Velika većina vas veruje u Boga najmanje deset godina. Pa u kojoj se etapi životnog iskustva sada nalazite? U kojoj je etapi trenutno vaš rast? (Kada vidim kako stalno otkrivam iskvarenu narav, shvatam da sigurno ne spadam u Božji narod, već da sam samo u služitelj; tada postajem negativan i počinjem da brinem da nisam podoban da dobijem spasenje.) Ukoliko se uplašite kada utvrdite da ste služitelj, to je znak da vam je rast detinji i nezreo. Imati detinji rast znači nemati moć rasuđivanja, nemati normalnu sposobnost da se odmeravaju i razmatraju problemi, nemati misaone procese odrasle osobe i uvek biti ograničen budućim izgledima i sudbinom. Da li bi još neko hteo nešto da kaže? (Kada, u vršenju svoje dužnosti, skrenem sa svog puta, uvek se zabrinem, pitam se da li će me Bog razotkriti i eliminisati.) Zašto se plašite da ćete biti eliminisani? To što vi shvatate kao „eliminaciju”, šta to zaista znači? (Da se moja priča ne završi dobro.) Kada „eliminaciju” shvataš u značenju da ti nije dozvoljeno da vršiš svoju dužnost ili da gubiš bilo kakvu priliku za spasenje, da li je to – ta stvar za koju si utvrdio da je takva – jednako načinu na koji te Bog vidi i kako se On ophodi prema tebi? Oni koji su detinjeg rasta će, naravno, pristupati svemu na osnovu ljudskih predstava i uobrazilje, a ne prema Božjoj reči niti istini. Ali oni koji su odrasli i sazreli u životu pristupaće svemu u skladu s rečju Božjom i istinom; mnogo je ispravnije istražiti neki problem na takav način. Uobičajeno je, prilikom vršenja dužnosti, da se zapadne u odstupanja i poteškoće; ako bi neko bio eliminisan već posle prve greške, tada niko ne bi bio u stanju da pravilno vrši svoju dužnost. Trebalo bi da razumeš da je čitava svrha vršenja čovekove dužnosti u tome da se iskvarena narav očisti kroz iskustvo Božjeg suda, kako bi čovek, kroz čin vršenja svoje dužnosti, mogao da shvati istinu i uđe u stvarnost i kako bi, kroz čin vršenja svoje dužnosti, mogao da pobegne od Sotoninog uticaja i dobije spasenje. Upravo zato Bog zahteva od ljudi da, kroz čin vršenje svoje dužnosti, nauče kako da traže istinu u svemu i da rešavaju probleme u skladu sa Božjom rečju: to je neophodan napredak u iskustvu življenja. Pod uobičajenim okolnostima, nijedan pojedinac nije vešt u svemu, niti bilo koji pojedinac ima sveobuhvatne veštine, tako da je gotovo nemoguće izbeći grešku u vršenju dužnosti. Ali sve dok se ne radi o namernom činu ometanja, to spada u okvire normalnih očekivanja. Ako, međutim, do toga dolazi ljudskom namerom, ako je to štetna posledica izazvana namernim prestupom, onda nešto nije u redu sa ljudskošću te osobe i onda bi to bio slučaj namernog ometanja i uništenja. Ta zla osoba bi tada bila potpuno razotkrivena. Bog, prema Sopstvenom viđenju, tačno odmerava i procenjuje ljude; to jest, kada koristi osobu, kada je navodi da nešto učini, Bog će sigurno koristiti merila za koja zahteva da ih ta osoba ispuni. Bog ne želi da budeš natčovek, da budeš svemoguć; naprotiv, Njegovi zahtevi prema tebi i Njegov odnos prema tebi zasnivaju se na onome što je u okviru mogućnosti običnih ljudi. Prema znanju koje poseduješ, prema tvom kovu, uslovima u kojima živiš i svim uvidima koje si stekao, uključujući i ono što se nalazi unutar tvojih mogućnosti, s obzirom na tvoje godine i iskustvo, Bog će odrediti najtačnije i najprikladnije merilo da te proceni. Koje je Božje merilo procene? To je ispitivanje namere, načela i ciljeva u načinu na koji obavljaš stvari, kako bi se ustanovilo jesu li u skladu sa istinom. Možda je ono što radiš u skladu s merilima koja su ti postavili drugi ljudi, pa bi za to trebalo da dobiješ odličnu ocenu; ali kako te Bog procenjuje? Bog te odmerava prema merilu koje treba da uspostavi da li si sposoban da daš čitavo svoje srce, um i snagu, da li možeš da dođeš do tačke kada si u stanju da ponudiš sve što imaš, da ponudiš svoju odanost. To je Božje merilo procene. Ako si već ponudio sve što imaš, onda si za Boga već ispunio merilo. Svi zahtevi koje Bog postavlja ljudima u granicama su njihove sposobnosti da ih ispune i nisu im nedostižni.

S vremena na vreme, Bog će preduzeti određenu stvar da te razotkrije ili da te dovede u red. Da li to onda znači da si eliminisan? Da li to znači da ti je došao kraj? Ne. To je kao kada je dete neposlušno i nešto zgreši; roditelji mogu da ga grde i kazne, ali ako ono ne može da shvati nameru svojih roditelja ili da shvati zašto to rade, pogrešno će razumeti njihovu nameru. Na primer, roditelji mogu da kažu detetu: „Ne izlazi iz kuće samo i ne izlazi napolje samo”, ali to ulazi na jedno, a izlazi na drugo uvo pa će dete, ipak, krišom izaći napolje samo. Kada roditelji to saznaju, oni će dete izgrditi i za kaznu ga poslati u ćošak da dobro razmisli o svom ponašanju. Ne shvatajući namere roditelja, dete će početi da sumnja: „Zar me moji roditelji više ne žele? Da li sam zaista njihovo dete? Ako nisam, znači li to da sam usvojen?” O takvim stvarima dete razmišlja. Koje su stvarne namere roditelja? Roditelji su svom detetu rekli da je to previše opasno i da to ne treba da radi. Ali dete nije poslušalo, ušlo mu je na jedno uvo, a izašlo na drugo. Stoga su roditelji morali da pribegnu svojevrsnoj kazni kako bi pravilno vaspitali svoje dete i naterali ga da uči iz svojih grešaka. Šta roditelji žele time da postignu? Da li samo da nateraju dete da uči na svojim greškama? To nije ono što vaspitanjem žele da postignu. Cilj roditelja je da dete posluša, da se ponaša u skladu s njihovim savetima i da im svojom neposlušnošću ne izaziva glavobolje – u tome bi bio željeni cilj. Ako dete sluša svoje roditelje, time pokazuje da mu je moć razumevanja sazrela, te će tada njegovi roditelji manje brinuti. Zar onda neće biti zadovoljni njime? Da li će i dalje morati tako da ga kažnjavaju? Za tim više neće biti potrebe. Vera u Boga je upravo takva. Ljudi moraju da nauče da se obaziru na Božje reči i da razumeju Njegovo srce. Ne smeju pogrešno da shvate Boga. Zapravo, u mnogim slučajevima, zabrinutost ljudi proizlazi iz sopstvenih interesa. Uopšteno govoreći, to je strah da na kraju neće imati ishod. Stalno misle: „Šta ako me Bog razotkrije, eliminiše i odbaci?” To je tvoje pogrešno tumačenje Boga; to su samo tvoja jednostrana nagađanja. Moraš da shvatiš šta je Božja namera. Kada razotkrije ljude, On to ne čini da bi ih eliminisao. Ljudi su razotkriveni da bi se raskrinkali njihovi nedostaci, greške i njihova priroda-suština, da bi spoznali sebe i da bi mogli istinski da se pokaju; iz tog razloga, svrha razotkrivanja ljudi je u tome da se pomogne njihovom životu da raste. Bez čistog razumevanja, ljudi su skloni da pogrešno tumače Boga i postaju negativni i slabi. Možda se čak i predaju očaju. Zapravo, to što te je Bog razotkrio ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. On ti time pomaže da spoznaš sopstvenu iskvarenost i nagoni te da se pokaješ. Pošto su ljudi buntovni i ne traže rešenje u istini nakon što je njihova iskvarenost razotkrivena, Bog često mora da primenjuje dovođenje u red. I tako, ponekad, On razotkriva ljude, raskrinkava njihovo ruglo i bedu, navodeći ih da spoznaju sebe, što potpomaže rast njihovog života. Razotkrivanje ljudi ima dve različite implikacije: za zle, biti razotkriven znači biti eliminisan. Za one koji su u stanju da prihvate istinu, ono je podsetnik i upozorenje; primorani su da razmišljaju o sebi, da vide svoje pravo stanje i da prestanu da budu svojeglavi i bezobzirni, jer bi bilo opasno istrajati u tome. Razotkriti ljude na takav način znači podsetiti ih da, u obavljanju svoje dužnosti, ne postanu zbunjeni i nepažljivi, da stvari ne shvataju neozbiljno, da se ne zadovoljavaju sa svega nekoliko dobrih rezultata i ne pomišljaju da su obavili svoju dužnost prema prihvatljivom merilu, kada su u stvari prema Božjim zahtevima dosta podbacili, iako i dalje samozadovoljno veruju da im dobro ide. U takvim okolnostima, Bog će ljude dovoditi u red, upozoravati ih i podsećati. Ponekad Bog razotkriva njihovo ruglo – što očigledno služi kao podsetnik. U takvim trenucima treba da razmisliš o sebi: takvo obavljanje dužnosti nije adekvatno, u tebi ima buntovništva, previše je negativnih elemenata, sve što radiš je površno i ukoliko se ni tada ne pokaješ, s pravom treba da budeš kažnjen. Kada te Bog povremeno dovodi u red ili razotkriva, to ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. Tom pitanju treba pristupiti na pravi način. Čak i ako budeš eliminisan, treba to da prihvatiš i da se pokoriš, i da što pre razmisliš i pokaješ se. Ukratko, kakvo god da se značenje krije iza tvog razotkrivanja, moraš da naučiš da se pokoriš. Ukoliko se pasivno opireš i, umesto da ispravljaš svoje mane, postaješ sve gori, sigurno ćeš biti kažnjen. Stoga, kada je reč o odnosu prema razotkrivanju, mora se pokazati pokornost, strah mora da prožme srce i čovek mora biti u stanju da se pokaje: tek tada se čovek usaglašava sa Božjim namerama i samo takvom primenom može spasiti sebe i biti pošteđen Božje kazne. Razumni ljudi bi tada trebalo da budu u stanju da prepoznaju sopstvene mane i da ih isprave, u najmanju ruku dostižući tačku u kojoj se oslanjaju na savest da bi ispunili svoju dužnost. Pored toga, oni takođe moraju da posegnu za istinom, dostižući ne samo onu tačku u kojoj je njihovo ponašanje principijelno, već i tačku u kojoj daju čitavo svoje srce, čitavu svoju dušu, čitav svoj um, svu svoju snagu: jedino je takvo postupanje prihvatljiv način ispunjavanja njihove dužnosti, samo to ih čini ljudima koji se istinski pokoravaju Bogu. Šta treba uzeti kao merilo za udovoljavanje Božjim namerama? Čovek mora da zasniva svoje postupke na istina-načelima, a njihov najvažniji aspekt jeste: stavljanje težišta na interese Božje kuće i na delo Božje kuće, zadržavanje celovitosti slike u čovekovom umu i da se ne usredsređuje ni na jedan konkretan aspekt uz rizik da iz vida izgubi neki drugi, a njihov manje važan aspekt jeste: pravilno obavljanje sopstvenog posla i postizanje željenog dejstva u skladu sa onim što se od čoveka zahteva, bez površnog otaljavanja, bez sramoćenja Boga. Ako ljudi ovladaju tim načelima, zar neće otpustiti svoje brige i zablude? Jednom kada svoje brige i zablude ostaviš po strani i u tebi više ne bude nerazumnih ideja o Bogu, u tebi će polako prestati da preovlađuju negativni elementi i ispravno ćeš pristupati takvim pitanjima. Stoga je važno da tražimo istinu i da nastojimo da razumemo Božje namere.

U obavljanju svoje dužnosti, neki su često negativni i pasivni, ili pružaju otpor i iskazuju nerazumevanje. Stalno se plaše da budu razotkriveni i eliminisani i uvek su sputani svojom budućnošću i sudbinom. Zar to nije pokazatelj malog rasta? (Jeste.) Neki ljudi uvek govore da se plaše da neće dobro obavljati svoju dužnost, a kada se čovek ne bi udubljivao u pojedinosti, čak bi pomislio i da su prilično odani. Zbog čega su zaista zabrinuti u svom srcu? Brinu se da će, ako ne obave dobro svoju dužnost, biti eliminisani i da neće imati dobro odredište. Neki ljudi kažu da se plaše da ne postanu služitelji. Kada drugi čuju takve izjave, oni pomisle da time što ne žele da postanu služitelji, ti ljudi samo žele da kao pripadnici Božjeg naroda dobro obavljaju svoju dužnost i pogrešno ih smatraju odlučnim ljudima. Zapravo, ljudi koji se plaše da će postati služitelji, u svom srcu razmišljaju: „Ako postanem služitelj, na kraju ću, ipak, propasti i neću imati dobro odredište, neću biti deo carstva nebeskog.” To je pravo značenje njihovih reči; zabrinuti su zbog svog ishoda i odredišta. Ako im Bog kaže da su služitelji, manje se trude u obavljanju svoje dužnosti. Ako im Bog kaže da su pripadnici Njegovog naroda i ako dobiju Njegovo odobrenje, više će se potruditi u obavljanju svoje dužnosti. U čemu je ovde problem? Problem je u tome što, pri obavljanju svoje dužnosti u kući Božjoj, oni ne postupaju shodno istina-načelu. Uvek uzimaju u obzir sopstvene izglede i sudbinu, i uvek su sputani nazivom „služitelj”. Stoga oni ne mogu dobro da obavljaju svoju dužnost, a iako žele da primenjuju istinu, nedostaje im snage da to i učine. Uvek žive u stanju negativnosti i traže značenje iza Božjih reči, pokušavajući da utvrde da li su narod Božji ili služitelji. Ako su narod Božji, onda će dati sve od sebe da dobro obavljaju svoju dužnost. Ako su služitelji, onda će u obavljanju svoje dužnosti biti površni, što će dovesti do mnogih negativnih elemenata i biće sputani titulom „služitelja”, nesposobni da se oslobode. Ponekad, nakon što prođu kroz oštro orezivanje, sebi poručuju: „Za mene nema nade, takav sam kakav sam. Učiniću samo ono što sam u stanju.” Tako se oni svojim pasivnim, negativnim i izopačenim mislima opiru i nerado obavljaju svoju dužnost. Mogu li uopšte da dobro obavljaju svoju dužnost? Razgovori u zajedništvu na skupovima uvek su o istini – o ljubavi prema Bogu, o pokoravanju Bogu, o oslanjanju na Božju reč da bi moglo da se živi, pokazivanju odanosti Bogu – ali takva osoba ipak ništa od toga nije u stanju da sprovede u delo, već je svesna samo sopstvenih budućih izgleda i sudbine, uvek ograničena svojom pohlepom za blagoslovima i nesposobna da prihvati bilo koji aspekt istine. Na taj način se takva osoba opire i protivi, negativna je i puna pritužbi, u svom srcu uvek gaji predstave o Bogu, spram Boga postavlja prepreke i drži Ga na distanci. Uvek na oprezu prema Bogu, plaši se da bi Bog mogao da je prozre, da nad njom preuzme kontrolu i da deluje protiv njenih interesa. Samim tim, takva osoba je uvek nevoljna i mrzovoljna, jedni je spreda vuku unazad, drugi je straga guraju napred, kao da se zaglibila i da joj svaki korak predstavlja veliku teškoću, a sam joj je život ogromna patnja! Kako je došlo do toga? Tako što je ljudsko srce isuviše varljivo, uvek pogrešno shvata delo koje Bog čini da bi spasio čovečanstvo. Kako god da se Bog prema njima ophodi, ljudi će uvek biti sumnjičavi, i razmišljaće: „Da li to znači da me Bog više ne želi? Da li će me Bog na kraju spasti ili ne? Za nekoga poput mene, ima li smisla nastavljati sa potragom? Mogu li da uđem u carstvo?” Kada ljudi stalno gaje negativne i oprečne misli poput ovih, zar to neće uticati na njihovu sposobnost da ispune svoju dužnost? Zar to neće uticati i na njihovu potragu za istinom? Ako se svi ovi negativni elementi ne odbace, hoće li oni ikada moći da zakorače na pravi put verovanja u Boga? To je teško reći. Stoga se sa ljudima koji odbijaju da prihvate istinu najteže izlazi na kraj i jedino što može da se učini s njima jeste da budu eliminisani.

U iskvarenom čovečanstvu, određeni oprečni elementi postali su duboko ukorenjeni u njihovom srcu, na primer, stvari kao što su ugled, sujeta, status, slava, dobit i tako dalje. Kada veruješ u Boga, ako želiš da prihvatiš istinu, to znači da se neprekidno boriš sa tim oprečnim elementima i hvataš u koštac sa svakakvim mukotrpnim iskustvom i nedaćama. Tek kada istina pobedi u ljudima i postane život, ta bitka će se završiti. Tada, kada ljudi jedenjem i pijenjem Božje reči shvate istinu i kada dokuče Božje namere, počeće da primenjuju istinu i da se bune protiv tela. U trenutku kada istina postane njihov život, moći će da je upotrebe da bi se rešili tih negativnih i oprečnih elemenata. Taština i lični prestiž, slava, dobit i status, ljudski apetiti, nečiste ljudske namere, ljudsko nerazumevanje Boga, njihovi izbori i sklonosti, njihova samopravednost, nadmenost, lažljivost i šta sve ne – svi ti problemi će postepeno biti razrešeni kada ljudi shvate istinu. Poverovati u Boga zapravo nije ništa drugo do proces prihvatanja istine, proces korišćenja istine da se prevaziđe telo i proces neprestanog jedenja i pijenja Božje reči, traženja istine i korišćenja istine koju si shvatio, reči Božje koju si spoznao i istina-načela koja si dokučio da bi razrešio te probleme. Postići život-ulazak znači doživeti ta iskustva i time će se ljudi postepeno preobražavati. Ti iskvareni elementi prisutni su u svakome i nema nijednog pojedinca koji ne živi zbog zarade i slave. Sva ljudska bića žive za te stvari; razlikuje se samo način na koji svaka osoba sa njima postupa i izražava želju za njima. Ali je ono što otkrivaju o sebi, u suštini, isto. Neki ljudi govore javno, drugi ne; neki se otkrivaju na očigledan način, dok drugi pokušavaju da se sakriju, koristeći svakakve metode da prikriju stvari i spreče ih da izađu na videlo, da ih drugi ne bi prozreli. Da li time što ne dozvoljavaš drugima da te prozru i što prikrivaš stvari misliš da ćeš sprečiti Boga da sazna? Da li misliš da, ako to učiniš, više neće biti tvoje iskvarene naravi? Iskvarena suština svakog pojedinca je ista – u čemu je razlika od jednog pojedinca do drugog? Stav sa kojim pristupa istini može se razlikovati od pojedinca do pojedinca. Neki ljudi, čim čuju istinu, odmah mogu da je prihvate. Uzimaju je poput leka koji ima gorak ukus u ustima, ali je delotvoran, koriste ga za lečenje bolesti i rešavanje problema koji ih tište. U upravljanju poslovima, u sopstvenom ponašanju, u vršenju svoje dužnosti, u komunikaciji sa drugima i u postavljanju svog cilja i pravca u životu, oni traže odgovore u Božjoj reči i koriste Božju reč za rešavanje problema sa kojima se susreću u životu, malo-pomalo primenjujući ono što su shvatili. Na primer, kada Bog kaže: „Svi vi morate da težite da postanete pošteni ljudi”, takav čovek će se zapitati: „Kako da postanem poštena osoba?” Bog zahteva da ljudi postanu pošteni; njihove reči moraju da budu iskrene, u razgovoru sa svojom braćom i sestrama moraju da otvore svoja srca i da prihvate Božje ispitivanje. To su važeća načela i, čim ih čuje, takva će ih osoba primeniti u praksi. Naravno, dok ih bude primenjivala, biće trenutaka kada bi mogla da skrene levo ili desno, ne uspevajući da pronađe prava načela bez obzira na uložen trud, a biće i trenutaka kada će se tokom primene pojaviti manje izobličenosti. Ipak, u neprestanom nastojanju da ispuni to merilo da postane poštena osoba, ona će se kroz nekoliko godina sve više približavati željenom cilju. Što duže živi, to više postaje čovek i što više oseća da je u prisustvu Boga, tim bolje napreduje u životu. Takvi su ljudi blagosloveni od Boga. Takvi su ljudi prve vrste.

Sad kada smo završili sa razgovorom o ljudima prve vrste, da pređemo na drugu vrstu. Iako obe vrste slušaju propovedi i čitaju Božju reč, čovek koji pripada prvoj vrsti u stanju je da dokuči istinu, a kada se pokaže njegova iskvarena narav, u stanju je da razmisli o sebi, da se otvori i kaže: „Nadmen sam i samopravedan. Volim da se razmećem stvarima koje sam uradio, večito gajim sopstvene namere i apetite, uživam u statusu, a zadovoljstvo mi donosi nadmetanje za slavu i dobit.” Govoreći tako, on postaje kadar za samospoznaju i posezanje za istinom. Ali sa ljudima druge vrste je drugačije. Čovek koji pripada toj vrsti će u sebi možda i priznati da je iskvaren, a kada se suoči sa orezivanjem, možda će čak i priznati da je učinio nešto loše, ali se jednostavno neće promeniti. Koliko god da sluša propovedi i koliko god reči i doktrina da dokuči, on jednostavno odbija da sprovede istinu u delo i uporno radi po svom. I takav je čovek sposoban da se otvori razgovoru u zajedništvu i da prihvati orezivanje, kao i da ga Bog disciplinuje. Ali kada jednom to prihvati, on to shvati kao doktrinu i misli da je završio posao čim je tu doktrinu dokučio, pa se odmah posle toga vraća na staro i ne menja se. Kada neko istinu shvata kao doktrinu i tako je tretira – s kakvim će se posledicama takav čovek suočiti? Sasvim je izvesno da će pomešati poštovanje pravila sa upražnjavanjem istine. Takav čovek ne vrši svoju dužnost u skladu sa Božjim rečima i zahtevima, već pokušava da rešava probleme u skladu sa Sotoninom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje i sa sredstvima i načinima koje je sam za sebe osmislio. Ma koliko pričao u prazno kako je svestan da su Božje reči istina, a Sotonina filozofija zabluda, on tu sotonsku zabludu ipak upražnjava u stvarnom životu, pa čak, čineći to, oseća i duševni mir. Kada neko prihvata Božju reč kao istinu, a ipak je ne sprovodi u delo – zar on ne vara Boga? Iako možda priznaje da je Božja reč istina, a Sotonina filozofija zabluda, on oseća da bi i Sotonina filozofija mogla da mu posluži, pa usvaja put kompromisa, birajući srednji put između te dve stvari, što smatra upražnjavanjem istine. On čak misli da je izuzetno pametan zato što ne stoji ni na Božjoj ni na Sotoninoj strani, pa stoga nijednu od njih ne vređa, te misli: „Ja sam čovek koji vrši svoju dužnost i koji stremi ka istini, tako da ću sasvim sigurno zadobiti Božje odobravanje.” Recite Mi, da li je takav čovek neko ko upražnjava istinu? (Nije.) On marljivo sluša Božje reči, marljivo ih zapisuje i pamti, pa čak i provodi vreme promišljajući o njima, ali šta on u stvari radi sa Božjim rečima? U koju svrhu sluša Božje reči? (Sluša ih da bi ih objasnio drugima, da se napravi važan.) To je jedan aspekt. Još nešto? (Uzima ih za pravila koja treba poštovati.) Ponekad ih uzima za pravila koja treba poštovati, ali šta još? Ta situacija ima više aspekata. Neki ljudi pretvaraju Božje reči u pravila koja treba poštovati, drže ih se doslovce i to je sve. Kada, na primer, svi u zajedništvu razgovaraju o tome kako da budu pošteni ljudi, i on sa njima razgovara o tome. A kada neko drugi kaže: „Imaš li ti stvarnog iskustva u poštenju?” odgovoriće: „Hm, čekajte da pogledam u svesku.” Da ima bilo kakvo iskustvo sa tim, zar ne bi to jednostavno rekao? Ako je to stvarno njegovo lično iskustvo, zašto mora da čita beleške? Time se potpuno razotkriva kao čovek bez ikakve stvarnosti. A ima i ljudi koji, kada odslušaju propovedi, veruju da su ih razumeli, pa ako su u stanju da citiraju par redaka doktrine, smatraju da su razumeli istinu: nije li takvo razmišljanje pogrešno? Takav će čovek reći: „Kadar sam da shvatim istinu, posedujem duhovno razumevanje, u stanju sam da razumem sve aspekte Božje reči i sve aspekte onoga što sam čuo u propovedima, što znači da posedujem istina-stvarnost.” On je slep na činjenicu da je Božja reč istina, da je ona sȃmo tkivo ljudskog života, da istina ne samo da treba da bude sprovedena u delo, već treba da se primenjuje na rešavanje svakog problema i teškoće koja se u čoveku pojavi. Pošto takav čovek nije u stanju da prihvati istinu, on onda, kad god se pobuni protiv Boga, pokušava da na verodostojan način opravda takvo svoje ponašanje. Pošto nije svestan da se buni protiv Boga, postaje nemoguće da traga za istinom da bi rešio taj problem sopstvenog buntovništva. Znate li kako ta vrsta ljudi, u takvim slučajevima, nalazi rešenje svojih problema? Kada čovek koji ne shvata Božju reč kao istina-načelo sasluša Božju reč, razmišljaće ovako: „Jesam li ja stvarno buntovan? Ali to je u datim okolnostima sasvim oprostivo. Svako bi razmišljao na isti način, to je samo način razmišljanja i ne računa se kao buntovništvo. Biće u redu ako sledeći put ne budem tako razmišljao, biću dobar i pokoran!” A onda ovako nastavlja da promišlja o tome: „Ako sam u stanju da budem pokoran, to znači da sam još uvek neko ko voli Boga, neko ko Ga oduševljava.” I tako, na ovaj način, sebe opravdava. On ne analizira detaljno zašto je sposoban da se pobuni protiv Boga, kao ni izvor svog buntovništva, a još manje nastoji da sebe upozna u vezi sa tim pitanjem, pa koliko god buntovništva u sebi gajio, ne razmišlja o sebi – takav čovek ne stremi ka istini. Pošto ne smatra istinu životom, on, ma šta radio, ma kakvo buntovništvo ili iskvarenost pokazivao, ne nastoji da bude dorastao istini niti da nađe vezu sa njom i da nauči neku lekciju. To je dovoljna potvrda da on ne voli istinu i da nije čovek koji stremi ka istini. Suočen sa nekim problemom, nikada se ne preispituje, nikada ne poseže za istinom, nikada ne pokušava da nađe vezu sa istinom – nije li on upravo poput nevernika? Čak i ako je već godinama vernik, nije ostvario ni najmanji život-ulazak i ne radi ništa drugo osim što poštuje par pravila i nastoji da čini manje zlih dela: kako se to može nazvati upražnjavanjem istine? Kako takva vera u Boga može osvojiti Njegovo odobravanje? Popriličan broj ljudi tvrdi da veruje u Boga već više od deset ili dvadeset godina i zna da citira gomilu reči i doktrina. Da ih čuje neko ko je tek nedavno poverovao u Njega, bio bi vrlo impresioniran, iako u njima zapravo nema ni trunčice istina-stvarnosti, niti su u stanju da podele ikakvo iskreno iskustveno svedočenje. Kako je do toga došlo? Činjenica da nemaju ni trunčicu iskustvenog svedočenja postaje problem. To znači da nemaju ni trunčicu život-ulaska! Kada drugi sa njim u zajedništvu razgovaraju o istini, takav će čovek reći: „Ne troši uzalud reči; sve razumem i sve sam doktrine dokučio.” Na osnovu čega on to kaže? I šta je pogrešno u tim rečima? Zašto je taj čovek, slušajući propovedi i čitajući Božju reč, u stanju da dokuči samo doktrinu, ali ne i istinu? On zna da govori o doktrini, ali ne i da doživi Božju reč, a posledica je ta da, ma koliko godina bio vernik, nije u stanju da reši ni jedan jedini problem. Kako je do toga došlo? (Tako što ne prihvata istinu.) Tako je. Zbog toga što ne prihvata istinu. Baš kao što je slučaj sa lekarom koji redovno leči svoje pacijente od raznih bolesti, piše im recepte i operiše ih; on možda i razume svaki pojedini aspekt doktrine koja leži iza lekarske prakse, ali kada njemu samom dijagnostikuju kancer, reći će: „Niko neće moći da izleči moju bolest.” Kada mu neko kaže: „Moraš na hemoterapiju, moraš na operaciju!” odgovoriće: „Ne moraš to da mi govoriš, znam sve o tome.” Ali kada, uprkos tome što zna sve o tome, ne bi ništa preduzeo da svoju bolest izleči, da li bi mogao da ozdravi? To što je lekar ne bi mu ništa pomoglo. Čovek koji razume svaki aspekt doktrine, ali jednostavno neće da je sprovede u delo – upravo to je ta slabija vrsta čoveka. Spolja sve izgleda kao da takav čovek prihvata orezivanje, sluša propovedi i redovno učestvuje na okupljanjima, da s radošću obavlja posao, vrši dužnost, izdržava teškoće i daje se. Ali postoji jedna stvar u kojoj takav čovek podbacuje, a upravo je to mana najsmrtonosnije prirode: nikada stvari koje čuje na propovedima, kao ni Božju reč, ne shvata kao istinu koju treba sprovesti u delo. To znači da on u stvari ne prihvata istinu. Koji je suštinski problem čoveka koji ne prihvata istinu? (To što ne voli istinu.) Kada neko ne voli istinu, kakav pogled i stav ima prema Bogu? Zašto takav čovek ne voli istinu? Glavni razlog je taj da istinu ne smatra istinom. Iz njegove perspektive, istina je tek dobra doktrina. Da li takav čovek ume da razazna Sotonine jeresi i zablude u svim njihovim raznovrsnim oblicima? Definitivno ne ume, jer sve Sotonine jeresi i zablude ljudima izgledaju kao dobre doktrine. Čak se i zao čovek, čineći zlodela, trudi da nađe razloge koji lepo zvuče kako bi druge naveo na stranputicu, da bi ga podržali, odobrili i smatrali da je u pravu. Previše je besmisleno da neko ko veruje u Boga vidi istinu kao dobru doktrinu. Ne samo da takav čovek nema sposobnost razumevanja, već ga i drugi lako zavedu na stranputicu i lako posluži kao oruđe Sotoni. Zato vam kažem: svako ko nema sposobnost da razume istinu jeste čovek bez duhovnog razumevanja. On misli da razumeti istinu znači razumeti doktrinu i da, ako čovek ume da deklamuje doktrine, to znači da je razumeo istinu. Takav čovek definitivno neće umeti da sprovede istinu u delo, niti će biti u stanju da dokuči šta znači načelo. Sve što može da uradi jeste da pokuša da poštuje pravila u skladu sa sopstvenim razumevanjem doktrine. Pošto bude godinama verovao u Boga i shvatio nešto malo doktrine, poštovaće još par pravila i učiniti još neka dobra dela, ili će se možda malo žrtvovati i trpeti mnoge teškoće bez žalbi. On te stvari smatra sprovođenjem Božje reči u delo i upražnjavanjem istine. A u stvari, ma koliko čovek spolja izgledao kao da poštuje pravila, ma koliko patio i ma koliku cenu plaćao bez žalbi, ništa od toga ne znači da on upražnjava istinu, a kamoli da se pokorava Bogu.

Šta je, kad se sve svede, aršin za upražnjavanje istine? Kako proceniti da li upražnjavaš istinu ili ne? Kad se sve svede, jesi li čovek koji sluša i prihvata Božju reč – kako Bog gleda na to? Bog gleda sledeće: da li si, proklamujući svoju veru u Njega i slušajući propovedi, svoje neispravno unutrašnje stanje, svoju pobunu protiv Njega i sve te razne oblike svoje iskvarene naravi zamenio istinom? Jesi li se promenio? Jesu li se promenili samo tvoje spoljno ponašanje i postupci, ili i tvoja život-narav? Bog te odmerava uzimajući sve to u obzir. Pošto si toliko godina slušao propovedi i toliko godina jeo i pio Božju reč, jesu li promene u tebi površne ili suštinske? Je li ti se narav promenila? Je li ti se buntovništvo protiv Boga smanjilo? Kada se suočiš sa nekim problemom i otkrije se tvoje buntovništvo, jesi li sposoban za samopromišljanje? Jesi li kadar da se pokoriš Bogu? Je li se promenio tvoj stav prema dužnosti i zadatku koji ti je Bog poverio? Jesi li tvoja odanost porasla? Imaš li još uvek u sebi nečistoće? Namere, ambicije, apetiti i planovi koje kao pojedinac u sebi gajiš – jesu li te stvari pročišćene otkad slušaš propovedi? Sve su to aršini za procenu. Pored toga, koliko je tvojih predstava i zabluda o Bogu eliminisano? Držiš li se još uvek tih nekadašnjih nejasnih predstava, uobrazilje i zaključaka? Gajiš li još uvek u sebi ogorčenost, otpor ili druga negativna osećanja prema kušnjama i oplemenjivanju? Ako se još uvek nisi istinski pozabavio tim negativnim elementima i još uvek nisi doživeo nikakvu stvarnu promenu, to potvrđuje jednu činjenicu – da nisi čovek koji upražnjava istinu. Isto je i kada seme, koje je posejano, zaliveno i pođubreno, nakon mnogo dana ne proklija; to je dokaz da u njemu nema života. Tako, na primer, ima onih koji veruju u Boga jer su ih ljudi nekada zlostavljali, izopštili ili prezreli, pa sada veruju u Boga da bi ubuduće mogli da idu visoko uzdignutog čela. Takav čovek, nakon što je neko vreme proklamovao svoju veru, nastavlja da gaji tu nameru vršeći svoju dužnost i dajući se, te sve više energije ulaže u to da se daje, dok na kraju ne postane starešina u crkvi, pa tada oseća da može da ide visoko uzdignutog čela. Ali iznutra je njegova namera i dalje nerazrešena, i on ovako razmišlja: „Kada bih postao još veći starešina, zar ne bih onda mogao još više uzdići čelo? Vera u Boga je pravi put!” On je u Božju kuću došao samo zato da zadobije status da bi mogao da uzdigne čelo, dok njegova namera ostaje sve vreme nerazrešena. Toliko je godina delao, slušao propovedi i jeo i pio Božju reč, a ipak nije uspeo da reši taj jedan problem. Zar on ne zapostavlja svoje prave zadatke verujući u Boga na taj način? Čovek sluša propovedi i čita Božju reč da bi zadobio istinu i da bi zadobio život, ali on tolike godine tvrdi da veruje, a ipak nije zadobio ni jedan aspekt istine ni života. To je problem o kojem vredi duboko razmisliti. Neki ljudi, iako možda ne umeju da razgovaraju o istini ni da svedoče o Bogu, ipak imaju nešto stvarnog iskustva. Kada ih orežu, sposobni su za samopromišljanje i, pored toga, kadri su da prihvate istinu, pa se nakon toga stvarno menjaju da bi se popravili. To je dokaz da imaju pravu veru. Ma koliko patili i ma koliko nesreće doživeli, ne ustuknu, već njihovo bogoljubivo srce postaje sve stvarnije. U obavljanju poslova rukovode se načelima, iskvarenost koju ispoljavaju znatno je umanjena i imaju veće osećanje odgovornosti u vršenju svoje dužnosti. Možeš li za takvog čoveka da kažeš da ne razume istinu? Sa tačke gledišta promena u tom čoveku, on zasigurno proživljava stvarnost istine. Samo je, tako čineći, upio Božju reč do same srži svog srca. Iako možda nije naročito rečit i ubedljiv, on ume da upražnjava istinu i osim toga se, kada rešava stvari, rukovodi načelima, daje sve od sebe da ostvari konkretne ciljeve i trpi sve vrste teškoća bez reči pritužbe. To je dokaz da Božja reč u njemu deluje, ostvaruje efekat i polako postaje njegov život.

Upravo smo govorili o dve različite vrste ljudi. Ponašanje ljudi prve vrste je jednostavno: kada takav čovek čuje Božju reč, odmah je u stanju da je sprovede u delo. Druga vrsta, čak i kada mnogo sluša Božju reč, ne uspeva u potpunosti da je sprovede u delo. Takav čovek u svojoj glavi zamišlja da je sprovodi u delo pošto je napustio porodicu i posao i dao sve što ima. Ima čak i takvih koji čitav svoj život posvete Bogu, opredele se za celibat, odbace težnju za bogatstvom i daju sve što imaju, ali njihovo se unutrašnje stanje nikada ne promeni. Njihove pritužbe, pogrešna shvatanja, predstave i uobrazilja prema Bogu, kao i njihova nadmena narav, despotsko i proizvoljno ponašanje – sve to se nikada ne menja i oni nastavljaju da žive prema Sotoninoj filozofiji, samo se minimalno razlikujući od nevernika. Takvi ljudi samo pričaju u prazno kako veruju u Boga i tek su neznatno bolji od nevernika, od kojih se razlikuju samo po tome što ne čine velika zlodela. Takav čovek spolja deluje dobar. Ali on ne stremi ka istini i, ma koliko slušao propovedi, ništa ne menja u svojoj život-naravi. Kako takav čovek shvata Božju reč? On je smatra dobrom doktrinom. Božju reč smatra istinom, ali to što on smatra istinom, u stvari je doktrina – nešto što ima doktrinarnu prirodu, što nije tako loše. Može poštovati par pravila, ali se njegova život-narav nimalo ne menja. Takvi su ljudi druge vrste.

Sada ću govoriti o ljudima treće vrste – bezvernicima. Bezvernici su uvek skeptični u vezi sa Bogom. Takav čovek, kada čuje Božje reči, u sebi priznaje: „Ta propoved je tačna, to jesu reči koje je izgovorio ovaploćeni bog. Ova crkva je uglavnom puna dobrih ljudi. To je dobro mesto, gde ljude niti ugnjetavaju niti zlostavljaju, gde ljudi ne liju suze i ne trpe bol; pravo je udobno gnezdo, utočište. Ovi ljudi dolaze iz celog sveta, iz raznih zemalja i mesta, ljubazni su i brižni, u stanju su da otvore srca u razgovoru u zajedništvu i međusobno se slažu i žive u harmoniji – sve su to dobri ljudi. Propovedi koje daje višnji dobre su i ispunjene pozitivnom energijom, a božje reči istinite i pozitivne. Slušanje tih propovedi hrani duh i koristi mu. Ljudi žive u božjem prisustvu, osećaju utehu, radost i sreću; stiče se utisak da živimo u raju na zemlji. Bilo bi još bolje da čovek može da postane neki talentovan pojedinac i da dȃ svoj doprinos u božjoj kući.” On shvata Božje reči i sadržinu propovedi kao pozitivne teorije, učenja i dobre doktrine poznatih ličnosti i velikih ljudi – ali da li ih sprovodi u delo? (Ne sprovodi.) Pa zašto? Zato što sprovesti te istine u delo nije baš lako; morao bi da istrpi poteškoće i da plati cenu! On misli da je dovoljno da čovek ume da izgovara te reči i da nema potrebe da ih sprovodi u delo, da ne mora tako ozbiljno da shvati veru u Boga – baš kao kod religije, gde je vera u Boga samo hobi, za koji je dovoljno da ulažeš nešto malo napora i prisustvuješ okupljanjima. Takav čovek nije u stanju da potpuno i iskreno prihvati Božje reči, pa čak gaji i određene predstave o njima. Kada, na primer, Bog kaže da pošten čovek mora uvek da naziva stvari pravim imenom i da ne sme da laže, on to ne razume, pa misli: „Zar ne lažu svi? Nije li budalasto biti otvoren sa svima, nezaštićen, potpuno se pokoriti bogu?” Misli da je takvo postupanje budalasto i da čovek ne može tako da se ponaša. Priznaje da je Božja reč istina, ali uzaludno je od njega tražiti da praktično deluje u skladu sa Božjim rečima. Takvi ljudi se, stoga, prema Božjoj reči odnose malodušno, priznajući samo da su sve Božje reči tačne i istinite, ali odbijajući da ih prihvate i da ih sprovedu u delo. Kada je Božjoj kući potrebno da ljudi ulože neki trud, oni su na to spremni, ali sa kojim ciljem to čine? Sa ciljem da zadobiju blagoslove i uživaju u još većoj Božjoj blagodati; a kada bi dobili priliku da uđu u carstvo nebesko, to bi bila još veća sreća. To su njihova očekivanja; takvo je njihovo ubeđenje. A šta je sa njihovim stavom prema istini i Božjoj reči? Božja reč i istina su za njih stvar izbora i bez njih se može, nešto što istražuju u slobodno vreme da se zabave i prijatno provedu časove dokolice; oni jednostavno ne vide Božju reč kao istinu ni kao život. Kakvi su to ljudi? To su bezvernici. Bezvernici odbijaju da priznaju da istina ljude može da pročisti i spase i ne razumeju šta znače istina i život. Kada je reč o pitanjima kao što su vera u Boga i spasenje, kao i razrešenje grešne ljudske prirode, imaju tek neodređenu predstavu o njima i nisu zainteresovani. Kažu: „Ljudi ne žive u vakuumu, dok smo živi moramo i da jedemo; ne razlikujemo se baš mnogo od životinja. Mi ljudi smo samo viši oblik životinja i postojimo isključivo radi opstanka vrste.” Kada je, pak, reč o istini, i za to su nezainteresovani, pa bez obzira na to koliko već godina veruju u Boga i koliko su propovedi čuli, još uvek ne znaju jasno da kažu da li je Božja reč istina, da li vera u Boga donosi spasenje, i kakav ishod i odredište čekaju čovečanstvo u budućnosti. Ako im te stvari nisu jasne, kolika li je njihova zbunjenost! Ne pokazuju interesovanje za to kako Bog deluje da spase ljude ni kako ljudi dobijaju spasenje prihvatajući Božji sud i grdnju, niti za to kako ljudi mogu da postignu pokornost Bogu ulaskom u istina-stvarnost. Preciznije rečeno, ne pokazuju interesovanje za to kako da postanu pošteni ljudi, kako da obavljaju svoju dužnost, niti za druge slične stvari. Još više ih i naročito odbija kada drugi spominju da ljudi moraju biti potpuno pokorni Bogu, pa misle: „Ako čovek mora uvek da se pokorava bogu, zašto uopšte ima mozak? Ljudi postaju robovi ako se uvek pokoravaju bogu.” Tu počinju da se otkrivaju njihovi pogledi bezvernika. Oni smatraju da je pokoravanje Bogu izlišan čin, čin samoponiženja, gubitak dostojanstva, da Bog ne bi trebalo da postavlja takve zahteve pred ljude i da ljudi ne bi trebalo da ih prihvataju. Oni neke propovedi, kao što su propovedi o tome kako da ljudi zadobiju blagodat, čine dobra dela i ispravno postupaju, još nekako i prihvataju, iako nerado, ali priču o tome kako je Petar usavršen prihvatanjem stotina kušnji baš nikako ne mogu da razumeju. Misle: „Zar nije to igranje sa ljudima i mučenje ljudi? Istina je da je bog neprikosnoven iznad svih stvari, ali čak ni on ne može tako da se ophodi prema ljudima!” Ne prihvataju Božje delo kao istinu; način na koji Bog spasava ljude vide kao proizvoljno ponašanje gospodara prema robovima – takvu vezu oni iz toga izvlače. Može li takav čovek razumeti istinu? (Ne može.) Ima li takvih ljudi u crkvi? (Ima.) Hoće li takav čovek svojevoljno napustiti crkvu? (Neće.) Zašto je neće napustiti? Možda se nada da će mu se posrećiti i misli: „Mračan je ovo i rđav svet; nije lako preživeti. Kakve veze ima gde ubijam vreme? Pa mogu onda i u crkvi. Ovde čak mogu da uživam i u božjoj blagodati, pa ništa ne gubim. Ima uvek hrane i pića, a ljudi su prilično pristojni – niko me neće zlostavljati. Štaviše, ako vršiš dužnost, daješ se i plaćaš cenu, dobićeš čak i božji blagoslov. To je transakcija u kojoj nemam šta da izgubim!” I tako, kada o tome promisli, on zaključi da vredi ostati u crkvi. Ako mu jednog dana više ne bude izgledalo da se to isplati i ako bude mislio da ne može više ništa za sebe da izvuče, izgubiće interesovanje za veru u Boga i želeće da napusti crkvu. „U svakom slučaju”, misliće, „nisam mnogo izgubio i nisam se tome posvetio svim srcem i dušom. Posedujem veštine, znam svoje zanimanje i imam diplomu, pa mogu i dalje da se snalazim u svetu kao i do sad; mogao bih da se obogatim ili da se domognem nekog državnog posla. To bi bilo sjajno!” Tako bezvernik gleda na stvari. U očima takvog čoveka, reči koje je Bog izgovorio i istine koje je izrazio vrede manje nego predsednički govor; sa takvim prezirom gleda on na Božje reči. Kada takvi ljudi donesu te svoje poglede na veru u Boga i na službovanje „sa spremnošću i voljnošću”, nastane se u Božjoj kući, pa čak i ubijaju vreme u njoj i neće da odu iz nje – kakav je njihov cilj? Čineći to, imaju na umu ovu slabašnu nadu: „Ako bog bude popustljiv prema meni i smiluje mi se, pusti me u Svoje carstvo, moji će se ideali ostvariti. Ali čak i ako ne uspem da uđem u njegovo carstvo, bar ću se nauživati njegove blagodati, tako da opet neću biti na gubitku.” Kada čovek ima takav koristoljubiv stav prema veri u Boga, je li on kadar da prihvati istinu? Je li kadar da je sprovede u delo? Je li kadar da poštuje Boga kao Stvoritelja? (Nije.) Sa takvim pogledom, kakva se stanja u njemu bude? Često će se žaliti na Boga i pogrešno će Ga razumeti. Svako će Božje delo podvrgnuti proceni, ispitivanju i proveri, da bi došao do sledećeg zaključka: „Meni ne izgleda da je ovo bog uradio. Voleo bih da ovo nije bog uradio.” U srcu gaji otpor, ispitivanje, sud i koristoljubiv stav – može li se to nazvati buntovništvom? (Može.) Njegova iskvarenost i buntovništvo su takvi da se ne mogu pripisati normalnom čoveku. Kakav je to čovek? (Bezvernik.) Kako se ponašaju bezvernici? Neprijateljski su nastrojeni prema Bogu. Kada ljudi koji veruju u Boga pokažu iskvarenu narav i kada se, povremeno, ne pokore, Bog to naziva buntovnom naravi i kaže da je njihova suština buntovna. Ali šta On kaže o onima koji ne veruju? A Sotona – da li bi Bog rekao da je Sotona buntovan? (Ne bi.) Šta bi onda rekao? Bog bi rekao da je Sotona neprijatelj, Njegova suprotnost i neko ko Mu se do krajnjih granica protivi. Stav bezvernika prema Bogu je stav ispitivačkog i neodlučnog posmatranja, kao i otpora, žalbe, protivljenja i mržnje. Što više besediš o istini i pokoravanju Bogu, to će veću odbojnost bezvernik osećati. Što više razgovaraš o tome kako da čovek zadobije spasenje i da se usavrši prihvatanjem Božje grdnje, suda i orezivanja, to veću odbojnost on oseća i odbija da bilo šta od toga prihvati. Čim čuje da se o tome razgovara, počne da se vrpolji na stolici, postaje nervozan i nemiran kao da sedi na iglama, kao da hoda po žeravici. Ali da ga pustiš da izađe u klub ili u kafanu, ne bi bio ni malo razdražen; bio bi oduševljen. Mislio bi da čovek na takvim mestima može da bude bezbrižan i radostan – da može tako da živi, vredelo bi svih muka. Ono što ga razdražuje je da stalno sluša istinu, pa odbija da je čuje. Može li on da prihvati istinu ako nije spreman čak ni da je čuje? Ni slučajno. Ide okolo negativan, mrzovoljan i pun otpora i uvek nešto proučava i neodlučno posmatra. Šta on to proučava? Večito proučava Božje reči. Tu se više ne radi o tome da je on malog rasta; bezvernik je i zao čovek. Takav će se čovek, od početka do kraja, uvek postavljati nasuprot Bogu, uvek će proučavati, neodlučno posmatrati i pružati otpor, uopšte neće prihvatati istinu i misliće: „Svako ko se iskreno daje bogu je budala. Svako ko stremi ka istini i primenjuje istinu, budala je. Odbaciš porodicu, ne brineš se o najrođenijima i usredsrediš se isključivo na veru u boga, a onda posle sve te vere, samo završiš u bedi i prezren. Gle kako su nevernici obučeni po poslednjoj modi, a kakvu odeću vi nosite? Ja nisam budala kao svi vi – moram da sačuvam nekog asa u rukavu. Stremiću najpre ka telesnim zadovoljstvima – tako radi realan čovek.” To je bezvernikovo pravo lice. Kada se Bog tek pojavio i počeo sa Svojim delom, imao je vrlo malo sledbenika – ne više od desetak hiljada – a samo oko hiljadu njih je obavljalo svoju dužnost. Kasnije, kada je jevanđeosko delo počelo da se širi i da ostvaruje rezultate, broj ljudi koji obavljaju svoju dužnost postepeno je narastao. Neki su se, videći priliku da se istaknu i pokažu svoje talente, pridružili i počeli i sami da obavljaju dužnost. „Baš je to čudno!” rekao sam, „Delo kuće Božje već je počelo da se odvija; kako to da je sada toliko veći broj ljudi koji obavljaju svoju dužnost? Gde su se svi ti ljudi skrivali svih ovih godina?” U stvari, ti ljudi su već odavno sačinili računicu: „Ako se delo božje kuće raširi, onda ću doći. Ako, pak, ne zaživi, neću doći. Svakako neću ulagati nikakav trud u to!” Kakvi su to ljudi? To su oportunisti. Svi oportunisti su bezvernici – oni samo koriste gužvu. Spolja izgleda kao da su ljudi ti koji obavljaju delo kuće Božje, ali u stvari Bog sve vodi i usmerava; to je Sveti Duh na delu. U to nema nikakve sumnje. Bog sam obavlja Svoje delo; Njegova volja se neometano ostvaruje. Nijedno ljudsko biće ne bi moglo da obavi tako monumentalno delo, koje nadmašuje ljudske sposobnosti. Sve je to posledica autoriteta Božje reči i Božjeg autoriteta. Ljudi to ne mogu da dokuče; misle: „Kada moć Božje kuće poraste, i ja ću dobiti svoj deo. Zato ne zaboravite da upišete moje ime u knjigu zasluga!” Kakvi su to ljudi? Rečima nevernika, oni imaju „zle namere” – možemo li to reći o njima? (Možemo.) Kakve samo zlokobne motive ti ljudi gaje! Naravno, ako je čovek kadar da prihvati istinu, čak i ako na početku ima takve motive i poglede ili je njegova vera preslaba – Bog ga se neće setiti. Bog, raskrinkavajući te poglede i stavove, želi samo da ljudi kroz život hodaju pravim putem, da ih usmeri na pravi put vere u Boga, bez neodlučnog posmatranja i proučavanja. Bog nije nešto što možeš da razumeš proučavanjem ili da otkriješ teleskopom. Božje postojanje i Njegovo delo spasenja nisu rezultati koje možeš da ostvariš nekakvim istraživanjem. To su činjenice. Bez obzira na to da li Ga čovek priznaje, veruje u Njega ili Ga sledi, činjenica da Bog obavlja takvo veliko delo svakom je pred očima i na dohvat ruke. Kada Bog nešto želi da postigne, nema toga ko će Ga sprečiti, ko će to promeniti i nema te sile koja će to ma i u najmanjoj meri ometati. To je činjenica koju je Bog učinio istinitom.

Upravo smo govorili o ljudima najgore vrste – bezvernicima. Taj tip čoveka veruje u Boga neodlučno ga posmatrajući, proučavajući i ponašajući se oportunistički. Ako nema nade da će dobiti ikakve blagoslove, smatraće da je najbolje da zbriše i pripremi sebi strategiju izlaska. Kada bi takav čovek počeo odmah da promišlja o sebi i da oseća kajanje, za njega ne bi bilo prekasno. Sve dok ne umre, za njega bi postojao tračak nade; ali ako uporno odbija da se pokaje i nastavlja da neodlučno posmatra, večito se suprotstavljaću Bogu, Bog će se onda sigurno prema njemu ophoditi kao prema neverniku, a kada zapadne u nevolje, ostaviće ga da se sam snalazi. Kada je reč o ljudskoj suštini, ljudsko biće u osnovi nije ništa do šaka praha u koji je Bog udahnuo svoj dah, pretvorivši te tako u živog čoveka od krvi i mesa, dajući ti život. Tvoj život je od Boga. Kada te Bog nije koristio, On te je snabdeo hranom, odećom i svim ostalim. Ali kada ima nameru da te iskoristi, ti bežiš i stalno Mu se suprotstavljaš, uvek se držeći nasuprot Njemu – može li te On onda iskoristiti? Da je po pravdi, Bog bi trebalo da digne ruke od tebe. Kako tokom stvaranja sveta na začetku, kako u Doba zakona i u Doba blagodati, tako i sve do poslednjih dana sadašnjeg doba, Bog je ljudima izgovorio mnoge reči. Bilo kroz nadahnuće ili u direktnoj komunikaciji licem u lice, moglo bi se reći da je Bog izgovorio nebrojeno mnogo reči. A šta je bila Njegova namera kada je izgovarao tolike reči? Namera Mu je bila da pomogne ljudima da razumeju i shvate šta misli, da spoznaju Njegove namere i da saznaju da će, kada zadobiju te reči, biti u stanju da ostvare promenu naravi, prime spasenje i steknu život. Onda će moći da prihvate te reči. Samo to je bila Božja namera kada je izgovarao tolike reči. A koji će rezultat ljudi na kraju postići, kada prihvate te reči i razne načine na koje On deluje? Postaće kadri da Ga slede do samog kraja i izbeći će da budu uklonjeni i napušteni na pola puta, pa stoga ima nade da će opstati do kraja. Čak i ako te Bog dovodi u red, orezuje ili razotkriva, čak i ako te ponekad napušta i proverava – ma šta da On radi, ne može se poreći činjenica da su Njegove namere i trud, kada je izgovarao te reči, bili iskreni, zar ne? (Tako je.) Stoga ljudi u odnosu sa Bogom ne treba da cepidlače oko beznačajnih stvari, da večito sude o plemenitim Božjim namerama na osnovu svojih sitničavih aršina, i da Ga pogrešno shvataju. Ma kakvi bili pogrešni pogledi za koje si se nekada vezivao, ma kakvo bilo stanje u tebi, ukoliko si kadar da prihvatiš Božje reči kao svoj život i da ih uzmeš kao skup načela koja primenjuješ i smer i cilj puta kojim koračaš, postepeno ćeš, korak po korak, postati kadar da udovoljiš Božjim zahtevima. Šta je zabrinjavajuće? Zabrinjavajuće je kada ljudi slušaju Božje reči i ophode se prema njima kao da su doktrine, pravila, puke fraze i slogani, ili se čak ophode prema Božjim rečima kao prema predmetu proučavanja, a prema Bogu kao predmetu svog proučavanja i otpora – to je problematično. Takvi ljudi neće primiti Božje spasenje, Bog nema načina da ih spase. Nije reč o tome da Bog njih ne spasava, već o tome da oni Njegovo spasenje ne prihvataju – to je sve što ima da se kaže i to je činjenica.

Šta je najvažnija stvar, koja će čoveku omogućiti da sledi Boga do samog kraja i da ostvari promenu naravi? Prihvatanje i primena istine – to je najvažnije i to je ključni aspekt praktičnog delovanja u stremljenju ka istini. Primena i iskustvo Božjih reči najvažniji je aspekt praktičnog delovanja, direktno povezan sa čovekovim život-ulaskom. Čovek koji iskreno veruje u Boga, bez obzira na probleme sa kojima se suočava, mora da nauči da u svakoj situaciji traga za istinom i da je primenjuje. Samo se tako može doživeti Božje delo, a čovek će, posle nekoliko godina takvog iskustva, postati kadar da razume istinu i da zakorači u stvarnost. Stoga nikada ne treba zaboraviti to pitanje primene i iskustva Božjih reči. Kada se suočiš sa nekim problemom, u sebi uvek moraš ovako da razmišljaš: „Šta da radim da bih u ovoj situaciji primenio i doživeo Božje reči? Koji su aspekti istine prisutni u ovoj situaciji? Šta da radim da bih primenio istinu?” To bi bilo ulaganje truda u stremljenje ka istini, a nakon nekoliko godina takve primene i iskustva istine, polako ćeš zakoračiti na pravi put vere u Boga, koračaćeš pravim životnim putem i imaćeš pravac. Nije izvodljivo uvek koristiti intelekt za analizu i ispitivanje svakog problema sa kojim se suočiš i uvek se pouzdati u sopstvene metode rešavanja stvari. Ako budeš postupao na taj način, biće ti nemoguće da se uskladiš sa Bogom i da promeniš narav – nikada nećeš ostvariti ni jedno ni drugo, to je pogrešan put. Uzaludno je da tragaš za spasenjem stremeći ka slavi, dobiti i statusu. Bezbroj ljudi je na taj način već propalo i posrnulo. Neki su prepoznati kao lažne starešine, a neki kao antihristi – svi su uklonjeni. Beskorisno je da stremiš ka tome da se istakneš u crkvi. Bolje je slediti Petrov put – stremiti ka istini najbezbedniji je i najsigurniji put. Vidiš li sada šta je najvažnije? Najvažnija stvar je prihvatiti i primeniti istinu. Božje reči čitaš da bi o njima razmišljao i zadobio istinu. Nemoj ih proučavati, nikako ih nemoj proučavati, i nemoj im pružati otpor niti im se protiviti. Čim primetiš da si u takvom stanju, odmah se preispitaj i razreši ga. Ti problemi sa iskvarenošću koja u tebi postoji stalno se rešavaju, tvoje stanje postaje sve bolje i sve manje i manje ispoljavaš iskvarenost, a to na kraju donosi rezultat: odnos sa Bogom ti postaje sve normalniji, srce sve bogobojaznije i Bogu bliže, sve bolje obavljaš svoju dužnost, a tvoja ljubav prema Bogu i vera u Njega sve više rastu. To je potvrda da si upio Božje reči u srce, i da su se one tamo ukorenile. Na kraju ćeš videti rezultat i reći: „Time što sam stalno razmišljao o sebi i bavio se ispoljenjima svoje iskvarenosti, sprečio sam da dođe do nepopravljivih posledica. Osećam u srcu žaljenje i mrzim sebe što sam služio Sotoni. Srećom, Bog me je spasao i omogućio mi da ponovo nađem svoj put do Njega, prihvatim istinu i pokorim Mu se. Više se ne brinem da li ću biti spasen i ne brinem zbog mogućnosti da kasnije budem uklonjen i isključen. Sada sam siguran da ću zadobiti Božje spasenje, da sam na pravom putu i da verujem u istinitog Boga, Stvoritelja. Nemam nikakve sumnje u to.” Tek ćeš tada primiti veru u Boga u svoje srce i moći ćeš da se pouzdaš u Njega u svakoj situaciji. Tada ćeš zaista zakoračiti u svetilište i nećeš više morati da brineš o tome da li si samo služitelj i da li ćeš umreti u nekoj katastrofi. Tek će se tada tvoje srce ispuniti mirom i radošću. Zbog čega ljudi imaju takve brige? Zbog toga što premalo poznaju Božje delo, premalo razumeju istinu, pa čak imaju i predstave i zablude o Bogu. Pošto nisi razumeo Božje namere u Njegovim rečima i nisi ih dokučio, uvek Ga pogrešno razumeš. Pošto Ga uvek pogrešno razumeš, stalno se brineš i nikada se ne osećaš sigurno. Ponekad pružaš otpor; s vremenom, iako ne praviš velike greške, praviš puno malih, sve dok jednog dana nenadano ne napraviš neku veliku grešku i onda zaista budeš eliminisan. Nije beznačajna stvar napraviti veliku grešku. Neki ljudi bivaju eliminisani, uklonjeni ili izopšteni, ili, pak, ne primaju delo Svetog Duha – zar ne postoji iza svega toga neki osnovni uzrok? Definitivno postoji osnovni uzrok; radi se o tome kojim putem oni idu. Neki biraju da slede Petrov put, koji je put stremljenja ka istini. Drugi biraju da slede Pavlov put, koji je put stremljenja ka kruni i nagradama. Suština ta dva puta se razlikuje, kao što se razlikuju i posledice i ishodi kojima oni vode. Oni koji su eliminisani nikada ne koračaju putem stremljenja ka istini i primene istine. Uvek skreću sa tog puta i rade šta hoće, postupaju u skladu sa sopstvenim željama i ambicijama, čuvaju svoj status, ugled i ponos i udovoljavaju sopstvenim željama – sve što rade okreće se oko tih stvari. Čak i ako su, pored toga, plaćali cenu, posvetili vreme i trud i radili od jutra do mraka, kakav su konačni rezultat ostvarili? Pošto su stvari koje su uradili u Božjim očima osuđene kao zle, rezultat je taj da su eliminisani. Imaju li još uvek šanse da budu spaseni? (Nemaju.) To je neverovatno ozbiljna posledica! Tako je i kada se ljudi razbole: beznačajna bolest, ako se odmah ne leči, može da se razvije u ozbiljnu, pa čak i neizlečivu bolest. Na primer, kada se čovek prehladi i počne da kašlje, on će se brzo oporaviti ako dobije uobičajeni medicinski tretman. Ali neki ljudi smatraju da su snažne građe, pa svoju prehladu ne shvataju ozbiljno i ne idu kod lekara. Prehlada zbog toga traje dugo i razvija se u upalu pluća. Kada dobiju upalu pluća, oni i dalje misle da su mladi, da imaju jak imunitet, pa se opet mesecima ne leče. Ne obraćaju pažnju na svakodnevni kašalj sve dok on ne postane nekontrolisan i nepodnošljiv, i dok ne počnu da iskašljavaju krv. Onda odlaze u bolnicu na pregled i saznaju da su dobili tuberkulozu. Drugi ih savetuju da se odmah leče, ali oni i dalje misle da su mladi i snažni i da nema razloga za brigu, pa se opet ne leče kako treba. Konačno, jednog dana, njihovo telo je toliko oslabljeno da ne mogu da hodaju, a kada odu u bolnicu na kontrolu, otkriju da imaju rak koji je veoma uznapredovao. I kada ljudi imaju iskvarenu narav koju ne leče, to može takođe dovesti do neizlečivih posledica. Iskvarene naravi se ne treba plašiti, ali neko ko ima iskvarenu narav mora odmah da traga za istinom da bi je razrešio; samo tako se ta iskvarena narav može postepeno pročistiti. Ako se čovek ne fokusira na rešavanje iskvarene naravi, ona postaje sve ozbiljnija, pa se može desiti da čovek uvredi Boga i da mu se odupre, te da ga On s gnušanjem odbaci i ukloni.

Neki ljudi imaju priroda-suštinu antihrista, kao ljudi poput Pavla. Stalno se fokusiraju na to da zadobiju blagoslove, osvoje krunu i dobiju nagrade, te pokušavaju da se nagode sa Bogom. Uvek hoće da budu starešine i apostoli koji mogu da kontrolišu Božji izabrani narod, a u stvari samo završe tako da ih Bog s gnušanjem odbaci. Koračaju putem otpora prema Bogu, koji je pogrešan put. Neki ljudi ne vole istinu; znaju da je pogrešno stremiti ka slavi, dobiti, statusu i koristi, ali ipak biraju pogrešan put. Bog je strpljivo i marljivo podsticao Svoj izabrani narod i na razne načine ih je tešio, ubeđivao, podsećao, upozoravao, raskrinkavao, orezivao i prekorevao. Bog je izgovorio tolike reči, a ljudi sve to ipak ne shvataju ozbiljno, ponašaju se kao da pas laje, a vetar nosi. Ne sprovode te reči u delo, već i dalje, u skladu sa sopstvenim motivima i željama, čuvaju svoj status, ponos i taštinu. Posvuda kuju zavere u sopstvenu korist i svuda, razbijajući glavu i ne štedeći sredstva, planiraju i postupaju u interesima sopstvenog ugleda i mogućnosti. U dubini srca čak i misle: „Dao sam se bogu, čeka me veličanstvena kruna”, pa čak izgovaraju i reči koje je Pavle izgovorio. A u stvari ne znaju na kakvom su putu i ne znaju da ih je Bog osudio. Kada, jednog dana, to dovede do neke velike katastrofe, hoće li umeti da se pokaju? Kada kucne taj čas, oni će se opirati, govoreći: „Mnogo radim i dao sam značajan doprinos; ako nisam dao doprinos, onda sam barem patio; ako nisam patio, barem sam se iscrpeo!” Sve što su uradili ne vredi ni prebijene pare – da li to mogu biti dobra dela? Jesu li obavljali svoju dužnost? Jesu li sprovodili istinu u delo? Upravljali su sopstvenim životom. Opremili su se, u tom periodu, velikim brojem naizgled dubokih reči i doktrina; znali su da govore i drže predavanja, da trče naokolo i da se daju, ali u stvari nisu obavljali nikakav stvarni posao. Uspešno su privukli ljude sebi i sve ih uvukli u svoju orbitu. Postali su velike vođe bez imalo mesta za Boga u svojim srcima. Nisu li na taj način činili zlo? Pošto uopšte nisu sprovodili istinu u delo, trebalo bi da je krajnji rezultat sam po sebi jasan. Ali čak i u toj situaciji, i dalje žele krunu; koliko je to drsko? To se zove bestidna drskost! Zašto su takvi ljudi u stanju da se prepiru čak i na kraju, kada bivaju eliminisani? Prekidaju i ometaju rad crkve, čine razna zla; kako mogu još i da se prepiru sa Bogom i da se brane sa tolikim ubeđenjem? Kakav je to problem u pitanju, kad oni mogu tako da se opiru Bogu? Mislite li da iza takvih postupaka ima ma kakve razumnosti? Imaju li oni savest i razum? Normalni ljudi, kada čuju tolike Božje reči – bez obzira na to kako se Bog prema njima ophodi i da li je to ophođenje u skladu sa njihovim predstavama – moraju barem da priznaju da su Božje reči istina i da su sve tačne. Čak i ako neka rečenica nije u skladu sa njihovim predstavama, ne treba Bogu da sude; treba da imaju pokorno srce. Ako čovek može da prizna da je Božja reč istina i da se pokori pred Bogom, zar ne znači to da se prema Njemu ophodi kao prema Bogu? (Znači.) Ako se, u tom slučaju, i pojave neke predstave i zablude o Njemu, zar nije lako potražiti istinu i razrešiti ih? Ključno je to da ljudi moraju da poštuju reči i delo Božje – to je preduslov. Zašto bezvernici i antihristi, oni poput Pavla, još uvek mogu da se suprotstavljaju Bogu? (Jer se ne ophode prema Njemu kao prema Bogu.) Tu je koren problema. Ma koliko rečiti bili, ma koliko marljivo radili i jurili naokolo, ma koliko patili i visoku cenu plaćali, oni nikada ne uzimaju Božju reč kao istinu – mogu li onda razumeti istinu? (Ne mogu.) Zato, bez obzira na to kako Bog postupa sa njima, ili imaju primedbe ili odbijaju da se predaju. Nedostaje im svaki trag razuma koji bi svako stvoreno biće trebalo da ima, što potvrđuje činjenicu da nikada nisu prihvatili istinu. Da su, tokom godina, bili u stanju da prihvate Božje reči kao istinu i da ih sprovode u delo i obraćaju pažnju na njih, ne bi bili tako osioni i puni otpora. Ne bi se suprotstavljali Božjim uređenjima i Njegovom ophođenju prema njima. Ne bi imali ovakva raspoloženja; u najgorem slučaju, bili bi pomalo uznemireni ili neveseli. Sva iskvarena ljudska bića imaju svoje uobičajene slabosti, ali postoji u najmanju ruku nekoliko granica koje ne smeju da pređu. Prvo, ne smeju da odustanu od obavljanja svoje dužnosti. „Bilo kada i bilo kakav zadatak da mi Bog poveri, radio ja to dobro ili loše, moram da dam sve od sebe i da uložim najveći mogući trud. Čak i ako se Bogu više ne dopadam i ako me gleda s visine, moram, u najmanju ruku, da preuzmem na sebe zadatak koji mi je poveren i da ga dobro uradim.” To je razumno; čovek ne sme da napusti svoju dužnost. Osim toga, čovek ne sme da se odrekne Boga. „Bez obzira na to kako se Bog prema meni ophodi i sa mnom postupa, i na to da li me braća i sestre isključuju i raskrinkavaju, pa čak i ako me svi napuste, Bog će uvek imati isto mesto u mom srcu, a moj sopstveni stav kao čoveka neće se promeniti. Bog je uvek moj Bog, Njegova suština i identitet se ne menjaju i ja ću Ga uvek priznavati za svog Boga.” Mora da postoji i takvo rezonovanje. Šta još? (Bez obzira na to kako se Bog prema nama ophodi i kažnjava nas, moramo Mu se pokoriti.) To je minimum minimuma i najosnovnija postavka koju čovek mora da ima. Kažeš: „Ne razumem Božje namere i ne razumem zašto Bog ovako postupa. Osećam se pomalo kao da mi je naneta nepravda i to je donekle opravdano, ali ništa ne govorim jer sam stvoreno biće i treba da se pokorim Bogu. To je dužnost stvorenog bića. Čak i ako u ovom trenutku ne razumem i ne znam tačno kako da primenim istinu i da tragam za njom, ipak treba da se pokorim.” Je li to razumno? (Jeste.) Kada oni koji ne prihvataju istinu i fali im razuma bivaju orezani, kakva ispoljenja prikazuju? Kažu: „Hoću li biti razotkriven i uklonjen? Ako nemam ni izglede ni sudbinu i ne mogu da zadobijem blagoslove, neću ni verovati!” Da li takav čovek ima istinsku veru u Boga? Njegov odnos sa Bogom nije normalan, već pun otpora i neprijateljstva. Takva narav je sotonska narav koja se opire Bogu. Može li on u svom srcu prihvatiti Boga kao svog Boga? Možda će, u srcu, reći: „Ako je zaista bog, zašto me ne voli? Ako je zaista bog, zašto me ne koristi za nešto važno? Sve što ja vidim je čovek – kako bog može postojati bilo gde na ovom svetu? Svi ste vi budale. Gde je bog? On u mom srcu postoji samo ako verujem u njega; ako ne verujem u njega, on ne postoji i nije bog.” Tako se otkriva njegov stav. Godinama je slušao tolike Božje reči; da ih je prihvatio, da li bi razvio takve stavove? (Ne bi.) Što je još ozbiljnije, šta će on sad? Huškaće i druge i probati da ih zavede: „Ti još uvek veruješ? Kako možeš da budeš tako glup? Zar nisu već odavno rekli da dolazi katastrofa? Kad dolazi? Zar nije bog rekao da će svet biti uništen? Gde je to uništenje? Budalo jedna, toliko si toga izgubio! Prestani da veruješ! Zašto uopšte veruješ? Vidi kako sam ja pametan, zarađujem hiljade juana mesečno, a koliko ti zarađuješ? Pogledaj šta je danas u svetu popularno. Kakvu odeću vidiš na meni? Sve sami brendovi!” Namamiće ljude i navesti ih na pogrešan put, a neke će ostaviti u stanju potpune zbunjenosti. Zar nije to zao čovek koji se uvukao u Božju kuću i ometa rad crkve? Kakav stav ima takav čovek prema vršenju svoje dužnosti? „Ja svoju dužnost obavljam samo kad sam raspoložen. Obaviću je ako budem hteo. Ako ne budem, neću. Ne moram da uložim svoje srce i snagu. Kada obavljam dužnost, ne radim to za sebe, već za crkvu. A ja čak nigde i ne vidim boga. Ne znam ni da li me se on seća, a oni ipak od mene traže da posvetim srce, snagu i um dužnosti – koja je svrha? Dovoljno će biti da promumlam par reči i tako se provučem.” To je stav koji je on zauzeo. Misli da je budalasto i da se ne isplati da posveti snagu, srce i um dok obavlja dužnost. Da sada sretnete takvog čoveka, da li bi vas on zaveo na stranputicu i uticao na vas? Ako vam nedostaje temelj i ne razumete istinu, definitivno ćete biti zavedeni na stranputicu i pretrpeti uticaj, a s vremenom ćete biti na gubitku.

Kada čovek veruje u Boga, mora da mu bude jasna svrha jedenja i pijenja Božjih reči, kao i koji se ključni problemi time rešavaju. Ako čovek godinama veruje u Boga, a nikad se ne fokusira na to da jede i pije Božje reči, ne samo da će problem njegove iskvarenosti ostati nerešen, već neće razumeti ni najmanju količinu istine koju treba razumeti. Koje su, onda, posledice toga? Vrlo je lako biti zaveden na stranputicu i skrenuti na pogrešan put. Ako čovek ne razume istinu, velika je verovatnoća da će posrnuti. Kada se nađe pred nekim problemom, pa čak i na najmanji znak nevolje, teško će zadržati oslonac. Stoga je za ljude krajnje korisno da više čitaju Božje reči i češće u zajedništvu razgovaraju o istini. Bog je u Bibliji rekao nešto vrlo važno: „Nebo i zemlja će proći, ali moje reči neće proći” (Matej 24:35). Na šta te reči ljudima ukazuju? Šta to znači da Božje reči neće proći? U svako vreme, istina i reč Božja uvek će biti istina – to se neće promeniti. Bilo da je u pitanju vrednost ili značaj tih reči za čoveka, ili njihovo unutarnje značenje i stvarnost, one se nikada neće promeniti. Ostaće izvorne reči i neće postati ništa drugo – suština Božjih reči ne može se menjati. Tako, recimo, Bog ljudima kaže da budu pošteni; te reči su istina i nikada neće prestati da budu. Zašto nikada neće prestati da budu istina? Iz Božjeg zahteva da ljudi budu pošteni vidimo jedan dosledan aspekt Božje suštine, koji postoji od pamtiveka i nastaviće da postoji dok je sveta i veka. Neće se promeniti zbog toga što su se promenila vremena, geografski prostor ili mesto; Božja suština postojaće zauvek. Koji je razlog tog večnog postojanja Božje suštine? Taj što je to pozitivna stvar i suština Stvoritelja; nikada neće proći i uvek će biti istina. Ako doživiš sve te istine koje je Stvoritelj izrazio i pretvoriš ih u stvarnost u svom biću, sve ih sprovedeš u delo i proživiš, zar nećeš onda moći da živiš kao čovek? Zar život neće imati vrednost? Da li bio bio napušten? Zar nije upravo iskustvo i proživljavanje svih istina koje ti je Bog podario tvoj izlaz? Čovečanstvo može preživeti samo na tom putu. Ako ljudi ne mogu da prihvate istinu i da slede put stremljenja ka istini, na kraju će umreti i biti uništeni. Možda ćeš reći: „Zar ne živim i sada sasvim fino?” Ali ako nisi zadobio istinu, pre ili kasnije ćeš biti uklonjen. „Nebo i zemlja će proći, ali moje reči neće proći”; ta rečenica ima tako duboko značenje; istovremeno je i najveća opomena ljudima. Samo su Božje reči istina, a jedino ako prihvatiš istinu možeš ostati postojan. Odnosno, ako jedeš i piješ Božje reči, sprovedeš ih u delo i proživiš neki privid ljudskosti, nećeš biti eliminisan. U tome leži vrednost Božjih reči! Mogu li, dakle, Božje reči biti čovekov život? Na šta se ovde odnosi reč život? Odnosi se na to da možeš da živiš, da si spasen. Ako prihvatiš te reči, razumeš ih i primeniš, postaćeš u Božjim očima živ čovek. Ako nisi pošten čovek već prevarant, ti si u Božjim očima samo leš koji hoda, mrtav čovek, pa ćeš i ti, kao i sve ostale stvari, proći. Sve što nema veze sa Božjim rečima ili istinom, bilo da je materijalno ili nematerijalno, mora proći kada Bog promeni doba i obnovi svet. Jedino Božje reči neće proći, kao ni sve stvari povezane sa Božjim rečima. Toliko je važna primena Božjih reči!

Ljudi znaju da su primena i iskustvo Božjih reči važni, ali moraju imati i put primene. To je put život-ulaska i ljudi moraju u svojim srcima da mu daju važnost i da ga svaki dan dožive. Ako si uvek zabrinut jer ti fali iskustveno svedočenje i plašiš se da ćeš jednog dana biti eliminisan, to je onda problem. Oni koji ne vole istinu nikada ne sprovedu Božje reči u delo i nikada ih ne dožive. To nije samo zbog toga što nemaju vere; uglavnom do toga dođe jer ih podbuni njihova sotonska priroda. Želiš samo da primiš blagoslove, ali ne voliš istinu; ako tobom vlada taj motiv, za tebe neće biti dobrog ishoda. Šta, onda, da radiš? Definitivno ne smeš da dozvoliš da se taj motiv nekontrolisano proširi tobom; moraš da potražiš istinu i da razmisliš o sebi: „Zašto ne primenjujem istinu? Zašto uvek brinem da ću biti eliminisan? To stanje nije kako treba, moram da ga razrešim.” Nije li napredak kada znaš da treba da tragaš za istinom i da rešiš svoje probleme? To je dobra stvar. Ljudi koji ne umeju da reše svoje probleme su otupeli, imbecilni, buntovni i nepopustljivi. Neki ljudi znaju da je to problem, a ipak ne pokušavaju da ga reše. Misle: „Zar nije potpuno normalno da ovako razmišljam? Zašto moram da se rešim svoje namere da primim blagoslove? Rešiću je se, ali ću biti na gubitku.” Je li to nepopustljivo? Neki ljudi su otupeli; ne shvataju da je činjenica da žele da primaju blagoslove problem namere i naravi. Misle: „Zar nije normalno da čovek koji veruje u Boga želi da bude blagosloven? Ta namera ne može se smatrati problemom.” Jesu li takve misli i pogledi ispravni? Ako se čovek reši namere da prima blagoslove i ne očisti svoju iskvarenu narav, može li se zaista pokoriti Bogu? Koje su posledice ako se vodiš iskvarenom naravi? To je kao kada se neko ne oseća dobro; zna da će se prehladiti, pa brzo uzima lek. Ali ima i onih koji su otupeli; ne znaju čak ni da imaju upalu. Idu okolo i govore ljudima da se u poslednje vreme ne osećaju dobro, nesvesni da doživljavaju prve simptome prehlade i ne shvatajući ih ozbiljno. Neki čak misle i ovako: „Pa to je samo prehlada; šta je najgore što može da mi se desi?” Treba da piju vodu, a oni je ne piju; treba da uzmu lek, ali oni ni to ne rade; stežu zube i trpe. Usled toga se prehlade i budu bolesni nekoliko dana, što im ometa napredak u većem broju stvari. Ljudi se prema raznim svojim stanjima ophode isto kao prema svojim bolestima. Neki uspeju brzo da reše male probleme, ali velike ne rešavaju uopšte. Odlažući tako stvari unedogled, njihova iskvarena narav ostaje nerazrešena, zbog čega gube život-ulazak i trpe gubitke u životu. Nije li to budalasto i neuko? Ljudi koji su previše budalasti ne mogu da zadobiju istinu, a na kraju gube i život. Ako na taj način veruju u Boga, nikada neće zadobiti Božje spasenje.

Stremljenje ka istini mora početi samopromišljanjem i samospoznajom. Bez obzira na to sa kakvom situacijom se čovek suočava, on mora uvek da razmišlja o svom unutrašnjem stanju, te da utvrdi i razreši sve pogrešne misli, poglede i buntovna stanja u sebi. Posle nekog vremena, kada se suoči se nekim drugim okolnostima ili događajima, ponovo će razviti neke pogrešne stavove i stanja, pa će morati da traga za istinom da i njih razreši. Kada bude bez prestanka razmišljao o sebi, spoznavao sebe i razrešavao svoje pogrešne poglede i buntovna stanja, njegova će se iskvarena narav sve manje otkrivati i lako će sprovoditi istinu u delo. To je proces životnog rasta. Bez obzira na to sa kakvom se situacijom čovek suočava, on mora da traga za istinom, a ma šta nameravao i planirao, mora se pridržavati onoga što je u skladu sa istinom, dok ono što nije u skladu sa istinom treba suzbijati. Pored toga, čovek mora težiti pravdi i stremiti ka istini, spoznaji Boga i ispunjenju Božjih zahteva. Na taj način će češće otkrivati sopstvene nedostatke i iskvarenost i razviti srce koje čezne za istinom. Kada neko vreme bude doživljavao takvo iskustvo, postaće kadar da razume neke istine, a njegova će vera u Boga rasti. Bez takvog puta primene, ne može se reći da čovek primenjuje istinu. Ako neko ko živi u iskvarenoj naravi ne ispituje da li su njegove reči i dela u skladu sa istinom ili se protive načelima, umesto da samo proverava da li je prekršio zakon ili izvršio zločin, ako ne obraća pažnju na svoju iskvarenu narav i nije ga nimalo briga za svoje buntovno stanje – čak i ako, spolja gledano, nije prekršio zakon ni izvršio zločin, činjenica je da i dalje živi po iskvarenoj naravi i pod vlašću Sotone – onda takav čovek nije proživeo istina-stvarnost i neće zadobiti spasenje. Kada čovek više decenija živi u svetu i u stanju je da razume ovozemaljske stvari, on misli da je pametan, nepogrešiv i neverovatan, ali iskvarena ljudska bića su u prisustvu istine budalasta i mentalno nerazvijena, baš kao što će beznačajna ljudska bića uvek pred Bogom biti odojčad. Stremljenje ka spasenju nije jednostavna stvar; zahteva razumevanje mnogih istina, postizanje određenog rasta, snagu volje, odgovarajuće okruženje i postepeno sprovođenje istine u delo. Čovekova vera se na taj način malo po malo razvija, pa sve ređe pogrešno razume Boga i sumnja u Njega. Dok mu se sumnje i pogrešno razumevanje Boga smanjuju, vera mu raste, te kada se suoči sa raznim situacijama ume da traga za istinom. Kada je bude razumeo, biće kadar i da je primeni, imaće sve manje negativnih i pasivnih stvari, a sve više pozitivnih i dobrih, te će sve češće biti kadar da primeni istinu i pokori se Božjoj volji. To znači imati istina-stvarnost. Zar nije to pokazatelj da je odrastao? Da mu je srce postalo otpornije? Šta znači ta otpornost? Znači da čovek ima istinsku veru, da razume istinu, da je sposoban da razluči stvari i može da se pouzda u Boga da bi se izborio sa telom, da je u stanju da se izbori sa grehom i ostane postojan u svedočenju, da je istinski pokoran Bogu, kadar da pati i plaća cenu da bi sproveo istinu u delo, kao i da odano vrši svoju dužnost, da poseduje rešenost da stremi ka istini i traga za usavršavanjem. Zar ovo ne ukazuje na to da se stalno popravlja? Na taj način može da zakorači na put stremljenja ka istini i usavršavanja. Nikakve okolnosti ni teškoće neće takvog čoveka preplaviti i sprečiti da sledi Boga. To je čovek kojeg je Bog najviše blagoslovio i kojeg se Bog nada da će pridobiti.

A u kakvom ste vi sada stanju? (Ponekad kada se susretnemo sa teškoćama postanemo pomalo negativni, ali smo u stanju da stremimo naviše i da nastojimo da ih prevaziđemo.) Posedovati rast znači biti u stanju da preuzmeš inicijativu da prevaziđeš teškoće kada ih postaneš svestan. S druge strane, znati da imaš teškoće a ne činiti ništa da ih prevaziđeš ili na njih odreaguješ, nositi okolo svoju negativnost, vršiti dužnost pasivno i površno – to je uobičajeno stanje kakvo se najčešće viđa. Ima i nešto još gore, a to je kad ne znaš kakav si čovek i ne znaš u kakvom si stanju – ne znaš da li ti je stanje dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, negativno ili pozitivno. To je najproblematičnije. Takav čovek ne zna ni pojedinosti problema svog život-ulaska, a kamoli gde da počne sa primenom istine. On poseduje samo entuzijazam, ali ne razume nijednu istinu niti je imalo pronicljiv i ne može da govori ni o kakvom iskustvenom svedočenju. Kada će takav čovek moći gromoglasno da svedoči za Boga? Neki su, pak, u stanju da izgovore mnogo reči i doktrina, ali ako ih pitaš: „Svedočiš li za Boga?” oni nemaju pojma. Misle da odano obavljaju dužnost i da nisu površni. Misle da je sve u vezi sa njima dobro i da su u svemu bolji od drugih. Kada drugi pokažu slabost, čak ih i opominju: „Zašto si slab? Hajde, voli Boga! Već smo dovde došli, a ti si još uvek slab?” Takav čovek očigledno ne poseduje stvarnost; ne razume normalna stanja i procese promene svoje život-naravi. On samo ponavlja ustaljene izreke, kao što su: „Nije sad vreme za slabost!” i „I dalje se brineš za svoju porodicu?” koristeći te doktrine da druge podstiče i poučava, dok sam ne rešava nikakve praktične probleme. Kada neko nije u stanju da uvidi sopstveno stanje i da se istinski spozna, to je najočiglednije ispoljenje nezrelog rasta. Kada neko nije u stanju da primenjuje istinu, već samo da sledi pravila, i to ukazuje na nezreo rast. Želja da se ispuni dužnost i stvari dobro urade, bez saznanja o tome koja načela treba slediti i čineći stvari isključivo prema sopstvenim sklonostima, isto tako ukazuje na nezreo rast. Slušanje tuđeg iskustvenog svedočenja bez sposobnosti da se ono spozna i da se jasno kaže kakve koristi čovek iz toga može da dobije ili kakve lekcije treba da izvuče, takođe ukazuje na nezreo rast. Nesposobnost da se doživi i primeni Božja reč i neznanje o tome šta znači veličati Boga i svedočiti o Njemu – sve su to znakovi nezrelog rasta. U kojoj ste vi sada fazi? (Češće naginjemo ka negativnosti.) Ta situacija još više ukazuje na nezreo rast. Ljudi koji su previše budalasti i neuki nemaju nikakav rast. Tek kada budu razumeli mnoge istine, razabrali stvari, rešili svoje probleme, imali manje negativnih, a više normalnih stanja, preuzeli teško breme i vodili i snabdevali druge, zaista će imati rast. Moraš da stremiš ka istini; što više stremiš, to ćeš više rasti. Ako ne stremiš, nećeš ni rasti, a možeš čak i nazadovati. Da bi verovao u Boga, moraš se voditi istinom; kada budeš bolje razumeo istinu, zadobićeš i rast. Ako ne razumeš istinu, nećeš imati ni rast. Kada počneš da tragaš za istinom i postaneš kadar da rešavaš svoje probleme, to će značiti da ti se rast uvećao.

15. oktobar 2017. godine