Mnogo je ljudi koji veruju u Boga, ali malo onih koji teže istini. Kako se može razaznati da li neko teži istini? Kako se može oceniti da li neka osoba teži istini? Zamislite neku osobu koja već sedam ili osam godina veruje u Boga. Ona može da izgovori mnogo reči i doktrina, usta su joj puna duhovnog vokabulara, često pomaže drugima, odaje utisak osobe prepune elana, u stanju je da se odrekne nekih stvari, a svoju dužnost obavlja s velikom vitalnošću. Pa ipak, ne vidi se da primenjuje mnogo od istine, niti da može da diskutuje o stvarnim iskustvima život-ulaska, a još su manje primetne promene u njenoj život-naravi. Sa sigurnošću se može reći da takva osoba ne teži istini. Ako neko iskreno voli istinu, on će, nakon nekog vremena, moći da govori o svom razumevanju i moći će da, bar u nekim stvarima, deluje u skladu s načelima; posedovaće određena iskustva u vezi sa život-ulaskom i u najmanju ruku će pokazivati neke promene u ponašanju. Kod ljudi koji teže istini duhovno stanje se neprekidno poboljšava, njihova vera u Boga postepeno raste, oni donekle razumeju svoje iskvarene naravi i ono što otkrivaju, a takođe imaju lično iskustvo i istinski uvid u to kako Bog radi na čovekovom spasenju. Sve te stvari se u njima postepeno podižu na viši nivo. Ako kod neke osobe uočite ovakve manifestacije, možete biti potpuno sigurni da je to neko ko teži istini. Kada prvi put poveruju u Boga, ljudi su prilično oduševljeni, mada o verovanju u Boga ne znaju baš ništa. Oni misle da verovati u Boga znači biti dobra osoba i koračati pravim putem. Kasnije, dok jedu i piju Božje reči i slušaju propovedi i razgovore u zajedništvu, u stanju su da razaznaju različite stvari. Shvataju da ljudi imaju iskvarene naravi i da oni treba da tragaju za istinom kako bi ih razrešili, da od Boga treba da prihvate spasenje, te tako shvataju šta znači verovati u Boga. Oni postepeno stiču izvesno razumevanje Božjeg dela i Božje namere da spase ljudski rod. Sve se to, malo po malo, akumulira, pa oni postepeno stupaju na pravi put vere u Boga. Njihovo razumevanje i doživljavanje istina-stvarnosti postepeno se uzdižu na viši nivo, pa se oni ne zaglavljuju u doslovnim tumačenjima ili u rečima i doktrinama. Ako neka osoba, koja već nekoliko godina veruje u Boga, i dalje govori reči i doktrine, često izgovara dobro poznate fraze u vezi sa verom u Boga i odaje utisak da u svojoj veri prilično dobro napreduje, ali pritom ne može ništa da kaže o svom životnom iskustvu ili samospoznaji i nije u stanju da prepozna zle ljude i nevernike – ako su, dakle, ovi problemi prisutni u njoj – onda to znači da ona ne poznaje Božje delo i može se utvrditi da ona, tokom tih nekoliko godina koliko veruje u Boga, nije težila ka istini. To je veoma jasan znak.

Da biste ocenili da li neki starešina ili delatnik poseduje istina-stvarnost, najpre posmatrajte da li u njihovim besedama ima istinskog svedočenja i nove svetlosti. Kad neke ljude ponovo sretnete posle nekoliko godina, njihove besede vam isprva mogu zvučati novo i sveže, jer su im reči obasjane novom svetlošću kad odslušaju neku propoved. Međutim, nakon što s njima provedete dva-tri dana, oni opet počinju da vam pričaju o nebitnim iskustvima i svedočanstvima iz svoje prošlosti, o tome kako ih je Bog spasao i podario im blagodat i blagoslove. Za manje od nedelju dana, ponoviće vam sva ona površna iskustva i znanja o kojima su nekada pričali. Je li to napredak? Već se na prvi pogled vidi da tu nema nikakvog napretka. Pošto su nekoliko godina verovali u Boga, naoružali su se brojnim rečima i doktrinama i u stanju su da kažu poneku ispravnu stvar, ali se i dalje zbunjuju i ne umeju da se snađu kad ih nešto zadesi. Ne mogu da pronađu istina-načela, niti da razlikuju ljude. Je li to napredak? (Nije.) To nije napredak. Mada su tokom nekoliko godina obavljali svoje dužnosti, ako ih pitate da li su dostigli odanost prema Bogu, oni uopšte neće razumeti vaše pitanje. Bilo kako bilo, oni na svako okupljanje dolaze na vreme i naizgled normalno obavljaju svoje dužnosti. Ali, ako ih pitate da li su doživeli pravi preobražaj, neće moći jasno da vam odgovore. To predstavlja problem. Pokazuje da oni ne razumeju istinu. Da razumeju istinu, mogli bi jasno da sagledaju ove probleme. Ima ljudi koji u obavljanju svojih dužnosti postižu određene rezultate, ali kad ih pitaš zbog čega obavljaju te dužnosti, u stanju su samo da kažu kako stvorena bića treba da obavljaju dužnosti, dok su im ostale pojedinosti i dalje nejasne. Ako ih pitaš da li u obavljanju dužnosti slede načela praktičnog delovanja, oni to ne mogu da procene. Da li oni, po tvom mišljenju, mogu adekvatno da obavljaju svoje dužnosti? (Ne mogu.) To nije napredak. Zar nije mučno kad čovek ne napreduje? Ako ih pitaš kako prilaze orezivanju dok obavljaju svoje dužnosti, kazaće ti da slušaju, pokoravaju se i ne pružaju otpor. Slede isto načelo kojeg su se držali nekoliko godina ranije, i tu se baš ništa nije promenilo. U svakom slučaju, oni naprosto rade ono što im se kaže. Ako ih pitaš da li su išta od orezivanja razumeli, jesu li otkrili vlastito buntovno stanje i iskvarenu ćud, te da li su iole produbili svoju samospoznaju, oni ništa od toga niti znaju, niti razumeju. Bilo kako bilo, drže se jednog pravila: kad se suoče s orezivanjem, moraju da budu poslušni i da prilagode svoj mentalitet, ne smeju se opirati ni pravdati, i moraju da budu izdržljivi i krotki. Takvog su stava bili i ranije, a sada ga se čak još čvršće drže. Je li ovo manifestacija zadobijanja istine? (Nije.) Tokom procesa verovanja u Boga, ti ljudi nisu zakoračili u stvarnost nijednog aspekta istine, niti su jasno shvatili načela ijednog njenog aspekta. Mada im je rečeno: „Kad vas nešto zadesi, morate primenjivati istinu, morate se čvrsto držati istina-načela i ne smete izlaziti iz tog opsega”, oni i dalje ne znaju kako da tragaju za istina-načelima kad im se nešto desi, nisu pedantni i samo zbunjeno tumaraju unaokolo. Iako se čini da slede preovlađujući smer, da su poslušni i da znaju da slušaju, da dobro obavljaju poslove kojima se trenutno bave, da nisu površni i da mogu da zaštite interese crkve, da li oni zaista razumeju pojedinosti svakog aspekta istine? Mogu li ih sprovesti u delo? Ovo zavisi od toga da li su ljudi uistinu spoznali i iskusili svaki aspekt istine. Oni ne poznaju odnose između svakog aspekta istine, ne znaju koji su konkretni aspekti istine i koje stanje obuhvaćeni nekim dešavanjem, niti znaju koja je narav dovela do tog stanja. Ako dve osobe govore istu stvar, oni ne znaju kako se te dve osobe razlikuju po svojoj prirodi, niti znaju kako da se prema njima ophode. Je li to razumevanje istine? To nije razumevanje istine. Ako u Boga verujete tri do pet godina, ali ne poznajete praktičnu stranu ovih istina, ili ako u Boga verujete već osam ili deset godina i još uvek je niste spoznali, to onda znači da niste zadobili istinu. Šta vam u ovom trenutku nedostaje? Za većinu ljudi, verovanje u Boga je nalik odsudnom držanju borbene linije i oni misle da će uspeti jedino ako se do samog kraja budu čvrsto držali sintagme „vera u Boga”. Oni, međutim, ne pokazuju inicijativu da za istinom tragaju, niti da je prihvate; ne uspevaju da svoje dužnosti dobro obave, da postojano svedoče, niti da poraze svog neprijatelja, Sotonu; osim toga, nisu zadobili ni istinu ni život. Kakva kobna greška! Eto kako je žalosno kad čovek tolike godine veruje u Boga, a nema životnog iskustva. Kad ljudi zapadnu u takvo stanje, oni samo površinski odaju utisak da su povazdan nečim zaposleni, poštuju neke propise, ne krše upravne odredbe unutar tog opsega i završavaju poslove kojima se trenutno bave. To je, po čovekovom mišljenju, sasvim prikladno, a ukoliko ovo stanje ocenjujete uz pomoć istine, zaključićete da oni nisu počinili neku strašnu grešku. Šta mislite o ovakvom načinu verovanja? (Bogu se to ne dopada.) Taj odgovor je puka doktrina. Iz tvoje perspektive, ovakvim se verovanjem ne može zadobiti istina, zato što nikada ne napreduješ. Kad Božja kuća, tokom nekog perioda, govori o istinama u vezi sa spoznajom Boga, ti se fokusiraš na spoznavanje Boga; kad govori o promeni naravi, fokusiraš se na promenu naravi; kad govori o spoznaji ovaploćenog Boga, fokusiraš se na spoznaju ovaploćenog Boga; kad govori o vizijama Božjeg dela, ti se fokusiraš na istine u vezi sa vizijama; kad govori o istinama koje se odnose na širenje jevanđelja, fokusiraš se samo na taj aspekt istine. Pošto slušaš i razumeš sve što Božja kuća govori, da li ćeš imati svoj vlastiti put kad te niko ne bude snabdevao propovedima? Hoćeš li i dalje moći da napreduješ? Kako ćeš hodati? Na primer, kad ljudi na skupovima razgovaraju o tome šta je pokornost prema Bogu, ti kažeš: „Nemam neko naročito duboko iskustvo u vezi s tim, već naprosto osećam da je pokornost prema Bogu od ključne važnosti.” Kad te pitaju kako upražnjavaš pokornost prema Bogu, kažeš im: „Pokoriti se Bogu znači razmišljati o onome što Bog govori kad te nešto zadesi i postupati u skladu s Njegovim rečima.” Kad zatraže da im to detaljnije obrazložiš i pitaju te šta činiti ako nisi u stanju da se pokoriš kad ti se nešto desi ili ako se to što te je zadesilo tiče tvojih ličnih interesa, ti odgovaraš: „Te stvari još uvek nisam iskusio.” To znači da još uvek nisi zadobio ulazak. Neko vreme, Božja kuća govori o istinama u vezi sa spoznajom Boga. Kad te neko pita da li si ostvario ikakav napredak u spoznaji Boga, ti kažeš: „Ostvario sam napredak. Mislim da je spoznaja Boga najvažniji deo vere u Boga. Ako ne poznaju Boga, ljudi će stalno vređati Božju narav, a ako to stalno čine, pašće u tamu i moći će da izgovaraju samo površne reči, neće razumeti istinu i u potpunosti će nalikovati nevernicima – stalno će činiti stvari koje se suprotstavljaju istini i stvari koje se opiru Bogu.” Ta osoba će te, zatim, pitati: „Kako, dakle, poznaješ Boga? Dok u svakodnevnom životu doživljavaš Božje delo, Božju suverenost i usmeravanje od strane Boga, koje stvari prepoznaješ kao Božje smernice tebi i u kojim stvarima možeš jasno da osetiš Božju suverenost? Kako razumeš Božju suverenost? Na osnovu onoga što u stvarnom životu opažaš i osećaš, koje aspekte Božje naravi vidiš u Njegovoj suverenosti?” Ako nisi u stanju da išta odgovoriš, to je dokaz da nemaš nikakvog iskustva. Ako kažeš: „Postoji jedna stvar u kojoj osećam da me Bog usmerava”, to samo znači da imaš mrvicu osećanja, ali ne i da poznaješ Boga. U stvarnom životu, Bog zapravo vlada nad svime, sve uređuje i sve predodređuje. Ako su mnogo toga iskusili, ljudi mogu da osete da ništa nije jednostavno i da se sve događa zato da bi ljudi mogli da nauče lekcije, da vide Božju suverenost i Njegovu svemoć, te da konačno spoznaju Božju narav. Tek kad ostvariš taj rezultat, znaćeš kako da se Bogu pokoriš u skladu s Njegovim namerama i tek ćeš tada moći uistinu da napreduješ u svom praktičnom delovanju. Osoba s takvim iskustvom ne samo da s vremenom sve snažnije veruje, već i, što je najvažnije, stiče razumevanje Božje naravi i zna kako da se pokori Bogu. To se zove zadobijanje istine.

Neki ljudi stalno skreću s puta u svojoj težnji za istinom; stalno se fokusiraju na prazne priče o nekakvim duhovnim doktrinama i na šuplje teorije da bi se pravili važni. Šta mislite o takvoj težnji? Bez obzira na to da li sebe smatrate osobom koja teži istini, u ovom trenutku, najvažnije pitanje glasi: da li ste stekli išta što je praktično, odnosno, jeste li stekli praktično znanje? (Stekao sam ga donekle.) Šta si tačno stekao? Možeš li to da proceniš? (Stekao sam izvestan uvid i razumevanje o tome kako Sotona kvari ljude i o ovom zlom svetu.) Stekao si nešto malo znanja. A može li to znanje da promeni tvoje životno usmerenje, tvoj životni cilj i načela tvog ponašanja u stvarnom životu? Bez obzira na to u kojoj grupi ljudi živiš, da li to znanje ili istine koje si razumeo mogu uticati na tvoj život i na tvoj životni cilj? Ako ne mogu u potpunosti da te promene, mora biti barem nekih promena i nekih ograničenja u onome što govoriš i što radiš. Kada govorimo o rastu, zar u ovom trenutku većina vas nije još uvek zaglavljena na tom nivou? (Jeste.) To zahteva rast. Nije dobro ako je vaše razumevanje istine previše površno, kao što nije dobro ako ste u stanju samo da malo pričate o doktrini i ako ste pomalo suzdržani. Moraš razumeti istinu da bi imao put njene primene i da bi mogao da promeniš svoj životni cilj. Ako si u svom srcu već prihvatio sve istine koje razumeš i propovedi koje si odslušao, i ako one mogu da utiču na tvoj život, da promene smer i cilj tvog ponašanja i da promene načela tvog ponašanja, zar to nije malo bolje od efekata koji se postižu prihvatanjem nekih ograničenja? U ovom trenutku, zaglavljeni ste na prihvatanju ograničenja i poštovanju propisa – je li to put aktivne primene i ulaženja? Nipošto. Kakve će biti posledice ako zauvek ostanete zaglavljeni na prihvatanju ograničenja i poštovanju propisa? Hoćete li moći da uđete u istina-stvarnost? Da li ćete moći da doživite stvarnu promenu? Osim toga, jeste li postigli ikakve rezultate u primeni istine dok ste bili suzdržani i poštovali propise? Niste postigli ništa. Prema tome, i dalje je najvažnije fokusirati se na razumevanje istine. To što ste suzdržani i što poštujete propise ne znači da razumete istinu, a kamoli da je primenjujete. Doživotnim suzdržavanjem i poštovanjem propisa ne mogu se postići efekti razumevanja i primene istine. To je uzaludno! Ma koliko patnje da čovek trpi zbog suzdržavanja i poštovanja propisa, ništa od toga nema ni trunku vrednosti ni značenja.

Nakon što ste odslušali propovedi i razumeli istinu, jeste li doživeli ikakve stvarne promene? Mislite, na primer, da vaša ranija težnja za lažnim znanjem i teorijama, kao i vaša težnja za slavom, dobitkom i statusom, nije vera u Boga, već da pripada religioznom verovanju, da je težnja za slavom, dobitkom i statusom podla i da ćete, ako budete tako živeli i tako se ponašali, postati potpuni demoni, koji treba da idu u pakao, te da je isuviše bolno tako živeti. Posedujete li ovo iskustvo i znanje? Kakvo je tvoje lično iskustvo? Da je strašno naporno težiti za znanjem i slavom, bogatstvom i statusom! Čini ti se da ima previše sporova, previše nevolja, i da je zamorno i previše bolno živeti među nevernicima. Kažeš: „Ne mogu tako da živim. Ako budem živeo kao oni, boleće me isto koliko i njih. Moram da se otrgnem od njihovog načina života.” Je li to tvoje iskustvo iz prve ruke? Duboko si iskusio da iskvareno čovečanstvo ne prihvata ni trunku istine, da se svi ljudi međusobno tuku, spletkare i pokušavaju da prevare jedni druge, da podrivaju jedni druge u potaji i da su spremni da se za sitne pare tuku do krvi. Iskusio si kako niko od njih ne želi da ide ispravnim životnim putem i da, umesto toga, poslove završavaju oslanjajući se na spletke i trikove. Šta je to što najviše osećaš dok živiš u jednom takvom okruženju? Osećaš kako u takvom svetu nema pravde ni pravičnosti, da je svet isuviše rđav i mračan i da ljudi ovde žive kao demoni. Misliš da ti ne bi bilo lako da budeš dobra osoba ako bi to pokušao, odnosno da ne bi mogao to da ostvariš. Čini ti se da bi, ako bi poželeo da se prilagodiš tom svetu, morao i ti da postaneš demon i da živiš kao demon, kako bi se stopio sa grupama demona i priključio se društvenim trendovima; da bi se izborio za zalogaj hrane, da bi mogao da se izdržavaš i da opstaneš, morao bi da se nadmećeš s njima i da govoriš i radiš stvari protiv svoje volje. Bilo bi strašno iscrpljujuće tako živeti svakoga dana, ali, ako ne bi tako živeo, ljudi bi te izopštili i ti ne bi imao načina da preživiš. Šta si ti iskusio u ovakvom životnom okruženju? Bol, mučenje i bespomoćnost. Iskusio si rđavost, surovost i tamu koja egzistira među ljudima, i ti ne možeš da vidiš svetlost ljudskog života. A kad si počeo da veruješ u Boga i fokusirao se na čitanje Božjih reči, šta si tada iskusio? (U srcu sam razumeo istinu, osetio sam da je bolje verovati u Boga i osetio sam utehu u srcu.) Dok živite u Božjoj kući, osećate se blaženo, imate Božje blagoslove i možete da razumete mnoge istine; kad ste sa svojom braćom i sestrama, možete jedni druge da podržavate i da se ispomažete, možete da jedni prema drugima negujete jednakost i da živite u harmoniji. Svakoga dana, u duši se osećaš opušteno, slobodno i nesputano. Ne moraš da brineš o tome da će te neko prevariti, a drugi ljudi te više ne tlače i ne maltretiraju. Zlikovci postepeno bivaju razotkriveni i eliminisani, tako da postaju sve malobrojniji. Božjom kućom vladaju istina i Bog. Pripadnici izabranog Božjeg naroda mogu da govore slobodno i bez ograničenja, imaju pravo da biraju i pravo da zlikovce raskrinkavaju. Postepeno bivaju očišćeni oni koji ne prihvataju istinu i koji su i dalje sposobni da počine neko zlo. U Božjoj kući nema pojava da neko ljude stavlja na muke ili da ih tlači. Ako se javi neka poteškoća, svi o njoj raspravljaju. Ako naiđu na neki problem, starešine i delatnici zajedno razgovaraju o istini kako bi taj problem rešili. Ljudi postepeno počinju da razumeju istinu, a pojave bezakonja sve su ređe. Svi pripadnici izabranog Božjeg naroda mogu da prihvate istinu, kao i ograničenja koja ona sa sobom nosi, i mogu da prave određene izmene u pogledu svojih reči i dela. Ako bilo ko počini neko zlo, svi to mogu jasno da vide i da prijave. Stoga je sve manje zlih ljudi u Božjoj kući. Sada sve više osećate da je okruženje u Božjoj kući zaista dobro – braća i sestre se međusobno vole, a svako ko ima poteškoća ili odstupanja može da dobije pomoć; svačije nevolje mogu da budu razrešene, a čak i ako se javi problem koji ljudi ne mogu da reše, oni mogu da se okrenu Bogu i oslone se na Njega, te da problem razreše u skladu s Njegovim rečima. Zahvaljujući životu u Božjoj kući, osećate se blaženo i puni ste nade, možete da vidite svetlost i da do kraja uživate u Božjoj ljubavi i spasenju. Ovo okruženje je veoma korisno za čovekov životni napredak. Živeći u crkvi, u okruženju koje poseduje istinu, moći ćete postepeno da razumete istinu, usled čega će vam srce polako postajati svetlije, a vi ćete se osećati nesputano i slobodno. To su rezultati koji se postižu razumevanjem istine. Ljudi koji su zadobili istinu odlikuju se jednom očiglednom karakteristikom: relativno su slobodni i nesputani. Oni ne moraju da se ograničavaju, istina će uticati na njihove reči i dela, a promeniće im i način života i životno usmerenje. Kada se u tebi javi bogobojažljivo srce i kad budeš imao bogobojažljivo srce koje te usmerava, sve što činiš će se, po svojoj prirodi, potpuno razlikovati od onoga što si radio ranije, nakon što si usvojio samokontrolu i suzdržanost. Ako bi, pod ovim okolnostima, dobio status i ako bi imao mogućnost i prave uslove da druge ljude podvrgneš mukama, da li bi ti to zaista i učinio? (Ne bih.) A zašto ne bi? Da li zato što ne planiraš da mučiš ljude, ili zato što nisi sposoban da ih mučiš? (Zato što bi se moja narav promenila.) Tako je, imaćeš bogobojažljivo srce, a imaćeš i načela i osnovu za svoje postupke. Ma sa kakvim iskušenjima da se suočiš, tada ćeš moći iz srca da kažeš: „Te stvari nisu Bogu ugodne, a ja ne mogu da radim stvari koje vređaju Boga.” Tvoj rast će prirodno dostići ovaj korak i ti ćeš moći da izgovoriš takve reči. Da li u ovom trenutku taj korak možete tako prirodno da ostvarite? (Još ne.) To je dokaz da istina još uvek nije ostvarila efekte u tebi; ona ti samo obuzdava ponašanje, ali ne može čvrsto da obuzda tvoje srce, niti može da promeni tvoje životno usmerenje, načela, kao ni ciljeve tvog ponašanja.

Pošto ste sada svi počeli da se, u svojoj veri u Boga, fokusirate na težnju za istinom, na čemu se zasniva vaše ponašanje? Na savesti, na osnovnim normama ljudskog ponašanja i na moralnosti. Koliko je sve to daleko od istine? Da li savest, osnovne norme ljudskog ponašanja i moralnost imaju veze sa istinom? Daleko od toga. U najboljem slučaju, ako se ponašate u skladu sa vlastitom savešću, bićete dobra osoba, ali ne i osoba koja ispunjava Božji zahtev. Bog od ljudi zahteva da se ponašaju na osnovu istine i da žive u skladu s Njegovim rečima. Ako osoba koja veruje u Boga može da dokuči istinu, ako je razume i zna da je primeni i ako se uzdržava u skladu s načelima istine, ta osoba će odrasti. Ona, međutim, nikada neće odrasti ukoliko ne teži ka istini. Neki ljudi su počeli da teže ka istini, odlučni su i kažu: „Moram dati sve od sebe kako bih težio ka istini i praktično delovao u skladu s Božjim rečima i sa istinom, kako bih radio po pravilima i postupao u skladu s načelima i ograničenjima i kako bih se uzdržavao od svega što vređa Božju narav i što je greh protiv Boga, bez potrebe da me pritom iko nadgleda, da upravlja mnome ili da me sputava. Iako me niko ne nagleda, ja nipošto ne bih učinio ništa čime bih povredio Božju narav, uvredio Boga ili pokazao da mi srce nije bogobojažljivo. Čak i ako u srcu nosim takvu zamisao, u stanju sam da se obuzdam i ne smem da je ostvarim.” Takvo stanje je aktivno i pozitivno. Zamislite, na primer, da Božja kuća od nekoga zatraži da sačuva neki dragoceni predmet i da za to zna samo mali broj ljudi. Kad drugi ljudi saznaju nešto o tome, ta osoba je u stanju da dobro čuva predmet koji joj je poveren, da se brine o njemu i da ne dozvoli da bude izgubljen, oštećen, ukraden ili uništen. U isto vreme, ona takođe može da obuzda vlastitu pohlepu i posesivnost i da se prema tom predmetu svim srcem odnosi kao prema nečemu svetom. Zar to nije dobra osoba? Iz sadašnje perspektive, može se reći da se radi o dobroj osobi, budući da ona uopšte ne razmišlja o zloupotrebi tog predmeta. Ako pođemo još korak dalje, možemo reći da je ona u stanju da povereni predmet sačuva uz punu odanost prema svom položaju i da tu odgovornost ponese svim srcem i najbolje što može, kao i da daje sve od sebe i da dobro obavlja svoj posao. Jednoga dana, međutim, situacija se menja. Neki od ljudi kojima je čitava stvar bila poznata bivaju uhapšeni i utamničeni, dok su ostali prebačeni na druge lokacije. Naša osoba je jedina preostala koja zna gde se nalazi dragoceni predmet. Zar pod ovakvim okolnostima nije došlo do promene okruženja? Da, okruženje se promenilo i osvanuo je dan važnog ispita. Isprva, srce te osobe ostaje nepokolebljivo, pa ona i dalje ozbiljno i odgovorno čuva povereni joj predmet, bez ikakvih zadnjih misli. Kasnije, međutim, čuje vesti o nestanku svih ostalih koji znaju za to. Čak i tada, naša osoba i dalje misli: „Ne smem da kujem nikakve planove u vezi s tim predmetom; moram i dalje dobro da ga čuvam. Mada ljudi ne znaju ništa o tome, Bog zna!” Zar to nije dobra osoba? (Za sada još uvek izgleda da se radi o dobroj osobi.) Zašto je tako? Zato što, sudeći po merilima koja pokazuju da li je neko dobar ili nije, za nekoga ko je dostigao ovaj nivo slobodno se može reći da je već veoma dobar. Ta se osoba, međutim, jednoga dana suočava s velikom krizom u porodici, pa joj je hitno potreban novac kojeg ona nema dovoljno kod sebe. Njeno okruženje se, dakle, ponovo menja, a kad se okruženje menja, to znači da je opet došlo vreme da se ta osoba podvrgne proveri. Ona najpre razmišlja o tome da od nekoga pozajmi novac, ali, posle dva-tri neuspešna pokušaja, počinje da oseća komešanje u duši: „Pa, zar nemam kod sebe onaj dragoceni predmet? Zar nije glupo da pozajmljujem novac, kad u ruci držim nešto toliko vredno? Niko ne zna da je taj predmet poveren meni na čuvanje. Osim toga, on ovde samo skuplja prašinu. Zar ne bi bilo sasvim ispravno da ga iskoristim? Baš bih i mogao!” Odmah zatim, u glavi joj se rađa jedna bolja, logična misao: „Zar mi ovo nije Bog priredio? Time mi pokazuje blagodat, Bogu hvala!” Što više razmišlja o tome, pomenuta zamisao čini joj se sve prikladnijom. Nakon što je dva-tri dana pomno razmislila o tome, srce joj je sada spokojno i više je ne grize savest. Konačno, ona donosi odluku: „Prodaću predmet i iskoristiti tako dobijeni novac!” Šta se upravo desilo? (Došlo je do promene u njenom razmišljanju.) Kako je došlo do te promene u razmišljanju? (Uzrok za to leži u okruženju.) Postoji li, dakle, neki problem sa okruženjem? Da li je okruženje promenilo tu osobu? (Nije.) Kako onda da ovo precizno opišemo? Zašto joj se srce nije pokolebalo prilikom dve prethodne promene okruženja? (Zato što ona tada još uvek nije osećala posledice krajnjeg siromaštva i frustracije.) Sve dok osoba ne dostigne tu tačku, neće se razotkriti šta ona u duši zaista misli, ni kakva joj je zapravo narav. Možemo li, sve dotle, govoriti kako je ta osoba odana Bogu? Možemo li kazati da voli istinu? Mi to možemo reći, jer je ona, sve dok je čuvala povereni joj predmet, to činila svim srcem i svom snagom, bez ikakvih drugih ideja i aktivnih misli. Nikada nije pravila nikakve planove u vezi s tim predmetom – kakva sjajna osoba! Međutim, čim joj se životno okruženje promenilo i kad joj se učinilo da je u bezizlaznoj situaciji, u glavi su joj se javile aktivne misli i počela je da kuje planove u vezi s tim. U stvari, ona je takve misli imala i ranije, ali ih je skrivala u svom srcu. Našavši se u povoljnom okruženju, njene skrivene misli su sasvim prirodno, kao voda iz izvora, pokuljale ka površini. Ta osoba je naposletku čak našla „osnove” za svoj postupak, rekavši da joj je to Bog priredio. Zar pronalaženjem takvih „osnova” ona nije razotkrila svoju rđavu narav? Šta se desilo s njenom odanošću, dobrotom i osećajem za pravdu? (Iščezli su.) Jesu li onda sve njene ranije manifestacije bile samo gluma? One nisu bile gluma, već takođe prirodna otkrovenja, ali ne ona duboka. Bila su to najpovršnija moguća otkrovenja i pojave površinskog nivoa. U ljudske pojave površinskog nivoa spadaju i neke iluzije, koje ljudi ponekad ne mogu da prozru i zato ih je lako navesti na pogrešan put. Primera radi, neki ljudi naizgled dobro obavljaju svoje dužnosti tokom šest meseci ili godinu dana, da bi posle godinu dana postali negativni. Nakon dve godine, neki će možda pobeći iz crkve i vratiti se sekularnom svetu, bilo da bi zaradili novac ili da bi živeli onako kako žele. Stoga bi pogrešio ako bi, samo na osnovu njihovog učinka tokom šest meseci ili godinu dana, zaključio da se radi o dobrim osobama koje sebe iskreno daju za Boga. Njihovo ponašanje tokom tih šest meseci ili godinu dana zapravo je iluzija, tek privremeni entuzijazam. Kad se suoče s određenim okruženjima i iskušenjima, na videlo izlaze njihovo pravo lice i neiskrene namere na kojima se zasniva njihova vera u Boga. Zar to nije činjenica? Oni se ni za dlaku nisu promenili. Šta tačno Bog želi da promeni u ljudima? Koje probleme želi da reši navodeći ljude da prihvate istinu? (Želi da promeni ono što je ljudima u prirodi.) Tako je, moraju se razrešiti stvari koje postoje u čovekovoj prirodi. Dok im se ništa loše ne dešava, ljudi imaju fundamentalnu moralnu osnovu i ne žele da iskorišćavaju druge. Naročito oni stariji među njima često kažu: „Ne žudi za tuđim imanjem i ne odvajaj se od svog.” Drugim rečima, to znači da drugima ne treba nasumice da dajete ono što vam pripada, ali ni da se polakomite, niti da gajite pohlepne misli prema tuđoj imovini. To je ono što bi normalna ljudskost trebalo da poseduje, ali to ipak ne doseže do istine. Mogu li, dakle, ljudi to da postignu? (Ne mogu.) Mada im je čak i to nedostižno, ljudi ipak tvrde da nemaju pohlepne misli. Preotimanje tuđe imovine čak i pre no što mu se u glavi jave pohlepne misli – to je posledica činjenice da nad čovekom suvereno vlada njegova vlastita priroda. Sve dok im okruženje to dozvoljava, ljudi o tome ne moraju ni da razmišljaju – njihova rđava priroda i njihove opake, pohlepne i lažljive naravi same će se razotkriti. Što se tiče osobe iz maločas pomenutog primera, koja je zloupotrebila predmet koji joj je poveren na čuvanje – koje su od njenih zamisli i manifestacija bile lažljive? (Preotela je poklon darovan Bogu, tvrdeći pritom da joj je to Bog priredio i otvorio joj put da tako postupi.) To je lažljivost, jer ona time zavarava i sebe i druge. Prevarila je samu sebe, a zatim pokušala i Boga da prevari. Pokušala je da se milozvučnim rečima ispetlja iz svega toga i da umiri vlastitu savest, kako bi izbegla njene optužbe. Štaviše, izmislila je prelepu laž za samu sebe, pa je htela da pomoću te iste laži prevari i nasamari Boga. Zar to nije lažljivost? (Jeste.) To je lažljivost. Kad se suočiš s takvim okruženjima i kad se iz tvoje prirode izrode nekakve misli, pa poželiš da učiniš nešto, u tebi će najpre početi da deluje tvoja vlastita savest, a zatim i sve one istine koje si razumeo, te ćeš na osnovu toga shvatiti da s takvim razmišljanjem nećeš daleko dogurati, da su tvoje misli rđave i ogavne, kao i da to što misliš i u šta veruješ nije istina. Iako te na trenutak spopada želja da to učiniš, nakon što se pomoliš Bogu, pomislićeš: „Ne mogu, jer bih time uvredio Boga. To je rđavo! Pošto je to u neskladu sa istinom, zar time ne bih prevario Boga? Ja to nikada ne bih mogao da uradim. Radi se o osveštanom predmetu koji pripada Bogu i nipošto se ne sme dirati. Mada za taj predmet ne zna niko osim Boga, upravo zato što Bog zna za njega, nipošto ga ne smem dirati.” Ako neka osoba ovako razmišlja, to znači da ona poseduje pravi rast. A da li bi ona mogla da se obuzda ako bi se oslanjala samo na svoje dobre namere i moralnu osnovu? Može li ona da garantuje da u tom slučaju ne bi ukrala taj predmet? (Ne može.) Šta čovek mora da poseduje da bi tako nešto postigao? (Mora u svom srcu da bude bogobojažljiv.) Jedino istine koje razumeš, tvoja spoznaja Boga i strah od Boga koji u srcu nosiš mogu da obuzdaju tvoje srce i tvoje postupke, mogu da odrede put koji ćeš odabrati i nateraju te da se ponašaš u skladu s Božjim namerama. Osim istine i Božjih reči, ima li još nečega što bi ljudima moglo pomoći da to postignu? Nema. Ovo je jedini put koji ti može omogućiti da se plašiš Boga i da se kloniš zla. Ma u kakvom okruženju da se nađeš, bilo da si podvrgnut kušnjama ili iskušenjima, one ne mogu da promene tvoju odanost i pokornost prema Bogu. Kad jednom doneseš tako čvrstu odluku, to se više nikada neće promeniti. Bez obzira na kakve poteškoće nailaziš u svom okruženju, čak i ako si u naročito velikom iskušenju, tvoja će rešenost ostati nepromenjena, kao i načela po kojima radiš. Na taj način, ti ćeš postojano svedočiti i zadobićeš istinu. Bog te u tom pogledu neće više proveravati. To će značiti da si uspešno savladao sve provere i da si postojano odoleo. Da li u ovom trenutku većina ljudi može da dostigne takav rast? (Ne može.) Ljudi to još uvek ne mogu da dostignu, što je dokaz da istina još nije postala njihov život. Pa, koje onda stvari trenutno predstavljaju njihov život? Sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje, Sotonini otrovi i određeni ljudski nagoni, poput nagona za poštovanjem osnova moralnosti i ljudskog ponašanja, kao i neke duhovne doktrine i izrazi, do kojih su došli nakon što su poverovali u Boga. Kad sve to shvate, ljudi neprestano misle: „Zadobio sam istinu. Toliko sam toga razumeo verujući u Boga. Promenio sam se i nešto sam zadobio.” Šta su to tačno oni zadobili? Radi se, zapravo, samo o stvarima sa površinskog nivoa. Tek su delimično sposobni da obuzdaju svoje ponašanje, koje je sada donekle regulisano. Osim toga, u stanju su da pozitivnije razmišljaju, kako glavom tako i srcem, kao i da više misle o pozitivnim stvarima. Zahvaljujući uticaju okruženja, čestom slušanju propovedi, kao i obavljanju svojih dužnosti i sve češćim kontaktima sa pozitivnim stvarima, sve je to na njih imalo neke pozitivne efekte. To su koristi i promene koje ljudima donose okruženje i crkva. Ali, koliko su zapravo velike i brojne promene koje ljudima donosi istina? To zavisi od njihovih težnji. Ako si ti zaista osoba koja teži istini, uvek ćeš nešto dobijati u smislu praktičnih aspekata istine i u svakoj ćeš etapi ponešto od toga zadobiti i ponešto razumeti. Duboko u duši, ljudi razumeju i osećaju da li su nešto zadobili ili nisu. Šta većina ljudi sada oseća? Na osnovu svojih dobrih namera, oni osećaju da, marljivo i namerno, često čine neka dobra dela, da rade stvari koje ljudi smatraju savesnim i razumnim, kao i stvari zbog kojih ih drugi neće optuživati ni kritikovati. Mada se zaista radi o dobrim delima, ne može se reći da ti ljudi praktikuju istinu. Zar nije tako? (Jeste.) Većina ljudi svoje postupke zasniva na temeljnom načelu, koje im nalaže da postupaju u skladu sa svojom savešću. Oni osećaju da je istina isuviše duboka, isuviše apstraktna i naizgled previše udaljena od čoveka. Ljudi istinu ne razumeju dobro i ne mogu da je do kraja objasne, te stoga postupaju isključivo u skladu sa svojom savešću i dan za danom provode u smetenom životarenju. Neki čak nemaju ni trunke svesti ni savesti, tako da ni ne postupaju u skladu s merilima savesti. Drugi, pak, svoje dužnosti obavljaju bez ikakvih rezultata; naprosto, žive kao paraziti i uživaju u Božjoj blagodati, a da pritom ne daju ništa zauzvrat i ne osećaju nikakvu krivicu u srcu. Imaju li takvi ljudi savesti i razuma? Ako ih pitaš: „Šta misliš o takvom životu?”, reći će ti: „Božje su namere isuviše velike, pa ne mogu da ih dosegnem. Bilo kako bilo, ja sam osoba koja iskreno veruje u Boga i koja nije počinila nikakvo zlo. Osećam spokoj u srcu.” Da li takvi ljudi upražnjavaju istinu? Mada obavljaju svoje dužnosti, da li oni sebe iskreno daju za Boga? Sa stanovišta čoveka, čini se da oni svoje dužnosti obavljaju, ali da pritom ne ostvaruju nikakve rezultate. Mogu li oni dobiti priznanje od Boga? Možda će reći: „Ja svoju dužnost obavljam savesno, ne zabušavam, nisam lenj i plaćam neku cenu.” Da li, međutim, ovo merilo savesti ukazuje na to da oni upražnjavaju istinu? Kad god imate vremena, treba da razmišljate o ovome i da smislite temu o kojoj ćete u zajedništvu razgovarati, da biste uvideli kako treba da postupate u cilju praktikovanja istine. Nemojte se zaustavljati samo na merilu savesti, niti na merilima koja pokazuju da li je neko dobra osoba i da li se lepo ponaša. Nemojte se zadovoljiti time da se dopadnete drugima. Morate težiti istini i ući u samu srž istine. Jedino na taj način možete udovoljiti Božjim namerama i zakoračiti u istina-stvarnost. Ako stalno nastojiš da udovoljiš vlastitoj savesti i ako misliš da je sve u redu dokle god ne kršiš osnove morala, zauvek ćeš u svom radu ostati unutar tog opsega i nećeš iz njega izlaziti, što znači da istina nikada neće imati nikakve veze s tobom. A možeš li ti još uvek da zadobiješ istinu ako nijedan tvoj postupak i nijedna tvoja reč nemaju veze sa istinom? Biće ti jako teško da zadobiješ istinu.

U drevna vremena, učeni ljudi su često proučavali knjige kao što su „Konfučijeve izreke”, „Tao Te Čing (Knjiga puta i vrline)” i „Klasik sa tri lika”. Po čitav dan bi klimali glavom, baš kao da pevaju svete spise, a sa usana bi im povazdan silazile klasične izreke. Nakon što bi pročitali par knjiga i napamet naučili nekoliko Tang i Song pesama, već bi se smatrali učenim ljudima i po čitav dan bi držali predavanja drugima, misleći za sebe da su veoma impresivni. Tokom čitavog života nisu bili u stanju da učine išta pravedno, a svoje su ponašanje zasnivali isključivo na tih nekoliko knjiga mudrosti koje su pročitali. Niti su šta razumeli, niti su išta mogli da shvate. Provlačili su se kroz život kao pravi smetenjaci, ne postigavši baš ništa. Uprkos tome, u duši su i dalje bili zadovoljni sobom, misleći da mnogo toga razumeju i da su nadmoćni u odnosu na sve ostale ljude. Za takve ljude postoji fraza da su „veći katolici od pape” – to je potpuno tačno i vi nipošto ne smete živeti u takvom stanju. Neki ljudi za sebe stalno misle da su u duši učeni, dobronamerni i pravedni. Shodno tome, za sebe smatraju da su veći katolici od pape i da u potpunosti zaslužuju da ih nazivaju dobrim ljudima i gospodom. Drugi naročito cene odanost, pa bi za prijatelja i metak primili. Treći posebno vrednuju savest i u stanju su da svojim primerom potvrde tačnost izreke: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode.” Neki se ne venčavaju, već svoj um i telo unapređuju kroz preispitivanje samog sebe i teže besmrtnosti. Drugi se u potpunosti posvećuju proučavanju knjiga koje su pisali mudraci i ne obraćaju pažnju na spoljašnje stvari. Da li su ti takozvani dobri ljudi zaista dobri? Ako se u životu vode vlastitim znanjem, ako donekle savesno govore i postupaju, mogu li se oni smatrati ljudima koji poseduju istina-stvarnost? Možemo li biti sigurni da neće počiniti nikakvo zlo? Neki ljudi su dobronamerni prema drugima i često im nude pomoć i milostinju, pa stoga sebe smatraju velikim filantropima. Je li, međutim, ispravno suditi o tome da li je neka osoba dobra ili zla oslanjajući se isključivo na tvrdnje iz tradicionalne kulture? Za ljude koji merila morala koriste da bi ocenjivali druge i da bi se pravili važni kažemo da su veći katolici od pape. Da li ti ljudi, koji su veći katolici od pape, poseduju istinu? Mogu li da prihvate istinu i da joj se pokore? Naravno da ne mogu. Ako bi stekli status i moć, da li bi se suprotstavili Bogu i surovo progonili one koji veruju u Njega? Oni su za to više nego sposobni, što ukazuje na činjenicu da im je ćud još uvek zlobna i da im je priroda kao u Sotone. Na osnovu toga se može zaključiti da su svi oni koji žive u skladu sa znanjem i tradicionalnom kulturom zapravo licemeri, koji su u stanju da čine zlo i da se opiru Bogu. Neki ljudi, začudo, uprkos tome što u Boga veruju nekoliko godina, uopšte ne poznaju tradicionalnu kulturu, niti poseduju ikakva znanja. Oni ne mogu u potpunosti da shvate da te stvari, u suštini, predstavljaju sotonske filozofije, logiku i zakone, odnosno da se radi o znanjima i kulturi koje štete ljudima. Da li takvi ljudi poseduju istina-stvarnost? Ljudi koji ne mogu da prozru tradicionalnu kulturu i znanje i koji te stvari nimalo ne razlikuju, zapravo su ljudi koji uopšte ne razumeju istinu i koji ne poseduju ni trunku istina-stvarnosti. Ima ljudi koji misle da pojedine vrste znanja mogu ljudima pomoći da budu dobri, kao i da takva znanja ljudima pružaju uputstva kako da čine dobra dela. Takvo gledište je sasvim pogrešno. Znanje nije život, već neka vrsta propisa, a ujedno je lažno i u suprotnosti je sa istinom. Ma koliko da je uzvišeno i duboko znanje neke osobe, ona ipak nije u stanju da prozre čak ni iskvarenu suštinu čovečanstva, kao ni svoju vlastitu prirodu, niti zna šta je zapravo iskvareno čovečanstvo. Kakva je onda korist od tog njenog znanja? Zar se tu ne radi o najpovršnijoj mogućoj doktrini, koja ljude navodi na stranputicu? Baš kao što je slučaj sa teorijom konfučijanizma i „Tao Te Čingom (Knjigom puta i vrline)” – u tim takozvanim klasičnim delima kineskih mudraca sve su reči lažne, đavolske reči koje ljude navode na pogrešan put; to su licemerne laži i jeresi, sotonski otrovi i logika. Neki ljudi te stvari obožavaju kao istinu – može li se za njih reći da i dalje veruju u Boga? Ako svim srcem veruješ u Boga i ako svakodnevno slušaš propovedi i čitaš Božje reči, zašto onda ne možeš da shvatiš istinu? Zašto istinu ne možeš da učiniš ciljem svojih težnji? Takvi su ljudi najgluplji na svetu i potpuno su neuki, to su zveri u čovečjem ruhu i to su neljudi.

Šta je istina? Pre svega, neophodno je ustanoviti da filozofije za ovozemaljsko ophođenje definitivno nisu istina, kao što istina nisu ni gesla velikih i slavnih ličnosti. Izreke koje vode poreklo iz konfučijanizma i taoizma, dobra ponašanja i postupci nasleđeni i opštepriznati od strane iskvarenog čovečanstva, stvari i teorije za kojima se ljudski um povodi i tome slično – ništa od toga nije istina. Je li uživanje u pomaganju drugima istina? (Ne.) Uživanje u pomaganja drugima i dobročinstvo predstavljaju dobra dela, a srdačna osoba je, u najmanju ruku, ljubazna i sposobna da se sažali nad drugima – zbog čega ovo nije u skladu sa istinom? (Zato što u načinu na koji se pomaže drugima ne postoje načela.) Da li je neko ko drugima pomaže bez načela dobra osoba? Takva osoba samo želi da se dopadne drugima i da se sa svima lepo slaže. Da li je pokazivanje odanosti roditeljima istina? (Nije.) Odanost roditeljima je ispravna i pozitivna stvar, ali zašto onda kažemo da ona nije istina? (Zato što svoju odanost roditeljima ljudi ne pokazuju principijelno i zato što nisu u stanju da razluče kakvoj vrsti ljudi njihovi roditelji zaista pripadaju.) Način na koji se treba ophoditi prema roditeljima povezan je sa istinom. Ako tvoji roditelji veruju u Boga i ako su dobri prema tebi, treba li onda da im budeš odan? (Da.) Kako pokazuješ tu svoju odanost? Tako što se prema njima ophodiš drugačije nego prema braći i sestrama. Radiš sve što ti kažu i prinuđen si da, ako su zašli u pozne godine, ostaneš kraj njih da bi brinuo o njima, što te sprečava da obavljaš svoju dužnost. Da li je to ispravno? (Nije.) Šta treba da uradiš u takvoj situaciji? To zavisi od okolnosti. Ako si još uvek u stanju da brineš o njima dok svoju dužnost obavljaš u blizini svog doma i ako se roditelji ne protive tvom verovanju u Boga, u tom slučaju treba da ispuniš svoju obavezu kao njihov sin ili ćerka i da im pružiš određenu pomoć. Ako se razbole, ostani kraj njih da ih neguješ; uteši ih ako ih nešto muči; ako ti finansijske okolnosti to dozvoljavaju, kupuj im dodatke ishrani koje možeš da priuštiš. Kako, međutim, treba da postupiš ako si prezauzet obavljanjem svoje dužnosti, a pritom nemaš nikoga ko bi brinuo o tvojim roditeljima, koji takođe veruju u Boga? Koju istinu treba da primeniš? Budući da odanost prema roditeljima ne predstavlja istinu, već samo neku vrstu ljudske odgovornosti i obaveze, šta treba da učiniš ako tvoja obaveza dođe u sukob sa tvojom dužnošću? (Treba da dam prvenstvo svojoj dužnosti; da dužnost stavim na prvo mesto.) Obaveza ne predstavlja nužno nečiju dužnost. Opredeliti se za obavljanje vlastite dužnosti znači sprovesti istinu u delo, što se ne može reći za ispunjenje obaveze. Ako uslovi to dozvoljavaju, ti možeš da ispuniš tu svoju odgovornost i obavezu, ali šta ako tvoje trenutno okruženje to ne dopušta? Treba da kažeš: „Moram da obavljam svoju dužnost, jer jedino na taj način primenjujem istinu. Ako sam odan porodici, to znači da živim po svojoj savesti, ali to ujedno znači da ne primenjujem istinu.” Tvoja dužnost, dakle, treba da ti bude na prvom mestu i treba da je podržavaš. Ako trenutno ne obavljaš nijednu dužnost, ako ne radiš daleko od kuće i ako živiš blizu svojih roditelja, nađi način da se brineš o njima. Potrudi se najbolje što možeš da umanjiš njihove patnje i pomogneš im da žive bolje. To će, međutim, takođe zavisiti od toga kojoj vrsti ljudi tvoji roditelji pripadaju. Šta treba da radiš ako su ti roditelji loši ljudi, ako stalno ometaju tvoju veru u Boga i ako te stalno odvlače od verovanja u Boga i obavljanja dužnosti? Koju istinu treba da primeniš? (Odbacivanje.) U tom slučaju treba da ih odbaciš. Ti si svoju obavezu ispunio. Pošto tvoji roditelji ne veruju u Boga, ti nemaš nikakvu obavezu da im, kao njihovo dete, ukazuješ poštovanje. Ako veruju u Boga, oni su tvoji roditelji, tvoja porodica. Ako ne veruju, to znači da su vam se putevi razišli: oni veruju u Sotonu, klanjaju se kralju đavola i kreću se Sotoninim putem; to su ljudi koji idu drugačijim putem od onih koji veruju u Boga. Više ne pripadate istoj porodici. Ljude koji veruju u Boga oni smatraju svojim protivnicima i neprijateljima, tako da više nemaš obavezu da se staraš o njima i moraš se u potpunosti odvojiti od njih. Šta je istina: biti odan vlastitoj porodici ili obavljati svoju dužnost? Naravno, istina je obavljanje vlastite dužnosti. Obavljanje dužnosti u Božjoj kući ne treba shvatiti kao ispunjenje nekakve obaveze, niti kao nešto što čovek naprosto treba da radi. To treba shvatiti kao obavljanje dužnosti stvorenog bića. U tome je Božji nalog; to je tvoja obaveza i tvoja odgovornost. To je istinska odgovornost, koja ti nalaže da ispuniš svoju odgovornost i obavezu prema Stvoritelju. To je Stvoriteljev zahtev prema ljudima i to je važno životno pitanje. S druge strane, pokazivanje poštovanja prema roditeljima je samo tvoja odgovornost i obaveza kao sina ili ćerke. To nipošto nije nalog od Boga, a još manje je u skladu s Božjim zahtevom. Prema tome, između pokazivanja poštovanja prema roditeljima i obavljanja dužnosti, nesumnjivo je da jedino obavljanje dužnosti predstavlja primenjivanje istine. Obavljanje dužnosti stvorenog bića je istina, i to je dužnost na koju je čovek obavezan. Pokazivanje poštovanja prema roditeljima tiče se samo čovekove odanosti prema drugim ljudima. Ono ne znači da čovek obavlja svoju dužnost, niti znači da primenjuje istinu. Nakon što smo o ovim stvarima razgovarali na ovaj način, trebalo bi da možete i sami da razlikujete te stvari, kao i da znate šta je istina, a šta nije. Pokušajte da se prisetite još nekih stvari koje ljudi cene, a koje se smatraju istinom? (U društvu se često koristi izraz „pozitivna energija”; to je takođe nešto što je negativno i što ne predstavlja istinu.) Većina izraza o kojima govore nevernici đavolske su stvari. Kakva je pozadina iz koje izraz „pozitivna energija” izvire? Sve te popularne izreke, neobične teorije i moderni izrazi koje se pojavljuju u društvu imaju svoju pozadinu. Znate li kakva je pozadina pomenutog modernog izraza? Društvena klima u Kini postaje sve rđavija, a ljudi se zalažu za rđavost. Ma šta da ti đavoli govore ili rade, ljudi ih slede. Mada ima pojedinaca koji to ne mogu da podnesu i koji komentarišu o tome, to nema nikakvog efekta i niko ne reaguje. Rđavost je u Kini postala trend i ne postoji nijedna grupa ljudi koja bi bila u stanju da taj rđavi trend zaustavi. Svi osećaju kako moral u toj zemlji svakim danom sve više opada. Zli demoni drže svu vlast i u potpunosti kontrolišu čitavu zemlju i sve ljude u njoj. Đavoli rade šta im se prohte i niko ne može da ih zaustavi. Da bi zavarali javnost, vlastodršci posežu za brojnim varkama kako bi ljude obmanuli i naveli ih na stranputicu, a pritom čak tvrde da njihove mere pripadaju pozitivnoj energiji. To je, zapravo, pozadina izraza „pozitivna energija”. Šta nevernici podrazumevaju pod „pozitivnom energijom”? To je ono što oni zovu moralno ispravnim i nekom vrstom dobrog ponašanja. Da li, u stvarnosti, ta pozitivna energija može proizvesti bilo kakve efekte u društvu? Može li da zaustavi pravu poplavu rđavih trendova? Može li da prekine tendenciju razvoja rđavih trendova? Ne, ona ne može da promeni baš ništa. A zašto ne može? Budući da izraz „pozitivna energija” zvuči veoma moćno, zašto ta energija ne može ništa da promeni, niti da reši ijedan problem? Ona ne može da reši čak ni problem celodnevne zavisnosti dece od interneta. Nekada je među ljudima još i bilo malčice naklonosti i poneke trunke savesti i razuma, a i komšije su jedni prema drugima bili donekle pristojni; sada je sve drugačije. Odnosi među ljudima postali su nestalni i nedosledni, a ljudi su se međusobno otuđili. Ne obaziru se čak ni kad njihove komšije zadesi kakva nesreća i ne usuđuju se da se umešaju kad ih neko pozove upomoć. O kakvom se problemu ovde radi? Jesu li ljudi postali takvi zbog nedostatka pozitivne energije? Je li moguće da je ranije bilo više pozitivne energije u društvu? Ne, sve je bilo isto kao danas. „Pozitivna energija” je samo fraza koja lepo zvuči; u njoj nema ničeg praktičnog. To je jedna šuplja i potpuno neefikasna teorija.

Recite Mi, ko je gori: ljudi iz prošlosti ili današnji ljudi? (Ljudi su danas gori.) Na osnovu čega tako cenite? Vi stojite na stanovištu da su današnji ljudi bezdušni, lišeni porodične ljubavi i iskrenih prijateljstava, da više niko ne mari za savest ni za odanost i da se ljudi stalno pitaju „Koliko vredi savest?” „Ko još mari za savest? Najvažnije je doći do novca!” Mislite da su ljudi izgubili savest i da je sada normalno da drugima zakidaju kad im prodaju robu, da novac zarađuju na prljav način i da varaju i obmanjuju svakoga koga mogu. Nasuprot tome, verujete da su se vešti trgovci iz antičkih vremena prilikom prodaje robe držali nekih načela, da su robu prodavali po fiksnim cenama, da su bili pošteni prema svim mušterijama, i starim i mladim, te da nikoga nisu varali. Na osnovu toga, smatrate da su ljudi u prošlosti bili mnogo bolji od današnjih. Na šta se ovo „bolji” tačno odnosi? Ono se, zapravo, zasniva na savesti i ponašanju ljudi. Ako ih ocenjuješ na osnovu toga, tačno je da su ljudi u prošlosti bili bolji nego sada. U prošlosti su ljudi bili jednostavniji i bezazleniji, imali su osećaj za savest i za stid. Imali su neki osnovni pravac ponašanja i, u najmanju ruku, nisu činili ništa nesavesno, niti išta zbog čega bi ih drugi iza leđa kritikovali ili zbog čega bi bili na lošem glasu. Danas ljudi ne mare za te stvari i nemaju osećaj za stid. Oni samo žele da zgrnu pare i da steknu ime. Zbog toga se i kaže da su današnji ljudi do srži iskvareni. Kako to da su se današnji, do srži iskvareni ljudi, na ovaj način razvijali? Zar se oni nisu jednostavno razmnožavali s kolena na koleno, od antičkih vremena do danas? Ljudi se danas ni po čemu ne razlikuju od ljudi iz antičkih vremena. Nije im se promenila ni DNK, ni spoljašnji izgled. Stvar je u tome da su danas uslovi života bolji nego u antička vremena. Danas ljudi uče složenije stvari i veštiji su u većem broju oblasti, znaju više od ljudi iz antičkih vremena, poseduju više veština nego drevni ljudi i prednost im je što su nadmeni. Ako to posmatramo iz ove perspektive, da li bi bilo ispravno reći da su današnji ljudi gori od ljudi iz prošlih vremena? Kako da ocenimo da li je ova tvrdnja tačna i u skladu sa istinom? Hajde da to ovako protumačimo: ako gledaš istorijske drame, bilo one u kojima je prikazan život na carskom dvoru, kao što je Đanghu^[a], ili one koje govore o životu običnih ljudi, njihovi će zapleti obilovati sukobima. To je pravo lice čovečanstva. Ljudi se međusobno upuštaju u borbu na život i smrt zbog vlasti i zbog ispunjenja vlastitih želja. Kroz tu borbu se veoma detaljno i živopisno prikazuje ljudska priroda, koja je identična Sotoninoj. Da li je onda tačno da su sve ove stvari koje se danas dešavaju karakteristične samo za ovaj vremenski period? Da li se ljudi tako žestoko sukobljavaju samo na određenim mestima na zemlji, zato što je tamo feng šui naročito loš i što se nečisti demoni tamo roje? Ili zato što tamošnji ljudi imaju loše gene, pa su stoga po prirodi agresivni? (Ništa od navedenog.) Zbog čega onda dolazi do tih sukoba? Svi su se oni vodili zarad vlasti, statusa i ličnih interesa. Bilo da pripadaju višem ili nižem sloju društva, ljudi se odvajkada neprekidno bore i nadmeću među sobom, tuku se do iznemoglosti i takmiče za svaki pedalj svog života. Šta iz tih pojava možemo da zaključimo? Sudeći po ovim mikrokozmima razvoja celokupne ljudske istorije i iz perspektive istorijskih činjenica, ljudska priroda se nikada nije menjala. Dokle god ljudi žive pod Sotoninom vlašću, životni sadržaj koji se odigrava u svakoj eri i svakoj etapi ostaje isti, kao što ostaje ista i njegova suština. To je zato što su ciljevi, uzroci i koreni sukoba među ljudima oduvek isti – svi se oni vode zarad vlasti, statusa i, na kraju krajeva, ličnih interesa. Svi načini sukobljavanja potiču iz jednog izvora – iz Sotonine prirode i njegove naravi. Zašto su načini i metodi sukobljavanja među ljudima ostali nepromenjeni? Isključivi krivac za to je ljudska priroda. Ljudi razbijaju glavu tragajući za svim mogućim sredstvima kako bi se međusobno tukli i jedni drugima nanosili zlo, varali i obmanjivali jedni druge – u tu svrhu, koriste najraznovrsnija sredstva obmane. Bilo da je reč o velikim političkim sukobima ili konfliktima između skromnih porodica, ljudi se uvek bore za svoje lične interese. To je pravo lice čovečanstva, istinsko znamenje ljudskog roda. Čovečanstvo koje se razvilo do naših dana isto je kao što je bilo i pre, a isti je i Sotona koji ljude kvari. Iako se spoljašnje okruženje postepeno menja, to ne znači da se i ljudska priroda promenila. Mada su metodi i načini sukobljavanja među ljudima možda neznatno izmenjeni, čovekova borbena priroda i polazište svih ovih sukoba nisu se ni za dlaku promenili. Čovek i dalje ima jednu prirodu, baš kao što i ovi sukobi imaju jedan cilj i jedan izvor – te stvari se nimalo nisu promenile. Kažete da su ljudi u prošlosti bili bolji. Na koji su način oni bili bolji? Donekle ih je sputavala tradicionalna kultura, pa su zato bili manje-više sposobni da čine neka dobra dela. Iako se čovečanstvo razvilo do naših dana, ljudska se priroda nije promenila, uprkos višem kvalitetu života, većem znanju i obrazovanju koje ljudi stiču, kao i opsegu njihovog iskustva. Štaviše, sa razvojem društva, otkrovenja ljudske prirode postaju sve rđavija, očiglednija i beskrupuloznija. Ma koliko reči Bog izgovorio i ma koliko istina izrazio, ljudi ih naprosto ignorišu. Ljudi uopšte ne vole istinu, već prema njoj čak osećaju još veću odbojnost i još je jače mrze. Da li u današnjem društvu uopšte ima ljudi koji čine nešto dobro? (Ima, ali manje nego ranije.) Možeš li onda da kažeš da su ti ljudi dobri i da se nisu pokvarili? (Ne mogu.) Pa, nije valjda da žive u vakuumu? Koje to dobre stvari oni čine? Sve su to samo dobra ponašanja i dobre namere. Posmatraj njihove reakcije kad s njima razgovaraš o pitanjima vere u Boga, poput onog da čovek u Boga veruje da bi bio dobra osoba i da bi se klanjao Bogu. Ako čuju da će država naposletku progoniti ljude koji veruju u Boga, prema tebi će se ophoditi kao prema neprijatelju i podsmevaće ti se. Ako pokušaš da u njihovom domu nakratko potražiš utočište od potere i progona, prijaviće te i predati vlastima. Žrtvu saobraćajne nesreće odvešće u bolnicu kako bi joj spasli život, ali će zato, sa istom revnošću, dobru osobu koja veruje u Boga predati u ruke zlih demona, kako bi je zlostavljali, pa čak i do smrti progonili. Kako to objašnjavate? Koje ponašanje odražava njihovu prirodu? Njihova priroda ogleda se u ovom poslednjem. Oni druge ljude spasavaju, ali ih isto tako stavljaju u situacije opasne po život. Da li su takve osobe ljudska bića ili demoni? Ako neka osoba ne odbaci svoju sotonsku prirodu na samo jedan dan, ona će biti u stanju da počini zlo i da se opire Bogu. Dokle god može da se opire Bogu, ta osoba nije dobra. Da li je ova izjava tačna? (Jeste.) Šta je u vezi s njom tačno? (Ta osoba ne primenjuje istinu. Ma koliko da su njeno ponašanje i njeni spoljašnji postupci dobri, njena priroda je i dalje neprijateljski nastrojena prema Bogu.) Njena priroda je neprijateljska prema Bogu. Ova izjava je istinita. Kako tu izjavu objašnjavamo? Zašto kažemo da neko ko je neprijateljski nastrojen prema Bogu nije dobra osoba? (Bog je simbol svega pozitivnog. Ako neko može Bogu da bude neprijatelj, onda je sve što nosi u sebi negativno.) U teoriji, stvari zaista tako stoje, pa je stoga pomenuta izjava istinita. Ma koliko da se neko spolja čini dobrim i pobožnim, ma koliki užitak da nalazi u pomaganju drugima i ma koliko da je prema drugima ljubazan, ukoliko oseća odbojnost i antipatiju kad čuje nešto pozitivno, ako ne može da prihvati istinu kad je čuje i ako oseća odbojnost prema njoj, o kakvoj se onda osobi radi? Takva osoba nije dobra. Ljudi koji su neprijateljski nastrojeni prema pozitivnim stvarima i istini nisu dobri ljudi. Generalno se može tako reći. Naravno, u svemu tome ima mnogo detalja. Daću ti jedan primer, pa ćeš shvatiti da ova izjava jeste istina. Neki ljudi ostavljaju svoju porodicu zato što veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti. Zbog toga postaju slavni, pa im državni organi često pretresaju kuće i maltretiraju roditelje, pa čak i prete njihovim roditeljima da ih predaju njima. Svi u komšiluku pričaju o njima i kažu: „Ta osoba nema ni trunke savesti. Ne mari za svoje vremešne roditelje. Ne samo da je odrođeno dete, nego i roditeljima pravi tolike probleme. Ona je odrođeno dete!” Je li išta od ovoga u skladu sa istinom? (Nije.) Ali, zar se sve te reči ne smatraju ispravnim u očima nevernika? Među nevernicima vlada mišljenje da je ovo najlegitimniji i najrazumniji način da se na to gleda, koji je u skladu s ljudskim moralom i sa merilima ponašanja ljudi. Bez obzira na to koliko u tim merilima ima sadržaja, poput načina na koji treba pokazivati odanost roditeljima, kako brinuti o njima kad ostare, kako ih propisno sahraniti i koliko im se treba odužiti, i bez obzira na to da li su ta merila u skladu sa istinom ili nisu, u očima nevernika ona predstavljaju pozitivne stvari, pozitivnu energiju, ta merila su ispravna i sve grupacije ljudi smatraju ih besprekornim. Među nevernicima, to su merila po kojima ljudi treba da žive i ti moraš tako da postupaš ako želiš da te oni iskreno smatraju dovoljno dobrom osobom. Pre no što si poverovao u Boga i razumeo istinu, zar nisi i ti čvrsto verovao da takvo ponašanje ukazuje na dobru osobu? (Jesam.) Štaviše, pomoću tih stvari si takođe ocenjivao i ograničavao sebe, i zahtevao od sebe da budeš baš takva osoba. Ako si hteo da budeš dobra osoba, mora da si merilima svog ponašanja obuhvatao i sledeće: kako biti odan roditeljima, kako ublažiti njihovu zabrinutost, kako im doneti čast i priznanje, te kako svoje pretke ovenčati slavom. To su bila merila i smernice ponašanja koje si u svom srcu nosio. Međutim, nakon što si odslušao Božje reči i Njegove propovedi, počeo si da menjaš stanovište i shvatio da moraš sve da napustiš kako bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, kao i da Bog od ljudi zahteva da se tako ponašaju. Pre nego što si se uverio da obavljanje dužnosti stvorenog bića predstavlja istinu, mislio si da treba da budeš odan roditeljima, ali si isto tako osećao da treba da obaviš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa se u tebi odigravao svojevrstan unutrašnji sukob. Kako su te Božje reči neprekidno zalivale i igrale ulogu tvog pastira, postepeno si stekao razumevanje istine, pa si upravo tada shvatio da je obavljanje dužnosti stvorenog bića savršeno prirodno i opravdano. Do dana današnjeg, mnogi ljudi su uspeli da prihvate istinu i da u potpunosti napuste merila ponašanja iz tradicionalnih ljudskih predstava i uobrazilja. Kada sve to u celosti otpustiš, reči suda i osude od strane nevernika više te ne sputavaju dok slediš Boga i obavljaš svoju dužnost stvorenog bića, pa možeš lako da ih odbaciš. Zašto su, dakle, sve te stare, tradicionalne predstave iščezle iz tvoga srca? Da li je moguće da si se iskvario? Je li tvoje srce otvrdnulo, a savest iščezla? (Ne.) U stvari, tvoja se savest nije promenila ti si i dalje ista osoba, a tvoja ličnost, tvoje sklonosti, kao i tvoja merila savesti i morala takođe su ostali nepromenjeni. Zašto onda ne osećaš ni tugu ni bol dok ti nevernici upućuju sve te reči osude, već ti je srce spokojno i ispunjeno radošću? Kako si postao takav, jer ovo je baš veliki preobražaj? (Zahvaljujući tome što sam jeo i pio Božje reči i razumeo neke istine, došao sam do ispravnih merila za ocenjivanje, pa sam mogao da uočim da su reči nevernika puke zablude.) Nevernici šire glasine o nama, pa kažu: „Nakon što su poverovali u boga, ovi ljudi više ne vode računa o porodici, ne vole članove svoje porodice i veoma su hladni – postali su nalik hladnokrvnim životinjama.” Možda to spolja zaista izgleda tako, ali u stvarnosti je potpuno drugačije. Ovde postoji jedan suštinski problem koji slepci nikako ne mogu da vide. Da li je zaista moguće da zbog istine ljudi postaju hladni nakon što počnu da veruju u Boga? (Ne.) Šta se onda zapravo dešava? (Ti vernici su promenili svoje stavove; razumeli su istinu i postali razboriti.) Taj rezultat su postigli zahvaljujući tome što su jeli i pili Božje reči. Kako se postiže taj rezultat? Usled čega su se vaši stavovi promenili? Kada su počeli da se menjaju? Za promenu stavova ljudi zaslužne su Božje reči, koje menjaju njihove poglede na život i na razna druga pitanja, i čine ih različitim od stavova nevernika.

U prošlosti, ljudi su uvek postupali prema svojoj savesti i na osnovu nje odmeravali svakoga. Neprestano su morali da polažu ispit savesti, stalno im se činilo da je ogovaranje zastrašujuća stvar i plašili su se podsmeha drugih ljudi, sticanja lošeg ugleda, kao i toga da ih drugi nazovu „nesavesnom i rđavom osobom”. Stoga su morali da preko volje govore i rade neke stvari kako bi se izborili sa svojim okruženjem. Kako te stvari treba danas odmeravati? (Uz pomoć istina-načela.) A kako je bilo nekada, kad su ljudski životi bili sputani predstavama i zabludama nevernika? Primera radi, roditelji su te od malena indoktrinirali rečima poput: „Kad porasteš, moraš da nas učiniš ponosnim; moraš da doneseš čast našoj porodici!” Šta su tebi značile te reči? Jesu li te hrabrile ili ograničavale? Da li su one pozitivno uticale na tebe ili su predstavljale neku vrstu negativne kontrole? Činjenica je da su one predstavljale jednu vrstu kontrole. Na osnovu nekih izjava ili teorija koje ljudi smatraju ispravnim i dobrim, roditelji su ti postavili cilj i primorali te da živiš svoj život u službi tog cilja, pa si naposletku izgubio svoju slobodu. Zašto si ti na kraju izgubio slobodu i potpao pod kontrolu vlastite porodice? Zato što ljudi misle da je doneti čast svojoj porodici dobra stvar koju treba uraditi. Ako ne deliš to mišljenje i ako ne nastojiš da svojim delima doneseš čast svojoj porodici, drugi će na tebe gledati s visine, smatraće te beznadežnim slučajem i gubitnikom koji ničemu ne vredi. Da bi bio uspešan, moraš naporno da učiš, da ovladavaš sve brojnijim veštinama i da ime svoje porodice učiniš časnim. Jedino tako te ljudi ubuduće neće maltretirati. Zar nisu onda sve stvari koje činiš zapravo okovi koji te vezuju? (Jesu.) Pošto porodica od tebe zahteva da juriš za uspehom i da je učiniš časnom, i pošto ona to čini za tvoje dobro, kako bi ti živeo dobro i kako bi se porodica ponosila tobom, sasvim je prirodno što ti stremiš upravo ka takvom načinu života. U stvarnosti, međutim, sve te stvari ti samo stvaraju probleme i predstavljaju neku vrstu okova. Kad ljudi ne razumeju istinu, oni na te stvari gledaju kao na nešto pozitivno, kao na istinu, kao na pravi put, te ih stoga uzimaju zdravo za gotovo, poštuju ih, pokoravaju im se i u potpunosti se pridržavaju tih roditeljskih reči i zahteva. Ako živiš u skladu s tim rečima, ako naporno radiš i ako im posvećuješ svoju mladost i čitav svoj život, te se tako na kraju probiješ do vrha, stekneš dobar život i svoju porodicu učiniš ponosnom, možda si u očima drugih ljudi briljantan, ali zato u sebi osećaš sve veću prazninu. Ne znaš koja je svrha života, kakvo ti odredište budućnost sprema, ni kojim životnim putem ljudi treba da idu. Ništa nisi razumeo, niti si išta stekao u vezi sa odgovorima na sve one životne tajne za kojima čezneš, koje želiš da spoznaš i koje želiš da razumeš. Zar to onda ne znači da su te praktično uništile dobre namere tvojih roditelja? Zar tvoja mladost i čitav tvoj život nisu uništeni zahtevima tvojih roditelja, koji su, kako oni kažu, „za tvoje dobro”? (Jesu.) Da li su, dakle, tvoji roditelji u pravu kad od tebe nešto zahtevaju „za tvoje dobro”? Možda tvoji roditelji iskreno misle da postupaju zarad tvojih interesa, ali spadaju li oni u ljude koji razumeju istinu? Da li oni poseduju istinu? (Ne.) Mnogi ljudi se tokom čitavog života uporno drže roditeljskih reči: „Moraš da nas učiniš ponosnim; moraš da doneseš čast porodici” – reči koje ih nadahnjuju i koje čitavog života utiču na njih. Kad roditelji kažu: „To je za tvoje dobro”, to za tu osobu postaje životni impuls, te reči joj pokazuju smer i cilj kojem treba da teži. Kao rezultat toga, život te osobe, ma koliko bio glamurozan, dostojanstven i uspešan, zapravo je uništen. Zar nije tako? (Jeste.) Da li to onda znači da ljudi koji ne žive u skladu sa zahtevima svoje porodice nisu uništeni? Ne; oni takođe imaju svoj vlastiti cilj. Koji je to cilj? Cilj je i dalje isti, oni žele „da žive dobro i da svoju porodicu učine ponosnom”, ne zato što su im roditelji tako rekli, već zato što su taj cilj prihvatili od nekog drugog. Oni i dalje žive u skladu s tim rečima, porodica se ponosi njima, probijaju se do vrha i postaju časne i uvažene osobe. Cilj im je ostao nepromenjen; oni i dalje žive tako što čitav svoj život posvećuju nastojanju da postignu te stvari. Prema tome, kad ljudi ne razumeju istinu i kad prihvate mnoge takozvane ispravne doktrine, ispravne izjave i ispravna gledišta koja preovlađuju u društvu, oni te ispravne stvari pretvaraju u smer, temelj i motiv svih svojih životnih napora. Oni se, na kraju, beskompromisno i bez rezerve posvećuju ostvarenju tih ciljeva, bore se za njih dok ne umru, a čak ni u samrtnom času nisu spremni da pogledaju istini u oči. Kako bednim životom ljudi žive! Međutim, kad jednom shvatiš istinu, zar onda postepeno ne ostavljaš iza sebe sve te takozvane ispravne stvari, ispravna učenja i ispravne izjave, kao i sve ono što tvoji roditelji od tebe očekuju? Kad jednom ostaviš iza sebe sve te takozvane ispravne stvari i kad merila po kojima odmeravaš stvari nisu više zasnovana na izjavama tradicionalne kulture, zar onda ne prestaješ da budeš vezan tim izjavama? A kad više nisi vezan tim stvarima, zar ti onda ne živiš slobodno? Možda tada nisi potpuno slobodan, ali su svi ti okovi barem donekle popustili. Ljudi koji veruju u Boga i dalje imaju mnoge predstave, maštarije, namere i nečistoće, kao i filozofije za ovozemaljsko ophođenje, lažljive misli, iskvarene prirode, i tome slično. Kad te stvari budu razrešene i kad ljudi budu mogli u potpunosti da žive u skladu sa istinom, oni će tada živeti pred Bogom, biće istinski nesputani i slobodni.

Šta je u ovom trenutku najprioritetnije kada je reč o težnji ka istini i zadobijanju istine? Najvažnije je da najpre detaljno analizirate laži i zablude za koje ste ranije mislili da su ispravne i da pripadaju tradicionalnim predstavama, te da ih zatim odbacite, nakon što ste temeljno razumeli njihovu suštinu. Te stvari čine prvi sloj okova koji ljudima vezuju ruke. E sad, koliko od tih stvari još uvek nosite u svom srcu? Jeste li ih sasvim odbacili? (Ne sasvim.) Da li je te stvari lako odbaciti? Primera radi, neki ljudi žele da obavljaju svoje dužnosti, ali im se takođe čini da moraju da pokažu odanost roditeljima, što obuhvata osećanja. Ako orezuješ samo svoja osećanja i teraš sebe da ne misliš na roditelje i porodicu, već da misliš samo na Boga i da se fokusiraš na istinu, ali pritom ipak ne možeš a da ne misliš na roditelje, na taj način nećeš moći da rešiš temeljni problem. Da bi taj problem rešio, moraš detaljno da analiziraš sve ono što si ranije smatrao ispravnim, uključujući izreke, znanja i teorije koje si nasledio i koje su u skladu s ljudskim predstavama. Pored toga, kada je reč o ophođenju prema roditeljima, odluka o tome da li ćeš ispuniti svoje detinje obaveze i brinuti o njima mora u celosti biti zasnovana na tvom ličnom stanju i na Božjim orkestracijama. Zar ovo nije savršeno objašnjenje za tu stvar? Kad napuste svoje roditelje, nekim ljudima se čini da svojim roditeljima puno toga duguju i da ništa ne čine za njih. Ali, opet, kad žive sa svojim roditeljima, oni im uopšte nisu odani, niti ispunjavaju svoje obaveze prema njima. Da li je takva osoba istinski odana svojim roditeljima? To su samo prazne reči. Bez obzira na to šta radiš, šta misliš i šta planiraš, sve su to nevažne stvari. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu da uživaju u blaženstvu porodičnog doma i u sreći koju donosi velika i napredna porodica. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu. Bez obzira na sve, kada je u pitanju odanost roditeljima, ljudi naposletku moraju, u najmanju ruku, imati pokoran stav. Ako ti okruženje to dozvoljava i ako si u mogućnosti da to činiš, slobodno možeš da pokažeš svoju odanost prema roditeljima. Ali, ako ti okruženje to ne dopušta i ako ti nedostaju sredstva, nemoj pokušavati da to radiš na silu – kako se to zove? (Pokornost.) To se zove pokornost. Kako se rađa ta pokornost? Šta je osnov pokornosti? Ona se zasniva na tome da Bog uređuje sve te stvari i vlada nad njima. Iako bi ljudi možda hteli da o tome odlučuju, oni to ne mogu, jer nemaju pravo odlučivanja, te stoga treba da se pokore. Kad pomisliš da bi ljudi trebalo da se pokore i da Bog sve orkestrira, zar se u duši ne osećaš spokojnije? (Da.) Hoćeš li onda i dalje osećati grižu savesti? Nećeš više osećati konstantnu grižu savesti, a pomisao kako nisi odan svojim roditeljima neće više vladati tobom. Doduše, možda ćeš povremeno razmišljati o tome, budući da se radi o normalnim ljudskim mislima i nagonima, koje niko ne može izbeći. Primera radi, kad vide da im je majka bolesna, normalni ljudi se uznemire i požele da umesto nje pate. Neki kažu: „Samo kad bi majka ozdravila, makar ja živeo nekoliko godina kraće!” To je pozitivna strana ljudskosti; to je ljudski nagon. Kada se, dakle, uznemiriš zbog toga što ti je majka bolesna, da li taj tvoj jad predstavlja problem? Ne, to nije problem, jer to je nešto što normalna ljudskost treba da poseduje. Dobro je osetiti nemir u duši; to je dokaz da imaš dušu i da poseduješ ljudskost. Bog je uredio tako da na ovom svetu majka bude osoba koja ti je najbliskija. Ako si ravnodušan kad se razboli i kada je nešto boli, da li si i dalje ljudsko biće? Ako kažeš: „Ne osećam ništa prema njoj i ne pogađa me njen bol; boli me samo kada Bog trpi bol!” Da li je ova izjava istinita? Nije istinita; ona je lažna. Majka te je rodila i tolike godine te odgajala; ona ti je najbliskija i tebe najviše voli. Ako ti se duša ne uznemiri kad se razboli i kada je nešto boli, mora da u grudima imaš kamen umesto srca! To nije normalno; nemoj težiti ka tome da budeš takva osoba. Mada je sasvim normalno biti uznemiren zbog majčine bolesti, da li je normalno ako zbog tog osećaja uznemirenosti prestaneš da obavljaš svoju dužnost i počneš da se žališ na Boga? (Ne, to nije normalno.) A zašto nije normalno? Nije normalno zato što takvo razmišljanje nije u skladu sa istinom, niti predstavlja nešto što bi normalna ljudskost trebalo da ima. Ljudi imaju Sotoninu ćud i žive u skladu sa svojim iskvarenim naravima, pa su u stanju da prekrše istinu i da izgube razum i savest, baš kao da su iznenada mentalno oboleli. Pošto to nije normalno, kako do toga dolazi? To je posledica iskvarenih ljudskih naravi. Kad jednom pokažu svoje iskvarene naravi, oni će Bogu moći da se opiru svuda i u bilo koje vreme, a pritom će im se u glavi naprečac javljati misli koje nisu u skladu sa istinom i koje se bune protiv Boga. Tako stoje stvari.

Sva iskvarena ljudska bića poseduju osećanja koja ih često sputavaju, što ih čini nesposobnim da se pokore Bogu i da deluju u skladu sa istina-načelima. Da bi postigao pokornost prema Bogu, čovek mora da reši pitanje osećanja. Koju vrstu osećanja ljudi moraju da odbace, jer ih najviše ometaju u primeni istine? Koja osećanja ne predstavljaju problem, jer pripadaju nečemu što normalna ljudskost treba da poseduje? Koja osećanja pripadaju iskvarenoj naravi? Te stvari se moraju jasno razlikovati. Zamisli, na primer, da tvoje dete maltretiraju i da ti, kao majka, želiš da ga zaštitiš, pa kreneš da tražiš porodicu čiji su ti članovi maltretirali dete i da se raspravljaš s njima – da li je to normalno? Pošto se radi o tvom detetu, pravilno je i normalno da ga zaštitiš. Ali, ako tvoje dete maltretira drugu decu, čak i onu lepo vaspitanu, a ti to vidiš ali te nije briga, nego i dalje misliš da je tvoje dete izuzetno i čak ga potajno podučavaš da udara drugu decu, pa, kad njihovi roditelji dođu da se raspravljaju s tobom, ti i dalje braniš svoje dete, da li je takvo ponašanje ispravno? Ne, nije ispravno. Šta je u takvom ponašanju problematično? To što ga pokreću osećanja. Zašto kažem da ga pokreću osećanja? Ako već smatraš neprihvatljivim da drugi maltretiraju tvoje dete i ako, čim ti se dete zbog neke sitnice rasplače, odmah krećeš da rešavaš problem i da zahtevaš objašnjenje, zašto se onda praviš da ne primećuješ kad tvoje dete maltretira drugu decu? Zar nije zlonamerno to što svoje dete čak podstičeš da tuče druge? Ljudi koji ovako postupaju imaju zlonamernu narav. Kako se ovo može objasniti sa stanovišta osećanja? Šta karakteriše osećanja? To sigurno nije nešto pozitivno. Osećanja su karakteristična po fokusiranju na fizičke odnose i udovoljavanju predrasudama tela. Favorizovanje, pravdanje tuđih nedostataka, preterano maženje, ugađanje i povlađivanje – sve to spada u kategoriju osećanja. Neki ljudi mnogo polažu u osećanja i na sve što im se dešava reaguju na osnovu osećanja; mada u duši dobro znaju da je to pogrešno, oni i dalje ne mogu da budu objektivni, a kamoli da postupaju u skladu s načelom. Mogu li ljudi da primenjuju istinu ako su sve vreme sputani osećanjima? To je izuzetno teško! Razlozi zbog kojih mnogi ljudi ne mogu da primenjuju istinu svode se na osećanja; oni svoja osećanja smatraju naročito važnim i stavljaju ih na prvo mesto. Jesu li to ljudi koji vole istinu? Nipošto. Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja. Koje su verovatne posledice činjenice da ljudi imaju osećanja i da žive prema njima? Zašto Bog najviše mrzi upravo ljudska osećanja? Neki ljudi su stalno sputani vlastitim osećanjima, ne mogu da sprovode istinu u delo i ne mogu da se pokore Bogu, iako bi to hteli, te stoga trpe strašne muke zbog svojih osećanja. Ima mnogo ljudi koji istinu razumeju, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo; to je takođe posledica njihove sputanosti osećanjima. Primera radi, neki ljudi odlaze od kuće da bi obavljali svoje dužnosti, ali pritom danonoćno razmišljaju o svojoj porodici, pa te dužnosti ne mogu dobro da obavljaju. Zar to nije problem? Neki ljudi su potajno u nekoga zaljubljeni, tako da u njihovom srcu ima mesta samo za tu osobu, što takođe utiče na njihov učinak u obavljanju dužnosti. Zar to nije problem? Neki obožavaju druge ljude i od njih prave idole; ne žele da slušaju nikoga osim svog idola, do te mere da ne slušaju čak ni ono što Bog govori. Čak i kad neko drugi s njima razgovara o istini, oni to neće da prihvate; slušaju samo reči osobe koju obožavaju, reči svog idola. Neki ljudi svog idola čuvaju u srcu i drugima ne dopuštaju da govore o njihovom idolu, niti da ga dodirnu. Ako bilo ko progovori o problemima tog njihovog idola, oni se odmah razbesne i počinju da brane svog idola, tako što izvrću reči te osobe. Ne žele da dopuste da njihov idol nebranjeno trpi nepravdu, pa se iz petnih žila upiru da mu zaštite ugled; oni svojim rečima ispravljaju greške svog idola, a drugima ne dozvoljavaju da progovore istinu i na taj način im raskrinkaju idola. To nije pravda; to su osećanja. Jesu li osećanja usmerena isključivo ka vlastitoj porodici? (Ne.) Osećanja su prilično široka kategorija; ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi i ne tiču se samo fizičkih odnosa među članovima porodice, to jest, nisu ograničena samo na taj opseg. Njima može biti obuhvaćen i tvoj nadređeni, zatim neko ko je prema tebi pokazao naklonost, neko ko ti je u nečemu pomogao, neko s kim si u bliskom odnosu i s kim se lepo slažeš, neki tvoj sugrađanin ili prijatelj, pa čak i neko kome se diviš – to nije fiksna kategorija. Da li je onda isto toliko jednostavno odbaciti osećanja, kao što je jednostavno ne razmišljati o roditeljima ili porodici? (Ne.) Da li je lako odbaciti osećanja? Kad zakorače u tridesete i kad mogu samostalno da žive, većina ljudi ne oseća nostalgiju za svojim domom, a kad napune četrdeset i neku, to im već postaje sasvim normalno. Dok ne odrastu, strašno ih muči nostalgija za domom i ne mogu da napuste roditelje, jer još uvek nisu sposobni za samostalno preživljavanje. Sasvim je normalno da ti nedostaje porodica i da ti nedostaju roditelji. Tu se ne radi o osećanjima. Ovo postaje stvar osećanja tek kad tvoja gledišta i stavovi o tome kako da nešto uradiš počnu da se mešaju sa osećanjima. To što ti nedostaju roditelji potpuno je normalna stvar, zbog krvne veze koja među vama postoji na telesnom nivou, kao i zbog tolikih godina koje ste zajedno proživeli. Mada neki kažu kako im roditelji nimalo ne nedostaju, to je možda zato što su tek nedavno otišli od kuće, što im sve, kud god se okrenu, izgleda novo i sveže, što su se konačno otrgli od roditelja koji im zvocaju i što niko ni ne pokušava da ih kontroliše, pa su stoga srećni. Da li, međutim, to što su srećni znači da nemaju nikakva osećanja? Ne znači. Neki kažu: „Već nekoliko godina verujem u Boga i uspeo sam da shvatim neke istine. Potpuno nesputan osećanjima, obavljam svoju dužnost i zapravo više nemam nikakva osećanja.” Da li je ova izjava praktična? Očigledno je da je ove reči izgovorio neko ko ne razume istinu. Nakon što odslušaju brojne propovedi, shvate neke reči i doktrine i osposobe se da govore o nekim duhovnim teorijama, ljudi misle: „Porastao sam i shvatio mnoge istine. Ako me uhapse, neću se poneti kao Juda. Barem imam ovu svoju veru i rešenost. Zar to nije rast? Kada se setim entuzijazma s kojim sam prvi put poverovao u Boga, bio sam spreman da Bogu posvetim sav svoj život. Taj entuzijazam i ta zakletva ostali su nepromenjeni i nimalo nisu izbledeli. Zar to nije napredak?” Da li se ovde radi o površnom fenomenu? (Da.) Sve su to površni fenomeni. Ako žele stvarni napredak, ljudi moraju da shvate istinu. Da li stvarna promena može da se postigne pričom o doktrinama i duhovnim teorijama? (Ne može.) Ako ni vlastite probleme ne možete da rešite i ako ne možete da sprovedete istinu u delo, možete li biti od koristi drugima? Beskorisno je samo slušati propovedi i razumeti doktrine; morate upražnjavati i iskusiti Božje reči. Nakon što shvatite istinu, morate je primenjivati; jedino tako ćete doći u posed stvarnosti. Istinu možete dublje razumeti samo ako je primenjujete, možete je zadobiti tek kad je zaista shvatite, a jedino zadobijanjem istine možete da rastete.

Šta je to što razumete sada, nakon što sam sa vama porazgovarao i pomogao vam da razlučite šta je istina i koje su reči ispravne? (Da stvari moramo da posmatramo na osnovu istina-načela, te da uobičajena dobra ponašanja prema spolja i duhovne doktrine ne treba da smatramo istinom.) Dobra ponašanja i tačne izreke ne mogu da promene čoveka. Ma koliko da su istiniti, ta ponašanja i te izreke ne samo da nisu istina, već oni sa istinom nemaju nikakve veze. Ako ih se stalno pridržavaš i smatraš ih istinom, ti onda istinu nikada nećeš razumeti, niti ćeš je ikada zadobiti. To je jedan od aspekata. Postoji, međutim, još jedan aspekt, a to je: može li čovek da razume istinu uz pomoć duhovnih doktrina? (Ne može.) Zašto? Mada se sve duhovne doktrine mogu smatrati ispravnim rečima, pomoću njih se ne može ostvariti promena nečijih iskvarenih naravi. Pa onda, na šta se tačno možemo osloniti ako želimo da promenimo iskvarene naravi neke osobe? Neki kažu da se treba osloniti na istinu, drugi tvrde da se treba osloniti na razumevanje i prihvatanje istine, dok treći misle da se treba osloniti na upražnjavanje istine. Jesu li ove reči ispravne? Doslovno govoreći, sve su one, s jedne strane, ispravne, ali ujedno predstavljaju i najpliće moguće doktrine; one te ne mogu spasti, niti mogu rešiti tvoje poteškoće. Kad se suočiš s nekom situacijom, a ljudi ti kažu da moraš da prihvatiš istinu, ti ćeš im reći: „Kako da je prihvatim? Imam poteškoća i ne mogu da otpustim doktrine!” Mogu li te doktrine da postanu tvoj put za primenu istine? (Ne mogu.) Neki kažu da treba više da jedeš i piješ Božje reči kad se suočiš s nekom situacijom. Mnogo puta si to čuo, ali koje si poteškoće time rešio? Ispravno je jesti i piti više Božjih reči, ali koje tačno aspekte Božjih reči treba da jedeš i piješ? I kako da ih povežeš sa svojim poteškoćama? A nakon što ih povežeš, kako da rešiš te svoje poteškoće? Koji je pravi put primene? Koji aspekt istine treba da upotrebiš radi rešavanja tih poteškoća? Zar to nisu realni problemi? (Jesu.) Sve su to realni problemi. Prema tome, ispravne doktrine ne mogu ljudima da ni reše praktične poteškoće, a kamoli njihove iskvarene naravi. Šta je to što zapravo može da reši iskvarene ljudske naravi? Svako zna da samo istina može da reši problem iskvarenih ljudskih naravi, ali ako ljudi ne razumeju šta je istina, ako za njom ne tragaju i ako je ne prihvataju, mogu li se onda njihove iskvarene naravi rešiti? (Ne mogu.) Dakle, radi rešavanja svojih iskvarenih naravi, čovek mora da iskusi Božje delo. Drugim rečima, čovekove iskvarene naravi mogu se pročistiti tek onda kad čovek iskusi Božji sud i grdnju. To od ljudi zahteva težnju ka istini i saradnju s Božjim delom, kako bi se postigli željeni rezultati. Ako ne težiš istini i ako se fokusiraš samo na razumevanje duhovnih doktrina, a pritom čak ne znaš da li su one istina ili nisu, već ih naprosto prihvataš kao istinu, možeš li time rešiti svoje iskvarene naravi? Osim toga, kad pokažeš svoju iskvarenu narav, hoćeš li moći to da razlučiš ukoliko ne razumeš istinu? Da li ćeš to moći da uporediš s Božjim rečima? Stopostotno je sigurno da nećeš. Moći ćeš možda slepo da primenjuješ pravila, čime ćeš još teže moći da rešiš svoje iskvarene naravi. Šta je najvažnije prilikom rešavanja iskvarenih naravi? Najvažnije je da ljudi moraju razumeti istinu. U ovom trenutku, većina ljudi doktrine smatra istinom i ne razume šta istina zapravo jeste. Baš kao u primeru vezanom za osećanja, koji sam maločas pomenuo, prvi pristup koji je majka primenila bio je da zaštiti svoje dete od maltretiranja, što je opravdano. Sa vaše tačke gledišta: „Ne sme se tako postupati, jer se radi o osećanjima. Takvo ponašanje se mora kritikovati i osuditi.” Stvari koje se ne tiču istine, koje sa istinom nemaju nikakve veze i koje bi ljudi, zapravo, trebalo da rade instinktivno, vi definišete kao stvari kojima se krši istina i zatim ih odbacujete. Vi mislite da, držeći se tog načela, primenjujete istinu. A što se tiče drugog majčinog pristupa, kojim ona svom detetu odobrava da maltretira tuđu decu i koji zaista obuhvata otkrivanje iskvarene naravi i primenu istine, vi mislite: „Dokle god ono ne čini zlo, ne radi se o nekom strašnom problemu.” Zašto tako razmišljate i zašto imate takvo shvatanje? (Zato što ne razumemo istinu.) Tu, dakle, leži problem! Pošto, dakle, ne razumeju istinu, ljudi se u većini slučajeva opredeljuju za onaj pristup koji smatraju ispravnim, misleći da na taj način primenjuju istinu. Mnogo puta, budući da ne razumeju istinu, ljudi mogu samo da primenjuju i da poštuju propise, jer, kad se suoče s problemima, ne znaju kako da ih reše, pa stoga poštovanje propisa smatraju primenom istine. Mogu li ljudi, koji na taj način veruju u Boga, ostvariti napredak u životu? Mogu li postići razumevanje istine i zakoračiti u stvarnost? Mnogi ljudi misle da razumeju istinu i da na adekvatan način veruju u Boga samo zato što su u stanju da pričaju o rečima i doktrinama. Zašto onda u mnogim stvarima i dalje pokazuju svoje iskvarene naravi? Zašto ne mogu da reše praktične probleme s kojima se susreću? To je dokaz da sposobnost pričanja o rečima i doktrinama nema nikakve veze sa razumevanjem istine. Bez obzira na broj doktrina o kojima možete da pričate, time uopšte ne dokazujete da ste zadobili istinu. Morate biti u stanju da rešavate praktične probleme i da pronađete načela praktičnog delovanja, jer ćete jedino tako zaista razumeti istinu. Mnogi misle da to što pokazuju bilo kakve iskvarene naravi nije neki strašan problem, dokle god su u stanju da obavljaju svoje dužnosti, da pate i da plaćaju cenu. Misle da, dokle god obavljaju svoje dužnosti, dokle god su u stanju da pate i dokle god se ne žale na Boga, time pokazuju da vole Boga i da su Mu odani. Ima mnogo slučajeva u kojima ljudi, budući da ne razumeju istinu, pokazuju izvesne dobre namere, dok svojim postupcima zapravo prekidaju i ometaju rad crkve, a pritom ipak misle da štite interese Boga i Božje kuće. O čemu se tu radi? To se dešava zbog toga što ljudi ne razumeju istinu i što ne poseduju praktična znanja o istini, usled čega stalno rade nešto što je suprotno istini. Oni pritom veruju da rade pravu stvar, da su primenili istinu i da su udovoljili Božjim namerama. U tome je njihova najveća poteškoća. Iako se radi o poteškoći, uvek ima načina da se ona reši. Jedini način je da, kad god naiđeš na neki problem i pokažeš svoju iskvarenu narav, moraš da preispitaš sebe i da potražiš istinu da bi je razumeo. Dokle god u sebi imaš iskvarenih naravi, prolazićeš kroz mnoga i raznovrsna stanja. Tokom svog života u različitim okruženjima i stanjima, ljudi će otkrivati neke misli, gledišta i namere – to su njihova prava unutrašnja stanja. Posmatranjem misli, gledišta i namera ljudi, mogu se uočiti njihove naravi i spoznati njihova priroda. Ovakvim preispitivanjem samog sebe i sagledavanjem drugih ljudi, lako je postići željene rezultate. Potpuno ostvarenje rezultata samospoznaje moguće je postići jedino spoznavanjem vlastitih iskvarenih naravi i temeljnim razumevanjem njihove suštine. Na taj način ćete prirodno doći do puta koji vodi do traganja za istinom i razrešenja vlastitih iskvarenih naravi. Dokle god ljudi mogu da prihvate istinu, moguće je pročistiti njihove iskvarene naravi, a problem njihove iskvarenosti može se lako rešiti. Ako, pak, ne mogu da prihvate istinu, ljudi nikada neće ostvariti promenu svoje život-naravi. Pošto ste sada voljni da težite istini, morate se usredsrediti na istinu.

Da bismo razrešili ljudsku prirodu, moramo je najpre iščupati iz njenih korena i iz ljudskih naravi, umesto iz načina na koji ljudi rade. Pored toga, ne treba da naglašavamo objektivne razloge ni uslove, već treba da ljudsku prirodu uporedimo sa istinom. Istina izrečena u Božjim rečima usmerena je ka iskvarenim naravima ljudi. Uzmimo za primer ranije pomenuta osećanja: to što im ponekad nedostaju roditelji ili ih muči nostalgija za domom, ljudi smatraju osećanjima. Da li je to isto ono što Bog naziva osećanjima? (Nije.) Onda to znači da se osećanja koja ti razumeš ne mogu posmatrati u istoj ravni kao osećanja o kojima govori Bog. Osećanja o kojima ti pričaš spadaju u normalna ljudska stanja; ona ne pripadaju iskvarenoj naravi. Ako svoje krvne srodnike smatraš idolima, pa zbog toga ne slediš Boga, niti Mu se pokoravaš, to znači da su ti osećanja prejaka i da su deo tvoje iskvarene naravi. Ovde se, dakle, dotičemo pitanja da li ti sasvim jasno razumeš istinu. Ako osećanjima smatraš to što te ponekad muči nostalgija za domom ili što si ponekad malo nežniji prema roditeljima, zar to onda nije iskrivljeno shvatanje istine? U stvari, to što ti razumeš nije istina, niti je u skladu sa istinom; to je naprosto neki spoljašnji fenomen. A o kojim osećanjima govori Bog? Ona se ogledaju u onom drugom, ranije pomenutom načinu na koji se majka ophodi prema svom detetu, a koji se svodi na favorizovanje i neprincipijelnu zaštitu neke osobe. To su osećanja koja Bog razotkriva – majka koja u opisanoj situaciji pokazuje svoju iskvarenu narav. Zar to nisu dva radikalno različita pristupa? Prvi pristup predstavlja normalnu pojavu koja ne zahteva ni orezivanje ni bilo kakvo dublje razmatranje ili detaljnu analizu, a još manje zahteva poređenje sa istinom, praktikovanje nekog konkretnog aspekta istine ili otpuštanje nečega. Da li to onda znači da je taj pristup ispravan? Da li je neophodno postupati na taj način? Nije neophodno; u tom pristupu ništa nije ni ispravno ni pogrešno. Drugi pristup tiče se naravi. Koje se sve manifestacije osećanja odnose na iskvarene naravi? (Favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, očuvanje telesnih odnosa, kao i odsustvo pravde.) Sve te stvari oličene su u reči „osećanja” o kojima govori Bog. Ako možeš toliko da razumeš i da te stvari uistinu povežeš sa samim sobom, trebalo bi da se potrudiš oko razrešenja tih iskvarenih naravi. Tek onda kad više ne budeš sputan ovim osećanjima, svi tvoji postupci predstavljaće praktikovanje istine. Tada će sva ona stanja za koja smatraš da su obuhvaćena osećanjima u potpunosti odgovarati „osećanjima” o kojima govori Bog. To je istina koju ćeš razumeti. Ako se od tebe zatraži da u zajedništvu besediš o tome šta su osećanja, a ti počneš da pričaš o prvom majčinom pristupu, to je onda manifestacija tvog nerazumevanja istine. Ako, pak, budeš govorio o drugom majčinom pristupu i budeš detaljno analizirao njenu iskvarenu narav, to će značiti da razumeš istinu. Ako su stvari o kojima u zajedništvu govoriš, koje doživljavaš i koje razumeš u skladu sa istinom Božjih reči, i ako u svemu tome nisi protivrečan ni nedosledan, to je dokaz da ti razumeš Božje reči, da si shvatio njihovo značenje, da si ih dokučio i da možeš da ih upražnjavaš i da ih primenjuješ. Tada ćeš zadobiti istinu i život, na osnovu čega će moći da se zaključi da si ti već zakoračio u istina-stvarnost. Kada se, nakon toga, ponovo budeš suočio s nečim takvim, moći ćeš to da sagledaš, znaćeš koja su otkrovenja normalna, a koja pripadaju iskvarenoj naravi i u duši ćeš biti potpuno načisto s tim. Zar na ovaj način tvoji postupci neće biti tačni? Zar oni neće biti u skladu sa istinom? Zar nećeš posedovati istina-stvarnost? Ako postupaš tačno i ako razumeš istinu, zar onda tvoje razumevanje i iskustva o kojima u zajedništvu budeš govorio, neće moći da pomognu drugima da se reše svojih poteškoća? (Moći će.) To je praktična strana istine.

Neki ljudi ne obavljaju dobro svoje dužnosti zato što su lošeg kova, ali stalno tvrde da je to zato što im nedostaje savest. Koje objašnjenje je tačno? (Da su lošeg kova.) Dok obavlja svoju dužnost, neka osoba ponekad može da dokuči osnove potrebnog stručnog znanja, ali ne i da razume neke naprednije aspekte tog znanja, jer ih nikada ranije nije savladala. Stoga tu osobu njen starešina etiketira kao površnu, nepouzdanu i lenju, mada joj zapravo fali samo stručno znanje, jer još uvek nije naučila te stvari, ali se zato iz petnih žila trudi. Pa ipak, starešina i dalje uporno tvrdi kako je površna – što nije u skladu sa činjenicama. Radi se o neselektivnom korišćenju terminologije i neselektivnom etiketiranju. Zbog čega ljudi neselektivno koriste terminologiju i etiketiraju druge? Zar to nije zato što ne razumeju istinu? Neki će na ovo pitanje sasvim sigurno odgovoriti potvrdno, drugi će reći da je to zato što su lošeg kova i previše smeteni, dok će treći kazati da razlog leži u tome što im je ljudskost suviše zla i što su im namere pogrešne. Koje objašnjenje je ispravno? U stvari, sva tri pomenuta stanja zaista postoje, pa se sud mora posebno donositi za svaki konkretan slučaj. Ako je to posledica njihovog nerazumevanja istine, a neko ustvrdi da je to zato što su lošeg kova i previše smeteni, onda te reči nisu tačne. Ako razlog očigledno leži u njihovoj zloj ljudskosti i skrivenim motivima, a neko opet kaže da je to zato što su lošeg kova i previše smeteni, onda taj neko iskrivljuje činjenice i po svoj prilici omogućava zlim ljudima da se neopaženo provuku. Ima i drugih slučajeva koji nastaju zbog toga što ljudi ne razumeju istinu, ali za koje drugi kažu da su posledica zle ljudskosti tih ljudi. Ovo je pogrešan način gledanja na stvari, pa je moguće da će oni dobre ljude tretirati kao zle, što će imati loše posledice. Mnogi ljudi nisu u stanju da razlikuju ove stvari, niti da u potpunosti shvate suštinu problema. Oni samo slepo primenjuju propise i izvlače zaključke iz vlastitih ideja, zbog čega im se kasnije čini da su razboriti i da jasno sagledavaju stvari. Zar to nije nadmenost i samopravednost? Ako neko ima lošu ljudskost i ako druge ljude neselektivno etiketira i osuđuje na osnovu svojih skrivenih motiva, radi se osobi čija je priroda zla. Takvi ljudi su, doduše, u manjini; najveći broj ljudi čini takve stvari zato što ne razume istinu. Oni koji ne razumeju istinu neselektivno primenjuju propise i neselektivno koriste duhovne termine. Primera radi, iako neke osobe očigledno imaju problem sa vlastitom ljudskošću, jer stalno traže način da zabušavaju i ne zalažu se dovoljno pri obavljanju svojih dužnosti, nerazboriti ljudi kažu da je to posledica njihovog lošeg kova. Drugi, pak, očito imaju osećaj za pravdu, pa će stoga, kad god vide da se nečim krše načela, izneti to na videlo i zaštititi interese crkve; uprkos tome, oni koji ne razumeju istinu takve ljude često etiketiraju kao nadmene i samopravedne, pa se čak prema njima ophode kao prema zlim osobama, što je uistinu nepravedno činiti dobrim ljudima. Neki ljudi očigledno imaju mali rast, pa na trenutak postaju slabi kad ih sputaju vlastita osećanja, što ljudi koji ne razumeju istinu objašnjavaju tvrdnjom da su im osećanja suviše jaka, a srce neiskreno prema Bogu. Eto kakvi su ljudi kojima nedostaje istina – ne uzimajući u obzir pozadinu ili stvarnu situaciju, oni uporno nastavljaju sa neselektivnom primenom propisa, govoreći čas jedno, čas nešto sasvim drugo. Mogu li takvi ljudi da koriste istinu radi rešavanja problema? (Ne mogu.) Kad pokušavaju da reše neki problem, ljudi koji ne razumeju istinu nisu u stanju da propišu pravi lek. To je kao kad bi nečije stomačne tegobe pokušali da ublaže lekovima za glavu; oni naprosto nisu u stanju da otkriju osnovni uzrok problema. Ne shvataju gde leži pravi uzrok problema, niti na šta se Božje reči tačno odnose i šta nam govore. To nije razumevanje istine. Da li sada razumete mnogo ili malo od istine? (Malo.) Zamislite, na primer, da vas neko pita: „Zašto ne možete da se pokorite kad vas ta stvar zadesi?” Ljudi često kažu: „Zato što ne poznajem Boga!” Da li je to objašnjenje ispravno? Ponekad jeste, a ponekad nije. Ono najčešće nije ispravno, već se prosto radi o neselektivnom etiketiranju. Ljudi pohvataju malo od duhovne terminologije, koju zatim neselektivno primenjuju i koriste, usled čega nastaju brojni problemi. Neki od tih problema svode se na pogrešna tumačenja, dok drugi predstavljaju sudove, što dovodi do štetnih posledica i čak može da prouzrokuje haos. Kad ljudi kojima fali duhovno razumevanje nauče nešto, oni to neselektivno primenjuju i koriste. Usled toga će, po svoj prilici, praviti greške i biti naročito skloni načelnim greškama. Za razliku od njih, ljudi koji poseduju sposobnost razumevanja mogu napraviti par grešaka, ali te greške nisu načelne, a oni su u stanju da se na tim svojim greškama uče. Veoma je problematično ako ljudi shvataju stvari na apsurdan način, ako pogrešno tumače Božje reči koje su pročitali, ako iskrivljeno shvataju propovedi koje slušaju i ako su skloni da kod drugih pronalaze sitne greške i omaške. Ne samo što takvi ljudi nikako neće moći da zakorače u istina-stvarnost, nego će s vremenom početi da se ponašaju nepromišljeno i da izazivaju smetnje u radu crkve. To je veoma ozbiljan ishod.

Stoga bi sada trebalo da razmislite o sledećem: da li reči, doktrine i duhovne teorije o kojima često govorite predstavljaju istinu? Da li razumete istinu ili razumete samo doktrine? Koliko ima istina-stvarnosti unutar vašeg razumevanja? Kada te stvari budete razumeli, zaista ćete steći samospoznaju i znaćete svoju meru. Primera radi, mada ste u zajedništvu često razgovarali o istinama o tome kako biti pošten, da li ste te istine stvarno razumeli? Iako ste možda u stanju da kažete par reči i da malo popričate o svom razumevanju, u koliko tih stvarnosti ste zaista zakoračili? Jeste li vi sada uistinu pošteni ljudi? Možete li jasno da govorite o tome? Neki kažu: „Biti pošten znači ne govoriti laži, saopštavati sve što ti leži na srcu, ne skrivati ništa i ne bežati ni od čega. To je merilo poštenja svake osobe.” Šta mislite o ovoj tvrdnji? Da li ona u skladu sa istinom? (Nije.) U stanju ste da govorite o rečima i doktrinama, ali zato ostajete svezana jezika kad god se pomenu pojedinosti praktičnog delovanja ili konkretni problemi. To nije razumevanje istine. Iako ne razumeju istinu, ljudi uvek misle: „Mnogo toga već razumem, ali Bog me ne koristi. Kad bi me Bog upotrebio i kad bih postao starešina crkve, postarao bih se da sva braća i sestre shvate istinu.” Zar ovo nije preterano hvalisanje? Da li zaista poseduješ takvu sposobnost? Jesu li pošteni ljudi koji sebe hvale i prave se važni? Iako ne razumeju istinu, oni se hvale i šepure – zar nisu jadni? (Jesu, jadni su.) Mada ste do sada već odslušali brojne propovedi, ako nikada niste razumeli istinu, pre ili kasnije krenućete putem kojim su išli fariseji, pa ćete tako postati fariseji današnjice. Zar to nije jedna od mogućnosti? (Jeste.) To je više nego verovatno. Ljudi imaju duboko usađenu sotonsku prirodu. Ako steknu nešto znanja i malo obrazovanja i ako mogu da propovedaju neke ispravne teorije i uzvišene besede, sva je prilika da će postati fariseji. Ako ne želite da postanete fariseji ili da sledite put fariseja, jedini način da to izbegnete jeste da se potrudite da razumete istinu, da zakoračite u stvarnost i da doktrine koje razumete pretvorite u stvarnost istine. Šta se, dakle, smatra pravim razumevanjem istine o tome kako biti pošten? O ovome bi trebalo da nasamo razmišljate i da, kad god nađete malo slobodnog vremena, u zajedništvu popričate o tome. Šta se tačno podrazumeva pod pojmom poštene osobe? Koja sve merila iz Božjih reči mora da zadovolji poštena osoba o kojoj On govori? Koja od tih merila, koje Bog zahteva, ljudi mogu da upražnjavaju? Kako izgleda ta poštena osoba o kojoj Bog govori? Na koji aspekt čovekove iskvarene naravi cilja osoba koja želi da bude poštena? Zar ova pitanja ne zavređuju da se dublje pozabavimo njima? Reči i istine koje Bog zahteva da ljudi upražnjavaju nisu usmerene ka čovekovom načinu rada ili ponašanja. Usmerene su ka sotonskoj prirodi i naravima ljudi. Zbog toga se za te reči kaže da su istina. Kada bi njihov jedini cilj bio da promene ponašanje ljudi i da ih nauče da razmišljaju, onda one ne bi bile istina, već bi naprosto predstavljale neku vrstu teorije. Moglo bi se reći da svaki vaspitač može pomalo da utiče na ljude i da im donekle izmeni ponašanje, da bi zatim, sprovođenjem tih učenja u delo i njihovim sumiranjem, ponašanje ljudi moglo postepeno da se reguliše. Mada ima mnogo takvih vrsta znanja, te stvari ne predstavljaju istinu, jer ne mogu da razreše iskvarene ljudske naravi, niti mogu da otklone osnovni uzrok njihovih grehova. Jedino Božje reči mogu da pročiste i razreše čovekovu iskvarenost, jedino Božje reči mogu temeljno da reše sotonsku prirodu ljudi i stoga su jedino Božje reči istina. Kakav je stvarni značaj istine Božjih reči? O ovome vredi kontemplirati, razmišljati i često o tome razgovarati u zajedništvu. Nikada nemojte da zaboravite ovo: stvari koje mogu samo da promene ponašanje ljudi nisu istina; reč je o pukom znanju i zakonima. Istina može da promeni ne samo ponašanje ljudi, već i njihove iskvarene naravi. Povrh toga, ona može da promeni njihove zamisli i predstave, kao i da postane čovekov život. To je istina. E sad, premalo je ljudi koji ovo pitanje mogu jasno da sagledaju. Mnogi ljudi nikako ne uspevaju da shvate da stvari kojima se reguliše ponašanje i koje ljudima omogućavaju da, spolja gledano, pristojno žive, nisu istina, već da sve to spada u znanja, doktrine i sotonske filozofije. Kad ljudi prihvate te stvari, uprkos tome što im spoljašnje ponašanje postaje sve više plemenito, dostojanstveno i prefinjeno, srce im je ispunjeno podmuklošću i rđavošću i u njemu vlada sve crnja i crnja tama. Te stvari predstavljaju Sotonine otrove i teorije, nešto što Sotona koristi da bi ljude kvario i navodio ih na pogrešan put. To uopšte nisu istine i one ne potiču od Boga. Jedina stvar koja ljudima omogućava da postanu pošteni, slobodni i nesputani, koja im omogućava da spoznaju Stvoritelja, da imaju bogobojažljivo srce i da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, jeste istina. Bez obzira na to koju si tačku gledišta prihvatio i koji put slediš, ako ti se ponašanje poboljšava i ako stičeš popularnost, ali ti pritom srce nije dovoljno bogobojažljivo, imaš premalo istinske vere u Boga, tvoj odnos sa Bogom je veoma loš i srce ti se sve više udaljava od Boga, onda to znači da stvari do kojih ti je stalo nisu pozitivne stvari i da one sasvim sigurno nisu istina. Ako odabereš neku putanju ili način života i prihvatiš neke stvari, ako zahvaljujući tim stvarima postaneš stvaran i pošten, ako zbog njih zavoliš pozitivne a omrzneš rđave i negativne stvari, ako zbog njih stekneš bogobojažljivo srce i svojevoljno prihvatiš suverenost i uređenja Stvoriteljeva, onda to znači da su te stvari istina i da zaista potiču od Boga. Stvari možete da odmeravate u skladu s tim merilima. Postoje neke doktrine koje mnogi ljudi mogu da izgovore i koje su dugi niz godina izgovarali. Međutim, nakon što oni te stvari mnogo puta izgovore, njihove unutrašnje naravi ostaju nepromenjene, njihova se stanja nimalo ne transformišu, a ni za dlaku se ne menjaju ni njihova gledišta, načini razmišljanja, kao ni polazište i namere na kojima se njihovi postupci zasnivaju. Stoga bi trebalo da sve te stvari što pre otpustite i da prestanete da ih se uporno držite; one definitivno nisu istina. Kad ljudi po prvi put počnu da upražnjavaju neke reči, čini im se da je to naporno i teško i da ne mogu da shvate načela. Pa ipak, nakon što te reči neko vreme doživljavaju i praktikuju, oni osećaju da su im se unutrašnja stanja popravila, da im se srce približilo Bogu i postalo bogobojažljivo i bogostrašljivo, da više nisu toliko nepopustljivi i buntovni kad im se nešto desi, da im lične želje i namere nisu tako snažne kao ranije i da sada mogu da se pokore Bogu. To stanje je pozitivno; te reči su istina i oni su na pravom putu. Na osnovu tih načela možete da razlikujete stvari. Neće vam biti lako da istinu definišete jednom jedinom rečenicom. Bilo bi dobro kada bih mogao da je definišem jednom rečenicom i kada biste vi mogli da razumete istinu čim je čujete. Bilo bi, međutim, problematično ako biste se prema njoj ophodili kao prema nekom propisu i doktrini koju treba da sledite – to ne bi bilo duhovno razumevanje. Ja sam vam, dakle, podario ova načela, koja vi sada treba da upoređujete, doživljavate i praktikujete, kao i da u skladu s tim načelima stičete iskustvena znanja. Nemojte samo da postupate i da se ponašate u skladu s tim načelima, jer u skladu s njima treba takođe da posmatrate druge ljude i stvari i da procenjujete ljude. Ako stvari budete na ovaj način doživljavali i praktikovali, znaćete šta je istina. Ako ljudi ne razumeju šta je istina i ako ne znaju da su Božje reči istina, mogu li onda da zadobiju život? Mogu li da postignu promenu svoje život-naravi? Mada, gledano spolja, zahtevi koje Bog u Svojim rečima postavlja pred ljude ne predstavljaju neka preterano visoka merila, već su, naprotiv, prilično jednostavni, ako ti ne razumeš implicitno značenje istine, niti koliko je praktičnih sadržaja istinom obuhvaćeno, već istinu shvataš isključivo u smislu reči i doktrina, ti onda nikada nećeš moći da zakoračiš u one istina-stvarnosti u koje Bog od ljudi zahteva da zakorače.

26. maj 2017. godine

a. Đanghu je kineski izraz kojim se označava čudesni svet borilačkih veština i kriminalaca u drevnoj Kini.