo nekoliko godina, ništa ne razumeš” i gleda sa nipodaštavanjem na njega. Ako novi vernik želi da traga za istinom, oni će prvo razmotriti njegov izgled, način na koji govori i da li im se sviđa. Ako je novi vernik slabog kova, neće biti voljni da razgovaraju o istini; samo će ponuditi nekoliko reči ohrabrenja i ostaće na tome. Šta je ovde problem? (Oni misle da su vernici dugi niz godina i da imaju kapital, pa se razbacuju svojim stažom.) Taj kapital je ispoljavanje nametanja njihovog statusa. Imajući kapital, osećaju da imaju pravo da govore sa pozicije statusa – statusa koji su sami sebi dodelili, koji im nisu dali drugi. Da li su ljudi koji rade i govore na ovaj način oni koji teže ka istini? (Ne.) Da li se ispoljavate na ovaj način? Kažete: „Verujem u Boga deset godina. Nije li za mene uvreda da sarađujem sa nekim ko veruje samo dve godine? Ne želim čak ni da razgovaram sa njim. Čak bi me i jedna reč iscrpela. On ništa ne razume!” Ovo proizilazi iz toga što njime dominira nadmena narav. Da nisi imao srce koje vrednuje status, da nisi rangirao ljude prema iskustvu ili stažu i da ne misliš da imaš kapital, da li bi se prema nekome ponašao na ovaj način? Jasno je da zbog iskvarene naravi u tebi, sva ta ispoljavanja načina na koji se ponašaš prema ljudima ne donose korist drugima, što razotkriva tvoju iskvarenu narav, tvoje težnje i ono što se nalazi duboko u tvom srcu. Postoji još jedno ispoljavanje glume zbog statusa. Na primer, neki ljudi su stekli stručna znanja ili su stručnjaci u određenoj oblasti. Međutim, kada se raspravlja o toj oblasti, ako drugi ljudi pre njih progovore, oni se uznemire i pomisle: „Kako možete da govorite bez razboritosti? Ne biste prepoznali veličinu i da je ispred vas!” Kažu: „Diplomirao sam ovaj predmet na univerzitetu i posvetio sam sva svoja istraživanja ovim pitanjima. Nakon diplomiranja, radio sam u ovoj oblasti nekoliko godina. Napustio sam ovu profesiju pre više od deset godina od kada verujem u Boga, ali se mogu svega setiti zatvorenih očiju. Ne volim da pričam o tome, izgleda kao da se razmećem.” Šta mislite o ovim rečima? Ove reči su reči akademika nevernika i izrečene su na osnovu satanističke filozofije, zbog čega izgledaju dobro upućeni i zaslužuju svačije odobravanje. Tvrdili su da ne žele da se pokazuju, ali upravo to rade, samo na veštiji način. Pomenuli su kapital koji poseduju, koliko godina su studirali ovu profesiju i šta su stekli, koristeći ovaj metod da pošalju poruku da su stručnjaci u toj oblasti. Da li to što si stručnjak u nekoj oblasti znači da nužno razumeš tu oblast? Da li je to pristup koji moraš da primeniš ako si stručnjak koji obavlja posao u Božjoj kući? (Ne.) Šta onda treba da uradiš? (Da tragam za istinom; da diskutujem i tragam zajedno sa braćom i sestrama.) Svi treba da tragaju zajedno. Ti kažeš: „Moram da budem iskren. Radio sam u ovoj profesiji nekoliko godina i znam ponešto o tome, ali ne znam načela koji stoje iza toga kako Božja kuća koristi ovu profesiju. Ne znam da li je znanje koje imam korisno za Božju kuću – možemo zajedno da prodiskutujemo o tome. Reći ću vam nešto o osnovama iz ove oblasti.” To je razuman način govora. Iako su upućeni u profesiju, skromni su i nisu nadmeni. Oni to ne glume; oni zaista žele da urade dobar posao i dele sa svima ono što su naučili i znaju, ne zadržavajući ništa. Oni to u potpunosti rade da bi dobro obavljali svoju dužnost, bez obzira na to kako ih drugi vide ili tretiraju. Oni u potpunosti izvršavaju svoju dužnost zbog udovoljavanja Bogu i zbog zadobijanja istine i proživljavanja ljudskog obličja. Stoga, u svakom aspektu vršenja svoje dužnosti, oni uzimaju u obzir interese Božje kuće i vode računa o život-ulasku braće i sestara. Bez obzira na to šta rade, najpre razgovaraju sa svima, a zatim zajednički raspravljaju o tome kako bi postigli konsenzus, puštajući braću i sestre da doprinesu svojim idejama i trudom – svi ujedinjeni u dobrom izvršavanju zadatka. Šta misliš o ovom pristupu? Samo ljudi koji teže ka istini bi to učinili na ovaj način. Iako svi oni veruju u Boga, oni koji teže ka istini i oni koji ne teže ispoljavaju se na različite načine. Koja vrsta osobe je odvratna? (Ljudi koji ne teže ka istini su odvratni.) Nema potrebe da se razmećeš ako znaš nešto o nekoj profesiji, a nema ni potrebe da omalovažavaš ili ograničavaš druge ako i ti znaš nešto o toj profesiji. Neki ljudi dignu nos kada postanu starešine ili delatnici, hodaju i razgovaraju ponašajući se pretenciozno, čak se ponašaju službeno. Takav način rada je još odvratniji. Čak i ako imaš neki status, nema potrebe da se razmećeš ili da budeš ohol. Treba da se ponašaš odgovorno kako bi braću i sestre naveo da dobro obavljaju svoje dužnosti. To je tvoja odgovornost i to je ono što treba da postigneš. Štaviše, ako si human i lojalan, moraš preuzeti odgovornost kada obavljaš stvari. Kako treba da preuzmeš odgovornost? Jasnim razgovorom u zajedništvu o oblastima koje ljudi ne razumeju, oblastima u kojima su ljudi skloni da prave greške ili da budu navedeni na stranputicu i, ispravljajući sve greške i odstupanja koja se pojave, da obezbeđuješ da svi mogu da rade stvari koristeći pravi metod, tako da više ne prave greške ili budu ograničeni od strane drugih. Na taj način ćeš ispuniti svoju odgovornost. To znači biti odgovoran i lojalan u svojoj dužnosti. Kada to postigneš, da li bi drugi ljudi i dalje mogli da kažu da težiš statusu? Ne, ne bi mogli. Načela koje praktikuješ su već ispravna, kao i tvoj put. To su ispoljavanja onih koji teže ka istini; tako treba da postupaju oni koji teže ka istini. Suprotno tome nije ništa drugo nego mnoštvo sramotnog ponašanja. Želeći da se pokažu i da budu visoko cenjeni, ali i da zadrže i sakriju ono što znaju, plašeći se da ako drugi znaju te stvari da više neće moći da se pokažu ili budu visoko cenjeni – to je tako buntovno! Oni zanemaruju interese Božje kuće, pa čak stoje i gledaju, smejući se u sebi: „Ako ja ne govorim, da vidimo da li neko može jasno da objasni ovu stvar! Čak i da kažem nešto, neću reći sve. Otkriću malo danas, a malo sutra, a ipak vam neću reći istinu. Pustiću vas da sami razmislite. Nije tako lako nešto izvući iz mene! Ako vam kažem sve što razumem, čineći da i vi to razumete, onda mi ništa neće ostati, a vi ćete biti bolji od mene. Kako ćete me onda gledati?” Koje bi stvorenje tako razmišljalo? Ta osoba je otrovna! Ona ne predstavlja ništa dobro. Da li je to poštena osoba? (Ne.) Da li je neko od vas uradio tako nešto? (Ja jesam. Naročito nakon što sam širio jevanđelje duži vremenski period i postigao neke rezultate, osećao sam se kao da imam nešto imovine i kapitala. Kada su me drugi ljudi pitali da li znam za neke dobre metode ili imam neko dobro iskustvo da podelim, odbio sam. Živeo sam po Sotoninoj otrovnoj izreci: „Kad učenika poduči svemu što zna, učitelj nema od čega da živi.” Plašio sam se da bi me drugi nadmašili i da bih onda izgubio svoj status.) Nije lako prevazići strah od toga da će vas drugi ljudi preduhitriti. Ugled i lični interes su ciljevi za koje se ljudi bore ceo život, ali su i dva bodeža u srcu – koštaće vas života!

Neki ljudi koji su činili stvari korisne za rad crkve, kao i za braću i sestre, misle da su dali doprinos i da imaju neki status unutar crkve. Svaki put pred drugima pomenu te dobre stvari koje su učinili, tako da svako ima potpuno novu percepciju i razumevanje njih – shvatanje njihovog kapitala i statusa i shvatanje njihovog ugleda i mesta unutar crkve. Zašto to rade? (Da se pokažu i razmeću.) A, koja je svrha razmetanja? Da učvrste svoj položaj. A, šta mogu postići učvršćivanjem svog položaja? (To da se drugi ljudi ugledaju na njih.) Da se drugi se ugledaju na njih, razgovaraju sa njima i poštuju ih. Nakon što dobiju te stvari, kako se osećaju? (Oni uživaju u tome.) Oni uživaju u prednostima statusa. Da li i vi težite ka tim stvarima? Šta uzrokuje te misli, ideje i načine razmišljanja koje ljudi imaju? Šta ih rađa? Šta je njihov izvor? Njihov izvor je čovekova iskvarena narav. Čovekova iskvarena narav je ono što dovodi do toga da se ljudi otkrivaju na ovaj način i da rađa ove vrste težnji. Neki ljudi se često osećaju superiorno u Božjoj kući. Na koji način? Šta ih navodi da se osećaju superiorno? Na primer, neki ljudi govore strani jezik i misle da to znači da imaju talenat i veštinu i da bi bez njih Božja kuća verovatno teško mogla da proširi svoj rad. Kao rezultat toga, žele da nateraju ljude da se ugledaju na njih gde god da se pojave. Koju metodu koriste takvi ljudi kada upoznaju druge? U svom srcu, oni dodeljuju razne vrste različitih rangova ljudima koji obavljaju različite dužnosti u Božjoj kući. Na vrhu su starešine, na drugom mestu su ljudi koji imaju posebne talente, zatim ljudi koji imaju prosečne talente, a na dnu su oni koji obavljaju sve vrste pratećih dužnosti. Neki ljudi sposobnost obavljanja važnih i posebnih dužnosti tretiraju kao kapital i tretiraju je kao posedovanje istina-stvarnosti. U čemu je tu problem? Nije li to apsurdno? Obavljanje nekih posebnih dužnosti čini ih nadmenim i oholim i svakoga gledaju sa nipodaštavanjem. Kada upoznaju nekoga, prvo što uvek urade je da pitaju koju dužnost obavlja. Ako osoba obavlja prosečnu dužnost, gledaju je sa nipodaštavanjem i misle da ova osoba nije vredna njihove pažnje. Kada ta osoba želi da razgovara sa njima, naizgled se slažu sa tim, ali u sebi misle: „Ti želiš da razgovaraš sa mnom? Ti si niko i ništa. Pogledaj dužnost koju obavljaš – da li si ti uopšte dostojan da razgovaraš sa mnom?” Ako je dužnost koju osoba obavlja važnija od njihove, laskaju im i zavide im. Kada vide starešine ili delatnike, ponizni su i laskaju im. Da li su principijelni u ponašanju prema ljudima? (Ne. Oni tretiraju ljude prema dužnosti koju obavljaju i prema različitim rangovima koje im dodeljuju.) Oni rangiraju ljude prema iskustvu i stažu i prema njihovim talentima i njihovoj darovitosti. Koju činjenicu otkriva ovakav njihov način rangiranja ljudi? To otkriva težnje osobe, njen život-ulazak, njenu priroda-suštinu i kvalitet njene ljudskosti. Kada neki ljudi vide višeg starešinu, klimnu glavom, blago se naklone i ljubazni su. Kada vide nekoga ko ima neke sposobnosti, ko je nadaren, ko je vešt govornik, ko je obavljao važne dužnosti u Božjoj kući ili koga je Višnji unapredio i smatra ga važnim, oni govore na posebno učtiv način. Kada vide nekoga slabog kova ili nekoga ko obavlja prosečnu dužnost, gledaju ga sa nipodaštavanjem i tretiraju ga kao da je nevidljiv – način na koji ga tretiraju je drugačiji. O čemu oni razmišljaju? „Iako veruješ u Boga, neko kao ti je još uvek niže klase, ali ti i dalje želiš da pričaš kao da si na istom nivou kao ja i da razgovaraš sa mnom o život-ulasku i budeš poštena osoba. Ti nisi sposoban za to!” Kakva je to narav? Nadmenost, zlobnost i rđavost. Ima li mnogo ljudi tog tipa u crkvi? (Da.) Da li ste vi taj tip osobe? (Da.) Tretiranje ljudi različito na osnovu toga ko su – nijedna od tih stvari nije ispoljavanje ljudi koji teže ka istini. Čemu oni teže? (Oni teže statusu.) Ponašanje, otkrovenja i uobičajena ispoljavanja ljudi mogu pokazati sve misli, poglede, namere i težnje koje imaju, kao i put na kojem se nalaze. Ono što otkrivaš i što redovno ispoljavaš jeste ono čemu težiš – tvoja težnja je razotkrivena. Iako ljudi ovog tipa poseduju duhovno razumevanje, oni mogu da razumeju Božje reči, da se povežu sa Njegovim rečima i upoređuju Njegove reči sa svojim stanjima. Šta god da se desi, oni ne tragaju za istinom i ne pristupaju joj koristeći istinu Božjih reči kao svoja načela. Umesto toga, oni tome pristupaju i deluju na osnovu sopstvenih predstava, zamisli, namera, ciljeva i želja, kao i sopstvenih sklonosti. Mogu li takvi ljudi ući u istina-stvarnosti? (Ne.) Njihovo srce još uvek čuva načela i metode koje ljudi koji ne veruju imaju za ophođenje sa svetom; još uvek rangiraju ljude prema njihovom iskustvu i stažu i dodjeljuju razne vrste različitih rangova ljudima u Božjoj kući. Oni ne koriste istinu da bi procenjivali ljude, već procenjuju ljude koristeći poglede i standarde onih koji ne veruju. Da li je to težnja ka istini? (Ne.) Iako izgledaju kao neko ko razume istinu kada govore i propovedaju, može li se delić istina-stvarnosti videti u tome kako obavljaju svoje dužnosti? (Ne.) Onda, da li su to ljudi koji imaju život-ulazak? (Ne.) U njima ima previše iskvarenih stvari i daleko su od toga da ispune uslove za spasenje. Ako uvek tretiraju ove stvari kao kapital, koliko onda Božjih reči koje razumeju mogu da sprovedu u delo? Da li njihovo srce zaista sadrži istinu ili Božje reči? Koliko im je važan život-ulazak i preobražavanje njihove naravi? Šta je to, zapravo, što se ukorenilo u njihovom srcu? To su svakako sve sotonske filozofije i stvari nasleđene od čoveka, kao i njihove predstave i zamisli o veri u Boga. Ako se te stvari previše ukorene u srcima ljudi, biće im izuzetno teško da prihvate istinu. Oni uvek razmišljaju o tome kako ih Višnji gleda, da li ih Višnji ceni, da li su u Božjem srcu i da li ih Bog poznaje. Na druge ljude gledaju na isti način: posmatraju da li ih Višnji ceni i da li je Bog zadovoljan njima – tretiraju ljude drugačije na osnovu toga ko su. Kad njihovo srce uvek pridaje važnost tim stvarima, koliko istina može uticati na njih? Čemu zapravo teže ljudi koji uvek žive u tim stanjima i u tim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje? Mogu li ući u istina-stvarnosti? (Ne.) U skladu sa čim onda žive svoje živote? (Oni žive u skladu sa sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje.) Oni žive u skladu sa sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, a ipak misle da imaju znanje, da su učeni i mudri i osećaju zadovoljstvo u svojim srcima. Kako oni vide Božju kuću? (Kao društvo.) Vide je kao društvo. Oni još uvek nisu napustili to gledište. Dakle, kako rešavaju te probleme? Ne radi se samo o tome da ljudi čitaju Božje reči i da budu u stanju da priznaju činjenice koje je Bog razotkrio. Oni takođe moraju da iskuse orezivanje, kušnje i oplemenjivanje. Isto tako, oni moraju da spoznaju svoju priroda-suštinu, da jasno vide suštinu kapitala, darova, znanja i kvalifikacija, da napuste te stvari, da prihvate istine u Božjim rečima i da žive u skladu sa istinom. Tek tada se može rešiti problem iskvarene prirode.

Težnja ka istini nije jednostavna stvar. Ljudi moraju da nauče da vide stvari u skladu sa Božjim rečima. U prošlosti su ljudi imali mnogo pogrešnih pogleda. Ako ne tragaju za istinom, neće ih shvatiti i nastaviće da misle da su u pravu i da budu nadmeni i samopravedni; čak i ako ih orezuješ, oni i dalje neće priznati svoje greške. Veoma je teško promeniti gledište onih ljudi koji ne teže ka istini. Na primer, kada neki ljudi vide da je u crkvi neko ko je vodio kompaniju, u njihovim srcima se rađa osećanje poštovanja i divljenja. Oni im zavide, dive im se, ugledaju se na njih, pa čak i poštuju takve ljude. Ta osoba ima status u njihovim srcima. Šta treba uraditi u toj situaciji? Treba da prepoznaš tu osobu i da se prema njoj ponašaš u skladu sa istina-načelima i da vidiš da li je to neko ko voli istinu i teži ka istini i da li je to neko dostojan poštovanja. Ako, nakon prepoznavanja te osobe i komunikacije sa njom, otkriješ da ona nije takva, više se nećeš ugledati na tu osobu u svom srcu i nećeš imati visoko mišljenje o njoj. Trebalo bi da ih tretiraš i komuniciraš sa njima na uobičajen način. Šta znači tretirati ih uobičajeno? To znači biti u stanju da ih ispravno tretiramo. Srca ljudi su puna njihovih afiniteta, želja i težnji, a njihove vrednosti se otkrivaju u mnogim sitnim ponašanjima. Ako postoji neko koga poštuju, kada o njemu govore, njihove reči će biti posebno taktične i učtive, a ponašaće se prema njemu sa posebnim poštovanjem. Na šta to ukazuje? Da ta osoba ima status u njihovom srcu i da se ugledaju na tu osobu. Osim toga, postoje i druge stvari koje govore. Često kažu: „Ova osoba je nekada bila funkcioner. Ako dođe u Božju kuću i bude tretirana kao obična osoba, to joj ne bi priličilo.” U njihovom umu, oni misle da Božja kuća ne pridaje važnost talentovanim pojedincima. Takva elitna ličnost je bila u stanju da se ponizi i uđe u Božju kuću, da bude vernik i izvrši dužnost, ali se niko nije ugledao na nju niti ju je unapredio, a Višnji se nije posebno trudio da je upozna sa braćom i sestrama. Pitaš ih kako napreduju dužnosti te osobe, a oni kažu: „Ova osoba je nekada bila vlasnik kompanije i imala je nekoliko hiljada ljudi pod sobom. Za njih ovo malo posla nije ništa. U božjoj kući nema nikoga ko je boljeg kova od nje. Ona je elita. U božjoj kući nema elite.” Kakav je to govor? Oni misle da sekularni svet ima elitu, ali da Božja kuća nema. Ljudi u Božjoj kući imaju istinu – da li ljudi u sekularnom svetu imaju istinu? Kažeš da sekularni svet ima elitu, pa zašto ti ne veruješ u elitu? Zašto si došao ovde da veruješ u Boga? Ti imaš predstave o Bogu i trebalo bi da požuriš nazad u sekularni svet. Zar činjenica da su oni koji misle da sekularni svet ima elitu, ali da Božja kuća nema, sposobni da kažu ovakve stvari ne znači da je to glas Sotone? To je glas Sotone. Oni veruju u Boga i dolaze u Božju kuću, ali veličaju Sotonu. Gotovo da kažu: „Ako određena poznata osoba veruje u boga, to će biti ona koja je najboljeg kova. Ako ona ne može da se usavrši, onda nema nade za nas ostale. U njenim očima mi smo ništa.” U njihovom srcu i očima, ljudi koji veruju u Boga nisu tako dobri kao poznati ljudi, preduzetnici i zvaničnici u sekularnom svetu. Samo ti ljudi su elita i to su oni koji nose teret. Kada pročitate između redova šta kažu, da li su oni neko ko teži ka istini? (Ne.) Bez obzira na to koliko propovedi slušaju, njihovi pogledi i misli, njihovo mišljenje o svetu i njihovo mišljenje i pogledi na poznate ličnosti i elite se ne menjaju. Da li su zadobili istinu? Da li imaju život-ulazak? (Ne.) Šta je ta osoba? (Bezvernik.) Oni su bezvernici. Oni su Juda i izdajnik! U njihovom umu, Bog nije najuzvišeniji i istina nije najuzvišenija. Umesto toga, svetska moć, prestiž, slava i dobit su najviši. Ta osoba je izdajnik. To su misli i pogledi Jude. To su misli i logika Sotone. Iako ti ljudi mogu da razumeju istinu, njihove misli i pogledi se neće promeniti. Ono čemu teže je ugled, status i moć. Kada si u blizini takve osobe, izraz koji ima kada razgovara sa tobom nije ispravan i daje ti određeni osećaj: da je teško zbližiti se sa tom osobom, a da je prosečna osoba nevidljiva za nju. Zato su oni sposobni da imaju toliko mnogo predstava o Bogu. Bez obzira na to koliko istina Bog može da izrazi, u njihovom srcu uvek postoji barijera između njih i Boga. Oni misle da je normalna ljudskost ovaploćenog Boga obična i da uopšte nije velika ili moćna. Zbog toga su sposobni da poštuju znanje i darove i idolizuju velike ličnosti. Kada nadmeni, umišljeni i uobraženi ljudi poput ovih, koji su ispunjeni sotonskom naravi, vide Hristosa koji ima normalnu ljudskost i pun je istine, kako mogu da Mu se poklone i da Ga obožavaju? U sebi, oni misle: „Ti si bog. Ti imaš samo istinu. Ti nemaš znanje. Ja imam darove; moje znanje je naprednije od tvog; moji talenti su napredniji od tvojih; moja sposobnost da se nosim sa stvarima je jača od tvoje, a ja sam bolji od tebe u razgovoru sa spoljnim svetom.” Kada rade neki posao u crkvi, imaju neki kapital ili daju neki doprinos, još manje misle na Boga. Da li je to osoba koja teži ka istini? (Ne.) Ljudi koji ne teže ka istini pokazuju bezbroj primera ružnog ponašanja i nemaju ni trunke razuma. Dakle, ti ljudi često bivaju uhvaćeni u spoljašnje pojave ljudi, događaja i stvari – u jednom trenutku misle da je Bog u pravu, u sledećem misle da nije; u jednom trenutku misle da Bog postoji, u sledećem misle da Ga nema; u jednom trenutku misle da je Bog Onaj koji je suveren nad nebom i zemljom i svim stvarima, u sledećem sumnjaju da je Bog suveren nad nebom i zemljom i svim stvarima. Njihovo srce je uvek u sukobu sa sobom i bori se. Iako drugi tip ljudi poseduje duhovno razumevanje i razume istinu u najplićem smislu njenog značenja – a to su puke reči i doktrina, koji se i dalje računaju kao sposobnost razumevanja – dok god su u stanju da razumeju neke istine, oni ih nikada ne sprovode u delo. Koja su njihova ispoljavanja? Težnja ka poslu, težnja ka blagoslovu, težnja ka zadovoljenju sopstvene nejasne vere i duhovne podrške i težnja ka ugledu i statusu. To je drugi tip osobe.

Treći tip su ljudi koji poseduju duhovno razumevanje i teže ka istini. Ljudi koji poseduju duhovno razumevanje mogu da razumeju šta Božje reči govore, da uzmu različita stanja razotkrivena u Božjim rečima i da naprave poređenja sa sobom, kao i da prepoznaju šta je problematično u njihovom stanju. Međutim, to što možeš da praviš poređenja ne znači da si neko ko teži ka istini. Ako nakon poređenja sa samim sobom praktično deluješ i ulaziš, samo tada si neko ko teži ka istini. Ako ljudi mogu da razumeju Božje reči i ako, kao osnovu u koju zaista mogu da uđu, koriste načela Božjih reči koje razumeju, kako se takvi ljudi ispoljavaju u smislu težnje ka istini? Kao prvo, oni mogu da prihvate Božji nalog i da dobro obavljaju svoju dužnost. S druge strane, oni mogu da tragaju za istinom kada se suoče sa okolnostima koje je Bog uredio i da postignu pokornost. Drugi aspekt je da oni pridaju značaj ispitivanju svakog aspekta svojih stanja i otkrovenja u svom svakodnevnom životu, a zatim su u stanju da, u skladu sa Božjim rečima, naprave poređenje sa sobom, da rešavaju probleme i da dođu do tačke u kojoj su principijelni na način na koji pristupaju svakoj vrsti stvari i imaju put primene u svakoj vrsti stvari. Na primer, kada sam prošli put besedio i detaljno analizirao Pavlovih sedam smrtnih grehova, vi mora da ste bili u stanju da napravite poređenja sa sobom, da to zaista razumete i da praktično delujete i uđete. Pravljenje poređenja i život-ulazak su zamršeno povezani jedno sa drugim. Mogućnost poređenja sa samim sobom je kapija za život-ulazak. Kako ćeš ući nakon što prođeš kroz kapiju zavisiće od toga da li razumeš ovaj aspekt istine. Kada razumeš jedan aspekt istine, ti možeš ući u jedan aspekt stvarnosti, a kada razumeš dva aspekta istine, možeš da uđeš u dva aspekta stvarnosti. Ako samo razumeš doktrinu i nemaš načela ulaska, onda nećeš moći da uđeš u stvarnost. Stoga je ključno da prvo razumeš mnoge istine. Kako da ih razumeš? Moraš da čitaš mnogo Božjih reči, da razmisliš o Njegovim rečima, da odrediš povezanost između njih i svog stvarnog života kao i dužnosti koje obavljaš, da pronađeš načela primene i put primene. Tada će biti lako ući u stvarnost. Ako postoje neki stvarni problemi, moraš da ih uporediš sa relevantnim odlomcima Božjih reči i da ih rešiš. Ako imaš predstave ili pogrešno razumevanje Boga, onda je još potrebnije da praviš poređenja sa Božjim rečima, da budeš u stanju da uočiš na koji način su te predstave ili pogrešna razumevanja zapravo pogrešni i kakva je priroda problema. Morate biti u stanju da detaljno analizirate ove probleme, a zatim da tragate za odgovarajućim istinama da ih popravite. To je put do život-ulaska. Pavle je uradio toliko posla, ali da li je imao put do život-ulaska? Apsolutno ne. Koji je bio prvi od sedam Pavlovih smrtnih grehova? Težnju ka kruni i težnju ka blagoslovima je tretirao kao prikladne ciljeve. Zašto je pogrešno tretirati težnju ka blagoslovima kao cilj? To je potpuno u suprotnosti sa istinom i nije u skladu sa Božjom namerom da spase ljude. Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Težnja ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže. Recimo, na primer, da orezivanje uzrokuje da imaš predstave i pogrešno razumevanje, a ti postaješ nesposoban da se pokoriš. Zašto ne možeš da se pokoriš? Zato što osećaš da je tvoje odredište ili tvoj san o blagoslovu doveden u pitanje. Postaješ negativan i uznemiren i pokušavaš da se izvučeš iz obavljanja svoje dužnosti. Šta je razlog za ovo? Postoji problem sa tvojom težnjom. Pa kako ovo treba rešiti? Neophodno je da odmah napustiš te pogrešne ideje i da odmah tragaš za istinom kako bi rešio problem svoje iskvarene naravi. Trebalo bi da kažeš sebi: „Ne smem da odustanem, ipak moram dobro da obavljam dužnost koju stvoreno biće treba da izvrši i da ostavim po strani svoju želju da budem blagosloven.” Kada odustaneš od želje da budeš blagosloven i kreneš putem težnje ka istini, teret se skida sa tvojih ramena. I hoćeš li i dalje biti sposoban za negativnost? Iako još uvek postoje trenuci kada si negativan, ti ne dozvoljavaš da te to sputava i u svom srcu nastavljaš da se moliš i boriš, menjajući cilj svoje težnje – od težnje da budeš blagosloven i da imaš odredište, do težnje ka istini; a ti misliš: „Težnja ka istini je dužnost stvorenog bića. Razumeti određene istine danas – nema veće žetve, to je najveći blagoslov od svih. Čak i da me Bog ne želi i da nemam dobro odredište, a moje nade da ću biti blagosloven su propale, ipak ću obaviti svoju dužnost kako treba, obavezao sam se. Šta god da je razlog, to neće uticati na izvršavanje moje dužnosti, neće uticati na moje ispunjenje Božjeg naloga; to je princip po kojem se vladam.” I zar nisi tako prevazišao telesna ograničenja? Neki će možda reći: „Pa, šta ako sam i dalje negativan?” Onda ponovno tragaj za istinom kako bi to rešio. Koliko god puta da padneš u negativnost, ako samo nastaviš da tragaš za istinom da bi to rešio i nastaviš da težiš istini, polako ćeš izaći iz svoje negativnosti. I jednog dana ćeš osetiti da nemaš želju da stekneš blagoslove, da nisi ograničen svojim odredištem i ishodom i da lakše i slobodnije živiš bez tih stvari. Osetićeš da je život koji si živeo pre, čiji si svaki dan živeo u cilju sticanja blagoslova i svog odredišta, bio iscrpljujuć. Svakog dana govoriš, radiš i razbijaš glavu zarad sticanja blagoslova – i šta bi ti to na kraju donelo? Koja je vrednost takvog života? Ti nisi težio istini, već si sve svoje najbolje dane protraćio na beznačajne stvari. Na kraju, nisi zadobio nikakvu istinu i nisi mogao da govoriš ni o kakvom iskustvenom svedočenju. Napravio si budalu od sebe, potpuno si se osramotio i propao. I šta je zapravo uzrok tome? Uzrok je to što je tvoja namera da stekneš blagoslove bila prejaka, što su tvoj ishod i odredište zaokupili tvoje srce i vezali te previše čvrsto. Ipak, kada dođe dan da izađeš iz ropstva svojih izgleda i sudbine, moći ćeš sve da napustiš i da slediš Boga. Kada ćeš moći potpuno da se oslobodiš tih stvari? Kako se tvoj život-ulazak neprestano produbljuje, postići ćeš promenu u svojoj naravi i tada ćeš moći potpuno da ih napustiš. Neki kažu: „Mogu da napustim te stvari kad god poželim.” Da li je to u skladu sa prirodnim zakonom? (Ne.) Drugi kažu: „Sve sam shvatio preko noći. Ja sam jednostavna osoba, nisam komplikovan ili krhak kao vi ostali. Vaše ambicije i želje su prevelike, što pokazuje da ste iskvareni dublje nego ja.” Da li je takva situacija? Nije. Čitavo čovečanstvo ima istu iskvarenu prirodu, koja se suštinski ne razlikuje. Jedina razlika između njih leži u tome da li imaju ili nemaju ljudskost i u tome kakva su ličnost. Oni koji vole i prihvataju istinu sposobni su za relativno duboku, jasnu spoznaju sopstvene iskvarene naravi, a drugi pogrešno misle da su takvi ljudi duboko iskvareni. Oni koji ne vole i ne prihvataju istinu uvek misle da nemaju iskvarenost i da će uz malo više dobrog ponašanja biti sveti ljudi. Takvo gledište je očigledno pogrešno – u stvari, nije reč o tome da je njihova iskvarenost plitka, već oni ne razumeju istinu i nemaju jasno znanje o suštini i istini svoje iskvarenosti. Ukratko, da bi verovao u Boga, čovek mora da prihvati istinu, da primenjuje istinu, da uđe u stvarnost i da postigne promene u svojoj život-naravi pre nego što može da promeni pogrešan pravac i put svoje težnje i pre nego što u potpunosti razreši problem težnje ka blagoslovima i hodanja putem antihrista. Na taj način čovek može biti spasen i usavršen od Boga. Sve istine koje Bog izražava da bi osudio i pročistio čoveka deluju u tu svrhu.

Ima li sada među vama neko ko još uvek ima želju da bude Bog? (Ne.) Da li je nemate zato što se ne usuđujete ili zato što nemate nadu ili odgovarajuće preduslove i okruženje? Teško je reći. Prvo, sigurno je da ne postoji niko ko želi da aktivno teži da bude Bog. Međutim, da su, u posebnim okolnostima, postojali ljudi koji su te poštovali, uzdizali, često ti davali komplimente i hvalili te, da si imao status u njihovim srcima i da su oni nesvesno o tebi stvorili neku savršenu i moćnu sliku – iako nisu svedočili da si ti Bog i znali su da si čovek, ipak su te poštovali, slušali i tretirali kao da si Bog – kako bi se osećao? Zar ne bi osetio izuzetno uživanje i zadovoljstvo? (Da.) To je dovoljan dokaz da još uvek imaš tu želju. Svako ko ima iskvarenu narav ima želju da bude Bog. Jednostavno, kada te niko ne tretira kao Boga, osećaš da nisi kvalifikovan. Kada osetiš da si kvalifikovan, da je okruženje u redu, a uslovi dovoljni, uzdići ćeš se na tu poziciju. Ili, možda nećeš sam sebe uzdići, ali kada te drugi ljudi samovoljno uzdignu, da li ćeš i dalje biti skroman? Prihvatio bi uzdizanje „bez rezerve”. Šta se tu dešava? Sotonina priroda se ukorenila duboko u ljudima i ostaje nerazrešena – ljudi nikada ne žele da budu ljudi, oni uvek žele da budu Bog. Može li čovek biti Bog samo ako to želi? Sotona je oduvek želeo da bude Bog i šta se desilo? Bio je proteran sa neba na zemlju. Takva je bila Sotonina sudbina jer je želeo da bude Bog. Reci Mi, kako se osećam u vezi sa sopstvenim identitetom, statusom i suštinom? Vi sigurno ne znate. Ne osećam ništa; sve je vrlo normalno. Ovaploćeni Bog je posebno praktičan i normalan. Nema ničeg natprirodnog u vezi sa Njim, On nema posebna osećanja. Ti znaš šta misliš; ti znaš šta voliš; ti znaš u kojoj si porodici rođen, koliko godina imaš i koliko si obrazovanja stekao; ti znaš kako izgledaš. Ali da li je normalno da znaš šta je tvoja unutrašnja suština ili je normalno da ne znaš? (Normalno je da ne znam.) Normalno je da nemaš osećanja u vezi sa tim. Imati osećanja o tome bilo bi natprirodno. To ne bi bilo od tela i ne bi bila normalna ljudskost. Natprirodnost je nenormalna. Oni koji se uvek ponašaju na nenormalan način i imaju nenormalna osećanja su zli duhovi, a ne smrtna bića. Neki ljudi Me pitaju da li znam ko sam. Reci Mi, da li bih mogao da znam? Da li bi trebalo da znam? Imam logiku i način razmišljanja normalne ljudskosti. Imam normalne misli i normalan rutinski telesni život. Imam savest, racionalnost i rasuđivanje normalne ljudskosti i imam načela pristojnosti, rukovanja stvarima i interakcije sa drugima normalne ljudskosti. Sve te stvari su jasne. Što se tiče toga kako raditi stvari, kako se ponašati prema različitim ljudima, kako pomoći ljudima i kojim ljudima pomoći, Ja imam sva ta načela. Živeti u normalnoj ljudskosti i raditi stvari koje treba da radim je normalna ljudskost. U tome nema ničeg natprirodnog. Bog ne čini natprirodne stvari. Normalno je da ne znam. Da znam, to bi značilo nevolju. Zašto bi to značilo nevolju? Kad bih znao, imao bih teret; previše je stvari koje bi bile upletene, a bile bi u suprotnosti jedna s drugom, jer deo za koji znam da nije od tela ili materijalnog sveta, bio bi natprirodan i u suprotnosti sa stvarima ovoga sveta. Baš kao što neki ljudi mogu da vide stvari koje se dešavaju u duhovnom carstvu. Oni žive u telu i u materijalnom svetu, a ipak vide neljudski, nematerijalni svet. Oni mogu da vide dva sveta i mogu da kažu neke čudne stvari. To nije normalno. To će uticati na misli i rad drugih ljudi. Osim toga, za ljude koji veruju u Boga i teže ka istini, još uvek je neophodno da znaju nešto o stvarima duhovnog carstva. Postoje mnoge stvari koje ljudi nemaju načina da saznaju, ali nepoznavanje zapravo nije gubitak; i jedno i drugo je u redu, znati ili ne znati. Bog je već razgraničio raspon stvari koje smrtna bića mogu razumeti, znati i osetiti. Bog ne govori ni jednu rečenicu manje od onoga što treba da znaš – On ti sve govori i ne dozvoljava da ti fali znanje. Međutim, On temeljno zapečati ono što ne treba da znaš. On ti to neće reći i neće uznemiriti tvoje misli i um. Drugi aspekt je da su za smrtna bića stvari duhovnog carstva neka vrsta misterije, čudnih pojava ili stvari drugog sveta. U svom srcu, ljudi žele da znaju nešto o njima, ali šta možeš učiniti sa takvim znanjem? Možeš li to da potvrdiš? Možeš li biti deo toga? Mnoga pitanja duhovnog carstva su tajna i ne mogu se otkriti pre nego što za njih dođe vreme. To je nešto u čemu niko ne može da učestvuje – dovoljno je znati ograničenu količinu. Bog je suveren nad ovim svetom i ovim ljudskim rodom, a misterija je previše. Ono što treba da razumemo su Božje reči i istine, i Njegove namere; trebalo bi da uđemo u istina-stvarnost, postignemo pokornost celokupnoj Božjoj suverenosti kojoj ljudi mogu pristupiti, razumeti je i prepoznati, a zatim da postanemo sposobni da se bojimo Boga, priznamo Boga kao svog Stvoritelja, priznamo činjenicu da je Bog suveren nad svim, konačno uspevši da izgovorimo one reči koje je Jov rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Šta ljudi moraju iskusiti da bi postigli taj rezultat? Oni moraju iskusiti sud i grdnju, moraju biti orezani, testirani i oplemenjeni, i iskusiti svaku vrstu okolnosti koje Bog uređuje i kroz koje poznaju Božja dela, poznaju Njegovu narav, razumeju suštinu Stvoritelja i mogu da prave poređenja između sebe i reči Božjih koje su pročitali ili propovedi koje su čuli. Na kraju krajeva, bez obzira na to kako se Bog odnosi prema njima, da li oduzima ili daje, oni postižu pošteno i tačno razumevanje Božjih dela, podvrgavaju im se i prihvataju ih na način koji dolikuje razumnosti stvorenih bića. To je ono što Bog želi da postigne.

Vratimo se na našu današnju temu razgovora. Ispoljavanje ljudi koji teže ka istini i ispoljavanja ljudi koji ne teže ka istini su u osnovi ova tri tipa. Napravio sam detaljnu razliku između ova tri tipa ljudi: prvi tip su ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje; drugi tip su ljudi koji poseduju duhovno razumevanje, ali ne teže ka istini; a treći tip su ljudi koji poseduju duhovno razumevanje i teže ka istini. Koji od ova tri tipa ljudi ima nadu da će ući u istina-stvarnost i postići spasenje? (Treći tip.) Koji tip ljudi ima nadu da će ući u istina-stvarnost, što znači da se može razviti i promeniti u osobu koja ima istina-stvarnosti? (Drugi tip.) U tom slučaju, da li je prvi tip ljudi stvarno osuđen na smrt? Mogu li se ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje pretvoriti u ljude koji poseduju duhovno razumevanje ili koji imaju polovično razumevanje? Ima malo nade da oni koji nemaju duhovno razumevanje postanu oni koji imaju polovično razumevanje; to je donekle bolje nego uopšte nemati duhovno razumevanje. Od ova tri tipa ljudi, koji ima veću nadu da će biti spašen? (Treći tip.) Šta je sa drugim tipom ljudi? (Zavisi od njihove lične težnje. Ako su u stanju da zaista preokrenu stvari, pokaju se i teže ka istini, onda mogu imati nadu da će biti spaseni.) Dozvolite Mi da budem iskren sa vama. Još uvek vam nije sasvim jasan drugi tip ljudi. Iako drugi tip ljudi ima duhovno razumevanje, sve su to ljudi koji ne teže ka istini, a to je kritično. Bez obzira da li imaju duhovno razumevanje ili ne, sve dok ne teže ka istini, apsolutno ne mogu postići spasenje. Ono što ovde želim da istaknem je prvi tip ljudi, oni koji nemaju duhovno razumevanje. Recimo da nemaju duhovno razumevanje, ali da imaju dobru ljudskost i da se dobrovoljno daju za Boga, da obraćaju pažnju na sve što Bog kaže i da imaju pokorno srce – samo što nemaju sposobnost razumevanja kada je istina u pitanju – ali oni mogu razumeti neke od Božjih reči i uporediti sebe sa njima, a zatim ih primeniti i ući u njih. Takvi ljudi imaju nadu da će biti spaseni. Oni mogu postepeno doći do duhovnog razumevanja prolazeći kroz takvo iskustvo neko vreme. Što pažljivije čitaju reči Božje, Duh Sveti ih više prosvetljuje; oni su u stanju da sve Božje reči koje razumeju uporede sa svojim sopstvenim stanjima, da prihvate Božje orezivanje, sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje, da plate cenu za to i na kraju postignu neke odgovarajuće promene u svojoj naravi. Takvi ljudi se takođe smatraju onima koji teže ka istini. Pošto se smatraju onima koji teže ka istini, da li se onda nadaju da će biti spaseni? (Da.) Nadaju se – dakle, takvi ljudi ne mogu biti osuđeni na smrt. Naprotiv, teško je reći kakav će biti ishod za onaj tip ljudi koji umeju da razumeju istinu i da se suprotstave njoj radi poređenja, ali nikada ne uđu u nju. Šta je koren tog problema? (Njihov stav prema istini.) To je njihov stav prema istini, koji je odnos nepoštovanja i prezira. Šta znači „prezir”? To znači neprihvatanje istine; to znači gledati sa visine na istinu. To znači ne priznati reči Božje kao istinu i ne posmatrati ih ozbiljno. Koliko god da razumeju ono što čuju, oni ne upražnjavaju istinu; i bez obzira na to u kojoj meri se protive tome radi poređenja, čak i ako znaju kakvi su ljudi, oni se ipak ne kaju. Iako znaju da je najvažniji aspekt vere u Boga upražnjavanje istine, reč „upražnjavanje” je nebitna za takve ljude. Takvi ljudi se ne spasavaju lako.

Kako sada treba da definišemo težnju ka istini? Šta je tačno težnja ka istini? Ko može da Mi kaže? (Biti u stanju da prihvatiš Božje reči, koristiš Božje reči da razmisliš o sebi i napraviš poređenja sa samim sobom, kao i da imaš život-ulazak. Samo to se računa kao težnja ka istini.) Tako je. Samo neko ko je u stanju da prihvati i upražnjava istinu je osoba koja teži ka istini. Ako ne prihvati Božje reči i je u stanju da razmišljaju o sebi, onda neće imati život-ulazak i neće biti osoba koja teži ka istini. Dakle, postoji direktna veza između težnje ka istini i život-ulaska. Ako neko može da govori mnogo reči i doktrina, ali nikada nije upražnjavao istinu, nema pravu veru u Boga, pa čak i ako jasno zna da je nešto Božja suverenost i uređenja i da dolazi od Boga, on se ne pokorava, već se opire, osuđuje i nastavlja da se buni, živi i dalje u skladu sa sotonskim filozofijama i radi stvari prema svojim sklonostima, onda to nije neko ko teži istini. Neki ljudi poseduju duhovno razumevanje i mogu razumeti Božje reči, ali ne vole istinu i stoga je ne upražnjavaju – takvi ljudi nisu oni koji teže ka istini. Drugi su voljni da teže ka istini, ali njihov kov je suviše slab i nisi sposobni da je dostignu. Kao rezultat toga, oni godinama veruju u Boga, ali ne mogu da razumeju istinu. Da li su ovakvi ljudi oni koji teže ka istini? Ne. Kako se uglavnom ispoljavaju ljudi koji ne teže ka istini? Ispoljavaju se time što ne čitaju Božje reči i nisu voljni da se mole Bogu, a kamoli da razgovaraju o istini, pa čak nisu ni voljni da prisustvuju okupljanjima ili slušaju propovedi. Kada slušaju propovedi, osećaju se kao da je svaka reč upućena njima i da ih razotkriva, zbog čega se osećaju prikovano i neprijatno. Dakle, kad god je vreme za slušanje propovedi, oni samo žele da spavaju ili da se upuste u prazne razgovore. Veliki je broj takvih ljudi. Oni veruju u Boga samo da bi bili blagosloveni, a ne da bi prihvatili i zadobili istinu, da bi odbacili svoju iskvarenost, živeli po ljudskom obličju ili postigli spasenje od Boga. Koren problema je pre svega u tome što oni ne vole istinu i nisu zainteresovani za istinu. Oni veruju u Boga samo da bi stekli blagoslove. To je jedino za čim žude čežnje. Zarad dobijanja blagoslova, oni mogu da službuju i odustanu od stvari, ali ne mogu da prihvate istinu i istina ih ne zanima. Misle da je dovoljno da razumeju doktrine, da činiti manje zlih dela znači da su se promenili i da ih službovanje, odustajanje od stvari i patnja povrh svega toga kvalifikuje da budu blagosloveni. To je njihov pogled na veru u Boga. Stoga, bez obzira na to koliko godina veruju, koliko doktrine razumeju i mogu da propovedaju, koliko god reči koje su u skladu sa istinom izašlo iz njihovih usta, oni nikada nisu u stanju da upražnjavaju istinu, a narav koju otkrivaju je svojevoljna, popustljiva i neobuzdana; oni na svakom koraku štite sopstveni ponos i interese, posebno su sebični i nemoralni, a čak i kada su prekoreni ili orezani, ne mogu to da prihvate i nemaju ni trunke potčinjenosti. Takvi ljudi rade šta žele; oni se ne savetuju sa drugima pre nego što preduzmu akciju, a čak i ako se savetuju sa drugima, to je samo kada nemaju drugog izbora i to samo zbog formalnosti – govore indirektno, okolišaju, a na kraju ipak nateraju druge da rade kako oni kažu. Kakva se narav razotkriva u takvom načinu obavljanja stvari? (Prevrtljivost.) To nije samo prevrtljivost; ima nešto još teže. Koliko god prijatno zvučale njihove reči kada savetuju druge, objašnjavajući da su to uređenja Božje kuće i terajući ih da se pokore, kada su u pitanju oni sami, oni tako ne rade. Umesto toga, oni su nepopustljivi i buntovni, ne pokoravaju se i nesposobni su da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima. Osim toga, kako se ispoljavaju u interakciji sa drugima? Oni se ponašaju u skladu sa filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, tražeći prednost na svakom koraku i štiteći svoje lične odnose. Ljudi ovog tipa imaju posebno podmuklu i lukavu narav. Na šta se svodi ta podmuklost? Svodi se na rđavost. Ljudima obično nije lako da prepoznaju rđave naravi. Kada ljudi sa rđavom naravi razgovaraju sa drugima, uvek je prisutan element testiranja i izvlačenja informacija. Oni ne govore otvoreno, pa čak i ako se otvore, njihov cilj je samo da te nateraju da otvoriš svoje srce – oni nikada ne otkrivaju ništa stvarno o sebi. Neki ljudi kažu: „Kako možeš reći da nikada ne otkrivaju ništa stvarno o sebi? Oni uvek razgovaraju sa ljudima o iskvarenoj naravi koju otkrivaju.” Koliko vredi to malo razgovora? Oni nikome ne govore šta zaista misle. Takođe, koriste razne taktike i metode ili sve vrste fraza da energično prikriju ko su, prikazujući ljudima lažnu sliku. Ako neki ljudi saznaju kakvi su oni zaista i koje loše stvari su uradili, oni se samo pretvaraju i kažu nekoliko reči kajanja, usvajajući obmanjujuće metode kako bi naterali ljude da veruju da su se pokajali i promenili. Ako ponovo urade nešto loše i njihova loša dela budu obelodanjena, puštajući ljude da uvide da su oni zapravo zla osoba, razbijaće glavu i smišljati sve moguće načine da prikriju tu činjenicu i nateraju ljude da ih i dalje tretiraju kao brata ili sestru. Kakva je to narav? Rđava. Ne samo da ljudi koji imaju ovu vrstu rđave naravi ni na koji način ne prihvataju istinu, već su vešti u pretvaranju i uvek pronađu pametnu odbranu ili opravdanje za sebe. Oni su licemerni fariseji. Ono čega se ova vrsta osoba najviše plaši su ljudi koji besede o istini, ljudi koji otvaraju svoja srca za samospoznaju i detaljnu analizu sebe ili ljudi koji razotkrivaju prave činjenice o nekim pitanjima i na taj način razotkrivaju njih. Kad god neko besedi o istini, posebno se iznerviraju i ne žele da slušaju; njihova srca se tome opiru i odvraćaju se od toga. To u potpunosti razotkriva njihov ružan aspekt averzije ka istini. Pored razumevanja istine, ali ne i njenog upražnjavanja, ovaj tip ljudi ima još jedan problem, a to je da imaju otpor i prezir prema pozitivnim stvarima i ispravnim pogledima, posebno prema rečima koje su u skladu sa istinom. Kada je u pitanju bilo koja pozitivna stvar ili bilo koja reč koja je u skladu sa istinom, sve dok to nije ono što oni smatraju dobrim ili nije ono što su izgovorili oni već neko drugi, oni to neće prihvatiti. Kakva je to narav? Bezumna, nepopustljiva i glupa. Kako treba da procenite da li osoba teži ka istini? Primarna stvar koju treba posmatrati je ono što otkrivaju i ispoljavaju u svom uobičajenom obavljanju dužnosti i svojim postupcima. Iz ovoga možete videti narav osobe. Iz njihove naravi možete videti da li su postigli bilo kakvu promenu ili stekli bilo kakav život-ulazak. Ako neko u svojim postupcima ne otkriva ništa osim iskvarene naravi i uopšte nema istina-stvarnost, on definitivno nije neko ko teži istini. Da li oni koji ne teže ka istini imaju život-ulazak? Ne, sigurno nemaju. Stvari koje rade svaki dan, njihova jurnjava unaokolo, davanje sebe, patnja, cena koju plaćaju – bez obzira šta rade, sve je to samo službovanje, a oni su službenici. Bez obzira na to koliko godina čovek veruje u Boga, najvažnije je da li voli istinu. Šta čovek voli i čemu teži vidi se iz onoga što najviše voli da radi. Ako je većina stvari koje osoba radi u skladu sa istina-načelima i Božjim zahtevima, onda je to osoba koja voli istinu i teži ka njoj. Ako mogu da upražnjavaju istinu, a stvari koje svakodnevno rade spadaju u obavljanje njihovih dužnosti, onda imaju život-ulazak i poseduju istina-stvarnost. Njihovi postupci mogu biti neprikladni u određenim situacijama ili možda ne mogu tačno da dokuče istina-načela ili mogu da imaju tvrdoglave predrasude u pogledu toga, ili ponekad mogu da budu nadmeni i samopravedni, da insistiraju na sopstvenim putevima i ne uspeju da prihvate istinu, ali ako kasnije budu u stanju da se pokaju i upražnjavaju istinu, to bez sumnje dokazuje da imaju život-ulazak i da teže ka istini. Ako ono što neko razotkrije u toku obavljanja svoje dužnosti nije ništa drugo do iskvarena narav, usta puna laži, gordost, popustljivost, silna oholost, stav su sami sebi zakon i da rade šta hoće itd. i ako, ma koliko godina verovali u Boga ili koliko propovedi čuli, na kraju nema ni najmanje promene u tim iskvarenim naravima, onda to sigurno nije neko ko teži ka istini. Ima mnogo ljudi koji veruju u Boga dugi niz godina, koji nisu spolja zli ljudi i čak se znaju ponekad dobro ponašati. Oni prilično strastveno veruju u Boga, ali se njihova život-narav uopšte ne menja i nemaju ni malo iskustvenog svedočenja da podele. Nisu li takvi ljudi jadni? Posle toliko godina vere u Boga, ne mogu da govore ni o najmanjem iskustvenom svedočenju. Oni su čisti službenici. Zaista su jadni! Ukratko, da biste procenili da li osoba teži ka istini i da li ima život-ulazak, morate pogledati njenu narav i suštinu, kako ih je razotkrila i izrazila, i videti da li postoji promena u njenoj naravi. Stalno izgovaranje reči i doktrina, te bavljenje prikrivanjem i prevarom, ne može se dugo održati. Oni štete samo sebi, ne obmanjujući druge. Oni koji ne prihvataju istinu i ne teže ka istini pre ili kasnije će biti razotkriveni i isključeni. Samo oni koji prihvataju i upražnjavaju istinu mogu steći život-ulazak i promeniti narav.

Završio sam besedu o tome šta je život-ulazak, šta je težnja ka istini, kao i o svim različitim ispoljavanjima ljudi koji teže ka istini. Ljudi bi trebalo da se drže tih stvari radi poređenja sa sobom, a kada shvate istinu, treba da je sprovode u delo. Šta je najveća poteškoća za većinu ljudi koji veruju u Boga? To je da oni razumeju istinu, ali je ne upražnjavaju. Iako mogu da se uporede sa Božjim rečima nakon što ih pročitaju i mogu da zadobiju neka znanja o sebi, zašto ne mogu da sprovedu istinu u delo? Većina ljudi ne može da pronađe razlog. Na primer, svi ljudi imaju nadmene naravi – svi su naročito nadmeni i samopravedni. Većina ljudi je u stanju da to prepozna, ali da li mogu da izbegnu otkrivenje svoje nadmenosti? To nije lako postići. Iako su u stanju da se uporede sa Božjim rečima kada ih čitaju, da priznaju da imaju nadmenu narav i da imaju put primene, teškoća je u tome što kad god nešto rade, oni često imaju sopstvene sklonosti, namere i ciljeve, a ne mogu da vide da je sve to povezano sa njihovom iskvarenom naravi. Oni treba da nauče da razaznaju te stvari i moraju da razumeju istinu, da poprave ono što bi trebalo da se popravi i da otpuste ono što bi trebalo da se otpusti. Odnosno, oni više ne bi trebalo da rade stvari zbog svojih namera, želja, ponosa, statusa i interesa, već treba da zaustave tok svog zlodela i da se uzdrže od izgovaranja još jedne rečenice ili izvršenja još jednog dela zarad sopstvenih interesa. Ako to učiniš, ti ćeš već steći pokajničko srce i počećeš da preobražavaš svoju negativnu stranu. Ako preuzmeš još više inicijative i, osim što ne govoriš zarad sopstvenog dobra, budeš u stanju i da sam sebe detaljno analiziraš, puštajući braću i sestre da vide ispoljavanje tvoje nadmene naravi, kako bi mogli da uče iz toga, da steknu neke lekcije, iskoriste to i pronađu put primene – to bi bilo još bolje. Šta je tu teško? Teško je otpustiti sve svoje namere, ciljeve, ambicije, želje i interese, ne činiti stvari zarad sopstvenog dobra, ne zaokupljati se i ne juriti naokolo zarad sopstvenog dobra. Pavle je rekao da je završio svoju trku. Zbog koga je učestvovao u trci? (Učestvovao je da bi mogao da bude blagosloven i da bi zadobio krunu.) Ali Pavlu je nedostajalo to razumevanje. Verovatno je još uvek mislio da ide tim putem zarad Boga i da bi izvršio Božji nalog, svakako ne zarad sopstvenog dobra. Zato se usudio da se razmeće i svedoči za sebe na tako hvalisav i bestidan način. Očigledno se branio i pravdao. To je ujedno i najbolji dokaz da je svedočio da je za njega hristos bio život. On je očigledno svedočio za sebe i odupirao se istini; hulio je na istinu. Sada ima mnogo ljudi koji poštuju Pavla, čija su srca ispunjena ambicijama i željama i svi oni žele da svedoče za sebe: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Čineći to, ne daju li time slobodu svojim željama i ambicijama, puštajući ih da se neprestano naduvavaju, otkrivajući ih u svakoj situaciji kako bi se ostvarile? Ako ne možeš da nadvladaš svoje želje, onda je za tebe sve gotovo; nećeš moći da uđeš u istina-stvarnosti. Šta je srž ovog problema? (Moramo se pobuniti protiv svojih namera.) Pobuniti se protiv svojih namera je negativan način upražnjavanja. Takođe, moraš biti sposoban da ih aktivno razotkriješ, baš kao što razotkrivaš druge ljude. Ako si rekao nešto poput: „Reći ću vam istinu o sebi: imam jako velike ambicije i želim da vas pridobijem. Upravo sada se otvaram svima vama. Voljan sam da se pobunim protiv tela; neću biti Sotonin saučesnik. Cilj mog razotkrivanja na ovaj način je da vam omogućim da jasno vidite moje pravo lice, kako me ne biste poštovali” – kakav bi učinak imao ovakav način praktičnog delovanja? Svi bi ti se sigurno divili. Ne bi li to bilo puno bolje od poštovanja i samopoštovanja koje bi dobio u zamenu za korišćenje svih vrsta podlih taktika? (Da.) Barem je to pozitivno. Iako bi ti se svi divili, da li bi se ugledali na tebe? Možda neki bi, ali ti moraš da pronađeš načine da ih nateraš da napuste takvo ponašanje. Uvek se razotkrivaj govoreći: „I ja sam buntovan, a moja buntovnost je ozbiljnija od vaše. I ja sam lažljiv i rđav. Kada sam onda govorio, imao sam na umu jedan cilj, a to je da vas nateram da se ugledate na mene, a ne da me gledate sa nipodaštavanjem.” Nakon što svi to čuju, ne samo da te u svom srcu neće gledati sa nipodaštavanjem, već će te još više poštovati. To je pošten način praktičnog delovanja. To će učiniti samo ljudi koji vole istinu; ljudi koji ne vole istinu nisu u stanju da to urade bez obzira na sve. Ako u svom srcu smatraš da je to zaista dobro i da je to velika privilegija, da to udovoljava Bogu i da ti nastojiš da tako postupaš; ako imaš jaku želju u svom srcu, verujući da to treba da uradiš i da je to osoba kakva treba da budeš – osoba koja je poštena, iskrena i gde se ne može naći laž u onome što kaže, osoba koja se potpuno pobuni protiv svoje iskvarene naravi i Sotone – samo tada ćeš biti osoba koja zaista živi u svetlosti. I ako te to privlači i voliš da budeš takva osoba, tada ćeš moći da voliš istinu, da uđeš u istinu i da otpustiš stvari koje su od Sotone. Ali ako si i dalje zainteresovan za svoje namere, ciljeve, ambicije, želje i korist, i još uvek imaš trajnu naklonost ka sticanju znanja, slave, dobiti i statusa, onda te stvari i dalje imaju mesto u tvom srcu. Ti kažeš: „Dozvolite mi da idem polako dok ne budem imao odgovarajući rast, pa ćemo videti.” To se zove ugađanje sebi i nesposobnost da se potpuno pobuniš protiv sebe. Takvim ugađanjem sebi, tvoj život-ulazak se usporava i ne samo da tvoji problemi žudnje za telesnim zadovoljstvima i žudnje za prednostima statusa nisu rešeni, već su postali sve uporniji. Dakle, mogu li stvari u tvom srcu koje pripadaju Sotoni biti temeljno očišćene? Može li se tvoje životno iskustvo još produbiti, a da tvoj život nastavi da raste? Možeš li još uvek postići da te Bog usavrši? Već si upao u telesna zadovoljstva, a prednosti statusa su te čvrsto vezale – možeš li ih se još uvek osloboditi? Ti ne želiš da ih se oslobodiš; polako, ti postaješ neko ko ljude navodi na pogrešan put. To će biti problematično, a tvoj greh će biti težak. Zašto su se stvari za Pavla završile onako kako jesu? Zato što on uopšte nije težio ka istini. Uvek je sledio svoje ideale i čežnje i želeo je da kontroliše Božji izabrani narod tako da ga svi slede i rade isto što i on. Takođe, želeo je da iskoristi naporan rad i plaćanje cene kao adut za sklapanje dogovora s Bogom i dobijanje nagrada i krune. Na kraju ga je Bog kaznio. Ako neko ide potpuno istim putem kao Pavle, tada mu nema pomoći i potpuno je gotov. Svako ko je isti tip osobe kao Pavle je antihrist koji se neće pokajati bez obzira na sve. Ako imaš samo neka od stanja koja je imao Pavle, ali je cilj kojem težiš malo drugačiji od Pavlovog, onda moraš odmah da se pokaješ i možda ćeš uspeti na vreme. Ako ti radiš kao Pavle, poštuješ Pavla i potpuno si isti kao Pavle, onda ne samo da si bezvernik, već želiš da budeš Bog i da budeš Hristos. Nije li to želja da budemo ravnopravni sa Bogom? U svom srcu obožavaš nejasnog boga na nebu; želiš da budeš ravnopravan sa Hristom, pa čak i da tretiraš svoju darovitost i znanje kao život, a neprimerene težnje tretiraš kao primerene. Ciljevi kojima težiš i način tvoje težnje su sve bliži i bliži Pavlovim i sve više se savršeno poklapaju sa Pavlovim težnjama. To predstavlja nevolju za tebe; potpuno si beznadežan i ne možeš da se spasiš. Ti moraš da radiš ono što je Petar radio i da slediš put težnje ka istini, da se potpuno pobuniš protiv tela i da se pobuniš protiv stvari koje su od Sotone – samo tada ćeš imati nadu da ćeš biti spasen. Imate li sada put do spasenja? (Neprestano se razotkrivamo i otpuštamo sebe.) Prvo, morate se odreći svojih ličnih namera, ciljeva, ambicija i želja. Bez obzira na to da li težiš aktivno ili težiš na negativan i pasivan način, moraš da otpustiš te stvari i da naučiš da se pokoravaš. To je od najveće važnosti. Ako odlučiš da se ponašaš na određeni način kada te nešto zadesi, moraš prvo da proceniš zbog čega se ponašaš na taj način. Ako je to zbog ponosa i statusa, zaustavi se tu i uspori pre nego što preduzmeš bilo šta. Moraš da se moliš: „Bože, nisam spreman da to uradim. Želim da se pobunim protiv toga, ali nemam snage. Molim Te, daj mi snagu, zaštiti me i zaustavi moje zlodelo u mestu.” Tada ćeš, a da toga nisi ne svestan, imati snage. Ponekad sposobnost ljudi da prevaziđu greh, da se pobune protiv tela i da se pobune protiv svoje iskvarene naravi proizilazi iz njihove želje i volje i njihove težnje da vole istinu. Katkad to zahteva Božje delo i zahteva oslanjanje na Boga – ljudi ne mogu da napuste Boga. Ti ponekad razumeš istinu, imaš put koji treba da slediš i misliš da možeš da živiš nezavisno, ali kada si suočen sa novim okolnostima, ti ne znaš kako da praktično deluješ – moraš da se moliš Bogu i da se oslanjaš na Njega. Životi ljudi su puni uspona i padova. Može se reći da ljudi nikada ne mogu biti bez Boga. Koliko god istine razumeli, ne mogu Ga napustiti. Bez obzira na to koliko trenutaka negativnosti ili koliko trenutaka pasivnosti imaju, oni na kraju ne mogu napustiti Božje vođstva i usmeravanja. Što se češće budeš pokoravao Bogu, to će se tvoje istina-stvarnosti povećavati. Kako se tvoje istina-stvarnosti povećavaju, to implicira da tvoj život-ulazak postaje sve dublji i dublji. Kako tvoj život-ulazak postaje dublji, to znači da se tvoja narav sve više menja. Kada se tvoja narav mnogo promenila, to znači da si stekao rast. Tvoj rast je reprezentativan za tvoj život-ulazak. Kada imaš rast, možeš da nadvladaš kontrolu i ropstvo koje tvoja iskvarena narav ima nad tobom; tvoja sposobnost da nadvladaš greh će postati jača, a tvoje srce će imati snagu. Nećeš imati samo afektivnu želju, nadu i težnju; nećeš se zadržavati na tom nivou. Umesto toga ćeš se uzdići i izrasti u odraslu osobu, postajući neko ko ima istinu i ljudskost. To je put težnje ka istini, ali i rezultat težnje ka istini. Možete li da vidite pravac? Vidite li nadu? (Da.) Dobro je.

Život-ulazak je proces koji se nikada ne završava. Morate da iskusite ceo život da biste zadobili nešto od toga i doživeli promenu. Čak i ako koračaš putem težnje ka istini, ako i dalje žudiš za telesnim zadovoljstvima i prednostima statusa, ipak ćeš posrnuti i propasti. Sada je tvoj put ispravan i pronašao si svoj pravac. Ti si već jasno uočio stvari koje su netačne, pasivne, suprotne i negativne. Postoji granica između tebe i tih stvari. Što se pozitivnih stvari tiče, takođe si dosta toga razumeo i zadobio, a dosta toga već možeš da shvatiš i prihvatiš. Ono što preostaje nakon što stekneš razumevanje nad tim pogrešnim, zlim i negativnim stvarima i postupcima, jeste da temeljno izbaciš te stvari iz svog srca, da ih potpuno napustiš i da se pobuniš protiv njih, a zatim da praktično deluješ u skladu sa istina-načelima. Na taj način ćeš imati život-ulazak. Život-ulazak zapravo nije težak; samo zavisi od toga da li zaista voliš istinu. Ako zaista voliš istinu, te negativne stvari neće moći da te pobede. Možda si neko vreme pasivan i slab, ali ćeš ipak biti u stanju da nastaviš dalje. Ako nikako ne voliš istinu ili je ne voliš tako jako, već se samo fokusiraš na spoljašnje formalnosti, dajući se malo i dajući malo od sebe, ako si u stanju da ustaneš rano i legneš kasno da bi obavio svoju dužnost; ako se samo zadržavaš u fazi službovanja, ne želeći da shvatiš istinu ili uđeš u stvarnost, već se zadovoljavaš time da se daješ za Boga i da više ne činiš velike prestupe, a stagniraš i ne ideš napred, kakve će biti posledice svega toga? Ti apsolutno nećeš dobiti Božje odobravanje. Ako želiš da tvoja težnja ka istini bude uspešna i zaista želiš da zadobiješ život, to nije jednostavna stvar. Moraš da otpustiš sopstvene interese i da napustiš sve neprimerene težnje, kao što je težnja ka slavi, dobiti i statusu, težnja za blagoslovima ili težnja za krunom ili nagradama. Sve to se mora otpustiti. Ako zaista voliš istinu i uživaš u razmišljanju o Božjim rečima, tada ti život-ulazak neće biti težak. Sve dok razumeš istinu, prirodno ćeš imati put i nećeš imati mnogo poteškoća.

21. jun 2018. godine