U zajedništvu ste prilično dugo razgovarali o poglavlju Božjih reči pod nazivom „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”. O kojim pitanjima se u njemu raspravlja i na koje istine se ono odnosi? (Odnosi se na put kojim čovek korača kao vernik.) Ta tema se uglavnom bavi putevima kojima su išli Petar i Pavle, jesam li u pravu? Nakon tako dugog razgovora u zajedništvu, siguran sam da ste iz njega nešto zadobili – verovatno mnoge stvari. Morate da rezimirate suštinu propovedi koje ste slušali tokom ovog vremenskog perioda, a zatim da iz toga izdvojite glavne teze, pa da krenete da doživljavate u skladu sa ovim načinom razmišljanja, kao i sa važnim stvarima i tezama koje ste rezimirali. To će vam pomoći u načinu na koji treba da doživite Božje delo, načinu na koji treba pravilno da obavljate svoju dužnost i načinu na koji treba dobro da svedočite u stvarnom životu. Nadam se da će po završetku vašeg rezimiranja, vaš život-ulazak i duhovni rast napraviti veliki iskorak. Dakle, kad rezimirate istina-stvarnosti koje je trebalo da shvatite iz tog poglavlja, da li ćete krenuti od Pavlovog ili od Petrovog iskustva? (Od Pavlovog.) Zašto? (Razmišljajući o sebi u svetlu razloga zbog kojih je Pavle podbacio, znaćemo da li smo na Pavlovom putu. Zatim ćemo pogledati na kakvom je putu bio Petar, kako bismo imali cilj i smer prema kojima treba da stremimo.) U stvari, tako i treba da bude. Izvucite pouke i rezimirajte iskustva iz svega onoga kroz šta je Pavle prošao, kao i iz puta koji je sledio. Shvatite na kom je on putu bio, zašto Bog zahteva da vernici slede pravi put i šta je pravi put. Ako možeš da slediš put stremljenja ka istini, moći ćeš da izbegneš da zalutaš u situacijama iz stvarnog života i dok doživljavaš Božje delo tokom obavljanja svoje dužnosti. Takođe ćeš moći da izbegneš da prekidaš Božje delo, da greškom kreneš pogrešnim putem ili da na kraju na sebe navučeš kaznu, kao što je Pavle učinio.

Sada, u svetlu Pavlovih iskustava, hajde da rezimiramo karakteristike puta kojim je išao, način na koji je verovao u Boga, kao i ciljeve i smer kojima je stremio. Prvo ćemo iz ovih uglova posmatrati Pavlov karakter i njegovu narav. Sudeći po Pavlovom životu i pričama o onome što mu se dogodilo, postoji nekoliko aspekata njegove naravi: nadmenost, samopravednost, lažljivost, mržnja prema istini, rđavost i podmuklost. Bez obzira na to koliko glavnih aspekata Pavlove naravi ljudi mogu da uoče ili da rezimiraju, budeš li govorio samo o ovim aspektima njegove naravi, verovatno ćeš osetiti da je ona prilično šuplja, jesam li u pravu? Kad pominješ ove aspekte njegove naravi, da li su oni povezani s njegovim težnjama, smerom njegovog života i putem koji je kao vernik sledio? Kad govoriš o njegovoj nadmenosti, možeš li to da potkrepiš nekim činjenicama? Zbog čega ga smatraš nadmenim? Zbog čega smatraš da je lažljiv? Zbog čega smatraš da ima mržnju prema istini? Ako rezimiraš samo suštinu tih aspekata njegove naravi i ne govoriš o njegovim težnjama, smeru njegovog života i putu koji je sledio kao vernik, onda su sve to prazne reči i neće imati nikakvu pozitivnu ni korisnu svrhu za sadašnje ljude. Bolje je govoriti iz perspektive Pavlovih težnji i perspektive njegovog puta. Nije lako shvatiti suštinu neke osobe. O priroda-suštini neke osobe ne može se izvesti zaključak kad ona ništa ne radi ili kad radi samo nekoliko nevažnih stvari. Moraš da pogledaš kako se ona uobičajeno otkriva i nameru i motive u pozadini njenih postupaka, odnosno, posmatraj njene težnje, želje i put koji sledi. A još i važniji aspekt jeste da posmatraš kako neka osoba postupa kad se suoči sa situacijom koju joj je Bog priredio ili kad joj Bog učini nešto lično, recimo kad je kuša, oplemenjuje i orezuje, ili kad je Bog lično prosvetljuje i usmerava. Bog uglavnom posmatra ove aspekte. Na šta se ti aspekti odnose? Odnose se na načela prema kojima neka osoba postupa, živi, ponaša se i kakvu interakciju ima sa svetom, kao i na ciljeve i smer kojima stremi, na put koji sledi, način na koji živi, čime se u životu rukovodi i temelj njenog postojanja. Ti aspekti se na to odnose. Zato i kažem da, ukoliko zaobiđemo sve te stvari i govorimo samo o Pavlovoj priroda-suštini, koliko god da kažemo, odnosno koliko god da smo sveobuhvatni, sve su to samo šuplje reči. Ako Pavlovu suštinu želimo da sagledamo iz svakog aspekta onoga što on jeste i da današnjim ljudima pomognemo ili im damo ogledalo da se pogledaju, onda moramo, pre svega, da rezimiramo put koji je Pavle sledio, ciljeve kojima je stremio, temelj njegovog postojanja i njegov stav prema Bogu. Ako raščlanimo svaki aspekt njegove naravi pristupajući joj iz ovih uglova, zar u tom slučaju nećemo imati osnovu? Razlog iz kog na ovaj način razgovaramo u zajedništvu i stvari rezimiramo delimično je u tome da biste Pavla mogli jasnije da sagledate, ali je uglavnom u tome da bi današnji ljudi, kad se suoče s Božjim spasenjem i suverenošću, znali kako da tome pristupe i kako treba da streme ka istini, da bi mogli da izbegnu da idu Pavlovim stopama i da na kraju ne bi bili kažnjeni kao on. To je najdelotvorniji metod.

Kad pogledate sva Pavlova ispoljavanja, trebalo bi da možete da vidite njegovu priroda-suštinu i da budete u potpunosti u stanju da zaključite da su smer, ciljevi, poreklo i motivi njegovih težnji bili pogrešni, te da su te stvari bile buntovne prema Bogu, opirale su se Bogu, da Mu nisu bile po volji i da ih se Bog gnušao. Koje je prvo od Pavlovih glavnih ispoljavanja? (Trudio se i radio u zamenu za venac.) Kroz šta su vam ovo njegovo ispoljavanje i stanje preneseni? (Kroz njegove reči.) Kroz njegove „mudre izreke”. Mudre izreke obično su pozitivne, od pomoći su i korisne onima sa rešenošću, čežnjom i težnjom; takve ljude one mogu da ohrabre i motivišu, no, koja je bila funkcija Pavlovih mudrih izreka? Imao ih je mnogo. Koja je jedna od njegovih poznatijih izreka? („Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8).) Koji aspekt njegove priroda-suštine ove reči predstavljaju? Shodno istini, kako to treba da okarakterišemo? (Bio je nadmen, samopravedan i pokušavao je da pravi nagodbe s Bogom.) Njegova nadmena priroda ga je i navela da izgovori ove reči – on ne bi trčao unaokolo, ne bi radio niti bi čak verovao u Boga da se na kraju toga nije nalazio venac. Nakon što su čuli tako mnogo propovedi, sadašnji ljudi bi trebalo da mogu da razumeju ovo ispoljavanje i ovo stanje koje je Pavle otkrio, no, da li možete to da okarakterišete? Kad kažemo „rezimirati”, mislimo da nešto treba okarakterisati; reči koje koristite da biste nešto okarakterisali predstavljaju istinsko shvatanje. Kad si u stanju da nešto tačno okarakterišeš, to dokazuje da tu stvar vidiš jasno; kad nešto ne možeš da okarakterišeš i samo ponavljaš tuđe karakterizacije, to dokazuje da to istinski ne razumeš. Koji način razmišljanja ili stanje su nagnali Pavla da u tom trenutku izgovori te reči? Koja namera ga je na to navela? Šta je bila suština njegovih težnji koju možete videti u ovim rečima? (Dobijanje blagoslova.) Trčao je unaokolo, davao se i platio toliku cenu zato što je bio kontrolisan svojom namerom da dobije blagoslove. To je bila njegova priroda-suština i ono što je obitavalo u najdubljim odajama njegovog srca. Ovoga časa, dok ste raščlanjivali ovo pitanje, rekli ste da se Pavle pogađao s Bogom. Kakav to stav kod Pavla predstavlja? Ovoga časa nastojimo da rezimiramo Pavlov najiskreniji stav prema vencu, dobijanju blagoslova i veri u Boga; ne pokušavamo da rezimiramo da li se Pavle pogađao s Bogom i da li je bio istinski vernik. Ponovite Mi. (Nije voleo istinu i bio je ohol.) To nije stav; to je deo njegove naravi. Ovoga časa razgovaramo o njegovom stavu. (Bio je pohlepan.) To je aspekt njegove priroda-suštine, baš kao i njegova namera da dobije blagoslove, baš kao i njegova želja. Šta je stav? Na primer, ako kažem da za želudac nije dobro da se stalno jede začinjena hrana, a neko mi odgovori: „Znam da začinjena hrana nije zdrava, ali ja volim da jedem začinjenu hranu! Ako ne jedem začinjenu hranu, šta bih drugo mogao da jedem?” A ja mu odgovorim: „Zarad tvog zdravlja, sve dok ne budeš pojeo ništa začinjeno, za svaki obrok davaću ti po pet dolara da sebi kupiš nešto drugo za jelo.” Zatim ta osoba postaje zaista srećna i kaže: „Važi, neću jesti začinjenu hranu!” Napravljen je dogovor i ta osoba ga se pridržava. Ali, zašto može da se uzdrži da ne jede začinjenu hranu? Zbog novca. Da joj nisam dao novac, ona ne bi mogla da se kontroliše; nastavila bi kao i pre da jede začinjenu hranu. Prestala je da jede začinjenu hranu samo zato što se iz toga nešto može dobiti – novac. To je njen stav. To je ono što je sakriveno duboko u njenom srcu. Da li je prestala da jede začinjenu hranu zato što primenjuje istinu, čini ono što joj je rečeno ili čini to da bi udovoljila Bogu? (Ne.) Ni iz jednog od tih razloga. Nije se uzdržala da jede začinjenu hranu zato što primenjuje istinu niti zato što vodi računa o svom zdravlju; stav joj je površan i nemaran; ona to posmatra kao transakciju i to čini da nešto iskamči. Ako ne bude postigla svoj cilj i ne dobije novac, vratiće se na staro i ješće šta joj se prohte, a možda bude jela i više nego pre. Iako ovo možda nije najprikladniji primer, koje sličnosti postoje u poređenju sa Pavlom? (Sličnost je u tome što je Pavle bio motivisan dobijanjem blagoslova i sklopio je pogodbu s Bogom.) Pavle je svaku od ovih stvari – vođenje dobre bitke, trčanje unaokolo, rad, davanje sebe, pa čak i zalivanje crkava – posmatrao kao uloge koje može da iskoristi u zamenu za venac pravednosti i kao put ka njemu. Dakle, bilo da je patio, davao se ili trčao unaokolo, koliko god je patio ili koliku god je cenu platio, jedini cilj u njegovom umu bio je da dobije venac pravednosti. Stremljenje ka vencu pravednosti i stremljenje ka blagoslovima posmatrao je kao legitiman cilj vere u Boga, a patnju, davanje sebe, rad i trčanje unaokolo kao put ka tome. Sve njegovo spoljašnje dobro ponašanje bilo je samo predstava; pokušao je da sklopi pogodbu s Bogom kako bi to zamenio za konačne blagoslove. To je prvi od Pavlovih velikih grehova.

Kad pogledamo stvari koje je Pavle rekao, uradio i otkrio, kao i njegovu nameru, cilj i stav u trčanju unaokolo i radu, ima li u svemu tome ičega što je u skladu sa istinom? (Ne, nema.) U njemu nema ničega što je u skladu sa istinom i on nikada nije postupao prema učenjima Gospoda Isusa. Da li je onda preispitao sebe? (Ne, nije.) Nikada se nije nimalo preispitao, niti je tragao za istinom, pa na temelju čega je pretpostavljao da je njegovo razmišljanje ispravno? (Na temelju svojih predstava i uobrazilja.) U tome postoji problem; kako je nešto što je zamislio mogao da učini ciljem kome će stremiti celog svog života? Zar nikada nije promislio ili se zapitao: „Da li je ono što mislim ispravno? Drugi ljudi ne misle ovako, samo ja tako mislim. Je li to problem?” Ne samo da nije gajio takve sumnje, već je svoje misli zapisivao u pisma i slao ih svim crkvama, kako bi svi mogli da ih pročitaju. Koja je priroda ovog ponašanja? U tome postoji problem; zašto nikada nije dovodio u pitanje da li je ono što on smatra ispravnim u skladu sa istinom, zašto nije tragao za istinom niti je to uporedio sa onim što je Gospod Isus rekao, već je umesto toga ono što je zamislio i ono što je u svojim predstavama smatrao ispravnim posmatrao kao ciljeve kojima treba da stremi? U čemu je ovde problem? Ono što je zamislio i ono što je smatrao ispravnim posmatrao je kao istinu, i kao cilj kome treba stremiti. Nije li to izuzetno nadmeno i samopravedno? Da li je Bog i dalje imao mesto u njegovom srcu? Da li je prema Božjim rečima on i dalje mogao da se odnosi kao prema istini? Ako prema Božjim rečima nije mogao da se odnosi kao prema istini, kakav je u tom slučaju bio njegov stav prema Bogu? Zar nije želeo da bude bog? Da nije bilo tako, ne bi ono što je zamislio u sopstvenim predstavama posmatrao kao ciljeve kojima treba da stremi, niti bi svojim predstavama i uobraziljama stremio kao da su istina. Verovao je da je ono što on misli istina i da je to u skladu sa Božjim namerama. Ono što je smatrao ispravnim takođe je propovedao braći i sestrama u crkvama i pokušavao je da im to usadi, navodeći sve da se pridržavaju apsurdnih stvari koje je govorio; reči Gospoda Isusa zamenio je ovim sopstvenim apsurdnim rečima i koristio ih kako bi svedočio da je za njega život hristos. Nije li to drugi od Pavlovih velikih grehova? Ovaj problem je izuzetno ozbiljan!

Kroz minula vremena bilo je mnogo ljudi koji su podsećali na Pavla, pa zašto onda njega koristimo kao klasičan primer? Zato što je on zabeležen u Bibliji, a jeresi i zablude koje je izgovorio, kao i on sȃm, imaju ogroman uticaj na sve hrišćane. Moglo bi se reći da je on naneo preveliku štetu. I previše je ljudi koje je on naveo na pogrešan put i zatrovao. Ne samo da je zatrovao mnoge ljudske generacije, već taj otrov dopire duboko. Koliko duboko? (Svi hrišćani ga vide kao uzor i oponašaju ga; njegove reči primenjuju kao da su Božje.) Ako u zajedništvu razgovaraš o Hristovim rečima i Božjim rečima, to ni za koga nije ništa naročito. Ali kad u zajedništvu razgovaraš o Pavlovim rečima, svi se odmah usprave i slušaju. Šta to znači? (Da Pavla posmatraju kao hrista.) Kad ljudi Pavla posmatraju kao hrista, on je u njihovom srcu preuzeo mesto Gospoda Isusa Hrista. Nije li to greh ogromnih razmera? (Jeste.) Pavle je najveći antihrist u istoriji! Namera njegovih reči je krajnje očigledna; njegovi ciljevi i podmuklost jasno su vidljivi; njegova je suština izrazito podmukla i zlonamerna. Priroda ovoga je izuzetno problematična! Zato sam to morao da pomenem i detaljno analiziram. Da nisam, on bi ljude i dalje navodio na pogrešan put. Međutim, ako sam Pavlove probleme nameravao da detaljno analiziram, morao sam da se postaram da današnjim ljudima on posluži u bolju svrhu, kao primer onoga što ne treba raditi. Upravo smo rezimirali dva Pavlova greha. Koji je bio prvi? (Pavle se prema poslu i trčanju trke odnosio kao prema žetonima koje je mogao da razmeni za venac. Dobijanje blagoslova i venca je posmatrao kao prikladan cilj kome treba da stremi.) To je tačno. Najveći Pavlov problem bio je u tome što je ove stvari posmatrao kao ciljeve kojima treba da stremi. Od početka je to bila transakcija ispunjena buntovništvom i rđavom prirodom, ali je Pavle to posmatrao kao prikladan cilj kome treba da stremi. To je najozbiljniji problem. Koji je bio drugih greh? (Stvari koje je zamislio i koje je u svojim predstavama smatrao ispravnim, Pavle je posmatrao kao da su istina. Nikad o tome nije razmišljao niti je u vezi sa tim tragao; umesto toga, ljude je navodio na pogrešan put i primorao braću i sestre da se pridržavaju njegovih reči i apsurdnih teorija, terajući ih da se prema njemu ophode kao da je hristos.) Ovo je naročito ozbiljan problem. Ove probleme tačno pribeležite; nakon što dovršimo njihovo rezimiranje, u odnosu na njih treba da se uporedite. Kad raspravljamo o nekoj temi, prvo moramo da porazgovaramo o tom konkretnom aspektu istine, a zatim da napravimo poređenje. Detaljna analiza načina na koji je Pavle sebe predstavljao služi kao upozorenje svima, a takođe ljudima poručuje da treba da izaberu ispravan put, da zatim pronađu tačan put primene i da izbegavaju da idu Pavlovim stopama. Na taj način, to je sasvim delotvorno.

Pavle je imao još jedan ozbiljan greh, a on se ogleda u tome što je svoje delo obavljao u potpunosti na osnovu svog intelekta, kova, akademskog znanja, teološkog znanja i teorije. To je nešto što je svojstveno njegovoj priroda-suštini. Ovo treba da rezimirate, a zatim da ispitate kakav je njegov stav prema ovim stvarima. Ovo je takođe veoma bitno i važno, i to je nešto što ljudi moraju da shvate. Razmislite na trenutak koja Pavlova ispoljavanja ovo obuhvata; kroz ta ispoljavanja vidite koja je njegova priroda-suština i steknite jasan uvid u to čemu on duboko u sebi pridaje značaj i koji su njegovi ciljevi. Njegova namera i ciljevi su osnovni razlog zašto je hodao pogrešnim putem. To su najvažnije stvari koje treba jasno da shvatite. Koje darove je Pavle imao? (Pavle je imao temeljno biblijsko znanje iz Doba zakona.) U to vreme je postojao samo Stari zavet. Pavle je bio upoznat sa ovim svetim spisima i u njih je bio veoma upućen, baš kao današnji teološki učitelji, pastori, propovednici i očevi. Njegovo teološko znanje možda je bilo čak i šire od njihovog. Ono je bilo nešto što je stekao nakon što se rodio u ovom svetu. Šta je Pavle posedovao od rođenja? (Svoje urođene sposobnosti.) Pavle je bio prirodno pametan, bio je elokventan govornik, lepo se izražavao i pred drugima nije imao tremu. Hajde da se sada usredsredimo na razgovor o njegovim urođenim sposobnostima, darovima, pameti, inteligenciji, kao i o znanju koje je stekao. Šta znači činjenica da je bio elokventan govornik? Kakva je otkrivanja i ispoljavanja imao? Voleo je da naširoko raspreda o visokoparnim idejama; stalno se razmetao koristeći duboke duhovne doktrine, teorije i znanje, kao i poznate tekstove i izreke koje ljudi često pominju. Kako se jednom rečju može sažeti priroda ovih stvari o kojima je Pavle govorio? (Šuplje reči.) Da li šuplje reči izgrađuju ljude? Neposredno nakon što ih čuju, ljudi se osećaju prilično dobro i poletno, ali posle nekog vremena ponovo gube energiju. Vidiš, te stvari o kojima je Pavle govorio su nejasne i iluzorne – previše su neopipljive da bi se shvatile. U ovim teorijama o kojima je govorio, ne možeš da vidiš ispravan smer ili cilj kome bi stremio, ne možeš da pronađeš tačan put primene, a takođe ne možeš da pronađeš ni bilo šta što bi rešilo poteškoće sa kojima se ljudi suočavaju u svom iskustvu vere u Boga – bilo da je reč o teoriji ili osnovi, ništa od tih stvari nije prisutno. Zato kažem da su verske teorije i duhovne doktrine o kojima je on govorio bile šuplje, nepraktične reči. Šta je Pavle imao za cilj dok je govorio o tim stvarima? Neki ljudi kažu: „Uvek je govorio o tim stvarima jer je želeo da pridobije više ljudi, da ih navede da se na njega ugledaju i da ga idolizuju. Želeo je da preuzme mesto Gospoda Isusa i da zadobije više ljudi. Kad bi zadobio mnogo ljudi, zar ne bi bio blagosloven?” Da li je ovo tema o kojoj danas želimo da razgovaramo? (Ne, nije.) Pavle je bio čovek koji nije bio orezivan, kome nije suđeno, koji nije izgrđen, niti je bio podvrgnut kušnjama ili oplemenjivanju, a imao je te darove i priroda-suštinu antihrista, pa se prirodno ovako razmetao. Činjenica da je imao ovakvo ponašanje i ispoljavanja bila je krajnje normalna i u to pitanje se nećemo udubljivati. U šta ćemo se udubiti? U suštinu problema Pavlovog propovedanja šupljih teorija, u osnovni uzrok i motivaciju koji stoje iza onoga što je to radio i u ono što ga je podstaklo da tako postupa. Kad je reč o svim stvarima o kojima je govorio – bilo da su to doktrine, argumenti, teološko znanje, stvari koje su proistekle iz njegovih urođenih darova ili njegovo sopstveno tumačenje stvari – uopšteno govoreći, Pavlov najveći problem bio je to što je sve te stvari koje su poticale od ljudske volje posmatrao kao istinu. Zbog toga se usudio da otvoreno i sa drskim samopouzdanjem iskoristi ove teološke teorije da pridobije ljude i da ih podučava. To je suština problema. Da li je to ozbiljan problem? (Da, jeste.) Koje stvari je posmatrao kao istinu? Darove koje je dobio rođenjem, kao i znanje i teološke teorije koje je naučio. Njegove teološke teorije bile su naučene od učitelja, pročitane iz svetih spisa, a poticale su i iz njegovog sopstvenog razumevanja i uobrazilja. Ljudske predstave i uobrazilje o Bogu posmatrao je kao ispravne stvari i navodio je ljude da ih se drže; čak je i sopstvene reči i svoje znanje i razumevanje Boga posmatrao kao istinu i navodio je ljude da te stvari čitaju i prihvataju – to je najozbiljniji problem. Zar on pisma koja je napisao, svoja gledišta i svoje misli, uključujući svoje predstave i uobrazilje, nije sve posmatrao kao istinu? U suprotnom, ne bi rekao: „Jer hristos je za mene život, a smrt dobitak” (Filipljanima 1:21). Ako je u to vreme verovao da su sve reči koje je napisao istina, da li je imao ikakvo znanje o istini? (Ne.) To dokazuje da nije imao nikakvo znanje o Božjim rečima; nije znao šta je istina. Ako je sve te stvari koje je izgovorio smatrao istinom, onda je bio previše nadmen i previše lišen razuma! Naveo je vernike u Gospoda da čitaju pisma koja je napisao, i kao rezultat toga, ljudi ih čitaju već dve hiljade godina. Koja je posledica toga? Svi ljudi su se udaljili od Boga i umesto toga došli pred Pavla. Smatrao je da što više propovedi čovek može da održi, i što su te propovedi uzvišenije, to će njegov život biti veći. Te stvari je posmatrao kao život. Da li je to ozbiljna stvar? (Jeste, ozbiljna je.) Na šta se to odrazilo? (Odrazilo se na put koji je sledio.) To je jedan aspekt toga. I šta još? (Smatrao je da će mu dobijanje tih stvari doneti spasenje i omogućiti mu da uđe u carstvo nebesko.) To i dalje ima veze sa dobijanjem blagoslova; smatrao je da su mu i izgledi da uđe u carstvo nebesko i da ode na nebo veći što mu je život veći. Kako se još kaže „otići na nebo”? (Vladati i držati vlast zajedno s Bogom.) Svrha njegovog ulaska u carstvo nebesko bila je da vlada i drži vlast zajedno s Bogom, ali to nije bio njegov krajnji cilj, imao je još jedan. Kako je glasila ta rečenica u njegovim pismima? („Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak.”) Šta to znači? Da li se nakon smrti mogao pretvoriti u boga? Njegova ambicija ne poznaje granice! Ovaj problem je u toj meri ozbiljan! Prema tome, je li pogrešno što detaljno analiziramo Pavlov slučaj? Nije uopšte. Svoje darove i znanje koje je stekao nije trebalo da ikad posmatra kao život. To je njegov treći veliki greh. U svakom od ova tri greha možete da uočite Pavlovu priroda-suštinu. Odlike njegove priroda-suštine razotkrivaju se u svakom od ovih grehova; ništa nije sakriveno ni izostavljeno. U svima je predstavljena njegova priroda-suština.

U nastavku ćemo pogledati Pavlove najvažnije i najozbiljnije probleme, koji su za njega najreprezentativniji. U pismima koja je pisao, koje reči je Pavle često koristio? Pogledajte šta o tome kaže izvorni tekst Biblije, pa ćemo to analizirati i raščlanjivati, i ustanoviti šta se zapravo nalazilo u njegovom umu i zašto ga se Bog gnušao i mrzeo ga. Zašto je neko poput Pavla, ko je bio tako poznat i važan za rad najranijih crkava, na kraju bio kažnjen? Kako je Bog u Svom umu procenjivao Pavla? Kako ga je Bog video? Zašto ga je Bog na taj način procenio i doneo presudu koju je doneo? Na osnovu čega je Bog na kraju okarakterisao Pavla i odredio njegov ishod? Navedite sve ove stvari da bi ljudi mogli da uvide činjenice o načinu na koji se on opirao Bogu, kako ne bi pomislili da je pogrešno osuđen. Kad ljudi ne shvataju istinu, najviše su skloni tome da ljude definišu na osnovu njihovog spoljnog izgleda. Kad druge definišu shodno njihovom spoljnom izgledu, šta je ljudima osnova? Delom su to tradicionalna kultura i društvena učenja. Drugi deo čine kućno vaspitanje, ideje i koncepti zasnovani na crno-beloj postavci i ideje i koncepti o ispravnom i pogrešnom. Još jedan deo čini školsko obrazovanje. Uzete zajedno, te stvari u potpunosti predstavljaju sotonski sistem obrazovanja. Posledica činjenice da Sotona ove stvari usađuje u ljude jeste da oni, shodno sopstvenim predstavama i sklonostima, karakterišu ovo kao dobro, ono kao loše, ovo kao ispravno, a ono kao pogrešno. Šta čini osnovu za sve ove karakterizacije koje ljudi imaju? One su zapravo zasnovane na sotonskim teorijama i filozofijama; te osnove koje ljudi imaju nipošto ne potiču od Boga niti dolaze iz istine. Zato, kako god da okarakterišu neku osobu ili događaj, iskvareni ljudi greše – to nema nikakve veze sa istinom i nije u skladu sa Božjim namerama; ni na koji način nije povezano s Bogom niti sa Njegovim rečima. Bog donosi presude o ljudima i događajima shodno Svojoj naravi i suštini. Šta su Božja narav i suština? To je istina. Istina je izraz svih pozitivnih stvari i stvarnost svih pozitivnih stvari. Svemu što postoji i svim ljudima, događajima i stvarima sa kojima ljudi dolaze u dodir, Bog donosi presude u skladu sa istinom. Svoje presude o ljudima Bog temelji na njihovoj priroda-suštini, na onome što motiviše njihove postupke, na putu kojim idu i na njihovom stavu prema pozitivnim stvarima i istini. To je osnova za Božje zaključke. Božje presude svim događajima i stvarima zasnovane su na istini. Šta je Sotonina osnova za određivanje svih događaja i stvari? (Njegova sopstvena logika.) Sotonska filozofija i logika, koje su upravo oprečni istini. Sotona je iskvario ceo ljudski rod. Ljudi su bez istine; oni predstavljaju Sotonu i njega otelovljuju. Sve stvari karakterišu u skladu sa sotonskim filozofijama i logikom. Prema tome, do kakvih zaključaka dolaze pri karakterisanju stvari? Do zaključaka koji su upravo suprotstavljeni i oprečni istini. Da li ste pronašli reči koje je Pavle često koristio u svojim pismima? Pročitajte ih naglas. („Od Pavla, Božijom voljom pozvanog da bude apostol Hrista Isusa” (1. Korinćanima 1:1).) Vidite li? Ovako Pavle rangira Boga i Hrista: „Od Pavla, Božijom voljom pozvanog da bude apostol Hrista Isusa”. Gde se nalazi Pavle u ovom plasmanu? (Na trećem mestu.) U Pavlovom umu, ko je na prvom mestu? (Bog.) A na drugom? (Gospod Isus.) Isus Hristos. Ko je na trećem? (Pavle lično.) Na trećem je on lično. „Od Pavla, Božijom voljom pozvanog da bude apostol Hrista Isusa.” Pavle je često koristio ovu frazu, a ona sadrži mnoštvo informacija. Za početak znamo da je Pavle apostol Gospoda Isusa Hrista. Dakle, iz Pavlove perspektive, ko je Gospod Isus Hristos? On je sin čovečji, drugi po redu iza Boga na nebesima. Bez obzira na to da li Isusa Hrista nazivao Gospodarem ili Ga je nazivao Gospodom, iz Pavlove perspektive, Hristos na zemlji nije bio Bog, već čovek koji je mogao da podučava ljude i navede ih da Ga slede. Koja je bila Pavlova funkcija kao apostola jednog takvog čoveka? Da propoveda jevanđelje, posećuje crkve, drži propovedi i piše pisma. Verovao je da ove stvari radi u ime Gospoda Isusa Hrista. U svom srcu je razmišljao na ovaj način: „Pomoći ću ti tako što ću ići tamo gde ti ne možeš i umesto tebe ću pogledati mesta na koja ti ne želiš da ideš.” To je bilo Pavlovo shvatanje apostola. U svom umu, i sebe i Gospoda Isusa svrstao je među obične ljude. Sebe i Gospoda Isusa Hrista je posmatrao kao jednake, kao ljudska bića. U njegovom umu u suštini nije bilo nikakve razlike u njihovom statusu, kao ni razlike u njihovim identitetima, a kamoli u njihovim službama. Razlikovali su se samo po imenu, godinama starosti, porodičnim okolnostima i poreklu, a imali su i različite spoljne talente i znanje. U Pavlovom umu, pored ovih stvari, on je bio isto što i Gospod Isus Hristos i mogao bi se takođe nazvati sinom čovečjim. Jedini razlog zbog koga je bio drugi iza Gospoda Isusa Hrista bio je u tome što je bio apostol Gospoda Isusa; sprovodio je autoritet Gospoda Isusa Hrista, a Gospod Isus Hristos ga je slao da posećuje crkve i obavlja crkveni posao. To je Pavle smatrao svojim statusom i identitetom kao apostola – tako je on to tumačio. Osim toga, treća reč na početku fraze „Od Pavla (…) pozvanog da bude apostol Hrista Isusa” jeste „pozvanog”. Na osnovu ove reči možemo da uvidimo Pavlov način razmišljanja. Zašto je koristio tri reči „Božijom voljom pozvanog”? Nije smatrao da ga je Gospod Isus Hristos pozvao da bude Njegov apostol; mislio je: „gospod Isus hristos nema autoritet da mi naredi da išta uradim. Ja ne radim kako mi on komanduje; ja ne radim ništa za njega, već ove stvari radim kroz volju boga koji je na nebesima. Moj identitet i status su isti kao i oni gospoda Isusa hristosa.” To prenosi još jednu poruku – Pavle je smatrao da je on sin čovečji kao i Gospod Isus Hristos. Tri reči „Božijom voljom pozvanog” otkrivaju kako je Pavle u dubini svog srca poricao identitet Gospoda Isusa Hrista i u njega sumnjao. Pavle je rekao da je Božjom voljom pozvan da bude apostol Gospoda Isusa Hrista, da mu je Bog rekao da postane apostol, da mu je to predodređeno i utvrđeno od Boga i da je postao apostol Gospoda Isusa Hrista zato što ga je Bog pozvao i tako odlučio. U Pavlovom umu, to je bio odnos između njega i Gospoda Isusa Hrista. Međutim, to čak i nije najgori deo. Šta je najgori deo? To što je Pavle smatrao da je Božjom voljom pozvan da bude apostol Gospoda Isusa Hrista, a ne voljom Gospoda Isusa Hrista, da ga nije Gospod Isus pozvao, već Bog na nebesima koji ga je naterao da to učini. Smatrao je da niko nema silu niti je podoban da ga učini apostolom Gospoda Isusa Hrista, da jedino Bog na nebesima ima tu silu i da ga direktno usmerava Bog na nebesima. Dakle, na šta ovo ukazuje? Da je duboko u svom srcu Pavle verovao da je Bog na nebesima prvi po redu, a da je on, Pavle, drugi po redu. Prema tome, gde je smestio Gospoda Isusa? (U isti položaj kao i sebe.) To je problem. Svojim usnama je zvao Gospoda Isusa „Hristom”, ali nije priznavao da je Hristova suština bila Bog; nije razumeo odnos između Hrista i Boga. Ovaj nedostatak razumevanja bio je veoma ozbiljan problem. U kom smislu je on ozbiljan? (On nije priznavao da je Gospod Isus ovaploćeni Bog. Poricao je Gospoda Isusa.) Da, to je zaista ozbiljno. Poricao je da je Gospod Isus Hristos bio telo ovaploćenog Boga, da je Gospod Isus Hristos bio telo Božje kad se sa nebesa spustio na zemlju i da je Gospod Isus bio ovaploćeni Bog. Zar to ne sugeriše da je Pavle poricao Božje postojanje na zemlji? (Da, sugeriše.) Ako je poricao postojanje Božje na zemlji, da li je onda mogao da prizna reči Gospoda Isusa? (Ne, nije mogao.) Ako nije priznao Njegove reči, da li je onda mogao da ih prihvati? (Ne, nije mogao.) Nije prihvatio reči, učenja ili identitet Gospoda Isusa Hrista, pa da li je mogao da prihvati delo Gospoda Isusa Hrista? (Ne, nije mogao.) Nije prihvatio delo koje je Gospod Isus Hristos uradio ni činjenicu da je Gospod Isus Hristos bio Bog, ali ni to nije bio najgori deo. Koji deo je bio najgori? Pre dve hiljade godina Gospod Isus je došao na zemlju da obavi najveće delo od svih – delo iskupljenja u Doba blagodati, gde se ovaplotio i poprimio obličje grešnog tela i bio prikovan za krst kao žrtva za greh celog ljudskog roda. Da li je to delo bilo veliko? (Da, bilo je.) Bilo je to delo iskupljenja celog ljudskog roda i obavio ga je Sȃm Bog, a Pavle je to tvrdoglavo poricao. Poricao je da je delo iskupljenja koje je obavio Gospod Isus učinio Sȃm Bog, čime se poricala činjenica da je Bog već izvršio delo iskupljenja. Je li to ozbiljan problem? Izuzetno je ozbiljan! Ne samo da Pavle nije tragao da shvati činjenicu raspeća Gospoda Isusa Hrista, već je on nije ni priznavao, a tim nepriznavanjem ju je poricao. On nije priznavao da je Bog bio taj koji je bio razapet i iskupio ceo ljudski rod, niti je priznavao da je Bog poslužio kao žrtva za greh celog ljudskog roda. To sugeriše da nije priznavao da je ceo ljudski rod iskupljen nakon što je Bog obavio Svoje delo niti da su im gresi oprošteni. U isto vreme je mislio da njegovi gresi nisu bili oprošteni. Nije priznavao činjenicu da je Gospod Isus iskupio ljudski rod. Sa njegove tačke gledišta, sve to je bilo izbrisano. To je najozbiljniji problem. Upravo sam pomenuo da je Pavle bio najveći antihrist u poslednjih dve hiljade godina; ta činjenica je već otkrivena. Da te činjenice nisu zabeležene u Bibliji, da li bi ljudi poverovali Bogu kada bi On rekao da se Pavle opirao Bogu i bio antihrist? Ne bi nipošto. Srećom, u Bibliji se vodila evidencija o Pavlovim pismima, a u tim pismima je činjenični dokaz; u suprotnom, ne bi bilo ničega da potkrepim ovo što govorim, pa vi ne biste bili uvereni. Gledajući sada Pavlove reči, kako je on posmatrao mnoge reči koje je Gospod Isus govorio? Smatrao je da stvari koje je Gospod Isus rekao nisu ravne nijednoj od njegovih sopstvenih verskih doktrina. Dakle, iako je Pavle, nakon što je Gospod Isus napustio ovaj svet, širio jevanđelje, radio, propovedao i kao pastir čuvao crkve, on nije nikada propovedao reči Gospoda Isusa, a kamoli da ih je primenjivao ili doživljavao. Umesto toga, propovedao je svoje sopstveno shvatanje Starog zaveta, a to su bile zastarele i prazne reči. U poslednjih dve hiljade godina, oni koji veruju u Gospoda čine to u skladu sa Biblijom, a ono što prihvataju uglavnom su Pavlove šuplje teorije. Usled toga, ljudi su zaluđeni i zaslepljeni njime već dve hiljade godina. Ako danas grupi religioznih ljudi kažeš da Pavle nije bio u pravu, oni će se pobuniti i biće prkosni, jer se svi dive Pavlu. Pavle im je idol i njihov rodonačelnik, a oni su Pavlovi posvećeni potomci. U kojoj meri su navedeni na pogrešan put? Već se nalaze na istoj strani kao Pavle, nasuprot Bogu; imaju ista gledišta kao Pavle, istu priroda-suštinu i isti metod stremljenja. Pavle ih je sasvim upodobio sebi. To je Pavlov četvrti veliki greh. Pavle je poricao identitet Gospoda Isusa Hrista i poricao je delo koje je Bog obavio u Doba blagodati nakon Doba zakona. To je najozbiljniji problem. Još jedan ozbiljan problem je u tome što je verovao da ima isti identitet i status kao Gospod Isus Hristos. Pavle je živeo u ono doba i upoznao je Gospoda Isusa Hrista, ali Ga nije posmatrao kao Boga. Umesto toga, posmatrao je Gospoda Isusa Hrista kao običnog čoveka, to jest, odnosio se prema Njemu kao prema samo još jednom pripadniku ljudske rase – kao prema čoveku koji ima istu priroda-suštinu kao i iskvareni ljudi. Pavle ni na koji način nije posmatrao Gospoda Isusa kao Hrista, a kamoli da Ga je posmatrao kao Boga. To je izrazito ozbiljna stvar. Pa zašto se Pavle tako ponašao? (Nije uviđao da je ovaploćeni Bog posedovao suštinu Božju, pa Gospoda Isusa Hrista nije posmatrao kao Boga.) (Reči Gospoda Isusa nije video kao istinu, niti je video da je Gospod Isus Hristos otelotvorenje istine.) (Pavle je navodno verovao u Gospoda Isusa, dok je zapravo verovao u nejasnog boga na nebesima.) (Nije tragao za istinom, pa nije bio u stanju da shvati da je Hristos istina i život.) Nastavite. (Pavle je rekao da je za njega život hristos. Želeo je da postane bog i zameni Gospoda Isusa.) Sve što ste rekli u skladu je sa činjenicama. Svaki od načina na koje se Pavle ispoljavao i svaki od njegovih grehova, bili su teži od onih prethodnih.

Hajde da analiziramo ovu rečenicu koju je Pavle izgovorio: „Već mi je pripravljen venac pravednosti.” Ove reči nose značajnu težinu. Pogledajte reči koje je odabrao: „venac pravednosti”. Sama reč „venac” obično je dovoljna, no, ko bi se usudio da koristi „pravednost” kao pridevski izraz kako bi definisao venac? Jedino bi se Pavle usudio da upotrebi tu reč. Zašto ju je koristio? Ta reč ima poreklo i pažljivo je odabrana; u pozadini njegovih reči prisutne su duboke konotacije! Kakve konotacije? (Pokušavao je da koristi ovu reč kako bi prisilio Boga da mu podari venac.) Želja da se Božja ruka prisili samo je jedan aspekt toga. Sasvim sigurno je u tome postojala namera da se obavi transakcija, a prisutno je i određeno nastojanje da s Bogom oko toga postavi uslove. Osim toga, da li postoji svrha iza toga što je uvek propovedao o ovom vencu pravednosti? (Želeo je da ljude navede na pogrešan put, tako da pomisle da Bog nije pravedan ukoliko on, Pavle, ne dobije venac.) Njegovo propovedanje o tome ima svojstvo podstrekivanja i navođenja na stranputicu i to je povezano sa Pavlovim željama i ambicijama. Da bi na kraju realizovao i zadovoljio svoju želju da dobije venac pravednosti, pribegavao je jednoj taktici – taktici da o tome svuda propoveda. Jednim delom, njegov cilj bio je da propovedanjem ovih reči podstrekuje ljude i navodi ih na pogrešan put; da u one koji slušaju usadi određenu misao, konkretno: „Neko poput mene ko se toliko daje, ko toliko putuje naokolo i poput mene stremi moći će da dobije venac pravednosti.” Nakon ovih reči, ljudi su osećali da je potpuno opravdano da čovek poput Pavla dobije venac i da je samo to Božja pravednost. Smatrali su da i sami moraju da streme da putuju unaokolo i da se daju poput Pavla, da ne mogu da slušaju Gospoda Isusa, te da je Pavle referentno merilo, on je gospod, i on je smer i cilj ka kome ljudi treba da idu. Takođe su smatrali da bi i oni, ukoliko bi obavljali stvari kao što je Pavle činio, dobili isti venac, ishod i odredište kao on. S jedne strane, Pavle je ljude podstrekivao i navodio ih na pogrešan put. S druge strane, imao je veoma zlonameran cilj. Duboko u svom srcu, on je razmišljao ovako: „U malo verovatnim okolnostima da ne dobijem venac, ako se ispostavi da je to bila samo moja uobrazilja i moja pusta želja, to će značiti da je svako ko veruje u hrista, uključujući i mene, u svojoj veri bio naveden na pogrešan put. To će značiti da bog na zemlji jednostavno ne postoji i ja ću takođe poreći tvoje postojanje, bože na nebesima, i ti povodom toga nećeš moći ništa da učiniš!” Ovim je indirektno hteo da kaže: „Ako ja ne dobijem ovaj venac, neće ga dobiti ni braća i sestre. Sledstveno tome, svi oni koji veruju u gospoda poreći će gospoda i gospod neće zadobiti te ljude. To će ujedno dokazati da bog na nebesima nije pravedan. Ako ja, Pavle, ne dobijem venac, ne bi trebalo da ga dobije ni bilo ko drugi!” To je bio zlonamerni deo Pavlove ličnosti. Zar to nije ponašanje antihrista? Ovo je ponašanje antihrista, zlog đavola: podstrekivanje i mamljenje ljudi i njihovo navođenje na stranputicu, kao i otvoreno galamljenje protiv Boga i protivljenje Njemu. Duboko u svom srcu, Pavle je razmišljao: „Ako ne dobijem venac, bog nije pravedan. Ako venac dobijem, jedino je to venac pravednosti i jedino tada je božja pravednost istinska pravednost.” Ovo je poreklo njegovog „venca pravednosti”. Šta je ovim činio? Otvoreno je podstrekivao one koji su sledili Boga i navodio ih na pogrešan put. U isto vreme, ove metode je koristio da otvoreno galami protiv Boga i da Mu se protivi. Jednostavnim rečima, njegovo ponašanje je predstavljalo svojevrsnu pobunu protiv Boga. Kakva je bila priroda tog ponašanja? Spolja posmatrano, reči koje je Pavle koristio deluju ljubazno i pristojno i čini se da u njima nema ničeg pogrešnog – ko ne veruje u Boga kako bi dobio venac pravednosti i bio blagosloven? U najmanju ruku, čak i ljudi bez ikakvog kova veruju u Boga kako bi ušli u raj. Bili bi srećni čak i kad bi od njih zatražili da pometu ulice ili da stražare na tamo nekoj kapiji. Imati ovu nameru i cilj u svojoj veri u Boga može se smatrati ispravnim i razumljivim. Međutim, dobijanje blagoslova i venca nije bio jedini Pavlov cilj. Uložio je mnogo truda, platio veliku cenu i primenio mnoštvo strategija kad je to bilo u pitanju. Stvari koje je Pavle izgovorio razotkrile su njegovu zlonamernu prirodu, kao i skrivene, mračne stvari duboko u njemu. U to vreme, Pavle je bio veoma poznat i bilo je mnogo ljudi koji su ga idolizovali. Išao je svuda propovedajući svoje teološke teorije, svoje predstave i uobrazilje, kao i znanje koje je stekao iz Biblije i stvari do kojih je došao sopstvenim zaključivanjem. Kad je Pavle svuda propovedao ove stvari, koliki je to samo uticaj moralo imati na tadašnje ljude i koliko ih je samo to moralo duboko u srcu povrediti i otrovati! I koliki je to samo uticaj moralo imati na ljude u kasnijim generacijama koji su iz njegovih pisama naučili ove lažne ideje i argumente! Ljudi koji su čitali ove njegove reči ne mogu da oslobode svoje srce od ovih stvari ma koliko dugo pokušavali – previše su duboko otrovani! Koliko duboko? U religiji se pojavio fenomen nazvan „Pavlov efekat”. Šta je Pavlov efekat? To je način na koji su svi ljudi pod uticajem Pavlovih misli, gledišta, argumenata i iskvarenih naravi koje je otkrivao. On naročito pogađa ljude čije porodice generacijama veruju u Boga – porodice koje decenijama slede Hrista. Oni kažu: „Naša porodica generacijama veruje u gospoda i ne prati svetovne trendove. Udaljili smo se od sekularnog sveta i odustali od svojih porodica i karijera da bismo se davali za boga. Radimo sve ono što je i Pavle radio. Ako ne dobijemo vence ili ne odemo u raj, boga ćemo, kad bude došao, izvesti na sud.” Zar ljudi ne ističu ovaj argument? (Da, ističu ga.) A ovaj trend je uzeo maha. Odakle potiče ovaj trend? (Iz onoga što je Pavle propovedao.) To je zloćudni rezultat tumora koji je Pavle usadio. Da Pavle ljude nije ovako podstrekivao i da nije uvek govorio: „Već mi je pripravljen venac pravednosti” i „Hristos je za mene život”, bez konteksta te istorijske epohe, današnji ljudi ne bi imali saznanje o tim stvarima. Čak i da su imali tu misao, ne bi imali tu drskost. Razlog zašto ovi religiozni ljudi sa takvom bezobraznom samouverenošću zahtevaju od Boga blagoslove i vence u potpunosti je posledica Pavlovog podstrekivanja i huškanja. Bude li došao dan u kome neće biti blagosloveni, ovi ljudi će imati drskosti da otvoreno izazovu Gospoda Isusa, pa će čak želeti da odmarširaju pravo sve do trećeg neba i da Gospoda izvedu na sud. Nije li ovo pobuna verskog sveta protiv Gospoda Isusa? Jasno je da je Pavle ozbiljno uticao na verski svet! Nakon što smo u besedi došli do ove tačke, možemo da zaključimo koji je bio Pavlov peti greh, zar ne? Kad je reč o rezimiranju porekla „venca pravednosti” o kome je Pavle govorio, njegova strategija se krila u reči „pravednost”. Zašto je pomenuo „pravednost”? Na zemlji je to bilo zato što je želeo da podstrekne pripadnike Božjeg izabranog naroda i da ih navede na pogrešan put, tako da razmišljaju isto kao i on. Na nebu – kad se to ticalo Boga – želeo je da ovom rečju primora Božju ruku i da galami protiv Njega. To je bio Pavlov cilj. Iako to nije nikad izgovorio, reč „pravednost” već je u potpunosti otkrila njegov cilj da galami protiv Boga i snagu s kojom je to činio – to je već izašlo na videlo. Sve su to činjenice. Na osnovu tih činjenica, može li se Pavlova priroda-suština rezimirati samo kao nadmena, samopravedna, lažljiva i bez ljubavi prema istini? (Ne.) Ovi izrazi ne mogu da je rezimiraju. Sada kad sam izneo ove činjenice i raščlanio ih, analizirao i okarakterisao, možete mnogo jasnije i temeljnije da uvidite Pavlovu priroda-suštinu. U tome je efekat koji se postiže analizom suštine na osnovu činjenica. Kad je Pavle galamio protiv Boga, on nije prolazio kroz neko blaže emotivno stanje, to nije bio nagoveštaj buntovne naravi ili nesposobnost da se pokori, nasamo. To nije bio uobičajeni problem otkrivanja iskvarene naravi; već je on poprimio razmere otvorenog korišćenja svakakvih metoda da se ljudi kroz pisma i u javnosti podstrekuju i navode na pogrešan put, kako bi svi u gnevu zajedno ustali da se Bogu suprotstave i da na Njega galame. Ne samo da je sam Pavle galamio na Boga, već je i sve druge podstrekivao da galame protiv Boga – ne samo da je bio nadmen, već je bio zli đavo! Ovaj greh je ozbiljniji od prethodnog. Da li je dobro ili loše to što razgovaramo o sve ozbiljnijim grehovima? (Dobro je.) Zašto je to dobro? (Zato što možemo da budemo pronicljiviji prema Pavlu.) Kad budete pronicljiviji, moći ćete temeljnije da otkrijete i jasnije uvidite razna Pavlova ispoljavanja, otkrovenja iskvarenosti i njegovo pravo lice. Da li ćete time postići naš cilj? (Ne, nećemo.) Morate da uzmete u obzir sva Pavlova ispoljavanja koja smo rezimirali, kao i njihov glavni sadržaj, teme i suštinu, i da ih dovedete u vezu sa sobom. Kad budete jasno uvideli koliko je tačno velika razlika između puta kojim idete i vaše sopstvene suštine u odnosu na Pavlove, u potpunosti ćete postići rezultate i ostvariti naš cilj detaljne analize Pavla. Ima nekih koji kažu: „U meni nema nikakvih ispoljavanja Pavlovog stremljenja ka vencu pravednosti.” Tvoja ispoljavanja i tvoja suština možda nisu tako ozbiljni kao kod Pavla, ali ima izvesnog preklapanja između tvoje suštine i njegove. On je posedovao takva ispoljavanja, a ti poseduješ takva stanja. Može se reći da su Pavlova ispoljavanja na skali dosegla 10. ili 12. podeljak, a šta je sa tvojim? (Ja sam na broju sedam ili osam.) Pavle je sve vreme otkrivao te stvari i u svakom trenutku je tim stvarima bio ispunjen. Iako ove stvari možda ne otkrivaš sve vreme, ipak ih otkrivaš često. Polovinu svog života verovatno provodiš radeći te stvari i živeći u tim stanjima. Posebno onda kad ti Bog priređuje kušnje, kad se Božje delo ne poklapa s tvojim predstavama, kad te On orezuje i kad okruženja koja On za tebe priređuje ne ispunjavaju tvoja očekivanja, to u tebi može da izazove ovakva stanja; možda bi mogao da galamiš na Boga i da Mu se protiviš. U takvim trenucima, mogla bi da ti koristi naša analiza o načinu na koji je Pavle ljude podstrekivao i navodio ih na pogrešan put. Zašto? Zato što je sada tvoj um svestan ozbiljnosti prirode Pavlovih ispoljavanja; ona nisu bila obična otkrivenja iskvarenih naravi, već đavolska priroda-suština koja se protivi Bogu. Kad takva stanja nastanu u tebi, znaćeš koliko je ovaj problem ozbiljan. Tada bi trebalo da se okreneš, pokaješ i napustiš ovo pogrešno stanje. Trebalo bi da se od njega udaljiš, da tragaš za istinom i tražiš put pokornosti Bogu. To je pravi put koji ljudi treba da slede i zakon kojeg stvorena bića treba da se pridržavaju. Ovaj razgovor u zajedništvu ima za cilj da ljudima pomogne.

Pavle ima još jednu „mudru izreku” – koja je to izreka? („Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak” (Filipljanima 1:21).) Nije priznavao da je Gospod Isus Hristos Sâm Bog, nije priznavao da su reči koje je izrazio Gospod Isus Hristos u potpunosti istina, nije priznavao činjenicu pojavljivanja Reči u telu, i nije priznavao da je Gospod Isus Hristos otelotvorenje i pojava Boga. Naprotiv, bio je nadmen i umišljen i postavio je sebe za hrista. Nije li ovaj čovek odvratan? (Odvratan je.) Suština ovog problema je veoma ozbiljna. U Pavlovom umu, ko je tačno bio hristos? Kakav je bio njegov identitet? Zašto je Pavle voleo da bude hristos? Da je, u Pavlovom umu, hristos bio obično, iskvareno ljudsko biće ili beznačajan čovek koji je odigrao neupadljivu ulogu, koji nije imao plemenit identitet niti ikakve osobine ili veštine koje su prevazilazile one kod običnih ljudi, da li bi Pavle i dalje želeo da bude hristos? (Ne, ne bi.) Sasvim sigurno ne bi. Sebe je smatrao dobro obrazovanim i nije se mirio s tim da bude obična osoba, želeo je da bude natčovek i velikan i da bude iznad ostalih – kako je mogao da želi da bude hristos kojeg su drugi ljudi smatrali beznačajnim? S obzirom na to, kakav je onda status i ulogu imao hristos u Pavlovom srcu? Kakav identitet i status neko mora da ima i kakav autoritet, moć i prisustvo mora da pokazuje da bi bio hristos? Ovim se potpuno razotkriva kako je Pavle zamišljao hrista i šta je znao o hristu, odnosno, kako je definisao hrista. Zbog toga je Pavle imao ambiciju i želju da bude hristos. Neke se stvari otkrivaju u njegovim pismima – hajde da analiziramo nekoliko stvari. Kad je Gospod Isus obavljao delo, učinio je nekoliko stvari koje su predstavljale Njegov identitet kao Hrista. Ove stvari su simboli i koncepti za koje je Pavle smatrao da ih identitet hrista poseduje. Koje su to bile stvari? (Prikazivanje znamenja i čuda.) Upravo tako. Bile su to one stvari kad Hristos ljude leči od bolesti, kad izgoni demone i prikazuje znamenja i čuda. Iako je Pavle priznao da je Gospod Isus bio hristos, bilo je to samo zbog znamenja i čuda koja je On prikazivao. Prema tome, kad je Pavle propovedao jevanđelje Gospoda Isusa, on nije nikada govorio o rečima koje je Gospod Isus izgovorio, niti o onome što je On propovedao. U očima Pavla, bezvernika, činjenica da je Hristos mogao da kaže toliko stvari, da toliko propoveda, da obavi toliko dela i da navede tako mnogo ljudi da Ga slede, donela je određenu počast identitetu i statusu Gospoda Isusa – donoseći im neograničenu slavu i plemenitost – te je status Gospoda Isusa među ljudima učinila posebno velikim i istaknutim. Tako je Pavle to posmatrao. Na osnovu onoga što je Gospod Isus Hristos ispoljavao i otkrivao dok je obavljao delo, kao i iz Njegovog identiteta i suštine, Pavle nije video Božju suštinu, istinu, put ili život, kao ni Božju divotu ili mudrost. Šta je Pavle video? Da se poslužim savremenim načinom izražavanja, ono što je video bilo je bleštavo prisustvo slavnog čoveka, velikana ili natčoveka i žudeo je da bude obožavalac Gospoda Isusa. Kad je Gospod Isus govorio i obavljao delo, slušalo Ga je toliko ljudi – kako je to samo veličanstveno moralo biti! Bilo je to nešto čemu je Pavle dugo zavideo u srcu. Čeznuo je za danom kada će moći beskrajno da propoveda poput Gospoda Isusa, koji je bio okružen tolikim ljudima koji su Ga posmatrali zaneseno, sa divljenjem i čežnjom u očima, u želji da Ga slede. Pavle je bio zadivljen prisustvom koje je Gospod Isus imao. Zapravo, nije bio uistinu zadivljen, već Mu je zavideo što je imao identitet i držanje na koje su se ljudi ugledali, na koje su obraćali pažnju, koje su veličali i visoko cenili. Na tome je zavideo. Pa, kako je on mislio da su te stvari postignute? On nije verovao da je Gospod Isus Hristos ove stvari postigao kroz Svoju suštinu i identitet, već je verovao da je to bilo zbog Njegovog imena. Stoga je Pavle snažno žudeo da bude važna ličnost – da preuzme ulogu koja nosi titulu hrista. Da bi ušao u takvu ulogu, Pavle je uložio mnogo truda, zar ne? (Da.) Kakve je napore uložio? Svuda je propovedao i čak izvodio čuda. Da bi sebe okarakterisao, na kraju je upotrebio frazu koja je zadovoljila njegove unutrašnje želje i ambicije. Koju frazu je upotrebio da bi okarakterisao sebe? („Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak.”) Živeti je hrist. To je glavna stvar koju je želeo da postigne; glavna želja mu je bila da bude hristos. Kakve veze ova želja ima sa njegovim ličnim težnjama i sa putem kojim je išao? (Izrazito je poštovao moć i nastojao je da se ljudi ugledaju na njega.) To je teorija; treba da navedete neke činjenice. Pavle je na praktične načine ispoljavao svoju želju da bude hristos; Moja karakterizacija o njemu nije zasnovana samo na jednoj frazi koju je izgovorio. Na osnovu stila, metoda i načela njegovih postupaka, možemo da vidimo da se sve što je radio vrtelo oko njegovog cilja da postane hristos. To su koren i suština zašto je Pavle rekao i učinio tako mnogo stvari. Pavle je želeo da bude hristos, a to je uticalo na njegove težnje, na njegov put u životu i na njegovu veru. Na koje načine se taj uticaj ispoljavao? (Na svakom koraku u svom radu i propovedanju Pavle se razmetao i svedočio je o sebi.) To je jedan način; Pavle se razmetao na svakom koraku. Ljudima je jasno stavljao do znanja kako je patio, kako je obavljao stvari i koje su mu bile namere, tako da su ljudi, kad su to čuli, pomislili da hristu sliči kao jaje jajetu i zaista su želeli da ga zovu hristos. To mu je bio cilj. Da su ga ljudi zaista zvali hristom, da li bi on to poricao? Da li bi on to odbio? (Ne, ne bi.) Sasvim sigurno ne bi – sigurno bi bio ushićen. To je jedan način na koji se taj uticaj ispoljavao na njegove težnje. Koji su bili drugi načini? (Pisao je pisma.) Da, napisao je nekoliko pisama kako bi se ona prenosila kroz buduća vremena. U svojim pismima i tokom celog procesa propovedanja jevanđelja, nikada nije uzdizao ime Gospoda Isusa Hrista, nikada nije svedočio da je Gospod Isus istina, put i život, a još manje je prenosio reči Gospoda Isusa Hrista. Umesto toga, uvek je uzdizao sebe i svedočio o sebi i razmetao se. Koja je bila posledica takvog njegovog postupanja? Kako je to uticalo na one koji su sledili Gospoda Isusa? Ljude je navelo da poriču Gospoda Isusa Hrista, a Pavle je zauzeo Njegovo mesto. Čeznuo je da ljudi kažu: „Ko je gospod Isus hristos? Nikad nisam čuo za njega. Mi verujemo u Pavla hrista.” Na taj način bi on bio srećan. To mu je bio cilj i jedan od ciljeva kojima je težio. Taj uticaj se ispoljavao i u načinu na koji je radio; izbacivao je uzvišene ideje i visokoparne teorije kako bi ljude naveo da uvide koliko je sposoban i ubedljiv u svom poslu, koliko je ljudima pomogao i kako ima određeno prisustvo, kao da se Gospod Isus Hristos ponovo pojavio. Još jedan način na koji se taj uticaj ispoljavao bio je u tome što Gospoda Isusa Hrista nije nikada uzdizao, a kamoli uzdizao Njegovo ime, niti je svedočio o rečima i delu Gospoda Isusa Hrista, kao ni o tome kako su oni bili korisni ljudima. Da li je Pavle držao propovedi o putu pokajanja? To je još manje radio. Pavle nije nikada propovedao o delu koje je Gospod Isus Hristos obavio, o rečima koje je On izgovorio ili o svim istinama kojima je ljude podučavao – Pavle je te stvari poricao u svom srcu. Ne samo da je Pavle poricao reči koje je Gospod Isus Hristos izgovorio i istine kojima je On podučavao ljude, već se prema sopstvenim rečima, poslu i učenjima odnosio kao da su istina. Te stvari je koristio da zameni reči Gospoda Isusa i ljude je navodio da njegove reči primenjuju i da ih se pridržavaju kao da su istina. Šta je bio podstrek za ova ispoljavanja i otkrivanja? (Njegova želja da bude hristos.) Podstrek su mu bili njegova namera, želja i ambicija da bude hristos. To je sada povezano sa njegovim praktičnim postupanjem i težnjama. Ovo je Pavlov šesti greh. Da li je on ozbiljan? (Da, jeste.) Zapravo, svi njegovi grehovi su ozbiljni. Svi su smrtni grehovi.

Sada ću u zajedništvu govoriti o Pavlovom sedmom grehu. Taj greh je još ozbiljniji. Pre nego što ga je Gospod pozvao, Pavle je verovao u judaizam. Judaizam je vera u Boga Jahvu. Kakvu ideju o Bogu imaju oni koji veruju u Boga Jahvu? Reč je o stvarima koje su doživeli njihovi preci kad ih je Bog Jahve izveo iz Egipta i odveo u dobru zemlju hanansku: kako se Bog Jahve pojavio Mojsiju, kako je na Egipat poslao deset pošasti, kako je koristio stubove od oblaka i vatre da vodi Izraelce i kako im je dao Svoje zakone i tome slično. Da li su oni koji su u to vreme verovali u judaizam smatrali da su sve ove stvari obična fantazija, predstave i legende ili su ih smatrali činjenicama? U to vreme, Božji izabrani narod i oni koji su bili istinski sledbenici verovali su i priznavali da Bog na nebesima postoji i da je stvaran. Oni su razmišljali ovako: „Činjenica da je Bog stvorio ljudski rod je istinita. Ma koliko davno da se to dogodilo, ta činjenica je i dalje istinita. U to ne samo da moramo da verujemo, već moramo da budemo sigurni i da prenosimo tu činjenicu. To je naša odgovornost i naša obaveza.” Međutim, druga grupa ljudi koji su bili bezvernici smatrali su da su te stvari verovatno samo legende. Niko nije pokušao da te priče proveri ni da istraži da li su one stvarne ili izmišljene, već su u njih samo napola verovali. Kad su imali potrebu za Bogom, nadali su se da je On stvaran i da može da im dȃ ono čemu su stremili, za šta su se molili i za čim su čeznuli; kad su se Bogu molili u nadi da će nešto dobiti, nadali su se da taj Bog postoji. Postupajući tako, prema Bogu su se odnosili kao da im je neka psihološka štaka. Nisu uviđali činjenicu da Bog spasava čoveka niti su prihvatali istine koje je Bog izražavao. To nije bila prava vera u Boga; uveliko su bili bezvernici. Kako se najniži tip čoveka ispoljavao? Sve što je činio bilo je da služi Bogu u crkvi, da Mu prinosi darove, da poštuje sve rituale, pa čak i da veruje u svakojake legende. Međutim, u njegovom srcu nije bilo Boga, a bog u njegovim predstavama i uobraziljama bio je nejasan i šupalj. U šta je takav čovek verovao? U materijalno. Verovao je jedino u one stvari koje može da vidi. U njegovim očima nisu postojale stvari iz legendi, nejasne stvari niti išta iz duhovne sfere što svojim rukama nije mogao da dodirne, svojim očima da vidi ili svojim ušima da čuje. Neki ljudi kažu: „Dakle, da li on veruje u postojanje stvari koje ne može da vidi, poput mikroorganizama?” U takve stvari apsolutno veruje. U potpunosti veruje u nauku, elektrone, mikrobiologiju i hemiju. Bezvernici veruju da su te stvari istinite više od svega. Oni su pravi materijalisti. O ovome govorimo kako bismo analizirali ove tri vrste ljudi: prave vernike, one koji napola veruju i materijaliste koji uopšte ne veruju u postojanje Božje. Neki ljudi kažu: „Da li bog zaista postoji? Gde je on? Kako izgleda? Čuo sam da je bog na trećem nebu. Pa, koliko je visoko to treće nebo? Koliko je daleko i koliko je veliko? Ljudi kažu i da postoji raj i da je popločan zlatnim ciglama i pločicama od žada, a da su u njemu i zidovi od zlata. Kako bi moglo da postoji tako divno mesto? To je besmislica! Čuo sam da je u Doba zakona, bog svom izabranom narodu dao svoje zakone i da te ploče sa zakonima i dalje postoje. Sve to je verovatno samo legenda, nešto što vladajuća klasa koristi da bi kontrolisala široke mase.” Da li ova grupa ljudi ima istinsku veru u Boga? (Ne, nema.) Oni ne veruju da Bog zaista postoji niti u činjenicu da je On stvorio ljude i vodio ljudski rod sve do današnjih dana. Pa, zašto onda i dalje služe u crkvi? (Zato što služenje Bogu posmatraju kao posao i kao svoj izvor opstanka.) Tako je. Oni to vide kao svoj posao, kao svoj izvor opstanka. Prema tome, koji tip ljudi je bio Pavle? (Treći tip.) To je povezano sa njegovom priroda-suštinom. Pavle je voleo da naširoko priča o praznim teorijama. Voleo je prazne stvari, nejasne stvari i stvari koje su čista izmišljotina. Voleo je stvari koje su duboke i teško dokučive, i koje se ne mogu izraziti konkretnim rečima. O stvarima je voleo previše da razmišlja, imao je predrasude, bio je tvrdoglav i imao je iskrivljeno shvatanje. Takvi ljudi nisu ljudska bića. Takav čovek je on bio. Posmatrajući Pavlovu narav i priroda-suštinu, kao i njegove sklonosti, nade, stremljenja i težnje, iako je služio u crkvi i bio učenik poznatog učitelja, za njega je znanje koje je stekao bilo samo sredstvo da zadovolji sopstvene želje, ambicije i sujetu, da sebi obezbedi izvor opstanka, status i ugled u društvu. Posmatrajući Pavlovu priroda-suštinu i težnje, koliko vere je on imao u Jahvu? Njegova vera nije bila obećanje, već prazne reči. On je bio bezvernik, ateista i materijalista. Neki ljudi pitaju: „Ako je Pavle bio bezvernik, zašto je postao apostol Gospoda Isusa Hrista i zašto je prenosio jevanđelje Doba blagodati?” Recite Mi, kako je mogao da ide ovim putem? Šta ga je pokretalo? Šta je za njega bila prekretnica da preuzme ovu ulogu, i koja je učinila da bezvernik poput njega može da krene ovim putem i da se preokrene? Na šta tačno mislim kad kažem „da se preokrene”? Na trenutak kad je Pavle oboren na putu za Damask – tad je nastupio preokret u njegovom životu. Doživeo je dve vrste preokreta: jedan je kad je iz svoje nevere u Boga počeo da veruje da Bog zaista postoji, jer mu se Gospod Isus koga je u početku progonio pojavio na putu za Damask. Pavle je uzviknuo: „Ko si ti, gospodine?” Zapravo, duboko u sebi, Pavle nije verovao da ovaj Gospod i Bog postoji, ali nije mogao da se suzdrži da ne poviče: „Ko si ti, gospodine?” Šta je Gospod Isus rekao? („Ja sam Isus koga ti progoniš” (Dela apostolska 9:5).) U trenutku kad je Gospod Isus to rekao, Pavle je bio uveren u tu činjenicu: pojavio se Gospod kojeg nikada ranije nije video, kojeg nije mogao da zamisli i koji je bio moćniji nego što je on mogao i da zamisli. Kako je bio uveren u to da je Gospod moćniji nego što je to mogao i da zamisli? Zato što se, kad je Pavle to najmanje očekivao, pred njim pojavio Isus za koga nimalo nije verovao da je Bog. Koliko je moćan Gospod Isus? U razmere Njegove sile Pavle je bio uveren kad mu je oči zaslepila Njegova svetlost. Dakle, da li je mogao biti uveren da je Gospod Isus Bog? (Ne.) Zašto nije? (Zato što Pavle nije verovao da Bog uopšte postoji.) Tako je, zato što uopšte nije verovao u Božje postojanje. Ovoga časa, svi vi u svom srcu imate veru i temelj, pa ako bi se Bog pojavio pred tobom, makar to bili samo Njegov glas ili Njegova leđa, i ako bi ti se On obratio ili pozvao tvoje ime, ti bi bio uveren u tu činjenicu: „Ovo je Bog u koga verujem. Video sam Ga i čuo sam Ga. Bog mi se obratio.” Bio bi uveren zato što u srcu imaš veru, zato što si sanjao o ovom trenutku i zato što se ne plašiš. No, da li je i Pavle tako mislio? (Ne.) On nikada u svom srcu nije imao veru. Koja mu je bila prva pomisao? (Strah.) Plašio se jer je ovo stvorenje bilo u stanju da ga obori i ubije! To ga je uplašilo i prestravilo više od samog pakla, koji nije mogao da vidi. Bio je izbezumljen od straha. U njegovom srcu uopšte nije bilo vere u Boga – moglo bi se reći da nije imao nikakvu ideju o Bogu. Prema tome, kad je Gospod Isus obavljao Svoje delo, bilo da je prikazivao znamenja i čuda ili držao propovedi, koliko god ljudi da Ga je sledilo, koliko god da je bio impresivan, odnosno koliko god da je to bio veliki prizor, u Pavlovom umu Gospod Isus nije bio ništa više od običnog čoveka. Gledao je s visine na Gospoda Isusa i nimalo Ga nije poštovao. Ali je sada, običan Sin čovečji koga je gledao s visine, stajao tu pred njim, više ne u telu običnog čoveka i ne samo u obliku glasa, već kao stub svetlosti! Za njega je to bio trenutak koji neće zaboraviti ni za milion godina. Ta svetlost je bila zaslepljujuća! Kako je Bog oborio Pavla? Kad mu se Bog obratio, Pavle je u trenu bio zaslepljen i pao je na zemlju. Šta se događalo? Da li je pao dragovoljno i sopstvenom voljom ili je na to već bio pripremljen? (Ne, naprosto to nije mogao da izdrži.) Čovekovo telo je samo od mesa i ono to ne može da izdrži. Kad ti se Bog zaista obrati, On neće biti u običnom fizičkom telu u kome si video Gospoda Isusa – tako prijatnog i pristupačnog, tako poniznog i običnog, sačinjenog od krvi i mesa, nekoga ko ti izgleda neupadljiv i o kome ni ne razmišljaš. Kad ti se Bog obrati, pa makar i da te On ne obori, ti to nećeš moći da izdržiš! Evo šta je Pavle prvo osetio duboko u svom srcu: „Obratio mi se gospod Isus koga sam nekad progonio i gledao s visine. Ova svetlost je tako moćna!” Da li mu je Bog rekao da se pokloni? Da li mu je On rekao: „Treba da se pokloniš”? (Ne, nije mu On rekao.) Pa zašto se Pavle našao licem prema zemlji? (Bio je uplašen.) Ne. Bog je stvorio ljudski rod i ljudi su tako sitni i nejaki da kad Božja svetlost dotakne njihovo telo, oni ne mogu da izdrže da ne padnu na zemlju. Bog je tako velik i snažan; On je više od onoga što bi njihove sposobnosti i živci mogli da podnesu. Pavle nije priznavao Gospoda Isusa kao Boga ni kao Gospoda, pa zašto bi se sȃm od sebe poklonio? Pao je ničice; u potpunosti je bio onesposobljen i paralisan. Njegov prvobitni ponos, kao i njegova nadmenost, drskost, samopravednost i umišljenost, nestali su u trenu. Bog se Pavlu čak nije ni pojavio u Svojoj stvarnoj ličnosti; samo ga je obasjala Njegova svetlost i kad ju je Pavle ugledao, rezultat je bio ovakav; u toj meri je to uticalo na njega. To je bio Pavlov preokret. Da iza ovog preokreta nije postojao jedinstven kontekst, odnosno da to nije bio neki poseban slučaj, za običnu osobu sa ljudskošću i savešću, koja stremi ka pozitivnim stvarima i stremi ka istini, to bi bila dobra stvar, jer kad čovek vidi Boga, to se odražava na stremljenje u čitavom njegovom životu. Sudeći po onome što je zabeleženo u Bibliji, retki su slučajevi da je tokom vekova čovek čuo Boga da govori. Jov je Boga čuo kako mu govori u vihoru nakon što je bio kušan. Ceo svoj život Jov je proveo tragajući da se pokori Božjim uređenjima, i da razume Božju suverenost, međutim, Jov nije video Boga sve do svoje sedamdesete godine; samo je doživljavao Njegovu suverenost, pa ipak, Jov je imao veru kakvu je imao. Kad je rođenim ušima čuo kako mu se Bog obraća, zar to nije bio veliki preokret u njegovoj veri? (Da, bio je.) Taj preokret je bio uzdizanje, trenutak u kome je njegova vera postala još veća. To mu je još više potvrdilo da je ispravno i dobro celokupno delo koje je Bog u kojeg je verovao i kome se pokoravao obavio na ljudima, te da ljudi treba da Mu se pokore. To nije bio mali preokret kakav doživljava prosečna osoba, kad iz vere ispunjene sumnjom postepeno prelazi u pravu veru bez imalo sumnje. Zapravo, to je bilo uzdizanje, kojim je njegova vera dostigla više razmere. Kad je reč o Pavlu, kakav je preokret kod njega trebalo da donese Božje pojavljivanje i to što ga je Bog oborio? Svakako ne uzdizanje, jer on u Boga pre toga nikad nije verovao, pa se to ne bi moglo nazvati uzdizanjem. Pa, kakav je onda uticaj to imalo na njega? Ovo je opet povezano sa njegovim težnjama. Recite Mi. (Da bi sačuvao svoj život, Pavle je želeo da službuje tako što je propovedao jevanđelje da se iskupi za svoje grehe.) Upravo tako. Takođe se plašio smrti i bio je veoma ljigav. Kad je otkrio da je Isus koga je progonio zapravo Bog, bio je izbezumljen od straha i pomislio je: „Šta treba da uradim? Mogu samo da slušam gospodove naredbe, inače ću umreti!” Od tog trenutka je prihvatio Božji nalog i počeo da službuje propovedajući jevanđelje ne bi li se iskupio za svoje grehe. Razmišljao je ovako: „Budem li zaista uspešan u propovedanju jevanđelja i gospod Isus bude zadovoljan, možda čak dobijem i venac i nagradu!” Takve su bile kalkulacije duboko u njegovom srcu. Mislio je da je konačno pronašao bolju priliku za dobijanje blagoslova. Pavle je prihvatio Gospodov nalog kako bi se iskupio za svoje grehe i spasao svoj život; to su bili namera i cilj u pozadini njegove vere u Gospoda i prihvatanja Gospoda. Otkako je susreo Gospoda Isusa na putu za Damask i bio oboren, napravio je preokret koji je označio novi početak u njegovim težnjama i u životu vere u Boga. Da li je taj novi početak bio pozitivan ili negativan? (Bio je negativan.) On nije prepoznao Božju pravednost i prihvatio je nalog Gospoda Isusa koristeći metod transakcije koji je bio još ljigaviji, besprizorniji i nečuveniji, samo zato što se uplašio Božjeg veličanstva i toga da bude oboren. To je još odvratnije. Međutim, to nije poenta Mog današnjeg razgovora u zajedništvu. Na osnovu Pavlovog preokreta nakon susreta sa velikom Božjom svetlošću i različitih načina na koje se ispoljavao, možemo jasno da uvidimo put na kome se Pavle nalazio i kakvom ga je osobom prikazala njegova suština-priroda. Te stvari su sasvim jasne.

Otkako je Pavle srušen, verovao je da je Gospod Isus Hristos stvaran, da je On istiniti Bog koji poseduje veliku moć. Od tog dana, prešao je sa vere u Boga Jahvu na nebesima na veru u Gospoda Isusa Hrista na zemlji. U to vreme nije imao drugog izbora nego da prihvati nalog Gospoda Isusa i da nepokolebljivo služi ovaploćenom Bogu – Gospodu Isusu. Naravno, cilj njegovog služenja delom je bio radi toga da bi osigurao oproštaj svojih greha, a delom i da bi zadovoljio sopstvenu želju da bude blagosloven i da dobije odredište koje je želeo. Kad je Pavle rekao: „Božjom voljom”, da li se „Bog” odnosio na Jahvu ili na Isusa? Postajao je zbunjen, pa je razmišljao na ovaj način: „Ja verujem u Jahvu, pa zašto me je onda Isus udario? Zašto Jahve nije zaustavio Isusa kad me je udarao? Koji od njih je tačno bog?” Nije mogao da dokuči. U svakom slučaju, on Gospoda Isusa nikad ne bi posmatrao kao svog Boga. Čak i ako je na rečima priznavao da je On Bog, u njegovom je srcu i dalje postojala sumnja. I kako je vreme prolazilo, postepeno se vraćao u veru da je „jedino Jahve Bog”, pa se u svim Pavlovim pismima nakon toga, kad je pisao „Božijom voljom”, „Bog” najverovatnije odnosilo uglavnom na Boga Jahvu. Pavle nije nikad jasno izjavio da je Gospod Isus Jahve, uvek je Gospoda Isusa posmatrao kao Božjeg Sina, nazivao Ga Sinom i nikada nije rekao ništa poput „Sin i Otac su jedno”, što dokazuje da Gospoda Isusa Pavle nikad nije priznavao za jedinog istinitog Boga; bio je sumnjičav i u to je tek napola verovao. Sudeći po ovom gledištu koje je Pavle gajio prema Gospodu Isusu Hristu i njegovoj nameri i svrsi stremljenja ka blagoslovima, Pavle nije bio čovek koji je stremio ka istini. Nikada nije razumeo tajnu ovaploćenja i nikada nije spoznao da je Gospod Isus jedini istiniti Bog. Samo zbog toga što ga je Gospod Isus srušio, on Mu je služio kako bi izbegao krivicu za svoje grehe i udovoljio svojoj želji da dobije blagoslove. Iz ovoga je lako videti da je Pavle bio ljigav i prepreden čovek koji je obožavao moć. Šta nam činjenica da je Pavle obožavao rđavost, moć i status govori o njegovoj veri? Da li je imao istinitu veru? (Nije.) Nije imao istinitu veru, pa je li onda bog kojeg je definisao u svom srcu zaista postojao? (Nije.) Pa, zašto je onda i dalje putovao unaokolo, davao se i obavljao posao za Gospoda Isusa Hrista? (Bio je pod kontrolom sopstvene namere da bude blagosloven.) (Plašio se da će biti kažnjen.) Sve se ponovo vraća na to. Zbog toga što se plašio da će biti kažnjen i zato što mu se u telu nalazio trn koji nije mogao da ukloni, on je uvek morao da putuje unaokolo i da radi; kad to ne bi činio, taj trn u telu bi ga jako boleo i on ne bi bio u stanju to da podnese. Iz ovih njegovih ispoljavanja, iz njegovih reči, njegove reakcije na ono što se dogodilo na putu za Damask i iz dejstva koje to što je udaren na putu za Damask nakon toga imalo na njega, možemo da zapazimo da u svom srcu nije imao veru; manje-više možemo reći da je on bio bezvernik i ateista. Njegovo gledište je bilo sledeće: „Ko god da ima moć, u njega ću verovati. Ko god da ima moć i može da me potčini, za njega ću obavljati poslove i robovati mu. Ko god može da mi dȃ odredište, venac i da udovolji mojoj želji da budem blagosloven, njega ću slediti. Njega ću do kraja slediti.” Ko je bio bog u njegovom srcu? Njegov bog je mogao da bude svako, pod uslovom da je od Pavla moćniji i da može da ga potčini. Nije li to bila Pavlova priroda-suština? (Jeste.) Dakle, ko je bio entitet u koji je na kraju verovao, a koji je bio u stanju da ga udari na putu za Damask? (Gospod Isus Hristos.) „Gospod Isus Hristos” je bilo ime koje je koristio, ali je entitet u koji je zaista verovao bio bog u njegovom srcu. Gde je bio njegov bog? Da si ga upitao: „Gde je tvoj Bog? Je li On na nebesima? Je li On među svim stvarima? Je li On Onaj koji je suveren nad celim ljudskim rodom?” on bi ti rekao: „Ne, moj bog je na putu za Damask.” To je zapravo bio njegov bog. Da li se uzrok zbog koga je Pavle iz proganjanja Gospoda Isusa Hrista mogao da pređe na rad, davanje sebe, pa čak i na žrtvovanje sopstvenog života za Gospoda Isusa Hrista – uzrok zbog koga je mogao da napravi tako veliki zaokret – ogleda u tome što je nastupila promena u njegovoj veri? Da li je to bilo stoga što se njegova savest probudila? (Nije.) Šta je onda bio uzrok tome? Šta se tačno promenilo? Promenio se izvor njegove duhovne podrške. Pre toga je izvor duhovne podrške bio na nebesima; bila je to prazna, nejasna stvar. Da je to zamenjeno Isusom Hristom, Pavle bi smatrao da je On previše beznačajan – Isus je bio samo običan čovek, On nije mogao da bude izvor duhovne podrške – a Pavle je imao još manje poštovanja prema verskim ličnostima. Pavle je samo želeo da pronađe nekoga na koga bi mogao da se osloni, ko je bio u stanju da ga potčini i učini ga blagoslovenim. Smatrao je da je entitet sa kojim se susreo na putu za Damask najmoćniji i da u njega treba da veruje. Njegov se izvor duhovne podrške promenio u isto vreme kad i njegova vera. Na osnovu ovoga, da li je Pavle zaista verovao u Boga ili nije? (Nije.) Hajde da sad u jednoj rečenici rezimiramo šta je uticalo na Pavlove težnje i na put kojim je išao. (Njegov izvor duhovne podrške.) Kako, dakle, treba da okarakterišemo Pavlov sedmi greh? Pavlova vera je u potpunosti bila izvor duhovne podrške; ona je bila prazna i nejasna. On je bio potpuni bezvernik i ateista. Pa, zašto ateista i bezvernik poput njega nije napustio verski svet? Kao prvo, u njegovoj nejasnoj uobrazilji postojalo je pitanje odredišta. Kao drugo, postavljalo se pitanje njegovog izvora opstanka u ovom životu. Slava, dobitak, status, izvor opstanka – to su bile stvari za kojima je težio u ovom životu, a pomisao da u svetu koji će doći postoji odredište bila je njegov izvor duhovne podrške. Te stvari predstavljaju svaki koren i svaki izvor podrške u pozadini onoga za čime takvi ljudi streme, šta otkrivaju, kao i puta kojim oni idu. Kad se stvari postave ovako, šta je Pavle bio? (Bezvernik. Verovao je u nejasnog boga.) Ispravno je reći da je on bio ateista i da je bio bezvernik, kao i oportunista koji se skrivao u hrišćanstvu. Ako bi ga nazvao samo farisejem, zar to ne bi bilo potcenjivanje? Ako pogledaš pisma koja je Pavle napisao i vidiš da na površini poručuju „Božijom voljom”, možda pretpostaviš da je Pavle Boga na nebesima smatrao najvišim, te da je samo zbog svojih predstava ili zbog svoje neukosti i nerazumevanja Boga, Boga podelio u tri ravni: na Oca, Sina i Svetoga Duha, i da je to samo njegova glupost, da nije naročito ozbiljan problem, jer i čitav verski svet tako misli. Međutim, sada, nakon što je to analizirano, da li je to slučaj? (Ne, nije.) Pavle nije čak ni priznavao postojanje Božje. On je ateista i bezvernik i treba ga svrstati u istu grupu sa nevernicima.

Završio sam sa rezimiranjem Pavlovih sedam grehova. Navedite mi ukratko koji su to grehovi bili. (Prvi greh je u tome što je stremljenje ka vencu pravednosti i stremljenje ka blagoslovima Pavle posmatrao kao ispravne ciljeve; drugi je u tome što je Pavle svoje uobrazilje i stvari koje je u sopstvenim predstavama smatrao ispravnim posmatrao kao istinu i svuda ih propovedao, navodeći ljude na pogrešan put; treći je u tome što je svoje darove i znanje Pavle posmatrao kao život; četvrti je u tome što je Pavle poricao identitet i suštinu Gospoda Isusa Hrista i poricao je delo iskupljenja koje je obavio Gospod Isus; peti je u tome što je Pavle propovedao: „Već mi je pripravljen venac pravednosti” i otvoreno je ljude podstrekivao i navodio ih na pogrešan put, navodeći ih na pokušaj da Božju ruku prisile, da protiv Njega galame i da Mu se protive; šesti je u tome što je Pavle verovao da je za njega život hristos. Poricao je istine koje je Gospod Isus izražavao, reči Gospoda Isusa zamenjivao je sopstvenim rečima i ljude je navodio da ih primenjuju i da ih se pridržavaju. Pavlov sedmi greh je u tome što je veru u Boga posmatrao kao psihološku štaku i što je u potpunosti bio ateista i bezvernik.) Naša analiza problema koje je Pavle imao u toj meri je detaljna da bi svakoga ko Pavla obožava mogla da natera da se urazumi. To je vrlo značajno. Sa kojima od ovih naravi i suština koje je Pavle otkrivao i ispoljavao i njegovih ličnih metoda stremljenja možete očigledno da se poistovetite? (Sa svima.) Prvi greh je u posmatranju stremljenja ka vencu pravednosti i stremljenja ka blagoslovima kao ispravnih ciljeva. Zašto kažem da je to pogrešno i da ljudi o tome treba da razmisle i da to promene? Kad je Pavle stremio ka vencu pravednosti, kad je stremio ka blagoslovima i tragao da uđe u carstvo nebesko, on je stremljenje ka ovim pogodnostima smatrao ispravnim. Dakle, koja vaša otkrovenja i ispoljavanja u stvarnom životu odgovaraju tom stanju? (Ponekad tražim da obavim važan posao i dam doprinos Božjoj kući. Ako budem stremio ka ovim stvarima, smatram da će me Bog na kraju usavršiti. Posao koji izvršavam i dužnosti koje obavljam posmatram kao spisak postignuća.) To je samo jedan deo toga. Posmatrati dužnosti koje obavljaš kao spisak postignuća isto je što i stremljenje ka vencu pravednosti; u pitanju je ista stvar; to je isto stanje. To je razlog zbog koga radiš i patiš. To je ono što usmerava izvor tvoje patnje i to je motivacija za tvoju patnju. Da te ove stvari ne usmeravaju, ne bi uopšte imao energiju; bio bi sasvim istrošen. Ima li još neko nešto da navede? (Kad situacije iz prošlosti u kojima sam odustajao od stvari, kad sam sebe davao, kad sam patio, situacije kad sam bio hapšen i vreme provodio u zatvoru i tome slično, posmatram kao vid ličnog kapitala, kao osnovu i razlog da budem blagosloven.) To je samo opis. Koje je ovde osnovno stanje? Zbog koje situacije zapadaš u ovo stanje? Na ovaj način ne bi razmišljao bez razloga. Nema šanse da bi ovako stalno razmišljao dok iz dana u dan jedeš, spavaš ili obavljaš stvari. Moraš da znaš koje okolnosti i situacije te dovode u ovakvo stanje. Reci Mi. (Kad u svojim dužnostima postižem određene rezultate, kad smatram da sam proputovao za Boga, da sam se za Njega davao, da sam se za Njega trudio i za Njega mnogo učinio. Baš kao Pavle, mislim da sam za Boga izvojevao dobru bitku i da sam dao doprinos. Tada se ukažu moje ambicije i želje.) Zapravo, ti prvobitno nisi bio bez ambicija i želja; od samog početka one su bile skrivene u tvom srcu, a sada izlaze na površinu i otkrivaju se. Kad se to događa, ti više nisi ponizan, reči ti nisu indirektne i postaješ drzak. Pavlova pogrešna gledišta nalazila su se u korenu svega što je radio. Činjenica da su gledišta u osnovi njegove vere u Boga bila pogrešna se pobrinula za to da koren njegovih postupaka bude pogrešan. Međutim, on to nije uvideo, već je smatrao da je to čak prikladno, pa je stremio u pogrešnom smeru. To je rezultiralo time da ishod njegovih težnji bude suprotan onome što je nameravao; težnje nisu dale dobar rezultat, a on nije zadobio istinu. Današnji ljudi su isti. Ako su perspektiva u pozadini tvog stremljenja i pravac tvog stremljenja uvek pogrešni, a ti to ipak smatraš ispravnom metodom stremljenja, šta ćeš na kraju zadobiti? Verovatno će te razočarati ili će prenaduvati tvoju prirodu. Na primer, ako te Bog na poseban način blagoslovi ili samo tebi nešto daruje, pomislićeš: „Vidi, Bog je prema meni milostiv. To dokazuje da Bog priznaje sve što sam uradio. Bog je to prihvatio. Cena koju sam platio i ulaganje celog svojeg srca nisu bili uzaludni. Bog prema ljudima nije nepravedan.” Ti na ovaj način razumeš da Bog prema ljudima nije nepravedan, Njegove blagoslove i prihvatanje, ali je to shvatanje pogrešno i iskrivljeno. Sada je ključno kako te pogrešne i iskrivljene namere, gledišta i težnje preobraziti u ispravna i čista gledišta i misli. Jedino obavljanje stvari u skladu sa ispravnim mislima i gledištima predstavlja sprovođenje istine u delo i to je jedini način da zadobiješ istinu. U tome je ključ.

Kroz često slušanje propovedi ljudi sada počinju da razmišljaju o sebi i da sebe upoređuju u odnosu na Božje reči. Probleme koje imaju u obavljanju svojih dužnosti počinju da prepoznaju i u stanju su da u sebi otkriju nenormalna stanja, prekomerne želje i otkrivenja iskvarenosti. Nisu sasvim bez moći zapažanja. Jedini je problem u tome što kad uvide da se nalaze u pogrešnom stanju ili da otkrivaju iskvarenost, oni nemaju sposobnost da to obuzdaju i ne traže istinu kako bi to rešili. Ponekad žive prema sotonskim filozofijama: ne vređaju nikoga i misle da su sasvim dobri. Međutim, ni na jedan pravi način se nisu promenili; svoje dane troše nemarno i uzaludno, i posledično, čak ni nakon decenije vere u Boga, nemaju nikakvo stvarno iskustveno svedočenje o kome bi govorili, te se osećaju postiđeno. Ključni problem koji sada treba rešiti jeste kako da promeniš pogrešan smer svojih težnji. Jasno ti je da je put stremljenja ka istini ispravan, ali ipak uporno stremiš ka slavi, dobitku i statusu. Kako se taj problem može preokrenuti tako da možeš da stupiš na put stremljenja ka istini? To je pravi problem koji vernici moraju da reše. U zajedništvu bi često trebalo razgovarate o načinu na koji doživljavate Božje delo i da ustanovite ko ima iskustveno svedočenje o stremljenju ka istini, i čije je iskustveno svedočenje dobro, pa da zatim to prihvatite i sledite njegov primer, kako bi ti iz toga izvukao korist i oslobodio se sputavanja svoje iskvarene naravi. Nije lako ići putem stremljenja ka istini – nužno je da sebe razumeš, a ne samo da razumeš svoje prestupe; najvažnije je da shvatiš svoju iskvarenu narav, šta je pogrešno u tvojim sklonostima i težnjama i kakve bi posledice mogle da nastanu. To je najbitnija stvar. Većina ljudi stremi ka slavi, dobitku i statusu. Svakoga dana razmišljaju o tome kako da postanu starešine, kako da druge ljude navedu da se na njih ugledaju, kako mogu da se razmeću i kako da žive dostojanstvenim životom. Ako ljudi o ovim stvarima nisu u stanju da razmišljaju, ako ne mogu jasno da uvide suštinu ovakvog života i ako, ko zna još koliko godina, nastave da nemarno otaljavaju stvari sve dok glavom ne udare u zid, spotaknu se i konačno se ne urazume, zar se time neće odložiti ta važna stvar, rast njihovog života? Jedino jasnim uvidom u sopstvenu iskvarenu narav i u put koji su odabrali, ljudi mogu da stupe na put stremljenja ka istini. Ako je to rezultat koji žele da postignu, zar nije ključno da sebe razumeju? Neki ljudi sebe ni najmanje ne razumeju, a opet imaju kristalno jasan uvid u najsitnije detalje tuđih problema i naročito su pronicljivi. Pa, dok druge razaznaju, zašto to ne uzmu kao ogledalo da i sebe prouče? Ako uvek govoriš kako su drugi ljudi nadmeni, samopravedni, lažljivi i da se ne pokoravaju istini, ali ne primećuješ da si i ti sȃm isti takav, onda si u nevolji. Ako sopstvene probleme nikad ne zapažaš i ako, ma koliko propovedi o istini da čuješ i sve što čuješ pritom i razumeš, sebe u odnosu na to ne upoređuješ, ako nisi spreman da ispitaš svoje stanje i nesposoban si da se ozbiljno pozabaviš sopstvenim problemima i da ih rešiš, onda nećeš imati život-ulazak. Ako nikad nisu u stanju da uđu u istina-stvarnosti, zar ljudi u svom srcu neće imati osećaj praznine? Neće osetiti kakvo je delo Bog obavio u njima, kao da nemaju moć zapažanja. Uvek će se nalaziti u maglovitom stanju, a težnje im neće biti usmerene ka ispravnom cilju ili pravcu. Stremiće samo na osnovu svojih ličnih sklonosti i koračaće sopstvenim putem. Baš kao u slučaju Pavla, koji je pridavao važnost jedino stremljenju ka nagradama i vencu, a istinu uopšte nije prihvatao niti ju je primenjivao. Ako ti je um uvek u nejasnom stanju i nemaš ispravan put stremljenja, u tom slučaju ni nakon višegodišnjeg slušanja propovedi nisi postigao nikakav efekat, a istiniti put nije nikad pustio koren u tvom srcu. Iako znaš da govoriš o pozamašnom delu doktrine, ona nimalo nije u stanju da reši tvoje negativno stanje ili iskvarenu narav. Naiđeš li na ikakav problem, doktrina koju shvataš neće ti pomoći da ga rešiš ni da kroz njega nesmetano prođeš; neće ti pomoći da promeniš ili ispraviš svoje stanje, neće ti dozvoliti da živiš sa osećajem savesti, neće ti pružiti slobodu i oslobođenje, niti će sprečiti da te išta sputava. Nikada ranije se nisi našao u ovakvom stanju, pa to dokazuje da suštinski nisi ušao u istina-stvarnosti. Ako želiš da uđeš u istina-stvarnosti, da razumeš Božje reči, da postigneš pravu veru u Boga, da spoznaš Boga i uveriš sa da Bog zaista postoji, svoje stanje onda moraš da uporediš sa Božjim rečima i da zatim pronađeš put primene i ulaska u Božje reči. Neki ljudi čitaju Božje reči i u odnosu na njih žele da su uporede, međutim, koliki god napor da ulažu, ne mogu to da učine. Na primer, kad Bog razotkrije da je čovekova narav previše nadmena, oni razmišljaju ovako: „Ja sam vrlo ponizan i držim se u pozadini. Nisam nadmen.” O kakvoj nadmenosti Bog govori? To je vrsta naravi, a ne ispoljavanje nabusite ličnosti, bučan način govora ili naročito drsko obraćanje. Naprotiv, ona se odnosi na nešto u tvojoj naravi – to je narav u kojoj ti ni pred čim ne popuštaš, prema svemu si prezriv, sve posmatraš s visine i ni za šta ne haješ. Nadmen si, uobražen, samopravedan, uvek smatraš da si sposoban i nikoga ne slušaš. Čak i ako čuješ reči istine, za njih uopšte ne haješ i istinu posmatraš kao nevažnu. Ne misliš da je problem ako otkrivaš iskvarenu narav, smatraš čak da ti niko nije ravan, uvek misliš da si od svih ostalih bolji i zahtevaš da te drugi slušaju. Ovo je nadmena, samopravedna osoba. Takvi ljudi nemaju život-ulazak, a ni istina-stvarnosti.

Kako neko može da proceni da li ima istina-stvarnosti? Jasno je da se mora sprovesti tačna procena prema Božjim rečima. Pre svega, pogledaj da li sebe zaista razumeš i da li zaista razumeš svoju iskvarenu narav. Na primer, da li je tvoja narav nadmena? Da li pri obavljanju stvari otkrivaš nadmenu narav? Ako ne znaš, onda si neko ko sebe ne razume. Ako čovek ne može jasno da vidi svoje stanje, ako ni najmanje ne razume iskvarenost koju otkriva, ako svoje reči i postupke ne temelji na istini, ako nije razborit u situacijama sa kojima se susreće i u svakoj stvari se slepo drži pravila, ali ne zna da li je to ispravno ili pogrešno, onda je on neko ko uopšte ne shvata istinu. Ako shvataš istinu, moći ćeš sebe da razumeš, znaćeš da imaš nadmenu narav, moći ćeš da razaznaš svoje pravo stanje, da se iskreno pokaješ i promeniš i znaćeš kako da primenjuješ istinu. Međutim, ako ne stremiš ka istini, ne shvataš praktičnu stranu istine Božjih reči, ne razmišljaš o ljudskim iskvarenim suštinama koje Bog razotkriva niti ih sa sobom upoređuješ, onda ćeš zauvek biti smetenjak. Jedino te istina može učiniti razboritim i osposobiti te da ispravno razlikuješ od pogrešnog, kao i crno od belog; jedino te istina može učiniti pametnim i racionalnim, pružiti ti mudrost i obezbediti ti sposobnost da jasno razlikuješ šta su pozitivne a šta negativne stvari. Ako te dve vrste stvari ne možeš jasno da razlikuješ, zauvek ćeš biti smetenjak; uvek ćeš biti u smetenom, neupućenom i zbunjenom stanju. Takvi ljudi ne mogu nikako da shvate istinu i, ma koliko godina verovali u Boga, još uvek ne mogu da uđu u istina-stvarnosti. Ako njihovo službovanje nije doraslo merilu, preostaje samo da budu uklonjeni. Pretpostavimo da neka veoma poznata osoba nešto uradi i da većina ljudi to vidi kao dobru stvar, međutim, bude li to posmatrao neko ko razume istinu, on će imati razboritost i ustanoviće da su u postupcima te osobe skrivene zle namere – da su to lažna dobrota, smicalice i obmane i da bi jedino zla osoba i đavolski car nešto takvo mogli da učine. Šta je polazište za ovu izjavu? Suština ove „dobre stvari” okarakterisana je prema istini. Šta god da drugi ljudi govore, jedino ćeš procenjujući to na osnovu istine moći jasno da uvidiš suštinu te stvari: ako je dobra, onda je dobra; ako je loša, onda je loša. Procenjivanje te stvari prema Božjim rečima biće u potpunosti tačno. Međutim, ako ne razumeš istinu, u tebi će se javiti predstave i reći ćeš: „Zašto je taj neko razotkriven i osuđen jer je uradio nešto dobro? Prema njemu nisu pravedni!” Na taj način ćeš to procenjivati. Polazište za tvoje procenjivanje te situacije nije istina, već ono što si u svojoj glavi zamislio. Ako stvari uvek posmatraš prema ljudskim predstavama i uobraziljama, nikad jasno nećeš moći da uvidiš suštinu problema, već će te samo zavarati ono kakvim se stvari spolja čine. Ako si bez istine, šta god da je to što posmatraš, uvek ćeš biti smeten, sve će ti biti maglovito, neodređeno i nejasno, a ti ćeš za sebe ipak misliti da imaš uvid i da si dubokouman. To je potpuni nedostatak samosvesti. Na primer, ako Bog kaže da je neki čovek zao i da treba da bude kažnjen, ali ti kažeš da je on dobra osoba i da je učinio dobre stvari, nisu li tvoje reči direktno suprotne i oprečne Božjim rečima? Do toga dolazi kad ljudi ne shvataju istinu i kad nemaju razboritost. Neki ljudi već godinama veruju u Boga, ali istinu ne shvataju. Ni u jednoj stvari nisu pedantni i mnoge stvari ne mogu jasno da uvide. Lažne starešine i antihristi ih lako navedu na stranputicu; kakva god da je nastala situacija, ako u njoj postoji neka zla osoba koja izaziva ometanje, oni se potpuno zbune i, nesvesni toga, govore ono što bi ta zla osoba rekla. Urazume se tek onda kad ta zla osoba bude razotkrivena i raskrinkana. Takvi ljudi često žive u neupućenom mentalnom sklopu, a imaju suštinu nekog smetenjaka. Takvi ljudi nemaju ni trunčicu kova; ne samo da istinu ne razumeju, već u svakom trenutku mogu biti navedeni na stranputicu, pa nema načina da uđu u istina-stvarnosti. U svakoj crkvi postoji nekolicina takvih ljudi – kad lažni starešina obavlja posao, oni ga slede; kad antihrist ljude navodi na pogrešan put, oni ga slede. Ukratko, slediće starešinu kakva god da je on ili ona osoba; oni su poput žene koja svog muža prati u stopu ma šta on uradio. Ako je starešina dobra osoba, oni onda slede dobru osobu; ako je starešina loša osoba, oni tada slede lošu osobu. Nemaju svoje mišljenje ni stavove. Prema tome, nemojte očekivati da će ovakav čovek moći da shvati istinu ili da će moći da uđe u stvarnost. Već je dovoljno dobro i ako može samo malo da službuje. Sveti Duh dela u ljudima koji vole istinu. Svi koji vole istinu jesu ljudi koji poseduju kov i makar su u stanju da shvate Božje reči i da razumeju propovedi i razgovore u zajedništvu Božje kuće. Kolike god da su jeresi i zablude koje verski svet širi i raznosi i u kojoj god meri da rđava sila antihristȃ kleveće, osuđuje i progoni crkvu, ljudi koji vole istinu i dalje su uvereni da su Božje reči istina i veruju da su propovedi, razgovor u zajedništvu i iskustveno svedočenje Božje kuće u skladu sa istinom i da su prava svedočenja. U tome se sastoji moć razumevanja. Ako uviđaš da su sve reči koje Bog izgovara istina i život-stvarnosti koje ljudi treba da poseduju, to shvatanje dokazuje da već razumeš deo istine. Ako shvataš da su sve istine koje Bog izražava pozitivne stvari i da su istina-stvarnosti, siguran si u to i stoprocentno priznaješ da je tako, onda ti razumeš Božje delo. Nije lako razumeti istinu; to je dostižno samo onim ljudima koje je Sveti Duh prosvetio. Oni koji istinu zaista razumeju već priznaju duboko u svom srcu da je pozitivno sve što je Bog učinio, da je sve to istina i da je sve to tako dragoceno za ljudski rod. Ljudi koji istinu zaista razumeju mogu jasno da uvide da je u svetu nevernika sve negativno i da se kosi sa istinom. Ma koliko dobro zvučale, njihove teorije ljude navode na stranputicu i škode im. Sve ono što Bog radi pozitivno je, istina je i za ljude predstavlja spasenje. Sve ono što Sotona i đavoli rade negativno je, pogrešno i besmisleno, navodi ljude na stranputicu i škodi im; to je upravo oprečno svemu onome što Bog radi. Ako ti je to sasvim jasno, u tom slučaju si razborit. Ako si uz to u stanju da stremiš ka istini, da prihvatiš sud i grdnju Božjih reči, da sebe razumeš kroz Božje reči i da se u odnosu na njih uporediš, da svoju iskvarenost vidiš onakvom kakva ona zapravo jeste, da razrešiš iskvarene naravi koje otkrivaš u svim okolnostima koje Bog za tebe stvara i ako si naposletku u stanju ne samo da sebe razumeš, već i da u odnosu na druge budeš pronicljiv, i možeš da razaznaš ko zaista veruje u Boga, ko je bezvernik, ko je lažni starešina, ko je antihrist i ko ljude navodi na stranputicu – ako si u stanju da tačno proceniš i razaznaš ove stvari – to znači da razumeš istinu i da imaš izvesnu stvarnost. Recimo, na primer, da tvoji rođaci ili roditelji veruju u Boga, ali da su uklonjeni zbog zlodela, ometanja ili zato što istinu nisu uopšte prihvatili. Međutim, ti prema njima nisi pronicljiv, ne znaš zašto su uklonjeni, osećaš se vrlo uznemireno i stalno se žališ da u Božjoj kući nema ljubavi i da prema ljudima ona nije pravedna. Treba da se pomoliš Bogu i da tražiš istinu, pa zatim, na osnovu Božjih reči, proceni kakvi su ti rođaci zapravo ljudi. Ako zaista razumeš istinu, moći ćeš tačno da ih definišeš i uvidećeš da je sve što Bog radi ispravno i da je On pravedan Bog. Nakon toga nećeš imati više nikakvih pritužbi, moći ćeš da se pokoriš Božjim uređenjima i svoje rođake ili roditelje nećeš nastojati da uzmeš u odbranu. Ovde poenta nije u tome da prekineš svoj srodničke odnose, već samo da odrediš kakvi su oni ljudi i da prema njima budeš pronicljiv, kao i da znaš zašto su uklonjeni. Ako su ti u srcu ove stvari zaista jasne, a tvoji su pogledi ispravni i u skladu sa istinom, onda ćeš moći da budeš na istoj strani kao i Bog, i tvoji će pogledi po tom pitanju biti sasvim u skladu sa Božjim rečima. Ako istinu ne možeš da prihvatiš ni da ljude posmatraš prema Božjim rečima, već se posmatrajući ljude i dalje priklanjaš odnosima i perspektivama tela, u tom slučaju nećeš nikad moći da se oslobodiš tog telesnog odnosa i te ljude ćeš i dalje posmatrati kao svoj rod – bližim čak i od braće i sestara u crkvi; u tom slučaju će po ovom pitanju nastati protivrečnost između Božjih reči i tvojih pogleda na sopstvenu porodicu – čak i sukob, pa bi ti u tim okolnostima bilo nemoguće da staneš na Božju stranu i imao bi predstave i pogrešno razumevanje o Bogu. Dakle, ako ljudi žele da postignu usklađenost sa Bogom, njihovi pogledi na stvari pre svega moraju biti u skladu sa Božjim rečima; oni moraju biti u stanju da ljude i stvari posmatraju na osnovu Božjih reči, da prihvate da su Božje reči istina i da ostave po strani čovekove tradicionalne predstave. Sa kakvom god osobom ili stvari da se suočiš, moraš biti u stanju da zadržiš istu perspektivu i gledišta kao Bog, a tvoja perspektiva i gledišta moraju biti usklađeni sa istinom. Na taj način, tvoja gledišta i način na koji pristupaš ljudima neće biti neprijateljski nastrojeni prema Bogu, a ti ćeš biti sposoban da budeš pokoran Bogu i sa Bogom usklađen. Takvi ljudi više nikada ne bi mogli da se Bogu opiru; to su upravo oni ljudi kakve Bog želi da zadobije.

Prvi korak ulaska u istina-stvarnosti jeste da o sebi razmislite prema Božjim rečima i da sva svoja različita stanja uporedite sa Njegovim rečima. Ako želite da uđete dublje, morate dublje da raščlanite i shvatite svoju iskvarenu narav. Nakon što je shvatite, šta treba da učinite? Treba da pronađete put primene i da uđete, da razmislite o tome kako da primenjujete istinu i da se oslobodite svoje iskvarene naravi; to je ispravan put. Nakon što o sebi steknu razumevanje, neki ljudi postanu negativni; plaču i jecaju da su uklonjeni i da su služitelji i kontrasti, pa čak ni ne žele da izvršavaju svoje dužnosti. Kakvi su to ljudi? To su apsurdni ljudi i besramno su nerazumni. Pa, koji je najbolji način da se to reši? U najmanju ruku, ne bi trebalo da plaču niti da oko toga dižu galamu i, povrh toga, ne treba da odustanu od Boga niti da se žale na Njega. Najvažnije što treba da urade jeste da traže istinu i da shvate šta je zapravo Božja namera, koji je način postupanja najrazumniji i koji put treba da izaberu; to su najvažnije stvari. Kad su neprekidno pod kontrolom svoje namere da budu blagosloveni, ljudima je najlakše da izgube razum. Najžalosniji su ljudi koji nemaju razuma, dok su ljudi koji u svemu biraju da se Bogu pokore i tragaju jedino da Bogu udovolje, oni sa najviše razuma i sa najvećom savešću. Kad Bog razotkrije neku osobu, kako ona treba da se nosi s tim i kakav izbor treba da napravi? Ona mora da traži istinu i ni pod kojim okolnostima ne treba da postane smetena. Za tebe je dobro da iskusiš Božji sud i grdnju i da svoju iskvarenost vidiš onakvom kakva ona zapravo jeste, pa zašto si onda negativan? Bog te razotkriva kako bi ti stekao razumevanje o sebi i kako bi te spasao. U stvari, iskvarena narav koju otkrivaš potiče iz tvoje prirode. Nije reč o tome da Bog želi da te razotkrije, ipak, ako te On ne bude razotkrio, zar ti to nećeš ionako otkriti? Pre nego što si počeo da veruješ u Boga, On te još uvek nije razotkrio, pa zar sve što si proživljavao nije bila sotonska iskvarena narav? Ti si neko ko živi prema sotonskoj naravi. Te stvari ne bi trebalo toliko da te šokiraju. Kad otkriješ malo iskvarene naravi, tebe to preplaši nasmrt i pomisliš da je s tobom završeno, da te Bog ne želi i da je sve što si uradio bilo uzalud. Ne preteruj. Bog spasava iskvarene ljude, a ne robote. Na šta mislim pod iskvarenim ljudima? Mislim na ljude koji otkrivaju sotonsku iskvarenu narav, koji su nadmeni i samopravedni, ne prihvataju istinu i u stanju su da se Bogu opiru i protiv Njega bune, koji su neprijateljski nastrojeni prema Njemu i u stanju su da idu Pavlovim stopama. Takve ljude Bog spasava. Ako želiš da prihvatiš Božje spasenje i da spasenje postigneš, moraš se suočiti sa iskvarenom naravi koja postoji u tvom srcu, moraš se suočiti sa iskvarenom naravi koju svakodnevno otkrivaš i svakoga dana moraš da tražiš istinu i o sebi razmišljaš, da sebe upoređuješ sa Božjim rečima, da primenjuješ razaznavanje i razlučivanje iskvarene naravi koju otkrivaš i da se protiv nje boriš. Neki ljudi se s njom bore nekoliko puta, ali bivaju poraženi i kažu: „Zašto ja uvek otkrivam nadmenost? A zašto drugi ljudi ne?” Zapravo, svi ljudi otkrivaju nadmenost. Kad je drugi ljudi otkriju, tebi to nije poznato, ali oni znaju. Ili je moguće da oni sami ne znaju kad otkrivaju nadmenost, ali Bog to zna. Postoji, takođe, još jedno pitanje koje ljudi moraju da zapamte: Bog rešava ljudske iskvarene naravi; On ne popravlja način na koji oni obavljaju stvari. Bog ne mrzi trenutnu nameru koju imaš dok nešto radiš ili naročit način na koji obavljaš stvari, odnosno ako si povremeno lenj ili ne plaćaš cenu; to nisu stvari koje Bog mrzi. Bog mrzi tvoju iskvarenu narav. Kad god osetiš da otkrivaš iskvarenu narav, toga bi i sȃm trebalo da postaneš svestan i pre nego što te Bog dovede u red. Ne treba da nagađaš da li te Bog mrzi ili te je uklonio; treba da budeš svestan svog problema, a zatim da tražiš način na koji treba da se pokaješ i koji će način primene istine doneti promenu. Ovo je ispoljavanje normalnog razuma. Ono čega prvo treba da postaneš svestan je u sledećem: „Ove moje reči nisu razumne i otkrivaju nadmenost. Nisam sposoban da izvršim ovaj zadatak, ali sam sebe nahvalio i rekao sam da mogu, pa zar to nije razmetanje? Razmetanje i hvalisanje pokazuju da imam nadmenu narav.” Bog te ne osuđuje zbog hvalisavosti, no, znači li to da tek tako možeš da je otpustiš? Ne, ne možeš da je otpustiš. Moraš da je razlučiš i kažeš: „Zašto sam tako dobar u razmetanju i hvalisanju? Zašto se razmećem stvarima koje ne mogu da uradim ili onim stvarima za koje čak ni ne znam da li mogu da ih uradim? Zašto imam ovu manu?” Ovo nije mana. Mana je loša navika na površinskom nivou. Hvalisavost je jedan od načina na koji se nadmena narav otkriva; tvoja sotonska narav te usmerava da živiš u takvom stanju – tebe u potpunosti usmerava tvoja narav. Ako nadmenu narav možeš da potisneš i da je ne otkrivaš, znači li to da je više nemaš? Znači li to da je ona popravljena? To ni izbliza nije tako jednostavno. To što nisi nadmen naprosto nije zbog toga što si promenio svoje ponašanje, što, spolja gledano, poštuješ pravila i lepo se ponašaš, što nisi drzak i ponašaš se kulturno. To su samo maske koje, povrh nadmenosti, dodaju nove probleme, a rezultat je još problematičniji. Ako želiš da popraviš svoju nadmenost i popraviš svaku vrstu iskvarene naravi, moraš da tražiš istinu da bi je popravio kad obavljaš svoje dužnosti. To je ispravan način. Na primer, pretpostavimo da ti starešina organizuje da obaviš određenu dužnost i nakon što ga saslušaš, kavaljerski kažeš: „Već sam ranije izvršavao takve dužnosti. To će biti prosto kao pasulj!” Nakon toga, ipak, uvidiš da si otkrio nadmenost i da je taj način razmišljanja bio pogrešan, pa se brzo pomoliš i prilagodiš svoje razmišljanje, uz reči: „O, Bože! Ponovo sam otkrio nadmenost. Molim Te, oreži me; spreman sam da dobro obavljam svoju dužnost”, to je prvo što treba da uradiš. Dakle, kako treba da se odnosiš prema svojoj dužnosti? Razmišljaš: „Ovo radim za Boga i to radim u Njegovom prisustvu, pa to moram pažljivo da uradim. Ne smem da zabrljam. Ako zabrljam, biće me sramota!” Zatim o tome razmisliš i pomisliš: „Ne, to nije tako. Zašto bi trebalo da se plašim da se ne osramotim?” Ni ovo stanje nije kako treba; počeo si da skrećeš sa puta. Kako to treba da ispraviš? Koji pravac je ispravan put? I ovde, to ima veze sa primenom istine da bi se problemi rešili. Trebalo bi da razmišljaš ovako: „Ne plašim se da ću se osramotiti. Najvažnije je da crkvenom poslu ne treba da nanosim štetu” i tvoje će se stanje preokrenuti. Ali, ako onda pomisliš: „Šta ako crkvenom poslu nanesem štetu i budem orezan? Izgubiću ponos”, tvoje stanje će ponovo biti pogrešno. Kako se to može popraviti? U svom srcu moraš da pomisliš: „Svojoj dužnosti nikad ne pridajem značaj, lenj sam u njenom obavljanju i tako sam nadmen. Zaslužujem da budem orezan. Moram Bogu da se pomolim i dozvolim Mu da dela. Možda jesam tvrd orah, ali je Bog svemoguć i za Njega ništa nije nemoguće, pa ću se osloniti na Boga.” Ovo je ispravno; ovo je ispravan način primene. Bog ti je dao određene talente i dozvolio ti je da stekneš određeno znanje, ali sticanje tog znanja ne znači nužno da svoju dužnost možeš dobro da obavljaš. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Kako čovek dolazi do ovog zaključka? (Kroz iskustvo.) Iz ovog iskustva si izvukao pouku i stekao si uvid. Naime, ono što Bog daje ljudima nije nešto što oni sami po sebi poseduju, niti je to njihov kapital; to što im je dao, Bog u svakom trenutku može da im oduzme. Kad Bog želi da te otkrije, koliko god da si nadaren za nešto, ti ćeš to zaboraviti i to nećeš moći da koristiš – bićeš bezvredan. Ako se u tom trenutku pomoliš: „Bože, bezvredan sam. Tu sposobnost imam samo zato što si mi je Ti dao. Preklinjem Te, daj mi snagu! Molim Te, blagoslovi me i vodi me tako da ne naškodim Tvom delu.” Je li to pravi način molitve? (Ne, nije.) Kakve promene u ovom trenutku treba da napraviš? Treba da kažeš: „O, Bože! Spreman sam da se pokorim Tvojim uređenjima. Ne mogu uvek da mislim kako sam u pravu. Iako o ovoj sferi posla znam ponešto i u njoj sam donekle stručan, to ne znači nužno da taj zadatak mogu dobro da izvršim. Pošto moja iskvarena narav izaziva ometanje, sklon sam tome da stvari radim površno i traljavo i da svoju dužnost ne shvatam ozbiljno. Nisam u stanju da se kontrolišem i ne mogu da se priberem. Preklinjem Te da me zaštitiš i usmeravaš. Spreman sam da Ti se pokorim, da učinim najbolje što mogu i da Ti dam slavu.” Ako dobro obavljaš svoju dužnost i osamdeset odsto zasluga za to pripisuješ Bogu a dvadeset odsto sebi, je li to prikladno? (Ne, nije.) Nije razumno praviti podelu na taj način. Da Bog nije delovao, da li bi svoju dužnost mogao dobro da izvršiš? Nipošto ne bi, jer ne samo da ti nedostaje istina, već imaš i iskvarenu narav. Kakvo god iskvareno stanje da postoji u ljudskom srcu, ljudi o sebi moraju uvek da razmišljaju i da traže istinu da bi to popravili. Jednom kad se njihova iskvarena narav pročisti, stanje će im biti normalno.

U čovekovom srcu će se ponekad pojaviti pogrešna misao ili ideja i one njegovo srce ometaju. U tom stanju on postaje zarobljen i nemoćan je da jedan ili dva dana iz njega izađe. Šta u takvom trenutku čovek treba da učini? Treba da tražiš istinu da bi rešio tu situaciju. Najpre treba da budeš načisto kako se ta pogrešna misao ili ideja pojavila, kako te je obuzela, učinila te negativnim i utučenim i navela da otkriješ svakakve vrste buntovništva i nakaznih postupaka. Zatim, kad shvatiš da su te stvari nametnute tvojom iskvarenom naravi i da se Bog toga gnuša, treba da se smiriš pred Bogom i moliš: „Bože, dovedi me u red i omogući mi da izvučem pouke koje treba da izvučem. Ne plašim se da budem razotkriven, niti se plašim da budem osramoćen ili da izgubim obraz. Jedino se plašim da svojim postupcima ne kršim Tvoje upravne odluke i da Tebi ne udovoljim.” To je pravi put, no, imaš li rast da ideš njime? (Ne.) Ako nemaš rast, znači li to da ne možeš da se moliš u tom pravcu? Pošto je to pravi put, treba da se moliš u tom pravcu. Ljudski rast je sada mali i ljudi često moraju da dođu pred Boga, na Boga se oslone i dozvole Bogu da ih više štiti i da ih više dovodi u red. Nakon što im rast bude veći i mogu da prihvate breme i izvrše više zadataka, Bog neće morati toliko da brine i neće neprekidno morati da ih štiti, da ih dovodi u red, da ih kuša ili posmatra. Ovo je stvar srca, a Bog posmatra ljudska srca. Boga ne zanima koliko se, posmatrano spolja, lepo ponašaš ili koliko si poslušan; On posmatra tvoj stav. Tokom celog dana možda ne progovoriš ni reč, ali kakav stav imaš u svom srcu? „Poverena mi je ova dužnost, pa imam odgovornost da je dobro izvršim, ali navikao sam da budem razuzdan i uvek radim šta mi se prohte. Znam da imam ovaj problem, ali ne mogu da se kontrolišem. Neka mi Bog priredi okruženje i u mom okruženju ukloni ljude, događaje i stvari koji bi mogli da me ometaju, da se odraze na obavljanje moje dužnosti ili da utiču na moju primenu istine, tako da ne upadam u iskušenje, da mogu da prihvatim Božje kušnje i mogu da prihvatim Njegovu disciplinu.” Moraš da imaš srce koje je spremno da se pokori. Kad su ti te misli u srcu, kako Bog može da ih ne primeti? Kako na njih može da ne obraća pažnju? Dakle, Bog dela. Ponekad, kad se jedanput ili dvaput ovako pomoliš, Bog na tebe ne obraća pažnju. Kad proverava rad i iskrenost neke osobe, On neće ništa reći, ali to ne znači da je ono što si učinio pogrešno. Ni pod kojim okolnostima ne treba Boga da proveravaš. Ako Boga uvek proveravaš i govoriš: „Da li sam u pravu što to radim? Jesi li to video, Bože?” u tom slučaju si u nevolji. Ovo je pogrešno stanje. Samo se usredsredi na stupanje u akciju. Bez obzira na to da li te Bog dovodi u red, predvodi te, kuša te ili te usmerava, ne obraćaj pažnju. Samo se usredsredi na to da uložiš trud u istinu koju razumeš i na postupanje u skladu sa Božjim namerama. To je dovoljno. Kad je reč o rezultatu, u velikom broju slučajeva to neće biti tvoja odgovornost. Za šta treba da preuzmeš odgovornost? Za obavljanje dužnosti koju treba da obavljaš, za ulaganje vremena koje je potrebno i za plaćanje cene koja treba da se plati. To je dovoljno. Mora se ispitati sve što se odnosi na istinu i mora se uložiti trud u njeno razumevanje. Najvažnije je da ljudi idu putem kojim treba da idu. To je dovoljno. To je ono što ljudi treba da rade. A kad je reč o nivou rasta koji imaš, o kušnjama kroz koje treba da prođeš, o disciplini kakvu treba da iskusiš, o situacijama koje treba da doživiš i načinu na koji Bog drži suverenost, na te stvari ne treba da obraćaš pažnju. Bog će to učiniti. Ti kažeš: „Mali sam rastom. Bože, nemoj me podvrgavati nikakvim kušnjama, plašim se!” Da li bi Bog to uradio? (Ne, ne bi.) Nema potrebe da brineš. Ti kažeš: „Tako sam veliki rastom i imam ogromnu veru. Bože, zašto me ne provedeš kroz nekoliko kušnji? Kušaj me kao što si učinio sa Jovom i oduzmi mi sve što imam!” Bog to ne bi uradio. Ti ne znaš sopstveni rast, ali ga Bog dobro zna i vrlo Mu je jasan; On može da vidi srce svakog čoveka. Mogu li ljudi da vide Božje srce? (Ne, ne mogu.) Ljudi ne mogu da vide Božje srce, pa kako onda razumeju Boga i s Njim sarađuju? (Kroz Njegove reči.) Kroz shvatanje Njegovih reči, dobro obavljanje svoje dužnosti i čvrsto držanje sopstvenog mesta u ulozi ljudi. Koja je ljudska dužnost? To je posao koji ljudi treba da izvrše i koji su u stanju da izvrše. To su zadaci koje ti je Bog dao. Šta obuhvataju zadaci koji su ti dati? Oblast rada u koju si upućen, oni zadaci koje ti crkva daje, oni zadaci koje treba da izvršiš i oni zadaci koji su u granicama tvojih sposobnosti. To je jedan deo. Drugi deo ima veze sa pitanjem život-ulaska. Moraš biti u stanju da primenjuješ istinu i da se Bogu pokoravaš. Samo se usredsredi na primenu istine i na ulazak u istinu. Ne obraćaj pažnju na to kako te drugi procenjuju ili na to kako te Bog vidi. Na ove stvari ne moraš da obraćaš pažnju, niti je potrebno da na te stvari obraćaš pažnju – to nisu stvari kojima bi trebalo da se zamaraš. Ljudi ne mogu da utiču na svoju dobru sudbinu, nesrećnu sudbinu, dugovečnost, sve stvari koje tokom života dožive, svoju sreću ili svoj život; te stvari niko ne može da promeni. To mora da ti bude jasno. Bog je suveren nad ovim stvarima. U svom srcu, ljudi to moraju u potpunosti jasno da prepoznaju i da shvate. Ne bavi se ničim u ime Boga; ne pokušavaj da odlučiš šta Bog želi da učini. Samo se usredsredi na to da efikasno obaviš ono što treba da obaviš, na ono u šta treba da uđeš i na put na kome treba da budeš. To je dovoljno. A kad je reč o tome kakvo će ti biti buduće odredište, imaš li ti ikakav uticaj na to? (Ne.) Pa, kako onda možeš da rešiš ovaj problem? Jednim delom time što ćeš svakodnevno dobro izvršavati sve što treba da uradiš i što ćeš ispuniti svoju dužnost kao osoba. To je nalog koji Bog daje svima. Došao si u ovaj svet i Bog te je sve ovo vreme predvodio – bez obzira na to da li ti je On dao svakakve darove ili te je negovao i dao ti neki talenat ili sposobnost, to pokazuje da ti je Bog dao naloge. Krajnje je očito koji ti je nalog Bog dao i nema potrebe da ti Bog to direktno saopštava. Na primer, ako znaš engleski jezik, u tom slučaju Bog u toj oblasti zasigurno ima zahteve prema tebi. To je tvoja dužnost. Nema potrebe da te Bog sa nebesa doziva i direktno ti govori: „Tvoja dužnost je prevođenje i ako je ne izvršiš, kazniću te.” Nema potrebe da se to kaže. To ti je već sasvim očito jer ti je Bog dao normalnu racionalnost, misaone procese i razmišljanje, kao i sposobnost da razumeš ovaj jezik. To je dovoljno. Ono što ti je Bog dao upravo je ono što ti On poručuje da uradiš i u srcu ti je to sasvim jasno. Tokom postupka obavljanja svojih dužnosti i tokom postupka prihvatanja Božjeg naloga, moraš da prihvatiš sve što ti je Bog učinio, uključujući pozitivno usmeravanje, zalivanje i opskrbu koju ti je On dao. Na primer, kroz često jedenje i pijenje Božjih reči, slušanje propovedi, življenje crkvenog života, zajednički razgovor o istini i skladnu saradnju sa drugima dok obavljaš svoju dužnost. Drugi deo toga je kroz pojedinačan život-ulazak – to je najvažnije. Neki bi ljudi uvek želeli da znaju da li imaju život i da li su postigli neke rezultate. Sasvim je u redu trenutno razmišljati o takvim stvarima, ali se na njih nemojte usredsređivati. To je kao kad se iz godine u godinu sade usevi – niko od zemljoradnika ne govori koliko prinosa mora biti te godine i da će odustati od života ako ne ostvare taj rezultat. Nisu toliko glupi. Kad je za to prikladno godišnje doba, svi oni sade seme, zatim ga zalivaju, stavljaju đubrivo i normalno se brinu o njemu. Nakon toga, kad bude pravo doba za to, žetva im je zagarantovana. Moraš da imaš takvu veru; to je prava vera u Boga. Nemoj biti tako proračunat prema Bogu, uz reči: „U poslednje vreme sam uložio izvestan trud, hoće li me Bog nagraditi?” Neprihvatljivo je uvek tražiti nagrade, kao što kancelarijski službenik na kraju meseca traži svoju platu. Neprihvatljivo je uvek tražiti platu. Ljudska vera je preslaba i ljudi u Boga nemaju pravu veru. Kad jednom jasno uvidiš da put praćenja Boga predstavlja put do spasenja, da je pravi život i ispravan put koji ljudi treba da slede, i život koji stvorena bića treba da imaju, samo se usredsredi na stremljenje ka istini i traganje da uđeš u stvarnost, na slušanje Božjih reči i koračanje i postupanje u pravcu na koji ti Bog ukazuje. To je ispravno. Ne postavljaj uvek Bogu pitanje: „Bože, još koliko treba da Te sledim dok ne dođem do kraja puta? Kad ću biti spasen? Kad ću biti nagrađen i dobiti venac? Kad će doći dan Božji?” Sve su ovo stanja koja ljudi imaju, no, da li je to kako treba? (Nije.) Neki ljudi kažu: „Zakon nije moguće sprovoditi ako ga svi krše”, ali je ova izreka zabluda, ne drži vodu i nije u skladu sa istinom. Činjenica da svi imaju ova stanja dokazuje da svi imaju iskvarenu narav, pa svi moraju da otklone ovaj problem i da prevaziđu ovu prepreku. Sebe uvek moraš da preispitaš u svom srcu, a ne da se usredsređuješ na to kako je drugima; i dok sebe preispituješ, moraš da ispraviš sva iskvarena stanja koja imaš. Ljudski je um dinamičan i uvek aktivno razmišlja – u jednom trenutku ljudi naginju ulevo, a već u drugom naginju udesno; njihov je način razmišljanja uvek pomalo pogrešan. Oni ne idu pravim putem. Uporni su u tome da slede druge, da slede rđave trendove u svetu i da idu pogrešnim putem. To je ljudska priroda-suština i ljudi ne bi mogli da je kontrolišu čak i kad bi to želeli. Ako ne možeš da je kontrolišeš, onda je ni ne kontroliši. Kad na površinu ispliva pogrešna namera ili gledište, onda je popravi. Iskvarenost koju otkrivaš time će se postepeno smanjivati. Dakle, kako možeš da je popraviš? Molitvom, neprekidnim sticanjem razumevanja tih stvari i njihovim preokretanjem. Ponekad, ma koliko da te stvari pokušavaš da preokreneš, one ipak isplivaju na površinu, pa na njih ne obraćaj pažnju i naprosto učini ono što se od tebe očekuje. To je najlakši metod. Dakle, šta je to što se od ljudi očekuje da učine? Da dobro obavljaju svoju dužnost i da se drže svoje dužnosti. Ne možeš da odbiješ nalog koji ti je Bog poverio; moraš dobro da ga ispuniš. Osim toga, kad je reč o pojedinačnom život-ulasku, moraš dati sve od sebe da stremiš ka istini dok izvršavaš svoju dužnost i da naporno radiš da postigneš onaj nivo ulaska koji možeš. Bog će odlučiti da li si na kraju u skladu s merilom. Lična ljudska osećanja i ljudske presude nisu od koristi. Ljudi ne mogu da odlučuju o sopstvenoj sudbini i nisu u stanju da procenjuju svoje ponašanje, niti da određuju kakav će im biti krajnji ishod. Ove stvari može jedino Bog da procenjuje i određuje. Moraš verovati u to da je Bog pravedan. Da se poslužimo rečima nevernika: moraš da se odvažiš da deluješ, da se odvažiš da budeš odgovoran za svoje postupke, da se odvažiš da se suočiš sa činjenicama i da budeš u stanju da poneseš odgovornost. Ljudi koji imaju savest i razum treba dobro da obavljaju svoju dužnost i da preuzmu odgovornost.

Od ključnog je značaja da ljudi sebe često ispituju i vrlo je važno da ljudi prihvate Božje proveravanje. Takođe je ključno da ljudi tragaju za istinom, da, nakon što sebe ispitaju i ustanove da imaju pogrešna stanja ili gledišta, preokrenu svoja stanja i gledišta i iz njih izađu. Na taj način, a da toga nisi ni svestan, doživljavaćeš sve manje i manje pogrešnih stanja, pa ćeš u odnosu na njih postajati sve razboritiji. Nakon što preokreneš svoja pogrešna stanja, u tebi će se povećati pozitivne stvari i svoju dužnost ćeš obavljati sa sve većom čistotom. Iako će, spolja posmatrano, način na koji govoriš i tvoja ličnost biti isti kao i ranije, tvoja život-narav biće promenjena. Na koje načine će to biti očigledno? Dok izvršavaš stvari i obavljaš svoju dužnost moći ćeš da slediš istina-načela i u ovim stvarima ćeš moći da preuzmeš odgovornost; kad primetiš da drugi nemarno obavljaju posao, bićeš ljut, a kad uočiš rđave pojave, kao i negativne, neprikladne i rđave postupke koji otkrivaju iskvarene naravi, preziraćeš ih. Što više budeš posmatrao te stvari, osećaćeš sve veće gađenje i postajaćeš sve pronicljiviji prema njima. Kad primetiš da neki ljudi već dugo veruju u Boga i da vrlo jasno govore o rečima i teorijama, ali da ne obavljaju nikakav pravi posao i da im nedostaju načela, naljutićeš se i to ćeš prezirati. Posebno kad primetiš da starešine i delatnici ne obavljaju nikakav pravi posao, da uvek govore o rečima i teorijama i da se, iako godinama veruju u Boga, nisu promenili, prema njima ćeš biti pronicljiv, moći ćeš da ih razotkriješ i prijaviš i posedovaćeš osećaj za pravdu. Ne samo da ćeš sebe mrzeti, već ćeš mrzeti i kad se te rđave i nepravične stvari dogode. To će dokazati da je u tebi nastupila promena. Probleme ćeš moći da posmatraš i da se prema ljudima, događajima i stvarima oko sebe ophodiš iz perspektive istine, sa Božje strane i iz ugla pozitivnih stvari – to će pokazati da se u tebi dogodila promena. Dakle, hoće li ti i dalje biti potreban Bog da te proceni? Ne – to ćeš moći sȃm da osetiš. Na primer, kad bi ranije primetio da neko nemarno obavlja posao, ti bi pomislio: „To je normalno. Isti sam takav. Da on tako ne obavlja posao, onda bi izgledalo kao da ja svoj nemarno obavljam.” Svi su nemarno obavljali posao, pa si smatrao da tebi ide prilično dobro. Sada više ne razmišljaš tako. Umesto toga, misliš: „Neprihvatljivo je da se posao obavlja nemarno. Rad Božje kuće je važan. Dovoljno je bilo buntovno što sam posao obavljao nemarno – zašto se ponašate kao ja nekada i na isti način obavljate posao?” Smatraš da si ranije bio tako neuk i nezreo, da je način na koji si posmatrao stvari bio tako ogavan i sraman, da nema načina na koji bi to mogao da opravdaš pred Bogom, i tvoja savest preko toga ne može da pređe. Činjenica da imaš takve misli i osećanja dokazuje da su istina i Božje reči u tebi već pustili koren i počeli da klijaju. Perspektiva iz koje posmatraš stvari i merila na osnovu kojih ih procenjuješ su se promenili. U odnosu na pre, kad si živeo u okviru svojih iskvarenih naravi, već si sasvim drugačija osoba. Uveliko si se promenio na stvaran način. Da li ste se sada donekle promenili? (Pomalo.) Sada ste se pomalo promenili i, kad primetite da ljudi nemarno obavljaju posao, da ne žele da primenjuju istinu i uvek se odaju fizičkim udobnostima, ponekad pomislite da to nije dobra stvar. Međutim, kad bi se od tebe zatražilo da tim ljudima pomogneš i da ih podržiš, sotonske filozofije bi te i dalje sputavale. Iako kod ljudi uočavaš ovaj problem, iz straha da ih ne uvrediš, ne usuđuješ se da im išta kažeš, pa čak razmišljaš: „Niko me nije izabrao za vođu tima, pa nema razloga da zabadam nos u tuđa posla.” Kad naiđeš na te nepravične i negativne stvari, u svom govoru i postupcima nisi u stanju da se prikloniš istini, niti da preuzmeš odgovornost; samo se praviš da to ne vidiš i to smatraš sjajnim načinom da se vladaš i držiš podalje od svađe. Razmišljaš: „Ako nešto pođe po zlu, to neće imati nikakve veze sa mnom. Ja se klonim nevolja.” Ako i dalje imaš ovakva gledišta, hoćeš li moći da primenjuješ istinu? Hoćeš li imati život-ulazak? Sa ovakvim gledištima u svom srcu, ti si bezvernik i ne možeš da prihvatiš istinu. Zato ovakva gledišta ne mogu da ostanu neispravljena. Ako želiš da imaš život-ulazak, s jedne strane, moraš biti u stanju da sebe nadzireš. S druge strane, pre svega treba da prihvatiš Božju proveru. Ako primetiš da u tvom srcu postoji prekor, o sebi treba da razmisliš i da ustanoviš odakle taj prekor potiče. Ako možeš da osetiš da te Bog proverava i ako veruješ da te Bog proverava, onda treba da prihvatiš Njegovu proveru. Jedino ako često osećaš kajanje, uznemirenost u srcu i da si Bogu dužan jer se nalaziš u tim stanjima, imaćeš motivaciju da primenjuješ istinu i da u nju uđeš. Postoje određena merila za ulazak u istina-stvarnosti i praktična ispoljavanja tog ulaska. U kom ste stepenu sada ušli u njih? (Kad se nađem u nekoj situaciji, u sebi mogu da zapazim brojne nedostatke, ali u tom stanju mnogo vremena provodim zaglavljen. Ne znam kako da zauzmem perspektivu istine da bih razlučio ili shvatio koje probleme imam; u odnosu na sebe nemam jasnu pronicljivost; sebe ne vidim jasno, a često jasno ne mogu da vidim ni stanja drugih ljudi.) Ako sebe ne možeš jasno da vidiš, onda ni druge ne možeš jasno da vidiš. Ta izjava je tačna. Kad drugi ljudi imaju problem, ti smatraš da to nema nikakve veze s tobom, dok su ta stanja zapravo dosledna i istovetna. Ako sopstveno stanje ne možeš jasno da vidiš, nećeš moći da rešiš svoje probleme, a kamoli da rešavaš tuđe probleme. Čim rešiš sopstvene probleme, moći ćeš jasno da uvidiš tuđe probleme i da ih odmah rešiš. Ako želiš da imaš život-ulazak, moraš da se pridržavaš sledeće dve stvari: kao prvo, moraš dobro da obavljaš svoju dužnost, a kao drugo, dok svoju dužnost obavljaš, često moraš da ispituješ sebe, da tragaš za istinom kako bi preokrenuo svoja različita pogrešna gledišta, misli, stavove, namere i stanja i kako bi izašao iz svakog mogućeg pogrešnog stanja. Ako imaš snage da iz njih izađeš, pobedićeš Sotonu i oslobodićeš se svojih iskvarenih naravi. Nakon toga ćeš se preokrenuti. Izaći ćeš iz svojih negativnih stanja i ta te stanja neće sputavati ni kontrolisati. To samo po sebi već predstavlja iskorak. Prvo morate da rešite ovaj problem. Koja negativna stanja imate? Neki ljudi razmišljaju: „Naprosto sam takav. Ne mogu ništa da učinim kako bih ispravio svoju nadmenu narav. Bogu je to, u svakom slučaju, poznato i mislim da me je već okarakterisao. Toliko puta sam pokušavao da se promenim, ali ostao sam isti. Naprosto sam takav.” Imaš loše viđenje o sebi, ali je to negativno stanje; to je pomalo način razmišljanja u kome se prepuštaš očaju. Nisi tragao za istinom da bi rešio ovaj problem, pa zašto misliš da si beznadežan? Ljudi često žive u takvim stanjima; imaju jedno trenutno otkrivanje iskvarenosti i već misle da su okarakterisani i da su takav tip osobe. To je negativno stanje; ono treba da se preokrene i iz njega treba da izađeš. Kakva još negativna stanja imate? (Često živim u stanju u kome stvari obavljam na osnovu svojih talenata i kova i nedostaje mi život-ulazak. To stanje je veoma ozbiljno.) Dok stvari obavljaju na osnovu svojih talenata i kova, ljudi uvek vole da se nadmeću sa drugima, razmišljajući: „Kako to da ti možeš da završiš ovaj zadatak, a ja ne mogu? Moram mnogo da radim i da se pomučim, pa da budem bolji od tebe!” U ovome se pojavila tvoja đavolska priroda. Šta bi povodom toga trebalo učiniti? Ako, pri obavljanju stvari, imaš ovakvu motivaciju ili polazište, ne obraćaj pažnju na to. To je trenutno otkrovenje ili trenutna glupa pomisao. Ne postupaj u skladu s njom i bićeš kako treba. Stvari moraš da obavljaš prizemno i na način na koji one treba da se obave. Ako naiđeš na neku poteškoću, preduzmi inicijativu i pogledaj kako su to drugi ljudi rešili. Ako su to dobro rešili, sa njima porazgovaraj i od njih nauči. Time ćeš preokrenuti svoja pogrešna stanja. Ako imaš te misli i u sebi otkrivaš iskvarenost, ali na takav način ne postupaš, onda će tvoje iskvarene naravi biti osujećene. Međutim, ako te misli imaš i postupaš na taj način, a tvoji su postupci još ozbiljniji od tvojih misli, onda to sluti na nevolju i nastaće pravi haos. Ljudske iskvarene naravi jesu ono što Bog najviše mrzi.

Božji pristup tvojim iskvarenim naravima nije u tome da te navede da ih sakriješ, da ih prikriješ ili da ih zabašuriš. Umesto toga, On ti dozvoljava da ih otkriješ, razotkrivajući te i navodeći te da o njima stekneš znanje. Nakon što o njima stekneš znanje, da li je to sve? Ne. Nakon što za njih saznaš i znaš da je pogrešno raditi stvari prema svojim iskvarenim naravima, kao i da je to slepa ulica, moraš da dođeš pred Boga, pomoliš Mu se i tragaš za istinom kako bi rešio svoje iskvarene naravi. Bog će te prosvetiti i daće ti ispravan put primene. Božje reči kazuju šta ljudi treba da rade, ali ljudi imaju iskvarene naravi i ponekad ne žele da učine kako Bog kaže; žele da stvari obavljaju po svom nahođenju. Dakle, šta Bog radi? Bog ti daje slobodu i dozvoljava ti da se u datom trenutku tako ponašaš. I dok se na ovaj način ponašaš, udarićeš u zid i osetićeš da si zabrljao. Zatim ćeš se vratiti Bogu i pitati šta treba da uradiš. Bog će reći: „Ti u svom srcu razumeš Moje zahteve. Pa, zašto ne slušaš?” A ti ćeš reći: „Onda me dovedi u red, Bože.” Bog će te dovesti u red i to će boleti, pa ćeš razmišljati: „Bog me ne voli. Kako prema meni može da bude tako okrutan? On je tako bezdušan.” Bog će reći: „Dobro, onda to više neću da radim. Nastavi da radiš stvari po svome”, i ti ćeš se vratiti na put na kome si prethodno i bio. Teraćeš po svome, ponovo ćeš udariti u zid i razmišljaćeš: „Nešto nije u redu u onome što radim. Moram da se vratim nazad i ispovedim svoje grehe. Dužan sam Bogu.” Ponovo ćeš se vratiti Bogu, molićeš se i tražićeš, shvatićeš da je ono što Bog kaže ispravno i zatim ćeš učiniti kako Bog kaže. Ali, dok to činiš, razmišljaćeš: „Radeći ovako ugroziću svoj ponos. Da se možda prvo pobrinem za svoj ponos.” Zatim ćeš ponovo biti u nevolji i opet ćeš podbaciti. Tokom vremena ćeš iznova ovako odlaziti i vraćati se. Ako ljudi mogu o sebi da razmišljaju, da u sebi uvek prepoznaju odstupanja, da razmišljaju o svojim iskvarenim naravima i da ih razumeju, a zatim da tragaju za istinom kako bi ih rešili, onda će im se tokom ovog iskustva i rast neprekidno uvećavati. Jer će ljudi koji imaju srce, koji su spremni da primenjuju istinu i vole pozitivne stvari, postepeno doživljavati sve manje prepreka i neuspeha, uvećavaće se oni delovi njih koji su pokorni Bogu i uvećavaće se oni delovi njih koji vole istinu. Zato ti Bog dozvoljava da podbaciš i da se pobuniš dok doživljavaš i primenjuješ istinu; On te stvari ne posmatra. Nije reč o tome da te Bog više neće želeti, da će te poslati u pakao ili da će te osuditi na smrt jer Ga jednom prilikom nisi poslušao. Bog to ne radi. Zašto se kaže da je Božja ljubav neizmerno velika kad On spasava ljude? Tu se ispoljava Božja ljubav. Ona se ispoljava u Njegovoj tolerantnosti i strpljivosti prema ljudima. On ti neprekidno toleriše, ali ti ne povlađuje. Božja tolerantnost je u tome što On poznaje ljudski rast, poznaje ljudsku urođenu sposobnost, zna šta ljudi u određenim okolnostima otkrivaju i šta na osnovu svog rasta mogu da postignu, i omogućava ti da te stvari otkriješ, dajući ti izvestan opseg i prihvatajući te kad Mu se vratiš i iskreno se pokaješ, prepoznajući ujedno iskrenost tvog pokajanja. Stoga, kad se vratiš i pitaš Boga da li je u redu da se ponašaš na taj način, Bog će nastaviti da ti govori i daje odgovor. Bog će ti strpljivo reći da je u redu da se na taj način ponašaš i za to će ti dati potvrdu. Međutim, kad se ponovo predomisliš i kažeš: „Bože, ne želim ovo da radim. Nije mi korisno i zbog toga sam nesrećan i neprijatno mi je – mislim da stvari treba, ipak, da obavljam na svoj način, da time neću izgubiti obraz, da ću biti baš potaman i moći ću sebi u svakom pogledu da udovoljim – prvo ću zadovoljiti svoje lične želje”, Bog će ti na to reći: „Mogao bi da ostaneš kratkih rukava, no, time ćeš ti biti taj koji će na kraju biti na gubitku, a ne Ja.” Kad te Bog spasava, On ti ponekad dozvoljava da budeš ovako svojevoljan; to je Njegova tolerantnost i to je milost koju pokazuje ljudima. Međutim, kad vide Njegovu milost, ljudi ne smeju sebi da povlađuju i da se prema Njegovom strpljenju i tolerantnosti odnose kao prema nekakvoj nesposobnosti ili da to posmatraju kao izgovor da se protiv Njega pobune i da se na Njegove reči ne obaziru. To su ljudsko buntovništvo i ljudska rđavost. Ljudi to moraju jasno da vide. Tolerantnost i strpljenje koje ti Bog pokazuje ne poznaju granice. Ako možeš da osetiš Božje mukotrpne namere, to je dobra stvar. Ne radi se o tome da Bog nije u stanju da posegne za krajnjim merama kako bi tebe spasao – moraš da shvatiš da se u pozadini Božjih postupaka nalaze načela. On stvari obavlja na mnoge načine, ali ne pribegava krajnjim merama. Zašto je to tako? Bog ti dozvoljava da iskusiš svakakve nevolje, osujećenja i nedaće, kao i brojne neuspehe i prepreke. Na kraju, Bog te navodi da shvatiš – dok doživljavaš te stvari – da je sve što je On rekao ispravno i istina. U isto vreme, On te navodi da shvatiš da ono što ti misliš i zamišljaš, kao i tvoje predstave, znanje, filozofske teorije, filozofije i stvari koje si naučio u svetu i kojima su te roditelji naučili, da su svi oni pogrešni i da te stvari ne mogu da te usmere na pravi put u životu i ne mogu da te predvode da shvatiš istinu i da dođeš pred Boga. Ako još uvek živiš prema ovim stvarima, onda koračaš putem neuspeha, kao i putem opiranja Bogu i izdaje Boga. Bog će te na kraju navesti da to jasno uvidiš. Ovaj proces je nešto što moraš da doživiš i jedino se na ovaj način mogu postići rezultati, ali je to Bogu istovremeno bolno da gleda. Ljudi su buntovni i imaju iskvarene naravi, pa stoga moraju donekle da pate i da dožive ta osujećenja. Bez te patnje, ne bi bilo načina da se pročiste. Ako čovek zaista ima srce koje voli istinu i zaista je voljan da prihvati različite Božje metode spasenja i da plati cenu, onda nema potrebe da toliko pati u kušnjama i oplemenjivanju. U stvari, Bog ne želi da ljudi toliko pate, niti želi da iskuse tolike padove i neuspehe. Međutim, ljudi su previše buntovni; nevoljni su da rade kako im se kaže, nevoljni su da se pokore i nesposobni da idu pravim putem ili da se posluže prečicama; samo zalutaju idući sopstvenim putem, bune se protiv Boga i opiru Mu se. Ljudi su iskvareni. Jedino što Bog može da učini jeste da ih preda Sotoni i smesti u razne situacije kako bi ih neprekidno čeličio, omogućavajući im da tako steknu svakojaka iskustva, izvuku svakojake pouke i shvate suštinu svakakvih rđavih stvari. Nakon toga, kad se ljudi osvrnu, shvatiće da su Božje reči istina, priznaće da su Božje reči istina i priznaće da je jedino Bog stvarnost svih pozitivnih stvari, te Onaj koji zaista voli ljude, brine o njima i može ih spasiti. Bog ne želi da ljudi toliko pate, ali ljudi su previše buntovni, voljni su da idu krivudavim putevima i voljni su da prolaze kroz tu patnju. Bog nema drugog izbora nego da ljude smešta u razne situacije kako bi ih neprekidno čeličio. U kojoj meri su ljudi na kraju očeličeni? U toj meri da kažeš: „Doživeo sam svakakve situacije i sada konačno razumem da, osim Boga, ne postoji nijedna osoba, događaj ili stvar koji me mogu navesti da shvatim istinu, koji me mogu navesti da uživam u istini, odnosno koji me mogu navesti da uđem u istina-stvarnosti. Ako poslušno praktično delujem prema Božjim rečima, poslušno ostanem na mestu na kome treba da bude čovek, pridržavam se svog statusa i dužnosti kao stvorenog bića, poslušno prihvatam Božju suverenost i uređenja, ako nemam više dodatnih pritužbi niti od Boga želim prekomerne stvari, i mogu istinski da se pokorim pred Stvoriteljem, tek tada ću biti neko ko se istinski pokorava Bogu.” Kad dostignu ovaj nivo, ljudi se zaista klanjaju pred Bogom i Bog više ne treba da priređuje dodatne situacije koje će oni iskusiti. Prema tome, kojim putem želite da idete? U svojim ličnim željama, niko nema želju da pati i niko ne želi da doživljava prepreke, neuspehe, teškoće, osujećenja ili nevolje, ali drugog načina nema. Ljudi imaju sotonske prirode; previše su buntovni, a njihove su misli i gledišta previše komplikovani. Srce ti je svakodnevno u neprekidnim oprečnostima, razdoru i previranju. Shvataš samo nekoliko istina, tvoj život-ulazak je plitak i nedostaje ti snaga da prevaziđeš predstave, uobrazilje i iskvarene naravi tela. Možeš jedino da zauzmeš čovekov uobičajeni pristup: da stalno doživljavaš neuspeh i osujećenost, da stalno padaš, da te šamaraju nevolje i valjaš se u balegi, dok ne dođe dan kad ćeš reći: „Umoran sam. Više mi je muka. Ne želim ovako da živim. Ne želim da doživljavam ove neuspehe. Spreman sam da poslušno dođem pred Stvoritelja; slušaću šta Bog kaže i radiću ono što On kaže. Jedino je to pravi put u životu.” Tek onog dana kad budeš sasvim uveren i priznaš poraz, moći ćeš da dođeš pred Boga. Da li ste iz ovoga shvatili nešto o Božjoj naravi? Kakav je Božji stav prema ljudima? Ma šta da Bog čini, On za ljude želi najbolje. Kakve god situacije da ti On priređuje odnosno šta god da ti On traži da uradiš, On uvek želi da vidi najbolji ishod. Recimo da prolaziš kroz neku situaciju i susrećeš se s osujećenjima i neuspehom. Bog ne želi da te vidi obeshrabrenog kad podbaciš, ne želi da misliš da je s tobom gotovo i da te je Sotona dograbio, pa da zatim od sebe odustaneš, više nikad ne staneš na noge i potoneš u malodušnost – Bog ne želi da vidi taj ishod. Šta Bog želi da vidi? Da si, iako si u toj stvari možda podbacio, u stanju da tragaš za istinom i da o sebi razmišljaš, da pronađeš razlog svog neuspeha, prihvatiš lekciju koju si iz tog neuspeha izvukao, upamtiš je za ubuduće, znaš da je pogrešno da se ponašaš na taj način, da je ispravno jedino praktično postupanje prema Božjim rečima, kao i da uvidiš: „Ja sam loša osoba. Imam iskvarenu sotonsku narav. U meni postoji buntovništvo. Daleko sam od pravednih ljudi o kojima Bog govori i nemam bogobojažljivo srce.” Ovu činjenicu si jasno uvideo; prepoznao si istinu te stvari i, prolazeći kroz ovo osujećenje, kroz ovaj neuspeh, stekao si nešto razuma i sazreo si. To je ono što Bog želi da vidi. Šta znači sazrevanje? To znači da Bog može da te zadobije, da možeš biti spasen, da možeš da uđeš u istina-stvarnosti i da si se zaputio putem na kome se bojiš Boga i kloniš se zla. Bog se nada tome da vidi ljude kako idu pravim putem. Bog stvari obavlja s mukotrpnim namerama i sve to je Njegova skrivena ljubav, ali ljudi često to ne mogu da osete. Ljudi su uskogrudi i izrazito sitničavi. U trenutku kad ne mogu da uživaju u Božjoj blagodati i blagoslovima, žale se na Boga, postaju negativni i postupaju razdražljivo, ali im Bog to ne zamera. Prema njima se naprosto odnosi kao prema neukoj deci i u odnosu na njih ne cepidlači. On za ljude priređuje okolnosti kako bi im omogućio da saznaju kako se stiču blagodat i blagoslovi, da shvate šta za čoveka znači blagodat i šta čovek iz nje može da izvuče. Recimo da voliš da jedeš nešto za šta Bog kaže da, ako se jede prekomerno, škodi zdravlju. Ti ne slušaš, to uporno jedeš i Bog ti dozvoljava da slobodno doneseš takvu odluku. Posledično se razboliš. I nakon što to nekoliko puta iskusiš, uviđaš da su reči koje Bog izgovara zapravo tačne, da je ono što On kaže istinito, da moraš praktično da postupaš prema Njegovim rečima i da je to ispravan put. Prema tome, šta dolazi iz prepreka, neuspeha i patnje koju iskusiš? Kao prvo, možeš da spoznaš Božje mukotrpne namere. Kao drugo, to te navodi da poveruješ i da se uveriš da su Božje reči ispravne i da su sve praktične, pa tvoja vera u Boga raste. Povrh toga, prolazeći kroz ovaj period neuspeha, počinješ da prepoznaješ istinitost i tačnost Božjih reči, uviđaš da su Božje reči istina i razumeš načelo primene istine. I zato, dobro je da ljudi iskuse neuspeh, ali ih to ujedno izlaže i patnji – to je vrsta čeličenja. Međutim, ako te takvo čeličenje na kraju navede da se vratiš pred Boga, omogući ti da shvatiš Njegove reči i prihvatiš ih u svoje srce kao istinu, i navede te da spoznaš Boga, u tom slučaju čeličenje, osujećenja i neuspesi koje si doživeo neće biti uzaludni. To je rezultat koji Bog želi da vidi. Međutim, neki ljudi kažu: „Pošto je Bog tako tolerantan prema ljudima, ja ću se samo raspustiti, radiću stvari kako mi se prohte i živeću onako kako ja želim.” Da li je to u redu? (Ne, nije.) Stvorena bića treba praktično da postupaju shodno ispravnom putu na koji im je Bog ukazao i da od njega ne odstupaju. Ako nisu u stanju da se sasvim usklade sa Božjim namerama, u redu je sve dok se istini ne protive i dok mogu da prihvate Božju proveru. To je minimalni standard. Ako se udaljiš od istine, ne moliš se i ne tragaš, onda si se predaleko udaljio od Boga i već si zakoračio na opasan teren. Kad si predaleko od Boga, ne obavljaš svoju dužnost u crkvi i već si napustio prostor na kome Bog deluje da bi spasao ljude, Sveti Duh će prestati da radi na tebi i nećeš imati nikakvu šansu, a o spasenju da i ne govorimo. Božja ljubav za tebe predstavlja samo prazne reči.

Kad verujete u Boga, morate prvo razumeti Boga, razumeti Njegove namere i Njegov stav prema čoveku. Time ćeš znati koju istinu Bog na kraju želi da shvatiš i da u nju uđeš i razumećeš koji put treba da slediš. Nakon što su ti ove stvari poznate, moraš da daš sve od sebe da sarađuješ u onome što Bog želi da uradi, kao i u onome što On želi da postigne u tebi. Ako zaista ne možeš da sarađuješ i tvoja energija i snaga su iscrpljeni, onda stvari tako stoje; Bog ljude neće primoravati. Međutim, ljudi u ove stvari sada ne ulažu svu svoju snagu. Ako svu svoju snagu ne ulažeš u primenu istine, ali svu svoju snagu ulažeš u sticanje blagoslova i venca pravednosti, tada si skrenuo sa pravog puta. Svoj trud moraš da uložiš u primenu istine i u obavljanje svog dela u misijama i dužnostima koje ti Bog daje; svim svojim srcem moraš da se predaš ovim stvarima i da se za njih daješ. Tada ćeš se uskladiti s Božjim namerama. Bog se ne obazire na ljude koji se pravilno ne posvećuju svojim dužnostima, ali to što se na njih ne obazire ne znači da u osnovi Njegovih postupaka ne postoje nikakva načela. Kad se na te ljude Bog ne obazire, to pokazuje da je On tolerantan, da je pun uvažavanja i strpljiv. Njemu je poznato koje stvari ljudi moraju da iskuse u svom životu, šta su ova stvorena bića u stanju da postignu a šta nisu, šta određeni tipovi ljudi mogu da postignu u određenoj životnoj dobi a šta ne mogu. Bog ima najjasniji uvid u ove stvari, mnogo jasniji nego što ga imaju ljudi. Ipak, samo zato što su Bogu ove stvari jasne, to ne znači da možeš da kažeš: „Onda dobro, Ti, Bože, radi kako Ti je volja. Ja ni o čemu ne moram da razmišljam. Mogu vazda da sedim ovde i da čekam da sa neba padne mana. U redu je da se Bog za sve pobrine.” Ljudi moraju da daju sve od sebe da sarađuju pri obavljanju svojih zaduženja, onih stvari koje treba da urade, stvari u koje treba da uđu, stvari koje treba da primenjuju i stvari koje su u okvirima urođenih ljudskih mogućnosti da ih ostvare. Šta znači dati sve od sebe da sarađuješ? Znači da u svoju dužnost moraš da uložiš vreme i energiju, da za nju patiš i platiš cenu. Ponekad tvoj ponos, sujeta i lični interes moraju pretrpeti gubitak i moraš u potpunosti da otpustiš svoju čežnju za odredištem i svoju želju da budeš blagosloven. Ove stvari treba otpustiti, pa ih stoga moraš otpustiti. Na primer, Bog kaže: „Ne žudi za udobnostima tela jer to nije korisno za tvoj životni rast.” Ti nisi u stanju da Mu se pokoriš i, nakon što proživiš nekoliko neuspeha, razmišljaš: „Bog je u pravu. Zašto to ne mogu da sprovedem u delo i da se pobunim protiv tela? Jesam li nesposoban da se promenim? Da li me i Bog tako vidi? Zar me On neće spasti? Jednostavno ću odustati i pustiti da se sve raspadne. Biću samo službenik i službovaću do kraja.” Da li je ovo prihvatljivo? (Ne, nije.) Ljudi se često nalaze u ovom stanju. Ili samo streme ka blagoslovima i vencu, ili pak – nakon što su doživeli nekoliko slučajeva neuspeha – misle da više nemaju nikakve nade da će biti spaseni, te stoga misle da su, što se Boga tiče, definitivno uklonjeni. To je pogrešno. Ako na vreme možeš da preokreneš stvari, promeniš svoje srce i um, otpustiš zlo koje su tvoje ruke počinile, vratiš se pred Boga, ispovediš se i pokaješ Bogu, priznaš da su tvoji postupci i put kojim ideš pogrešni i priznaš sopstvene neuspehe, a zatim praktično postupaš shodno putu na koji ti je Bog ukazao, ne odustajući od stremljenja ka istini ma koliko nečistoće da imaš, u tom slučaju radiš pravu stvar i stoga imaš nadu da ćeš biti spasen. Dok doživljavaju promene u svojoj naravi i doživljavaju spasenje, ljudi će nužno naići na mnoge poteškoće. Na primer, nesposobnost da se pokore situacijama koje je Bog priredio, kao i sopstvene razne iskvarene naravi, predstave i uobrazilje, misli i gledišta, uz znanje, darove i sopstvene razne probleme i mane. Moraš da se boriš sa svakakvim teškoćama. Kada rešiš sve vrste teškoća i iskvarenih stanja, kada se borba u tvom srcu završi i budeš mogao da sprovedeš neke istine u delo, posedovaćeš istina-stvarnost, više te neće sputavati i vezivati iskvarene naravi, i bićeš slobodan i oslobođen. Jedan od problema s kojim se ljudi tokom ovog procesa često susreću je u tome da, pre nego što u sebi otkriju probleme, smatraju da su od svih drugih bolji i da će biti blagosloveni čak i ako niko drugi ne bude, baš kao Pavle. Kad uoče svoje teškoće, vide sebe kao ništarije i smatraju da je za njih sve završeno. Uvek su na jednoj od dve krajnosti. Moraš da prevaziđeš obe ove krajnosti, tako da ne skrećeš ni na jednu ni na drugu stranu. Kad naiđeš na neku poteškoću, čak i ako si uveliko svestan da je taj problem sasvim nepremostiv i da će ga biti teško rešiti, treba s njim pravilno da se suočiš, da dođeš pred Boga da se moliš i tragaš za istinom da bi ga rešio, i da malo-pomalo, poput mrava koji gricka kost, rešiš svoje iskvarene naravi i preokreneš ovo stanje. Ako možeš da se pokaješ Bogu, to dokazuje da imaš srce koje prihvata istinu i stav pokornosti, što znači da za tebe ima nade da zadobiješ istinu. Bez obzira na to koja se poteškoća pojavi, ne smeš se plašiti; brzo se pomoli i osloni na Boga. Bog te posmatra u tajnosti, čekajući da dođeš pred Njega i pomoliš Mu se. Sve dok ne odstupaš od Boga, ne napuštaš crkvu – ovo mesto Božjeg dela – i ne napuštaš ovaj tok dela Svetog Duha, postoji nada za tebe da zadobiješ istinu i postigneš spasenje; nikada ne smeš odustati. Ako je ono što pokazuješ samo normalno otkrivanje iskvarenih naravi, onda sve dok si u stanju da ih razumeš, prihvatiš istinu i primenjuješ istinu, doći će dan kada će ovi problemi biti rešeni. Moraš imati veru u to. Bog je istina – da li se plašiš da ti tvoji sitni problemi ne mogu biti rešeni? Svi oni mogu biti rešeni. Pa zašto onda biti negativan? Bog od tebe nije digao ruke, pa zašto ti sȃm onda dižeš ruke od sebe? Ne treba da odustaneš i ne treba da budeš negativan. Treba pravilno da se suočiš sa stvarima. Moraš da znaš normalne zakone za život-ulazak i da budeš u stanju da otkrivanja i ispoljavanja iskvarenih naravi, kao i povremenu negativnost, slabost i zbunjenost, posmatraš kao normalne stvari. Proces promene naravi je dug, a otkrivanja iskvarenosti se često ponavljaju; to što si ih jednom rešio ne znači da si završio posao. Ako razumeš ovu tačku, moći ćeš pravilno da se odnosiš prema sopstvenim otkrivanjima iskvarenosti. Ponekad se tvoje iskvarene naravi otkrivaju u tolikoj meri da se ljudi gnušaju kada to vide, a ti mrziš sebe. Ili si ponekad previše raspušten i Bog te dovodi u red. To nije razlog za strah. Sve dok te Bog dovodi u red, sve dok se On i dalje za tebe brine i štiti te, dok i dalje radi u tebi i uvek je sa tobom, to dokazuje da Bog nije digao ruke od tebe. Čak i ako ponekad osećaš da te je Bog napustio i da si pao u tamu, ne plaši se. Sve dok si još uvek živ, možeš da se moliš Bogu i osloniš na Boga; sve dok nisi otišao u pakao, još uvek imaš šansu. Međutim, ako ti, poput Pavla, tvrdoglavo ideš putem antihrista, i na kraju svedočiš da je za tebe život hristos, za tebe je sve gotovo. Ako možeš da se urazumiš, još uvek imaš šansu. Kakvu šansu imaš? Da možeš da dođeš pred Boga i da još uvek možeš da Mu se moliš i tražiš, govoreći: „Bože! Molim Te prosveti me tako da shvatim ovaj aspekt istine i put primene u ovom pogledu.” Sve dok si jedan od Božjih sledbenika, postoji nada za tvoje spasenje i možeš stići do samog kraja. Zar ove reči zaista ne dopiru do istine stvari? Da li ste i dalje skloni da budete negativni? (Ne.) Kad ljudi shvate Božje namere, put im je širok. Ako ne razumeju Njegove namere, on je uzan, postoji tama u njihovom srcu i nema puta kojim bi išli. Oni koji ne shvataju istinu su upravo ovakvi: uskogrudi su, uvek cepidlače i stalno se žale na Boga i pogrešno Ga razumeju. Posledično, što dalje idu, njihov put sve više nestaje. U stvari, ljudi Boga ne razumeju. Da se Bog prema ljudima odnosi onako kako oni sami zamišljaju, ljudski rod bi još odavno bio uništen.

Sedam Pavlovih grehova predstavljaju otkrovenja koja su tipična za iskvareni ljudski rod, s tim da je Pavle bio najteži slučaj. Njegova priroda-suština bila je već određena – takva osoba je bio. Međutim, te iskvarene naravi zajedničke su svim iskvarenim ljudima; svaki ih čovek ima u različitom stepenu. Sva ova stanja proizlaze iz iskvarene naravi. Iako nisi isti tip osobe kao Pavle, i sȃ m poseduješ ove iskvarene naravi; samo ih ne ispoljavaš toliko ozbiljno kao što ih je on ispoljavao. Ovakva stanja kakva ima većina vas Bog u današnje vreme posmatra kao otkrovenje iskvarenih naravi. Ipak, Pavle nije otkrivao samo iskvarenu narav; on je bio na putu opiranja Bogu i tvrdoglavo je odbijao da se pokaje. Bio je osuđen i proklet. Imao je demonsku prirodu i toj njegovoj demonskoj prirodi koja mrzi istinu nije bilo pomoći. Nakon ovoga, u zajedništvu treba da razgovarate o ovom predavanju i da se u odnosu na njega uporedite. To ima za cilj da prepoznate ozbiljnost ovih grešaka koje je Pavle počinio, pa da zatim otkrijete sva iskvarena stanja koja imate, a koja su nalik Pavlovim, i da ih korak po korak ispravite. Svrha ispravljanja ovih iskvarenih naravi je u tome da se ljudi osposobe da žive u sve većem ljudskom obličju i sa sve većom usklađenošću s Bogom. Jedino kada isprave ove iskvarene naravi ljudi zaista mogu doći pred Boga, mogu s Njim da budu usklađeni, da budu istinska stvorena bića i da učine da Bog na njih gleda sa zadovoljstvom. Pravite li poređenja sa sobom? (Prilično oskudevamo u tom pogledu.) Najviše oskudevate u istini. Istina je ono u šta treba da uđete. U sebi sada imate već poprilično stvari, ali je većina njih iskvarena i loša. Posedujete neko apsurdno znanje, previše ste sitničavi, uvek razmišljate o obavljanju transakcija i nagodbi, prepuni ste negativnih stvari i postajete negativni kad dobro ne izvršite zadatak ili kad zapazite teškoću. Kad primetiš da Božje delo nije u skladu sa tvojim željama, u tebi narastaju negativne emocije i ti se protiviš Njegovom delu i protiv tog dela se boriš. Kad u svom poslu postigneš neki sitan rezultat, to ti udara u glavu i gubiš kompas. Postaješ nadmen i ne znaš svoje mesto u vaseljeni, misliš da si bolji od svih drugih i želiš da ti Bog zauzvrat dȃ venac i nagradu; u javnosti se takođe usuđuješ da budeš neobuzdan. Sve u svemu, ta stanja su u skladu sa Pavlovim stanjima – ista su i Bog ih se gnuša.

Rezimirali smo i okarakterisali Pavlovih sedam najvećih grehova. Pavla je na kraju zadesila kazna. Kad je Bog doneo odluku o Pavlovom ishodu, da li ju je zasnivao na samo jednom od njegovih grehova? (Ne.) Posmatrajući u celini, bio je to ishod koji je on zaslužio; bio je to način na koji je on trebalo da završi. Te činjenice su vam tu pred nosom; ne možete ih poreći. Ako među vama ima nekih koji od početka do kraja idu putem kao što je bio Pavlov, koji ispoljavaju svih Pavlovih sedam grehova i ne mogu da tragaju za istinom da bi ih rešili, kakav će vam na kraju biti ishod? (Isti kao Pavlov.) Postaćete antihrist, zli demon poput Pavla i treba da budete kažnjeni. Kad budeš kažnjen, ne optužuj Boga da je nepravedan. Umesto toga, treba da veličaš Božju pravednost i da kažeš: „Bog je pravedan! Bog je razotkrio Pavlovih sedam grehova i Njegove su ih reči objasnile. Ja sam taj koji nije ušao u Njegove reči!” Stvari su sada drugačije nego pre dve hiljade godina; Bog jasno i transparentno ljudima govori o svakoj istini i ona je za tebe napisana tako da možeš da je čuješ i shvatiš, i takođe uvidiš da je to način na koji Bog dela i postiže stvari u stvarnom životu. Ako još uvek nisi u stanju da uđeš u istinu i ne možeš da popraviš svoju iskvarenu narav u skladu sa Božjim rečima, ne okrivljuj Boga što te kažnjava shodno Svojoj pravednoj naravi. U Knjizi otkrivenja, Bog je rekao: „Nosim platu sa sobom, da platim svakome po njegovim delima” (Otkrivenje 22:12). Bog ljude isplaćuje prema onome što rade. To je Božja pravedna narav. Oni koji veruju u Boga treba da razmisle o sebi i da sebe shvate u svetlu Božjih reči i u svetlu Pavlovih sedam grehova koje je Bog razotkrio, te da postignu istinsko pokajanje. To je ono što Bog odobrava.

14. jun 2018. godine