Koji aspekt istine najviše želite da čujete danas? Predložiću vam nekoliko tema i možemo da razgovaramo o kojoj god želite. Evo prvog pitanja: kako da spoznate sami sebe? Na koji način možete da spoznate sebe? Zašto bi trebalo da spoznate sebe? Drugo pitanje glasi: čime su se ljudi vodili tokom svih godina vere u Boga? Da li ste se vodili Božjom rečju i istinom ili ste se vodili sotonskim naravima i filozofijama? Kojim ponašanjem pokazuješ da živiš po Božjoj reči i istini? Ako se vodiš sotonskim naravima i filozofijama, kako će se tvoja iskvarenost ispoljiti i otkriti? Treće pitanje glasi: šta je iskvarena narav? Ranije smo pričali o šest aspekata iskvarenih naravi, pa ću govoriti o stanjima u kojima se specifično ispoljavaju te iskvarene naravi. Sada je izbor na vama. Koje pitanje najmanje razumete, ali najviše želite da shvatite i koje vam je najteže da dokučite? (Mi biramo drugo pitanje.) Onda ćemo razgovarati o ovoj temi. Razmislite na trenutak. Čime su se ljudi vodili tokom svih godina vere u Boga i šta sve obuhvata ova tema? Glavni deo ove rečenice je reč „čime”. Šta sve uključuje ova reč? Šta od toga vi možete da razumete? Reč „čime” obuhvata stvari koje smatrate presudnim, koje treba da primenjujete kada verujete u Boga i koje ljudi treba da poseduju. Bilo šta sa čim dolazite u kontakt u vašem svakodnevnom životu, bilo šta što vam vaš kov i sposobnost razumevanja omogućavaju da dokučite, a što smatrate pozitivnim, što mislite da je blisko i u skladu sa istinom, što mislite da je stvarnost pozitivnih stvari i što mislite da je u skladu sa Božjim namerama, to su sve stvari kojima ste se vodili dok ste sledili Boga i obavljali vašu dužnost tokom ovih godina, pa možemo izneti te stvari i razgovarati o njima. Kojih stvari možete da se setite? (Mislim da u mom verovanju u Boga samo treba da patim, da platim cenu i da postignem rezultate u svojoj dužnosti kako bih zadobio Božje spasenje.) Taj stav je nešto što ti smatraš pozitivnim. Koja je onda razlika između ovog stava i onog koji ima Pavle? Nije li suština ista? (Jeste.) Suština je ista. Nije li suština ovog stava samo obična uobrazilja? (Jeste.) Tokom godina, ti si se vodio tom uobraziljom i onim što misliš da je ispravno. Takođe si se oslanjao na to da veruješ u Boga, da obavljaš svoju dužnost i da živiš crkvenim životom. To je jedna od situacija. Prvo, treba da potvrdiš da li su tvoje misli i stavovi ispravni i da li imaju osnovu u Božjoj reči. Ako misliš da su ispravni, da imaju osnovu i da ono što radiš predstavlja primenu istine, ali zapravo grešiš, to je ono o čemu ćemo razgovarati danas.

Ako ćemo da razgovaramo o aspektu istine koji je u vezi sa onim čime su se tačno ljudi vodili najjednostavnije je da počnemo sa temom koju svi mogu da razumeju, a to je slučaj Pavla, i da zatim to povežemo sa vašim sopstvenim stanjem. Zašto da pričamo o Pavlu? Većina ljudi zna priču o Pavlu. Koje priče ili teme postoje o Pavlu u Bibliji? Na primer, koje su Pavlove poznate izreke ili koje su njegove osobine, tip ličnosti i talenti? Recite Mi. (Pavla je podučavao doktor prava Gamalijel, što je za njega bila dobra preporuka, isto kao da je diplomirao na prestižnom univerzitetu.) Da se izrazim modernije, Pavle je bio student teologije koji je diplomirao na prestižnoj bogoslovskoj školi. To je prva relativno reprezentativna tema o Pavlu koja se tiče njegovog porekla, nivoa obrazovanja i društvenog statusa. Što se tiče druge teme, koja je Pavlova najpoznatija izreka? („Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8).) To je njemu bila motivacija za sve što je radio. Da se izrazim modernije, Pavle je patio i platio cenu, radio je i propovedao jevanđelje, ali je njegova motivacija bila da zadobije venac. To je druga tema. Možete nastaviti. (Pavle je rekao: „Hristos je za mene život, a smrt dobitak” (Filipljanima 1:21).) To je takođe jedna od Pavlovih klasičnih izreka. To je treća tema. Upravo smo spomenuli tri teme. U okviru prve smo rekli da je Pavle bio učenik doktora prava Gamalijela, što bi bilo jednako današnjem diplomcu bogoslovije. On je svakako bio upućeniji u Bibliju od običnih ljudi. Pavle je imao znanje o Starom zavetu jer je diplomirao na takvoj školi. To je bilo Pavlovo obrazovanje. Kako je to uticalo na njegovo buduće propovedanje i obezbeđivanje crkava? Možda je i donelo neku korist – ali da li je izazvalo neku štetu? (Jeste.) Da li je teološko znanje u skladu sa istinom? (Nije.) Svo teološko znanje je varljivo, sve je to samo prazna teorija. Nije praktično. Koja je bila druga tema? (Pavle je rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti.”) Pavle je živeo po ovim rečima; težio je njima. Možemo li onda reći da su te reči bile Pavlova namera i cilj u njegovoj patnji, u ceni koju je platio? (Da.) Njegova namera, jednostavno rečeno, bila je da bude nagrađen, što znači da je trčao svoju trku, da je platio cenu i da se borio da, u zamenu za te stvari, dobije venac pravednosti. To pokazuje da su godine Pavlovog stremljenja bile usmerene na to da bude nagrađen i da zadobije venac pravednosti. Da to nisu bili njegova namera i cilj, da li bi bio sposoban da prođe kroz toliku patnju i da plati takvu cenu? Da li bi bio sposoban da radi ono što je radio i da plati cenu koju je platio na osnovu svog moralnog kvaliteta, ambicije i želja? (Ne bi.) Pretpostavimo da mu je Gospod Isus unapred rekao: „Kada sam radio na zemlji, ti si Me progonio. Ljudi poput tebe su kažnjeni i prokleti. Bez obzira na to šta radiš, ne možeš da se iskupiš za takve greške; bez obzira na to koliko se kaješ, ja te neću spasiti.” Kakav bi stav imao Pavle? (On bi napustio Boga i prestao bi da veruje.) Ne samo da ne bi verovao u Boga, već bi Boga i negirao, negirao bi da je Gospod Isus Hristos i negirao bi postojanje Boga na nebu. Dakle, čime se Pavle vodio u životu? Nije iskreno voleo Boga i nije bio neko ko Mu se pokorava, pa zašto je bio u stanju da istraje u propovedanju jevanđelja uprkos tolikim nevoljama? Pošteno je reći da je njegov glavni oslonac bila njegova želja za blagoslovima; to je ono što mu je davalo snagu. Takođe, kada je Pavle video Božje veliko svetlo na putu za Damask, bio je zaslepljen. Pao je ničice na zemlju i tresao se celim telom. Osetio je Božju veličinu i Njegovu veličanstvenost i bojao se da ga Bog ne uništi, pa nije smeo da odbije Božji nalog. Morao je da nastavi da propoveda jevanđelje, koliko god mu bilo teško. Nije hteo da rizikuje da bude lenj. To je jedan deo toga. Najveći deo, međutim, uključivao je njegovu preveliku želju za blagoslovima. Da li bi radio to što je radio bez želje za blagoslovima, bez tog tračka nade? Svakako da ne bi. U okviru treće teme smo rekli da je Pavle svedočio da je hristos za njega život. Hajde prvo da pogledamo rad koji je Pavle obavljao. Pavle je poznavao religiju u velikoj meri; imao je čuvenu diplomu i obrazovanje po kom se prilično izdvajao. Mogli bismo reći da je bio učeniji od običnih ljudi. Na šta se on, dakle, oslanjao u svom radu? (Na svoj dar i talente i na svoje znanje o Bibliji.) Naizgled je možda širio jevanđelje i svedočio o Gospodu Isusu, ali svedočio je samo o imenu Gospoda Isusa; nije istinski svedočio da je Gospod Isus bio Bog koji se ispoljava i koji dela, da je Gospod Isus bio sam Bog. Dakle, o kome je Pavle zapravo svedočio? (Svedočio je o sebi. Rekao je: „Hristos je za mene život, a smrt dobitak.”) Šta njegove reči podrazumevaju? Da Gospod Isus nije bio Hristos, Gospod niti Bog, već da je to bio Pavle. Pavle je mogao da ide unaokolo i da propoveda na ovaj način zbog svojih namera i ambicija. Koja je bila njegova ambicija? Da svi ljudi, oni kojima je propovedao ili oni koji su čuli za njega, misle da je živeo kao hristos i bog. To je jedan aspekt, vodio se svojim željama. Takođe, Pavlov rad je bio zasnovan na njegovom biblijskom znanju. Njegovo propovedanje i sve reči su pokazivale da je imao znanje o Bibliji. Nije govorio o radu i prosvećenju Svetog Duha niti o istina-stvarnostima. Te teme se nigde ne mogu pronaći u njegovim pismima i sigurno nije imao takvu vrstu iskustva. Nigde u svom radu Pavle nije svedočio o rečima koje je Gospod Isus govorio. Uzmimo za primer Isusovo učenje o tome kako ljudi treba da primenjuju ispovedanje i pokajanje, ili mnoge reči koje je Gospod Isus govorio ljudima kako bi učili – Pavle nikada nije propovedao o tome. Ništa od onoga što je Pavle radio nije bilo u vezi sa Isusovim rečima i sve što je propovedao bilo je iz teološkog znanja i teorije koju je proučavao. Od čega se sastoji to teološko znanje i teorija? Sastoji se od ljudskih predstava, uobrazilja, filozofija i zaključaka, iskustava i lekcija koje ljudi sumiraju, i tako dalje. Ukratko, sve to proizilazi iz ljudskog mišljenja i odražava ljudske misli i stavove; ništa od toga nije istina, a još manje je u skladu sa istinom. Sve to je u suprotnosti sa istinom.

Nakon što ste čuli Pavlov primer, uporedite sebe sa njim. Da li vas je tema o kojoj danas razgovaramo, „čime su se ljudi vodili tokom svih godina vere u Boga,” podsetila na neka vaša stanja i ponašanja? (Podsetilo me je na činjenicu da verujem da ako nikad ne osnujem porodicu, ako nikad ne izdam Božji nalog i ako se nikad ne žalim na Boga kada me snađu velike kušnje, na kraju, Bog neće dopustiti da umrem.) To znači da se u životu vodite pustim željama, što se donekle poklapa sa današnjom temom i dotiče stvarno stanje. To je osvrt na praktična stremljenja u stvarnom životu. Još nešto? (Imam jedan stav: osećam da dokle god da sledim Boga do kraja u svojoj veri, sigurno ću biti blagosloven i čekaće me predivan ishod i odredište.) Mnogo ljudi ima takav stav, zar ne? To je, u osnovi, stav sa kojim se svi mogu donekle složiti. Da li neko ima drugačiji stav? Da čujemo. Ukazaću vam na nešto: neki ljudi veruju u Boga mnogo godina i na osnovu svojih ličnih iskustava, uobrazilja ili nekih vrsta iskustava i primera koje su dobili čitajući duhovne knjige, sažimaju neke pristupe vezane za praktično postupanje, kao što su: kako vernici u Boga treba da se ponašaju da bi postali duhovni, kako treba da se ponašaju da bi primenili istinu i ostalo. Oni misle da je to što rade primena istine i da radeći te stvari mogu da udovolje Božjim namerama. Na primer, kada se neki ljudi razbole, ta situacija od njih zahteva da traže Božju nameru i istinu. To je jedna od najosnovnijih stvari koje vernici u Boga treba da znaju. Ali kako oni to primenjuju? Oni kažu: „Ovu bolest je orkestrirao Bog i ja moram da se vodim verom, pa neću uzimati lekove, primati injekcije ili ići u bolnicu. Šta misliš o mojoj veri? Snažna je, zar ne?” Da li takva osoba ima veru? (Da.) Vi se slažete sa ovim stavom i takođe tako postupate. Mislite da, ako ste bolesni i ako ne uzimate injekcije, lekove ili ne odlazite kod lekara, da je to isto kao da primenjujete istinu kako biste udovoljili Božjim namerama. Pa, na osnovu čega kažete da je to primena istine? Da li je ispravno postupati na ovaj način? Koju osnovu imate za to? Da li imate potvrdu za to? Niste sigurni. Pošto ne znate da li je to u skladu sa istinom ili ne, zašto insistirate da postupate na taj način? Ako ste bolesni, ako se samo uporno molite Bogu, ne uzimate injekcije, ne uzimate lekove, ne idete kod lekara i samo se unutar sebe oslanjate na Boga i molite Mu se, tražite od Boga da otkloni tu bolest ili se prepuštate Njegovoj milosti – da li je to ispravan način postupanja? (Nije.) Da li tek sada mislite da je to netačno ili ste i ranije to shvatali? (Ranije, kada sam se razboleo, osećao sam da je odlazak kod lekara ili uzimanje lekova spoljašnja metoda i da je to izraz nevere, pa sam se oslanjao na molitvu ili na druge metode za rešavanje tog problema.) Da li to znači da, ako ti Bog dȃ bolest i ti se izlečiš, tada izdaješ Boga i ne pokoravaš se Božjim uređenjima za tebe? (To je bio moj stav.) Dakle, da li misliš da je taj stav tačan ili netačan? Ili si i dalje zbunjen i ne znaš da li je tačno ili netačno i misliš da, nakon svega, tako si uvek postupao i niko drugi nije rekao da je to netačno, ne osećaš se krivim zbog toga, pa samo nastavljaš da se ponašaš na isti način? (Uvek sam tako postupao i nisam osećao ništa posebno.) Da li se sada osećate pomalo zbunjeno zbog toga? Zanemarimo da li ste u pravu ili ne, ali možemo da budemo sigurni u najmanje jednu stvar, a to je da taj način postupanja nije u skladu sa istinom. Jer, da je u skladu sa istinom, barem biste znali koje načelo istine sledite i u okviru kog načela spada takvo ponašanje. Ali kad sada gledamo na to, vidimo da ljudi tako postupaju na osnovu svojih uobrazilja. To je ograničenje koje su sami sebi nametnuli. Uz to, ljudi sami sebi postavljaju standard na osnovu svoje uobrazilje i misle da bi tako trebalo da rade kada su bolesni, a ipak ne znaju šta Bog tačno zahteva ili misli. Oni jednostavno postupaju shodno metodi koju su sami zamislili i odredili i ne znaju kakav rezultat takvi postupci mogu da proizvedu. Čime se ljudi vode kada su u tom stanju? (Svojim uobraziljama.) Da li postoji predstava unutar tih uobrazilja? Koja je njihova predstava? (Da mogu zadobiti Božje odobravanje ako postupaju na taj način.) To je predstava. Da li je to ispravno shvatanje? (Nije.) Imamo ovde navedenu definiciju i rezultat: kada se vodite takvom predstavom i takvim uobraziljama, to znači da ne primenjujete istinu.

Do ovog trenutka već ste dosta promišljali o temi „na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli” i manje-više znate o čemu ćemo razgovarati. Dakle, hajde da razmotrimo nekoliko vrsta stanja. Pažljivo slušajte i razmišljajte dok slušate. Koji je cilj razmišljanja? Da uporedite stanja o kojima govorim sa vašim sopstvenim stanjima, da ih dokučite i da spoznate da imate ta stanja i probleme, a zatim da tragate za istinom da biste ih razrešili, da nastojite da živite u skladu sa istinom umesto u skladu sa raznim stvarima koje sa istinom nemaju nikakve veze. „Na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli” je tema koja se dotiče mnogih stvari, pa hajde da počnemo od nadarenosti. Neki ljudi mogu da govore jasno i vispreno. Ležerno i slatkorečivo razgovaraju i komuniciraju sa ljudima i prilično su pronicljivi. U svakoj situaciji tačno znaju šta treba da kažu. Oni i u Božjoj kući obavljaju svoje dužnosti koristeći slatkorečivost i oštroumnost. Zbog njihovih izveštačenih i slatkih reči uobičajeni problemi čine se nebitnim. Deluje kao da su takvi ljudi sposobni da razreše razne probleme. Svojim blistavim umom u kombinaciji sa razvijenim društvenim veštinama i pronicljivošću, sposobni su da uvide kako bilo šta što im se dešava utiče na njih; dovoljno je da kažu samo nekoliko reči i rešili su problem. Drugi im se dive i misle: „Oni sve tako lako rešavaju. Zašto ja to ne umem?” Takođe, takvi ljudi su veoma zadovoljni sobom i misle: „Pogledaj, Bog mi je podario rečitost, lak sam na jeziku, podario mi je pamet, pronicljivost i sposobnost da brzo reagujem, tako da ne postoji ništa s čim ne mogu da se nosim!” Tu nastaje problem. Neko ko je oštrouman i lak na jeziku može da iskoristi taj svoj talenat i sposobnosti da bi izvršio neke svoje dužnosti i istovremeno može da razreši neke probleme ili uradi nekoliko stvari za Božju kuću, ali ako detaljno proučite sve što ta osoba radi, zapitaćete se da li je sve to u skladu sa istinom, da li odgovara načelima istine i da li zadovoljava Božje namere. Takvi ljudi često ne razumeju istinu niti znaju kako da postupe u skladu sa istinom, a ipak obavljaju svoje dužnosti. Ali ma koliko dobro to radili, na šta se oni oslanjaju? Na čemu se zasniva to njihovo izvršavanje dužnosti? Na njihovom razmišljanju, pronicljivosti i slatkorečivosti. Da li među vama ima takvih ljudi? (Da.) Da li osoba koja se vodi sopstvenim umom, koja ima visok koeficijent inteligencije i koja je laka na jeziku može da zna da li ono što radi odgovara načelima istine? (Ne.) Da li, kada nešto radite, postupate po načelima? Ili, drugim rečima, kada nešto radite, da li to činite vodeći se sotonskim filozofijama, shodno sopstvenim domišljatostima, inteligenciji i mudrosti ili pak to činite u skladu sa Božjim rečima i načelima istine? Ako uvek postupate po sotonskim filozofijama, po svojim sopstvenim sklonostima i idejama, tada vaši postupci nemaju nikakva načela. Ali ako ste sposobni da tragate za istinom i postupate u skladu sa Božjim rečima i sa načelima istine – to znači da postupate po načelima. Da li u načinu na koji sada govorite i postupate postoji nešto što je protivno istini? Da li radite nešto protivno načelima? Kada to činite, da li ste toga svesni? (Ponekad.) Šta tada radite? (Molimo se Bogu, učvršćujemo svoju odluku da se pokajemo i zaklinjemo se Bogu da više nikada nećemo tako postupati.) A kada vam se sledeći put dogodi nešto slično, da li opet postupate na isti način i ponovo učvršćujete svoju odluku? (Da.) Kad god vam se nešto dogodi uvek se vraćate na učvršćivanje svoje volje – dakle, kad konačno učvrstite volju, da li zaista primenjujete istinu? Da li zaista postupate po načelima? Da li ste svesni toga? Kada im se nešto dogodi, mnogi ljudi ne tragaju za istinom, već žive po svojim prostim obmanama, po svojoj nadarenosti. Ako si sposoban da donosiš odluke i dobar si govornik, da li je to jedina vrsta dara koji imaš? Kako se još ispoljava činjenica da se vodiš svojom nadarenošću? Na primer, neki ljudi jako vole da pevaju i mogu da otpevaju celu pesmu nakon što je čuju samo dva, tri puta. Zbog toga imaju dužnosti u toj oblasti i misle da im je tu dužnost dao Bog. Taj osećaj je tačan i ispravan. Tokom godina, oni nauče mnogo himni i što više pevaju, to su bolji. Međutim, postoji problem kog nisu svesni. Koji? Njihovo pevanje postaje sve bolje i bolje i oni smatraju da je taj dar njihov život. Zar to nije pogrešno? Oni se svakodnevno vode svojim darom i dok svakodnevno pevaju himne, veruju da su zadobili život, ali zar to nije samo iluzija? Čak i ako si dirnut pevanjem, ako i drugi uživaju i imaju dobrobiti od tvog pevanja, da li je to dokaz da si zadobio život? Teško je reći. Zavisi od toga koliko razumeš istinu, da li možeš da je primeniš, da li se vodiš načelima u svojim postupcima i dužnostima i da li imaš pravo iskustveno svedočenje. Samo na osnovu tih aspekata možeš da prosudiš da li ljudi poseduju istina-stvarnost. Ako poseduju istina-stvarnost, oni su ti koji imaju život, posebno oni ljudi koji su sposobni da se boje Boga i klone se zla, kao i oni koji mogu istinski da vole Boga i pokore Mu se. Ako je osoba nadarena i ima talente, a postiže i dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti, ali ne teži istini i vodi se samo svojom nadarenošću, hvali se koliko je kompetentna i nikada nikog ne sluša, da li takva osoba može da ima život? Na osnovu toga da li osoba poseduje istina-stvarnost određujemo da li ima život ili ne. Kako osoba koja ima talente i dar može da zadobije istinu? Kako može da živi, a da se ne oslanja na svoju nadarenost? Kako može da izbegne da živi na takav način? Treba da traga za istinom. Najpre, treba jasno da zna razliku između nadarenosti i života. Kada je neko nadaren ili ima neki talenat, to znači da je urođeno bolji u nečemu ili se na neki način ističe u poređenju sa drugima. Na primer, možeš da reaguješ malo brže pd drugih, možeš malo brže da razumeš razne stvari, da savladaš određene profesionalne veštine ili da budeš rečit govornik i tako dalje. To su dar i talenti koje osoba može da ima. Kad imaš određene talente i snage, veoma je važno kako ih razumeš i kako se nosiš sa njima. Ako misliš da si nezamenljiv jer niko drugi nema te talente i takav dar i ako misliš da primenjuješ istinu tako što koristiš svoj dar i talente da bi obavljao svoju dužnost, da li je takav stav ispravan ili pogrešan? (Pogrešan.) Zašto kažeš da je pogrešan? Šta su tačno talenti i nadarenost? Kako bi trebalo da ih razumeš, da ih koristiš i da se nosiš sa njima? Činjenica je da, ma koji dar ili talenat da imaš, to ne znači da imaš istinu i život. Ako ljudi imaju određeni dar i talente, prikladno je da obavljaju dužnosti tako da ih primenjuju, ali to ne znači da oni primenjuju istinu, niti da rade stvari u skladu sa načelima. Na primer, ako si rođen sa darom za pevanje, da li tvoja sposobnost da pevaš predstavlja primenu istine? Da li to znači da pevaš shodno načelima? Ne znači. Na primer, recimo da imaš prirodni talenat za reči i da si dobar u pisanju. Ako ne razumeš istinu, da li tvoje pisanje može da bude u skladu sa istinom? Da li to nužno znači da imaš iskustveno svedočenje? (Ne znači.) Dakle, dar i talenti nisu isto što i istina i ne mogu sa njom da se porede. Bez obzira na to koji dar imaš, ako ne stremiš ka istini, nećeš dobro obavljati svoju dužnost. Neki ljudi se često hvališu svojom nadarenošću i, uopšte, imaju osećaj da su bolji od drugih, pa snishodljivo posmatraju druge ljude i ne žele da sarađuju sa njima kada obavljaju svoje dužnosti. Uvek žele da budu glavni i zbog toga često krše načela prilikom obavljanja svoje dužnosti, a učinak njihovog rada je takođe veoma mali. Zbog dara koji imaju postali su nadmeni i samopravedni, počeli su da shishodljivo posmatraju druge i uvek osećaju da su bolji od drugih, da niko nije tako dobar kao oni; zbog toga su postali nadmeni. Zar te ljude nije uništila njihova nadarenost? Svakako da jeste. Velika je verovatnoća da će ljudi koji su nadareni i talentovani biti nadmeni i samopravedni. Veoma je opasno ako ne streme ka istini i stalno se vode svojim darom. Bez obzira na to koju dužnost osoba obavlja u Božjoj kući, bez obzira na to kakav talenat poseduje, ako ne stremi ka istini, sigurno neće uspeti da ispuni svoju dužnost. Ma koji dar i talenat da ima, osoba bi trebalo dobro da obavlja tu vrstu dužnosti. Ako osim toga može da razume istinu i postupa shodno načelima, tada će i njen dar i talenti imati određenu ulogu u obavljanju te dužnosti. Oni koji ne prihvataju istinu i ne tragaju za načelima istine, nego se oslanjaju samo na svoju nadarenost da bi nešto uradili, neće postići nikakve rezultate u obavljanju svojih dužnosti i tako rizikuju da budu eliminisani. Evo jednog primera: neki ljudi su talentovani za pisanje, ali ne razumeju istinu i u onome što pišu uopšte nema istina-stvarnosti. Kako to može da oblikuje druge? To ima manje uticaja nego kada neko ko je neobrazovan, ali ko razume istinu, govori o svom svedočenju. Mnogi ljudi žive u skladu sa darom koji imaju i misle da su korisne figure u Božjoj kući. Ali recite Mi, ako nikada ne počnu da tragaju za istinom, da li su i dalje vredni? Ako neko ima dar i talenat, ali nema načela istine, da li može svoju dužnost da obavlja dobro? Ko god zaista prozre ovaj problem i shvati ga, znaće kako treba da tretira svoj dar i talenat. Šta treba da radiš ako je tvoje stanje takvo da se uvek hvališ svojim darom i misliš da imaš istina-stvarnost, da si bolji od drugih, a u privatnom životu ih zapravo posmatraš snishodljivo? Moraš da tragaš za istinom; moraš da shvatiš suštinu hvalisanja darom. Nije li vrhunac gluposti i neznanja hvaliti se svojim darom? Ako je neko rečit, da li to znači da ima istina-stvarnost? Ako neko poseduje dar, da li to znači da ima istinu i život? Zar neko ko se hvali svojim darom, uprkos tome što uopšte nema stvarnost, nije besraman? Kada bi shvatio te stvari, ne bi se hvalio. Evo još jednog pitanja: koji je najveći izazov sa kojim se suočavaju ti prilično nadareni i talentovani ljudi? Da li imate iskustva sa takvim stvarima, da li ste im nekad bili izloženi? (Njihov najveći izazov je to što uvek misle da su bolji od drugih, da su dobri u svakom pogledu. Toliko su nadmeni i uobraženi da snishodljivo posmatraju sve ostale. Takvim ljudima nije lako da prihvate i primene istinu.) To je jedan deo toga. Šta još? (Teško im je da se odreknu svog dara i talenta. Stalno misle da mogu da razreše mnoge probleme pomoću svoje nadarenosti i talenata. Jednostavno ne znaju kako da gledaju na stvari u skladu sa istinom.) (Nadareni ljudi uvek misle da mogu sami da se nose sa stvarima, pa kada im se nešto dogodi, teško im je da se oslone na Boga i ne žele da tragaju za istinom.) To što govorite su puke činjenice. Ljudi koji su nadareni i talentovani misle da su vrlo pametni, da razumeju sve, ali ne znaju da dar i talenti ne predstavljaju istinu, da nemaju nikakve veze sa istinom. Kada se ljudi u svojim postupcima oslanjaju na svoj dar i uobrazilju, njihove misli i stavovi obično su suprotni istini, ali oni to ne vide; oni i dalje misle: „Vidi kako sam pametan; napravio sam tako pametne izbore! Doneo tako mudre odluke! Niko od vas ne može da se poredi sa mnom.” Oni večno žive u stanju narcizma i dive se sami sebi. Teško im je da umire svoje srce i razmisle o tome šta Bog traži od njih, šta je istina i koja su načela istine. Zato im je teško da razumeju istinu i iako obavljaju dužnosti, oni nisu u stanju da primene istinu; takođe im je vrlo teško da uđu u istina-stvarnost. Ukratko, ako osoba nije u stanju da stremi ka istini i da je prihvati, ma kakav dar ili talenat imala, ona neće biti u stanju da dobro obavlja svoju dužnost – u to ni najmanje ne treba sumnjati.

Može se smatrati da su dar i talenat isto. Kakvi talenti postoje? Neki ljudi su posebno vešti sa određenom vrstom tehnologije. Na primer, neki muškarci vole da se igraju sa spravicama, dok su neki ljudi veoma vešti sa elektronikom, a posebno su u svom elementu kada koriste interne računarske kodove ili softverske programe. Oni to mogu brzo da savladaju i zapamte – drugim rečima, imaju izuzetnu sposobnost da to sve razumeju i zapamte. To je talenat. Nekim ljudima dobro ide učenje jezika. Ma koji jezik da uče, uče ga vrlo brzo i imaju mnogo bolje pamćenje nego obični ljudi. Nekim ljudima dobro idu pevanje, ples ili umetnost, neki su dobri u šminkanju i glumi, neki mogu da budu režiseri, i slično. Bez obzira na vrstu talenta, čim se čovek bavi nekom vrstom posla, to nas dovodi do teme „na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli”. Zašto treba detaljno da analiziramo ljudski dar i talenat? Zato što ljudi uživaju u tome da se u životu vode svojim darom i talentom, te na njih gledaju kao na svoj kapital, izvor sredstava za život, kao na sȃm život, dragocenost, željeni cilj i značaj svog života. Ljudi osećaju da je prirodno da se oslanjaju na te stvari da bi živeli i vide ih kao neizostavni deo ljudskog života. Gotovo svi danas žive vodeći se svojim darom i talentima. Kojim darom se vodi svako od vas? (Mislim da imam dar za jezike. Zato širim jevanđelje pomoću tog dara – kada razgovaram sa nekim ko istražuje pravi put, mogu tu osobu da privučem i ona želi da čuje šta imam da kažem.) Pa, da li je to što imaš taj dar dobro ili nije? (Sada kada sam čuo Božju besedu, mislim da bi ovaj dar mogao da ometa moje traganje za istina-načelima.) Kažeš da nije dobro da čovek ima dar za jezike i da više ne želiš da koristiš taj dar, zar ne? (Ne.) Šta onda želiš da kažeš? Sada treba da shvatite koji je fokus današnje rasprave, koje probleme će vam ona razrešiti, šta je pogrešno a šta ispravno u tome da se čovek vodi svojim darom. To sve mora da vam bude jasno. Ako to ne razumete i ako, na kraju, nakon toliko razgovora, osećate da su ispravne stvari pogrešne i da su pogrešne stvari takođe pogrešne i da je sve što radite pogrešno, da li možete da rešite problematično vođenje svojim darom? (Ne. Kad se oslanjam na svoj dar za jezike da širim jevanđelje, mislim da moja namera nije da dobro obavljam svoju dužnost kako bih zadovoljio Boga, već da se pravim važan, da se divim samom sebi i da se osećam dobro zbog sebe.) Upravo si izrazio zašto je pogrešno živeti vodeći se svojim darom. Misliš da je taj dar tvoj kapital, da je to ostvarenje tvog samovrednovanja, a pogrešno je misliti na takav način, s takvim polazištem. Kako možeš da rešiš ovaj problem? (Treba da znam da je moj talenat samo alat za obavljanje dužnosti. Svoj talenat treba da koristim kako bih dobro obavljao svoju dužnost i ispunio Božji nalog.) Nakon što promisliš na taj način, da li ćeš iznenada moći da primeniš istinu? (Nećeš.) Kako onda možeš da počneš da primenjuješ istinu, a da se ne vodiš svojim darom? Ako, kada obavljaš svoju dužnost, koristiš svoj dar da pokažeš svoje lične veštine i sposobnosti, to znači da se u životu vodiš svojim darom. Međutim, ako koristiš svoj dar i znanje da dobro obavljaš svoju dužnost i da pokažeš svoju odanost, te na taj način možeš da zadovoljiš Božje namere i postigneš rezultate koje Bog zahteva, i ako razmišljaš o tome kako da govoriš i šta da kažeš kako bi bolje svedočio Bogu i kako bi bolje pomogao ljudima da razumeju i jasno shvate koji posao Bog obavlja, i kako bi konačno pomogao ljudima da prihvate Božje delo, to onda znači da primenjuješ istinu. Da li ovde postoji razlika? (Postoji.) Da li ste se ikada zaneli dok ste se razmetali svojim darom, talentima ili sposobnostima i zaboravili da obavljate svoju dužnost, već ste se umesto toga pravili važni pred drugima, baš kao nevernik? Da li vam se to ikada dogodilo? (Jeste.) Kakvo je, dakle, čovekovo unutrašnje stanje u tim situacijama? To je stanje u kom se čovek prepušta, kada mu nedostaje bogobojažljivo srce, ne uzdržava se ili nema osećaj krivice, kada u njegovom umu nema ciljeva ili načela dok nešto radi i kada je već izgubio osnovno dostojanstvo i pristojnost koju hrišćanin treba da ima. Šta se onda dešava? Tad čovek počinje da se hvali svojim veštinama i da prodaje svoju ličnost. Da li tokom obavljanja svoje dužnosti često doživljavaš stanja u kojima ti je stalo samo do toga da prikažeš svoj talenat i nadarenost i kada ne tražiš istinu? Da li možeš sam da prepoznaš kada si u takvom stanju? Da li možeš da promeniš svoj kurs? Ako možeš to da shvatiš i da promeniš svoj kurs, moći ćeš da primeniš istinu. Ali, ako si uvek ovakav i doživljavaš ovo stanje iznova i iznova, tokom dugog vremenskog perioda, onda si ti osoba koja se potpuno vodi svojim darom i uopšte ne primenjuje istinu. Šta mislite, odakle potiče vaše uzdržavanje? Čime se određuje snaga vašeg uzdržavanja? Određuje se prema tome koliko voliš istinu i koliko mrziš zlo ili negativne stvari. Kada shvatiš istinu, nećeš želeti da činiš zlo, a kada mrziš negativne stvari, takođe nećeš želeti da činiš zlo – i tako nastaje osećaj uzdržavanja. Nemoguće je da ljudi koji ne vole istinu mrze zle stvari. Zato nemaju osećaj uzdržavanja, a bez njega su skloni da se bez uzdržavanja prepuste razlaganju. Oni su svojeglavi i nepromišljeni i uopšte ne mare za to koliko zla čine.

Ljudi koji se vode svojim darom doživljavaju još jednu vrstu stanja. Bez obzira na to kakve talente, dar ili veštine ljudi poseduju, ako se samo naprežu da odrade stvari, a nikada ne teže istini niti pokušavaju da dokuče Božje namere, kao da koncept primene istine ne postoji u njihovim umovima, a njihov jedini podsticaj jeste da završe posao i obave zadatak, zar se takvi ljudi potpuno ne vode svojim darom i talentom, svojim sposobnostima i veštinama? U svojoj veri u Boga, oni samo žele da ulože napor kako bi mogli da zadobiju blagoslove i da zamene svoj dar i veštine za Božje blagoslove. Većina ljudi nalazi se u ovom stanju i ima takav pogled na stvari, posebno kada im Božja kuća dodeli neku vrstu rutinskog posla – oni samo ulažu trud. Drugim rečima, žele da se oslanjaju na trud kako bi postigli svoje ciljeve. Ponekad je to kroz razgovor ili tako što nešto pregledaju; ponekad to uključuje rad rukama ili užurbano jurcanje svuda unaokolo. Misle da mnogo doprinose time što to rade. To je ono što znači živeti oslanjajući se na svoj dar. Zašto kažemo da, kad se neko vodi svojim darom i svojim talentima, to znači da on samo ulaže napor, da ne obavlja svoju dužnost, a kamoli da primenjuje istinu? To su različite stvari. Na primer, recimo da ti Božja kuća da neki zadatak i ti, kad si ga preuzeo, razmišljaš o tome kako da ga završiš što je pre moguće kako bi mogao da se javiš svom starešini i dobiješ od njega pohvalu. Možda čak i imaš prilično savestan stav i možda si napravio si plan izvođenja korak po korak, ali se fokusiraš samo na završetak zadatka i radiš to da bi drugi videli. Ili možda samom sebi postavljaš standard dok to radiš i razmišljaš o tome kako da obaviš zadatak tako da budeš zadovoljan i srećan i ujedno postigneš standard savršenstva kom težiš. Bez obzira na to kako postavljaš standarde, ako ono što radiš nema veze sa istinom, ako se time ne baviš nakon traženja istine i nakon što shvatiš i potvrdiš Božje zahteve, već to radiš slepo i smeteno, to znači da samo ulažeš napor. Znači da radiš stvari oslanjajući se na sopstveni um, dar, sposobnosti i veštine dok u svom umu neguješ puste želje. Koji rezultat donosi takav način rada? Možda ćeš završiti zadatak i niko neće ukazati ni na kakve probleme. Veoma si srećan, ali u procesu obavljanja zadatka, za početak, nisi razumeo Božju nameru. Drugo, nisi to radio svim srcem, umom i snagom; tvoje srce nije tražilo istinu. Da si tražio istina-načela i Božju nameru, onda bi tvoje obavljanje zadatka bilo po standardu. Takođe bi mogao da uđeš u istina-stvarnost i da tačno razumeš da je ono što si uradio u skladu sa Božjom namerom. Međutim, ako ne ulažeš svoje srce u to i smeteno pristupaš izradi zadatka, iako ćeš završiti posao i obaviti zadatak, u svom srcu nećeš znati kako si ga obavio, nećeš imati nikakve standarde i nećeš znati da li si zadatak uradio u skladu sa Božjom namerom ili istinom. U tom slučaju, ti ne obavljaš svoju dužnost, već službuješ.

Svi koji veruju u Boga treba da razumeju Njegove namere. Samo oni koji dobro obavljaju svoje dužnosti mogu da zadovolje Boga i samo ako ispune Božji nalog, može se smatrati da su dovoljno dobro obavili dužnost. Postoji standard za ispunjenje Božjeg naloga. Gospod Isus je rekao: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom”. „Voleti Boga” je jedan aspekt onoga što Bog zahteva od ljudi. Gde bi ovaj zahtev trebalo da se ispolji? U tome da moraš da ispuniš Božji nalog. U praktičnom smislu, to znači da dobro obavljaš svoju dužnost kao ljudsko biće. Koji je, dakle, standard za dobro obavljanje svoje dužnosti? To je Božji zahtev da obavljaš svoju dužnost kao stvoreno biće svim svojim srcem, dušom, umom i snagom. Trebalo bi ovo lako da razumeš. Da bi ispunio Božji zahtev, prvenstveno moraš da uložiš celog sebe u svoju dužnost. Ako možeš da uložiš celog sebe, onda će ti biti lako da postupaš svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Ako obavljaš svoju dužnost oslanjajući se samo na uobrazilju svog uma i na svoj dar, možeš li da ispuniš Božji zahtev? Sasvim sigurno da ne. Dakle, koji je standard koji moraš da zadovoljiš kako bi ispunio Božji nalog i obavio svoju dužnost odano i dobro? To znači da treba da obavljaš svoju dužnost svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Ako pokušaš dobro da obavljaš svoju dužnost bez bogoljubivog srca, to neće biti moguće. Ako tvoje bogoljubivo srce postane sve jače i iskrenije, onda ćeš prirodno moći dobro da obavljaš svoju dužnost svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom, svom svojom snagom – poslednje je „svom svojom snagom”, a „svim svojim srcem” je na prvom mestu. Ako ne obavljaš svoju dužnost svim srcem, kako možeš da je obavljaš svom snagom? Zato, ako samo pokušavaš da obavljaš svoju dužnost svom snagom, ne možeš da postigneš nikakve rezultate – niti da živiš po načelima. Šta je najvažnije što Bog zahteva? (Da obavljamo dužnost svim srcem.) Bez obzira na to koju ti dužnost ili stvar Bog poveri, ako samo teško radiš, jurcaš unaokolo i ulažeš napor, da li na taj način postupaš u skladu sa načelima istine? Da li možeš da postupaš u skladu sa Božjim namerama? (Ne.) Kako onda možeš da se uskladiš sa Božjim namerama? (Ako obavljam dužnost svim srcem.) Lako je izgovoriti reči „svim srcem” i ljudi ih često izgovaraju, pa kako možeš to da radiš svim srcem? Neki ljudi kažu, „To je kada radiš stvari uz malo više truda i iskrenosti, više razmišljaš, ne dozvoljavaš da ti bilo šta drugo okupira misli i samo se fokusiraš na to kako da obaviš zadatak, zar ne?” Da li je to tako jednostavno? (Nije.) Pa hajde da popričamo o nekoliko osnovnih načela primene. Shodno načelima koje obično primenjujete ili posmatrate, šta treba prvo da uradite da biste obavljali poslove svim srcem? Morate da koristite sav svoj um, svu svoju energiju i da uložite celog sebe u ono što radite, a ne da budete površni. Ako čovek nije u stanju da radi stvari svim srcem, onda je izgubio srce, što je isto kao da je izgubio dušu. Njegove misli će lutati dok govori, nikada neće uložiti celog sebe u ono što radi i biće nepromišljen u svemu što radi. Shodno tome, neće moći dobro da obavlja stvari. Ako ne obavljaš svoju dužnost svim srcem i ne ulažeš celog sebe, loše ćeš obavljati svoju dužnost. Čak i ako obavljaš svoju dužnost nekoliko godina, nećeš to moći adekvatno da radiš. Ne možeš ništa dobro da radiš ako ne uložiš celog sebe. Neki ljudi nisu marljivi radnici, uvek su nestabilni i hiroviti, ciljevi su im previsoki i ne znaju gde su ostavili svoja srca. Da li takvi ljudi imaju srca? Kako možete da prepoznate da li neko ima srce ili ne? Ako čovek koji veruje u Boga retko čita Božje reči, da li on ima srce? Ako se nikada ne moli Bogu ma šta da se desi, da li ima srce? Ako nikada ne traži istinu bez obzira s kakvim teškoćama se suočava, da li ima srce? Neki ljudi obavljaju svoje dužnosti godinama bez postizanja ikakvih jasnih rezultata, da li oni imaju srca? (Nemaju.) Da li ljudi koji nemaju srca mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti? Kako ljudi mogu da obavljaju svoje dužnosti svim srcem? Pre svega, morate da razmišljate o odgovornosti. „Ovo je moja odgovornost, moram da je prihvatim. Ne mogu da pobegnem sada kada sam najpotrebniji. Moram dobro da obavljam svoju dužnost i da polažem račune Bogu.” To znači da imate teorijsku osnovu. Ali da li to što imate samo teorijsku osnovu znači da svoju dužnost obavljate svim srcem? (Ne znači.) Još uvek ste daleko od toga da ispunite Božje zahteve da biste ušli u istina-stvarnost i obavljali svoju dužnost svim srcem. Šta onda znači obavljati svoju dužnost svim srcem? Kako ljudi mogu da obavljaju svoje dužnosti svim srcem? Pre svega, morate da razmislite: „za koga obavljam ovu dužnost? Da li to činim za Boga, za crkvu ili za neku osobu?” To mora da vam bude jasno. Takođe: „Ko mi je poverio ovu dužnost? Da li je to bio Bog, neki starešina ili crkva?” I to treba razjasniti. Možda se to čini kao mala stvar, ali ipak, da biste to razrešili, morate da tragate za istinom. Recite Mi, da li su vam neki starešina, delatnik ili crkva poverili vašu dužnost? (Nisu.) Dobro je, sve dok si svim srcem siguran u to. Moraš da potvrdiš da ti je Bog poverio tvoju dužnost. Možda deluje da ti je dužnost poverio crkveni starešina, ali u stvari, sve je to Božije uređenje. Ponekad je jasno da je dužnost stvar ljudske volje, ali čak i tada, prvo moraš da je prihvatiš od Boga. To je ispravan način da je iskusiš. Ako prihvatiš dužnost od Boga i svesno se pokoriš Njegovom uređenju, ako istupiš kako bi prihvatio Njegov nalog – ako postupiš na ovaj način, zadobićeš Božje usmeravanje i delo. Ako stalno veruješ da je sve učinio čovek i da sve potiče od čoveka, ako stvari doživljavaš na taj način, onda nećeš imati Božji blagoslov ili Njegovo delo jer si previše lukav za to, previše si lišen duhovnog razumevanja. Ne razmišljaš na pravi način. Ako sve stvari posmatraš sa stanovišta ljudskih predstava i uobrazilje, nećeš imati delo Svetog Duha, jer Bog je taj koji vlada svim stvarima. Ma koga Božja kuća postavila da obavlja bilo koju vrstu zadatka, to dolazi iz Božje suverenosti i uređenja i Božja dobra volja je u tome. To je prvo što moraš da znaš. Veoma je važno da to jasno sagledaš; samo razumevanje doktrine neće biti dovoljno. U svom srcu moraš da potvrdiš: „Bog mi je poverio ovu dužnost. Obavljam svoju dužnost za Boga, ne za sebe, niti za bilo koga drugog. Ovo je moja dužnost kao stvorenog bića i Bog mi ju je poverio.” Pošto ti je Bog poverio tu dužnost, kako je On to uradio? Da li to znači da radiš stvari svim srcem? Da li je potrebno da tragaš za istinom? Moraš da tragaš za istinom, zahtevima, standardima i načelima dužnosti koju ti je Bog poverio, kao i za tim šta govori Božja reč. Ako su Njegove reči prilično jasne, onda je vreme da razmisliš kako da ih primeniš i učiniš stvarnim. Takođe, treba da razgovaraš s ljudima koji razumeju istinu, a zatim da postupaš shodno Božjim zahtevima. To znači da obavljaš dužnost svim svojim srcem. Štaviše, recimo da pre nego što obaviš svoju dužnost, tragaš za Božjom namerom, razumeš istinu i znaš šta da radiš, ali kada dođe vreme za delanje, postoji nesklad i protivrečnosti između tvojih sopstvenih misli i načela istine. Kada se to dogodi, šta treba da uradiš? Moraš da se držiš načela da obavljaš svoju dužnost svim srcem i moraš dati celog sebe kako bi se pokorio Bogu i zadovoljio Ga, bez uplitanja bilo kakvih ličnih krivotvorina, i svakako ne treba da postupaš po svojoj volji. Neki ljudi kažu: „Nije me briga za takve stvari. Uostalom, poverena mi je ova dužnost, tako da ja treba da imam poslednju reč. Imam pravo da postupam po sopstvenoj inicijativi, uradiću ono što mislim da treba da uradim. I dalje obavljam svoju dužnost svim srcem, pa koje to greške imaš da mi zameriš?” A zatim se malo potrude kako bi shvatili šta da rade. Iako se posao na kraju obavi, da li su ovakav način rada i ovakvo stanje ispravni? Da li je to obavljanje dužnosti svim srcem? (Nije.) Šta je ovde problem? Problem je nadmeno ponašanje, kada čovek sam sebi određuje pravila i kada se ponaša svojeglavo i nepromišljeno. Da li je to obavljanje dužnosti? (Nije.) To je angažovanje u ličnom poduhvatu, a ne obavljanje dužnosti. To samo znači da takvi ljudi rade ono što ih čini zadovoljnim i ono što im se sviđa na osnovu njihove sopstvene volje, a to nije obavljanje dužnosti svim svojim srcem.

Malopre sam uglavnom govorio o talentima i darovima. Da li u te talente i darove spada i znanje? Da li ima neke razlike između znanja i talenta? Talenat se odnosi na veštinu. To može biti oblast u kojoj se osoba izdvaja od drugih, deo njenog kova po kom se ističe, ono u čemu je najbolja ili veština u kojoj je relativno kompetentna i u koju je dobro upućena. Sve su to talenti i darovi. A šta je znanje? Na šta se tačno odnosi znanje? Ako je intelektualac godinama studirao, pročitao mnoge klasike, proučio određenu profesiju ili neku oblast do najsitnijih detalja, ako je postigao rezultate i ako poseduje konkretno i detaljno znanje o tome, da li to ima veze sa talentima i darom? Da li možemo znanje da svrstamo u kategoriju talenata? (Ne možemo.) Ako neko obavlja svoj posao koristeći talente, moguće je da je ta osoba prosta i primitivna, da nema visoko obrazovanje, da nije čitala poznate knjige ili da čak ne može da razume Bibliju, ali ipak možda ima neki kov i rečitost. Da li je to talenat? (Jeste.) Ta osoba poseduje ovu vrstu talenta. Da li to znači da ima znanje? (Ne.) Dakle, šta je znanje? Kako ga definišemo? Recimo to ovako, ako je osoba, na primer, studirala obrazovanje, da li ona ima znanje o ovoj profesiji? Da li zna kako da podučava ljude, kako da prenosi znanje drugima, koje znanje da prenosi i tome slično? Ako ima znanje u toj oblasti, da li to znači da je ta osoba intelektualac u toj oblasti? Da li za osobu koja poseduje znanje u toj oblasti možemo reći da je talentovana? (Možemo.) Uzmimo ovaj primer, ako je osoba intelektualac i angažovana je u sferi obrazovanja, šta će ta osoba obično da radi na poslu ili dok vodi crkvu? Šta ona uobičajeno radi? Da li razgovara sa svima kao što učitelj razgovara sa učenikom? Ton glasa koji koristi nije važan, važno je šta prenosi drugima i čemu ih uči. Ta osoba je godinama živela vodeći se ovim znanjem i to znanje je u suštini postalo deo njenog života, do te mere da se u svakom aspektu njenog ponašanja ili života može videti da poseduje i da proživljava znanje koje je stekla. To se često viđa. Dakle, na šta se takvi ljudi obično oslanjaju kada rade svoj posao? Na znanje koje su stekli. Na primer, ako čuju nekoga kako kaže: „Ne mogu da čitam Božje reči. Pridržavam ih se, ali jednostavno ne znam kako da ih čitam. Kako da znam šta je istina, ako ne mogu da čitam Božje reči? Kako da razumem Njegove namere, ako ne mogu da čitam Njegove reči?” Oni kažu: „Znam kako, imam znanje, pa mogu da ti pomognem. Ovo poglavlje je podeljeno u četiri pasusa. Obično, ako je članak narativan, u njemu ima šest elemenata: vreme, mesto, likovi, uzrok događaja, razvojni proces i zaključak. Ovo poglavlje Božje reči objavljeno je na kraju – u oktobru, 2011. Ovo je prvi element. Što se tiče likova, ovo poglavlje Božje reči spominje reč ’Ja,’ tako da je prvo lice Bog, a onda Bog spominje reč ’vi,’ što se odnosi na nas. Zatim raščlanjuje stanja nekih ljudi; neka stanja su buntovna i nadmena, što se odnosi na ljude koji su nadmeni i buntovni, koji ne rade stvarni posao, koji prave smicalice, loši su i zli. Tok stvari je takav da ljudi rade loše stvari. Postoje i neke druge stvari koje se odnose na različite aspekte.” Šta mislite o ovom načinu rada? Dobro je što tako ljubazno pomažu ljudima, ali na čemu se temelje njihova dela? (Na znanju.) Zašto navodim ovaj primer? Da bih pomogao ljudima da jasnije razumeju šta je znanje. Neki ljudi ne znaju kako da čitaju Božju reč, ali su se obrazovali i možda su u školi bili dobri u društvenim naukama, pa će možda otvoriti stranicu Božje reči, čitati i reći: „U ovom poglavlju je Božja reč tako dobro izražena! U prvom delu, Bog govori direktno, a zatim se u drugom delu u tonu oseti pomalo veličanstva i gneva. U trećem delu je sve jasno i konkretno izloženo. Takva treba da bude Božja reč. U četvrtom delu, koji je opšti sažetak, ljudi mogu pronaći praktičan put primene. Božja reč je savršena!” Da li njihov zaključak i sažetak Božje reči proizilazi iz znanja? (Da.) Iako ovaj primer možda nije previše pogodan, šta želim da razumete iz ovoga što govorim? Želim da jasno vidite kako je ružno što koriste znanje da bi pristupili Božjoj reči. To je odvratno. Takvi ljudi se oslanjaju na znanje da bi čitali Božju reč, pa da li onda mogu da se oslone na istinu da bi nešto radili? (Ne.) Sasvim sigurno da ne mogu.

Koje su osobine ljudi koji se vode znanjem prilikom obavljanja poslova? Pre svega, u čemu misle da imaju prednost? Misle da prednjače po znanju i učenju, činjenici da su intelektualci i da su radili u delatnostima koje se temelje na znanju. Prilikom obavljanja poslova, intelektualci imaju stil, osobine i obrasce intelektualnih ljudi, te stoga ne mogu a da ne unesu neku vrstu intelektualnog duha u ono što rade, pa im se zbog toga drugi ljudi dive. Tako intelektualci rade stvari; uvek se fokusiraju na taj intelektualni duh. Bez obzira na to koliko slabašno i nežno izgledali spolja, iznutra sigurno nisu slabi i nežni i uvek imaju mišljenje o svemu. U svemu uvek žele da se istaknu, koriste svoje sitne spravice, analiziraju i rešavaju stvari na osnovu pogleda, stavova i obrazaca razmišljanja zasnovanih na znanju. Istina je za njih nešto strano i vrlo im je teško da je prihvate. Stoga će takva osoba istinu prvo da analizira. Na čemu se temelji ta analiza? Na znanju. Daću vam primer. Da li ljudi koji studiraju režiju poseduju znanje o režiji? Bilo da sistematski proučavaš režiju iz knjiga, ili praktično učiš i radiš tu vrstu posla, ukratko, imaš široko znanje u toj oblasti. Bilo da proučavaš režiju do detalja ili samo površno, ako se baviš tim poslom u svetu nevernika, znanje koje si stekao u toj oblasti i iskustvo u režiji je vrlo korisno i vredno. Međutim, da li to što imaš znanje iz oblasti režije znači da ćeš biti sposoban da se dobro snađeš u radu na filmu u Božjoj kući? Da li ti znanje koje si stekao može stvarno pomoći da kroz filmove svedočiš o Bogu? Ne nužno. Ako stalno naglašavaš ono što si naučio iz udžbenika, kao i pravila i zahteve koji se tiču delatnosti utemeljenih na znanju, da li možeš dobro da obavljaš svoju dužnost? (Ne možeš.) Zar to nije tačka spora ili sukoba? Kada su istina-načela u suprotnosti s tim aspektom znanja, kako to rešavaš? Da li prihvataš da te vodi tvoje znanje ili načela istine? Da li možete da garantujete da svaki kadar, svaka scena i svaki deo koji snimite nisu nimalo iskvareni vašim znanjem ili da ih je vaše znanje veoma malo iskrivilo, te da su u potpunosti u skladu sa standardima i načelima koje zahteva Božja kuća? Ako to nije moguće, onda ništa od stečenog znanja nije od koristi u Božjoj kući. Razmislite o tome kakvu korist donosi znanje? Koje znanje je korisno? Koje vrste znanja su u suprotnosti sa istinom? Šta znanje donosi ljudima? Kada ljudi steknu više znanja, da li postaju pobožniji i da li je njihovo srce bogobojažljivo ili postaju nadmeniji i samopravedniji? Nakon što steknu puno znanja, ljudi postanu komplikovaniji, dogmatičniji i nadmeniji. Postoji još nešto kobno što možda nisu shvatili: kada ljudi ovladaju velikom količinom znanja, oni iznutra postaju haotični i ostaju bez načela; što većim znanjem ovladaju, to su haotičniji. Da li nam znanje može dati odgovore na pitanja zašto ljudi žive i koji je značaj i smisao ljudskog postojanja? Da li možemo da zaključimo odakle ljudi dolaze i gde idu? Da li ti znanje može reći da dolaziš od Boga i da te je Bog stvorio? (Ne može.) Dakle, šta je to tačno obuhvaćeno proučavanjem znanja ili šta se u ljudima usađuje kroz znanje? Materijalne stvari, ateističke stvari, stvari koje ljudi mogu videti i stvari koje potiču iz uma koje mogu da prepoznaju, od kojih mnoge proizlaze iz ljudske uobrazilje i jednostavno se ne mogu primeniti. Kroz znanje se ljudima takođe usađuju filozofije, ideologije, teorije, prirodni zakoni i tako dalje, ali postoji mnogo stvari koje znanje ne može jasno da objasni. Kako nastaju gromovi i munje, na primer, ili zašto se godišnja doba menjaju. Može li znanje da ti da tačne odgovore? Zašto se klima trenutno menja i više nije normalna? Da li znanjem to može jasno da se objasni? Da li znanje može da reši taj problem? (Ne može.) Znanje ti ne može reći ništa po pitanju toga odakle sve potiče, pa ne može da reši te probleme. Postoje i oni koji pitaju: „Zašto se neki ljudi vrate u život nakon smrti?” Da li vam je znanje dalo odgovor na ovo pitanje? (Nije.) Dakle, šta vam tačno znanje govori? Kroz znanje ljudi saznaju o mnogim običajima i pravilima. Na primer, ideja da ljudi moraju da podižu decu i da budu odani roditeljima je neka vrsta znanja o ljudskom životu. Odakle dolazi to znanje? Uči se iz tradicionalne kulture. Šta, dakle, sve to znanje donosi ljudima? Koja je suština znanja? Na ovom svetu postoji mnogo ljudi koji su čitali klasike, stekli visoko obrazovanje, koji su edukovani ili koji su se specijalizovali u određenoj oblasti. Da li, dakle, takvi ljudi na svom životnom putu slede ispravan pravac i ciljeve? Da li imaju osnovu i načela za svoje ponašanje? Nadalje, da li znaju kako da obožavaju Boga? (Ne znaju.) Da odemo korak dalje, da li razumeju bilo koji element istine? (Ne razumeju.) Dakle, šta je znanje? Šta znanje daje ljudima? Ljudi verovatno imaju malo iskustva u tome. U prošlosti, kada nisu posedovali znanje, odnosi među ljudima su bili jednostavni – da li su još uvek jednostavni sada kada su ljudi zadobili znanje? Znanje čini ljude komplikovanijim i oni više nisu čisti. Znanje ljude lišava normalne ljudskosti i ostavlja ih bez životnih ciljeva. Što više znanja ljudi steknu, to su dalje od Boga. Što više znanja steknu, to više poriču istinu i Božju reč. Što više znanja ljudi imaju, to postaju ekstremniji, tvrdoglaviji i apsurdniji. I šta je rezultat toga? Svet postaje progresivno sve mračniji i zlobniji.

Upravo smo spomenuli kako konflikti ili sukobi između primene znanja i istina-načela treba da se razreše kada se pojave. Šta vi radite kad se nađete u takvoj situaciji? Neki od vas bi predložili doktrinu koja glasi: „Na koje teškoće nailazite kada treba da postupate u skladu sa istina-načelima? Od čega to ne možete da odustanete?” Ali kada vam se nešto dogodi, nastavljate kao i pre, sledite svoju sopstvenu volju i svoje predstave i uobrazilju, i iako ponekad možda poželite da primenite istinu i da postupite shodno načelima, jednostavno ne možete, bez obzira na sve. Svima je, iz ugla doktrine, poznato da je ispravno ako čovek postupa shodno istina-načelima; znaju da se znanje sigurno neće uskladiti sa istina-načelima i da, kada se desi da se te dve stvari sukobe, čovek treba da počne da se ponaša shodno istina-načelima i da odustane od svog znanja. Ali da li je to, činjenično gledano, tako jednostavno? (Nije.) Ne, to nije tako jednostavno. Dakle, na koje poteškoće nailazite tokom primene istina-načela? Kako čovek treba da postupa da bi se ponašao shodno istina-načelima? Ovo su praktični problemi, zar ne? Kako ih treba razrešiti? Prevashodno, čovek treba da se pokori. Ali ljudi imaju iskvarenu narav i ponekad ne mogu sebe da nateraju da se pokore. Kažu: „’Možeš dovesti konja do vode, ali ga ne možeš naterati da pije’ – isti je slučaj ako pokušaš da me nateraš da se pokorim, zar ne? Šta je loše u tome da postupam na osnovu svog znanja? Ako insistiraš da postupam shodno istina-načelima, neću se pokoriti.” Šta radiš u tim trenucima, kada buntovna narav namerava da napravi problem? (Molim se.) Ponekad molitva ne može da reši problem. Tvoj stav i način razmišljanja mogu da budu malo bolji nakon molitve i možda ćeš delimično promeniti svoje stanje, ali ako ne razumeš relevantna istina-načela ili ako ti ona nisu jasna, tvoja pokornost se može pretvoriti u puku formalnost. U tim trenucima, treba da razumeš istinu, da tražiš relevantne istine i da se trudiš da shvatiš kako to što radiš koristi radu Božje kuće, svedočenju Bogu i širenju Njegovih reči. Moraš biti čistog srca u vezi sa tim. Koja god da je tvoja dužnost, šta god da radiš, moraš da počneš tako što ćeš razmišljati o radu i interesima Božje kuće, o širenju Božjih reči ili o tome šta treba da postigneš obavljanjem svoje dužnosti. To je prvo. U ovome ne sme da bude nejasnoća niti kompromisa. Ako u takvim trenucima praviš kompromise, to znači da ne obavljaš svoju dužnost iskreno i da ne primenjuješ istinu – i sasvim je na mestu reći da je još gore to što se baviš svojim sopstvenim poslom. Radiš nešto za sebe umesto da obavljaš dužnost stvorenog bića. Ako čovek želi da izvrši Božji nalog i da dobro obavlja svoju dužnost, istina koju prvo treba da razume i primeni je da mora da zadovolji Božje namere. Moraš imati ovu viziju. Obavljanje dužnosti ne znači da se baviš nečim samo za sebe niti da se baviš sopstvenim poslom, a još manje podrazumeva da svedočiš sam sebi i promovišeš sebe, niti se tu radi o tvojoj slavi, dobiti i statusu. To nije tvoj cilj. Umesto toga, radi se o tome da dobro obavljaš svoju dužnost i svedočiš Bogu; radi se o tome da preuzmeš svoju odgovornosti i zadovoljiš Boga; radi se o tome da proživljavaš savest i razum normalne ljudskosti, da živiš sa obličjem ljudskog bića, da živiš pred Bogom. Uz ovakav ispravan način razmišljanja, čovek koji se u životu vodi svojim znanjem može lako da savlada prepreku koju mu donosi takav život. Čak i ako ne savlada sve izazove, on će se tokom ovog procesa postepeno menjati, a okolnosti će postati bolje. Dakle, kakvo je vaše iskustvo u ovom trenutku? Da li postoji poboljšanje ili stagnirate? Ako uvek postupate vodeći se znanjem i svojim mozgom i nikada ne tražite istina-načela, da li ćete moći da rastete u životu? Da li ste o tome doneli zaključak? Izgleda da ste svi još uvek prilično zbunjeni po pitanju život-ulaska i da nemate konkretna načela za to, što znači da vam nedostaje da dublje ili iskrenije iskusite načela i put za primenu istine. Neki ljudi uvek postupaju vodeći se svojim znanjem, bez obzira na to šta im se dešava. U širem smislu, pridržavaju se samo nekoliko istina-načela kada dođu u dodir sa nečim jednostavnim i dopuštaju da ih sve vreme vodi njihovo znanje, dok istina-načela ostaju podređena. Postupaju posredno i prave kompromis; ne postavljaju sebi striktno zahtev da se potpuno pokore ili da postupaju u apsolutnom skladu sa istina-načelima. Da li na taj način postupaju ispravno, ili ne? Na koji način ova vrsta ponašanja može biti opasna? Zar tu ne postoji mogućnost da čovek skrene s puta? Da pruži otpor Bogu i uvredi Njegovu narav? Ovo je jedna od najvažnijih stvari koju ljudi treba da razjasne. Da li vam je sada jasno koja je razlika između obavljanja dužnosti u Božjoj kući i dobijanja posla i smetenog provlačenja kroz život u spoljnom svetu? Da li imate jasnu svest o tome u svom srcu? Treba da razmišljate o ovom pitanju i da ga često razmatrate. Po čemu se ova dva načina života najviše razlikuju? Da li znate? (Obavljanje dužnosti u Božjoj kući se odnosi na zadobijanje istine i postizanje promene po pitanju naše iskvarene naravi; dobijanje posla u spoljnom svetu se odnosi na telesni život.) Prilično ste blizu, ali postoji jedna stvar koju niste spomenuli: obavljanje dužnosti u Božjoj kući podrazumeva da se vodite istinom. U čemu se ogleda značaj toga da se vodite istinom? Što se ljudi tiče, to znači da njihova narav može da se promeni i da na kraju mogu da budu spašeni; što se tiče Boga, to znači da On može da zadobije tebe, stvoreno biće, i da prizna da si Njegovo stvorenje. Čime se onda ljudi vode kad dobiju posao u spoljnom svetu? (Vode se sotonskim filozofijama.) Sotonske filozofije – u celini gledano, znači da se vode iskvarenom naravi Sotone. Bez obzira da li tražiš slavu, dobit i status, ili bogatstvo, ili želiš da preguraš dane i preživiš – u svakom slučaju se vodiš iskvarenim naravima. Kada dobiješ posao u spoljnom svetu, moraš da mućneš glavom da bi zaradio novac. Da bi se popeo na lestvici slave, dobiti i statusa, moraš potpuno da se oslanjaš na stvari kao što su konkurencija, sukobljavanje, borba, nemilosrdnost, zloba i ubistvo – to je jedini način da ostaneš na nogama. Da bi obavljao dužnost u Božjoj kući, moraš da se vodiš Božjim rečima i moraš da razumeš istinu. Nije dovoljno reći da su Sotonine negativnosti beskorisne – one takođe moraju da budu odbačene. Ništa sotonsko nije održivo. Ako se neko vodi sotonskim stvarima, tu osobu treba osuditi i izgrditi; ako se neko vodi sotonskim stvarima i tvrdoglavo ne želi da se pokaje, ta osoba mora da bude eliminisana i napuštena. U tome se ogleda najveća razlika između obavljanja dužnosti u Božjoj kući i dobijanja posla u spoljnom svetu.

Kada se ljudi vode svojim znanjem, u kakvom stanju oni žive? Šta je to što doživljavaju na najdubljem nivou? Čim nešto naučiš iz neke oblasti, osećaš da si sposoban, misliš da si sjajan – a potom si zbog toga sputan svojim znanjem. Misliš da je to znanje tvoj život, a kada ti se nešto desi, tvoje znanje ispliva na površinu i nalaže ti da uradiš to i to. Želeo bi da ga odbaciš, ali ne možeš jer je urezano u tvoje srce i ništa drugo ne može da ga zameni. To je značenje izjave „prvi utisci su poslednji utisci”. Za čoveka bi bilo bolje da neke korpuse znanja nikada nije izučio. Takva znanja su samo prepreka i smetnja. Znanje obuhvata mnoge oblasti: obrazovanje, pravo, književnost, matematiku, medicinu, biologiju i drugo, a sve su proizašle iz praktičnog iskustva ljudi. To su oblici praktičnog znanja; ljudi bez njih ne mogu da žive i treba da ih proučavaju. Ali neki oblici znanja su otrovni za čovečanstvo – to su sotonski otrovi, dolaze od Sotone. Uzmimo, na primer, društvene nauke koje uključuju stvari kao što su ateizam, materijalizam i evolucionizam, kao i konfučijanizam, komunizam i feudalna sujeverja: sve su to negativni oblici znanja koji dolaze od Sotone, a njihova glavna svrha je da zaraze, pokvare i izvrnu ljudsku misao, da sputaju i kontrolišu ljudsko mišljenje, sa krajnjim ciljem da iskvare, povrede i unište ljude. Nasleđivanje porodičnog prezimena, na primer, odanost roditeljima, veličanje svoje porodice i teza koja glasi: „Usavršavaj se, dovedi svoju porodicu u red, vladaj nacijom i donesi mir svima” – sve su to učenja tradicionalne kulture. Pored toga, tu su i razne teološke teorije prisutne u građanskom društvu, poput budizma, taoizma i modernih religija. I one spadaju u opseg znanja. Neki ljudi, na primer, služe kao sveštenici ili propovednici ili su proučavali teologiju. Šta takvo znanje donosi? Da li je to blagoslov ili prokletstvo? (To je prokletstvo.) Kako znanje postaje prokletstvo? Ako takvi ljudi ne pričaju, onda neka rade šta hoće – ali kada progovore, oni izgovaraju versku doktrinu. Uvek pokušavaju da propovedaju duhovnu doktrinu; usađuju ljudima licemerje fariseja, umesto da im dopuste da razumeju istinu. Teološko znanje se pretežno bavi teološkom teorijom. Koja je najznačajnija karakteristika teološke teorije? Ona ljudima usađuje stvari za koje oni veruju da su duhovne, te kada ljudi usvoje takve pseudo-duhovne stvari, one postaju njihov prvi i poslednji utisak. Čak i ako si slušao reči koje Bog izražava, nećeš biti u stanju da ih razumeš u tom trenutku i bićeš sputan znanjem i teorijama fariseja. Ovo je veoma opasno. Zar takvoj osobi neće biti teško da prihvati istinu? Da rezimiramo, ako se vodiš doktrinom i znanjem i ako obavljaš svoju dužnost i postupaš tako što se oslanjaš na svoj dar, možda ćeš moći da učiniš nekoliko dobrih stvari, kako se to drugima može činiti. Ali kada živiš u takvom stanju, da li si toga svestan? Da li možeš da prepoznaš da se vodiš svojim znanjem? Da li možeš da osetiš do kakvih posledica to može da dovede? Zar na kraju ne ostaneš sa prazninom u srcu, sa osećajem da takav život nema značaja? A zašto je to zapravo tako? Ova pitanja treba da se razjasne. To je naše trenutno stanje po pitanju znanja.

Upravo smo razgovarali o pitanjima znanja i dara. Postoji još jedno pitanje: mnogi ljudi su od svoje početne vere u Boga do danas prošli, a da nikada nisu saznali šta je istina, niti kako bi trebalo da je primene i da joj teže. Sve to vreme su se vodili nekim svojim uverenjem ili ljudskim predstavama i uobraziljom. Jednostavno rečeno, vode se onim što smatraju da je ispravno. Opsesivno se toga drže, pa čak i smatraju da je to istina. Misle da će, sve dok istraju u svom postupku do kraja, biti pobednici i da će opstajati i dalje. Veruju u Boga na osnovu takve ideje. Mogu da pate i da se odreknu svoje porodice i karijere i da odustanu od stvari koje vole – i onda sve to sažmu u nekoliko pravila koja primenjuju kao da su istina. Na primer, kada vide da neko ima problem ili da nečija porodica prolazi kroz težak period, oni preuzmu inicijativu i potrude se da im pomognu. Raspituju se o njima, brinu se o njima i pomažu im. Kada treba da se obavi neki prljav ili naporan posao, oni će se proaktivno angažovati da ga obave. Prljavština i zahtevi im ne smetaju. Nisu izbirljivi. U svom ophođenju s drugima oni se ne raspravljaju i trude se da postignu prijateljski sporazum sa svima. Ne svađaju se sa drugima i uče da u odnosu s drugim ljudima budu dobronamerni i tolerantni, tako da svi koji provode neko vreme sa njima kažu da su oni dobri ljudi i pravi vernici. Kada je reč o Bogu, oni rade šta god im On kaže da rade i idu gde god ih On pošalje. Ne opiru se. Čime se oni vode u životu? (Revnošću.) To nije tek jednostavan oblik revnosti – oni se vode uverenjem za koje smatraju da je ispravno. Takvi ljudi neće razumeti istinu čak ni posle višegodišnjeg verovanja u Boga, niti će znati šta znači primenjivati istinu, šta znači pokoriti se Bogu, šta znači zadovoljiti Boga, šta znači tražiti istinu ili šta su to istina-načela. Neće ništa od toga znati. Neće čak znati ni šta znači biti pošten niti kako biti takav. Oni veruju u sledeće: „Sve što treba da radim je da živim ovako i nastavim da sledim. Šta god da propoveda Božja kuća, ja ću se čvrsto držati načina na koji obavljam stvari; bez obzira na to kako Bog postupa sa mnom, neću odustati od svoje vere u Njega niti ću Ga napustiti. Mogu da obavljam bilo koju dužnost koja mi se poveri.” Takvi ljudi misle da mogu biti spašeni ako se ovako ponašaju. Kakva šteta, ipak, što uprkos tome što nemaju nikakav velik problem sa svojim stavom, oni ne razumeju nijednu istinu čak ni posle toliko godina slušanja propovedi. Ne razumeju istinu o pokoravanju niti znaju kako da je primene, ne razumeju istinu o tome kako biti poštena osoba, niti istinu o odanom obavljanju svoje dužnosti, a ne znaju ni šta znači biti površan. Ne znaju da li lažu ili su prevrtljivi. Zar takvi ljudi nisu za žaljenje? (Jesu.) Čime se oni vode? Da li možemo reći da se vode svojim nevinim dečijim srcem? Zašto bi se to moglo reći? Zato što se oni vode verovanjem: „Moje srce je tu da ga vaseljena vidi. To ljudima nije jasno; oni ga ne mogu videti – ali Nebo zna.” Njihovo srce je toliko „iskreno”: niko ga ne može razumeti i van dosega je svima. Zašto to nazivamo nevinim dečijim srcem? Zato što takve ljude vodi neka posebna vrsta emocije, neki lični sentiment ili njihove puste želje koje koriste da tumače šta vernik u Boga treba da radi i šta je to dužnost. Takođe koriste takve sentimente da sistematizuju Božje zahteve. Vode se verovanjem da: „Bog zapravo ne zahteva da ljudi bilo šta rade niti da imaju mnogo veština ili razumeju mnogo istine. Dovoljno je da čovek ima nevino dečije srce. Tako je jednostavno verovati u Boga – samo treba da nastaviš da postupaš na osnovu svog nevinog dečijeg srca.” Ipak, njihove laži ne prestaju, baš kao ni njihov otpor, njihovo buntovništvo, njihove predstave i njihova izdaja. Šta god da rade, ne osećaju da je to važno, već misle: „Imam bogoljubivo srce. Niko ne može da naruši moj odnos s Bogom, niko ne može da umanji moju ljubav prema Bogu i niko ne može da utiče na moju odanost Bogu.” Kakav je ovo mentalni sklop? Apsurdan, zar ne? Apsurdan je i za žaljenje. U duhu takve osobe postoji jedno stanje – isušeno, osiromašeno i jadno. Zašto kažemo „isušeno”? Zato što, kada se takva osoba suoči sa nečim jednostavnim – recimo, da je izrekla je laž – ona to ne shvata, niti je toga svesna. Ne oseća nikakvo kajanje; nema nikakvih osećanja. Do sada je sledila Boga bez rigoroznih kriterijuma po kojima bi vrednovala bilo šta što radi. Za samu sebe ne zna kakva je osoba niti da li ima lažljivu prirodu, ni da li bi stvarno mogla da bude poštena osoba ili da li je u stanju da se pokori Božjim zahtevima. Ništa od toga ne zna. Takve osobe su za žaljenje i isušenog su duha. Zašto kažemo da su isušenog duha? Zato što ne znaju šta Bog od njih zahteva niti zašto veruju u Boga ili kakva osoba treba da budu. Ne znaju koji postupci su nerazumni, a koji krše istina-načela. Ne znaju kakav stav treba da zauzmu prema zlim ljudima, a kakav prema dobrim ljudima; ne znaju s kim treba da komuniciraju niti s kim treba da se zbliže. Kada postanu negativni, čak ne znaju ni u kakvo stanje su upali. To znači biti isušenog duha. Da li ste vi ovakvi? (Jesmo.) Ne sviđa mi se kada čujem da to kažete, ali to je stanje u kom se nalazite. Uvek ste emotivni i niko ne zna kada će se to promeniti.

Šta znači biti emotivan? Osmotrićemo jedan primer. Neki ljudi osećaju da mnogo vole Boga. Konkretno, osećaju se veoma počastvovano i dvostruko blagosloveno jer su rođeni u ovim poslednjim vremenima, jer su prihvatili ovu etapu Božjeg dela i što mogu čuti Njegove reči sopstvenim ušima i lično iskusiti Njegovo delo. Stoga, misle da bi trebalo da nađu način da izraze svoja nevina dečija srca. A kako to rade? Njihove emocije isplivavaju na površinu, njihova strast je spremna da izbije, postaju pomalo iracionalni i njihove emocije postaju neprirodne. A iz toga, potom, izvire ružnoća. Ti ljudi su, zbog svoje vere u Boga, u kontinentalnoj Kini živeli u odvratnom okruženju i bili su ugnjetavani. Tada su imali žara i želeli su da uzviknu: „Svemogući Bože, volim Te!” Ali nisu imali gde to da učine – nisu smeli, bojali su se da će biti uhapšeni. Sad su u inostranstvu i slobodni su da veruju; konačno imaju mesto gde mogu da izraze svoja nevina dečija srca. Potrebno im je da izraze koliko vole Boga. Zato izlaze na ulice i pronalaze mesto gde nema mnogo ljudi i gde mogu da viču koliko god žele. Ali ipak, neposredno pre nego što uspeju da uzviknu, osete kao da imaju manjak samopouzdanja da to i urade. Gledaju oko sebe i uzvik im ne dolazi. Šta im prolazi kroz glavu? „Ovo neće ići. Nije dovoljno da imam samo nevino dečije srce. Ja još uvek nemam bogoljubivo srce. Nije ni čudo što nemam šta da uzviknem.” I tako, tužni i bolni, odlaze kućama i mole se Bogu u suzama: „O Bože, nisam se usudio da uzviknem ’Volim Te’ kad sam bio u okruženju koje to nije dozvoljavalo. Sada sam u okruženju koje to dozvoljava, ali još uvek nemam dovoljno samopouzdanja. Moj uzvik ne dolazi. Izgleda da su moj rast i moje samopouzdanje suviše bedni. Ja nemam život.” Od tada se mole, pripremaju se i posvećuju se tom problemu. Često čitaju Božje reči i bivaju ganuti do suza, a te emocije i entuzijazam se kovitlaju i gomilaju u njihovim srcima sve dok jednog dana ne osete da imaju dovoljno jake emocije da mogu da odu na trg na kom je nekoliko hiljada ljudi i pred tom gomilom uzviknu: „Volim Te, Svemogući Bože” – ali kad odu na trg i vide sve te ljude, njihov uzvik ne dolazi. Možda još uvek nisu uzviknuli, čak ni sada. Ali bilo da jesu ili nisu, šta bi to značilo? Da li taj uzvik znači da primenjuju istinu? Da li time svedoče Bogu? (Ne.) Zašto su onda rešeni da to uzviknu? Veruju da bi taj njihov uzvik bio jači i delotvorniji od bilo koje druge metode širenja Božjih reči i svedočenja Bogu. To znači biti osoba koja ima nevino dečije srce. Da li je dobro ili loše da neka osoba ima takve emocije? Da li je to prirodno ili neprirodno? Da li to može da se svrsta u okvire normalne ljudskosti? (Ne može.) Zašto ne može? Koji cilj Bog ima kada ljudima zadaje dužnosti i kada ih upućuje da razumeju i primenjuju istinu? Da li to radi da bi u ljudima pojačao emociju ljubavi prema Njemu ili da bi pojačao njihove emocije prema obavljanju dužnosti? (Ne.) Da li vi ponekad ili možda često osećate takve emocije? (Da.) Kada ih osetiš, da li nadolaze iznenada i neprirodno ili osetiš da ih je teško obuzdati? Moraš da ih obuzdaš, koliko god to bilo teško. Ako zanemarimo sve ostalo, to su samo emocije, a ne dostignuća koja se ostvaruju nakon što ljudi razumeju i počnu da primenjuju istinu ili da slede Božji put. Emocije nisu prirodno stanje. Da li se onda ovo neprirodno stanje može svrstati u radikalnu tvrdoglavost? To zavisi od slučaja do slučaja. Postoje različiti stepeni; neki se mogu svrstati u radikalnu tvrdoglavost, a neki dosežu nivo apsurda. Normalno je da neko povremeno izbaci iz sebe ovakvu vrstu emotivnog naboja. Kako se onda ispoljava to neprirodno stanje? Ispoljava se kada čovek radi nešto vođen neobuzdanom emocijom. Kada svaki dan živi na taj način i jurca unaokolo, čita Božje reči i širi jevanđelje zbog te stvari i obavlja raznorazne dužnosti zbog te stvari – kada se sve vrti oko te jedne stvari i ona postane jedina vrednost i značaj njegovog postojanja i života – tu nastaje problem. Cilj i pravac te osobe postaju iskrivljeni. U ljudima koji se vode svojim nevinim dečijim srcima postoji neka ružnoća. Postoji u njima neka tvrdoglavost i njihove emocije nisu prirodne. Ako se čovek vodi tim stvarima i često živi u takvom stanju, da li može da razume istinu? (Ne može.) Ako ne može da razume istinu, kakav je njegov način razmišljanja kada sluša propovedi? Kakvu nameru ima kada čita Božje reči? Da li neko ko oduvek veruje u Boga svojim nevinim dečijim srcem može da razume i zadobije istinu kroz religijske obrede? (Ne može.) Zašto ne može? Zato što ništa što ta osoba radi nije zasnovano na istini, već na religijskoj teoriji i na predstavama i uobrazilji. Takođe, nije reč ni o stremljenju ka istini i primeni istine. Takvoj osobi uopšte nije stalo do toga šta je zaista istina ili šta govore Božje reči. To je ne zanima, kao da je nevino dečije srce sve što je potrebno da bi čovek imao veru u Boga, kao da je jedino što čovek treba da uradi to da se pozabavi stvarima i da se potrudi u crkvi. Njima je to sasvim jednostavno. Ne shvataju šta znači razumevanje i primena istine niti čemu treba da teže da bi bili spašeni. Možda ponekad razmišljaju o tim stvarima, ali jednostavno ne mogu da ih shvate. Sve vreme misle: „Sve dok sam revnostan, dok osećam jake emocije i mogu da istrajem do kraja, možda ću biti spašen”. Shodno tome, u zanosu svojih pojačanih emocija, prave samo gluposti i rade ono što se protivi načelima istine. Naposletku, bivaju razotkriveni i eliminisani. Izgleda da pojačane emocije ipak nisu tako sjajna stvar.

Postoji još jedno prilično ozbiljno stanje ako se vodite nevinim dečijim srcem, a to je da se neki ljudi uvek oslanjaju na entuzijazam da bi verovali u Boga. Vatra u njihovim srcima nikada ne jenjava; misle da je nevino dečije srce sve što im treba kako bi verovali u Boga. Oni ovako razmišljaju: „Nema potrebe da razumem istinu, nema potrebe da se preispitujem i nema potrebe da dolazim pred Boga da priznam svoje grehe i pokajem se – i sigurno nema potrebe da prihvatim bilo kakav sud, grdnju, orezivanje niti bilo čiju cenzuru i kritiku. Nisu mi potrebne te stvari. Sve što mi treba jeste nevino dečije srce.” To je načelo njihove vere u Boga. Oni misle: „Ne moram da prihvatim sud i grdnju. Meni je dovoljno je da se ja osećam dobro. Verujem da će Bog sigurno biti srećan zbog onoga što radim. Ako sam ja srećan i Bog je srećan – u tome je stvar. Ako verujem u Boga na taj način, biću spašen.” Zar nije ovo užasno naivan način razmišljanja? Vi ste ranije bili u takvom stanju, zar ne? (Jesmo.) Ako do kraja života živite u takvom stanju, nesposobni za bilo kakvu promenu, onda je pošteno reći da ni najmanje ne razumete istinu. Istina nema nikakvog uticaja na vas. Ne znate šta je cilj niti u čemu je značaj Božjeg spasenja čoveka i ne razumete šta je zapravo vera u Boga. Koja je razlika između vere u Boga i verovanja u religiju? Svi smatraju da čovek veruje u religiju zato što nema sredstava za život ili možda ima nekih teškoća kod kuće. Osim toga, on želi da pronađe nešto na šta može da se osloni, da nađe duhovnu podršku. Verovanje u religiju je često ništa drugo do sredstvo koje se koristi kako bi se ljudi podstakli da budu dobri i milosrdni, da pomažu drugima, da budu ljubazni prema drugima, da čine više dobrih dela da bi imali više vrlina, da ne ubijaju i ne podmeću požare, da ne krše zakon i ne čine zločine, da ne rade loše stvari, da ne tuku ljude i da ih ne psuju, da ne kradu, ne pljačkaju i ne varaju ili obmanjuju. Takav koncept „verovanja u religiju” postoji u umu svakog čoveka. U kojoj meri ovaj koncept verovanja u religiju postoji u vašim srcima danas? Da li je sve to što je u vezi sa verovanjem u religiju u skladu sa istinom? Odakle tačno sve to dolazi? Da li znate? Ako verujete u Boga srcem u kom gajite verovanje u religiju, koji će biti rezultat toga? Da li je to pravi način verovanja u Boga? Da li postoji razlika između stanja koje uključuje verovanje u religiju i stanja koje podrazumeva veru u Boga? Koja je razlika između verovanja u religiju i vere u Boga? Kada si prvi put počeo da veruješ u Boga, možda si osećao da su verovanje u religiju i vera u Boga ista stvar. Ali danas, posle višegodišnjeg verovanja u Boga, šta misliš da vera u Boga zaista znači? Da li postoji ikakva razlika u odnosu na verovanje u religiju? Verovanje u religiju znači da čovek sledi neke religijske rituale kako bi njegov duh dostigao sreću i dobio utehu. Ne odnosi se pitanje životnog puta koji su ljudi izabrali niti na to kako žive svoje živote. U tvom unutrašnjem svetu ništa se nije promenilo; ti si i dalje ti, a tvoja priroda-suština ostaje ista. Nisi prihvatio istine koje dolaze od Boga, niti si učino da postanu tvoj život, već si samo činio neka dobra dela ili sledio obrede i pravila. Samo si učestvovao u nekim aktivnostima koje su u vezi sa verovanjem u religiju – samo to i to je sve. Na šta se, dakle, odnosi vera u Boga? Odnosi se na promenu načina života i na to da je već došlo do promene u tome kako vrednuješ svoje postojanje i svoje životne ciljeve. Ti si u svom životu prvobitno vrednovao stvari kao što su poštovanje predaka, izdvajanje iz mase, dobar život i težnja za slavom i bogatstvom. Danas si to sve napustio. Više ne slediš Sotonu, već želiš da ga se odrekneš, da se odrekneš tog zlog trenda. Ti slediš Boga, ono što prihvataš je istina, a put kojim hodaš je put traganja za istinom. Pravac tvog života se potpuno promenio. Nakon što si počeo da veruješ u Boga, drugačije pristupaš životu, imaš drugačiji način života, slediš Stvoritelja, prihvataš i pokoravaš se suverenosti i uređenjima Stvoritelja, prihvataš Stvoriteljevo spasenje i na kraju postaješ pravo stvoreno biće. Zar to ne menja tvoj način života? To je sve u potpunoj suprotnosti sa onim za čim si prethodno težio, sa tvojim prethodnim načinom života i sa motivacijom i značajem koji su u pozadini svega što si radio – sve je potpuno drugačije, nije ni približno isto. Ovim ćemo završiti priču o razlici između vere u Boga i verovanja u religiju. Da li u sebi možete da prepoznate stanje „nevinog dečijeg srca” o kom smo pričali? (Možemo.) Da li se onda većinu vremena vodite svojim nevinim dečijim srcem ili ste samo povremeno u tom stanju? Ako je samo povremeno, to je dokaz da si već odbacio to stanje i počeo da tragaš za istinom, da si počeo da izlaziš iz tog stanja; ako se još uvek uglavnom vodiš svojim nevinim dečijim srcem i ne znaš kako da se vodiš Božjim rečima i istinom, niti kako da odbaciš ograničenja nevinog dečijeg srca i izađeš iz tog stanja, to je dokaz da još uvek ne živiš pred Bogom, da još uvek ne znaš šta je istina niti kako da je tražiš. Da li u tome postoji velika razlika? (Postoji.) Ako nastaviš da živiš na taj način, bez da imalo razumeš istinu, u opasnosti si – pre ili kasnije moraćeš da budeš eliminisan. Što se tiče toga kako nastaje to nevino dečije srce, moraćeš da tražiš istinu, da detaljno analiziraš to stanje i promeniš ga. Zašto bi neko imao nevino dečije srce; koje su posledice toga što se oslanjaš na strastvenu veru u Boga; da li možeš da zadobiješ istinu ako veruješ u Boga na taj način; da li će to ojačati tvoju veru u Boga – u svom srcu moraš biti načisto po pitanju svega toga. To zahteva da se i dalje upoređuješ sa drugima, promišljaš o sebi i tragaš za rešenjem.

Jedna vrsta ljudi je u svom srcu entuzijastična u svojoj veri u Boga. Prihvatljiva im je bilo koja dužnost, pa čak i malo poteškoća, ali njihov temperament je nestabilan – emocionalni su, hiroviti i nedosledni. Ponašaju se samo u skladu sa svojim raspoloženjem. Kada su srećni, dobro obavljaju zadati posao i dobro se slažu sa ljudima s kojima sarađuju i s kojima su u kontaktu. Spremni su da preuzmu i više dužnosti – osećaju odgovornost prema svakoj vrsti dužnosti koju obavljaju. Tako se ponašaju kada su u dobrom stanju. Možda za to postoji razlog: možda ih je neko pohvalio zato što su dobro obavili svoju dužnost i zadobili su poštovanje i odobravanje grupe. Ili možda mnogo ljudi ceni njihov rad, pa sa svakim hvalospevom sve više dižu nos. I tako, svakodnevno obavljaju istu dužnost, ali istovremeno uopšte ne mogu da dokuče Božje namere niti traže istina-načela. Uvek postupaju na osnovu svog iskustva. Da li je iskustvo istina? Da li je pouzdano postupati na osnovu svog iskustva? Da li je ono u skladu sa istina-načelima? Postupanje na osnovu iskustva nije u skladu sa načelima; nužno će doći vreme kada to iskustvo neće biti dovoljno. Tako se desi da jednog dana ti ljudi ne obave dobro svoju dužnost. Mnoge stvari pođu naopako i oni bivaju orezani. Grupa nije njima zadovoljna. Tada postaju negativni: „Više neću da obavljam ovu dužnost. Loše to radim. Svi ste bolji od mene. Ja sam taj koji nije dobar. Ko god je voljan, samo neka nastavi!” Neko razgovara sa njima o istini, ali to ne dopire do njih, oni to ne razumeju i govore: „Zašto bismo o tome razgovarali? Ne zanima me da li je to istina ili ne – ja ću svoju dužnost da obavljam kada sam srećan, a kada nisam, neću. Zašto se to toliko komplikuje? Sada neću da je obavljam, sačekaću dan kada budem srećan.” Ti ljudi su uvek takvi. Bilo da obavljaju svoju dužnost, čitaju Božje reči ili slušaju propovedi i prisustvuju okupljanjima, takvi su i u interakciji s drugima – u svakom aspektu svog života otkrivaju različita stanja – ponekad su natmureni, a ponekad vedri, nekad deluju uzvišeno, a nekad depresivno, ponekad su hladni, a ponekad odišu toplinom, nekad su negativni, a nekad pozitivni. Ukratko, njihovo stanje je uvek vrlo izraženo, bilo dobro ili loše. To se može videti na prvi pogled. Nedosledni su u svemu što rade i samo se prepuštaju svom temperamentu. Kada su srećni, bolje obavljaju posao, a kada nisu, nepažljivi su – možda čak i prestanu da se time bave i odustanu. Šta god da rade, moraju to da rade u skladu sa svojim raspoloženjem, u skladu sa okruženjem, u skladu sa svojim zahtevima. Uopšte nemaju volje da trpe teškoće; vole da ih neko tetoši, razmaženi su i histerični, nemoguće ih je urazumiti i ne čine ništa da tu svoju narav obuzdaju. Niko ne sme da ih uvredi; ako se to ipak desi, njihova narav se poput olujnog oblaka sruči na tu osobu – a čim ih taj nalet prođe, postaju negativni i utučeni. Štaviše, sve što rade, rade onako kako njima najviše godi. „Ako mi se dopadne ovaj posao, uradiću ga; ako mi se ne svidi, neću ga nikad uraditi. Ko god od vas je voljan, može da ga obavi. To sa mnom nema nikakve veze.” Kakva je to osoba? Kada je srećna i u dobrom je stanju, uzbuđena je i kaže da želi da voli Boga. Toliko je uzbuđena da plače, vrele suze joj se slivaju niz lice dok glasno jeca. Da li njeno srce zaista voli Boga? Stanje ljubavi prema Bogu je prirodno, ali ako sagledate narav, ponašanje i otkrovenje ovakve osobe, pomislili biste da se ponaša poput deteta od desetak godina. Ta njena narav, njen način života je hirovitost. Nije odana, nedosledna je, neodgovorna i nemarna u svemu što radi. Nikada ne prolazi kroz teškoće i nije voljna da preuzme odgovornost. Kada je srećna, dobro joj je bez obzira na to šta da radi; u redu je ako treba da podnese malo teškoća i ako su njeni interesi na gubitku. Ali ako nije srećna, neće raditi ništa. Kakva je to osoba? Da li je takvo stanje prirodno? (Nije.) Ovaj problem prelazi granicu neprirodnog stanja – ovako se ispoljava ekstremna hirovitost, ekstremna glupost i neznanje, ekstremno detinjasto ponašanje. U čemu je problem sa hirovitošću? Neki ljudi bi rekli: „Problem je nestabilan temperament. Takvi ljudi su previše mladi i nisu prošli kroz dovoljno teškoća, njihova ličnost još nije formirana, pa se često ponašaju hirovito.” Činjenica je da hirovitost ne mari za godine: i četrdesetogodišnjaci i sedamdesetogodišnjaci su ponekad hiroviti. Kako se to može objasniti? Hirovitost je zapravo problem čovekove naravi, i to vrlo ozbiljan problem! Ako čovek obavlja važnu dužnost, hirovitost može u tome da ga uspori i da uspori napredak posla, te da tako prouzrokuje gubitke interesima Božje kuće; čak povremeno utiče i na obične dužnosti i sprečava čoveka da nešto obavi. Nema u tome ničega što bi koristilo drugima, čoveku samom ili radu crkve. Kad se uzmu u obzir mali zadaci koje takav čovek obavlja i cena koju plati, vidi se da je na gubitku. Ljudi koji su naročito hiroviti nisu podobni da obavljaju dužnost u Božjoj kući, a takvih ljudi ima mnogo. Iskvarena narav se najčešće ispoljava kroz hirovitost. Skoro svaka osoba ima takvu narav. A kakva je ta narav? Prirodno, svaka iskvarena narav je jedna vrsta sotonske naravi, a hirovitost je iskvarena narav. Blago rečeno, to znači da čovek ne voli niti prihvata istinu; s ozbiljnije tačke gledišta, znači da čovek oseća odbojnost prema istini i mrzi je. Da li hirovite osobe mogu da se pokore Bogu? Svakako da ne mogu. Mogu to da urade u trenutku, kada su srećne i imaju koristi, ali kada su nesrećne i nemaju koristi, one planu u bes i usude se da se odupru Bogu i izdaju Ga. Takve osobe će same sebi reći: „Nije mi važno da li je to istina ili nije – važno je da sam srećan, da sam zadovoljan. Ako nisam srećan, ništa što bilo ko kaže mi neće pomoći! Šta znači istina? Šta znači bog? Ja sam šef!” Kakva je to vrsta iskvarene naravi? (To je mržnja prema istini.) To je narav koja mrzi istinu, koja joj se protivi. Da li postoji element nadmenosti i umišljenosti u tome? Element nepopustljivosti? (Postoji.) Ovde postoji još jedno strašno stanje. Kada su takve osobe dobro raspoložene, ljubazne su prema svima i odgovorne u obavljanju svoje dužnosti; ljudi misle da su to dobre, pokorne osobe, spremne da plate cenu, osobe koje zaista vole istinu. Ali čim postanu negativne, one prestanu da rade, žale se, pa čak ih je i nemoguće urazumiti. Tu se otkriva njihova zla strana. Niko ne sme da im prigovori. Čak će i reći: „Razumem svaku istinu, samo je ne primenjujem. Dovoljno je da se ja osećam dobro!” Kakva je ovo narav? (Zloba.) Ovi zli ljudi nisu samo spremni da se brane protiv svakoga ko bi ih mogao orezati, već bi, poput zlog demona, čak i povredili i naškodili drugima. Niko ne sme da im se suprotstavi. Zar ovo nije izuzetno hirovito i zlobno ponašanje? Da li ovaj problem nastaje zato što su te osobe mlade? Da li bi bili hiroviti i da su stariji? Da li bi bili razumniji i racionalniji da su stariji? Ne bi. Ovo nije nešto što ima veze sa njihovom ličnošću ili godinama. U njima se krije duboko ukorenjena iskvarena narav. Njima upravlja iskvarena narav i oni se time vode u životu. Da li postoji pokornost kod nekoga ko živi u iskvarenoj naravi? Mogu li takve osobe da traže istinu? Da li postoji neki deo njih koji voli istinu? (Ne postoji.) Ne, ništa od toga ne postoji. Da li ste svi bili u hirovitom stanju? (Jesmo.) Da li biste smatrali da je to problem da o tome nismo razgovarali? (Ne bismo.) Sada, nakon što smo o tome razgovarali, da li smatrate da je ovo prilično ozbiljan problem? (Da.) Ponekad se hirovitost javlja iz objektivnih razloga. U tom slučaju to nije problem naravi. Svi problemi koji potiču iz naravi i sva otkrovenja iskvarene naravi koju čovek otkrije kroz svoje postupke imaju negativne posledice. Navešću jedan primer objektivnog razloga: recimo da neki čovek danas ima strašne bolove u stomaku. Toliko je u bolovima da jedva ima snage da govori. Samo želi da se malo odmori. Upravo tada neka druga osoba dođe i progovori sa njim nekoliko reči, a on joj odgovori pomalo grubim tonom. Da li je ovde problem u naravi tog čoveka? Ne, nije. On se tako ponaša samo zato što je bolestan i u bolovima. Da se on uobičajeno tako ponaša i razgovora sa drugima, onda bi problem bio u njegovoj naravi. U ovom slučaju, ton njegovog glasa je grublji zato što je njegova bol prešla određeni prag tolerancije. To je prirodno. Ako postoji objektivan razlog i svi priznaju da je takvo obraćanje i ponašanje oprostivo i razumno s obzirom na okolnosti, i da je to samo ljudska priroda, to je onda ponašanje i otkrovenje normalne ljudskosti. Uzmimo za primer nekoga ko je izgubio rođaka i počinje da plače od tuge. To je sasvim prirodno. Ipak, postoje ljudi koji bi tu osobu osuđivali i rekli: „Ova osoba je sentimentalna. Veruje u Boga sve ove godine, ali još uvek ne može da se odrekne svoje ljubavi prema porodici. Čak i plače kada joj rođak umre. Kako glupo!” A zatim se desi da ta ista osoba koja to govori zaplače jače od ikoga kada joj umre majka. Kako bi ovo trebalo sagledati? Ne možete slepo da primenjujete propise ili da generalizujete ovakve stvari – ako za nešto postoji objektivan razlog to onda spada u ponašanja i otkrovenja normalne ljudskosti. Šta su ponašanja i otkrovenja normalne ljudskosti, a šta ne – to varira u zavisnosti od okolnosti. Šta god da smo spomenuli o tome čime se čovek vodi u životu, ono o čemu smo pričali s jedne strane dotiče probleme ljudske naravi, a sa druge, postoje i problemi u ljudskim stavovima i u načinima i putevima po kojima nečemu streme. Uopšte nije reč o njihovom temperamentu ili ličnosti niti o spoljašnjem načinu na koji nešto obavljaju.

Postoji još jedno stanje, a to je kada se čovek u životu vodi filozofijama koje se tiču svetovnih poslova. Većina ljudi voli da teži slavi, dobiti i statusu u svojoj veri u Boga, a ne fokusiraju se na stremljenje ka istini. Sve dok čovek ima malo kova i nekoliko ideja, on ima i set sotonskih filozofija i životnih pravila. Svaki čovek ima svoj „trik u rukavu” o tome kako da živi srećno, kako da živi tako da se istakne, donese čast svom porodičnom imenu i dobije sveopšte priznanje. Koji su to trikovi? To su „vrhunske” filozofije za svetovne poslove. Nekim ljudima može biti smešno kad to čuju. Reči „vrhunske” i „filozofije za svetovne poslove” ne idu jedna s drugom. To je čudna kombinacija. Zašto se onda ovde koristi reč „vrhunske”? Uopšteno govoreći, čovek koji se vodi filozofijom za svetovne poslove veruje da, kako bi živeo, treba da se opremi nekim pravilima postojanja, odnosno nekim tajnama za preživljavanje. Takva osoba misli da je to jedini način da postigne svoje ciljeve u životu. Drži se tih pravila postojanja, koja su ujedno isto što i filozofije za svetovne poslove, kao svojih najviših načela, isto kao kada ljudi često izgovaraju neki svoj moto. Čvrsto se drži tih svojih filozofija kao da su istina i na isti način tretira i Božji izabrani narod. U sebi misli: „Nijedan čovek ne može da se odvoji od svetovnih poslova. Vi verujete u Boga, zar ne? Sledite načela, zar ne? Razumete istinu, zar ne? Pa onda, ja imam filozofiju za svetovne poslove koju mogu da iskoristim da se pozabavim vama. Vi ste metodični, je li tako? Sledite istina-načela, zar ne? Pa, ja ne razumem istina-načela, a ipak mogu da vas nateram da se dobro odnosite prema meni i mogu da vas vrtim oko malog prsta. Držaću vas sve u svom vidokrugu; reći ćete da sam dobar čovek i nećete pričati ništa loše o meni iza mojih leđa. Čak ću vas i osuđivati kada niste prisutni, ponašaću se ružno prema vama i izdaću vas – a vi se nećete opametiti.” Tako se ponaša osoba koja se vodi filozofijama za svetovne poslove. Šta se krije u tim filozofijama? Obmanjivanje, laži i taktiziranje, kao i određeni pristupi i metode. Na primer, kada takav čovek vidi osobu koja ima status, koja bi mogla da mu bude od koristi, onda je vrlo ljubazan, toj osobi se klanja i stalno je hvali. A uvek gleda snishodljivo i sa visine na ljude za koje misli da mu nisu od koristi i da su lošiji od njega, što u ljudima stvara osećaj inferiornosti i potrebe da se uvek ugledaju na njega. U svom unutrašnjem svetu, takav čovek je razvio sistem koji koristi da se igra i manipuliše ljudima i tako postupa prema svakoj vrsti ljudi. Kada nekog vidi, odmah zna kakva je to osoba i kako treba da postupa i komunicira s njom. Njegov um odmah smišlja formulu. Sofisticiran je i uvežban u tome. Ne treba da razmišlja kako da sprovede filozofije za svetovne poslove – nisu mu potrebne preliminarne skice ili bilo čije uputstvo. Ima svoje metode. Neke od tih metoda je sam smislio; neke je naučio ili video kod drugih, ili ih je zadobio pod uticajem drugih. Možda mu niko nije spomenuo te metode, ali ume sam da zaključi sve detalje, i da tako nauči svoje filozofije za svetovne poslove, kao i tehnike, pristupe i metode, planove i proračune. Da li ljudi koji se time vode imaju istinu? Da li mogu da se vode istinom u životu? (Ne.) Ne mogu. Dakle, kakav uticaj imaju na druge ljude? Oni druge ljude često varaju i obmanjuju, iskorišćavaju ih, igraju se s njima i mnogo toga drugog. Nije nužno da te filozofije za svetovne poslove isključivo koriste intelektualci ili neka grupa ljudi – činjenica je da su prisutne u svima.

Na koji još način se ispoljavaju sotonske filozofije? Neki ljudi su vešti govornici. Sposobni su da izmame osećaj sreće i zadovoljstva kod ljudi koji odlaze smireni nakon što su čuli njihov govor, ali oni zapravo uopšte ne rade ništa. Kakva je to osoba? To je neko ko manipuliše ljudima lepim rečima. Neke starešine i delatnici neko vreme rade, a onda pomisle: „Da li me Onaj Višnji razume? Da li Bog mene poznaje? Trebalo bi da prijavim nekoliko problema kako bi Višnji znao da radim. Ako Višnji vidi da su problemi koje prijavljujem prilično stvarni i bitni, da je to nešto ključno, možda će me ceniti jer će videti da mogu da obavljam stvaran posao.” I tako, takva osoba nađe priliku da spomene probleme. Opravdano je da ih spominje jer je to zdravorazumski i posao to zahteva. Ali to ne sme biti uprljano njenim ličnim namerama. Da li možete da prepoznate nameru ove osobe kada prijavljuje probleme? Šta je zapravo problem u toj nameri? Ovo pitanje zahteva razmišljanje i prosuđivanje. Ako je spominjala probleme da bi dobro obavljala svoju dužnost i da bi zadovoljila Boga, to bi bilo opravdano; to bi značilo da je odgovorna i da obavlja stvaran posao. Ipak, trenutno postoje neke starešine i delatnici koji ne obavljaju stvaran posao, već su oportunisti koji hvataju krivine, lažu svoje nadređene i uvek nešto kriju od onih koji su im podređeni. I pored toga, hteli bi da im sve ide glatko i od ruke, i da udovolje svakom. Zar se oni ne vode sotonskim filozofijama kada postupaju na taj način? Ako je tako, kako bi ovaj problem mogao da se razreši? Koje istine treba tražiti, kako ih treba spoznati i razumeti – ovo mora biti razjašnjeno pre nego što se problem njihove iskvarene namere može razrešiti. Evo još jednog primera. Dve osobe treba da obave dužnost zajedno. Treba da odu u crkvu u drugom kraju da reše tamo neki problem. Tamošnji uslovi za život su relativno loši, javna bezbednost nije sjajna i to mesto je pomalo rizično. Jedna od tih osoba kaže: „Ljudi u toj crkvi me ne vole. Čak i da odem, nije uopšte sigurno da bih mogao da rešim taj problem. Ali tebe svi vole. Bilo bi produktivno da ti odeš i rešiš taj problem.” Druga osoba se složi da je to tačno i odlazi. Bez obzira na sve, zar ne postoji problem u osobi koja je našla razloge i izgovore da ne ide? Bili ti izgovori i razlozi opravdani ili ne, da li ona ovom prilikom primenjuje istinu? Da li misli na svoju braću i sestre? Ne, ona laže. Koristi lepe reči da postigne svoje ciljeve. Zar to nije tehnika? Ako i ti tako razmišljaš i tako se ponašaš, znači da se nisi pobunio protiv tela. Još uvek se vodiš sotonskim filozofijama. Ali šta ako bi mogao da se pobuniš protiv sebe i ako se ne bi vodio sotonskim filozofijama? Na početku ne bi hteo da odeš u tu crkvu da rešavaš njihove probleme, ali bi ipak razmislio: „To nije ispravno. Činjenica da sam sklon da tako razmišljam znači da sam loša i nemoralna osoba. Moram što pre da povučem ono što sam rekao. Moram da se izvinim i da budem otvoren o iskvarenosti koju sam otkrio. Moram da odem u to mesto danas, čak i ako to znači da ću tamo umreti.” Ali nije sigurno da ćeš tamo umreti. Smrt ne dolazi baš tako lako, zar ne? Život i smrt određuje Bog. Sve u svemu, u takvom slučaju, treba da budeš odlučan i da imaš sposobnost da se pobuniš protiv sebe. Samo tada ćeš moći da se vodiš istinom. Izložiću još jedan primer. Dve osobe treba da obave dužnost zajedno. Obe se plaše da preuzmu odgovornost, što se potom pretvori u bitku rečima. Jedan kaže: „Ti idi i bavi se ovim.” Drugi kaže: „Bilo bi bolje da ti to rešiš. Ja sam lošijeg kova od tebe.” Ono što oni zapravo žele da kažu je sledeće: „Ako se ova dužnost dobro obavi, neće biti nikakve nagrade, a ako se loše uradi, ja ću biti orezan. Ja ne idem – nisam tako glup! Znam na šta ciljaš. Prestani da pokušavaš da me navedeš da idem.” Šta se desi na kraju svog tog prepucavanja? Ni jedan ni drugi ne odu i posao zbog toga kasni. Zar to nije nemoralno? (Jeste.) Zar odgađanje posla nije ozbiljna posledica? To donosi loše rezultate. Dakle, čime se ove dve osobe vode? Obe se vode sotonskim filozofijama; ograničene su i sputane sotonskim filozofijama i svojim lukavstvom. Nisu uspele da primene istinu i zbog toga njihovo obavljanje dužnosti nije po merilima. To je površno obavljanje dužnosti u kom uopšte nema svedočanstva. Recimo da dve osobe treba da obave dužnost zajedno. Jedna od njih pokušava da bude dominantna u svemu i uvek želi da ima poslednju reč, te druga osoba može da pomisli: „On je čvrsta osoba; voli da preuzima vođstvo. Pa, neka preuzme vođstvo u svemu, a kada nešto krene naopako, on je taj koji će biti orezan. ’Grom uvek u najviše drvo udara!’ Ja se onda neću isticati. Slučajnost je da sam lošijeg kova, a i ne volim ni sa čim da se bavim. On voli da preuzima vođstvo, zar ne? Pa, ako nešto treba da se uradi, ja ću mu to prepustiti!” Osoba koja bi tako nešto izjavila uživa da udovoljava drugima i da ih sledi. Šta mislite o načinu na koji takve osobe obavljanju dužnost? Čime se vode u životu? (Vode se filozofijama za svetovne poslove.) Oni imaju i nešto drugo na umu: „Da se on ne naljuti na mene ako mu ukradem tron? Zar neće biti nesuglasica između nas dvoje u budućnosti? Ako bi ovo uticalo na naš odnos, imali bismo teškoće u daljem slaganju. Bolje je za mene da ga pustim da radi šta hoće.” Zar ovo nije filozofija za svetovne poslove? Takvi ljudi na taj način sebi štede trud, što im omogućava da izbegnu preuzimanje odgovornosti. Uradiće sve ono što im se naredi, neće morati da preuzmu vođstvo, ni da se ističu, niti će morati da razmišljaju o bilo kakvim problemima. Sve to neko drugi pokriva, tako da se oni ne umaraju. Njihova volja da slede druge dokazuje da nemaju osećaj odgovornosti. Vode se filozofijama za svetovne poslove. Ne prihvataju istinu niti se drže načela. To nije harmonična saradnja – ovo je primer osoba koje slede druge i koje drugima udovoljavaju. Zašto to nije saradnja? Zato što ne preuzimaju odgovornost ni za šta. Ne postupaju svim svojim srcem ni svim svojim umom, a možda čak ne postupaju ni sa svom svojom snagom. Zbog toga kažem da se vode filozofijama za svetovne poslove, a ne istinom. Evo još jednog primera: neko uradi nešto loše tokom obavljanja svoje dužnosti, nešto što nanese štetu interesima Božje kuće. Ti to primetiš, ali u sebi misliš: „To nije moja stvar, nije naštetilo mojim interesima. Osim toga, ja nisam odgovoran za to. Zašto ja da zabadam nos u tuđe poslove? Neka se neko drugi pobrine za to, ko god da hoće. Ja samo treba da se držim svojih obaveza. Nije moja stvar ako drugi ljudi rade nešto loše. Briga me ako to vidim; nije me briga ni ako su skrenuli s puta; ako to nanosi štetu radu crkve, ni to nema veze sa mnom.” Zar ovo nije filozofija za svetovne poslove? (Jeste.) Da li ova osoba ima dobre namere? (Nema.) Ona se vodi sotonskim filozofijama. Neki ljudi rade takve stvari povremeno; drugi često, a da nikada ne traže istinu, ne razmišljaju o sebi, niti rešavaju svoje iskvarene naravi. Ove dve vrste ljudi su u različitim situacijama. Ali, bez obzira da li se to dešava u pojedinačnim ili u svim situacijama, to svakako ima veze sa problemom iskvarene naravi. Nije to jednostavan problem koje se tiče metoda koje čovek koristi – tako izgleda život čoveka koji se vodi sotonskim filozofijama. Koje još filozofije za svetovne poslove ljudi često uočavaju i susreću se sa njima? (Kada neko podmićuje druge nudeći im sitne usluge, kada se prilagođava tuđim izborima, hvali druge ljude i ulizuje im se.) Prilagođavanje tuđim izborima jeste jedna od tehnika, jedna vrsta filozofije za svetovne poslove. Šta još? (Kada čovek ne kaže direktno da je video da neko krši načela, iz straha da ne povredi osećanja te osobe.) Kada čovek ne govori direktno, uvek zaobilazi probleme, uvek bira ljubazne reči koje ne uključuju ni načela ni suštinski problem – to je druga vrsta filozofije za svetovne poslove. Da li ih ima još? (Kada čovek laska i ulaguje se svakome ko ima neki status.) To je ulizivanje, što je takođe jedna vrsta filozofije za svetovne poslove. Postoje ljudi koji po svojoj prirodi uvek žele da manipulišu drugima i da ih iskoriste. Oni su posebno lukavi. Ima ljudi kojima sve ide glatko i od ruke gde god da idu. Ono što kažu zavisi od toga kome se obraćaju. Njihov um vrlo brzo reaguje: znaju kako da se postave prema osobi već od prvog susreta. Takvi ljudi su izuzetno lukavi; oni ne mogu da se vode istinom. Kako se još ispoljavaju filozofije za svetovne poslove? (Kada se čovek ne usuđuje da progovori nakon što naiđe na problem zato što se plaši da preuzme krivicu ako se ispostavi da je to neka greška, kada posmatra šta drugi govore i rade i ne izražava svoje mišljenje sve dok većina ne iskaže svoje.) Ljudi obično idu linijom manjeg otpora i misle da zakon ne može da se sprovede kada ga svi prekrše. Kakav je to problem? Kakva je to narav? Zar to nije lažljiva narav? Kada se čovek ne usuđuje da se drži istina-načela zato što želi da udovoljava drugima i plaši se da nekog ne uvredi, a uz to se boji da će biti razotkriven i eliminisan zbog toga što primenjuje istinu – to je prilična dilema! To je žalosna sudbina ljudi koji ugađaju drugima. Kada ljudi ne primenjuju istinu, onda proživljavaju život u tako ružnim uslovima; svi oni nose đavolsko obličje Sotone. Neki od tih ljudi su podmukli, neki su skloni izdaji, neki su ogavni, neki podli, neki ponizni, a ostali su jadni. Da li se vi vodite sotonskim filozofijama? Da li laskate svakom starešini, dok zanemarujete starešine koje su smenjene i eliminisane; trudite se da se dodvorite svakome ko je izabran za starešinu, bez obzira na to ko je ta osoba; izgovarate svakakve gadosti, na primer: „Gospode, kako si lep i tako pravilno građen – slika i prilika lepote. Imaš prelep glas, nalik nekom voditelju i pevaš kao slavuj”. I tako tražite način da im se umilite; laskate im u svakoj prilici; podmićujete ih sitnim uslugama; generalno posmatrate šta rade i govore i osmišljavate načine da im udovoljite kad vidite da im se nešto sviđa. Da li koristite takve taktike? (Da. Ponekad primetim da starešina ili delatnik ima neke probleme ili nedostatke, ali se ne usudim išta da kažem, iz straha da će me okriviti i da će biti zlovoljni prema meni.) To je nedostatak načela. Da li si, dakle, siguran da si tačno prepoznao te probleme i da bi koristilo radu crkve ako bi progovorio o njima? (Da, pomalo.) Pomalo si siguran – šta onda moraš da uradiš da bi to bilo u skladu sa istina-načelima? Ako si siguran da si pronašao problem i ako u svom srcu znaš da taj problem treba da se reši, inače će usporiti obavljanje posla, a ipak nisi u mogućnosti da se pridržavaš načela i bojiš se da ćeš uvrediti druge ljude, kakav problem se ovde javlja? Zašto bi se plašio da se pridržavaš načela? Ovo je veoma ozbiljno pitanje koje se tiče toga da li voliš istinu i da li imaš osećaj za pravdu. Treba da izneseš svoje mišljenje čak i ako nisi siguran da je ispravno. Ako imaš svoje mišljenje ili ideju, treba da ih izneseš i da pustiš druge da ih procene. Ti ćeš imati koristi od toga, a to će delimično i rešiti problem. Ako u sebi misliš: „Ne želim da se mešam. Ako ono što kažem bude tačno, neću dobiti zaslugu, a ako ne bude, biću orezan. To nije vredno toga.” Zar to ponašanje nije sebično i odvratno? Ljudi uvek misle samo na svoje interese i nisu u stanju da primene istinu. To je nešto najteže što se tiče ljudi. Zar i svi vi ne nosite ogroman broj takvih filozofija za svetovne poslove i planove u sebi? U svakoj osobi postoji prilično mnogo elemenata sotonskih filozofija koje su ih odavno preplavile. Onda nije ni čudo što ljudi godinama slušaju propovedi a ne razumeju istinu, što je njihov ulazak u istina-stvarnost spor i što je njihov rast uvek toliko mali. To je zato što ih takve iskvarenosti sputavaju i ometaju. Čime se ljudi vode kada treba da primene istinu? Vode se iskvarenim naravima, predstavama, uobraziljom i filozofijama za svetovne poslove, kao i darom. Ljudima je veoma teško da dođu pred Boga ako se time vode. Zašto je to tako? Njihov teret je prevelik, a jaram pretežak. Čovek koji se time vodi previše je daleko od istine. To te sprečava da shvatiš istinu i da je primeniš. Ako ne razumeš istinu, da li će tvoja vera u Boga da raste? (Neće.) Tvoja vera u Boga sigurno neće biti veća, a kamoli tvoje poznavanje Njega. Ovo je veoma žalosna i zastrašujuća stvar.

Čime se ljudi u životu vode zavisi od njihovih stavova, kao i od njihove naravi. Neki ljudi uvek teže ka svojim snovima i željama. To su ljudi koji imaju snove. Neki se uvek vode željama. Šta spada u njihove želje? Čovek recimo želi da radi i da postane poznat, da se istakne. Na primer, postoje ljudi koji vole status. Bez statusa, ne veruju u Boga; bez statusa, nisu raspoloženi da rade bilo šta i smatraju da je dosadno verovati u Boga. Vode se svojom željom da teže statusu i žive svoj život dan za danom vođeni tom željom. Vrlo im je dragocen status koji imaju, kakav god da je. Sve što rade, rade samo zbog statusa: održavaju status, učvršćuju poziciju koju imaju, šire svoju nadležnost – sve što rade, u svakom smislu, vrti se oko te želje. Vode se željom. Postoje i drugi ljudi koji žive svoje jadne živote u spoljnom svetu. Bezazleni ljudi koje uvek neko maltretira, dolaze iz loših domova, iz siromašnog okruženja, nemaju nikoga na koga mogu da se oslone. Sami su i nezaštićeni, sve dok ne počnu da veruju u Boga, kada osete da su konačno našli oslonac. Imaju nešto čemu teže i u svojoj veri u Boga vođeni su tom težnjom. Njihova težnja se vremenom nikad ne menja, pa ni dan danas. Takvi ljudi misle: „Ako verujem u Boga, živim dostojanstveno i imam čvrst karakter; ako verujem u Boga, mogu da budem iznad drugih i živim boljim životom nego oni. Kad odem u raj, svi ćete morati da me poštujete. Niko me više neće gledati s visine.” Ta želja, to čemu se nadaju, veoma je prazno i nejasno. Osećaju da im je život tako jadan zbog okolnosti u kojima je živela njihova porodica ili iz nekog drugog razloga. Ako žive u Božjoj kući, onda imaju nešto na šta mogu da se oslone. Braća i sestre ih ne maltretiraju. Više nisu jadni; imaju oslonac. Štaviše, najviše se nadaju tome da će moći da zadobiju divno odredište nakon što umru ili da će još u ovom životu moći da žive uzdignute glave. To je njihov cilj. Vode se ovom težnjom i ta misao im je svuda i u svemu motivacija. Prilično im je teško da se vode istinom. Takvi ljudi žive jadnim životom. Ima i onih koji žude za tim da se istaknu ili postanu poznati. Zato vole da žive u grupi ljudi, rade razne stvari kako bi ostali imali visoko mišljenje o njima i tako hrane svoju sujetu. Veruju u sledeće: „Možda nisam starešina, ali sve dok mogu da pokažem svoje talente pred grupom i dok glamur isijava iz mene kao oreol, isplati mi se da verujem u Boga. Živim za to; to ne može biti gore od života u spoljnom svetu.” Dakle, to je ono za šta žive od tada, pa nadalje. Provode tako dane i godine i ne menjaju ništa u svojoj prvobitnoj nameri. Da li to znači voditi se istinom? Nikako. I oni se vode snovima i žudnjama, isto kao i nevernici. To je problem koji proizilazi iz čovekovog pogleda na svet i iskvarenih naravi. Ako se taj problem ne razreši, ne postoji način da se razume ili primeni istina i tada je prilično teško voditi se istinom.

Takođe, postoje žene koje se u životu vode svojim izgledom, koje su same sebi uvek lepe, misle da se svima sviđaju gde god da se pojave, da ih svi cene i poštuju. Gde god da su, čuju kako im laskaju i vide kako im se osmehuju. Prilično su zadovoljne sobom i imaju dosta samopouzdanja. Tako da, veruju da im takav način života obezbeđuje kapital, da njihov život ima veliku vrednost – da ih mnogo ljudi barem ceni. Zar nema i muškarca koji se vode svojim izgledom? Recimo da si zgodan i u razgovoru sa sestrama si duhovit, šarmantan i romantičan. Prilično si zadovoljan sobom i time što svi imaju visoko mišljenje o tebi i kreću se u tvom krugu. „Nije da ja pokušavam da izvedem nekog na sastanak. Prepuštam se ovakvom životu i to je divno! Primena istine je tako dosadna!” Postoje i drugi ljudi koji žive od nekog kapitala, a da bi imali kapital, naravno, moraju da poseduju nešto stvarno. Koje su to stvarne stvari? Neki ljudi, na primer, osećaju da su rođeni sa verom u Boga. Veruju u Boga duže od pedeset godina i to im je kapital. Kada vide brata ili sestru, pitaju: „Koliko dugo veruješ u Boga?” „Pet godina,” odgovara taj neko. Oni veruju u Boga deset puta duže i kad to uvide, pomisle u sebi: „Da li i ti veruješ u Boga toliko dugo kao ja? Tako si mlad. Bolje ti je da se lepo ponašaš – dug je put pred tobom!” Tako oni žive od svog kapitala. Koje još vrste kapitala postoje? Neki ljudi obavljaju službu kao starešine i delatnici na svim nivoima. Dugo su na terenu, rade i jurcaju unaokolo, menjaju crkve i imaju mnogo iskustva. Prilično su upoznati s radnim uređenjima Višnjeg, kao i sa različitim ljudima i područjima rada u crkvi. Stoga veruju u sledeće: „Ja sam starešina veteran s kapitalom veterana. Dugo radim i imam iskustva. A šta vi znate? Vi ste deca. Koliko dugo radite? Još ste zeleni. Ne znate vi ništa. Da, treba da slušate mene, tako je!” I tako propovedaju po ceo dan, bez ičeg praktičnog u tome – sve su to samo reči i doktrine. Ipak, traže i izgovore: „Danas nisam dobro raspoložen. Antihrist je taj koji prouzrokuje prekidanje i ometanje i to me uznemirava. Sledeći put ću propovedati kako treba.” To pokazuje njihovo pravo lice, zar ne? Žive od svog veteranskog kapitala i neizmerno su samozadovoljni, ništa manje od toga se ne može reći. To je zaista odvratno i gnusno! To je jedna vrsta kapitala. Postoje ljudi koji su bili u zatvoru zbog vere u Boga ili su imali neko drugo posebno iskustvo ili su obavljali neke posebne dužnosti. Patili su, što za njih takođe predstavlja neku vrstu kapitala. Zašto ljudi uvek žive od svog kapitala? U tome je problem: veruju da je taj kapital njihov život. Sve dok žive od svog kapitala, mogu da uživaju i da se dive sami sebi; koriste kapital da bi podučavali i uticali na druge ljude, što im dobro dođe kada treba da dobiju pohvale. Sa svojim kapitalom kao osnovom, veruju da će ih, sve dok teže istini ili dobro obavljaju svoju dužnost i imaju neka dobra dela iza sebe, u budućnosti čekati venac pravednosti kao Pavla. Sigurno će preživeti; sigurno će stići na dobro odredište. Kad žive od svog kapitala, oni često žive u stanju u kom su izuzetno samozadovoljni, dovoljni sami sebi i samodopadljivi. Osećaju da je Bog zadovoljan njihovim kapitalom, da im se On divi, da će im dozvoliti da ostanu do kraja. Zar to ne znači živeti od kapitala? Taj njihov način razmišljanja se otkriva na svakom koraku. Vidi se po onome što otkrivaju, po onome čime se vode u životu i po onome što u svakoj prilici propovedaju drugima, jasno se vidi šta im je na umu. Ima i ljudi kojima je Bog dao posebnu milost ili brigu, nešto što nikom drugom nije – samo njima. Zato misle da su posebni, da su drugačiji od svih ostalih. Takvi ljudi govore: „Vaša vera u Boga je drugačija od moje. Bog deluje tako što vam prvo daje mnogo milosti i vodi vas. Zatim, kada polako počnete da razumete nekoliko istina, Bog vas orezuje, sudi vam i grdi vas. Tako je sa svima vama. Sa mnom je drugačije: Bog mi daje posebnu milost. Pruža mi posebnu naklonost i ta posebna naklonost je moj kapital – to je moj vaučer i karta za carstvo.” Kako se osećate kada ih čujete da tako govore? Da li imaju znanje o Božjem delu? Da li imaju znanje o sebi? Nemaju uopšte. Može se reći da ne razumeju istinu i da veruju da mogu biti spašeni, a da ne moraju da teže istini, tragaju za njom, niti da prihvataju sud i grdnju. Ko su ljudi koji imaju takva stanja? To su retki ljudi koji su imali neke vizije, koji su dobili posebnu zaštitu i izbegli katastrofu. Ili su umrli i vratili se u život i sada imaju posebno svedočanstvo ili iskustvo. Smatraju da je to što su doživeli njihov život, smatraju da je to osnova za život, te koriste sve to kao zamenu za primenu istine. Štaviše, smatraju da je to znak i merilo spasenja. To je kapital. Da li ste i vi doživeli tako nešto? Možda nemate ovu vrstu posebnog iskustva, ali ako ste dugo obavljali određenu dužnost i postigli rezultate, pretpostavićete da imate kapital. Recimo da si obavljao dužnost reditelja neko vreme i napravio nekoliko dobrih dela. To za tebe postaje kapital. Možda još uvek nemaš kapital jer još uvek nemaš dela iza sebe. Ili si možda snimio dva filma za koja misliš da nisu loša, ali još uvek ne smeš da ih smatraš svojim kapitalom. Nedostaje ti samopouzdanje; osećaš da još uvek nemaš dovoljno iskustva ili kapitala, pa si oprezan, rezervisan i suzdržan. Ne usuđuješ se da staneš nikome na žulj, a kamoli da budeš nadmen i paradiraš unaokolo. Ipak, veoma si zadovoljan sobom, diviš se sebi i vodiš se time u životu. Nije li to jadna sudbina iskvarenog čovečanstva?

Neki ljudi izgledaju veoma pakosno. Veliki su, krupni i snažni, i uvek traže priliku da maltretiraju druge. Govore vrlo autoritativno i zapovedaju; ne popuštaju nikome, ma ko to bio. Zato drugi ljudi malo zaziru od njih kad ih vide i ophode se prema njima s poštovanjem da bi im se dodvorili. To ih čini neizmerno ponosnim. Osećaju da je život lep i veruju da je to njihov talenat – misle da se niko ne bi usudio da ih maltretira jer žive na taj način. Ako želiš da budeš postojan u gomili ljudi, moraš da imaš samopouzdanja, da budeš samosvestan, snažan i odlučan – to je princip kojim se vode u životu. Kako bi ostali postojani među drugima, a da se niko ne usudi da ih maltretira ili da se poigrava s njima, da ih vara i iskorišćava, oni sve svode na ovo načelo: „Moram da budem snažan i odlučan ako želim dobro da živim – što sam svirepiji, to će mi biti bolje. Niko nigde neće ni pomisliti da me maltretira.” Žive tako nekoliko godina i zaista, ispada da niko ne sme da ih maltretira. Konačno su postigli svoj cilj. U kojoj god grupi da su, uvek imaju ozbiljan izraz lica, izraz koji ništa ne otkriva, ističu svoju ozbiljnost i prezrivo se mršte. Niko se ne usuđuje da govori u njihovom prisustvu; deca plaču čim ih vide. Đavoli, ponovo rođeni – to su oni! Voditi se silom – kakva je to narav? Zlobna narav. Gde god da su, prvo nauče kako da manipulišu i iskorišćavaju ljude. Oni žele da kontrolišu i da pokore druge ljude. Smišljaju načine kako da vrate milo za drago svakome ko ih ne poštuje i traže prilike da kazne svakoga ko im se nepristojno obraća oštrim rečima. Zar nije zlobno voditi se takvim stvarima u životu? Rešavanje stvari silom, kako to oni rade, ipak ima neki efekat: mnogi ih se plaše, što im otvara put. Ali, da li takvi ljudi mogu da prihvate istinu, s obzirom na to da se vode plahovitom i zlom naravi? Da li mogu iskreno da se pokaju? To nije moguće pošto podržavaju sotonske filozofije i upotrebu sile. Vode se samo sotonskim filozofijama i upotrebom sile; oni svakoga teraju da ih sluša i da ih se plaši, kako bi mogli da haraju i da rade šta god žele. Ne brine ih da li će imati lošu reputaciju, već da ih ljudi neće pamtiti po zlu. To je njihovo načelo. Kada na taj način postignu svoj cilj, oni pomisle: „Uspeo sam da ostanem postojan u božjoj kući i u ovim grupama ljudi. Svi me se plaše; niko se ne usuđuje da se kači sa mnom. Svi me poštuju.” Takvi ljudi veruju da su pobedili. Da li se zaista niko ne usuđuje da se kači sa njima? Gledano spolja, ne usuđuju se. Ali, šta ljudi o njima misle duboko u duši? Bez sumnje: ljudi su siti takvih osoba, gade im se, mrze ih, izbegavaju ih i klone ih se. Da li biste želeli da imate posla s takvom osobom? (Ne bismo.) Zašto ne? Zato što takve osobe uvek smišljaju načine da te muče. Da li bi mogao to da izdržiš? Ponekad, umesto da ti prete silom, oni upotrebljavaju neke druge tehnike da te zbune, a zatim ti prete. Neki ljudi ne mogu da podnesu pretnje, pa mole za milost i predaju se Sotoni. Zli ljudi u svom govoru i postupcima koriste sva neophodna sredstva. Stidljivi i uplašeni im se predaju, pa slede njihov govor i postupke. Zar oni onda nisu saučesnici zlih ljudi? Šta ćete učiniti kada vidite zlu osobu? Prvo, nemojte se uplašiti. Morate naći način da se nosite s njima i da ih razotkrijete. Takođe se možete udružiti sa braćom i sestrama koji istinski veruju u Boga, te ih zajedno prijaviti. Strah je beskoristan – što ih se više plašiš, više će te maltretirati i uznemiravati. Jedini način da ih uplašite i osramotite jeste da se udružite i prijavite ih. Ako si previše stidljiv i nedostaje ti mudrosti, taj zao čovek će sigurno brutalno postupiti prema tebi. Kako je slaba ljudska vera – kako je jadna! Zapravo, čak i ako se zao čovek svojski potrudi, šta on može da uradi ljudima? Da li bi se usudio da upotrebi silu i prebije nekog na smrt? Sada smo u domenu zakona. Ne bi se usudio. Štaviše, dijabolično zli ljudi su mala, izolovana manjina. Ako neko ima drskosti da maltretira ljude i gazi po crkvi, sve što je potrebno je da se dvoje ili troje ljudi udruži da ih prijavi i razotkrije. Tako bi rešili taj problem. Zar ne? Ako se nekoliko pripadnika Božjeg izabranog naroda udruži, zajedničkim snagama može lako da zaustavi zlu osobu. Moraš da veruješ da je Bog pravedan, svemogući Bog, da se gnuša zlih ljudi i da će podržati svoj izabrani narod. Sve dok čovek veruje, ne bi trebalo da se plaši zle osobe – i sa malo mudrosti i strategije, ako se udruži sa drugima, zla osoba će prirodno popustiti. Ako ne veruješ istinski u Boga, već se plašiš zlih ljudi i veruješ da mogu da te uhvate u svoje kandže i upravljaju tvojom sudbinom, onda si gotov. Nećeš imati svedočanstvo, nećeš imati ništa da ponudiš i živećeš kukavički bedan život. Šta treba da uradiš u takvoj situaciji? Neki ljudi se uvek vode malim lukavštinama i misle: „Ne znam gde je Bog i nisam siguran da li Višnji zna za to. Ako prijavim zlu osobu i ona to sazna, zar me neće zbog toga još više mučiti?” Što više o tome razmišlja, više se plaši i želi da se sakrije. Da li osoba koja tako razmišlja i dalje može da primenjuje istinu i pridržava se načela? (Ne može.) Takvi ljudi su kukavice, zar ne? Većina vas je takva. Pre nekog vremena, beše jedan antihrist koji je mučio ljude. Ti ljudi su bili tolike kukavice da su dopustili da ih muči. Da li je mučenje dobro ili loše? Posmatrano iz ugla čoveka, mučenje je loša stvar: to znači učiniti nekome nešto loše, povrediti ga. Ali, iz svega toga se može nešto i naučiti i izvući neka korist, a to nije loše – to je dobro. Ipak, neki ljudi nemaju mudrosti i slabi su. Kada ih neko muči i maltretira, oni ne pružaju otpor, iako su u pravu. Znaju da je ta osoba lažni starešina, antihrist, ali ga ne prijavljuju, niti se usuđuju da ga opovrgnu i razotkriju. Kukavički otpad! Čovek koji je time sputan pokazuje da nema potencijala za rast, a vera mu je jadna: ne zna da se osloni na Boga, niti razmišlja o tome kako da sačuva rad crkve. Ne razume Božje namere. Božji izabrani narod ima prava da se suprotstavi zlim ljudima i antihristima. Bog je to odobrio i blagoslovio. Zar nije jadno što ne vodiš rat protiv Sotone i ne pobeđuješ ga? Čovek koji to ne radi je očigledno zlikovac, negativna sila; on je Sotona, đavo, prljavi zli duh – i pored toga, takva osoba tebe muči. I to ne samo tebe – muči još mnogo drugih ljudi. Zar to nije kukavičluk? Zašto ne možete da se udružite i da se borite protiv njega? Kako ste toliko lišeni inteligencije i mudrosti. Pronađite nekoliko pronicljivih ljudi koji razumeju istinu da detaljno analiziraju ponašanje te osobe. Učinite to i većina Božjeg izabranog naroda će moći da vidi stvari onakvim kakve jesu i da se uzdigne. Zar se problem tada neće lako razrešiti? Kad sledeći put naiđete na tako nešto, da li ćete moći da se uzdignete i da se borite protiv antihrista? (Hoćemo.) Želeo bih da vidim sa koliko antihrista možete da se pozabavite i završite s njima. To je svedočanstvo pobednika. Sada kažete da možete, ali da li ćete moći da se pridržavate načela kada se to zaista dogodi? Možda ćete se ponovo toliko uplašiti da ćete se sakriti. Jadne, žalosne pojave, ti ljudi koji ne razumeju istinu kada ih zadesi tako nešto – bolno je to videti! Tako jadno! Ne usuđuju se ništa da kažu dok ih muče, a strah ostaje u njima i nakon toga. Umiru od straha. Kako je mali čovekov rast kada ne može ni da prepozna zlu osobu kada je vidi. Takvi ljudi uopšte ne razumeju istinu. Zar nisu jadni? Zli ljudi se vode silom; žive tako što tlače druge, maltretiraju dobre ljude i profitiraju na tuđ račun; vode se svojom zlobnom prirodom i opakim naravima, ponašaju se tako da ih se drugi plaše, da im udovoljavaju i da im odaju počast. Misle da je sjajno tako živeti. Zar oni nisu glavni prestupnici? Zar nisu razbojnici i banditi? Vi niste zli ljudi, ali da li imate takva stanja? Zar se i vi time ne vodite? Kada se zbližavate s nekom osobom i vidite da je mlada, pomislite: „Ti ništa ne razumeš. Mogu da te maltretiram, a ti ne možeš ništa da uradiš povodom toga. Ja sam jači od tebe i na višoj sam poziciji; veći sam od tebe i moje pesnice udaraju jače – dakle, mogu da te maltretiram.” Čime se tada vodite? Vodite se silom; to znači voditi se i postupati po zloj naravi. Kada takav čovek vidi bezazlenu osobu, maltretira je, a kada vidi zastrašujuću osobu, sakrije se. Takvi se hrane strahom slabih ljudi, a boje se jakih. Neke zle osobe se boje da ne ostanu same kada vide da ih drugi izbegavaju, pa izaberu nekoliko bezazlenih, plašljivih osoba da se s njima povežu i sprijatelje. Tako uvećavaju svoju moć, a zatim iskoriste te bezazlene i kukavne ljude da muče dobre ljude, da napadaju one koji teže istini i maltretiraju sve koji nisu njima zadovoljni i koji ih ne slušaju. Jasno je, dakle, da zla osoba ima određenu nameru i svrhu kada sklapa prijateljstva sa bezazlenim ljudima. Ukratko, ako ne možeš da prihvatiš istinu niti da razmisliš o tome da li svojim ponašanjem i delima činiš zlo ili radiš nešto dobro, onda bez obzira na to da li si dobra ili loša osoba i bez obzira na to koliko dugo veruješ u Boga, nećeš biti sposoban da se istinski pokaješ. Možda nisi osoba s opakom naravi – možda se samo vodiš sotonskim filozofijama. Možda nisi činio zlo, ili možda imaš nekoliko dobrih dela iza sebe, ali se ipak ne vodiš istinom. Vodiš se stvarima koje nemaju nikakve veze s istinom. Ukratko, sve dok imaš iskvarenu sotonsku narav, bez obzira na to koliko dugo veruješ u Boga, moguće je da se vodiš stvarima koje nemaju nikakve veze s istinom. Te stvari mogu biti opipljive ili neopipljive; možda si ih svestan, možda uopšte nisi; mogu da dolaze spolja ili mogu da budu nešto što ima duboke, čvrste korene u tvojoj naravi – u svakom slučaju, ništa od toga nije istina. Sve to proizilazi iz iskvarenog čovečanstva – ili, preciznije rečeno, potiče od Sotone. Dakle, kada se ljudi vode tim Sotonskim stvarima, kojim putem idu? Da li slede Božji put? Svakako da ne. Ako čovek ne primenjuje istinu u svojim delima i ponašanju, onda strogo govoreći, ne obavlja dužnost stvorenog bića. Možda gledano sa strane on obavlja dužnost, ali postoji razlika između toga što on radi i standarda za obavljanje dužnosti. To što on radi uglavnom je iskvareno njegovim namerama i interakcijama. Možda on i obavlja dužnost, ali nije odan i ne drži se načela, te obavljanje dužnosti svakako ne daje praktične rezultate. To dokazuje da u obavljanju svoje dužnosti takav čovek zapravo čini mnogo toga što nema nikakve veze s istinom. Ništa od toga se ne oslanja na načela istine; sve to je počinio shodno svojoj uobrazilji i sklonostima. Kako takvo obavljanje dužnosti može dobiti Božje odobravanje?

Već smo razgovarali o svim aspektima ovih stanja. Možete li sada da procenite čime se vodite u životu? Da li se često vodite istinom u svakodnevnom životu ili dok obavljate svoje dužnosti? (Ne.) Tokom naših razgovora, uvek vam razotkrivam vašu suštinu i vi stičete osećaj da živite neuglednim životima. Izgubili ste samopouzdanje; više niste tako glamurozni. I stidite se da prozborite o mnogo čemu – više ne osećate da je toliko opravdano da budete blagosloveni ili da dođete do dobrog odredišta u budućnosti. Šta se može učiniti po tom pitanju? Da li je dobro što sam vas razotkrio na takav način? (Jeste.) Šta je, dakle, svrha toga što vam razotkrivam vašu suštinu? Ljudi moraju jasno da poznaju vrste stanja u kojima žive, kao i stanja u kojima žive; moraju jasno da poznaju put kojim hodaju, svoj način života, svoja neprirodna ponašanja, svoje nepravilne postupke, kao i da li, živeći na taj način, mogu da zadobiju istinu i stupe pred Boga. To je ono najvažnije. Možda ćeš reći: „Imam čistu savest u vezi sa tim kako živim. Nikada nisam bio uznemiren ili nesrećan zbog toga, i nikada nisam osećao prazninu.” Ali, šta proističe iz toga? Božje nezadovoljstvo. Ne slediš Njegov put. Put koji si izabrao nije istinski put ljudskog života, onaj na koji ti Bog ukazuje – umesto toga, zalutao si na putu na koji si sam naišao u svojoj uobrazilji. Iako si se veselo vrzmao i trčao unaokolo, kakav će biti tvoj ishod na kraju? Tvoje namere, želje i put kojim hodiš će ti naškoditi i odvešće te u propast – tvoja vera u Boga je osuđena na neuspeh. Šta znači kada čovekova vera u Boga propadne? (Znači da ta osoba neće imati ishod.) Može ti odmah biti jasno da će se to desiti zbog toga što nisi zadobio istinu. Provešćeš više godina verujući u Boga, ali ako se ne usredsrediš na zadobijanje istine, doći će dan kada ćeš, iz ovog ili onog razloga, biti razotkriven i eliminisan. A tada će biti kasno za kajanje. Ti kažeš: „Ovo je za mene razuman način života! Ovako se osećam samouvereno i prilično sam ispunjen i bogat u srcu.” Da li će ti to onda pomoći? Bez obzira na to kako se krećeš na putu vere u Boga, kako živiš i koje stvari kojima se vodiš su ispravne, sve to zavisi od rezultata. To jest, zavisi od toga da li ćeš na kraju zadobiti istinu, da li ćeš imati istinsko svedočanstvo, da li ti se promenila život-narav i da li si živeo život vredan življenja. Ako si postigao sve ove rezultate, tada ćeš zadobiti Božje odobrenje i pohvalu Božjeg izabranog naroda, što dokazuje da si na pravom putu. Ako nisi postigao ove pozitivne rezultate i nemaš nikakvo istinsko iskustveno svedočanstvo niti si postigao istinsku promenu u svojoj život-naravi, to dokazuje da nisi na pravom putu. Da li je ovo objašnjenje lako za razumeti? Ukratko, bez obzira na to kako živiš, koliko god da ti je život udoban i kakvo god odobrenje možeš da dobiješ od drugih, to nije suština problema. Ti kažeš: „Ima toliko toga u čemu mogu da uživam kada ovako živim i postupam. Imam velik osećaj blagostanja, poštovanja i potvrde.” Zar to nije samoobmana? Recimo da te neko pita: „Da li si praktikovao da budeš poštena osoba? Šta ti je bilo izazovno u tome? Koje okolnosti ti otežavaju da budeš pošten? Reci mi nešto o tome, ako imaš iskustva. Da li imaš svedočanstvo o svojoj ljubavi prema Bogu? Da li si iskusio ljubav prema Bogu i pokorio Mu se? Da li si iskusio da se tvoja narav promenila nakon što si prihvatio sud, grdnju i orezivanje? Šta je to posebno što si iskusio na putu svog životnog rasta, što te je pokretalo u životu i približavalo te cilju koji ti je Bog odredio, koji On traži da ostvariš?” Ako nemaš jasne odgovore na ova pitanja, ako ne znaš, to dokazuje da nisi na pravom putu. To je jasno kao dan.

Ono o čemu smo malopre razgovarali samo su puke izjave. Postoje neke manje stavke koje ne zahtevaju detaljno obrazloženje. Kada, na primer, ljudi nešto rade zato što su istrajni, ili iz čiste dobrote svog srca, ili zato što su spremni da nešto istrpe, ili zato što imaju predstave i uobrazilje, i tako dalje – ništa od toga ne znači da se vode istinom. To su sve primeri ljudi koji se vode svojim pustim snovima, svojim iskvarenim naravima, svojom ljudskom dobrotom i filozofijama Sotone. Sve to vodi poreklo iz ljudskog uma, i da odemo i korak dalje, potiče od Sotone. Ako se čovek time vodi, to nikako ne može da udovolji Bogu. Bog to ne želi, koliko god da je dobro, jer to nije primena istine. Voditi se time znači voditi se Sotoninim filozofijama i iskvarenim naravima. To je uvreda za Boga. To nije istinsko svedočanstvo. Ali ako kažeš: „Znam da ovako postupam samo iz ljubaznosti, što nije u skladu sa istina-načelima; ne bi trebalo tako da postupam”. Ako to kažeš sa istinskim razumevanjem u srcu i sa osećajem da je pogrešno tako postupati, to znači da si zadobio znanje. Tvoja perspektiva se promenila. To je rezultat koji Bog želi. Moraš da znaš gde se krije tvoja izobličenost. Promeni svoju perspektivu, oslobodi se svojih predstava i dovedi sebe u stanje u kom ćeš razumeti istinu i Božje namere. Kada to uradiš, postepeno se kreći u tom pravcu i stupi na pravi put. To ti je jedina nada da dostigneš cilj koji ti je Bog postavio. Ako ne postupaš na taj način i ne stupiš na put koji Bog od tebe zahteva, već kažeš: „Ovo je ono što ja radim. Nije baš da sam besposlen: obavljao sam svoju dužnost. Siguran sam da sam ja stvoreno biće i priznao sam svog Stvoritelja.” Da li će to biti od pomoći? Neće. Ti se protiviš Bogu, nepopustljiv si! Sada je vreme da izabereš put u životu. Ključno u tome je ono šta moraš da učiniš da bi sledio put kojim Bog zahteva da hodaš. Prvo, ne postupaj na osnovu ljudskih predstava i uobrazilje; drugo, ne postupaj na osnovu ljudskih težnji; treće, ne postupaj na osnovu ljudskih izbora; i četvrto, ne postupaj na osnovu ljudske emocionalnosti. Još važnije, ne postupaj na osnovu iskvarene naravi. Ne smeš da gubiš vreme u odbacivanju ovih stvari. Kakav god kapital da imaš, za Boga je sve to bezvredna roba, jeftino smeće i nema nikakve veze sa stvarnošću. Moraš sve to odbaciti, jednu po jednu stvar i svega toga se rešiti. Tako ćeš sve više i više razumeti da vrednost ima samo ono što zadobiješ oslanjajući se na primenu istine i samo to odgovara standardima Božjih zahteva za čoveka. Sve što dolazi od čoveka je bezvredno – biva beskorisno na kraju, ma koliko toga naučio. Sve je to jeftino đubre, smeće; samo je istina koju Bog daje čoveku blago i život. Ona ima večnu vrednost. Ti se uvek držiš svojih stvari i misliš: „Godinama sam naporno učio kako bih stekao svoje veštine. Moji roditelji su uložili toliko napora zbog mene, potrošili toliko novca i platili takvu cenu u krvi, znoju i suzama – kako mogu to samo tako da raščlanim i osudim? To je ogroman posao, pitanje života i smrti! Čime ću se voditi u životu ako toga nema?” Koliko si samo budalast. Ako se time vodiš u životu, završićeš u paklu. Moraš da se vodiš Božjim rečima. Promeni svoj način života; prepusti se Božjim rečima i izbaci iz sebe sve te stare navike. Moraš detaljno da ih analiziraš i spoznaš, otvoriš ih i svima ih pokažeš, kako bi grupa mogla da zadobije razumevanje. Nesvesno ćeš početi sve to da mrziš, počećeš da mrziš ono što si nekad voleo, da mrziš ono na šta si se oslanjao kako bi preživeo, da mrziš ono što si nekad smatrao svojim životom i što si najviše cenio. Tako ćeš sve to potpuno od sebe da izoluješ i odsečeš, da dođeš do istinskog razumevanja istine i da stupiš na put primene istine. Naravno, ovo je složen, težak i bolan proces. Ali to je proces kroz koji čovek mora da prođe. Ne može drugačije. Iskusiti Božje delo je nalik lečenju bolesti: ako imaš tumor, jedini način da ga se rešiš je na operacionom stolu. Ako ne legneš na taj sto i ne pokoriš se nožu koji secira tumor i uklanja ga, tvoja bolest neće biti izlečena i ti nećeš biti bolje.

Mnogi ljudi smatraju da su pošteni ljudi budale i misle: „Oni slede sve što Bog kaže. On kaže da treba biti pošten i oni to zaista i budu; govore istinu, ne izgovore nijednu lažnu reč. Oni su budale, zar ne? Možeš da budeš pošten, ali samo ako ti to ne donosi gubitke i ne nanosi štetu. Jednostavno ne možeš sve da izgovoriš! Da staviš sve karte na sto – zar to nije ludost?” Oni misle da je ludost biti pošten čovek. Da li je to tačno? Pošten čovek je najpametniji jer veruje: „Sve Božje reči su istina i biti pošten čovek je istina, stoga, da bi zadobili Božje odobrenje, ljudi treba da budu pošteni. Dakle, šta god da Bog kaže, ja uradim; dokle god On želi da idem, toliko daleko ću ići. Bog traži da se pokorim, stoga se ja pokoravam, i nastaviću da se pokoravam zauvek. Ne zanima me ako neko kaže da sam budalast – Božje odobrenje mi je dovoljno.” Zar takav čovek nije najpametniji? On je tačno uvideo šta je važno, a šta nije. Postoje ljudi sa skrivenim interesima koji misle: „Bila bi ludost potpuno se pokoriti u svemu, zar ne? To bi značilo da nisi samostalan, zar ne? Da li čovek može da ima dostojanstvo ako je izgubio sam sebe? Svakako, možemo da sačuvamo malo dostojanstva za sebe, zar ne? Ne možemo potpuno da se pokorimo, zar ne?” I tako se oni pokoravaju drastično manje nego što bi trebalo. Da li se tako mogu dostići standardi primene istine? Ne mogu – to je daleko ispod standarda! Ako ne primenjuješ istinu shodno načelima, ako uvek biraš kompromise koji ne vode ni ka istini niti ka Sotoni, ako se držiš sredine, da li tada primenjuješ istinu? To je sotonska filozofija, ono što Bog najviše mrzi. Bog prezire takav stav čoveka prema istini; prezire to što ljudi uvek sumnjaju u istinu i u Njegove reči, što su uvek nepoverljivi prema Njegovim rečima, ili uvek zauzimaju diskriminatorni, prezriv i drzak stav. Čim čovek zauzme takav stav prema Bogu, sumnja u Njega, nepoverljiv je, ispituje, analizira i pogrešno Ga razume, uvek Ga proučava i pokušava da Ga proceni u svom umu, Bog će tada biti skriven od njega. A kada je Bog skriven, da li i dalje možeš da zadobiješ istinu? „Mogu!” kažeš. „Svaki dan čitam Božje reči, stalno sam na okupljanjima i slušam propovedi svake nedelje, razmišljam o njima i beležim ih svaki put. Takođe, pevam himne i molim se. Mislim da Duh Sveti deluje u meni.” Da li će to upaliti? Takvi načini verovanja u Boga su u redu, ali nije to ono što je bitno; bitno je da si ti prava osoba i da je tvoje srce čisto – samo tada ti Bog neće okrenuti leđa. Kada ti Bog ne okreće leđa, već te sve vreme prosvećuje i vodi i omogućava ti da razumeš Njegove namere i istinu u svemu, tako da na kraju zadobiješ istinu, bićeš veoma blagosloven. Ali ako ti srce nije čisto i ako uvek sumnjaš u Boga, odupireš Mu se, stavljaš Ga na probu i pogrešno Ga razumeš, sitničariš i previse razmišljaš, držiš se svojih učenja i sotonskih filozofija, onda si u nevolji. Neki ljudi idu i korak dalje, i osim što Mu se odupiru, testiraju Ga, sumnjaju u Njega i pogrešno Ga razumeju, oni Mu čak i pružaju otpor i takmiče se s Njim. Postali su Sotone; u još većoj su nevolji. Nećeš razumeti istinu tako što razumeš samo bukvalno značenje reči i jednostavne doktrine. Razumeti istinu nije jednostavno. Većina ljudi se zavarava ovom zabludom i ne mogu to da osveste čak ni nakon što im se više puta naglasi. Takvi ljudi misle: „Svaki dan čitam Božje reči, slušam propovedi, razgovaram i godinama obavljam svoju dužnost. Ja sam poput semena u polju – čak i ako ga ne zalivaš i ne đubriš, ono će samo od sebe od kiše polako da raste i donosiće plodove u jesen.” Stvari, pak, ne funkcionišu tako. Važan je onaj deo čoveka koji je spreman na saradnju, zatim i način na koji sarađuje s drugima, kao i njegovo srce i njegov stav prema istini i Bogu. To je ono što je od vitalnog značaja. Zar to nije povezano s onim čime se čovek vodi u životu? (Jeste.) Ako se uvek vodiš prohtevima čoveka i sotonskim filozofijama, uvek se čuvaš od Boga i ne smatraš da su Njegove reči istina, onda se Bog više neće baviti tobom. A šta ćeš onda moći da zadobiješ, ako se Bog ne bavi tobom? Ako te Stvoritelj ignoriše, onda više nisi Njegovo stvoreno biće. Ako te smatra đavolom, Sotonom, da li ćeš i tada moći da dođeš pred Boga? Da li ćeš i dalje biti predmet Njegovog spasenja? Da li ćeš se i dalje nadati da ćeš biti spasen? To bi bilo nemoguće. Stoga, nije važno kakav život vodiš kod kuće, ni kakvog si kova, ni koliko su veliki tvoji darovi, nije važno ni kakav posao obavljaš u crkvi, koju dužnost obavljaš, niti kakva je tvoja uloga. Nije važno kakve si prestupe napravio u prošlosti, ni kakvo je tvoje trenutno stanje, ni do koje mere si rastao u životu, niti koliko si velikog rasta. Ništa od toga nije najvažnije. Ono što je najvažnije je tvoj odnos s Bogom, da li uvek sumnjaš u Njega i pogrešno Ga razumeš ili Ga uvek proučavaš, i da li ti je srce na mestu. To je važno. Kako ljudi mogu da znaju šta je važno? Tako što uvek moraju da se preispituju, da ne idu unaokolo zbunjeni poput nevernika, da ne gledaju svetovne video zapise, da se ne igraju i ne zafrkavaju kada nemaju šta drugo da rade. Kako će čovek da obavlja svoju dužnost ako svojim srcem ne može da dođe pred Boga? Ako se ne trudiš da dođeš pred Boga, On te neće na to terati, jer Bog ne prisiljava ljude ni na šta. Bog izražava istinu kako bi ljudi mogli da je razumeju i prihvate. Ako se ljudi ne vraćaju pred Boga, kako će da prihvate istinu? Ako su ljudi uvek pasivni, ako ne traže Boga i ako nemaju potrebu za Njim u srcu, kako će Duh Sveti da deluje u njima? Dakle, s obzirom da veruješ u Boga, zar nije važno da proaktivno tragaš za Njim i sarađuješ s Njim? To je tvoj posao! Ako je verovanje u Boga za tebe samo sporedna stvar, vannastavna aktivnost, u nevolji si! Ima ljudi koji su ostali vernici i poslušali su mnoge propovedi, ali još uvek misle da verovati u Boga znači verovati u religiju, da je to hobi kojim se bave u slobodno vreme. Kako neozbiljno shvataju veru u Boga! Čak i sada, u ovoj fazi, oni još uvek imaju isto gledište. U svom verovanju u Boga, ne samo da nisu uspeli da uspostave normalan odnos sa Njim – oni uopšte nemaju nikakav odnos sa Njim. Ako te Bog ne priznaje kao svog sledbenika, da li još uvek ima nade da ćeš biti spašen? Nema. Zato je važno uspostaviti normalan odnos s Bogom! Po kom osnovu se onda taj normalan odnos uspostavlja? Po osnovu ljudske saradnje. Dakle, kakav stav ili tačku gledišta ljudi moraju da zauzmu? U kakvom stanju treba da budu? Kakvu volju moraju da imaju? Kako se u svom srcu ophodiš prema istini? Sumnjaš u nju? Proučavaš je? Nemaš poverenja? Odbacuješ je? Da li ti je srce čisto ako sve to ispoljavaš? (Nije.) Ako želiš da ti srce bude čisto, kakav stav moraš da imaš? Moraš da imaš bogoposlušno srce. Šta god da ti Bog kaže, šta god da On zahteva, moraš da imaš nameru da se pokoriš, bez sumnji i bez opravdanja. To je ispravan stav. Moraš da veruješ, da prihvatiš i da se pokoriš, bez ikakvih ustupaka. Da li je moguće da odmah ne praviš ustupke? Nije – ali moraš da pokušaš da radiš na tome. Zamisli da ti Bog kaže: „Bolestan si.” A ti kažeš: „Ne, nisam.” To ne bi bio problem; možda ti u to ne veruješ. Ali onda Bog kaže: „Veoma si bolestan. Uzmi neki lek.” I ti kažeš: „Nisam bolestan, ali bih mogao uzeti neki lek. Neće mi škoditi, a ako i jesam bolestan, moglo bi mi biti bolje. Uzeću lek.” Uzmeš lek i osećaš se fizički drugačije nego pre; nastaviš da uzimaš lek u propisanoj dozi i nakon nekog vremena počneš da se osećaš sve bolje i bolje. Tada poveruješ da je bolest koju je Bog pomenuo zaista stvarna. Kakav rezultat donosi takav postupak? Izlečio si se od bolesti jer si verovao i pokorio se Božjim rečima. Iako prvi put nisi uzeo dozu leka koju ti je Bog rekao, već si umesto toga napravio mali ustupak i bio pomalo nepoverljiv; iako nerado, ipak si na kraju uzeo onoliko lekova koliko ti je Bog rekao i nakon toga si osetio dobrobit. Dakle, nastavio si da uzimaš lekove i što si ih više uzimao, sve si više verovao i sve si više osećao da su Božje reči bile ispravne, a da ti nisi bio u pravu, i da ne treba da sumnjaš u Njegove reči. I na kraju, kada si popio sve lekove koje je Bog zahtevao da popiješ, ozdravio si. Zar tvoja vera u Boga u tom trenutku nije sve iskrenija? Znaš da su Božje reči ispravne, da treba da Mu se pokoriš i da primenjuješ Njegove reči bez ustupaka. Koja je poenta ovog primera? Tvoja bolest predstavlja čovekovu iskvarenu narav, a uzimanje lekova označava prihvatanje Božjeg suda i grdnje. Glavna pouka je da ako ljudi mogu da prihvate Božji sud i grdnju, njihova iskvarenost može da se pročisti i oni mogu dobiti spasenje. To je ono što se postiže nakon što iskusiš Božje delovanje. Da li se plašiš neuspeha? Možda kažeš: „Moram da težim savršenstvu. Bog je rekao da moram potpuno da se pokorim, bez ustupaka. Dakle, moram potpuno da se pokorim Njegovim rečima kada ih prvi put primenim. Ako to ne mogu da postignem odmah, čekaću sledeću priliku i jednostavno se ovog puta neću pokoriti.” Da li je dobro živeti na taj način? (Nije.) Sa Božje tačke gledišta, postoji proces u čovekovoj primeni istine. On ljudima pruža prilike. Kada čovek ima iskvareno stanje, Bog će ga razotkriti i reći će: „Napravio si ustupke, nisi se pokorio, buntovan si.” Dakle, koji je Božji cilj u tom razotkrivanju? Cilj je da praviš sve manje i manje ustupaka i da sve više i više primenjuješ pokornost, da tvoja saznanja postanu sve čistija i bliža istini, tako da zaista možeš da se pokoriš Bogu. Da li te je Bog kaznio dok te je razotkrivao? Kada te orezuje i stavlja na kušnju, On te samo disciplinuje i prekoreva. Malo te razotkriva, malo te ukori i učini da osetiš malo bola – ali da li ti je Bog oduzeo život? (Nije.) Nije ti oduzeo život i nije te predao Sotoni. U tome se može videti Njegova namera. A koja je Njegova namera? On bi da te spasi. Ponekad, nakon malo teškoća, ljudi postaju nepoverljivi i pomisle: „Bog me ne voli. Nema nade za mene.” Ako uvek tako pogrešno razumeš Boga, u nevolji si. Tako samo odlažeš svoj rast u životu. Dakle, bez obzira na vreme, bilo da si slab ili jak, bilo da je tvoje stanje dobro ili loše, bez obzira na stepen tvog duhovnog rasta – sada nema potrebe da se time baviš. Usredsredi se samo na to da primeniš Božje reči, čak i ako samo pokušavaš da ih primeniš. To je takođe u redu. Potrudi se da sarađuješ i radi ono što možeš; uđi u stanje o kojem govore Božje reči; vidi kako se osećaš kad primenjuješ istinu koju je Bog izrekao i da li imaš koristi od toga i da li imaš život-ulazak. Moraš naučiti da težiš ka istini. Ljudi ne razumeju proces rasta u životu. Uvek se nadaju da će sve uspeti da urade odjednom, i misle: „Ako ne mogu potpuno da se pokorim, jednostavno se neću pokoriti. Pokoriću se samo onda kada budem mogao to da uradim u potpunosti. Neću da budem bestidan. To pokazuje koliko sam odlučan, koliko imam karaktera i dostojanstva!” Kakva je to „odlučnost”? To je buntovnost i nepopustljivost!

Dobro razmislite o onome o čemu smo upravo razgovarali. Završili smo naše razgovore o četiri potpoglavlja po pitanju: „Čime su se ljudi vodili tokom svih godina vere u Boga?” Vodili s se svojim darom; svojim znanjem; svojim nevinim dečjim srcima i sotonskim filozofijama. Da li razumete ono što ste čuli o ova četiri stanja? Da li možete da prepoznate šta od toga postoji u vama? Da li ste sposobni da to shvatite? Da li smo ranije raspravljali o ovome? Možda ste donekle razumeli neka stanja i znate nešto o njima, ali ne na način koji se odnosi na primenu istine ili na temu našeg današnjeg razgovora. Danas smo razgovarali o ovim stanjima na temu i iz ugla „Čime su se ljudi vodili tokom svih godina vere u Boga?” Time smo se malo približili primeni istine i tome šta znači voditi se istinom. Imam još jedno pitanje. Zapišite ga. Pitanje glasi: šta je ono što najviše voliš? Kakav je Božji stav prema onom što najviše voliš? O ovome ćemo detaljnije razgovarati u budućnosti. Danas smo uglavnom razotkrili nekoliko negativnih stanja koja proističu iz onoga čime se ljudi vode u životu; nismo razgovarali o tome kako konkretno primeniti istinu u vezi sa tim negativnim stanjima. Iako nismo razgovarali o tome, da li znate gde su greške u tim stanjima? Odakle potiču problemi? Kojim naravima pripadaju ta stanja? Kako bi trebalo primenjivati istinu? Kada se ovako nešto pojavi, kada imate takva stanja i takve metode, da li znate kako bi trebalo da koristite istinu da biste ih uklonili? Koje istine bi trebalo da primenite? Pre svega je važno da počneš tako što ćeš razumeti ta stanja i detaljno analizirati sebe. Kad živiš u ovim stanjima, trebalo bi barem u dubini duše da znaš da su pogrešna. Nakon što shvatiš da su pogrešna, sledeći korak je da ih preokreneš. Ako ne znaš da li su ispravna ili pogrešna, niti šta je u njima pogrešno, kako možeš da ih preokreneš? Dakle, prvi korak je da budeš sposoban da dokučiš da li su ova stanja ispravna ili pogrešna. Tek nakon toga možeš znati kako bi trebalo da primeniš naredni korak. Danas smo razgovarali samo o nekoliko različitih iskvarenih stanja u čoveku i imali smo dosta toga da kažemo. Što se tiče konkretnih stvari kako tačno da se u životu vodite istinom, razmislite o tome još malo sami. Trebalo bi da budete u stanju da postignete rezultate.

5. septembar 2017. godine