Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva, nad vaseljenom i svim stvarima. Koju činjenicu o Božjoj suverenosti ljudi vide? Da, ma koliko da je svet velik ili ma koliko da je vaseljena ogromna, sve od makroskopskog do mikroskopskog, Bog suvereno vlada nad svim i orkestrira sve stvari. Bez obzira na čovekove želje, težnje, zahteve ili pravac po kom je sklon da se razvija, iz Božjeg ugla, te stvari nimalo ne utiču na Njegovu suverenost i orkestracije. Po kom načelu Bog suvereno vlada nad svim i orkestrira sve stvari? Na čemu se to načelo zasniva? Koji je Božji cilj u svemu tome? Oko čega se taj cilj vrti? (Vrti se oko Božjeg plana upravljanja.) To je tačan odgovor; sve što Bog radi tiče se Njegovog plana upravljanja. Ove reči zvuče pomalo nepojmljivo, ali imaju dublje značenje. Pod tim mislim da nijedno delo koje Bog obavlja nije pod uticajem čovekovih želja. Božja suverenost i orkestracije; način na koji orkestrira države, narode ili etničke grupe; ili stvari koje On uređuje da se dogode u bilo kom dobu nisu pod uticajem čovekovih želja. Bog nije ograničen vremenom, prostorom, geografijom ili ljudima. Sve što On radi izvodi se tačno shodno Njegovom planu i nijedan čovek ne može to da osujeti ili poremeti. Nijedan čovek ili stvar nisu sposobni da poremete, unište ili utiču na ono što je Bog odlučio da uradi, bez obzira na to da li čovek to želi i bez obzira na subjektivne želje čovečanstva ili određene etničke grupe. Šta ste naučili iz toga? (Naučili smo o Božjem autoritetu.) To je Božji autoritet. Od trenutka kada je Bog prvi put stvorio ljudska bića, do njihovog postepenog napretka, čovečanstvo obuhvata Božji izabrani narod, neznabošce i one koji su neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Bog sve ove vrste ljudi posmatra kao ljude, ali da li postoji razlika u načinu na koji Bog postupa prema ovim različitim vrstama ljudi? Da li Bog vodi Svoj izabrani narod na poseban način? (Da, On to radi.) Bog postupa prema Svom izabranom narodu drugačije nego što postupa prema ostalim ljudima. Ali, među Božjim izabranim narodom, neki su sposobni da Ga slede i pokore Mu se, a neki su buntovni i opiru Mu se. Kako onda Bog postupa prema njima? Kako Bog gleda na njihov stav prema Njemu? (Bog je milosrdan i ljubazan prema onima koji Mu se pokoravaju, ali kada su ljudi buntovni ili Mu se opiru, On primenjuje Svoju pravednu narav na njima.) Tako je. Bez obzira na to da li misliš da si jedan od Božjih izabranih ljudi ili jedan od Njegovih sledbenika, ili si na neki način doprineo radu Božje kuće, iz Božjeg ugla, On ne uzima u obzir te spoljne stvari. Bog ima pravednu narav i u svom postupanju sa ljudima koristi načela: oni kojima treba da se sudi, biva im suđeno; oni koji treba da budu kažnjeni, bivaju kažnjeni; i oni koji treba da budu uništeni, bivaju uništeni. Šta vas, na primer, pogađa u činjenici da su Jevreji proterani iz Judeje, a da se jevanđelje Gospoda Isusa o carstvu nebeskom proširilo na neznabošce? Shodno ljudskim predstavama i uobrazilji i shodno judaizmu, samo su Jevreji Božji izabrani narod. Oni su Božja dragocena deca i ljudi o kojima Bog najviše brine; oni su zenica oka Njegovog. Na osnovu onoga što ljudi kažu, Jevreji su Njegova najvoljenija deca, a omiljeno dete treba da se mazi i štiti, i da se ne dozvoli da mu neko naudi ili da bude povređeno na bilo koji način. Ljudi misle da, bez obzira na to za šta se Jevreji mole, Bog će im to dati, i da će im dati više nego što su tražili ili zamislili. Ali, da li je to Bog uradio? (Ne, nije.) A šta je Bog onda uradio? Zbog toga što su Jevreji prikovali Gospoda Isusa na krst, Bog se veoma razljutio i naterao je Rimljane da pošalju vojske da osvoje Judeju i da proteraju Jevreje iz njihove domovine. Bilo je to mesto velikog klanja i krvoprolića; bezbroj ljudi je umrlo i reke krvi su tekle. Jedini način na koji su mnogi Jevreji preživeli bio je tako što su pobegli u razne zemlje širom sveta. Koju suštinu Božje naravi vidite u ovim činjenicama? (Da Božja pravedna narav ne toleriše uvredu.) Nećemo odmah govoriti o Božjoj naravi, već ćemo prvo uzeti ljude kao primer. U stvarnom životu, ako roditelji imaju dete koje veoma vole i žele da to dete nasledi njihovu imovinu i sve što imaju, šta će uraditi? S jedne strane, biće strogi prema njemu kako bi dete postiglo uspeh i bilo sposobno da preuzme odgovornost svojih roditelja. Ali, najvažnije od svega je da će ga oni zaštititi i neće dozvoliti da mu bilo šta naudi niti da dođe u bilo kakvu opasnost. Svrha toga je da dete može da živi i da nasledi sve što njegovi roditelji imaju. Šta motiviše ljude da sve to urade? Da li ljudi postupaju prema deci koju ne vole ili prema strancima na isti način? Da li se ponašaju na isti način? (Ne, ne ponašaju se isto.) Sve što ljudi rade za dete koje najviše vole očigledno je motivisano sebičnošću, osećanjima i ličnom željom; te stvari su deo čovekove priroda-suštine. Da li je istina deo ljudskih osećanja i sebičnosti? Da li je pravednost deo toga? (Ne, nije.) Na taj način, čovečanstvo sebe ispoljava. Ali, pogledajte stvari koje je Bog uradio – Bog je želeo da Njegov izabrani narod, Jevreji, šire jevanđelje iz Judeje svim neznabožačkim narodima širom sveta – u Aziji, Evropi, Africi, Severnoj i Južnoj Americi. Kako je trebalo da ga šire? Bog je upotrebio metod po kojem su su strani osvajači napali i zauzeli jevrejske teritorije, proterali Jevreje koji su tamo živeli, ljude koji su širili vesti o Isusu Spasitelju, naterali ih da izgube svoju domovinu i da se nikada više ne vrate. Tada su se Jevreji nastanili u raznim delovima sveta gde su preživeli i počeli da šire jevanđelje Isusa Spasitelja, sve dok ono nije postepeno stiglo do svake zemlje u svetu i do svih krajeva sveta. To dokazuje jednu činjenicu: da je Božje delo vrlo praktično. Gde se to prvenstveno ispoljava? U činjenici da je Bog upotrebio vrlo poseban i neobičan metod da potisne Izraelce u sve te različite zemlje da šire jevanđelje Gospoda Isusa. Da je pustio Izraelce da sami donesu odluku da se presele u svaku zemlju i šire jevanđelje i svedoče o Bogu, oni ne bi mogli da odluče da napuste svoje porodice i zemlju svojih predaka. Kao da im je Bog zadao udarac kako bi mogli da izađu i da šire jevanđelje Gospoda Isusa. To je cena koju je Bog platio za jevanđelje carstva nebeskog; učinio je da se Njegov izabrani narod susretne s ratom, klanjem i izgnanstvom. Jevreji su bili primorani da lutaju svetom bez doma i da šire jevanđelje u svakoj zemlji. U očima ljudi, takve metode deluju kao da se prema čoveku postupa previše nepromišljeno, ali može li se Božja suština opisati kao „nepromišljeno postupanje prema čoveku”? Očigledno da ne može jer Bog ne postupa nepromišljeno prema čoveku. To je zato što u Božjoj naravi i suštini nema sebičnosti ili telesnih osećanja; On je sve to učinio zarad napretka celog čovečanstva, kako bi sledeći korak napretka čovečanstva bio uspešan i materijalizovan u potpunom skladu s koracima Božjeg plana upravljanja. Dakle, Bog je morao to da učini; nije bilo drugog načina. Koraci Božjeg dela već su napredovali do ove tačke i Njegovi postupci su doneli brze i dobre rezultate, tako da su bili potpuno prikladni. Ako obratimo pažnju na Božju suštinu, samo Bog je mogao to da učini, nijedna druga zemlja ni rasa ne bi. Božja narav je pravedna. Bliže sagledavanje Božjeg stava prema Jevrejima bi trebalo da pruži neko prosvetljenje Božjem izabranom narodu danas. Čoveka je stvorio Bog, i Bog gaji ljubav, brigu, milosrđe i ljubaznost prema čoveku, ali kada Bog daje ljudima misiju, šta su ljudi u Božjim očima? Možete li dokučiti taj nivo značenja? Neki ljudi kažu: „Iz ove perspektive, ljudi nemaju nikakvu vrednost u Božjim očima. Oni su samo pijuni. Ideš gde ti On kaže i radiš što ti On kaže.” Da li su ove reči tačne? Nisu. Čini se kao da je tako na površini, ali zapravo nije. Da iskoristimo reči čoveka, kada Bog dela, On se ne bavi toliko tim stvarima. On ne razmišlja tradicionalno poput čoveka niti ima predstave, i ni sa čim nije ograničen. Sve što Bog radi donosi slobodu, oslobađajuće je, javno, otvoreno i pravedno. Jedan aspekt je da On prati korake Svog plana upravljanja kako bi sve normalno napredovalo; drugi aspekt je da On to radi kako bi ljudi u budućnosti mogli da napreduju i da idu napred normalno u Božjim rukama, u skladu sa Njegovim planom upravljanja. Napredak čoveka je blisko povezan s Božjim planom upravljanja. Da Bog nije postupio na taj način, da nije podneo bol zbog odricanja od nečega što voli kako bi preduzeo taj korak, bilo bi teško za čoveka da postigne čak i mali napredak. Zato kažem da je Bog razmotrio svaki izbor koji donosi, svaki korak koji preduzima i svaku stvar u Svom delu upravljanja; ono sadrži Njegovu moć, autoritet i mudrost. Uvek postoji nešto što Bog radi, a što ljudi ne razumeju. Zašto ne mogu sve da razumeju? Zato što ljudi imaju predstave. Neke od tih predstava su uobrazilje, neke su nastale pod uticajem tradicionalne kulture i razmišljanja čoveka, a neke su čovekove sebične želje i osude. Te stvari utiču na čovekovo razumevanje Boga, kao i na njegovo viđenje Boga.

Kakve zaključke možete izvući o Jevrejima koji su proterani iz Judeje? (Da Bog nema sebično srce poput ljudi. Sve što Bog čini je pravedno i zarad napretka celokupnog čovečanstva.) Kada bi se ova situacija dogodila vama, i kad bi klanje, potoci krvi, propast i smrt zadesili vaš dom, a vaša porodica bila razdvojena, kako biste vi to shvatili? (U zavisnosti od naše ljudskosti i stepena naše iskvarenosti od strane Sotone, mnogo toga bismo mogli pogrešno da shvatimo i protumačimo, i mogli bismo da se žalimo, ali sada, kroz Božje zajedništvo, shvatamo da sve što Bog čini ima smisla i da je sve deo Njegovih namera. Bez obzira na to koliko patimo, trebalo bi da se voljno pokorimo svim Božjim orkestracijama i da damo sve od sebe da sarađujemo s Njim, da širimo Božje delo poslednjih dana i svedočimo o njemu.) Nakon što se suoči s ovim činjenicama, da li čovek ima izbor? Čovek nema pravo da bira ono što Bog odluči da učini. Nakon što čuju ove reči, da li ljudi i dalje osećaju da je Bog ljubav? Oni postaju obeshrabreni i kažu: „Ako ljudi nemaju izbora po tim pitanjima, koja je onda tačno njihova uloga u Božjem planu upravljanja?” Da li znate odgovor na to pitanje? (Mi smo stvorena bića.) Vi niste samo stvorena bića; vi služite i kao kontrast. Vi ste predmet Božjeg suda i grdnje ali, što je još važnije, vi ste i predmet Njegovog spasenja. To je vaša uloga. Koju ulogu imate kao stvorena bića? Uloga se odnosi na čovekove postupke i dužnost. Ti si stvoreno biće, te ako ti je Bog podario dobar glas i Božja kuća uredi da ti pevaš, onda treba da se trudiš da dobro pevaš. Ako imaš dar propovedanja, te Božja kuća uredi da širiš jevanđelje, onda treba da se trudiš da dobro širiš jevanđelje. Kada Božji izabrani narod izabere tebe za vođu, treba da preuzmeš zaduženje vođstva i vodiš Božji izabrani narod da jede i pije Božje reči, da u zajedništvu razgovara o istini i da uđe u stvarnost. Na taj način ćeš dobro obavljati svoju dužnost. Zaduženje koje Bog daje čoveku izuzetno je važno i značajno! Kako bi, dakle, trebalo da preuzmeš ovo zaduženje i da ispuniš svoju ulogu? To je jedno od najvećih pitanja s kojima se suočavaš, te moraš da doneseš odluku. Može se reći da je ovo ključni trenutak u kom se odlučuje da li možeš da zadobiješ istinu i da te Bog usavrši. Ako postupaš tako da se oslanjaš na sopstvenu volju i ako činiš svakojaka zlodela, ne samo da nećeš ispuniti Božje zaduženje, već ćeš i ometati rad Božje kuće. Shodno tome, biće neophodno da budeš kažnjen, baš kao što je bio i Pavle. Kada ti Bog kaže da nešto uradiš, koju ulogu tad imaš? Treba da uradiš zadatak dobro i da ga ne zabrljaš. Na taj način dobro služiš. Bez obzira na to kako ti Bog kaže da služiš, moraš da služiš dobro i poslušno. Tako pokazuješ da si ti osoba koja sluša i pokorava se. Ako ne služiš poslušno, ako uvek imaš lične namere, i ako uvek želiš da vladaš kao kralj, onda si ti Sotona i antihrist i moraš da budeš kažnjen. Neki ljudi ne razumeju istinu niti joj teže; oni samo ulažu trud u svoj rad. Koju ulogu onda oni imaju kao stvorena bića? Samo da rade i službuju. Da rezimiramo, dakle, koje su tačno dužnosti koje stvorena bića u Božjim očima treba da obavljaju i kakvo ljudsko obličje treba da proživljavaju. To se odnosi na vaše postupke. Shodno čovekovim predstavama i uobrazilji, Bog je brine o stvorenim bićima u Svojim očima, neguje ih, štiti ih, pazi na njih i daje im blagodat. On ih zatim disciplinuje i orezuje, pruža im ljubav u Svom srcu i drži ih u Svojim rukama. Na kraju krajeva, Božja jedinstvena namera je da ih usavrši, da obezbedi njihovu sigurnost i da se pobrine da im se ništa ne dogodi dok ne budu usavršeni. To je, za čoveka, ono što stvorena bića predstavljaju u Božjim očima. Kada ljudi to dožive, oni pomisle: „Bog je beskrajno divan! Kako je naš Bog velik! On je tako vredan naše ljubavi! Bog je milosrdan i pun ljubavi! Bog je divan!” Ali, ako ovo uporedite sa činjenicama, da li je to jedini način po kom Bog postupa sa stvorenim bićima? (Ne, nije.) Kako onda Bog postupa sa ljudima? Koje druge predstave i uobrazilje ljudi imaju o Božjim postupcima prema čoveku? Postoje li neki postupci koje ljudi ne mogu da prihvate? Bez sumnje, to su Božji sud, grdnja, kušnje, oplemenjivanje, orezivanje, disciplinovanje i uskraćivanje. Kakvi to ljudi ne mogu da prihvate Božji sud i grdnju? Moglo bi se reći da su to ljudi koji ne prihvataju istinu, i svakako bi se moglo reći da su ljudi koji ne prihvataju istinu bezvernici. Ako osoba ne može da prihvati Božji sud i grdnju, to je isto kao kad ne može da prihvati Božje delo. Šta je u prirodi ovog problema? Problem je u tome što takvi ljudi ne prihvataju istinu i odbacuju Božje delo. Oni će se samo suočiti sa katastrofom i kaznom. Bez obzira na to kakva si osoba, ako veruješ u Boga, ali ne prihvataš istinu, ne možeš da budeš spašen. Nakon što čovek počne da veruje u Boga, bez obzira na to kakvo je okruženje Bog uredio za njega da ga razotkrije, tokom procesa razotkrivanja, može li on da vidi Božje blagoslove, blagodat, brigu ili zaštitu? (Ne, ne može.) To ne može da se vidi na površini, ali nakon što prođe kroz kušnje i oplemenjivanje, da li će moći to da vidi? Sigurno da hoće. Mnogo ljudi, dakle, može da vidi Božju zaštitu i blagoslove nakon što dožive Njegov sud i grdnju. Ali, ljudi koji ne vole istinu to uopšte ne mogu da vide. Oni se i dalje drže svojih predstava i uobrazilja i vrlo su neprijateljski nastrojeni i buntovni prema Bogu. To su bezvernici, zli ljudi i antihristi. Sve što rade je primer onoga što ne treba da se radi. Pavle je takav primer. Šta ljudi vide kada pogledaju Pavla? (Da je Pavle bio na putu antihrista i da njegova priča služi kao upozorenje za nas.) Pavle nije težio istini. On je verovao u Boga samo zato što je tražio budućnost i odredište za svoje telo. Samo je tražio da zadobije nagrade i krunu. Bog je izgovorio toliko mnogo reči, disciplinovao ga, prosvetio i prosvetlio u velikoj meri, a ipak se Pavle nije pokorio Bogu niti je prihvatio istinu. Uvek je bio buntovan i opirao se Bogu, i na kraju je postao antihrist, te je bio osuđen i kažnjen. Pavle služi kao primer onoga što ne treba da se radi. Ako preispitamo primer Pavla kao arhetipskog antihrista, ljudi mogu da vide da je Pavle bio na putu pružanja otpora Bogu i na putu uništenja. Mnogi su naučili lekciju iz ove priče i imali koristi od nje. Oni su zakoračili na put težnje istini i na ispravan put vernika. Koja je Božja namera za ljude koji mogu da prihvate istinu i koji su imali korist od Pavlove lekcije? (Spasenje i ljubav.) Koji aspekt Božje naravi ljudi mogu da vide iz toga što je Bog razotkrio Pavla, sudio mu i osudio ga? (Njegovu pravednu narav.) Šta je onda Pavle, kao stvoreno biće, postao u Božjim očima? Postao je uslužno sredstvo. Svi ljudi su stvorena bića, kako oni koji imaju koristi tako i oni koji su razotkriveni. Međutim, Bog postupa prema tim dvema vrstama ljudi potpuno drugačije. U stvarnosti, u Božjim očima, ove dve vrste ljudi su bezvredne poput mrava i crva, ali Bog postupa sa njima drugačije. To je Božja pravedna narav. Na čemu Bog zasniva Svoj različit stav prema ovim dvema vrstama ljudi? (Njegov stav zavisi od puta koji ovi ljudi prate.) Zavisi od toga kako čovek ispoljava sebe, svoju suštinu, od toga kakav stav ima prema istini i od puta kojim hoda. Gledano spolja, čini se kao da Bog ne mari za čoveka, da je bezosećajan i da su Njegova dela bezdušna. Shodno svojim predstavama i uobrazilji, ljudi misle: „Bog nije trebalo da postupi prema Pavlu na taj način. Pavle je mnogo toga učinio i mnogo je patio. Uz to, bio je odan i posvećen Bogu. Zašto bi Bog postupio tako prema njemu?” Da li je ispravno da ljudi to kažu? Da li je to u skladu sa istinom? Na koji način je Pavle bio tako odan ili posvećen Bogu? Zar ti ljudi ne izvrću činjenice? Pavle je bio odan i posvećen sticanju blagoslova za sebe. Da li je to odanost i posvećenost Bogu? Kada ljudi ne razumeju istinu, kada ne mogu jasno da vide suštinu problema i kada govore slepo na osnovu svojih osećanja, zar se oni time ne bune protiv Boga i ne opiru Mu se? Nije ni čudo što svi obožavaju Pavla! Oni koji pripadaju Sotoni uvek obožavaju Sotonu, pa čak i govore u prilog Sotone na osnovu svojih osećanja. To znači da, iako se čini da su se ljudi odvojili od Sotone, oni ostaju povezani. U stvari, kada ljudi govore u prilog Sotoni, oni takođe govore i u prilog sebi. Ljudi saosećaju sa Pavlom jer su i sami poput njega i na istom su putu kao on. Shodno ljudskom zdravom razumu, Bog nije trebalo da postupi prema Pavlu na taj način, a ono što je učinio bilo je potpuno suprotno ljudskom zdravom razumu. To je Božja pravedna narav i to je istina. Ako čovek govori u skladu sa ljudskim zdravim razumom, on može da kaže: „Čak i ako Pavle nije postigao mnogo, pretrpeo je mnogo nedaća, a ako nije bilo nedaća, onda je pretrpeo veliki umor. Trebalo je da bude pošteđen samo zbog broja godina tokom kojih je propatio. Čak i da je bio samo službenik, bilo bi u redu. Nije trebalo da bude kažnjen ni poslat u pakao.” To su zdrav razum i osećanja čoveka – ali to nije istina. Koji je najdivniji aspekt Boga? To da On nema ljudski zdrav razum. Sve što On radi je u skladu sa istinom i sa Njegovom suštinom. On otkriva pravednu narav. Bogu nije stalo do tvojih subjektivnih želja, niti do objektivnih činjenica koje se tiču onoga što si učinio. Bog određuje i definiše kakva si ti osoba na osnovu onoga što radiš, što otkrivaš, i na osnovu puta kojim hodaš, a potom zauzima najprikladniji stav prema tebi. Tako je došlo do ishoda u Pavlovom slučaju. Ako pobliže osmotrimo Pavlov problem, čini se kao da je Bog bio lišen ljubavi. I Petar i Pavle su bili stvorena bića, ali Petra je Bog odobrio i blagoslovio, dok je Pavlu sudio, razotkrio ga, analizirao i osudio. Ne možeš da vidiš Božju ljubav u načinu na koji je odlučio Pavlov ishod. Možeš li onda da kažeš da Bog nema ljubavi na osnovu onoga što se desilo Pavlu? Ne, ne možeš, zato što ga je Bog disciplinovao mnogo puta, prosvetljavao ga, dao mu mnogo prilika za pokajanje, ali Pavle je to tvrdoglavo odbijao i hodao je putem otpora prema Bogu. Tako ga je, na kraju, Bog osudio i kaznio. Ukoliko površinski sagledamo ovaj problem, čini se kao da ljudi nemaju izbora u Božjem radu i spasenju. Iako se Bog ne meša u izbore koje ljudi donose, ako neka osoba izabere put traženja blagoslova, Bog će je osuditi i kazniti. Čini se kao da Bog ne dozvoljava ljudima da biraju svoj put, već im dopušta samo da biraju put na kom će težiti istini, a da li će neka osoba biti osuđena, pročišćena ili usavršena, odluka je Božja. Ukoliko sagledamo Božji rad na taj način i ako tako označimo Boga, zar to nije apsurdna greška i potpuno smešno? Čovek uopšte nije svestan da je Božja narav pravedna i sveta; on uvek bira da ide svojim putem – putem pružanja otpora Bogu, ali ne želi da prihvati Božji sud ili osudu. To je sasvim nerazumno! Mnogi ljudi misle: „Ljudi ne mogu sami da biraju kako će Bog prema njima postupati, koju misiju će im Bog dati, koji posao će ih naterati da rade ili koju dužnost će ih naterati da obavljaju. Na kraju, svako ko odluči da hoda svojim putem biva osuđen. Bog te blagosilja i daje ti odobrenje samo ako izabereš put kojim te On vodi i ako izabereš put na kom ćeš težiti istini.” Neki ljudi zbog toga misle da je Bog nepravedan i da ometa ljudsku slobodu izbora. Ali, da li je to stvarno tako? (Nije.) Bog sve to radi u skladu sa načelom. Kada ne shvataš činjenice i istinu, lako ti je da pogrešno razumeš Boga i sudiš Mu, ali nakon što shvatiš činjenice i istinu, pomislićeš da je to što si pogrešno razumeo potpuno bezvredno i da zaslužuje prezir, i da nikada nije trebalo da ugleda svetlo dana. U tom trenutku, znaćeš da je sve što Bog radi ispravno. Ljudi to ne mogu da vide jer su previše sebični i glupi. Oni ne razumeju istinu i ne mogu jasno da sagledaju situaciju, pa označavaju Boga na osnovu svojih predstava i uobrazilje. Kad to shvatiš, više nećeš braniti Pavla niti ćeš pogrešno razumeti Boga. Reći ćeš: „Ono što Bog radi je potpuno ispravno. Ljudi su ti koji su iskvareni. Uskogrudi su i glupi. Ne umeju jasno da sagledaju situaciju. Bez obzira na to da li čovek vidi Božju pravednu narav ili Njegovu ljubav u tome, sve što Bog radi je ispravno, i to je otkrivanje Njegove pravedne naravi i Njegove suštine. Sve je u skladu sa istinom i nije pogrešno!” A danas, kada Bog radi u vama i spašava vas, koji put bi trebalo da izaberete? Da li vas Bog ometa? Šta bi trebalo da izaberete? Da li bi trebalo da učite iz Pavlovih grešaka? Da li bi trebalo da budete poput Petra i da sledite put na kom težite istini? Kako da pristupite ovom pitanju? To zavisi od toga da li razumete istinu. Koje probleme će razumevanje istine rešiti? Svrha razumevanja istine je da razreši iskvarenu narav čoveka i različite teškoće na koje čovek nailazi. Kada naiđeš na probleme koje ne možeš da razrešiš, ili na ljude, događaje i stvari koje se ne slažu sa tvojim predstavama, istina će početi da vrši svoju funkciju u tebi. Kako ti, dakle, Pavlov slučaj može pomoći u tvom ličnom život-ulasku i izboru tvog puta? (Može nas navesti da dođemo pred Boga i da promislimo o sebi.) (Može da sruši zidove i da otkloni pogrešna razumevanja između Boga i čoveka.) To je jedan deo onoga što možete naučiti, što znači da ste zadobili nešto iz ovog razgovora. Najvažnija stvar koju treba da razumete je zašto je toliko važno da birate put na kom ćete težiti istini, i zašto Bog blagosilja i odobrava one koji to rade. Najvažnije od svega je da razumete odgovor na ovo pitanje.

Upravo sam spomenuo kako su Jevreji bili prognani i raseljeni u svaku zemlju širom sveta. Kako ljudi gledaju na tu činjenicu? Koju istinu razumeju? Taj događaj treba da navede ljude da malo razmisle. Pre svega, o tome kako ljudi treba praktično da postupaju, a drugo, treba da razumeju Božju narav kroz taj događaj. Hajde da prvo pričamo o tome kako ljudi treba praktično da postupaju u ovim okolnostima. Ništa što Bog radi nije pod uticajem čovekovih želja; Bog ima Svoj plan i Svoja načela po kojima postupa. Kakav stav, dakle, ljudi treba da imaju? Bez obzira na situaciju na koju naiđu ili da li se ta situacija uklapa u njihove predstave, ljudi nikada ne bi trebalo da se sukobljavaju sa Bogom. Neki ljudi kažu: „Iako sam buntovan i opirem se Bogu, zar nije dovoljno to što obavljam svoju dužnost?” Kakav je to stav? Očigledno je neprihvatljiv. To nije istinska pokornost. Dakle, kako tačno ljudi treba da primene to da „ne treba da se sukobljavaju sa Bogom” i sprovedu to u delo? Postoje dva načela praktične primene: prvo je da čovek proaktivno traži Božje namere, da traži istine koje treba da razume i način na koji treba da sarađuje i ispuni Božji nalog – a rade. Drugo načelo je da ispita i prepozna u kojim aspektima ima pogrešna shvatanja o Bogu, u kojim aspektima Mu se ne pokorava i ima predstave i uobrazilje i u kojim aspektima se bavi stvarima koje nisu u skladu sa Njim. To će osigurati da možeš tačno da primenjuješ istinu tokom obavljanja svoje dužnosti, da radiš stvari shodno načelima, da ispuniš Božji nalog i da te Bog upamti. Da li su ova načela primene jednostavna? (Da, jesu.) Šta mislim kada kažem „jednostavna”? Da su logika i reči relativno jasne; „jedan” znači jedan, a „dva” znači dva; čim to čuješ, znaš kako to da primeniš. Međutim, stvarno sprovesti nešto u delo nije tako jednostavno jer ljudi imaju iskvarene naravi. Oni uvek raspravljaju o nečemu, imaju mnogo uobrazilja i predstava, kao i pogrešnih shvatanja o Bogu. Ljudi moraju da raščlane te stvari i da prihvate Božji sud i grdnju, ali to navodi ljude koji nemaju duhovno razumevanje da razviju nove predstave, kao što je ova: „Svi ljudi kažu da je Bog ljubav, pa zašto onda Bog uvek razotkriva ljudske misli i predstave i sudi im? Ne vidim ljubav u Bogu; vidim samo da Božja narav ne toleriše uvrede.” Zar to nije jedna od čovekovih predstava? Ako bi, nalik predstavama i uobrazilji iskvarenih ljudi, Bog uvek otkrivao samo milosrđe i ljubaznost tokom razvoja čitavog čovečanstva, a nikad pravednost ili gnev, da li bi čovek mogao da preživi do današnjeg dana? (Ne, ne bi.) Čoveka bi Sotona odavno proždrao. Kada se bavi pitanjima demona i Sotone i iskvarenih ljudi koji se opiru Bogu, ono što Bog otkriva i kako se ispoljava nije ljubav o kojoj ljudi govore, već pravedna narav; to je mržnja, gađenje, sud, grdnja, kazna i uništenje. Samo na taj način Bog može da otkrije da je Njegova narav pravedna, sveta i da ne toleriše uvrede; potpuno posramiti Sotonu i efikasno zaštititi istinsku ljudskost. Tako je Bog oduvek vodio čovečanstvo i u isto vreme ih spašavao.

Ljudi često moraju da preispituju sve ono što u njihovom srcu nije u skladu sa Bogom ili što ih navodi da Ga pogrešno razumeju. Kako dolazi do toga da ljudi Boga pogrešno razumeju? Zašto Ga pogrešno razumeju? (Zato što je pogođen njihov lični interes.) Nakon što ljudi sagledaju činjenice o jevrejskom izgnanstvu iz Judeje, oni osećaju bol i kažu: „U početku, Bog je toliko voleo Izraelce. Izveo ih je iz Egipta i vodio kroz Crveno more, dao im je manu s neba i izvorsku vodu da piju, a zatim im je lično dao zakone da ih vode i naučio ih kako da žive. Bog je čoveka preplavio svojom ljubavlju – ljudi iz tog perioda bili su toliko blagosloveni! Kako je Božji stav mogao da se promeni za 180 stepeni u tren oka? Gde je nestala sva Njegova ljubav?” Ljudska osećanja ne mogu preko toga da pređu, pa oni počinju da sumnjaju i da govore: „Da li je Bog ljubav ili nije? Zašto Njegov prvobitni stav prema Izraelcima više nije vidljiv? Njegova ljubav je nestala bez traga. Da li On uopšte ima ljubavi?” S tim na umu, ljudi počinju pogrešno da razumeju Boga. U kom kontekstu se kod ljudi formira pogrešno razumevanje? Da li se razlog za to krije u tome što Božja dela nisu u skladu sa ljudskim predstavama i uobrazilji? Da li je ta činjenica ono što prouzrokuje da ljudi pogrešno razumeju Boga? Da li je razlog zašto ljudi pogrešno razumeju Boga taj što ograničavaju svoju definiciju Njegove ljubavi? Oni misle: „Bog je ljubav. Stoga, On treba da pazi na ljude, da ih štiti i da ih obasipa milošću i blagoslovima. To je Božja ljubav! Sviđa mi se kada Bog voli ljude na taj način. Posebno sam mogao da vidim koliko je Bog voleo ljude kada ih je vodio kroz Crveno more. Ljudi su u tom periodu bili toliko blagosloveni! Voleo bih da sam mogao biti jedan od njih.” Kada si zanesen tom pričom, tretiraš ljubav koju je Bog otkrio u tom trenutku kao najvišu istinu i kao jedinu oznaku Njegove suštine. Ograničavaš svoju definiciju Njega u svom srcu i tretiraš sve što je Bog tada učinio kao najvišu istinu. Misliš da je to Božja najlepša strana i ona koja najviše primorava ljude da Ga poštuju i boje Ga se i misliš da je to Božja ljubav. U stvarnosti, Božja dela su sama po sebi bila pozitivna, ali zbog tvojih ograničenih definicija, ta dela su se pretvorila u predstave u tvom umu i postale su osnova po kojoj definišeš Boga. Ona te navode da pogrešno razumeš Božju ljubav, kao da nema ničeg drugog osim milosti, brige, zaštite, vođstva, blagodati i blagoslova – kao da je to sve što Božja ljubav jeste. Zašto toliko ceniš te aspekte ljubavi? Da li je to zato što su povezani sa tvojim ličnim interesima? (Da, jeste.) Koje lične interese dovodiš u vezu sa tim? (Telesna zadovoljstva i udoban život.) Kada ljudi veruju u Boga, žele to da dobiju od Njega, ali ne i druge stvari. Ljudi ne žele da razmišljaju o sudu, grdnji, kušnjama, oplemenjivanju, patnji za Boga, odricanju i davanju sebe, pa čak ni o žrtvovanju svojih života. Ljudi samo žele da uživaju u Božjoj ljubavi, brizi, zaštiti i vođstvu, pa definišu Božju ljubav kao jedinu karakteristiku Njegove suštine i Njegovu jedinu suštinu. Zar nije ono što je Bog učinio kada je vodio Izraelce preko Crvenog mora postalo izvor predstava ljudi? (Da, jeste.) Tako je nastao kontekst na osnovu kog ljudi formiraju predstave o Bogu. Ako formiraju predstave o Bogu, da li mogu da postignu istinsko razumevanje Božjeg dela i naravi? Očigledno je da ne samo da ih neće razumeti, nego će ih i pogrešno tumačiti i formiraće o tome predstave. To dokazuje da je ljudsko razumevanje previše usko i da to nije istinsko razumevanje. To nije istina, već vrsta ljubavi i razumevanja do kojih su ljudi došli tako što su analizirali i tumačili Boga na osnovu svojih predstava, uobrazilja i sebičnih želja; to nije u skladu sa Božjom istinskom suštinom. Na koje druge načine Bog voli ljude osim kroz milost, spasenje, brigu, zaštitu i slušanjem njihovih molitvi? (Kroz prekor, disciplinu, orezivanje, sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje.) To je tačno. Bog pokazuje svoju ljubav na raznovrsne načine: udarcima, disciplinovanjem, prekoravanjem, kao i kroz sud, grdnju, kušnje, oplemenjivanje i drugo. Sve su to aspekti Božje ljubavi. Samo ta perspektiva je sveobuhvatna i u skladu je sa istinom. Ako to razumeš, kada preispituješ sebe i shvatiš da imaš pogrešna razumevanja o Bogu, zar nisi tad sposoban da prepoznaš svoju izobličenost i da dobro porazmisliš o tome gde si pogrešio? Da li ti to može pomoći da razrešiš svoja pogrešna razumevanja o Bogu? (Da, može.) Da bi to postigao, moraš da težiš istini. Sve dok ljudi teže istini, u stanju su da eliminišu svoja pogrešna razumevanja o Bogu, a jednom kada eliminišu svoja pogrešna razumevanja o Bogu, moći će da se pokore svim Božjim uređenjiima. Ako si u stanju da eliminišeš svoja pogrešna razumevanja o Bogu, kada pogledaš jevrejsko izgnanstvo iz Judeje, reći ćeš: „Božji stav prema čoveku, Njegovim stvorenim bićima, nije samo stav ljubavi; Bog takođe vodi udaranjem i izgnanstvom. Ljudi ne bi trebalo da sebi daju izbor u svom stavu prema Bogu; trebalo bi da imaju stav pokornosti, a ne otpora.” Iz perspektive ljudskih predstava i uobrazilja, Božji stav prema Jevrejima je delovao nepromišljeno, ali gledajući sada, Bog je obavio izuzetan posao; sve što je otkrio bila je pravedna narav. Bog može da daruje milost i blagoslove ljudima i da im podari hleb nasušni, ali On može i sve to da oduzme. To su Božji autoritet, suština i narav.

Mnogi ljudi imaju predstave o progonstvu Jevreja iz Judeje, ali ljudi koji teže istini mogu da zadobiju prosvećenje iz tog događaja. Ako osoba ima sposobnost razumevanja, onda će joj taj događaj omogućiti da vidi da Božja pravedna narav ne toleriše uvredu. Ali neki ljudi nemaju sposobnost razumevanja. Ako osećaju da ono što je Bog učinio ne odgovara njihovim predstavama, prvo bi trebalo da se slože sa tim da je Bog pravedan i da Njegova narav ne toleriše uvredu; to je sigurno. Nakon toga, treba da se mole i da traže istinu, kao i da sagledaju šta su to Jevreji učinili da uvrede Božju narav i izazovu Njegov gnev. Samo na taj način ljudi mogu temeljno da razreše svoje predstave, da dođu do razumevanja Božje naravi kroz taj događaj i da se pokore Božjoj orkestraciji i uređenjima. Nije lako za ljude da razumeju istinu. Bez obzira na to da li si prethodno uživao u Božjoj milosti i blagoslovima, ili si obavio posao prihvatajući Njegovo vođstvo i nalog, ili si nešto priložio, ili si odustao od nečega – čak i ako te ljudi vide kao nekog ko je dao neki doprinos, ni u kom slučaju ne bi trebalo da gledaš na te stvari kao na kapital. To je prvo. Drugo, nikada ne bi trebalo da na te stvari gledaš kao na adute koje možeš da koristiš kako bi diktirao kako će Bog postupati prema tebi. Ono što je najvažnije je da, kada Božje reči i stav prema tebi ne odgovaraju tvojim predstavama ili ti se čini da je Bog neosetljiv prema tebi, ne smeš da pružaš otpor niti da Mu se protiviš. To je treće. Da li možete te tri stvari uspešno da primenite? Te tri stvari se odnose na stvarnost. Da li je ljudima lako da ispolje ta stanja? (Da, jeste.) Zašto se ta stanja javljaju kod ljudi? Zašto se ispoljavaju na taj način? Bog upravlja celokupnom ljudskom rasom i suveren je nad svim stvarima, ali da li Bog gleda na to kao na kapital? Da li Bog preuzima zasluge za to? Da li se Bog ispoljava tako što govori: „Uradio sam sve te velike stvari za vas. Zašto mi niste zahvalni?” (Ne, on to ne radi.) Bogu nisu te stvari na umu. Pa zašto onda čovek očekuje zasluge od Boga za svaku sitnicu koje se odrekne ili koju dȃ, ili za svaki mali doprinos koji učini? Zašto čovek ispoljava takva stanja i otkriva se na taj način? Odgovor je jednostavan. To je zato što je čovekova narav iskvarena. Zašto se Bog ne ispoljava niti otkriva sebe na taj način? Zato što je Božja suština istina, a istina je sveta. To je odgovor. Ljudi se ispoljavaju i otkrivaju na taj način zato što imaju iskvarene naravi. Da li taj problem može da se reši? Da li tri stvari koje sam upravo spomenuo mogu da reše taj problem? (Da, mogu.) Nijednu od tih stvari koje sam spomenuo nije lako primeniti, ali postoji rešenje. Nakon što čuju sve to, ljudi mogu da pomisle: „Niti nam je ovo dozvoljeno da radimo, niti ono. Mi samo treba da budemo praznoglava lutka.” Da li je to tako? (Ne, nije.) Šta onda to znači? Dozvolite Mi da vam kažem, Bog ti ne dopušta to da radiš kako bi te zaštitio. To je prvo. Tvoj način traganja nije u skladu sa istinom i nije pravi put. Nemoj da ponavljaš greške ljudi koji su bili tu pre tebe. Ako se prema stvarima od kojih odustaješ i koje daješ odnosiš kao prema kapitalu i adutima koje možeš da unovčiš, a potom, kada ti Božji stav deluje neosetljivo, ti Mu se protiviš, onda tvoj stav nije u skladu sa istinom, u njemu nema ljudskosti i nije ispravan. Čak i ako imaš hiljadu razloga, tvoj stav je i dalje pogrešan; ni na koji način nije u skladu sa istinom i predstavlja otpor prema Bogu. To nije stav koji bi osoba trebalo da ima. To je drugo. Treće je da, ako se držiš tog stava, nikada nećeš razumeti niti zadobiti istinu. Ne samo da nećeš zadobiti istinu, već ćeš sam sebi nauditi; izgubićeš dostojanstvo i dužnost koju bi stvoreno biće trebalo da ima. Ako misliš: „Držim se svog stava i niko ne može ništa da učini povodom toga! Verujem da sam u pravu i držaću se svog mišljenja. Moje ideje su razumne, pa ću ih se držati do kraja!” Ako se budeš držao nečega tako nepopustljivo, to ti neće doneti nikakvu korist. Bog neće promeniti svoj stav zbog tvoje odlučnosti ili zato što se čvrsto nečega držiš. Drugim rečima, Bog nikada neće promeniti svoj stav samo zato što se ti držiš svog. Naprotiv, Bog će zauzeti stav prema tebi koji je proporcionalan tvom buntovništvu i nepopustljivom otporu. To je četvrta i najvažnija stvar. Da li postoji nešto što ne razumete u vezi ove četiri stvari? Da li je nešto od toga što sam spomenuo samo prazna reč koja ne odgovara stvarnom stanju čoveka i koja nije od pomoći praktičnoj strani čovekovog života? (Ne, sve su od pomoći.) Da li je neka od tih stvari samo prazna teorija, a ne put za primenu? (Nije.) Da li su ove četiri stvari korisne u pogledu toga kako ljudi treba da uđu u istina-stvarnosti u svom svakodnevnom životu? (Da, jesu.) Ako jasno razumeš te četiri stvari, primeniš ih u praksi i iskusiš ih, tvoj odnos sa Bogom će ostati normalan. Te četiri stvari će te zaštititi tokom raznih iskušenja ili kada se suočiš sa svim vrstama ljudi, događaja i stvari. Kada si u buntovnom stanju, seti se ovih aspekata istine, uporedi se sa njima i primeni ih u skladu s tim. Ako u početku nisi u stanju da ih primeniš u praksi, treba da se moliš i da istovremeno prepoznaš zašto je Bog postupio tako kako je postupio. Takođe, treba da razmisliš i prepoznaš koja iskvarena stanja i otkrića iskvarenosti ispoljavaš, a koja te sprečavaju da primeniš nešto u praksi ili da se pokoriš. Ako si u stanju da tražiš istinu na taj način, tvoje stanje će ostati normalno i prirodno ćeš ući u ove istina-stvarnosti.

Bez obzira na problem, ako ne razumeš istinu, ponašaćeš se ili na osnovu predstava i uobrazilja, ili ćeš se ponašati buntovno i opirati se. To je sigurno tako. Gledano sa strane, ponekad možda neće izgledati kao da se opireš Bogu, kao da činiš loše stvari ili prouzrokuješ prekidanje ili ometanje, ali to ne znači nužno da su tvoji postupci u skladu sa istinom. Ponekad ćeš se ponašati na osnovu predstava i uobrazilje, ali iako to ne mora da stvori ometanje niti da prouzrokuje štetu, sve dok tvoje ponašanje nije u skladu sa istinom, tvoji postupci će biti u sukobu sa Božjim namerama. Postoje i oni drugi trenuci kada ćeš možda imati predstave o Bogu u svom umu. Čak i ako ih nikada ne iskažeš, držaćeš se tih predstava i uobrazilje u sebi, mislićeš da Bog treba da uradi ovo ili ono i određivaćeš kakav bi On trebalo da bude. Gledano sa strane, nećeš raditi ništa loše, ali ćeš u sebi stalno biti u stanju buntovništva i otpora prema Bogu. Na primer, upravo sam govorio o tome kako imamo predstave i ograničene definicije o Božjoj ljubavi. Čak i ako tvoje predstave i uobrazilja nisu dovele do stvaranja bilo kakvih ometanja ili prekidanja Božjeg dela, tvoje stanje dokazuje da tvoje srce stalno ograničava i pogrešno razume Boga. Šta možemo da zaključimo iz toga? Da se stalno opireš Bogu. Zar ne govorim istinu? (Da, govoriš.) Ako se jednog dana dogodi nešto slično izgnanstvu Jevreja iz Judeje, tvoje predstave će ti onemogućiti da kažeš „amin” Božjim delima, ili da hvališ Boga i razviješ strah od Njega i pokornost Njemu kao odgovor na Njegove postupke. Umesto toga, pogrešno ćeš razumeti, žalićeš se, ili ćeš u svom srcu osetiti čak i blago neprijateljstvo prema Bogu. Duboko u sebi, reći ćeš Mu: „Bože, nije trebalo to da uradiš. To je nepromišljeno! Kako možeš tako da postupaš sa Svojim stvorenjima? Kako možeš tako da postupaš sa Svojim izabranim narodom? Ne mogu da ti pevam hvalospeve niti da aplaudiram Tvojim delima nakon što sam video šta si uradio. Patim u sebi i osećam se izgubljeno, kao da ne mogu da se oslonim na Boga kog bezgranično obožavam. Bog u kog verujem nije takav. Bog u kog verujem ne bi trebalo tako da postupa sa svojim stvorenim bićima. Bog u kog verujem nije tako hladnokrvan i okrutan. Bog u kog verujem postupa sa ljudima nežno i pažljivo, kao sa bebama, i čini da se osećaju obilato blagosloveni i puni topline, a ne hladni i ravnodušni kao sada.” Kada se ovakvo jadikovanje pojavi duboko u tebi, ti ne smatraš da su činjenice pred tobom Božje delo. Ne priznaješ ih i ne kažeš „amin”, a kamoli da ih hvališ. Dakle, da li tvoje emocije i stanje predstavljaju pokornost Bogu ili suprotstavljanje? (Suprotstavljanje.) Očigledno je da to nije prava pokornost. Ovde nema pokornosti, samo jadikovanje, suprotstavljanje, neposlušnost, čak i bes. Da li je to stav koji bi stvoreno biće trebalo da ima prema svom Stvoritelju? Nije. Tvoje srce je protivrečno; ti misliš: „Ako je Bog ovo uradio, zašto moje srce to ne odobrava? Zašto većina ljudi to ne prihvata? Zašto su Njegovi postupci tako nepromišljeni prema čoveku i zašto su puni krvi i pokolja?” U tom trenutku, bog u tvom srcu i Stvoritelj koji zaista postoji u stvarnom životu su u protivrečnosti i u sukobu jedan s drugim, zar ne? (Da, jesu.) Dakle, u koga bi trebalo da veruješ? Da li bi, u ovom trenutku, trebalo da izabereš da veruješ u boga iz predstava koje imaš duboko u svom srcu ili u Boga čija stvarna dela vidiš pred sobom? (U Boga čija stvarna dela vidimo pred sobom.) Kada govorimo o subjektivnim željama, ljudi su veoma voljni da veruju u Boga čija stvarna dela vide pred sobom, ali zbog čovekovih predstava, sebičnih želja i osećanja, oni biraju da prikriju boga u svom srcu i prisiljavaju se da prihvate Boga čija dela mogu da vide. Međutim, duboko u sebi, oni i dalje nisu u stanju da prihvate sve činjenice onoga što Stvoritelj radi; i dalje se kriju i žive u svom malom svetu, neumorno razgovarajući i komunicirajući sa bogom iz svoje mašte, dok im pravi Bog uvek deluje nejasno. Ima čak i onih koji misle: „Voleo bih da pravi bog ne postoji. Moj bog je bog kog zamišljam u svom srcu, koji je pun ljubavi i čini da ljudi osete njegovu toplinu. On je pravi bog. Praktični bog nije onaj kog sam zamišljao, jer me ono što on čini razočarava i ne mogu da osetim nikakvu toplinu prema njemu. Konkretno, ne mogu da pređem preko toga što je toliko ljudi osudio i eliminisao svojim sudom i grdnjom.” Kakva je osoba koja kaže tako nešto? Tako govore bezvernici i oni koji ne prihvataju istinu. Sve to su različita stanja koja se javljaju kod ljudi kada ne razumeju Božja dela i kada postoji protivrečnost između njihove uobrazilje i praktičnog dela Božjeg. Kako se onda javljaju ova stanja? S jedne strane, ljudi imaju iskvarene naravi; s druge strane, kada se nešto dogodi, a činjenice ne odgovaraju ljudskim predstavama i uobrazilji, kada razbijaju njihovu iluziju, ruše njihov san i čine da osećaju da njihova namera i želja za blagoslovima ne može biti zadovoljena, šta oni na kraju odlučuju da urade? Beže, kompromituju se ili se tvrdoglavo drže svog stava. Neki ljudi čak sede na dve stolice i govore: „Prihvatiću obe strane. Bog koji je prvobitno bio u mom srcu je i bog i ljubav. A Onaj koji čini velika dela i ima autoritet pred mojim očima je takođe Bog. Prihvatiću oba i neću se odreći nijednog.” Ljudi često žive u ovakvom stanju, držeći se i jednog i drugog. Često se uhvate ideje o bogu u svom umu. Trče unaokolo, daju sebe, prinose stvari i rade za ovog nejasnog boga. Obavljaće svoje dužnosti po svaku cenu, odustaće čak i od svog života i žrtvovaće sve što imaju. Bez obzira na to kako se ljudi ponašaju i koja stanja se kod njih javljaju, da li su njihovi postupci dobri ili zli u očima pravog Stvoritelja kada taj drugi bog postoji u njihovim mislima? Da li je to pokornost ili otpor? Jasno je da to nisu dobra dela i da nisu vredna spomena. To nam takođe otkriva da se ljudi nisu istinski pokorili niti predali; naprotiv, puni su otpora, buntovništva i suprotstavljanja. Upravo zbog takvih stanja i toga što ljudi često žive unutar njih, kada se probude iz svog sna i počnu da žive u stvarnom svetu, oni shvate da Božja dela u stvarnom životu ne mogu da zadovolje njihove psihološke i duhovne potrebe. Naprotiv, osećaju da ih Njegova dela povređuju na različite načine, osećaju da je On ravnodušan i bezosećajan prema čoveku u raznim situacijama. Neki ljudi čak sumnjaju i pitaju se: „Da li je Bog ljubav? Da li On još uvek voli ljude? Kaže se da je Bogu stalo do čoveka i da ga voli kao sebe samog. Kako to pokazuje? Zašto ja to nikada nisam video?” To je problem! Ljudi često žive u takvim stanjima i time dovode do toga da protivrečnost između čoveka i Boga postane sve ekstremnija, a udaljenost među njima sve veća. Kada ljudi vide da Bog čini nešto što se uklapa u njihove predstave, oni pomisle: „Moj Bog je uradio nešto neverovatno. On je Bog u koga zaista želim da verujem. Samo je On moj Bog. Spreman sam da budem Njegovo stvoreno biće. Samo je On moj Stvoritelj.” Međutim, kada se u njihovim svakodnevnim životima pojave poteškoće, negativnost ili slabosti, a bog kakvog zamišljaju nije u stanju da im pomogne i ne zadovoljava njihove potrebe sve vreme, njihova vera u Boga slabi ili čak nestaje. Zbog čega se u ljudima javljaju ovakva stanja i zašto se oni tako ponašaju i otkrivaju? Zato što ljudi uopšte ne razumeju Stvoritelja. Ti Njega ne razumeš; to je jedini razlog. To je koren svih protivrečnosti, udaljenosti i nesporazuma između čoveka i Boga. Kako onda ljudi rešavaju taj problem? Pre svega, ljudi moraju razrešiti svoje predstave. Zatim, ljudi moraju da iskuse, dožive, traže i prouče svaki delić Božjeg delovanja u sebi samima i moraju doći do tačke kada su u stanju da se potpuno pokore svakom uređenju koje Bog stavlja pred njih, kao i svim ljudima, događajima i stvarima koje Bog za njih orkestrira. Koja je svrha pokornosti? Da čovek prepozna i razume sve ove istine.

Da li mislite da je tema o kojoj smo upravo razgovarali dubokoumna? Da li možete da je razumete? Da li možete da je dokučite? (Možemo.) Trebalo bi da možete da je razumete u teoriji, ali da li razumevanje u teoriji podrazumeva i razumevanje i prihvatanje istine? (Ne, ne podrazumeva.) Šta onda znači razumeti i prihvatiti istinu? Morate često da preispitujete sebe u svakodnevnom životu, ali šta treba da preispitujete? (Da li ispoljavamo stanja ili da li iskazujemo sebe na načine o kojima Bog govori, kao i koje predstave i pogrešna shvatanja ljudi imaju o Bogu.) Tačno. To su stvari koje moraš da preispitaš; moraš da preispitaš kakvu iskvarenost otkrivaš i kakve predstave i uobrazilju imaš. Neki ljudi kažu da nisu u stanju da preispituju sami sebe. To se lako da rešiti tako što ćeš prvo gledati druge. Drugi ljudi su naše ogledalo. Kada vidiš ljude kako otkrivaju određene naravi ili stanja, preokreni ih, preispitaj sebe i uporedi se sa njima; proveri da li imaš iste predstave i uobrazilju i da li si i ti u istom stanju. Ako jesi, šta bi trebalo da uradiš u vezi s tim? Da li bi trebalo da se razotkriješ i detaljno analiziraš te stvari, ili da ih se čvrsto držiš i čekaš da „procvetaju i donesu plod”? (Trebalo bi da se razotkrijemo i analiziramo ih.) Moraš da ih osvestiš i analiziraš kako bi svi imali koristi i kako bi, prolazeći kroz taj proces, svi mogli tačno da prepoznaju iskvarena stanja, razumeju istinu, pronađu izlaz i zajedno razreše tu vrstu problema. Koji je smisao analiziranja predstava i pasivnih, negativnih stanja? (Da bi ljudi pronašli izlaz iz svojih predstava i pasivnih stanja.) A koji je smisao pronalaženja izlaza? Zadobiti istinu. Smisao ispravljanja tvojih predstava jeste da te navede da prepoznaš da su one pogrešne i da ne bi trebalo da ih imaš. Trebalo bi da ih se oslobodiš, a ne da ih se držiš. Zatim, trebalo bi da aktivno tragaš za onim što je ispravno, da otkrivaš šta su zapravo pozitivne stvari i šta je istina. Kada budeš prihvatio pozitivne stvari i istinu i kada ih budeš tretirao kao načela primene, razmišljanja i perspektive koje bi trebalo da imaš, tada dolazi do promene, i ti ćeš zadobiti istinu. Dakle, kako bi ljudi trebalo da posmatraju izganstvo Jevreja iz Judeje u svetlu ovih istina? Koja je uobičajena predstava koju ljudi imaju o ovom događaju? (Da Bog nije trebalo da progna Jevreje iz Judeje i da je trebalo da ih zaštiti. Bez obzira na to što su Mu se suprotstavili i uprkos tome što su Ga prikovali na krst, trebalo je da im zauvek oprosti grehe; samo je to Božja ljubav.) To su ljudske predstave. Zar nisu apsurdne? Kada bi Bog postupao shodno ljudskim predstavama, da li bi On i dalje imao pravednu narav? Iako su ljudi bili uznemireni zbog izgnanstva, njihov otpor i osuda Boga prešli su granicu; njihova dela nisu se razlikovala od Sotoninih, pa kako da Bog zbog toga ne bude ljut? Neki ljudi ne mogu da prihvate istinu, pa misle: „Kako Bog može tako da postupa prema ljudima? Ljudi ne mogu da prihvate ovu vrstu ljubavi, Bog prema njima uopšte nema obzira! To nije ljubav. Bog nema ljubavi ako ovako postupa prema Jevrejima.” To je negiranje Božje ljubavi i to je ljudska predstava. Šta je ljudska predstava? (Čovek ograničava svoju definiciju Božje ljubavi.) Da, kada ljudi ograniče svoju definiciju nečega, to je predstava koja nije u skladu sa istinom niti je istina. Koju definiciju su ljudi ograničili? Ograničili su svoju definiciju o tome kako Bog deluje; misle da Bog mora da deluje na određene načine da bi to što radi bilo Božje delo i da su to načini na koje On treba da deluje. Ljudi imaju ograničenu definiciju o tome kako Bog deluje i ta ograničena definicija je njihova predstava. Dakle, kakvu definiciju ljudi imaju o načinu na koji Bog čini određene stvari? Šta je to u njihovoj definiciji zbog čega osećaju odbojnost prema tome kako je Bog postupio u ovoj situaciji, i zbog čega Ga pogrešno razumeju i suprotstavljaju Mu se? (Ljudi misle da je Bog trebalo da podari obilje milosti i blagoslova Jevrejima, ali umesto toga, On je postupio izvan tih predstava i uobrazilje i izvan njihovih očekivanja; prognao je Jevreje i naterao ih da lutaju zemljom. Ljudi to ne razumeju i to je u njima izazvalo značajne predstave.) Mnogi ljudi imaju predstave i pogrešna razumevanja o tome kako je Bog postupio prema Jevrejima. Drugim rečima, ljudima je nelagodno zbog Božjih postupaka i misle da On nije trebalo tako da postupi. Da li je to predstava? (Jeste.) Pa onda, kada ljudi misle da Bog „nije trebalo” da uradi ono što je uradio, zar to ne ograničava njihovu definiciju Božjih postupaka? Kako znaš da Bog nije trebalo da postupi na takav način? Na osnovu čega govoriš da Bog nije trebalo tako da postupi? Ako misliš da nije trebalo, ali je on ipak tako postupio, da li to znači da Bog nije Bog? Da li to znači da je ono što je Bog uradio bilo pogrešno i nije u skladu sa istinom? Zar čovek nije budalast u tom pogledu? Čovek je izuzetno budalast i neznalica, nadmen je i samopravedan; najlakše je stvoriti predstave o Bogu i ograničiti svoju definiciju Boga. Veoma je opasno ako ovakvi ljudi ne mogu da prihvate istinu i oni će najverovatnije biti eliminisani.

Mnogi ljudi imaju predstave i mišljenja o izgnanstvu Jevreja iz Judeje i ne razumeju Božje namere, ali ovaj problem je veoma lako rešiti. Reći ću vam kako da to uradite na jednostavan način. Slušajte i proverite da li možete da rešite vaše poteškoće. Najjednostavniji način je da, pre svega, ljudi budu svesni da su stvorena bića i da je potpuno prirodno i opravdano za stvorena bića da se pokore svom Stvoritelju. Ako stvorena bića stalno imaju predstave o svom Stvoritelju i ne mogu da Mu se pokore, to bi dovelo do velike pobune. Ljudi moraju da razumeju da postoji osnovno načelo postupanja Stvoritelja prema stvorenim bićima, što je ujedno i najviše načelo. Stvoritelj sa stvorenim bićima postupa na osnovu Njegovog plana upravljanja i zahteva Njegovog dela; On ne mora da se konsultuje ni sa jednom osobom, niti mora da dobije saglasnost bilo koje osobe. Šta god da treba da uradi i kako god da treba da postupa sa ljudima, On to čini, i bez obzira na to šta radi ili kako postupa s ljudima, sve je to u skladu sa načelima istine i načelima prema kojima Stvoritelj deluje. Kao stvoreno biće, jedino što treba da učinite je da se pokorite Stvoritelju; čovek ne bi trebalo da pravi nikakve izbore po sopstvenoj volji. To je razum koji bi stvorena bića trebalo da imaju, a ako osoba nema razuma, onda nije dostojna da se naziva osobom. Ljudi moraju da razumeju da će Stvoritelj uvek biti Stvoritelj; On ima moć i kvalifikacije da orkestrira i ima suverenost nad bilo kojim stvorenim bićem onako kako On želi i nije Mu potreban razlog za to. To je Njegov autoritet. Ne postoji nijedno stvoreno biće koje ima pravo ili je kvalifikovano da donosi sud o tome da li je ono što Stvoritelj radi ispravno ili pogrešno niti kako bi On trebalo da postupa. Nijedno stvoreno biće nema pravo da bira da li će prihvatiti suverenost i uređenje Stvoritelja; i nijedno stvoreno biće nema pravo da postavlja zahteve o tome kako Stvoritelj treba da ima suverenost nad njima i kako da uređuje njihovu sudbinu. Ovo je najviša istina. Bez obzira na to šta je Stvoritelj učinio svojim stvorenim bićima i bez obzira kako je to učinio, ljudi koje je On stvorio treba da rade samo jednu stvar: da tragaju, pokore se, shvate i prihvate sve što je Stvoritelj uspostavio. Konačni rezultat će biti da je Stvoritelj ostvario Svoj plan upravljanja i završio Svoje delo, omogućivši da Njegov plan upravljanja napreduje bez ikakvih prepreka; u međuvremenu, stvorena bića su zadobila istinu, razumela Stvoriteljeve namere i upoznala Njegovu narav zato što su prihvatila suverenost i uređenja Stvoritelja i pokorila se Njegovoj suverenosti i uređenjima. Postoji još jedno načelo na koje moram da vam ukažem: bez obzira na to šta Stvoritelj radi, bez obzira na to kako se On ispoljava, i bez obzira na to da li je ono što radi veliko ili malo delo, On je i dalje Stvoritelj; dok čitavo čovečanstvo, svi ljudi koje je On stvorio, ostaju stvorena bića, bez obzira na to šta su učinili i bez obzira na to koliko su talentovani ili nadareni. Što se tiče stvorenog čovečanstva, ma koliko milosti i blagoslova, ma koliko milosrđa, ljubaznosti i dobročinstva ljudi primili od Stvoritelja, ne bi trebalo da veruju da se izdvajaju od mase niti da misle da mogu biti jednaki sa Bogom i da su postali visoko rangirani među stvorenim bićima. Ma koliko darova i milosti ti je Bog dao ili ma koliko da je ljubazno postupao sa tobom, čak i ako ti je dao nekoliko posebnih talenata, ništa od toga nisu tvoje zasluge. Ti si stvoreno biće i zauvek ćeš ostati stvoreno biće. Nikada ne smeš da pomisliš: „Ja sam miljenik u Božjim rukama. Bog me nikada neće napustiti, Božji stav prema meni će uvek biti pun ljubavi, brige i nežnih milovanja, toplih reči utehe i podsticaja.” Naprotiv, u očima Stvoritelja, ti si isti kao i sva druga stvorena bića; Bog te može koristiti onako kako On želi, takođe može da ti orkestrira onako kako On želi i može da uredi da igraš bilo koju ulogu uzimajući u obzir sve ljude, događaje i stvari. To je znanje koje bi ljudi trebalo da imaju i razum koji bi trebalo da poseduju. Ako čovek može da razume i prihvati ove reči, njegov odnos sa Bogom će postati normalniji i uspostaviće sa Njim najzakonitiji odnos; ako čovek može da razume i prihvati ove reči, pravilno će usmeriti svoj položaj, zauzeće svoje mesto i pravilno će obavljati svoju dužnost.

Šta mislite nakon što ste čuli ove reči? Da li ćete i dalje pogrešno razumeti Boga? Neki ljudi kažu: „S obzirom na to kako Bog postupa sa ljudima, kada kaže da su kao mravi i manji od crva u Njegovim očima, izgleda da to nije samo teorija, već stvarnost! Bog nije toliko blizak čoveku niti tako prisan sa čovekom kao što ljudi misle.” Ljudska srca se hlade, kao da je voda bačena na njihova usijana srca, pa se zbog toga i sami ljudi hlade. Da li biste rekli da je bolje da se njihova srca ohlade ili da stalno imaju pogrešne predstave o Bogu? (Bolje je da se njihova srca ohlade.) Samo ako se na neko vreme ohlade, mogu da razumeju Božju narav. Stvorena bića treba da poseduju razboritost da koriste istinu kao načelo za sve; treba da koriste istinu kao osnovu njihovog pogleda na sve i treba da koriste istinu kao načelo i temelj za sve što rade. To je ispravan način bivstvovanja. Ali naprotiv, ljudi u svom srcu uvek osećaju da je njihov odnos s Bogom nalik njihovom odnosu s drugom osobom i da njihova interakcija treba da bude na istom nivou. Da li je to dobro? (Nije.) Zašto nije? Ljudi su sebe stavili u pogrešan položaj; ne tretiraju Boga kao Boga. To se dešava zato što ljudi imaju previše pogrešnih predstava o Bogu, ali Bog neće promeniti svoj stav zbog njihovih pogrešnih predstava ili onoga što ih koči. Naprotiv, ne samo da neće promeniti svoj stav, već će nastaviti da deluje u ljudima shodno istim načelima kao i ranije i da uređuje i vlada životima celokupnog čovečanstva. Međutim, čovek je sklon da formira predstave o Bogu, da Mu pruža otpor i buni se protiv Njega, pa stoga mora mnogo da pati. Ljudi žele da se približe Bogu i ojačaju svoj odnos s Njim i zato pričaju o svojim osećanjima, kapitalu, talentima, sposobnostima, koliko su dali, o svojim ranijim postignućima i raznim drugim stvarima. Da li ljudi mogu da zadobiju istinu ako stalno žive u tim stanjima? Ne, ne mogu. Ako svoje srce ne pokoriš Bogu, ako uvek imaš lažne poglede na svet, ako nisi sposoban da preuzmeš položaj stvorenog bića, ako imaš neobuzdane ambicije i uvek žudiš za višim položajem, to će te na kraju onesposobiti da ispravno pristupiš svojoj dužnosti ili da na pravi način razumeš Božje zahteve i Njegove stavove prema tebi. Iako se stalno oplemenjuješ i stalno patiš, ti nisi u stanju da otpustiš svoje predstave i uobrazilje i čak misliš da si ti onaj koga Bog najviše voli i o kome najviše brine. Zbog toga, kada ti se dogodi nešto stvarno i vidiš da Bog ne postupa na takav način, da su to samo tvoji pusti snovi, ti doživljavaš to kao neuspeh i udarac; žališ se i osećaš kao da ti je učinjena nepravda. To takođe loše utiče na tvoja osećanja. Da li je ta patnja vredna toga? (Nije.) Ljudi su sami sebi nametnuli patnju zbog svojih pustih želja, predstava i uobrazilje. To je njihov najveći problem i oni moraju da se preobrate! Kako bi trebalo to da urade? Tako što će prepoznati da je Bog pravedan prema svima i da sva dela koja Bog obavlja služe tome da spasi ljudski rod – On nema druge namere. Ono što ljudi treba da urade jeste da preuzmu položaj stvorenog bića, da se pokore suverenosti, orkestracijama i uređenjima Stvoritelja, da prihvate i da se pokore svemu što Stvoritelj čini, da u tome traže istinu i Božje namere i da prepoznaju Božje postupke. Ako ljudi uvek koriste svoje predstave da bi ocenili i definisali Božja dela, ako uvek postavljaju nerazumne zahteve Bogu i insistiraju da Bog radi stvari na njihov način, to znači da se oni bune protiv Boga i da ne samo da nisu u stanju da razumeju istinu, već na kraju neće preostati ništa do da ih Bog prezre i eliminiše. Ako ljudi žele da ih Bog blagoslovi, jedino što treba da urade je da traže, pokore se, prepoznaju i prihvate sve što Stvoritelj čini. To je jedini način da ljudi razumeju istinu, upoznaju Boga, postignu pravu pokornost Bogu i budu spašeni.

18. maj 2018. godine