Koja je svrha čovekove vere u Boga? (Da bude spasen.) Spasenje je večna tema vere u Boga. Pa kako onda može da se postigne spasenje? (Stremeći ka istini i uvek živeći pred Bogom.) To je jedna vrsta primene. Šta treba zadobiti time što se uvek živi pred Bogom? Šta je cilj? (Da se izgradi normalan odnos sa Bogom.) (Da se boji Boga i da se kloni zla, i da se shvati istina i dostigne istinska spoznaja Boga.) Šta još? (Da se traži istina, da istina postane naš život.) To se često govori tokom propovedi, to su duhovne fraze. Šta još? (Da doživimo da nas Bog oreže, zajedno sa Njegovim sudom i grdnjom, i Njegovim kušnjama i oplemenjivanjem, da bismo preispitali i spoznali sebe i tražili istinu da razrešimo naše iskvarene naravi tokom tog procesa, kao i da dostignemo istinsku spoznaju Boga, da na kraju postanemo neko ko poseduje istinu i ljudskost.) Čini se da ste mnogo toga shvatili iz proteklih nekoliko godina propovedi. Dakle, mogu li se te stvari koje shvatate koristiti u vašim iskustvima da bi se rešili određeni stvarni problemi i poteškoće? Pogrešne misli i ideje i povremena negativnost i slabost, na primer, kao i određena pitanja koja imaju veze sa predstavama i zamislima: da li je to nešto što može brzo da se reši? Neki ljudi mogu da uspeju da reše nekoliko manjih problema, ali i dalje se možda bore sa velikim, osnovnim problemima. Na osnovu nivoa shvatanja istina koji danas imate, da li biste mogli da ostanete postojani ako biste se suočili sa kušnjama sličnim Jovovim? (Bili bismo odlučni da ostanemo postojani, ali ne znamo kakav bi bio naš pravi rast ako bi nam se nešto zaista dogodilo.) Ali zar ne treba da znate kakav vam je pravi rast, čak i kada vam se ništa ne događa? Opasno je to ne znati! Da li znate koji su praktični aspekti ovih često ponavljanih duhovnih izreka i gotovih fraza? Da li razumete pravo značenje svake od ovih fraza? Da li shvatate šta je istina u njima? Ako to znaš i ako si iskusio te stvari, onda je to dokaz da shvataš istinu. Ako si u stanju da ponoviš samo nekoliko duhovnih izreka i fraza, ali ti one nisu od koristi kada zaista nešto doživiš, i nisu u stanju da reše tvoje nevolje, onda to dokazuje da posle svih ovih godina verovanja u Boga, ti još uvek ne shvataš istinu, i da nisi imao nikakva stvarna iskustva. Šta znače ove Moje reči? Stigavši dovde u svojoj veri u Boga, ljudi shvataju malo više istine nego religiozni ljudi ili nevernici, shvataju neke vizije Božjeg dela i u stanju su da se pridržavaju nekoliko pravila i smernica, i može se reći da imaju određeno razumevanje i uvažavanje, kao i istinsko razumevanje Božje neprikosnovenosti – ali da li su te stvari unele promene u njihovu život-narav? U suštini, svako od vas može ponešto da kaže o često pominjanim istinama koje se odnose na vizije: vizije Božjeg dela, svrhu Božjeg dela i Božje namere za čovečanstvo; a znanje o kojem govorite je mnogo veće od znanja religioznih ljudi – ali može li sve to da dovede do promene u vašoj naravi, ili makar do delimične promene u vašoj naravi? Da li ste u stanju da to procenite? To je od presudne važnosti.

Nedavno smo imali razgovor u zajedništvu o tome kako tačno spoznati Boga na zemlji, kako komunicirati sa Bogom na zemlji i kako uspostaviti normalan odnos sa Bogom. Zar to nisu najpraktičnija pitanja? Sve su to istine povezane sa aspektom primene, a cilj razgovora u zajedništvu o tim stvarima je da se ljudi informišu kako da veruju u Boga i kako da komuniciraju sa Bogom i da izgrade normalan odnos sa Bogom u svom svakodnevnom životu. Što se tiče istina vezanih za primenu, od svih istina koje ste čuli, shvatili i koje umete da sprovedete u delo, da li one mogu da promene vašu narav? Ukoliko ljudi na ovaj način sprovode istinu u delo i zaista se trude da to postignu, može li se onda reći da oni primenjuju istinu; i da li su, ako su te istine pretvorili u svoju stvarnost, u stanju da ostvare promene u svojoj naravi? (Može se reći.) Mnogim ljudima nije jasno šta su promene u naravi. Oni misle da to što neko može da ponavlja mnogo duhovnih doktrina i što shvata mnogo istina predstavlja promenu naravi. To nije tačno. Od tačke shvatanja istine, do sprovođenja te istine u delo, a zatim do promene naravi, dug je proces životnog iskustva. Kako shvatate promene u naravi? U svemu što ste do sada doživeli, da li je bilo promena u vašoj život-naravi? Možda nećete moći da vidite te stvari, i sve je to problematično. Reč „promena” u „promenama u naravi” zapravo nije veoma teško razumeti, pa šta je onda „narav”? (Zakon ljudskog postojanja, Sotonin otrov.) Šta još? (Ono što je prirodno u čoveku, što se nalazi u suštini života.) Stalno pominjete te duhovne termine, ali to su sve doktrine i skice, i ne sadrže nikakve pojedinosti. To nije shvatanje suštine istine. Često govorimo o promenama u naravi, a o tim temama se raspravlja još od vremena kada su ljudi počeli da veruju u Boga, bilo da prisustvuju okupljanju ili da slušaju propoved; to su stvari u koje ljudi treba da pokušaju da proniknu kada veruju u Boga. Ali što se tiče toga šta su tačno promene u naravi, da li je došlo do promene u sopstvenoj naravi, i da li je moguće postići promenu – mnogi ljudi ne znaju za te stvari, nikada nisu razmišljali o njima, niti znaju odakle da počnu da razmišljaju. Šta je narav? To je vrlo bitna tema. Kada to shvatiš, onda ćeš manje-više shvatiti pitanja kao što su da li je došlo do promene u tvojoj naravi, u kojoj meri se promenila, koliko je bilo promena i da li je došlo do promene u tvojoj naravi nakon što si doživeo određene stvari. Da bi razgovarao o promenama u naravi, prvo moraš da znaš šta je narav. Svi znaju reč „narav”, svi su upoznati s njom. Ali ne znaju šta je narav. Ono šta je tačno narav ne može se jasno objasniti u samo nekoliko reči, i ne može se objasniti kao imenica, jer je to previše apstraktan pojam i nije lako razumljiv. Daću vam primer koji će vam pomoći da shvatite. I ovce i vukovi su životinje. Ovce jedu travu, a vukovi meso. To je određeno njihovom prirodom. Da jednog dana ovce počnu da jedu meso, a vukovi travu, da li bi se njihova priroda promenila? (Ne.) Kada ovca ne bi jela travu, ona bi mnogo ogladnela. Daj joj mesa, ona će ga pojesti, ali će ti ovce i dalje biti veoma poslušne. To je narav, to je priroda-suština ovaca. U čemu se ogleda poslušnost ovce? (Ne napada ljude.) Tako je – to je poslušna narav. Narav koja se pokazuje kod ovaca je popustljivost i poslušnost. Ona nije zlobna, već poslušna i fina. Vukovi su drugačiji. Narav im je zlobna i jedu raznorazne sitne životinje. Veoma je opasno naleteti na gladnog vuka, jer bi mogao da pokuša da te pojede čak i ako ga ne izazivaš. Vučja narav nije poslušna i fina, već okrutna i žestoka, bez trunke saosećanja i sažaljenja. Takva je vučja narav. Naravi vukova i ovaca predstavljaju njihovu priroda-suštinu. Zašto to govorim? Zato što se stvari koje se u njima otkrivaju prirodno prikazuju bez obzira na kontekst, bez ljudskog mešanja ili podsticanja; one se prirodno otkrivaju, bez ikakve potrebe za dodatnim ljudskim mešanjem. Ljudi ne mogu da isteraju svirepost i surovost iz vukova, kao što dobrota i poslušnost nisu nešto što čovek usađuje u ovce; oni su rođeni sa tim, to su stvari koje se prirodno otkrivaju, one su njihova suština. To je narav. Da li vam ovaj primer donekle pomaže da shvatite šta je narav? (Da.) To nije konceptualna stvar, ne objašnjavamo neku imenicu. U ovome ima istine. Šta je, dakle, ovde istina? Ljudska narav je povezana sa ljudskom prirodom. I ljudska narav i ljudska priroda su sotonske, one su antagonistički i neprijateljski nastrojene prema Bogu. Ako ljudi ne prime Božje spasenje i ne promene se, onda ono što oni proživljavaju i prirodno otkrivaju neće biti ništa drugo do zlo, negativno i u suprotnosti sa istinom – u to nema sumnje.

Upravo smo govorili o naravima ovce i vuka. To su dve potpuno različite životinje: svaka ima svoje naravi i osobine koje se u njima otkrivaju. Ali kakve to ima veze sa ljudskom naravi? Koristeći ovaj primer da se ponovo osvrnemo na to kakva je tačno ljudska narav, koje vrste iskvarenih naravi postoje? (Generalno, u komunikaciji s ljudima možemo da saznamo koju narav imaju. Na primer, dok razgovaramo s nekim, možda osećamo da okoliša, da je uvek nedorečen, tako da drugi ne mogu da odrede šta zaista misli, što znači da u sebi nosi lažljivu narav. Možemo da steknemo opštu sliku o tome na osnovu onoga što obično govori i radi, na osnovu njegovih postupaka i ponašanja.) U komunikaciji s ljudima možete da primetite određene probleme naravi. Izgleda da vam je ovaj primer pomogao da steknete opštu predstavu o tome šta su naravi. Dakle, koje iskvarene naravi svi ljudi poseduju? Kojih naravi ljudi nisu svesni i nisu u stanju da ih osete, a ipak su, bez sumnje, iskvarene naravi? Recimo, na primer, da su neki ljudi veoma osećajni i Bog kaže: „Ti si veoma osećajan. Kada je reč o nekome koga voliš ili o nečemu što se tiče tvoje porodice, bez obzira na to ko pokušava da sazna nešto o njima ili šta se s njima zaista dešava, ti nećeš ništa odati i nastavićeš da ih štitiš. To je osećajnost.” Oni to čuju i razumeju, priznaju i prihvataju kao činjenicu. Oni priznaju da su Božje reči tačne, da su Božje reči istina i zahvaljuju Bogu što im je to razotkrio. Da li se iz toga može sagledati njihova narav? Da li je očigledno da oni prihvataju istinu, prihvataju činjenice, da se ne opiru i da su pokorni? (Ne. Zavisi od toga kako se ponašaju kada se suoče sa problemima, i da li se ono što kažu poklapa sa onim što rade.) Skoro da je tako. U tom trenutku oni prihvataju – ali kasnije, kada im se tako nešto desi, njihovo ponašanje ostaje isto. To predstavlja jednu vrstu naravi. Koje naravi? U tom trenutku su slušali, a onda su razmislili i rekli sebi: „Kako da ne znam da sam osećajan, posle slušanja tolikih propovedi? Jesam osećajan, ali ko pa nije? Ako ja ne štitim svoju porodicu i ljude koji su mi bliski, ko će? Čak je i sposobnom čoveku potrebna podrška još troje ljudi.” To je ono što oni zaista misle. Kada dođe vreme da se deluje, ono što oni misle i planiraju u svom srcu, i njihov stav prema Božjim rečima, sve je određeno njihovom naravi. Kakav je njihov stav? „Bog može da kaže i razotkrije šta god želi, a ja ću prihvatiti sve što treba da prihvatim kada budem pred Njim, ali moj um je odlučan i nemam nameru da ostavim svoja osećanja po strani.” Da li je to njihova narav? Njihova narav se pokazala i njihovo pravo lice je razotkriveno, zar ne? Da li je to neko ko prihvata istinu? (Ne.) Šta je to, dakle? To je neposlušnost. Pred Bogom kažu amin i prave se da prihvataju. Ali njihovo srce ostaje nedirnuto. Oni ne shvataju Božje reči ozbiljno, ne shvataju ih kao istinu, a još manje ih sprovode u delo kao istinu. To je jedna vrsta naravi, zar ne? A zar takva narav nije razotkrivanje određene vrste prirode? (Jeste.) Dakle, šta je suština takve naravi? Da li je to nepopustljivost? (Jeste.) Nepopustljivost: to je jedna vrsta ljudske naravi, i svi je imaju u sebi. Zašto kažem da je to narav? Zato što je to nešto što izvire iz ljudske priroda-suštine. Ne moraš da razmišljaš o tome, drugi ne moraju da te uče niti da utiču na tvoje misli, ni Sotona ne mora da te navodi na pogrešan put; to se prirodno otkriva u tebi i izvire iz tvoje prirode. Postoje neki ljudi koji, šta god loše da učine, uvek krive Sotonu. Uvek kažu: „Sotona mi je napunio glavu, Sotona me je naterao da to uradim.” Sve loše prebacuju na Sotonu i nikada ne priznaju probleme u svojoj prirodi. Da li je to ispravno? Zar te Sotona nije duboko iskvario? Ako to ne priznaješ, kako to da se sotonska narav otkriva u tebi? Naravno, postoje i prilike kada Sotona uznemirava, kao na primer kada neko ko je zao ili antihrist tera ljude na pogrešan put i navodi ih na razne stvari, ili kada je na delu zli duh i šalje im misli – ali to su samo izuzeci; ljude uglavnom usmerava njihova sotonska priroda i oni otkrivaju svakovrsne iskvarene naravi. Kada se ljudi ponašaju u skladu sa sopstvenim sklonostima i afinitetima, kada rade stvari sopstvenim sredstvima, u skladu sa sopstvenim predstavama i zamislima, onda žive po sopstvenim iskvarenim naravima, a kada žive po njima, oni žive po sopstvenoj prirodi. To su neosporne činjenice. Kada ljudima upravlja njihova sotonska priroda, kada žive po svojoj sotonskoj prirodi, sve što se otkriva u njima je njihova sopstvena iskvarena narav; to se ne može staviti Sotoni na račun, ne možeš reći da su to misli koje je Sotona poslao. Budući da su ljudi duboko iskvareni, oni pripadaju Sotoni, i budući da se ljudi ne razlikuju od Sotone, i živi su demoni, žive Sotone, ti stoga ne smeš da prebacuješ na Sotonu sve sotonsko što se otkriva u tebi. Ti nisi ništa bolji od Sotone, i to je tvoja iskvarena narav.

Koja vrsta stanja je prisutna u ljudima kada imaju nepopustljivu narav? Uglavnom su tvrdoglavi i samopravedni. Uvek se drže sopstvenih ideja, uvek misle da je ono što kažu ispravno, krajnje su nefleksibilni i svojevoljni. To je stav nepopustljivosti. Oni su kao pokvarena ploča, ne slušaju nikoga, ostaju nepromenljivo usmereni na jedan pravac delovanja, insistiraju da to proguraju, bez obzira na to da li je to ispravno ili nije; u tome ima neke tvrdokornosti. Što kaže narod: „Mrtvo prase ne boji se ražnja.” Ljudi vrlo dobro znaju šta je ispravno, a ipak to ne čine, oni uporno odbijaju da prihvate istinu. To je jedna vrsta naravi: nepopustljivost. U kakvim situacijama prikazujete nepopustljivu narav? Da li ste često nepopustljivi? (Da.) Veoma često! A pošto je nepopustljivost tvoja narav, to te prati u svakom trenu svakog dana tvog postojanja. Nepopustljivost sprečava ljude da izađu pred Boga, sprečava ih da prihvate istinu i sprečava ih da uđu u istina-stvarnost. A ako nisi u mogućnosti da uđeš u istina-stvarnost, može li doći do promene u tom aspektu tvoje naravi? Samo uz velike poteškoće. Da li je sada došlo do bilo kakve promene u ovom aspektu vaše nepopustljive naravi? A koliko se toga promenilo? Recimo, na primer, da si bio izuzetno tvrdoglav, ali sada je došlo do male promene u tebi: kada naiđeš na neki problem, imaš neki osećaj savesti u srcu, i kažeš sebi: „Moram da primenim neku istinu po ovom pitanju. Pošto je Bog razotkrio tu nepopustljivu narav – pošto sam je čuo, a sada sam je spoznao – ja, dakle, moram da se promenim. Kada sam se u prošlosti nekoliko puta susreo s takvim stvarima, sledio sam svoje telo i doživeo neuspeh, i nisam zadovoljan time. Ovog puta moram da primenjujem istinu.” Sa takvom ambicijom moguće je primenjivati istinu, i to je promena. Kada neko vreme na ovaj način doživljavate to iskustvo, i u stanju ste da sprovedete više istina u delo, a to onda donosi veće promene, tako da se tvoje buntovne i nepopustljive naravi sve manje otkrivaju, da li je došlo do promene u tvojoj život-naravi? Ako se tvoja buntovna narav vidno sve više smanjuje, a tvoja pokornost Bogu postaje sve veća, onda je došlo do stvarne promene. Dakle, u kojoj meri moraš da se promeniš da bi postigao istinsku pokornost? Uspećeš kada ne bude ni najmanje nepopustljivosti, već samo pokornosti. To je spor proces. Promene u naravi se ne dešavaju preko noći, one zahtevaju duži period iskustva, možda čak i čitav život. Ponekad je potrebno pretrpeti velike muke, muke slične umiranju i vraćanju u život, muke bolnije i teže od živih rana. Dakle, da li je bilo promena u vašoj nepopustljivoj naravi? Da li ste u stanju da to procenite? (Ranije sam verovao da neke stvari treba da se rade na određeni način. Kada bi ljudi ponudili drugačiju tačku gledišta, nisam slušao, i promenio sam mišljenje tek kada sam naišao na prave prepreke. Sada sam malo bolji. Opirem se kada ljudi iznose različita gledišta, ali sam kasnije u stanju da prihvatim nešto od onoga što su rekli.) Promena stava je druga vrsta promene; to znači da je došlo do male promene. Više nije kao ranije, kada si znao da je druga osoba u pravu, ali si je odbacivao i odbijao da je prihvatiš, i dalje se držeći sopstvenih sklonosti; sada to nije slučaj. Već je došlo do preokreta u tvom stavu. Koliko si se promenio kada se toliko promeniš? Ni deset posto. Deset procenata promene znači da u najmanju ruku, nakon što je druga osoba iznela svoje drugačije gledište, nemaš nikakav osećaj protivljenja niti odbojne misli; imaš normalan stav. Iako ti i dalje nije leglo u srcu, ti nemaš nepopustljiv stav, možeš o tome da razgovaraš sa tom osobom, postoji neka pokornost kada primenjuješ, i ne postupaš samo po sopstvenom nahođenju. Kasnije postoje trenuci kada se držiš svog nahođenja i trenuci kada si u stanju da prihvatiš ono što drugi ljudi kažu. Narav se naizmenično menja. Moraš da doživiš neizrecive poteškoće da bi postigao malu promenu, i neizrecive neuspehe da bi postigao uspeh, i zato nije lako da se tvoja narav promeni bez nekoliko godina kušnji i oplemenjivanja. Ponekad su ljudi, kada su u dobrom mentalnom stanju, sposobni da prihvate ispravne stvari koje drugi kažu, ali kada su malodušni, oni ne traže istinu. Zar to ne odlaže stvari? Ponekad, kada se ne slažeš dobro sa svojim partnerom, ti ne tražiš istina-principe i živiš po Sotoninim filozofijama. Ponekad, kada sarađuješ sa drugima i njihov kov je bolji od tvog i oni su bolji od tebe, ti osećaš da te oni sputavaju i nemaš hrabrosti da se pridržavaš načela kada naiđeš na problem. Ponekad si bolji od svog partnera, on se ponaša glupo, i ti na njega gledaš s visine i nisi voljan da podeliš istinu s njim. Ponekad želiš da primenjuješ istinu, ali te sputavaju telesna osećanja. Ponekad žudiš za telesnim zadovoljstvima, i mada to možda želiš, nisi u stanju da se pobuniš protiv tela. Ponekad slušaš propoved i shvatiš istinu, ali nisi u stanju da je sprovedeš u delo. Da li je lako rešiti te probleme? Nije ih lako samostalno rešiti. Bog može samo da podvrgne ljude kušnjama i oplemenjivanju, da učini da mnogo pate i da na kraju osete prazninu u sebi kada nemaju istinu i kao da ne mogu da žive bez istine. To oplemenjuje ljude da napreduju u veri i čini da se osećaju kao da moraju da teže istini, da njihovo srce neće biti spokojno dok ne sprovedu istinu u delo, i da će doživeti veliku muku ako ne uspeju da se pokore Bogu. To je dejstvo koje se postiže kušnjama i oplemenjivanjem. Eto koliko je teško menjati narav. Zašto vam kažem da nije lako? Da li je moguće da se ne plašim da ćete postati negativni? To je da bi vam se dalo do znanja koliko je važno menjati narav. Želim da svi obratite pažnju na to, da prestanete da sledite one nerealne, licemerne i lažne duhovne slike, da prestanete da uvek sledite te neosnovane duhovne doktrine, primene i propise; to će vam naškoditi i neće vam uopšte koristiti.

Upravo smo govorili o jednom aspektu naravi: o nepopustljivosti. Nepopustljivost je često vrsta stava koji se krije u dubini ljudskog srca. Spolja to obično nije očigledno, ali kada jeste, lako je uočljivo i ljudi će reći: „Oni su svojeglavi! Uopšte ne prihvataju istinu – tako su nepopustljivi!” Oni sa nepopustljivom naravi usmeravaju se na jedan pristup, i drže se samo jedne stvari, nikada ne otpuštaju. Dakle, da li je to jedina strana ljudske naravi? Naravno da nije – ima mnogo drugih. Hajde da vidimo da li možete da pogodite koju vrstu naravi ću sledeću da opišem. Neki ljudi kažu: „U Božjoj kući se ne pokoravam nikome osim Bogu, jer samo Bog poseduje istinu; ljudi ne poseduju istinu, poseduju iskvarene naravi, ništa od onoga što čovek kaže nije pouzdano, pa se pokoravam samo Bogu.” Da li su u pravu kada to kažu? (Ne.) Zašto nisu? Kakva je to narav? (Nadmena i uobražena.) (Takve su naravi Sotone i arhanđela.) To je nadmena narav. Nemoj uvek reći da je to narav Sotone i arhanđela, jer je takav način govora preširok i nejasan. Iskvarene naravi Sotone i arhanđela su isuviše brojne. Govoriti o arhanđelu, demonima i Sotoni, o svima njima zajedno, isuviše je uopšteno, i ljudima nije lako da shvate. Preciznije je naprosto reći da je to nadmena narav. Naravno, to nije jedina vrsta naravi koju otkrivaju, samo što se nadmena narav otkriva tako očigledno. Kada se kaže da je to nadmena narav, ljudi će moći lako da shvate, tako da je ovakav način izražavanja najpogodniji. Neki ljudi imaju određene veštine, neki su nadareni, neki imaju manje sposobnosti i učinili su niz poslova za crkvu. Ovako ti ljudi razmišljaju: „Vaša vera u Boga podrazumeva da po ceo dan čitate, prepisujete, pišete, pamtite Božju reč poput nekog duhovnika. U čemu je svrha toga? Možete li da uradite nešto konkretno? Kako možete da kažete za sebe da ste duhovni kad ništa ne radite? Vi nemate život. Ja imam život, sve što radim je konkretno.” Kakva je to narav? Ima neke posebne veštine, nadaren je, može malo da pomogne, i te stvari smatra životom. Posledica toga je da on nikome nije poslušan, ne plaši se da drži pridike bilo kome, gleda na sve ostale s visine – da li je to nadmenost? (Jeste.) To je nadmenost. U kojim okolnostima ljudi inače otkrivaju nadmenost? (Kada su nadareni ili imaju neke posebne veštine, kada mogu da urade neke praktične stvari, kada imaju kapital.) To je jedna vrsta situacije. Da li ljudi koji nisu nadareni ili nemaju neke posebne veštine nisu nadmeni? (I oni su nadmeni.) Osoba o kojoj smo upravo govorili često će reći: „Ne pokoravam se nikome osim Bogu”, a kada to čuju, ljudi će pomisliti: „Koliko je ta osoba pokorna istini, ne pokorava se nikome osim istini, ono što kaže je ispravno!” U stvari, u ovim naizgled tačnim rečima postoji neka vrsta nadmene naravi: „Ne pokoravam se nikome osim Bogu” jasno znači da se ona ne pokorava nikome. Pitam vas, da li su oni koji izgovaraju takve reči zaista u stanju da se pokore Bogu? Oni nikada ne bi mogli da se pokore Bogu. Oni koji su skloni da izgovaraju takve reči nesumnjivo su najnadmeniji od svih. Gledano spolja, ono što su rekli deluje ispravno – ali u stvari, nema podmuklijeg načina da se ispolji nadmena narav. To „osim Bogu” im služi da bi pokušali da dokažu da su razumni, ali u stvari, to je kao da zakopaš zlato i na površini zabiješ tablu na kojoj piše: „Zlato nije ovde zakopano”. Zar to nije blesavo? Šta kažete, koja je vrsta osobe najnadmenija? Šta ljudi mogu da kažu što ih čini nadmenijima od svih drugih? Možda ste ranije čuli neke nadmene stvari. Šta je najnadmenije od toga? Da li znate? Da li se neko usuđuje da kaže: „Nikome se ne pokoravam – ni Nebu ni zemlji, ni rečima Božjim”? Samo se demon velike crvene aždaje usuđuje da to kaže. Niko ko veruje u Boga ne bi to rekao. Međutim, ako oni koji veruju u Boga kažu: „Ne pokoravam se nikome osim Bogu”, onda se ne razlikuju mnogo od velike crvene aždaje, izjednačeni su na prvom mestu, oni su najnadmeniji od svih. Šta kažete, ljudi su svi nadmeni, ali ima li razlike u njihovoj nadmenosti? Gde vidite razliku? Sva iskvarena ljudska bića imaju nadmene naravi, ali postoje razlike u njihovoj nadmenosti. Kada čovekova nadmenost dostigne određeni stepen, on onda potpuno gubi razum. Razlika je u tome da li je ono što neko kaže razumno. Neki ljudi su nadmeni, ali i dalje imaju malo razuma. Ako su u stanju da prihvate istinu, onda još uvek imaju nadu u spasenje. Neki su toliko nadmeni da nemaju razuma – njihova nadmenost nema granice – i takvi ljudi nikada ne bi mogli da prihvate istinu. Ako su ljudi toliko nadmeni da izgube razum, onda gube svaki osećaj stida i samo su bezumno nadmeni. Sve su to otkrivenja i ispoljenja nadmene naravi. Kako bi mogli da kažu nešto poput „Ne pokoravam se nikome osim Bogu”, da nemaju nadmenu narav? Naravno da ne bi mogli. Bez sumnje, ako neko ima nadmenu narav, onda on ispoljava nadmenost, i takva osoba će nesumnjivo govoriti i činiti nadmene stvari, bez ikakvog razuma. Neki ljudi kažu: „Nemam nadmenu narav, ali takve stvari se otkrivaju u meni.” Da li takve reči imaju smisla? (Ne.) Drugi kažu: „Ne mogu da odolim. Čim mi pažnja popusti, iz mene izleti nešto nadmeno.” Da li te reči imaju smisla? (Ne.) Zašto ne? Šta je glavni uzrok tih reči? (Nepoznavanje sebe.) Ne – oni znaju da su nadmeni, ali čuju li druge kako im se rugaju, govoreći: „Kako to da si tako nadmen? Zbog čega si tako nadmen?” osećaju se posramljeno, zato i govore takve stvari. Njihov osećaj ponosa to ne može da podnese, oni traže izgovor da to prikriju, da zamaskiraju, da ga spakuju i da se oslobode. Dakle, njihove reči nemaju smisla. Kada tvoja iskvarena narav tek treba da se razreši, ti si nadmen čak i kada ćutiš. Nadmenost je u prirodi ljudi, skrivena je u njihovim srcima i može se otkriti u bilo kojem trenutku. I tako, sve dok nema promene u naravi, ljudi ostaju nadmeni i samopravedni. Daću vam jedan primer. Novoizabrani starešina dolazi u crkvu i otkriva da u načinu na koji ga ljudi gledaju i u njihovim izrazima lica nedostaje ushićenje. On razmišlja u sebi: „Zar ja ovde nisam dobrodošao? Ja sam novoizabrani starešina; kako možete tako da se ophodite prema meni? Kako to da vas nisam impresionirao? Izabrali su me braća i sestre, tako da je moj duhovni rast veći od vašeg, zar ne?” I kao rezultat toga, on kaže: „Ja sam novoizabrani starešina. Neki ljudi me možda ne prihvataju, ali nema veze. Hajde da se takmičimo da vidimo ko je zapamtio više odlomaka Božjih reči, ko je u stanju da u zajedništvu podeli istine o vizijama. Mesto starešine ustupiću svakome ko jasnije od mene ume da deli istine u zajedništvu. Šta mislite o tome?” Kakva je to taktika? Kada su ljudi ravnodušni prema njemu, on je nezadovoljan i želi da im oteža stvari i da im se osveti; sada kada je starešina, želi da dominira ljudima – želi da bude na vrhu. Kakva je to narav? (Nadmenost.) A da li je lako razrešiti nadmenu narav? (Nije.) Nadmene naravi ljudi se otkrivaju veoma često. Nekim ljudima je nesnosno da slušaju druge kada u zajedništvu razgovaraju o novom prosvećenju i razumevanju: „Zašto nemam ništa da kažem o tome? Ne može to tako, moram da razmislim i smislim nešto bolje.” I tako izbacuju iz sebe gomilu doktrine, pokušavajući da nadmaše druge. Kakva je to narav? To je nadmetanje za ime i dobit; to je takođe nadmenost. Kada se radi o naravi, mogao bi da sediš mirno, da ništa ne govoriš niti da radiš, ali narav će i dalje postojati u tvom srcu, i čak se može otkriti u tvojim mislima i izrazu lica. Čak i ako ljudi pokušaju da pronađu načine da to potisnu ili da to kontrolišu, i ako su uvek na oprezu kako je ne bi otkrili, da li je to od koristi? (Nije.) Neki ljudi odmah shvate da su rekli nešto nadmeno: „Ponovo sam otkrio svoju nadmenu narav – to je baš ponižavajuće! Nikada više ne smem da kažem nešto nadmeno.” Ali zaklinjanje da ćeš ćutati nije od koristi, to ne zavisi od tebe, već od tvoje naravi. Stoga, ako ne želiš da se tvoja nadmena narav otkrije, moraš da je popraviš. Ovde se ne radi o ispravljanju nekoliko reči ili ispravljanju jednog od načina na koji radiš stvari, a još manje o poštovanju nekih propisa. To je pitanje razrešavanja problema tvoje naravi. Sada kada sam govorio o tome šta je tačno narav, zar nemate dublje i suštinskije shvatanje sebe? (Imamo.) Spoznati sebe nije stvar poznavanja spoljašnjeg karaktera, temperamenta, loših navika, neukih i budalastih stvari koje je neko učinio u prošlosti – nije ništa od toga. Naprotiv, to je poznavanje sopstvene iskvarene naravi i zla koje je čovek u stanju da čini u suprotnosti s Bogom. To je ključno. Neki ljudi kažu: „Ćudljiv sam i ne mogu ništa da učinim da to promenim. Kada mogu da promenim tu narav?” Ima i drugih koji kažu: „Užasno se izražavam, nisam dobar govornik. Sve što kažem na kraju uvredi ljude ili povredi njihova osećanja. Kada će se to promeniti?” Da li su u pravu kada to kažu? (Ne.) U čemu je njihova greška? (Radi se o tome da ne prepoznaju nešto u sopstvenoj prirodi.) Tako je. Karakter ne određuje prirodu. Bez obzira na to koliko je nečija ličnost dobra, on i dalje može da ima iskvarenu narav.

Upravo sam govorio o dva aspekta naravi. Prvi je bio nepopustljivost, a drugi nadmenost. O nadmenosti ne treba mnogo da se priča. Mnogo nadmenog ponašanja je primetno kod svakoga, a vi samo treba da znate da je nadmenost aspekt naravi. Postoji još jedna vrsta naravi. Neki ljudi nikada nikome ne govore istinu. Oni unapred razmotre i usavrše sve što im padne na pamet pre nego što progovore pred ljudima. Nikada ne znaš šta je od onoga što kažu istina, a šta laž. Danas kažu jedno, sutra drugo, jednoj osobi kažu jedno, a drugoj nešto drugo. Sve što kažu protivrečno je samo po sebi. Kako takvim ljudima može da se veruje? Veoma je teško tačno dokučiti činjenice i ne možeš da izvučeš ni jednu jedinu poštenu reč iz njihovih usta. Kakva je to narav? To je lažljivost. Da li je lažljivu narav lako promeniti? Nju je najteže promeniti. Sve što uključuje narav odnosi se na čovekovu prirodu, a ništa nije teže promeniti od onoga što se odnosi na nečiju prirodu. Izreka „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada” potpuno je tačna! Bez obzira na to o čemu pričaju ili šta rade, lažljivci uvek imaju lične ciljeve i namere. Ako ih nemaju, neće ništa reći. Ako pokušaš da shvatiš koji su njihovi ciljevi i namere, odjednom će ućutati. Ako im se slučajno nešto omakne, učiniće sve da na neki način to izvrnu, da te zbune i spreče da saznaš istinu. Bez obzira na to šta lažljivci rade, nikome neće dozvoliti da sazna celu istinu o tome. Bez obzira na to koliko vremena ljudi provedu s njima, niko ne zna šta se zaista dešava u njihovim glavama. Takva je priroda lažljivaca. Bez obzira na to koliko lažljivac govori, drugi ljudi nikada neće znati šta su njegove namere, šta stvarno misli, niti šta tačno pokušava da postigne. Čak ni njihovi roditelji ne uspevaju u to da proniknu. Izuzetno je teško pokušati shvatiti lažljivce, jer niko ne može da prozre šta im je na umu. Evo kako lažljivci govore i ponašaju se: nikada ne govore ono što misle niti prenose ono što se zaista dešava. To je vrsta naravi, zar ne? Kada poseduješ lažljivu narav, nije važno šta govoriš, niti šta radiš – ta narav je uvek u tebi, kontroliše te, tera te da igraš igre i da smišljaš smicalice, da se poigravaš ljudima, prikrivaš istinu i stvaraš paravan. To je lažljivost. Koje je još ponašanje karakteristično za lažljivce? Navešću primer. Dvoje ljudi razgovara i jedno od njih priča o svojoj samospoznaji; ta osoba stalno govori o tome kako je napredovala i pokušava da navede drugu osobu da u to poveruje, ali joj ne saopštava stvarne činjenice. U njenim rečima ima nečeg skrivenog i to ukazuje na izvesnu narav – na lažljivost. Da vidimo da li možete da je raspoznate. Ta osoba kaže: „Nedavno sam doživela neke stvari koje su me navele da osetim da je tokom ovih godina moja vera u Boga bila uzaludna. Ništa nisam zadobila. Tako sam bedna i patetična! Moje ponašanje u poslednje vreme nije baš najbolje, ali sam spremna da se pokajem.” Međutim, ni posle tih reči, kod nje se ne može videti ni tračak pokajanja. U čemu je ovde problem? U tome što ta osoba laže i obmanjuje. Kada ih drugi čuju kako izgovaraju tako nešto, oni pomisle: „Ova osoba ranije nije stremila ka istini, ali to što sada može da izgovori ove reči pokazuje da se zaista pokajala. Nema sumnje. Ne smemo da je gledamo istim očima kao nekada, već u novom, boljem svetlu.” Tako ljudi razmišljaju i rezonuju kada čuju te reči. Ali da li je trenutno stanje te osobe baš takvo kao što ona kaže da jeste? U stvarnosti nije tako. Nije se istinski pokajala, ali njene reči stvaraju iluziju da jeste i da se promenila nabolje i da je drugačija nego ranije. To je ono što želi da postigne svojim rečima. Kada tako govori da bi prevarila ljude, kakvu narav ona otkriva? Lažljivost – i to je veoma podmuklo! Činjenica je da ona uopšte nije svesna da je doživela neuspeh u svojoj veri u Boga, da je jadna i bedna. Ona pozajmljuje duhovni rečnik i jezik da bi obmanula ljude, da bi postigla svoj cilj da navede druge da misle dobro o njoj i da imaju dobro mišljenje o njoj. Zar to nije lažljivost? Jeste, a kada je neko toliko lažljiv, nije mu lako da se promeni.

Postoji još jedna vrsta osobe koja se nikada ne izražava ni jednostavno ni otvoreno. Uvek skriva i prikriva nešto, prikuplja informacije od ljudi na svakom koraku i kroz razgovor ih ispituje. Uvek želi da sazna sve o drugima, ali ne govori ono što joj leži na srcu. Niko ko s njom razgovara ne može da se nada da će saznati istinu o toj osobi. Takvi ljudi ne žele da drugi znaju njihove planove i ne dele ih ni sa kim. Kakva je to narav? To je lažljiva narav. Takvi ljudi su izuzetno promućurni, niko ne može da ih dokuči. Ako neko poseduje lažljivu narav, on je nesumnjivo lažljiva osoba, a lažljiv je i u priroda-suštini. Da li takva osoba stremi ka istini u svojoj veri u Boga? Ako ne govori istinu pred drugim ljudima, da li je sposobna da govori istinu pred Bogom? Naravno da nije. Lažljivac nikada ne govori istinu. On možda veruje u Boga, ali da li je njegovo verovanje istinsko? Kakav stav ima prema Bogu? Sigurno će imati mnogo nedoumica u srcu: „Gde je Bog? Ne vidim Ga. Gde su dokazi da je On stvaran?” „Bog je suveren nad svime? Stvarno? Sotonin režim mahnito tlači i hapsi one koji veruju u Boga. Zašto ga Bog ne uništi?” „Kako tačno Bog spašava ljude? Da li je Njegovo spasenje stvarno? To nije baš jasno.” „Može li vernik da uđe u carstvo nebesko ili ne? Bez ikakve potvrde, teško je reći.” Da li on, kad u svom srcu već toliko sumnja u Boga, može iskreno da se da za Boga? To je nemoguće. On gleda sve te ljude koji su se odrekli svega što imaju da bi sledili Boga, koji se daju Bogu i obavljaju svoje dužnosti, i razmišlja: „Moram nešto da zadržim za sebe. Ne mogu da budem nepromišljen kao oni. Ako sve dam Bogu, kako ću živeti u budućnosti? Ko će se brinuti o meni? Moram da imam plan za nepredviđene situacije.” Vidiš kako su lažljivi ljudi „promućurni”, koliko unapred razmišljaju. Ima nekih koji, kada vide da drugi na okupljanjima iskreno govore o spoznaji svoje iskvarenosti, u razgovoru pred svima otkrivaju ono što im je skriveno u srcu i iskreno govore koliko puta su počinili blud, pomisle: „Budalo! To su lične stvari; zašto bi ih pričao drugima? To niko ne bi uspeo da iscedi iz mene!” Eto koliko su ljudi lažljivi – radije bi umrli nego bili iskreni i oni nikome ne govore svu istinu. Neki kažu: „Grešio sam i uradio neke loše stvari i malo me je sramota da ljudima o tome otvoreno pričam. To su ipak lične stvari i sramotne su. Ali ne mogu da ih sakrijem ili tajim od Boga. Treba da ih saopštim Bogu, iskreno i otvoreno. Ne bih se usudio da kažem drugima svoje misli ili lične stvari, ali moram da kažem Bogu. Nije bitno od koga sve krijem tajne, ali ne mogu da ih krijem od Boga.” To je stav koji poštena osoba zauzima prema Bogu. Međutim, lažljivci su na oprezu od svih, nikome ne veruju i ni sa kim iskreno ne razgovaraju. Nikome ne govore svu istinu i niko ne može da pronikne u njih. Oni su najlažljiviji ljudi od svih. Svako ima lažljivu narav; jedina razlika je u tome koliko je ona ozbiljna. Iako možeš da otvoriš svoje srce i razgovaraš o svojim problemima na okupljanjima, da li to znači da nemaš lažljivu narav? Ne znači, imaš je i ti. Zašto to govorim? Evo primera: možda u zajedništvu jesi u stanju da se otvoriš o stvarima koje se ne dotiču tvog ponosa ili sujete, o stvarima koje nisu sramne i stvarima zbog kojih nećeš biti orezan – ali da si učinio nešto što krši istina-načela, nešto što bi se svima gadilo i zbog čega bi bili zgroženi, da li bi mogao otvoreno da razgovaraš o tome na skupovima? A da si učinio nešto neizrecivo, bilo bi ti još teže da se otvoriš i otkriješ istinu o tome. Ako bi neko to istražio ili pokušao da pronađe krivca, ti bi koristio sva sredstva koja ti stoje na raspolaganju da to sakriješ i bio bi prestravljen mogućnošću da bi sve moglo da se razotkrije. Uvek bi pokušavao to da prikriješ i da se izvučeš. Zar to nije lažljiva narav? Možda veruješ da ako to ne kažeš naglas, niko neće saznati i da čak ni Bog neće imati načina da to sazna. To je pogrešno! Bog ispituje najdublje kutke ljudskog srca. Ako ti to nije jasno, onda uopšte ne poznaješ Boga. Lažljivi ljudi ne obmanjuju samo druge – oni se čak usuđuju da pokušaju da obmanu Boga i koriste lažljiva sredstva da Mu se odupru. Da li takvi ljudi mogu da dostignu Božje spasenje? Božja narav je pravedna i sveta, a lažljivaca se On najviše gadi. Dakle, lažljivcima je najteže da dostignu spasenje. Ljudi lažljive prirode su oni koji najviše lažu. Oni će lagati čak i Boga, pokušaće da Ga obmanu i uporno će odbijati da se pokaju. To znači da ne mogu da dostignu Božje spasenje. Ukoliko neko samo s vremena na vreme pokazuje iskvarenu narav, ako laže i obmanjuje ljude, ali je jednostavan i iskren prema Bogu i kaje se pred Njim, onda takva osoba još uvek ima nadu da će dostići spasenje. Ako si zaista razumna osoba, treba da se otvoriš prema Bogu, da iskreno razgovaraš s Njim, da o sebi promisliš i da sebe spoznaš. Ne treba više da lažeš Boga, ne treba ni u jednom trenutku da pokušavaš da Ga obmaneš, a još manje treba da pokušavaš da bilo šta sakriješ od Njega. Činjenica je da postoje neke stvari za koje ljudi ne treba da znaju. Sve dok si u vezi s njima iskren pred Bogom, to je u redu. Kada nešto učiniš, pobrini se da nemaš tajni sa Bogom. Možeš da kažeš Bogu sve ono što nije prikladno da se kaže drugima. Osoba koja tako postupa je pametna. Iako možda postoje neke stvari za koje ne osećaju potrebu da podele sa drugima, to ne treba nazivati lažljivošću. Lažljivi ljudi su drugačiji: smatraju da treba sve da kriju, da ne smeju ništa da kažu drugima, posebno ne kada je reč o ličnim stvarima. Ako nemaju koristi od toga da nešto kažu, neće to ni reći, čak ni Bogu. Zar to nije lažljiva narav? Takva osoba je uistinu lažljiva! Ako je neko toliko lažljiv da ni Bogu ne govori istinu i sve krije od Boga, da li ta osoba uopšte veruje u Boga? Da li ima istinsku veru u Boga? To je osoba koja sumnja u Boga i u srcu Mu ne veruje. Dakle, zar njena vera nije lažna? Ona je bezvernik, lažni vernik. Da li vam se dešava da sumnjate u Boga i da ste oprezni prema Njemu? (Da.) Sumnjati u Boga i biti na oprezu od Njega, kakva je to narav? To je lažljiva narav. Svako ima lažljivu narav, samo je pitanje u kojoj meri. Sve dok možeš da prihvatiš istinu, moći ćeš da postigneš pokajanje i promenu.

Ima ljudi koji, kada im se nešto desi, oni otkrivaju iskvarenu narav, imaju predstave i ideje, imaju predrasude o drugima i donose sud o njima i smeštaju im iza leđa. Oni mogu da promisle o sebi i da budu potpuno otvoreni o tim stvarima, ali kada učine nešto sramno, žele to da zadrže za sebe i zauvek se zatvore u svoje srce. Ne samo da o tome ne razgovaraju sa drugima, već to ne spominju ni Bogu kada se mole. Čak čine sve što mogu ne bi li smislili neistine koje će to da prikriju ili zakamufliraju. To je lažljiva narav. Kada imaš takve misli, kada živiš u takvom stanju, treba da promisliš o sebi i jasno uvidiš da nisi pošten, da se nijedna osobina koju Bog koristi da opiše poštenu osobu ne ogleda u tebi, da ti nisi ništa drugo do lažljivac i da, iako si glup, lošeg kova i sporo razmišljaš, ipak jesi lažljiv. To znači poznavati sebe. Najmanje što bi trebalo da možeš da postigneš u samospoznaji jeste da budeš u stanju da jasno vidiš i razaznaš očiglednu iskvarenost koju otkrivaš i da budeš u stanju da tražiš istinu kako bi se time pozabavio. Ako zaista poznaješ svoju lažljivu narav, često treba da se moliš Bogu, da promisliš o sebi, da prepoznaješ i detaljno analiziraš svoju lažljivu narav u skladu sa Božjom rečju i da prepoznaš njenu suštinu; onda ćeš imati nadu da ćeš uspeti da odbaciš svoju iskvarenu lažljivu narav. Neki ljudi ne mogu jasno da vide razliku između lažljivaca i poštenih ljudi – što znači da je njihov kov isuviše loš. Neki često koriste svoj loš kov, nepromišljenost, neznanje, manjak razumevanja, trapavost u izražavanju, nedostatak socijalnih veština i sklonost da lako budu prevareni kao dokaz poštenja. Uvek govore drugima: „Previše sam poštena, često izvučem deblji kraj, ne znam kako da iskoristim druge – a ipak me Bog voli jer sam poštena osoba.” Da li su te reči tačne? Takve reči su smešne, smišljene su da ljude navedu na stranputicu, bezobrazne su i sramne. Kako ljudi koji su nepromišljeni i glupi mogu da budu pošteni? To su dve različite stvari. Velika je greška smatrati vlastite glupe postupke poštenjem. Svako može da vidi da čak i budale mogu da budu nadmene i samoljubive, da imaju visoko mišljenje o sebi. Bez obzira koliko su ljudi neuki i imaju manjak kova, oni i dalje mogu da lažu i obmanjuju druge. Zar sve to nije činjenica? Da li budale i ljudi lošeg kova zaista nikada ne rade ništa loše? Da li oni zaista nemaju iskvarenu narav? Svakako da je imaju. Neki ljudi takođe kažu da su iskreni i otvoreno govore o svojim lažima, ali se ne usuđuju da se otvore o sramnim stvarima koje rade. Kada se crkva obračunava s njihovim problemima, oni nisu u stanju da to prihvate i uopšte se ne pokoravaju, radije rovare u pozadini i utvrđuju istinu. Takva lažljiva osoba nikako ne prihvata istinu i uopšte se ne pokorava, ali i dalje sebe smatra poštenom. Zar to nije sasvim besramno? To je čista ludost! Takva osoba svakako nije poštena, niti je bezazlena. Glupi ljudi su glupi ljudi; budale su budale. Pošteni su samo bezazleni ljudi koji nisu lažljivi.

Kako prepoznati lažljivce? Kakvo je ponašanje lažljivaca? Bez obzira na to s kim se druže ili s kim sarađuju, oni nikada nikome ne dozvoljavaju da pokuša da otkrije šta se zaista dešava s njima; uvek su na oprezu prema ljudima, sve rade drugima iza leđa i nikada ne kažu šta stvarno misle. Možda ponekad kažu nešto o samospoznaji, ali ne pominju najbitnije tačke niti najbitnije reči i strepe da im se nešto ne omakne. Veoma su osetljivi na to, iz straha da bi drugi mogli da uoče njihove mane. To je jedna vrsta lažljive naravi. Neki takođe navlače masku tako da drugi misle da su bezazleni, da mogu da izdrže patnju i da se ne žale, ili da su duhovni ljudi, da vole istinu i da streme ka njoj. Oni očigledno nisu takva osoba, ali istrajno glume takvu osobu pred drugima. To je takođe lažljiva narav. U svemu što lažljivci kažu i što urade postoji zadnja namera. Da nemaju neku zadnju nameru, ne bi ništa ni rekli ni uradili. Unutar njih postoji narav koja ih usmerava da to čine i to je lažljiva narav. Kada ljudi imaju lažljivu narav, da li je lako promeniti se? Koliko ste se vi promenili? Da li ste zakoračili na put stremljenja ka poštenju? (Da, to je pravac na kojem radimo.) Koliko ste koraka preduzeli? Ili ste zaglavljeni u fazi želje da to uradite? (Još uvek je to samo nešto što želimo da uradimo. Ponekad, tek nakon što smo nešto uradili, shvatamo da je to sadržalo lažljivost, da smo pokušavali da ljudima ostavimo lažan utisak; tek tada shvatamo da smo bili lažljivi.) Shvatate da je to lažljivost – ali da li ste uspeli da shvatite da je to jedna vrsta iskvarene naravi? I odakle dolazi ta lažljivost? (Iz naše prirode.) Tako je, iz vaše prirode. I da li vas ta iskvarenost ometa? Teško je otarasiti je se, teško je nositi se s njom, teško je pobeći – a i veoma je problematična. Šta je čini problematičnom? Šta ti u vezi s njom smeta? (Želimo da se promenimo, ali veoma nam teško pada kada ne uspemo.) To je jedan aspekt, ali se ne računa kao problematičan. Kada lažljiva narav kontroliše nekoga, ta osoba može da laže i vara druge bilo kad i bilo gde, i ma šta da joj se desi, razmišljaće kako da laže da bi varala i navela ljude na pogrešan put. Čak i da poželi da se kontroliše, neće biti u stanju, jer je to nevoljna radnja. U tome leži problem. To je problem naravi. Na koliko načina može da se ispolji lažljiva narav? U ispitivanju, u lažljivosti, u opreznosti, kao i u sumnjičavosti, pretvaranju i licemerju. Narav koju takvo ponašanje razotkriva i ispoljava jeste lažljivost. Posle razgovora u zajedništvu o ovim temama, da li vam je lažljiva narav sada jasnija? Da li među vama još uvek ima onih koji kažu: „Nemam lažljivu narav, nisam lažljivac, još malo pa postajem poštena osoba”? (Ne.) Mnogo je ljudi koji baš i ne razumeju šta je tačno poštena osoba. Neki kažu da su pošteni ljudi oni koji su bezazleni i iskreni, koji su zlostavljani i odbačeni gde god da odu, ili koji su spori i u govoru i postupcima uvek kaskaju za drugima. Neki praznoglavci i neuki ljudi, koji prave takve gluposti da ih drugi gledaju sa visine, takođe opisuju sebe kao poštene ljude. I svi oni neobrazovani ljudi iz nižih slojeva društva, koji se osećaju manje vrednim, takođe kažu da su pošteni ljudi. U čemu se sastoji njihova greška? Oni ne znaju šta je poštena osoba. Šta je izvor njihovog pogrešnog shvatanja? Glavni razlog je to što ne shvataju istinu. Oni veruju da su „pošteni ljudi” o kojima Bog govori budale i idioti, da su neobrazovani, spori na jeziku, zlostavljani i potlačeni i da ih je lako zavesti i prevariti. Tu se podrazumeva da su predmeti Božjeg spasenja ljudi bez mozga sa dna društvene lestvice nad kojima se drugi često iživljavaju. Koga će Bog spasiti ako ne te ponižene, sirote ljude? Zar nije upravo to ono što ti ljudi veruju? Da li su to zaista ljudi koje Bog spašava? To je pogrešno tumačenje Božjih namera. Ljudi koje Bog spašava su oni koji vole istinu, koji imaju kov i sposobnost da razumeju, svi su oni ljudi koji imaju savest i razum, koji su u stanju da ispunjavaju Božje naloge i dobro obavljaju svoju dužnost. Oni su ljudi koji su u stanju da prihvate istinu i odbace svoju iskvarenu narav, i oni su ljudi koji zaista vole Boga, pokoravaju se Bogu i obožavaju Boga. Iako je većina tih ljudi sa dna društvene lestvice, iz radničkih i seljačkih porodica, oni svakako nisu smetenjaci, prostaci, niti besposličari. Naprotiv, to su pametni ljudi koji su u stanju da prihvate istinu, da je primene i da joj se pokore. Oni su svi ljudi pravde koji bi se odrekli ovozemaljske slave i bogatstva da bi sledili Boga i zadobili istinu i život – oni su najmudriji od svih ljudi. To su sve pošteni ljudi koji zaista veruju u Boga i koji Mu se zaista daju. Oni mogu da zadobiju Božje odobravanje i blagoslove, i mogu da budu usavršeni u Njegov narod i stubove Njegovog hrama. To su ljudi od zlata, srebra i skupocenih dragulja. Oni smetenjaci, oni nepromišljeni, apsurdni i beskorisni ljudi su ti koji će biti izgnani. Kako bezvernici i apsurdni ljudi vide Božje delo i plan upravljanja? Kao smetlište, zar ne? Ti ljudi nisu samo lošeg kova, već su i apsurdni. Bez obzira na to koliko Božjih reči čitaju, oni ne mogu da shvate istinu, i bez obzira na to koliko propovedi čuju, oni nisu u stanju da uđu u stvarnost – ako su toliko nepromišljeni, mogu li i dalje biti spašeni? Da li bi Bog mogao da poželi takvu osobu? Bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, još uvek ne razumeju nijednu istinu, još uvek pričaju gluposti, a ipak sebe smatraju poštenim – zar nemaju stida? Takvi ljudi ne shvataju istinu. Oni uvek pogrešno tumače Božje namere, a ipak, gde god da se nađu, uporno ponavljaju svoja pogrešna tumačenja, propovedajući ih kao istinu, govoreći ljudima: „Dobro je malo biti zlostavljan, ljudi treba malo da izgube, treba da budu malo nepromišljeni – oni su predmeti Božjeg spasenja i oni su ljudi koje će Bog spasiti.” Ljudi koji govore takve stvari su odvratni; to donosi veliko poniženje Bogu! To je tako odvratno! Stubovi Božjeg carstva i pobednici koje Bog spašava su svi ljudi koji shvataju istinu i koji su mudri. To su oni koji će imati udela u nebeskom carstvu. Svi oni koji su bezumni i neznalice, bestidni i nerazumni, koji ne razumeju ni trunku istine, koji su prostaci i glupaci – zar nisu svi beskorisni? Kako bi takvi ljudi mogli da imaju udela u nebeskom carstvu? Pošteni ljudi o kojima Bog govori su oni koji mogu da sprovedu istinu u delo kada je jednom shvate, koji su mudri i pametni, koji se naprosto otvaraju prema Bogu i koji deluju prema načelu i u potpunosti su pokorni Bogu. Svi oni imaju bogobojažljivo srce, usredsređeni su da postupaju shodno načelima i svi teže apsolutnoj pokornosti Bogu i vole Boga u svom srcu. Samo su oni zaista pošteni ljudi. Ako neko čak i ne zna šta znači biti pošten, ako ne može da vidi da je suština poštenih ljudi apsolutna pokornost Bogu, da se boje Boga i klone zla, ili da su pošteni ljudi pošteni zato što vole istinu, zato što vole Boga, i zato što primenjuju istinu – onda je takva osoba vrlo bezumna i zaista ne poseduje moć razlučivanja. Pošteni ljudi nisu nimalo bezazleni, smeteni, neuki i budalasti pojedinci kako ih neki zamišljaju; oni su ljudi sa normalnom ljudskošću, koji imaju savest i razum. Kod poštenih ljudi je pametno to što su u stanju da slušaju Božje reči i da budu pošteni i zato ih je Bog blagoslovio.

Ništa nema veći značaj od Božjeg zahteva da ljudi budu pošteni – On traži da ljudi žive pred Njim, da prihvate Njegovo ispitivanje i da žive u svetlosti. Samo pošteni ljudi su pravi pripadnici ljudske rase. Ljudi koji nisu iskreni su zveri, oni su životinje koje šetaju uokolo u ljudskoj odeći, oni nisu ljudska bića. Da biste težili da budete poštena osoba, morate se ponašati u skladu sa Božjim zahtevima; morate proći kroz sud, grdnju i orezivanje. Kada se vaša iskvarena narav očisti i kada budete u stanju da primenjujete istinu i živite prema Božjim rečima, tek tada ćete biti poštena osoba. Ljudi koji su neuki, budalasti i bezazleni svakako nisu pošteni ljudi. Zahtevajući da ljudi budu pošteni, Bog od njih traži da poseduju normalnu ljudskost, da odbace svoju lažljivost i maske, da ne lažu niti obmanjuju druge, da verno obavljaju svoju dužnost i da budu u stanju da Ga istinski vole i da Mu se pokoravaju. Samo takvi pojedinci su narod Božjeg carstva. Bog zahteva da ljudi budu dobri Hristovi vojnici. Kakvi su dobri Hristovi vojnici? Moraju da budu opremljeni istina-stvarnošću i da budu jednog srca i uma sa Hristom. U bilo koje vreme i na bilo kojem mestu, oni moraju da budu u stanju da veličaju Boga i svedoče o Njemu i da koriste istinu u ratu protiv Sotone. Oni u svemu moraju da stoje na Božjoj strani, da svedoče i proživljavaju istina-stvarnost. Moraju da budu u stanju da ponize Sotonu i ostvare čudesne pobede za Boga. To znači biti dobar Hristov vojnik. Dobri Hristovi vojnici su pobednici, oni su ti koji pobeđuju Sotonu. Zahtevajući da ljudi budu pošteni, a ne lažljivi, Bog od njih ne traži da budu budale, već da se oslobode svoje lažljive naravi, da uspeju da Mu budu pokorni i da Mu donesu slavu. To je ono što može da se postigne primenom istine. Ovde se ne radi o promeni ponašanja, ne radi se o tome da li će neko da govori više ili manje, niti o tome kako neko postupa, već se radi o nameri koja stoji iza nečijih reči i postupaka, nečijih misli i ideja, nečijih ambicija i želja. Sve što pripada otkrovenjima iskvarenih naravi i greškama mora se iz korena promeniti, tako da se uskladi sa istinom. Ako neko želi da postigne promenu naravi, mora da bude u stanju da prozre suštinu Sotonine naravi. Ako možeš da prozreš suštinu lažljive naravi, da vidiš da je to Sotonina narav i lice đavola, ako možeš da mrziš Sotonu i odrekneš se đavola, onda će ti biti lako da odbaciš svoju iskvarenu narav. Ako ne znaš da u tebi postoji lažljivo stanje, ako ne prepoznaš otkrovenja lažljive naravi, onda nećeš znati kako da tražiš istinu da to razrešiš i biće ti teško da promeniš svoju lažljivu narav. Prvo moraš da prepoznaš koje se stvari u tebi razotkrivaju i koji su to aspekti iskvarene naravi. Ukoliko stvari koje otkrivaš pripadaju lažljivoj naravi, hoćeš li ih mrzeti u svom srcu? A ako to učiniš, kako bi trebalo da se promeniš? Moraš da orežeš svoje namere i ispraviš svoja gledišta. Prvo moraš da tražiš istinu po tom pitanju da bi rešio svoje probleme, da nastojiš da postigneš ono što Bog traži i da Mu udovoljiš, i da postaneš neko ko ne pokušava da obmane Boga niti druge ljude, čak ni one koji su priglupi ili neuki. Pokušaj da se prevari neko ko je glup ili neuk je veoma nemoralan – čini te đavolom. Da bi bio poštena osoba, ne smeš nikoga da prevariš niti da lažeš. Reči upućene đavolima i Sotoni, međutim, moraš mudro da biraš; ako to ne učiniš, lako će od tebe napraviti budalu i lako ćeš osramotiti Boga. Samo mudrim biranjem reči i primenom istine moći ćeš da pobediš i osramotiš Sotonu. Ljudi koji su neuki, nepromišljeni i tvrdoglavi nikada neće moći da shvate istinu; jedino što može da im se desi je da ih Sotona navede na pogrešan put, da se poigra s njima, da ih pregazi i na kraju proždere.

Hajde sada da razgovaramo o četvrtoj vrsti naravi. Tokom okupljanja, neki ljudi mogu u zajedništvu da podele ponešto o sopstvenom stanju, ali kada je reč o suštini problema, o njihovim ličnim motivima i idejama, oni počinju da okolišaju. Kada ih ljudi razotkriju da imaju motive i ciljeve, čini se kao da klimaju glavom i da priznaju. Ali kada ljudi pokušaju dublje da ih razotkriju ili detaljnije analiziraju, oni to ne mogu da podnesu, ustaju i odlaze. Zašto se oni, u presudnom trenutku, izvlače? (Ne prihvataju istinu i nisu voljni da se suoče sa sopstvenim problemima.) To je problem naravi. Kada nisu voljni da prihvate istinu da bi rešili probleme u sebi, zar to ne znači da imaju odbojnost prema istini? Koje vrste propovedi su neke starešine i delatnici najmanje spremni da čuju? (Propovedi o tome kako raspoznati antihriste i lažne starešine.) Tako je. Oni misle: „Sva ta priča o prepoznavanju antihrista i lažnih starešina, kao i o farisejima – zašto toliko pričate o tome? Uznemiravate me.” Kada čuju da će se govoriti o prepoznavanju lažnih starešina i delatnika, oni pronalaze bilo kakav izgovor da odu. Šta se ovde podrazumeva pod „odlaskom”? Odnosi se na izvlačenje, na skrivanje. Zašto pokušavaju da se sakriju? Kada drugi ljudi iznose činjenice, treba da slušaš: slušanje je dobro za tebe. Zapiši ono što smatraš da je grubo ili ono što ti je teško da prihvatiš; zatim treba često da razmišljaš o tim stvarima, da ih polako prihvataš i da se polako menjaš. Čemu onda skrivanje? Takvi ljudi osećaju da su te reči suda preoštre i da nije lako čuti ih, pa se u njima rađaju otpor i mrskost. Kažu sebi: „Ja nisam ni antihrist ni lažni vođa – zašto stalno pričate o meni? Zašto ne pričate o nekom drugom? Recite nešto o prepoznavanju zlih ljudi, ne govorite o meni!” Počinju da okolišaju i da se protive. Kakva je to narav? Ako nisu voljni da prihvate istinu, i uvek rasuđuju i raspravljaju u svoju odbranu, zar se ovde ne srećemo s problemom iskvarene naravi? To je narav koja je odbojna prema istini. Ako su starešine i delatnici u takvom stanju, šta li je onda sa običnom braćom i sestrama? (Sa njima je isto.) Kada se prvi put okupe, svi su tako puni ljubavi i sa zadovoljstvom ponavljaju reči i doktrine. Deluje kao da svi vole istinu. Ali kada se radi o ličnim problemima i stvarnim poteškoćama, mnogi ljudi oneme. Na primer, neki ljudi su stalno ograničeni brakom. Oni izgube volju da obavljaju dužnost ili da streme ka istini, a brak postaje njihova najveća prepreka i najveće opterećenje. Kada na okupljanjima svi u zajedništvu razgovaraju o tom stanju, oni reči drugih ljudi porede sa sobom i osećaju da se govori o njima. Oni kažu: „Nije mi problem da razgovarate u zajedništvu o istini, ali zašto mene spominjete? Zar vi nemate nikakvih problema? Zašto pričate samo o meni?” Kakva je to narav? Kada se okupite da razgovarate o istini, morate da raščlanite stvarne probleme i da dozvolite svima da govore o svom shvatanju tih problema; tek tada ćete biti u stanju da spoznate sebe i da rešite svoje probleme. Zašto ljudi ne mogu to da prihvate? Kakva je to narav kada ljudi nisu sposobni da prihvate orezivanje i ne mogu da prihvate istinu? Zar to ne bi trebalo jasno da uočite? To su sve ispoljenja odbojnosti prema istini – to je suština problema. Kada ljudi imaju odbojnost prema istini, veoma im je teško da prihvate istinu – a ako ne mogu da prihvate istinu, može li se razrešiti problem njihove iskvarene naravi? (Ne.) Dakle, da li je neko takav, neko ko nije sposoban da prihvati istinu – u stanju da zadobije istinu? Može li Bog da ga spasi? Svakako da ne može. Da li ljudi koji ne prihvataju istinu iskreno veruju u Boga? Svakako da ne. Najvažniji aspekt ljudi koji zaista veruju u Boga je sposobnost da prihvate istinu. Ljudi koji ne mogu da prihvate istinu zasigurno ne veruju iskreno u Boga. Da li takvi ljudi mogu mirno da sede tokom propovedi? Da li su u stanju da išta zadobiju? Nisu. To je zato što propovedi razotkrivaju razna iskvarena stanja ljudi. Detaljnom analizom Božjih reči ljudi stiču znanje, a zatim, prelazeći na razgovor u zajedništvu o načelima primene, dobijaju put do primene i na taj način se postiže dejstvo. Kada takvi ljudi čuju da se stanje koje je razotkriveno odnosi na njih – da se odnosi na njihove probleme – od stida dobijaju napad besa, a možda čak i ustanu i napuste okupljanje. Čak i ako ne odu, mogu da se unervoze i da se osete oštećenim, u kom slučaju nema smisla da prisustvuju okupljanju, niti da slušaju propoved. Zar svrha slušanja propovedi nije da se shvati istina i da se reše sopstveni stvarni problemi? Ako se uvek plašiš da će tvoji problemi biti razotkriveni, ako se stalno plašiš da ćeš biti pomenut, zašto uopšte veruješ u Boga? Ako u svojoj veri ne možeš da prihvatiš istinu, onda ne veruješ stvarno u Boga. Ako se uvek plašiš da ćeš biti razotkriven, kako ćeš moći da rešiš svoj problem iskvarenosti? Ako ne možeš da rešiš svoj problem iskvarenosti, čemu onda verovati u Boga? Svrha vere u Boga je da prihvatiš Božje spasenje, da odbaciš svoju iskvarenu narav i proživiš obličje pravog ljudskog bića, što se sve postiže prihvatanjem istine. Ako uopšte ne možeš da prihvatiš istinu, ili čak da budeš orezan ili razotkriven, onda nemaš načina da postigneš Božje spasenje. Reci Mi samo: koliko u svakoj crkvi ima onih koji mogu da prihvate istinu? Da li je onih koji ne mogu da prihvate istinu mnogo ili malo? (Mnogo.) Da li je to situacija koja zaista postoji među izabranicima u crkvama, da li je to pravi problem? Svi oni koji nisu u stanju da prihvate istinu i koji nisu u stanju da prihvate da budu orezani, imaju odbojnost prema istini. Imati odbojnost prema istini je neka vrsta iskvarene naravi, i ukoliko ta narav ne može da se promeni, da li oni mogu da budu spaseni? Naravno da ne mogu. Danas mnogi teško prihvataju istinu. To nimalo nije lako. Da bi se to rešilo, osoba mora da doživi nekakav Božji sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje. Dakle, šta kažete: kakva je to narav kada ljudi nisu sposobni da prihvate orezivanje, kada se ne upoređuju sa Božjom rečju ili stanjima razotkrivenim tokom propovedi? (To je narav koja je odbojna prema istini.) To je četvrta iskvarena narav: odbojnost prema istini. Koliko su oni odbojni? (Oni ne žele da čitaju Božje reči, niti da slušaju propovedi i ne žele da u zajedništvu razgovaraju o istini.) To su najočiglednija ispoljenja. Kada neko, na primer, kaže: „Ti zaista veruješ u Boga. Zanemario si porodicu i karijeru da bi obavljao dužnost i mnogo si pretrpeo i platio povisoku cenu u proteklih nekoliko godina. Bog blagosilja takve ljude. Božja reč kaže da će oni koji se iskreno daju Bogu biti veoma blagosloveni”, ti na to kažeš amin i prihvatiš takve istine. Međutim, kada ta osoba nastavi: „Ali ti moraš da nastaviš da težiš istini! Ako ljudi uvek imaju motiv za ono što rade i uvek divljaju u skladu sa svojim namerama, onda će pre ili kasnije uvrediti Boga i navući na sebe Njegov prezir”, kada kažu takve stvari, ti to ne možeš da prihvatiš. Kada čuješ da se o istini razgovara u zajedništvu, ne samo da nisi u stanju da je prihvatiš, već se i ljutiš, i u svom umu uzvraćaš: „Vi po ceo dan razgovarate o istini, ali nisam video da je iko od vas otišao u raj.” Kakva je to narav? (To je narav narav koja je odbojna prema prema istini.) Kada počne razgovor o primeni, kada ljudi počnu ozbiljno da ti se obraćaju, u tebi se ispoljava najveća odbojnost, nestrpljenje i otpor. To znači osećati odbojnost prema istini. A kako se uglavnom ispoljava ona vrsta naravi koja je odbojna prema istini? U odbijanju da prihvati da bude orezana. Neprihvatanje orezivanja je jedna vrsta stanja koje takva narav ispoljava. Takvi ljudi su u svojim srcima naročito protivni tokom orezivanja. Misle: „Ne želim to da slušam! Ne želim to da slušam!” ili, „Zašto ne orezati nekog drugog? Zašto su baš mene uzeli na zub?” Šta znači osećati odbojnost prema istini? Osećati odbojnost prema istini znači da je osoba potpuno nezainteresovana za bilo šta što je povezano sa pozitivnim stvarima, sa istinom, sa onim što Bog traži ili sa Božjim namerama. Ponekad osećaju gađenje prema tim stvarima, ponekad su im daleke, ponekad ih ne poštuju i ravnodušni su prema njima, tretiraju ih kao nevažne, i prema njima su neiskreni i površni, ili ne preuzimaju nikakvu odgovornost za njih. Glavno ispoljenje odbojnosti prema istini ne čine samo ljudi koji osećaju gađenje kada čuju istinu. To uključuje i njihovu nespremnost da primenjuju istinu, da se povlače kada dođe vreme da se primeni istina, kao da istina nema nikakve veze s njima. Neki ljudi tokom razgovora u zajedništvu na okupljanjima izgledaju veoma živahno, vole da ponavljaju reči i doktrine i imaju uzvišene izjave da bi pridobili druge i naveli ih na stranputicu. Čini se da su puni energije i dobro raspoloženi dok to neumorno rade. U međuvremenu, drugi su po ceo dan, od jutra do mraka, zaokupljeni pitanjima vere, čitaju Božje reči, mole se, slušaju himne, hvataju beleške, kao da ne mogu ni za trenutak da se odvoje od Boga. Od jutra do mraka, oni su zauzeti obavljanjem svoje dužnosti. Da li ti ljudi zaista vole istinu? Zar oni nemaju narav koja je odbojna prema istini? Kada se može videti njihovo pravo stanje? (Kada dođe vreme da primenjuju istinu, oni beže i nisu spremni da prihvate da budu orezani.) Da li je to zato što ne shvataju ono što čuju ili je to zato što ne shvataju istinu koju nisu voljni da prihvate? Odgovor nije ni jedno ni drugo. Njima upravlja njihova priroda. To je problem naravi. Ti ljudi u svojim srcima dobro znaju da su Božje reči istina, da su pozitivne i da primenjivanje istine može da dovede do promena u ljudskim naravima i da ih osposobi da udovolje Božjim namerama – ali ih ne prihvataju, niti ih sprovode u delo. To znači imati odbojnost prema istini. Kod koga ste videli narav koja je odbojna prema istini? (Kod bezvernika.) Bezvernici imaju odbojnost prema istini, to je vrlo jasno. Bog nema načina da spasi takve ljude. Dakle, po kojim pitanjima ste među Božjim vernicima videli da ljudi imaju odbojnost prema istini? Možda oni nisu ustali i otišli kada ste sa njima u zajedništvu razgovarali o istini, a kada se razgovor dotakao njihovih sopstvenih teškoća i pitanja, oni su se ispravno suočili sa njima – a ipak još uvek imaju narav koja je odbojna prema istini. Gde to može da se uoči? (Često slušaju propovedi, ali ne sprovode istinu u delo.) Ljudi koji ne sprovode istinu u delo nesumnjivo imaju narav koja je odbojna prema istini. Neki ljudi su ponekad u stanju da sprovedu malo istine u delo; da li oni onda imaju narav koja je odbojna prema istini? Takva narav se takođe može naći kod onih koji primenjuju istinu, samo u različitim stepenima. To što možeš da primenjuješ istinu ne znači da nemaš narav koja je odbojna prema istini. Primena istine ne znači da se tvoja život-narav odmah promenila – nije tako. Moraš da rešiš problem svoje iskvarene naravi, to je jedini način da postigneš promenu u svojoj život-naravi. Primena istine u jednoj određenoj situaciji ne znači da više nemaš iskvarenu narav. Sposoban si da primenjuješ istinu u jednoj oblasti, ali nisi nužno sposoban da primenjuješ istinu u drugim oblastima. Konteksti i razlozi su različiti, ali najvažnije je to da postoji iskvarena narav, koja je koren problema. Stoga, jednom kada se čovekova narav promeni, sve njegove teškoće, izgovori i opravdanja uključeni u primenu istine – svi ti problemi su rešeni, i sva njegova buntovnost, manjkavosti i greške su rešeni. Ako se naravi ljudi ne promene, uvek će im biti teško da primenjuju istinu i uvek će biti izgovora i opravdanja. Ako želiš da budeš u stanju da primenjuješ istinu i da se u svemu pokoriš Bogu, prvo mora doći do promene u tvojoj naravi. Tek tada ćeš moći da rešiš probleme u korenu.

Na šta se uglavnom odnosi narav koja je odbojna prema istini? Hajde prvo da razgovaramo o jednoj vrsti stanja. Neki ljudi su veoma zainteresovani da slušaju propovedi, i što više u zajedništvu slušaju razgovor o istini, njihova srca postaju ozarenija i ushićenija. Imaju pozitivan i preduzimljiv stav. Da li to dokazuje da oni nemaju narav koja je odbojna prema istini? (Ne.) Na primer, ima dece uzrasta od sedam ili osam godina koju zanima da slušaju o veri u Boga, koja uvek čitaju Božju reč i sa roditeljima prisustvuju okupljanjima, tako da neki ljudi kažu: „Ovo dete nema narav koja je odbojna prema istini, veoma je pametno, rođeno je da veruje u Boga, Bog ga je izabrao.” Možda ih je Bog izabrao, ali te reči su samo napola tačne. To je zato što su još uvek mali, a pravac njihove težnje i njihovi ciljevi u životu tek treba da se oblikuju. Dok njihovi pogledi na život i društvo tek treba da se oblikuju, može se reći da njihove mlade duše vole pozitivne stvari, ali ne možeš reći da nemaju narav koja je odbojna prema istini. Zašto to govorim? Još su mali. Njihova ljudskost je još uvek nezrela, nedostaje im najosnovnije iskustvo, njihovi horizonti su ograničeni i uopšte ne shvataju šta je istina. Oni samo imaju ukus za pozitivne stvari. Ne možeš reći da vole istinu, a još manje da poseduju istina-stvarnost. Štaviše, deca nemaju iskustva, tako da niko ne može da vidi šta se krije u njihovim srcima, kakvu priroda-suštinu imaju. Samo zato što su zainteresovani za veru u Boga i zato što slušaju propovedi, ljudi umisle da ona vole istinu – što je ispoljenje neznanja i gluposti, jer deca nemaju spoznaju o tome šta je istina, pa se ne može ni govoriti o tome da li vole istinu ili osećaju odbojnost prema njoj. Odbojnost prema istini uglavnom se odnosi na nedostatak interesovanja i mrskost prema istini i prema pozitivnim stvarima. Odbojnost prema istini je kada su ljudi u stanju da shvate istinu i znaju šta su pozitivne stvari, a ipak prema istini i pozitivnim stvarima imaju protivan, površan, mrzak, izbegavajući i ravnodušan stav. Takva je narav koja je odbojna prema istini. Da li takva narav postoji u svakome? Neki ljudi kažu: „Iako znam da je Božja reč istina, ipak mi se ne sviđa, niti je prihvatam, ili bar ne mogu sada da je prihvatim.” Šta je tu u pitanju? To znači imati odbojnost prema istini. Narav koja je u njima im ne dozvoljava da prihvate istinu. Koja konkretna ispoljenja neprihvatanja istine postoje? Neki kažu: „Shvatam sve istine, ali naprosto ne mogu da ih sprovedem u delo.” To otkriva da se radi o osobi koja oseća odbojnost prema istini, i da ne voli istinu, pa ne može da sprovede nijednu istinu u delo. Neki ljudi kažu: „Bog ima neprikosnovenost nad time što sam uspeo da zaradim mnogo novca. Bog me je zaista blagoslovio, Bog je bio mnogo dobar prema meni, Bog mi je dao veliko bogatstvo. Moja cela porodica je dobro obučena i sita, ne oskudevaju ni u odeći ni u hrani.” Kada vide da ih je Bog blagoslovio, ti ljudi zahvaljuju Bogu u svom srcu, znaju da je svim tim upravljao Bog, i da ih Bog nije blagoslovio – da su se oslanjali na sopstvene sposobnosti – oni nikada ne bi zaradili sav taj novac. To je ono što oni zaista misle u svom srcu, ono što zaista znaju i ono za šta zaista zahvaljuju Bogu. Ali dođe dan kada im posao propadne, kada nastupe teška vremena i kada pate u oskudici. Zašto je tako? Zato što pohlepno jure udobnost, zato što ne razmišljaju o tome kako da pravilno obavljaju svoju dužnost i sve vreme jure za bogatstvom, postaju robovi novca, što utiče na obavljanje njihove dužnosti, stoga im Bog sve to oduzima. U srcu znaju da ih je Bog blagoslovio sa toliko toga i da im je toliko toga dao, ali nemaju želju da uzvrate Božju ljubav, ne žele da izađu i obavljaju svoju dužnost, nesigurni su i stalno se plaše da će biti uhapšeni, plaše se da ne izgube celokupno bogatstvo i sva zadovoljstva, i kao ishod toga, Bog im sve to oduzima. Njima je u srcu sve jasno kao dan, znaju da im je Bog to oduzeo i da ih Bog dovodi u red, pa se mole Bogu i kažu: „O, Bože! Jednom si me blagoslovio, tako da možeš i drugi put da me blagosloviš. Tvoje postojanje je večno, a takvi su i Tvoji blagoslovi za čovečanstvo. Zahvaljujem Ti! Šta god da se desi, Tvoj blagoslov i Tvoje obećanje se neće promeniti. Ako mi oduzmeš, ipak ću se pokoriti.” Ali reč „pokoriti” iz njegovih usta ne zvuči iskreno. Njegova usta kažu da može da se pokori, ali pošto razmisli o tome, nešto mu tu ne štima: „Nekada je bilo tako dobro. Zašto je Bog sve to oduzeo? Zar to što ostajem kod kuće i obavljam svoju dužnost nije isto što i kada izlazim napolje da obavljam svoju dužnost? Šta sam to odlagao?” Uvek se priseća prošlosti. Ima neku vrstu pritužbe i nezadovoljstva prema Bogu i stalno se oseća potišteno. Da li mu je Bog još uvek srcu? U njegovom srcu je novac, materijalna udobnost i ona dobra vremena. U njegovom srcu uopšte nema mesta za Boga, On više nije njegov Bog. Iako zna da je istina da „Bog daje i Bog uzima”, on voli reči „Bog daje” i oseća odbojnost prema rečima „Bog uzima”. Jasno je da je njegovo prihvatanje istine selektivno. Kada ga Bog blagosilja, on to prihvata kao istinu – ali čim mu Bog oduzima, on ne može to da prihvati. On ne može da prihvati takvu neprikosnovenost od Boga, i namesto toga se opire i postaje ogorčen. Kada se od njega zatraži da obavi svoju dužnost, on kaže: „Hoću, ako mi Bog da blagoslov i blagodat. Bez Božjih blagoslova i sa svojom porodicom u ovakvom stanju siromaštva, kako da obavljam svoju dužnost? Ne želim!” Kakva je to narav? Iako on u svom srcu lično doživljava Božje blagoslove, kao i to da mu je On dao toliko toga, on nije voljan da prihvati kada mu Bog oduzima. Zašto je tako? Zato što ne može da se odrekne novca i lagodnog života. Iako možda nije podigao veliku galamu oko toga, možda nije pružio ruku Bogu i možda nije pokušao da povrati svoju nekadašnju imovinu oslanjajući se na sopstveni trud, on je već izgubio elan za Božje postupke, potpuno je nesposoban da prihvati pa kaže: „Zaista je bezobzirno da se Bog tako ponaša. To je neshvatljivo. Kako mogu da nastavim da verujem u Boga? Više ne želim da priznam da je On Bog. Ako ja ne priznam da je On Bog, On nije Bog.” Da li je to neka vrsta naravi? (Jeste.) Sotona ima takvu narav, Sotona tako poriče Boga. To je narav koja je odbojna prema istini i koja mrzi istinu. Kada ljudi toliko osećaju odbojnost prema istini, gde ih to vodi? Vodi ih u suprotstavljanje Bogu, u tvrdoglavo suprotstavljaju Bogu do samog kraja – što znači da je s njima gotovo.

Kakva je priroda naravi koja je odbojna prema istini? Ljudi koji imaju odbojnost prema istini ne vole pozitivne stvari niti bilo šta drugo što Bog čini. Uzmite za primer Božje delo suda tokom poslednjih dana: niko ne želi da prihvati to delo. Malo ljudi je spremno da sluša propovedi o tome kako Bog razotkriva ljude, osuđuje ljude, kažnjava ljude, isprobava ljude, oplemenjuje ljude, prekoreva ljude i disciplinuje ljude, ali su srećni kada čuju da Bog blagosilja ljude, podstiče ljude i da daje Svoja obećanja ljudima – to niko ne odbacuje. Kao u Doba blagodati, kada je Bog obavio delo opraštanja, pomilovanja, blagosiljanja i davanja blagodati čoveku, kada je isceljivao bolesne i isterivao demone i davao obećanja ljudima – ljudi su bili spremni da sve to prihvate, svi su slavili Isusa zbog Njegove velike ljubavi prema čoveku. Ali sada kada je došlo Doba carstva i Bog obavlja delo suda i izražava mnoge istine, nikoga nije briga. Bez obzira na to kako Bog razotkriva i sudi ljudima, oni to ne prihvataju, pa čak i kažu sebi: „Da li bi Bog mogao da učini tako nešto? Zar Bog ne voli čoveka?” Ako su orezani, prekoreni ili disciplinovani, oni stiču još više predstava i kažu sebi: „Kako to može da se nazove ljubavlju prema Bogu? U tim rečima suda i osude uopšte nema ljubavi, ne prihvatam ih. Nisam budala!” Takva je narav koja je odbojna prema istini. Kada čuju istinu, neki ljudi kažu: „Koju istinu? To je samo teorija. Deluje tako plemenito, tako moćno, tako sveto – ali to su samo reči koje lepo zvuče.” Zar to nije narav koja je odbojna prema istini? Takva je narav koja je odbojna prema istini. Da li je takva narav u vama? (Jeste.) Od svih stanja koja sam upravo pomenuo, koje stanje će vas najlakše obuzeti, a s kojim se najčešće srećete i najviše ga cenite? (Ono u kojem ne želimo da naiđemo na poteškoće u obavljanju svoje dužnosti, u kojem ne želimo da nam Bog sudi i da nas grdi, kao i ono u kojem želimo da nam sve ide glatko.) Ono u kojem odbijate Božju neprikosnovenost, u kojem odbijate Božju disciplinu i prekor, svesni toga da Bog time čini dobro, dok se u srcu i dalje opirete: to je jedna vrsta ispoljenja. Šta još? (Da smo srećni kada uspešno obavimo svoje dužnosti i da smo negativni, slabi i nesposobni za aktivnu saradnju kada ne uspemo u tome.) Kakvo je to ispoljenje? (Nepopustljivost.) Morate da budete precizni u vezi s tim. Nemojte da se zbunite i da iznosite neopravdane tvrdnje. Ponekad su stanja ljudi veoma složena; nisu samo od jedne vrste, već su dve ili tri pomešane. Kako onda ti to definišeš? Ponekad će se jedna narav otkriti u dva stanja, ponekad u tri, ali uprkos tome što su ta stanja različita, na kraju krajeva to je i dalje jedna vrsta naravi. Morate da shvatite tu narav koja je odbojna prema istini i treba da istražite koja su to ispoljenja odbojnosti prema istini. Na taj način ćete biti u stanju da istinski shvatite tu narav koja je odbojna prema istini. Ti osećaš odbojnost prema istini. Dobro znaš da je nešto tačno – to ne moraju nužno biti reči Božje ili istina-načela, i ponekad su to pozitivne stvari, ispravne stvari, ispravne reči, ispravni predlozi – a ti ipak kažeš: „To nije istina, to su samo ispravne reči. Ne želim da slušam – ne slušam reči ljudi!” Kakva je to narav? Tu ima nadmenosti, nepopustljivosti i odbojnosti prema istini – prisutne su sve te vrste naravi. Svaka vrsta naravi može da proizvede mnoge vrste stanja. Jedno stanje može da se odnosi na nekoliko različitih naravi. Mora da ti bude jasno kakve vrste naravi ta stanja izazivaju. Tako ćeš moći da razabereš razne vrste iskvarenih naravi.

Od četiri vrste iskvarenih naravi o kojima smo upravo razgovarali u zajedništvu, bilo koja od njih je dovoljna da osudi ljude na smrt – da li je preterano reći tako nešto? (Nije.) Kako nastaju iskvarene naravi ljudi? Sve one dolaze od Sotone. Ljudi postaju prožeti svim jeresima i zabludama koje su oslobodili Sotona, đavoli i poznati i poštovani pojedinci, i tako nastaju te razne iskvarene naravi. Da li su te naravi pozitivne ili negativne? (Negativne.) Na osnovu čega kažete da su negativne? (Na osnovu istine.) Zato što te naravi krše istinu i opiru se Bogu, i u žestokoj suprotnosti su sa Božjom naravi i sa svime što Bog ima i jeste, stoga, ako se jedna od tih iskvarenih naravi nađe u ljudima, oni postaju neko ko se opire Bogu. Ako se svaka od te četiri naravi nađe u nekom čoveku, onda to može biti problem i on postaje Božji neprijatelj i predodređen je za sigurnu smrt. Bez obzira na narav, ako je odmeriš uz pomoć istine, videćeš da je suština koju svaka od njih ispoljava usmerena protiv Boga, da se protivi Bogu i da je neprijateljski nastrojena prema Bogu. Stoga, ako se tvoje naravi ne promene, onda nećeš biti u skladu sa Bogom, mrzećeš istinu i bićeš Božji neprijatelj.

Hajde sada da razgovaramo o petoj vrsti naravi. Daću vam primer, a vi možete da pokušate da pogodite o kojoj se vrsti radi. Zamislite da dvoje ljudi razgovara i da je jedno od njih previše direktno, te svojim rečima uvredi drugu osobu. Uvređena osoba razmišlja: „Zašto tako vređaš moj ponos? Da li misliš da dozvoljavam da me drugi zavitlavaju?” i tako se u toj osobi razvije mržnja. Taj problem je, u stvari, lako rešiv. Ako je neko rekao nešto čime je povredio drugu osobu, ako se govornik izvini slušaocu, stvar će proći. Ali ako uvređena strana ne može da pređe preko toga i za nju je „osveta najslađa kad se posluži hladna”, kakva je to narav? (Zlonamernost.) Tako je – to je zlonamernost i to je osoba zlobne naravi. U crkvi, neke ljude orezuju jer ne obavljaju svoju dužnost kako treba. Stvari izrečene prilikom nečijeg orezivanja često podrazumevaju da se ta osoba ukori, a možda čak i izgrdi. To će ih sigurno uznemiriti i oni će želeti da nađu izgovore i odgovore. Govore stvari kao što su: „Iako su reči kojima ste me orezali bile tačne, nešto od onoga što ste rekli bilo je zaista uvredljivo i time ste me ponizili i povredili moja osećanja. Sve ove godine verujem u Boga, vredno radim uprkos tome što nikada nisam dao nikakav doprinos – kako samo možete tako da se ophodite prema meni? Kako to da ne orezujete nikoga drugog? Ne mogu to da prihvatim i neću to da trpim!” To je jedna vrsta iskvarene naravi, zar ne? (Da.) Ta iskvarena narav se ispoljava samo kroz žalbe, neposlušnost i prkošenje, ali tek treba da dostigne svoj vrhunac, još nije dostigla svoj vrhunac, iako već pokazuje neke znake i već je počela da dostiže tačku u kojoj će izbiti na videlo. Kakav je njihov stav ubrzo posle ovoga? Oni nisu pokorni, uznemireni su i prkosni i počinju da se inate. Počinju da racionalizuju: „Starešine i delatnici nisu uvek u pravu kada orezuju ljude. Vi ostali to možda možete da prihvatite, ali ja ne mogu. Vi to prihvatate zato što ste glupi i zato što ste mlakonje. Ja to ne prihvatam! Hajde da to raspravimo i vidimo ko je u pravu, a ko nije.” Ljudi onda razgovaraju s njima u zajedništvu, govoreći: „Bez obzira na to da li si u pravu ili nisi, prva stvar koju moraš da uradiš jeste da poslušaš. Da li je moguće da je obavljanje tvoje dužnosti bez ijedne mrlje? Da li baš sve radiš kako treba? Čak i ako sve uradiš kako treba, od orezivanja uvek ima koristi! Toliko puta smo s tobom u zajedništvu razgovarali o načelima, ali ti nikada nisi slušao i odlučio si da samo slepo radiš šta ti je volja, što je izazvalo ometanje u radu crkve i velike gubitke, pa kako onda da ne budeš orezan? Reči mogu biti grube i možda ih je teško čuti, ali to je normalno, zar ne? Oko čega se onda raspravljaš? Da li treba da ti bude dozvoljeno da činiš loše stvari, a da drugima ne bude dozvoljeno da te orežu?” Ali da li će oni moći da prihvate da budu orezani kada to čuju? Neće. Samo će nastaviti da izmišljaju izgovore i da se opiru. Koju su narav otkrili? Đavolstvo; to je zlobna narav. Šta su zapravo hteli da kažu? „Ne trpim da me ljudi nerviraju. Niko ne sme da pokuša da mi skine niti jednu dlaku sa glave. Ako ti pokažem da sa mnom nema šale, nećeš se ubuduće usuditi da me orezuješ. Zar onda pobeda neće biti moja?” Šta mislite? Narav je razotkrivena, zar ne? To je zlobna narav. Ljudi sa zlobnim naravima nemaju samo odbojnost prema istini – oni mrze istinu! Kada su podvrgnuti orezivanju, oni ili pokušavaju da pobegnu, ili ga ignorišu – u svom srcu su neverovatno neprijateljski raspoloženi. Ne radi se samo o tome da oni smišljaju izgovore. To uopšte nije njihov stav. Neposlušni su i buntovni, čak uzvraćaju oštrim rečima kao neka harpija. Oni u svom srcu misle: „Razumem da pokušavaš da me poniziš i namerno osramotiš, i mada se ne usuđujem da ti protivrečim u lice, naći ću priliku da ti se osvetim! Misliš da možeš tek tako da me orezuješ i maltretiraš? Pridobiću sve na svoju stranu, ostaćeš sam, a onda ćeš dobiti istom merom!” To je ono o čemu razmišljaju u svom srcu; njihova zlobna narav se konačno otkrila. Da bi ostvarili svoje ciljeve i dali oduška svom inatu, oni daju sve od sebe da pronađu izgovore koji će im omogućiti da se opravdaju i da pridobiju sve na svoju stranu. Tek tada su srećni i mirni. To je zlonamerno, zar ne? To je zlobna narav. Kada tek treba da budu orezani, takvi ljudi su kao mali jaganjci. Kada su podvrgnuti orezivanju, ili kada je njihovo pravo sopstvo razotkriveno, odmah se iz jagnjeta pretvaraju u vuka, i iz njih izbija njihova vučja priroda. To je zlobna narav, zar ne? (Jeste.) Zašto ona uglavnom nije vidljiva? (Niko ih nije izazvao.) Tako je, nisu izazvani i njihovi interesi nisu ugroženi. To je kao kad vuk neće da te pojede zato što nije gladan – možeš li tada da kažeš da on nije vuk? Ako bi čekao da pokuša da te pojede da bi ga nazvao vukom, bilo bi već kasno, zar ne? Čak i kada ne pokušava da te pojede, treba da budeš na oprezu sve vreme. To što te vuk ne napada ne znači da ne želi da te pojede, već da samo još nije došlo vreme – a kada dođe, njegova vučja priroda stupa na scenu. Orezivanje otkriva svaku vrstu osobe. Neki ljudi razmišljaju u sebi: „Zašto samo mene orezuju? Zašto sam uvek ja na meti? Da li me vide kao laku metu? Ja nisam tip s kojim možete da se poigravate!” Koja je to narav? Kako je moguće da samo njih orezuju? Ne stoje stvari zaista tako. Ko od vas nije bio orezan? Svi ste već orezani. Ponekad su starešine i delatnici nepredvidivi i bezobzirni u svom poslu, ili ga ne obavljaju kako je dogovoreno radnim aranžmanima – i većina njih bude orezana. To se čini da bi se zaštitio rad crkve i da bi se sprečila ljudska samovolja. Ne radi se da bi se naudilo nekoj određenoj osobi. Njihova izjava je očigledno izobličavanje činjenica i to je takođe ispoljenje zlobne naravi.

Na koje se još načine ispoljava zlobna narav? Kakve ona ima veze sa odbojnošću prema istini? Zapravo, kada se odbojnost prema istini ispoljava na ozbiljan način, i ima odlike protivljenja i suđenja, otkriva se zlobna narav. Imati odbojnost prema istini uključuje niz stanja, od nezainteresovanosti za istinu do odbojnosti prema istini, koja vodi do suđenja Bogu i osuđivanja Boga. Kada odbojnost prema istini dostigne određenu tačku, ljudi su skloni da poreknu Boga, da Ga mrze i da se suprotstavljaju Bogu. Tih nekoliko stanja su zlobna narav, zar ne? (Da.) Prema tome, oni koji imaju odbojnost prema istini imaju još ozbiljnije stanje, i unutar toga se nalazi jedna vrsta naravi: zlobna narav. Na primer, neki ljudi priznaju da svime upravlja Bog, ali kada im Bog oduzme ono što imaju i kada su im interesi ugroženi, oni se spolja ne žale, niti se protive, ali u sebi ne prihvataju, niti se pokoravaju. Njihov stav je stav pasivnog sedenja i iščekivanja propasti – što je očigledno stanje odbojnosti prema istini. Postoji i drugo, još ozbiljnije stanje: oni ne sede pasivno u iščekivanju uništenja, već se opiru Božjim uređenjima i orkestracijama i opiru se tome što im Bog nešto oduzima. Kako se opiru? (Prekidanjem i ometanjem rada crkve, ili sabotiranjem, pokušavajući da uspostave sopstveno carstvo.) To je jedan oblik. Kada su neke crkvene starešine smenjene, one uvek prekidaju stvari i ometaju crkvu dok žive crkvenim životom, opiru se i oglušuju o sve što novoizabrani starešina kaže i pokušavaju da ga sabotiraju iza leđa. Koja je to narav? To je zlobna narav. Ono što zaista misle je: „Ako ja ne mogu da budem starešina, onda niko drugi ne može da zadrži tu poziciju, sve ću ih rasterati! Ako te oteram, biću glavni kao pre!” To nije samo odbojnost prema istini, to je zlobno! Bori se za status, bori se za teritoriju, bori se za lične interese i ugled, ne preza ni od čega zarad osvete, radi sve što može, koristi sve svoje veštine, radi sve što je moguće da bi postigao svoje ciljeve, da bi spasio svoj ugled, ponos i status, ili da bi zadovoljio svoju želju za osvetom – sve su to ispoljenja zlobe. Neka od ponašanja u sklopu zlobne naravi podrazumevaju da mora da se kaže mnogo toga što je ometajuće i uznemirujuće; neka uključuju činjenje mnoštva loših stvari kako bi se postigli sopstveni ciljevi. Bilo rečima ili delima, sve što takvi ljudi čine u suprotnosti je sa istinom i krši je, i sve je to otkrivanje zlobne naravi. Neki ljudi nisu sposobni da razaznaju te stvari. Ako pogrešan govor ili ponašanje nisu očigledni, oni ne uspevaju da ih vide onakve kakvi jesu. Ali za ljude koji shvataju istinu, sve što zli ljudi govore i rade je zlo i nikada ne bi moglo da sadrži bilo šta što je ispravno ili u skladu sa istinom; za te stvari koje ti ljudi govore i rade može se reći da su 100 odsto zle i da su svakako otkrivenje zlobne naravi. Koje su motivacije zlih ljudi pre nego što pokažu ovu zlobnu narav? Koje vrste ciljeva pokušavaju da postignu? Kako mogu da rade takve stvari? Možete li to da razaznate? Daću vam jedan primer. Nešto se dešava u nečijoj kući. Pod prismotrom je velike crvene aždaje i čovek ne može da se vrati svojoj kući, što je veoma bolno za njega. Neka braća i sestre ga prime u svoju kuću i kada vidi kako je sve lepo u domu njegovih domaćina, on pomisli: „Kako to da je s tvojom kućom sve u redu? Kako baš da se to dogodilo s mojom kućom? To nije fer. Ne može to tako, moram da smislim način da se nešto dogodi i sa tvojom kućom, tako da ni ti ne možeš da se vratiš kući. Namestiću ti da pretrpiš istu nevolju kao ja.” Bez obzira na to da li zaista nešto uradi ili ne, ili da li to ostvari, ili da li postigne svoj cilj, to je svakako njegova namera. To jeste jedna vrsta naravi, zar ne? (Da.) Ako ne može lepo da živi, neće to dozvoliti ni drugima. Koja je to narav? (Zlonamernost.) Zlobna narav – takva osoba je opaka! Ona je, kako kaže narod, trula do srži. Time se opisuje koliko je zlobna. Kakva je priroda takve naravi? Pokušaj da raščlaniš šta su, kada se u njemu otkrije ova narav, njegove motivacije, namere i ciljevi. Od koje tačke ta narav počinje da se otkriva? Šta želi da postigne? Nešto se dogodilo u njegovoj kući i lepo je zbrinut u kući svojih domaćina – zašto bi onda hteo to da pokvari? Da li je srećan samo kada napravi zbrku svojim domaćinima, tako da se nešto desi i u njihovoj kući, pa da ni oni ne mogu da se vrate kući? Zarad svog dobra, on treba da zaštiti to mesto, da spreči da mu se nešto desi i da ne nanosi štetu svojim domaćinima, jer je nanošenje štete njima isto što i nanošenje štete sebi. Dakle, koja je tačno svrha njegove želje da to uradi? (Kada njemu stvari ne idu dobro, on takođe ne želi da ikome drugome stvari idu dobro.) To se zove zloba. On razmišlja: „Moju kuću je uništila velika crvena aždaja i više nemam dom. Ali ti i dalje imaš lep i topao dom u koji možeš da se vratiš. To nije fer. Ne mogu da podnesem da te vidim kako se vraćaš kući. Naučiću te pameti. Učiniću da ne možeš da se vratiš kući i da ti bude isto kao meni. Tako će sve biti fer.” Zar to nije zlonamerno i zločesto? Kakve je to prirode? (Zlobne.) Sve što zli ljudi kažu i urade, rade da bi postigli neki cilj. Šta oni obično rade? Koje su najčešće stvari koje ljudi sa zlobnom naravi rade? (Oni prekidaju, ometaju i uništavaju rad crkve.) (Kada su u prisustvu ljudi, oni pokušavaju da im se dodvore, ali onda pokušavaju da ih potkopaju iza leđa.) (Napadaju ljude, osvetoljubivi su i zlonamerno kidišu na ljude.) (Šire glasine i klevete.) (Omalovažavaju, sude drugima i osuđuju ih.) Priroda tih postupaka je da ometaju i uništavaju delo crkve, a sve su to ispoljenja opiranja Bogu i napadanja Boga, sve su to otkrivenja zlobne naravi. Ljudi koji su sposobni za tako nešto nesumnjivo su zli, a svi oni koji poseduju određena ispoljenja zlobne naravi mogu se okarakterisati kao zli ljudi. Kakva je suština zle osobe? Suština joj je đavolska, sotonska. Ne preterujem. Da li ste sposobni za tako nešto? Za koju od tih radnji ste sposobni? (Da sudim.) Da li se usuđujete da napadate ljude ili da im se svetite? (Ponekad imam takve misli, ali se ne usuđujem da ih sprovedem u delo.) Vi samo imate te misli, ali se ne usuđujete da ih sprovedete u delo. Ako te neko nižeg statusa povredi, da li bi se usudio da mu se osvetiš? (Ponekad bih, u stanju sam da radim takve stvari.) Ako bi ta osoba bila zaista zastrašujuća – ako bi bila veoma rečita i povredila te – da li bi se usudio da joj se osvetiš? Možda se samo nekolicina ne bi plašila da to uradi. Takvi ljudi, ljudi koji zlostavljaju slabe, ali se plaše jakih, da li oni imaju zlobnu narav? (Da.) Bez obzira kakvo je to ponašanje i na koga je usmereno, ako si sposoban da izvedeš zlo delo odmazde protiv druge braće i sestara, to dokazuje da u tebi postoji zlobna narav. Spolja gledano, ta zlobna narav ne izgleda mnogo drugačije, ali moraš da budeš u stanju da je razlučiš i moraš biti u stanju da razlučiš koga ciljaš. Ako si žestok prema Sotoni i u stanju si da ga savladaš i poniziš, da li se to smatra zlobnom naravi? Ne, ne smatra se. To je zalaganje za ono što je ispravno i neustrašivost pred neprijateljem. To se zove imati smisla za pravdu. U kojim okolnostima bi se to smatralo zlobnom naravi? Ako biste maltretirali, gazili i ponižavali dobre ljude ili braću i sestre, onda bi to bila zlobna narav. Zato moraš da poseduješ savest i razum, da principijelno pristupaš ljudima i stvarima, da budeš u stanju da razabereš zle ljude i đavole, da imaš osećaj za pravdu, moraš da budeš trpeljiv i strpljiv prema Božjem izabranom narodu i braći i sestrama, i moraš da primenjuješ u skladu sa istinom. To je potpuno ispravno i u skladu sa Božjim namerama. Ljudi zlobne naravi ne postupaju s ljudima po takvim načelima. Ako ih bilo ko povredi, oni će pokušati da mu se osvete – to je zloba. U ponašanju zlih ljudi ne postoje načela. Oni ne traže istinu. Bilo da se radi o delovanju iz ličnog inata, ili o napadanju slabih i o strahu od jakih, ili o smelosti da se osveti bilo kome, sve to pripada zlobnoj naravi i sve to predstavlja iskvarenu narav. U to nema sumnje.

Šta je najočiglednije ispoljenje osobe koja ima zlobnu narav? Kada naiđu na bezazlenu osobu koju je lako zavitlavati i počnu da je maltretiraju i da se šegače s njom. To je česta pojava. Kada osoba koja je relativno dobrodušna vidi osobu koja je bezazlena i zaplašena, saosećaće s njom, a čak i ako ne može da joj pomogne, neće je zlostavljati. Kada vidiš da je neko od tvoje braće ili sestara bezazlen, kako se ophodiš prema njemu? Da li ga zlostavljaš ili zadirkuješ? (Verovatno bih ga gledao s visine.) Gledanje na ljude s visine je način na koji ih posmatraš, na koji ih gledaš, neka vrsta mentaliteta, ali način na koji se ponašaš i na koji im se obraćaš uključuje tvoju narav. Recite Mi, kako se ponašate prema ljudima koji su stidljivi i zaplašeni? (Šefujem im i zavitlavam ih.) (Kada vidim da pogrešno obavljaju svoju dužnost, diskriminišem ih i isključujem.) Te stvari koje pominjete su ispoljenja zlobne naravi i odnose se na naravi ljudi. Ima još mnogo takvih stvari, tako da nema potrebe ulaziti u pojedinosti o njima. Da li ste ikada naišli na takvu osobu, nekoga ko je poželeo smrt onome ko ga je uvredio, pa se čak i molio Bogu, tražeći od Njega da ga prokune, da ga zbriše sa lica zemlje? Iako nijedan čovek nema takvu moć, u svom srcu on razmišlja o tome kako bi bilo dobro da je ima, ili se moli Bogu i traži od Boga da to učini. Da li imate takve misli u svom srcu? (Kada širimo jevanđelje i srećemo zle ljude koji nas napadaju i prijavljuju policiji, osećam mržnju prema njima i pomislim „doći će dan kada će vas Bog kazniti”.) To je prilično objektivan slučaj. Bio si napadnut, patio si, osetio si bol, tvoj lični integritet i samopoštovanje bili su potpuno zgaženi – u takvim okolnostima bi većina ljudi teško prešla preko toga. (Neki ljudi šire glasine o našoj crkvi na internetu, iznose mnoge tvrdnje i zaista se ljutim kada ih pročitam, te se u mom srcu javlja mnogo mržnje.) Da li je to zloba, ili plahovitost, ili je to normalna ljudskost? (To je normalna ljudskost. Ne mrzeti demone i Božje neprijatelje nije normalna ljudskost.) Tako je. To je otkrivenje, ispoljenje i odgovor normalne ljudskosti. Ako ljudi ne mrze negativne stvari ili ne vole pozitivne stvari, ako nemaju merila savesti, onda oni nisu ljudi. Pod takvim okolnostima, koje radnje osoba može da preduzme da bi u njoj nastala zlobna narav? Ako se ta mržnja i prezir pretvore u određenu vrstu ponašanja, ako izgubiš sav razum i tvoji postupci pređu određenu granicu ljudskosti, ako si čak sklon da ih ubiješ i prekršiš zakon, onda je to zloba, onda je to plahovito ponašanje. Kada ljudi shvataju istinu i u stanju su da razaznaju zle ljude, a mrze rđavost, to je normalna ljudskost. Ali ako ljudi postupaju plahovito, onda se ponašaju neprincipijelno. Da li se to ikako razlikuje od činjenja zla? (Da.) Postoji razlika. Ako je osoba krajnje loša, krajnje zlobna, krajnje zla, krajnje nemoralna i ti osećaš veliku netrpeljivost prema njoj, i ta netrpeljivost dostiže tačku da tražiš od Boga da je prokune, onda je to u redu. Ako Bog ne reaguje posle dve ili tri tvoje molitve, da li je u redu da preuzmeš stvari u svoje ruke? (Ne.) Možeš da se moliš Bogu i da izražavaš svoje stavove i mišljenja, a zatim da tražiš istina-načela, u kom slučaju ćeš biti u stanju da pravilno upravljaš stvarima. Ali ne treba da zahtevaš od Boga niti da pokušavaš da Ga nateraš da se sveti u tvoje ime, a još manje treba da dozvoliš svojoj plahovitosti da te tera da činiš gluposti. Tom pitanju treba pristupiti razumno. Treba da budeš strpljiv, da čekaš Božje vreme i da provodiš više vremena moleći se Bogu. Pogledaj kako se Bog mudro ophodi prema Sotoni i đavolima, tako i ti možeš da budeš strpljiv. Biti razuman znači poveriti sve to Bogu i dozvoliti Bogu da deluje. Tako stvoreno biće treba da postupa. Ne budi plahovit. Plahovito delovanje nije prihvatljivo za Boga, Bog ga osuđuje. U takvim trenucima, narav koja se otkriva kod ljudi nije ljudska slabost ili prolazna ljutnja, već zlobna narav. Kada se utvrdi da je reč o zlobnoj naravi, u nevolji ste, i nije verovatno da ćete biti spaseni. To je zato što kada ljudi imaju zlobne naravi, oni su podložni da deluju u suprotnosti sa savešću i razumom, i postaju veoma skloni da krše zakon i da krše Božje upravne odluke. Kako se to onda može izbeći? U najmanju ruku, postoje tri granice koje se ne smeju preći: prva je da se ne rade stvari koje su u suprotnosti sa savešću i razumom, druga je da se ne krši zakon, a treća je da se ne krše Božje upravne odluke. Pored toga, ne činite ništa ekstremno niti bilo šta što će ometati rad crkve. Ako se pridržavate tih načela, u najmanju ruku će vaša bezbednost biti osigurana i nećete biti eliminisani. Ako se zlobno opireš kada te orezuju jer si počinio svakakva zla, onda je to još opasnije. Verovatno ćeš direktno uvrediti Božju narav i biti uklonjen ili izopšten iz crkve. Kazna za uvredu Božje naravi je mnogo teža nego za kršenje zakona – to je sudbina gora od smrti. Kršenje zakona podrazumeva najviše zatvorsku kaznu; nekoliko teških godina i napolju si, to je sve. Ali ako uvrediš Božju narav, trpećeš večnu kaznu. Stoga, ako ljudi zlobne naravi nemaju razumnosti, u izuzetnoj su opasnosti, podložni su da počine zlo, i sigurno će biti kažnjeni i pretrpeće odmazdu. Ako ljudi imaju malo razumnosti, ako su u stanju da traže istinu i da joj se pokore, i ako mogu da se suzdrže od činjenja previše zla, onda svakako postoji nada da će biti spaseni. Za čoveka je ključno da ima razumnost i razboritost. Razumna osoba će verovatno prihvatiti istinu i podneti orezivanje na ispravan način. Nerazumna osoba je u opasnosti kada se orezuje. Recimo, na primer, da je neko veoma ljut nakon što ga je starešina orezao. Ima želju da širi glasine i da napada starešinu, ali se ne usuđuje iz straha da ne izazove nevolje. Takva narav, međutim, već postoji u njegovom srcu i teško je reći da li će u skladu s njom postupiti. Dokle god je takva narav u nečijem srcu, dokle god te misli postoje, onda je on, iako možda ne postupa u skladu s tom naravi, već u opasnosti. Kada okolnosti to dozvole – kada dobije priliku – možda će postupiti. Sve dok postoji njegova zlobna narav, ako se ona ne razreši, onda će pre ili kasnije taj čovek počiniti zlo. Dakle, koje su druge situacije u kojima čovek otkriva zlobnu narav? Recite Mi. (Bio sam površan u svojoj dužnosti i nisam ostvario nikakve rezultate, i onda me je starešina smenio u skladu s načelima, prema čemu sam osećao određeni otpor. Onda, kada sam video da je pokazao iskvarenu narav, pomislio sam da napišem pismo da ga prijavim.) Da li ova ideja dolazi ni iz čega? Ni u kom slučaju. Ona je proizvod tvoje prirode. Pre ili kasnije, stvari u ljudskoj prirodi se otkrivaju, ne zna se u kojem slučaju ili kontekstu će se otkriti i ostvariti. Ponekad ljudi ništa ne urade, ali to je zato što im situacija ne dozvoljava. Međutim, ako su oni neko ko stremi ka istini, moći će da traže istinu da bi to razrešili. Ako nisu osoba koja stremi ka istini, radiće šta im je volja, a čim situacija to dozvoli, činiće zlo. Prema tome, ako se ne razreši iskvarena narav, vrlo je verovatno da će se ljudi uvaliti u nevolje, a u tom slučaju će morati da žanju ono što su posejali. Neki ljudi ne streme ka istini i stalno su površni u obavljanju svojih dužnosti. Ne prihvataju orezivanje, nikada se ne kaju i na kraju bivaju proterani da bi se preispitali. Neki ljudi su uklonjeni iz crkve jer stalno ometaju crkveni život i postali su trule jabuke; a neki ljudi su izopšteni jer čine svakakva zla. Stoga, bez obzira na to kakva je neko osoba, ako često otkriva iskvarenu narav i ne traži istinu da to razreši, podložan je da počini zlodelo. Iskvarena narav čovečanstva ne sastoji se samo od nadmenosti, već i od rđavosti i zlobe. Nadmenost i zloba su samo uobičajeni faktori.

Dakle, kako treba rešiti ovaj problem otkrivanja zlobne naravi? Ljudi moraju da prepoznaju koja je njihova iskvarena narav. Narav nekih ljudi je posebno zlobna, zlonamerna i nadmena i oni su potpuno beskrupulozni. Takva je priroda zlih ljudi i ti ljudi su najopasniji od svih. Kada takvi ljudi drže moć, đavoli drže moć, Sotone drže moć. U Božjoj kući, svi zli ljudi se otkrivaju i eliminišu zato što čine svakojaka zla dela. Kada pokušate da u zajedništvu istinu podelite sa zlim ljudima ili da ih orežete, postoji velika šansa da će vas napasti, ili vam suditi, ili vam se čak osvetiti, što su sve posledice toga što su njihove naravi tako zlonamerne. To je zapravo vrlo uobičajeno. Na primer, imamo dvoje ljudi koji se veoma dobro slažu, koji su veoma pažljivi i uviđavni jedno prema drugom – ali se na kraju raziđu oko nečega što se tiče njihovih interesa i oni prekinu svoj odnos. Neki ljudi čak postaju neprijatelji i pokušavaju da se osvete jedni drugima. Svi su oni veoma zlobni. Kada je u pitanju obavljanje dužnosti, da li ste primetili šta od onoga što se ispoljava i otkriva u ljudima potpada pod zlobnu narav? Te stvari svakako postoje i morate da ih iskorenite. To će vam pomoći da razaznate i prepoznate takve stvari. Ako ne znate kako da ih iskorenite i razaberete, nikada nećete moći da razaberete zle ljude. Nakon što neke ljude antihristi navedu na pogrešan put i pošto potpadnu pod njihovu kontrolu, životi tih ljudi trpe gubitke, i tek tada oni shvataju šta je antihrist, i šta je zlobna narav. Vaše shvatanje istine je previše površno. Vaše shvatanje većine istina zaustavlja se na usmenom ili pismenom nivou, ili shvatate samo reči i doktrine, a one se uopšte ne podudaraju sa stvarnošću. Nakon što čujete mnoge propovedi, čini se da u vašem srcu postoji razumevanje i prosvećenje; ali kada se suočite sa stvarnošću, još uvek ne možete da razaznate stvari onakve kakve one zaista jesu. U teoriji, svi znate kakva su ispoljenja antihrista, ali kada ugledate pravog antihrista, niste u stanju da ga prepoznate kao takvog. To je zato što imate premalo iskustva. Kada ga budete imali više, kada vas antihristi dovoljno povrede, bićete u stanju da ih u potpunosti razaberete onakve kakvi zaista jesu. Danas, iako većina ljudi savesno sluša propovedi tokom okupljanja, i žele da teže istini, jednom kada čuju propoved, oni razumeju samo njeno doslovno značenje, ne idu dalje od teorijskog nivoa, i nisu u stanju da dožive praktičnu stranu istine. Stoga je njihov ulazak u istina-stvarnost veoma površan, što znači da im nedostaje razaznavanje zlih ljudi i antihrista. Antihristi imaju suštinu zlih ljudi, ali osim antihrista i zlih ljudi, zar drugi ljudi nemaju zlobne naravi? U stvarnosti nema dobrih ljudi. Kada je sve u redu, svi su nasmejani, ali kada se suoče sa nečim što šteti njihovim interesima, postaju gadni. To je zlobna narav. Ta zlobna narav može da se otkrije u bilo kojem trenutku; ona je nehotična. Šta se ovde dakle tačno dešava? Da li je to posednutost zlim duhovima? Da li je to pitanje demonske reinkarnacije? Ako je u pitanju bilo koja od ove dve stvari, onda osoba ima suštinu zle osobe i njoj nema pomoći. Ako njena suština nije suština zle osobe, i ona samo ima tu iskvarenu narav, onda njeno stanje nije terminalno, i ako može da prihvati istinu, još uvek postoji nada da se spase. Pa kako onda može da se razreši zlobna, iskvarena narav? Prvo, morate često da se molite kada se susretnete sa pitanjima i da razmislite o tome koje motive i želje imate. Morate da prihvatite Božje ispitivanje i da držite svoje ponašanje pod kontrolom. Štaviše, ne smete da otkrivate nikakve zle reči ili ponašanje. Ako osoba zatekne sebe s pogrešnim namerama i zlobom u srcu, da želi da čini loše stvari, mora da traži istinu da bi to razrešila, mora da pronađe relevantne Božje reči da bi shvatila i razrešila tu stvar, mora da se moli Bogu, da traži Njegovu zaštitu, da se zakune Bogu i mora da proklinje sebe kada ne prihvata istinu i čini zlo. Takvo zajedništvo sa Bogom pruža zaštitu i sprečava osobu da čini zlo. Ako se nešto dogodi osobi i pojave se zle namere, ali ona ne obraća pažnju na to i samo pušta da se stvari odigraju ili uzima zdravo za gotovo da je to način na koji treba da se ponaša, onda je to zla osoba i nije neko ko iskreno veruje u Boga i voli istinu. Takva osoba i dalje želi da veruje u Boga i da sledi Boga, i da bude blagosiljana i da uđe u nebesko carstvo – da li je to moguće? Može samo da sanja o tome. Peta vrsta naravi je zloba. To pitanje je takođe vezano za iskvarene naravi, i to je manje-više to što se tiče ove teme.

Takođe bi trebalo da ste upoznati sa šestom vrstom iskvarene naravi – sa rđavošću. Počnimo od toga kada ljudi propovedaju jevanđelje. Neki ljudi otkrivaju rđavu narav kada propovedaju jevanđelje. Oni ne propovedaju prema načelu, niti znaju kakvi ljudi vole istinu i poseduju ljudskost; oni uvek traže samo pripadnike suprotnog pola koji im odgovaraju, koji im se sviđaju i sa kojima se slažu. Ne propovedaju ljudima koji im se ne sviđaju, niti sa kojima se ne slažu. Nije važno da li se taj neko uklapa u načela širenja jevanđelja – ako je to neko za koga su zainteresovani, neće odustati od njega. Drugi ljudi im mogu reći da se osoba ne uklapa u načela širenja jevanđelja, ali oni im uporno propovedaju. Unutar njih postoji narav koja kontroliše njihove postupke, terajući ih da zadovolje svoje lascivne želje i ostvare sopstvene ciljeve pod okriljem širenja jevanđelja. To nije ništa manje nego rđava narav. Postoje čak i oni koji dobro znaju da greše u tome, i da to vređa Boga i krši Njegove upravne odluke – ali oni ne prestaju. To jeste jedna vrsta naravi, zar ne? (Da.) To je jedno od ispoljenja rđave naravi, ali ne treba samo otkrivanje lascivnih želja da se opiše kao rđavo; opseg rđavosti je širi od telesne požude. Razmislite: koja još ispoljenja rđave naravi postoje? Pošto se radi o naravi, ona je više od običnog načina delovanja, ona podrazumeva mnogo različitih stanja, ispoljenja i otkrivenja, to je ono što je definiše kao narav. (Praćenje svetskih trendova, neotpuštanje stvari vezanih za svetske trendove.) Neotpuštanje rđavih trendova je jedna vrsta. Biti vezan za rđave svetske trendove, juriti za njima, biti zaokupljen njima, strastveno im stremiti. Ima ljudi koji nikada ne otpuštaju te stvari, bez obzira na to kako se istina deli u zajedništvu, bez obzira na to kako su orezani; kod njih to čak prelazi u opsesiju. To je rđavost. Dakle, kada ljudi slede rđave trendove, koja ispoljenja ukazuju na to da imaju rđavu narav? Zašto vole te stvari? Šta je uključeno u te rđave ovozemaljske trendove što im donosi psihološko zadovoljstvo, što zadovoljava njihove potrebe i zadovoljava njihove sklonosti i želje? Recimo, na primer, da vole filmske zvezde: šta je to u tim filmskim zvezdama što pokreće tu opsesiju i tera ih da ih slede? To su upečatljiv stil, elegancija, izgled i slava tih ljudi, kao i ekstravagantni život za kojim žude. Sve te stvari koje prate – da li su sve rđave? (Da.) Zašto se kaže da su rđave? (Zato što su u suprotnosti sa istinom i pozitivnim stvarima i nisu u skladu sa onim što Bog traži.) To je doktrina. Pokušaj da analiziraš te poznate ličnosti i filmske zvezde: njihov životni stil, ponašanje, pa čak i njihovu javnu ličnost i odeću koju svi toliko obožavaju. Zašto vode takav život? I zašto inspirišu druge da ih slede? Ulažu mnogo truda u sve to. Imaju šminkere i lične stiliste koji stvaraju njihov imidž. Dakle, šta je njihov cilj u stvaranju te slike o sebi? Da privuku ljude, da ih navedu na pogrešan put, da ih nateraju da ih slede – i da imaju koristi od toga. I tako, bez obzira da li ljudi obožavaju slavu tih filmskih zvezda, ili njihov izgled, ili njihove živote, to su zaista glupi i besmisleni postupci. Ako bi osoba posedovala razum, kako bi mogla da se klanja đavolima? Đavoli su oni koji navode na pogrešan put, varaju i nanose štetu ljudima. Đavoli ne veruju u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Svi đavoli slede Sotonu. Koji su ciljevi onih koji slede i obožavaju đavole i Sotonu? Žele da oponašaju te đavole, da se ugledaju na njih, u nadi da će jednog dana postati đavoli, jednako lepi i privlačni kao i ti đavoli i slavne ličnosti. Vole da uživaju u tom osećaju. Bez obzira na to kojoj poznatoj ličnosti ili istaknutoj osobi se čovek klanja, krajnji cilj tih zvezda je isti – da navedu ljude na pogrešan put, da ih privuku, i da nateraju ljude da im se klanjaju i da ih slede. Zar to nije rđava narav? To je rđava narav, i ne može biti očiglednija.

Rđave naravi ispoljavaju se i na drugi način. Neki ljudi vide da okupljanja u Božjoj kući uvek uključuju čitanje Božje reči, zajedništvo o istini i razgovore o samospoznaji, pravilnom vršenju dužnosti, o tome kako se ponašati u skladu sa načelima, kako se plašiti Boga i kloniti se zla, kako shvatiti i primenjivati istinu i o raznim drugim aspektima istine. Posle svih ovih godina slušanja, počinje da im bude dosadno što više slušaju, i počinju da se žale, govoreći: „Zar svrha vere u boga nije da se zadobiju blagoslovi? Zašto stalno govorimo o istini i u zajedništvu razgovaramo o božjoj reči? Ima li tome kraja? Smučilo mi se više!” Ali ne žele da se vrate u sekularni svet. Oni misle: „Vera u boga je tako suvoparna, dosadna je – kako da je učinim malo zanimljivijom? Moram da nađem nešto zanimljivo”, pa ide okolo i pita: „Koliko vernika u crkvi veruje u boga? Koliko ima starešina i delatnika? Koliko njih je smenjeno? Koliko njih su mladi studenti i diplomirani studenti? Zna li im neko broj?” Oni se prema tim stvarima i tim podacima ophode kao prema istini. Koja je to narav? To je rđavost, koja se obično naziva „podlost”. Čuli su toliko istina, ali nijedna nije bila dovoljno inspirativna da na nju usmere pažnju, da se na nju usredsrede. Čim neko ima neke tračeve ili interne vesti, uši im se pretvore u antene, plaše se da nešto ne propuste. To je podlost, zar ne? (Da.) Šta karakteriše podle ljude? Istina ih ni najmanje ne zanima. Zanimaju ih samo spoljna pitanja i neumorno i nezasito jure tračeve i stvari koje nemaju uticaja na njihov život-ulazak, niti na istinu. Oni misle da proniknuti u sve to, u sve te informacije i držati ih u glavi, znači posedovati istina-stvarnost, da su u potpunosti članovi Božje kuće, da će ih Bog sigurno odobravati i da će moći da uđu u Božje carstvo. Da li mislite da je to zaista tako? (Ne.) Ti to možeš da prozreš, ali mnogi novi vernici ne mogu. Oni su opsednuti tim informacijama, misle da su članovi Božje kuće ako to znaju – ali u stvari, Bog najviše prezire takve ljude, oni su najsujetniji, najpovršniji i najbeslovesniji od svih ljudi. Bog se ovaplotio u poslednjim danima da bi obavio delo suđenja i pročišćavanja ljudi, a ishod toga jeste da ljudima pruži istinu kao život. Ali ako se ljudi ne usredsrede na jedenje i pijenje Božje reči i uvek pokušavaju da saznaju tračeve i nešto više o unutrašnjim poslovima crkve, da li oni streme ka istini? Da li su to ljudi koji obavljaju odgovarajući posao? Meni su to rđavi ljudi. Oni su bezvernici. Takvi ljudi bi se takođe mogli nazvati podlim. Oni samo znaju za rekla-kazala. To zadovoljava njihovu radoznalost, ali ih Bog prezire. To nisu ljudi koji zaista veruju u Boga, a još manje ljudi koji streme ka istini. Oni su, prosto rečeno, Sotonine sluge, koje dolaze da ometaju rad crkve. Štaviše, ljudi koji uvek ispituju i istražuju Boga su sluge i podanici velike crvene aždaje. Bog najviše mrzi i najviše se gadi takvih ljudi. Ako veruješ u Boga, zašto se ne uzdaš u Boga? Kada ispituješ i istražuješ Boga, da li tragaš za istinom? Da li traženje istine ima ikakve veze sa porodicom u kojoj se Hristos rodio ili sa okruženjem u kojem je odrastao? Zar ljudi koji uvek posmatraju Boga pod mikroskopom nisu odvratni? Ako stalno imaš predstave o stvarima koje se tiču Hristove ljudskosti, trebalo bi da provodiš više vremena stremeći ka spoznaji Božjih reči; tek kada shvatiš istinu moći ćeš da razrešiš problem svojih predstava. Da li će ti ispitivanje Hristovog porodičnog porekla ili okolnosti Njegovog rođenja omogućiti da spoznaš Boga? Da li će ti omogućiti da otkriješ Hristovu božansku suštinu? Ni u kom slučaju. Ljudi koji istinski veruju u Boga posvećuju se Božjim rečima i istini, samo to doprinosi spoznaji Hristove božanske suštine. Ali zašto se oni koji stalno ispituju Boga neprestano upuštaju u podlost? Taj polusvet koji nema duhovno razumevanje treba što pre da napusti Božju kuću! Izraženo je toliko istina, toliko toga je podeljeno u zajedništvu, tokom okupljanja i propovedi – zašto još uvek moraš da ispituješ Boga? Šta znači to što stalno ispituješ Boga? Da si izuzetno rđav! Štaviše, ima čak i onih koji misle da učenjem svih tih bezvrednih informacija stiču kapital, i hvale se unaokolo time. I šta bude na kraju? Oni budu gadni i odvratni Bogu. Da li su uopšte ljudi? Zar nisu živi demoni? Kako se oni mogu nazvati ljudima koji veruju u Boga? Sve svoje misli posvećuju putu rđavosti i nepoštenja. Kao da misle da što više ogovaranja čuju, to više postaju članovi Božje kuće i više shvataju istinu. Takvi ljudi su potpuno besmisleni. U Božjoj kući niko nije odvratniji od njih.

Neki ljudi se u svojoj veri stalno usredsređuju na nerealne stvari. Neki, na primer, uvek ispituju kakvo je carstvo, gde je treće nebo, kakav je podzemni svet i gde je pakao. Oni uvek ispituju tajne, umesto da se usredsrede na život-ulazak. To je podlost, to je rđavost. Bez obzira na to koliko propovedi i razgovora u zajedništvu čuju, ima i onih koji još uvek naprosto ne shvataju šta je istina, niti su svesni kako treba da je primenjuju. Kad god imaju vremena, analiziraju Božju reč, pažljivo proučavaju jezik kojim je napisana, traže neku vrstu senzacije, a takođe uvek ispituju da li su se Božje reči ostvarile. Ako jesu, veruju da je to delo Božje, a ako nisu, poriču da je to delo Božje. Zar nisu bezumni? Zar to nije podlost? Da li ljudi uvek mogu da vide kada su se Božje reči ostvarile? Ljudi ne mogu nužno da vide kada su se neke Božje reči ostvarile. Ljudima izgleda da se neke Njegove reči nisu ostvarile, ali Bogu jesu. Ljudi ne mogu jasno da vide te stvari; treba da budu srećni ako mogu da shvate bar dvadeset procenata. Neki ljudi provode sve vreme proučavajući Božju reč, ali ne obraćaju pažnju na primenu istine, niti na ulazak u stvarnost. Zar to nije zanemarivanje sopstvenih dužnosti? Čuli su toliko istina, ali ih još uvek ne shvataju, i stalno traže dokaz da su se proročanstva ostvarila, ophodeći se prema tome kao da im je to život i motivacija. Na primer, kada se neki ljudi mole, kažu stvari kao što su: „Bože, ako želiš da to uradim, učini da se probudim u šest sati sutra ujutru; ako ne, pusti me da spavam do sedam.” Često se tako ponašaju, oni to koriste kao svoje načelo, primenjuju ga kao da je istina. To se zove podlost. U svojim postupcima uvek se oslanjaju na osećanja, usredsređuju se na natprirodno, oslanjaju se na ogovaranja i druge nerealne stvari; oni stalno usmeravaju svoju energiju na podle stvari. To je rđavost. Ma koliko u zajedništvu delio istinu s njima, oni smatraju da istina nema koristi i da nije pouzdana kao oslanjanje na osećanja ili potvrđivanje kroz poređenje. To je podlost. Oni ne veruju da Bog ima neprikosnovenost nad ljudskim sudbinama i da ih uređuje, i mada kažu da priznaju Božje reči za istinu, u srcu i dalje ne prihvataju istinu, nikada ne posmatraju stvari kroz prizmu Božjih reči. Ako neka poznata ličnost nešto kaže, oni veruju da je to istina i slažu se s tim. Ako im gatara ili vidovnjak kaže da će biti unapređeni u menadžera sledeće godine, oni poveruju. Zar to nije podlost? Oni veruju u proricanje, gatanje i natprirodne stvari, veruju samo u te podle stvari. Baš kao što neki ljudi kažu: „Shvatam sve istine, ali naprosto ne mogu da ih sprovedem u delo. Ne znam u čemu je problem.” Sada imamo odgovor na to pitanje: podli su. Nije bitno kako s takvim ljudima delite istinu u zajedništvu, ona neće dopreti do njih, niti ćete videti bilo kakvo dejstvo. Ti ljudi ne samo da gaje odbojnost prema istini, već poseduju i rđavu narav. Koje je najvažnije ispoljenje odbojnosti prema istini? Kada osoba shvata istinu, ali je ne sprovodi u delo. Ne želi da je čuje, odupire joj se i oseća ogorčenost prema njoj. Zna da je istina ispravna i dobra, ali je ne sprovodi u delo, nije voljan da krene tim putem, niti želi da trpi ili da plati cenu, a kamoli da trpi bilo kakve gubitke. Rđavi ljudi nisu takvi. Oni misle da su rđave stvari istina, da je to pravi put, i jure za tim stvarima, pokušavaju da ih oponašaju, i stalno usmeravaju svoju energiju na njih. Božja kuća često u zajedništvu deli načela molitve: ljudi mogu da se mole kad god i gde god žele, bez ikakvih vremenskih ograničenja, oni jednostavno treba da stanu pred Boga, da izgovore reči u srcu i da traže istinu. Te reči treba često slušati i treba ih lako razumeti, ali kako rđavi ljudi to sprovode u delo? Svakog jutra tokom jutarnjeg hora, oni se neizostavno okreću ka jugu, padaju na kolena i stavljaju obe ruke na zemlju, klanjajući se u molitvi pred Bogom koliko god mogu. Oni misle da će samo u takvim trenucima Bog moći da čuje njihovu molitvu, jer tada Bog nije zauzet, On ima vremena, i zato On sluša. Zar to nije smešno? Zar to nije rđavo? Ima i drugih koji kažu da je najefikasnije vreme za molitvu u jedan ili dva sata noću, kada je sve mirno. Zašto to govore? I oni imaju svoje razloge. Kažu da u to vreme svi spavaju; Bog ima vremena da se bavi njihovim poslovima kada nije zauzet. Zar to nije besmisleno? Zar to nije rđavo? Bez obzira na to koliko u zajedništvu deliš istinu s njima, oni odbijaju da je prihvate. Takvi ljudi su najapsurdniji i nisu sposobni da shvate istinu. Ima i drugih koji kažu: „Kada ljudi veruju u boga, moraju da čine dobra dela i da budu ljubazni, i ne smeju da ubijaju, niti da jedu meso. Jesti meso znači ubijati, činiti greh, a bog ne želi ljude koji to čine.” Da li te reči imaju bilo kakvu osnovu? Da li je Bog ikada rekao tako nešto? (Ne.) Dakle, ko je to rekao? To je rekao neki nevernik, neki zaludan tip. U stvari, ne mora da znači da ljudi koji to kažu ne jedu meso – ili ga možda ne jedu pred drugim ljudima, ali ga jedu u velikim količinama kada su sami. Ti ljudi su zaista dobri u pretvaranju i oni šire zablude gde god da se pojave. To je rđavost. Takvi ljudi su vrlo podli. Oni uzimaju ove jeresi i zablude kao zapovesti i propise, pa ih čak i primenjuju i drže ih se kao da su istina, ili Božji zahtevi, energično i besramno uče druge da čine isto. Zašto kažem da su način na koji ti ljudi rade stvari, njihov način izražavanja i sredstva kojima teže, rđavi? (Zato što oni nemaju nikakve veze sa istinom.) Dakle, sve što nije povezano sa istinom je rđavo? Takvo shvatanje je veoma problematično. Postoje stvari u svakodnevnom životu ljudi koje nisu povezane sa istinom. Zar reći da su rđave neće biti izvrtanje činjenica? Za ono što Bog nije osudio ne može se reći da je rđavo, samo ono što je Bog osudio može se opisati kao rđavo. Bila bi velika greška definisati sve što nije povezano sa istinom kao rđavo. Svakodnevne životne potrebe – kao na primer jelo, spavanje, piće, odmor – da li su one povezane sa istinom? Da li su one rđave? Sve su to normalne potrebe, deo su svakodnevnog života ljudi, nisu rđave. Pa zašto su onda radnje koje sam upravo pomenuo klasifikovane kao rđave? Jer takvi načini obavljanja stvari vode ljude na put koji je pogrešan i smešan – vodi ih na put religije. Njihovo primenjivanje na taj način i njihovo podučavanje drugih da deluju na taj način vodi ljude na put rđavosti. To je neizbežan ishod. Kada se ljudi klanjaju pokvarenim svetovnim trendovima i hodaju putem rđavosti, kako oni završavaju? Oni postaju izopačeni, gube razum, nemaju stida, i na kraju su potpuno zaneseni svetovnim trendovima, i idu u propast, isto kao nevernici. Neki ljudi ne samo da smatraju te jeresi i zablude propisima koje treba slediti ili zapovestima koje treba poštovati, već ih i smatraju za istinu. To je zaludna osoba kojoj potpuno nedostaje duhovno razumevanje. Na kraju mogu samo da budu eliminisani. Da li bi Sveti Duh mogao da deluje u nekome čije je shvatanje istine tako iskrivljeno? (Ne.) Sveti Duh ne deluje u tim ljudima, to čine zli duhovi, jer je put kojim ti ljudi idu put rđavosti, oni žure putem zlih duhova – što je upravo ono što je tim zlim duhovima potrebno. A ishod? Ti ljudi su zaposednuti zlim duhovima. Već sam rekao da „Đavoli i Sotona vrebaju poput lavova koji riču i traže koga će da požderu”. Kada ljudi krenu krivim i rđavim putem, zli duhovi će ih neizbežno uzeti pod svoje. Nema potrebe da te Bog daje zlim duhovima. Ako ne stremiš ka istini, nećeš biti zaštićen, i Bog neće biti s tobom. Bog neće mariti za tebe ako ne može da te zadobije, a zli duhovi će iskoristiti tu priliku da se ušunjaju i zaposednu te. To je posledica, zar ne? Svi oni koji imaju odbojnost prema istini i koji stalno osuđuju delo Božjeg ovaploćenja, i koji prate ovozemaljske trendove, koji očigledno pogrešno tumače Božje reči i Bibliju, koji šire jeresi i zablude – sve te stvari koje oni čine rađaju se iz rđavih naravi. Neki ljudi teže duhovnosti, i pošto im je razumevanje iskrivljeno, oni smišljaju mnoge zablude da bi naveli ljude na pogrešan put, i postaju utopisti i teoretičari, što je takođe čin podlosti. To su rđavi ljudi. Kao i fariseji, sve što su činili bilo je licemerno, nisu primenjivali istinu i zaveli su ljude da se ugledaju na njih i da im se klanjaju. Kada se Gospod Isus pojavio da dela, čak su Ga i razapeli. To je bilo rđavo i na kraju ih je Bog prokleo. Danas, religiozni svet ne samo da prosuđuje i osuđuje pojavu i delo Božje, već, što je najodvratnije, stoji i na strani velike crvene aždaje, udružujući se sa rđavim silama u progonu Božjih izabranika i stojeći s njima rame uz rame kao neprijatelj Božji. To je rđavo. Verska zajednica nikada nije mrzela Sotonine rđave sile, ne mrzi rđavost zemlje velike crvene aždaje, već se umesto toga moli za njih i blagosilja ih. To je rđavo. Svako ponašanje koje je povezano ili sarađuje sa Sotonom i zlim duhovima može se kolektivno nazvati rđavim. Oni načini primene koji su zaista izopačeni, zli, ekstremni i neumereni – i oni su rđavi. Neki ljudi stalno pogrešno shvataju Boga, i ti nesporazumi se ne mogu razjasniti bez obzira na to kako se istina deli u zajedništvu. Oni uvek propovedaju sopstveno rasuđivanje, insistirajući na sopstvenim zabludama. A zar i u tome nema malo rđavosti? Neki ljudi imaju predstave o Bogu; nakon što im je istina više puta saopštena, oni kažu da shvataju i da su njihove predstave razjašnjene, ali se nakon toga i dalje drže svojih predstava, uvek su negativni i čvrsto se drže sopstvenih izgovora. To je rđavo, zar ne? I to je jedna vrsta rđavosti. Ukratko, svako ko je učinio nešto nerazumno i odbija da to prihvati bez obzira na to koliko se o istini govori u zajedništvu, podao je i pomalo rđav. Nije lako tim ljudima koji imaju rđave naravi da ih Bog spase, jer ne mogu da prihvate istinu i odbijaju da se odreknu svojih rđavih zabluda; zaista ne postoji ništa što se može učiniti za njih.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o ukupno šest naravi: o nepopustljivosti, nadmenosti, lažljivosti, odbojnosti prema istini, zlobi i rđavosti. Da li vam je raščlanjivanje ovih šest naravi donelo novo znanje i shvatanje o promenama u naravi? Šta su zapravo promene u naravi? Da li to znači oslobađanje od određene mane, ispravljanje određenog ponašanja ili menjanje određene karakterne osobine? Ništa od toga. Da li vam je sada malo jasnije na šta se tačno odnosi narav? Mogu li se ovih šest naravi opisati kao čovekove iskvarene naravi, kao priroda-suština čoveka? (Da.) Da li su ovih šest naravi pozitivne ili negativne stvari? (Negativne su.) One su, prosto rečeno, čovekove iskvarene naravi, one su glavni aspekti čovekovih iskvarenih naravi. Svaka od ovih iskvarenih naravi je neprijateljski nastrojena prema Bogu i istini, i nijedna od njih nije nešto pozitivno. Dakle, ovih šest naravi su šest aspekata, koji se zajedno nazivaju iskvarena narav. Iskvarene naravi su priroda-suština čoveka. Kako se može objasniti „suština”? Suština se odnosi na prirodu čoveka. Priroda čoveka znači stvari na koje se čovek oslanja u svom postojanju, stvari koje upravljaju načinom na koji živi. Ljudi žive prema svojoj prirodi. Bez obzira na to šta proživljavaš, koji su ti ciljevi i pravac, po kojim pravilima živiš, tvoja priroda-suština se ne menja – to je neosporno. I tako, kada ne poseduješ istinu i živiš oslanjajući se na te iskvarene naravi, sve što proživljavaš je protiv Boga, suprotno istini i u suprotnosti sa Božjim namerama. Sada bi trebalo da shvatiš sledeće: da li ljudi mogu da dostignu spasenje ako se njihove naravi ne promene? (Ne.) To bi bilo nemoguće. Dakle, ako se naravi ljudi ne promene, mogu li oni da budu u skladu sa Bogom? (Ne.) To bi bilo baš teško. Kada je reč o tih šest naravi, bez obzira na to o kojoj se radi, i bez obzira na to u kojoj meri se ona ispoljava ili otkriva u tebi, ako nisi u stanju da se oslobodiš ograničenja tih iskvarenih naravi, onda bez obzira na to koji su motivi ili ciljevi tvojih postupaka, i bez obzira na to da li postupaš namerno ili ne, priroda svega što činiš neizbežno će biti protivna Bogu i Bog će to neizbežno osuditi – što je izuzetno ozbiljna posledica. Da li je Božja osuda ono što svako ko veruje u Boga na kraju želi? (Ne.) A pošto to nije ishod koji ljudi žele, šta im je najvažnije da urade? Oni treba da spoznaju svoju iskvarenu narav i iskvarenu suštinu, da shvate istinu, a onda treba da prihvate istinu – postepeno, malo po malo, odbacujući te iskvarene naravi u okruženjima koja je za njih stvorio Bog i postižući sklad sa Bogom i istinom. To je put ka promenama u nečijoj naravi.

Ranije je bilo onih koji su smatrali da mogu jednostavno i lako da promene svoju narav. Verovali su da „dokle god uspevam da nateram sebe da ne govorim ono što je u suprotnosti sa Bogom ili da ne radim bilo šta što će prekidati ili ometati rad crkve, i sve dok imam ispravnu perspektivu, dok je moje srce ispravno, i dok razumem malo više istine, više se trudim, patim više i plaćam veću cenu, onda ću nakon nekoliko godina definitivno moći da postignem promenu u svojoj naravi”. Da li te reči imaju smisla? (Ne.) Gde je tu greška? (U njima nema spoznaje o sopstvenoj iskvarenoj naravi.) Šta je cilj spoznaje sopstvene iskvarene naravi? (Da se čovek promeni.) A šta je ishod te promene? Da čovek zadobije istinu. Proveravanje da li je došlo do promene u tvojoj naravi zahteva da se pogleda da li su tvoji postupci u skladu sa istinom ili krše istinu, da li su rođeni iz ljudske volje ili iz zadovoljavanja Božjih zahteva. Videti koliko se tvoja narav promenila znači proveriti da li možeš, kada otkriješ iskvarenu narav, da preispitaš sebe i pobuniš se protiv svog tela, motiva, ambicija i želja, i da li, kada to činiš, možeš da primenjuješ u skladu sa istinom. U kojoj meri si sposoban da primenjuješ u skladu sa istinom i Božjim rečima i da li je tvoja primena u potpunosti u skladu sa merilima istine dokazuje koliko je velika bila promena u tvojoj naravi. To je srazmerno. Uzmimo za primer nepopustljivu narav: na početku, kada nije bilo nikakve promene u tvojoj naravi, ti nisi shvatao istinu, niti si bio svestan da imaš nepopustljivu narav, i kada si čuo istinu, pomislio si u sebi: „Kako istina uvek može da otvori ožiljke ljudima?” Kada si to čuo, osetio si da su Božje reči tačne, ali ako posle jedne ili dve godine nisi uzeo nijednu od njih k srcu, ako nisi prihvatio nijednu od njih, onda je to nepopustljivost, zar ne? Ako posle dve ili tri godine nije bilo prihvatanja, ako nije bilo promene u tvom stanju i mada nisi zaostao u obavljanju svoje dužnosti, i mnogo si pretrpeo, tvoje nepopustljivo stanje uopšte nije razrešeno, niti je i najmanje smanjeno, da li je onda došlo do bilo kakve promene u tom aspektu tvoje naravi? (Ne.) Zašto onda trčiš okolo i radiš? Bez obzira na to zbog čega to činiš, ti trčiš i radiš naslepo, jer si trčao ovoliko i radio onoliko, a ipak nije došlo ni do najmanje promene u tvojoj naravi. Dok ne dođe dan kada ćeš iznenada pomisliti: „Kako to da nisam u stanju da posvedočim ni jednu jedinu reč? Moja život-narav se uopšte nije promenila.” U ovom trenutku osećaš koliko je taj problem ozbiljan i misliš u sebi: „Zaista sam buntovan i nepopustljiv! Ja nisam osoba koja stremi ka istini! U mom srcu nema mesta za Boga! Kako se to može nazvati verom u Boga? Verujem u Boga niz godina, ali još uvek ne proživljavam lik čoveka, niti je moje srce blisko Bogu! Nisam ni Božje reči uzeo k srcu; niti imam bilo kakav osećaj prekora ili sklonost da se pokajem kada učinim nešto loše – zar to nije nepopustljivost? Zar ja nisam buntovni sin?” Osetićeš nespokoj. A šta znači to što osećaš nespokoj? To znači da želiš da se pokaješ. Ti si svestan svoje nepopustljivosti i buntovnosti. I u tom trenutku, tvoja narav počinje da se menja. I ne shvataš da u tvojoj svesti postoje izvesne misli i želje koje želiš da promeniš i više se ne nalaziš u ćorsokaku sa Bogom. Uočavaš da želiš da popraviš svoj odnos sa Bogom, da više ne budeš tako nepopustljiv, da budeš u stanju da primeniš Božje reči u svakodnevnom životu, da ih primenjuješ kao istina-načela – ti imaš tu svest. Dobro je da si svestan toga, ali da li to znači da ćeš moći odmah da se promeniš? (Ne.) Moraš da stekneš nekoliko godina iskustva, tokom kojih ćeš imati sve jasniju svest u svom srcu, i imaćeš snažnu potrebu, a u srcu ćeš misliti: „Ovo nije u redu – moram da prestanem da gubim vreme. Moram da stremim ka istini, moram da uradim nešto ispravno. U prošlosti sam zanemarivao svoje dužnosti, samo sam razmišljao o materijalnim stvarima kao što su hrana i odeća i samo sam tragao za slavom i dobitkom. Posledica je da nisam zadobio nikakvu istinu. Žao mi je zbog toga i moram da se pokajem!” U tom trenutku krećeš pravim putem vere u Boga. Dokle god ljudi počnu da se usmeravaju na primenu istine, zar ih to ne vodi korak bliže promenama u njihovoj naravi? Ma koliko dugo verovao u Boga, ako možeš da osetiš sopstvenu pometenost – da si uvek samo besciljno lutao i da posle nekoliko godina čistog besciljnog lutanja nisi ništa zadobio, i da se još uvek osećaš prazno – i ako se zbog toga osećaš neprijatno, i počneš da se preispituješ, i osećaš da gubiš vreme kada ne stremiš ka istini, onda ćeš u tom trenutku shvatiti da su Božje reči podsticaja Njegova ljubav prema čoveku, i mrzećeš sebe zato što ne slušaš Božje reči i zato što ti toliko nedostaju savest i razum. Pokajaćeš se i poželećeš da iz korena promeniš svoje ponašanje i da istinski živiš pred Bogom, i reći ćeš sebi: „Ne mogu više da povređujem Boga. Bog je mnogo toga rekao i svaka reč je bila za dobrobit čoveka i upućivanje čoveka na pravi put. Bog je tako divan, i tako vredan čovekove ljubavi!” To je početak preobražaja ljudi. Veoma je dobro biti tako zahvalan! Ako si toliko otupeo da ni ne znaš te stvari, onda si u nevolji, zar ne? Danas ljudi shvataju da je ključ za veru u Boga u čitanju više Božjih reči, da je shvatanje istine najvažnije od svega, da su shvatanje istine i spoznaja sebe ključni i da su samo sposobnost primenjivanja istine i pretvaranja istine u svoju stvarnost ulazak na pravi put vere u Boga. Pa, koliko godina iskustva mislite da morate da imate da biste imali tu spoznaju i osećanje u srcu? Ljudi koji su promućurni, koji su pronicljivi, koji imaju snažnu želju za Bogom – takvi ljudi će možda moći da se preokrenu za jednu ili dve godine i da započnu svoj ulazak. Ali ljudi koji su zbunjeni, koji su tupi i glupi, kojima nedostaje uvid – proći će im tri ili pet godina u stanju ošamućenosti, neće biti svesni da ništa nisu zadobili. Ako svoje dužnosti obavljaju sa elanom, mogu da provedu više od deset godina ošamućeni i da i dalje ne ostvaruju očigledne dobitke niti da budu u stanju da govore o svojim iskustvenim svedočenjima. Tek kada su oterani ili eliminisani, konačno se probude i pomisle u sebi: „Zaista nemam nikakvu istina-stvarnost. Zaista nisam osoba koja stremi ka istini!” Nije li njihovo buđenje u ovom trenutku stiglo pomalo kasno? Neki ljudi besciljno lutaju ošamućeni, stalno se nadaju da će doći Božji dan, ali uopšte ne tragaju za istinom. Posledica toga je da je prošlo više od deset godina a da nisu ništa zadobili, niti su bili u mogućnosti da podele bilo kakvo svedočenje. Tek kada su oštro orezani i upozoreni, oni konačno osećaju kako Božje reči prodiru u njihovo srce. Kako su im srca nepopustljiva! Kako može da bude u redu da ne budu orezani i kažnjeni? Kako može da bude u redu da ne budu strogo disciplinovani? Šta mora da se učini da bi se oni osvestili, da bi odreagovali? Oni koji ne streme ka istini neće pustiti ni suzu dok ne ugledaju mrtvački sanduk. Tek kada počine mnoštvo demonskih i zlih stvari, dolazi im spoznaja i kažu sebi: „Da li je moja vera u Boga gotova? Zar me Bog više ne želi? Da li sam osuđen?” Počinju da se preispituju. Kada su negativni, oni osećaju da su sve ove godine verovanja u Boga bile uzaludne i puni su gorčine i skloni su da odustanu od sebe kao da su beznadežan slučaj. Ali kada se prizovu pameti, shvataju: „Zar ovim ne nanosim samo sebi štetu? Moram da stanem na noge. Rečeno mi je da ne volim istinu. Zašto mi je to rečeno? Kako to da ne volim istinu? Jao, ne! Ne samo da ne volim istinu, već ne mogu ni istine koje shvatam da sprovedem u delo! To je ispoljenje odbojnosti prema istini!” Razmišljajući o tome, pomalo se kaje, a pomalo strepi: „Ako nastavim ovako, sigurno ću biti kažnjen. Ne, moram brzo da se pokajem – Božja narav ne sme da se uvredi.” Da li je u tom trenutku njegov nivo nepopustljivosti smanjen? Kao da mu je igla probola srce; oseća nešto. A kada imaš taj osećaj, tvoje srce se uznemiri i počneš da se interesuješ za istinu. Zašto se u tebi javilo to interesovanje? Zato što ti je istina potrebna. Bez istine, kada si orezan, ne možeš da joj se pokoriš ili da prihvatiš istinu, i ne možeš da budeš postojan kada si na probi. Ako bi postao starešina, da li bi mogao da se uzdržiš od toga da budeš lažni vođa i da ideš putem antihrista? Ne bi. Možeš li da prevaziđeš svoj položaj i hvale drugih ljudi? Možeš li da prevaziđeš situacije ili iskušenja sa kojima se suočavaš? Predobro poznaješ i razumeš sebe, te ćeš reći: „Ako ne shvatam istinu, ne mogu da prevaziđem sve ovo – ja sam bezvredan, nisam sposoban ni za šta.” Kakav je to mentalitet? To je potreba za istinom. Kada imaš potrebu, kada si najbespomoćniji, samo ćeš želeti da se osloniš na istinu. Osetićeš da čovek ni na koga drugog ne može da se osloni i da samo oslanjanje na istinu može da reši tvoje probleme i omogući ti da prebrodiš orezivanje, kušnje i iskušenja i pomogne ti da prebrodiš svaku situaciju. I što više se budeš oslanjao na istinu, to ćeš više osećati da je istina dobra, korisna i od najveće pomoći za tebe i da može da reši sve tvoje poteškoće. U takvim trenucima počećeš da žudiš za istinom. Kada ljudi stignu do te tačke, da li njihova iskvarena narav počinje da se smanjuje ili menja malo po malo? Kada počnu da shvataju i prihvataju istinu, način na koji ljudi vide stvari počinje da se menja, posle čega i njihove naravi počinju da se menjaju. To je spor proces. U ranim fazama ljudi nisu u stanju da uoče te sitne promene; ali kada zaista shvate i kada su u stanju da primenjuju istinu, počinju da se dešavaju suštinske promene i oni mogu da osete takve promene. Od trenutka kada ljudi počnu da čeznu za istinom, i da osećaju glad za sticanjem istine, i žele da traže istinu, do trenutka kada im se nešto dogodi i, na osnovu njihovog shvatanja istine, oni budu u stanju da sprovedu istinu u delo i da zadovolje Božje namere, i da ne deluju u skladu sa svojom voljom, i u stanju su da prevaziđu svoje motive, i da prevaziđu svoje sopstveno nadmeno, buntovno, nepopustljivo i izdajničko srce, zar onda, malo po malo, istina ne postaje njihov život? A kada istina postane tvoj život, nadmene, buntovne, nepopustljive i izdajničke naravi u tebi prestaju da budu tvoj život i više ne mogu da te kontrolišu. A šta upravlja tvojim ponašanjem u ovom trenutku? Reči Božje. Kada reči Božje postanu tvoj život, da li je došlo do promene? (Jeste.) A posle toga, što se više menjaš, stvari postaju bolje. To je proces u kojem se naravi ljudi menjaju, a postizanje tog dejstva traje dugo.

Koliko vremena je potrebno za promene u naravi zavisi od osobe; ne postoji određeni vremenski okvir za to. Ako je to neko ko voli istinu i stremi ka njoj, onda će se promene u njegovoj naravi videti za sedam, osam ili deset godina. Ako je prosečnog kova, a takođe je spreman da stremi ka istini, možda bude potrebno oko petnaest ili dvadeset godina pre nego što se promene primete u njegovoj naravi. Ključna je odlučnost osobe da stremi ka istini i koliko je pronicljiva, to su odlučujući faktori. Svaka vrsta iskvarene naravi postoji u svakoj osobi u različitom stepenu, sve je to ljudska priroda i sve je duboko ukorenjeno. Međutim, stremljenjem ka istini i njenom primenom, i prihvatanjem Božjeg suda, grdnje, orezivanja, kušnji i oplemenjivanja, različiti stepeni promene mogu se postići u svakoj naravi. Neki kažu: „Ako je tako, zar promene u naravi nisu samo pitanje vremena? Kada dođe vreme, znaću šta su promene u naravi i uspeću da uđem.” Da li je stvarno tako? (Ne.) Ni u kom slučaju. Da je vreme dovoljno da bi se postigle promene u naravi, onda bi svi oni koji veruju u Boga celog života automatski trebalo da ostvare promene u svojoj naravi. Ali da li stvari zaista tako stoje? Da li su ti ljudi zadobili istinu? Da li su postigli promene u svojoj naravi? Nisu. Ljudi koji veruju u Boga ima kao pleve, ali oni čija se narav promenila retki su kao jednorozi. Da bi se ljudske naravi zaista promenile, ljudi moraju da se oslanjaju na stremljenje ka istini da bi se to postiglo; oni se usavršavaju oslanjajući se na delo Svetog Duha. Promene u naravi postižu se stremljenjem ka istini. S jedne strane, ljudi moraju da plate cenu, moraju da plate cenu kada je u pitanju stremljenje ka istini, i nema tih teškoća koje su isuviše male da bi se zadobila istina. Pored toga, da bi Sveti Duh delovao i neku osobu usavršio, On mora da je potvrdi kao ispravnu vrstu osobe, osobe koja je dobrodušna i koja istinski voli Boga. Saradnja ljudi je neophodna, ali zadobijanje dela Svetog Duha je još važnije. Ako ljudi ne streme ka istini ili je ne vole, ako nikada ne umeju da pokažu uvažavanje prema Božjim namerama, a još manje da vole Boga, ako nemaju osećaj tereta prema radu crkve i nemaju ljubavi prema drugima – i pogotovo ako nemaju odanosti kada obavljaju svoju dužnost – onda ih Bog ne voli i nikada ih neće usavršiti. Dakle, ljudi ne smeju da iznose tvrdnje naslepo, već moraju da shvate Božje namere. Bez obzira na to šta Bog kaže ili čini, oni moraju da budu u stanju da se pokore i da štite rad crkve, njihova srca moraju da budu ispravna, i samo tada Sveti Duh može da deluje. Ako ljudi žele da ih Bog usavrši, onda moraju da imaju srce koje voli Boga, srce koje se pokorava Bogu, bogobojažljivo srce, i kada obavljaju svoju dužnost moraju da budu odani Bogu i da donose zadovoljstvo Bogu. Tek tada će biti u stanju da zadobiju delo Svetog Duha. Kada Sveti Duh dela u ljudima, oni su prosvećeni kada čitaju Božje reči, imaju put za primenu istine i načela u obavljanju svoje dužnosti, Bog im pokazuje put kada su u nevolji, a njihova srca su radosna i mirna bez obzira na to koliko pate. Kada ih Sveti Duh tako vodi deset ili dvadeset godina, promeniće se, a da to i ne primete. Što pre dođe do promene, pre će imati mir; što pre dođe do promene, pre će postati srećni. Tek kada se naravi ljudi promene, oni mogu da pronađu istinski mir i radost, tek tada mogu da vode zaista srećan život. Oni koji ne tragaju za istinom nemaju duhovni mir niti radost, njihovi dani postaju sve prazniji i sve teže podnošljivi. Za one koji veruju u Boga ali ne streme ka istini, njihovi dani su ispunjeni bolom i patnjom. Stoga, kada ljudi veruju u Boga, ništa nije važnije od zadobijanja istine. Zadobiti istinu znači zadobiti život, i što se pre istina zadobije, to bolje. Bez istine, životi ljudi su prazni. Zadobiti istinu znači naći mir i radost, biti u stanju da živiš pred Bogom, da budeš prosvećen, usmeravan i vođen delom Svetog Duha, u njihovom srcu će biti sve više svetlosti, a njihova vera u Boga će postajati sve jača. Dakle, da li vam je sada jasnija istina koja se odnosi na promene u naravi? (Da, sada shvatamo.) Ako vam je to zaista jasno, onda imate put i znate kako da budete delotvorni u stremljenju ka istini.

28. april 2017. godine