Šta je to vera u Boga? To je najpraktičnije pitanje, kao i najosnovnija istina koju vernik mora da razume. Da li je vera u Boga neka vrsta ubeđenja ili je to pravac i cilj u životu neke osobe? Šta je krajnja svrha vere u tvom srcu? Zašto želiš da imaš veru u Boga? Odnosno, šta tvoje verovanje znači? Šta su osnova i temelj tvoje vere u Boga? Šta je tvoja motivacija? Drugim rečima, koju nameru i svrhu imaš u svom verovanju u Boga? Čemu to na kraju služi? To su najpraktičnija pitanja. Možeš da kažeš da ljudi veruju u Boga i prihvataju Ga da bi dobili blagoslove. Ljudi veruju u Boga da bi imali nešto u šta bi mogli da polažu svoje nade, za čim bi mogli da čeznu i čemu bi mogli da streme u misaonom i duhovnom carstvu. To je izvorna namera koja stoji iza vere ljudi u Boga. Međutim, kada ljudi poveruju u Boga, kada dođu u dodir s Božjim rečima, istinom, Božjim delom i svim oni različitim ljudima, događajima i stvarima pod Božjom suverenošću, njihovi nazori o veri se nesvesno menjaju i u izvesnoj meri razumeju istinu; oni tek tada shvataju da im vera u Boga omogućava da zadobiju istinu, da je vera najznačajnija i da vera zaista može da promeni ljude u mnogim aspektima i da konačno reši problem ljudske iskvarenosti. Da bi imao veru u Boga, najpre moraš da odgovoriš na sledeća pitanja: zašto ljudi veruju u Boga? Koja je svrha verovanja u Boga? Šta je to što ih motiviše da veruju u Boga? Šta su početna želja i težnja u verovanju u Boga? Koliko ste razmišljali o tim pitanjima? Da li imate tačne odgovore? (U početku sam verovao u Boga u želji da dobijem blagoslove. Kada su mi Božje reči donele osudu i grdnju, video sam da sam samo stremio blagoslovima, da stvarno nisam imao savesti niti razuma i da sam bio suviše sebičan. Osećao sam da me je Sotona duboko iskvario, pa sam čeznuo za tim da budem neko ko ima savest i razum, neko ko bi mogao da zauzme pravo mesto stvorenog bića i da sledi Boga. Sada imam samo ovo malo znanja.) Kada ljudi počnu da veruju u boga, oni stalno žele da dobijaju blagodati, blagoslove i dobrobiti, da zadovolje različita htenja i želje duha ili tela. Od početka svog verovanja, kada su težili takvim stvarima, puno su patili, a sada shvataju da značaj vere prevazilazi takve stvari. Značaj vere je suviše velik i suviše praktičan, a dobrobiti koje se dobijaju su suviše brojne da bi se sabrale u nekoliko reči. Kad neko veruje u Boga, on najpre mora da reši probleme čovečje iskvarene naravi i greha, kao i da dostigne pokornost i spoznaju Boga. Samo tako čovek može stvarno da se oslobodi svoje iskvarene naravi i da pobegne od Sotoninog uticaja kako bi se u potpunosti okrenuo Bogu. To što ljudi veruju u Boga, kao i to što Ga slede, ima za cilj da se od Njega zadobiju istina i život, da se na kraju postane neko ko je u skladu s Božjim namerama i ko je u stanju da se pokori Bogu i obožava Boga. To je pravo značenje vere. Ako posmatramo kako ljudi shvataju veru, možemo videti da su njihovi nazori, namere i motivacije u pogledu vere pretrpeli velike promene. Šta je dovelo do te promene? (Ona je rezultat Božjeg izražavanja istine i celokupnog dela koje je On obavio nad ljudima.) Tako je. Ovu promenu nije donelo vreme, niti ti je neko nameće niti je ona rezultat uticaja ili širenja bilo kakvog verskog uticaja, a još manje je dobrota tvog srca podstakla Nebo da te promeni u bolju, čovekoliku osobu. To su sve ljudske predstave i uobrazilje. U stvari, najpraktičnija stečena korist je da ljudi vođeni Božjim rečima, zalivani i pastirski čuvani Božjim rečima, počnu da razumeju istinu i da shvate Božje namere, da jasno mogu da vide tamu i zlo među ljudima i da se njihove ideje i nazori u velikoj meri promene. Šta dovodi do tih promena? One su rezultat Božjeg dela i Božjih reči doživljenih postepeno i malo-po-malo. Pa šta onda podrazumevaju te promene? One podrazumevaju najvažniju stvar vere, a to je spasenje. To je krajnje značenje čovekove vere. U stvari, ljudi ne traže mnogo od vere. Njihov cilj je da jednostavno dobiju blagodat i da traže mir. Onda to prelazi u želju da se bude dobar a ne loš čovek i, konačno, ljudi samo žele da dobiju dobro odredište. Međutim, upravo tu leži najveće pitanje: kakav efekat Bog zapravo želi da postigne Svojim delom suda i pročišćenja i Svojim spasenjem čoveka? To je ono što bi ljudi trebalo da shvate. Šta Bog koristi u Svom delu spasenja čoveka da to spasenje ostvari? On koristi čovekovo razumevanje istine i Njegovih reči, a zatim i čovekovo iskustvo suda i grdnje, iskušenja i oplemenjivanja, oslobađanja od greha i Sotoninog uticaja. Na kraju krajeva, šta je krajnje značenje ljudske vere? Jednostavno rečeno, to je biti spasen. A šta znači spasenje? Hoću da svi razmislite o tome i kažete Mi šta stvarno znači biti spasen. (To znači da možemo da se oslobodimo Sotoninog mračnog uticaja, da se u potpunosti okrenemo Bogu i da na kraju preživimo.) (Ljudi koji žive pod vlašću Sotone zaslužuju smrt, ali ljudi koji su spaseni tako što su iskusili Božje delo neće umreti.) Svi vi to razumete i možete da objasnite na nivou doktrine, ali jednostavno ne znate šta znači stvarno biti spasen. Da li biti spasen znači odbaciti svoju iskvarenu narav? Da li biti spasen znači da ne lažeš, da budeš iskrena osoba i da prestaneš da se buniš protiv Boga? Kakvi su ljudi nakon što su spaseni? Jednostavno rečeno, biti spasen znači da ćeš moći da nastaviš da živiš, da si vraćen u život. Nekada si živeo u grehu i bio si na putu ka smrti – kako Bog to vidi, ti si bio mrtav čovek. Na osnovu čega to kažemo? Pod čijom vlašću ljudi žive pre nego što dostignu spasenje? (Pod vlašću Sotone.) A na šta se ljudi oslanjaju da bi živeli pod Sotoninom vlašću? Oslanjaju se na svoju sotonsku prirodu i iskvarenu narav da bi živeli. Da li je onda celo njihovo biće – njihovo telo i svi drugi aspekti, kao što su njihov duh i misli – živo ili mrtvo? S Božje tačke gledišta, oni su mrtvi, oni su leševi koji hodaju. Spolja deluje kao da dišeš i misliš, ali ti prkosiš Bogu, buniš se protiv Boga, stalno razmišljaš samo o zlu, misliš samo o onome što Bog prezire, mrzi i osuđuje. U Božjim očima, sve to ne samo što pripada telesnom, nego i u potpunosti pripada Sotoni i đavolima. Dakle, da li je iskvareno čovečanstvo uopšte ljudsko u Božjim očima? Ne, to su zveri, đavoli i Sotone; to su žive Sotone! Svi ljudi žive u skladu sa Sotoninom prirodom i naravi, a kako Bog to vidi, oni su žive Sotone obučene u ljudsko telo, đavoli u ljudskoj koži. Bog takve ljude karakteriše kao leševe koji hodaju, kao mrtve. Bog sada čini delo spasenja, što znači da će On uzeti hodajuće leševe koji žive u skladu sa Sotoninom iskvarenom naravi i njegovom iskvarenom suštinom – mrtve – i pretvoriti ih u žive ljude. To znači biti spasen. Čovek veruje u Boga da bi bio spasen – šta to znači biti spasen? Kada neko dostigne Božje spasenje, on je mrtvac koji je oživeo. Nekada je pripadao Sotoni, bio je predodređen da umre, a sada je oživeo kao čovek koji pripada Bogu. Ako ljudi mogu da se pokore Bogu, da Ga spoznaju, da Mu se poklone i da Ga obožavaju kada veruju u Njega i slede Ga, ako u svom srcu više ne gaje otpor i buntovništvo protiv Boga, ako Mu se više neće opirati ili Ga napadati i ako mogu iskreno da Mu se pokore, onda su u Božjim očima oni zaista živi ljudi. Da li je neko ko Boga priznaje samo na rečima živ čovek? (Nije.) Koja vrsta ljudi je onda živ čovek? Kakva je stvarnost živih ljudi? Šta živi ljudi moraju da poseduju? Recite Mi šta vi mislite o tome. (Ljudi koji mogu da prihvate istinu su živi ljudi. Kada se ljudski ideološki nazori i nazori koji se tiču stvari promene i usklade s Božjom rečju, onda su to živi ljudi.) (Živi ljudi su oni koji razumeju istinu i u stanju su da je sprovode u delo.) (Onaj ko se boji Boga i kloni se zla, kao što je Jov to učinio, je živa osoba.) (Ljudi koji spoznaju Boga, koji mogu da žive u skladu s Božjim rečima i koji mogu da prožive istina-stvarnost – to su živi ljudi.) Svi ste vi govorili o jednoj vrsti ispoljavanja. Da bi neko na kraju bio spasen i postao živa osoba, on mora da makar bude u stanju da sluša Božje reči i da izgovara reči savesti i razuma, mora da misli i da razaznaje, da bude u stanju da razume istinu i da je sprovodi u delo, da bude u stanju da se pokori Bogu i da Ga obožava. To je prava živa osoba. O čemu živi ljudi često razmišljaju i šta rade? Oni mogu da rade nešto od onoga što bi normalni ljudi trebalo da rade. Pre svega, oni dobro obavljaju svoju dužnost, boje se Boga i klone se zla u onome što misle i otkrivaju, u onome što kažu i što redovno rade. To je priroda onoga što oni često misle i rade. Da budemo malo precizniji, ono što kažu i rade u najmanju ruku je uglavnom u skladu s istinom. Bog to ne osuđuje niti odbacuje s gnušanjem, već priznaje i odobrava. To rade živi ljudi i to je ono što treba da rade. Ako priznajete Boga samo na jeziku i jedino verujete u svom srcu, možete li da zadobijete Božje odobravanje i dostignete spasenje? (Ne možete.) Zašto ne možete? Neki ljudi kažu: „Verujem da Bog postoji”, „Verujem u Božju suverenost nad svim stvarima i nad sudbinom čovečanstva”, „Verujem da je sve u vezi sa mnom u Božjim rukama, da me je Bog vodio tokom većeg dela mog života i da Bog može da me vodi i na mom budućem putu” i „Verujem da Bog može da promeni moju sudbinu”. Da li to što imaju takvu „veru” znači da su spaseni? (Ne.) Pa, kakva onda vrsta vere znači da su ljudi zaista spaseni? (Vera koja im dozvoljava da se boje Boga i da se klone zla, kao što je Jov to uradio.) Kako ljudi mogu da steknu takvu istinsku veru? Verbalno priznanje i verovanje u srcu: može li takva vera da dȃ srce koje se boji Boga i kloni se zla? Da li takvo verovanje znači da ljudi poznaju Boga? Da li ono dozvoljava ljudima da ostvare pokornost Bogu? Da li se njime dostiže spasenje? Šta još tu nedostaje? Moramo da razmislimo o tim pitanjima i da ih razumemo.

Da li postoji neka razlika između verovanja, ubeđenja i istinske vere? (Postoji.) Naravno da postoje razlike i treba tačno da utvrdiš koje su to razlike. Ako nisi u stanju da razlikuješ te tri stvari, možeš da osećaš da imaš istinsku veru u Boga, a da samo imaš nejasno verovanje ili ubeđenje. Kako nejasno ubeđenje može da zameni tvoju istinsku veru u Boga? U stvari, svoja ubeđenja i verovanja si stavio na mesto stvarnog poverenja. Ako tvoja vera u Boga nije ništa više od verovanja ili ubeđenja, onda nikada ne možeš zaista da stupiš pred Boga, a Bog ne odobrava takvu veru kao što je tvoja. Kakva je razlika između verovanja, ubeđenja i istinske vere? Verovanje i ubeđenje nije lako jasno objasniti, pa hajde da najpre govorimo o istinskoj veri. Šta je to istinska vera u Boga? (Verovanje da su svi događaji i sve stvari pod Božjom suverenošću.) Da li je to istinska vera ili verovanje? (Verovanje.) (Istinska vera počiva na temeljima spoznaje Boga. Ljudi mogu da poseduju istinsku veru tek kada spoznaju Boga.) To shvatanje je samo donekle ispravno. Kako ljudi mogu da steknu istinsku veru? Kako se ispoljava istinska vera? Ako ljudi imaju istinsku veru, da li će oni pogrešno razumeti Boga ili se žaliti na Njega? Da li će se suprotstavljati Bogu? (Neće.) Ako ljudi imaju istinsku veru, da li će se buniti protiv Boga? Da li ljudi mogu da udovolje Bogu kada nastoje da čine dobro i da budu dobri ljudi na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja? (Ne mogu.) Ostavimo po strani ove tri koncepcije verovanja, ubeđenja i istinske vere i hajde da najpre razgovaramo o jednoj stvari. Šta je po čuvenju Petar uradio pre nego ga je Bog spasio i usavršio? (Tri puta se odrekao Gospoda.) Šta je još Petar uradio pre nego što se tri puta odrekao Gospoda? Kada je Gospod Isus kazao da će biti razapet, šta je Petar rekao? („Bože sačuvaj, Gospode! To se tebi neće dogoditi!” (Matej 16:22).) Da li je istinska vera navela Petra da to kaže? (Nije.) Pa šta je onda to bilo? To su bile čovekove dobre namere i to je bilo prekidanje Božjeg dela. Odakle Petru ta vrsta dobrih namera? (Iz ljudske volje.) Zašto je imao takvu ljudsku volju? On nije razumeo Božju nameru, nije razumeo službu Gospoda Isusa i nije stvarno razumeo Gospoda Isusa. On je sledio Gospoda samo zato što Mu se divio. U svom srcu je obožavao Gospoda, pa je hteo da ga voli i da ga čuva. Mislio je: „To ne sme Tebe da zadesi. Ti ne možeš da trpiš takav bol! Ako treba da se pati, ja ću patiti. Ja ću patiti umesto Tebe.” On nije znao Božju nameru, imao je neke dobre namere koje proističu iz ljudske volje i hteo je spreči da se to dogodi. Pa šta ga je onda nateralo da tako postupi? S jedne strane, to je bila plahovitost, ljudska volja i nemogućnost da razume. S druge strane, on nije razumeo Božje delo. Da li je to uradio zato što je imao stvarno poverenje? (Nije.) Pa zašto je onda imao takve dobre namere? Da li su takve dobre namere u skladu s istinom? Da li one predstavljaju dobra dela? Iako je hteo da učini dobro i iako je postupio u dobroj nameri i iskrenosti, kakva je bila priroda njegovih postupaka? Da li su u pitanju bili ponašanje i postupci koji proističu iz istinske vere? (Nisu.) Sada je jasno da odgovor glasi nikako. Da li je to onda verovanje? (Jeste.) Hajde da to iskoristimo da govorimo o tome šta je to verovanje. Verovanje je vrsta dobre žudnje i dobre želje koje najviše odgovaraju ljudskim predstavama i uobraziljama. To je nešto što čovečanstvo uopšteno smatra dobrim, ispravnim i pozitivnim. Vrsta dobre misli, vrsta dobre ideje, dobro postupanje i dobra motivacija koja je u potpunosti u skladu s ljudskim predstavama i osećanjima. To je ono za čim ljudi žude. To je verovanje. Verovanje nije istinska vera. Ono u potpunosti proizilazi iz ljudske volje i ne odgovara merilima koje Bog zahteva, pa stoga verovanje nije stvarno poverenje. Petar je zaista bio dobar čovek. On je imao dobru ljudskost i bio je jednostavan, iskren, strastven i ozbiljan u svojim stremljenjima. Nije gajio nikakve sumnje u svom srcu u pogledu identiteta Gospoda Isusa. Dakle, on je iz sveg srca mogao da izgovori ove reči: „Bože sačuvaj, Gospode! To se tebi neće dogoditi!” To što je mogao da kaže tako nešto pokazuje njegovu ljudskost i njegov integritet. Iako je to jedna vrsta želje, jedna vrsta dobre namere i iako je to samo jedna vrsta ponašanja, postupanja i prikazivanja koji proističu iz određene vrste verovanja, možemo videti da je Petar imao srdačnu ljudskost. Njegova verovanja su bila pozitivna i ispravna, ali nažalost, pošto je bio suviše malog rasta, pošto je suviše malo znao o Bogu i nije znao Božji plan upravljanja, nije znao delo koje Bog namerava da učini i nije razumeo Božju nameru, on je učinio nešto nerazumno što se isključivo zasnivalo na ljudskoj volji i što je prekinulo Božje delo. To je bio ljudski postupak koji je proistekao iz verovanja i to očigledno nije bila istinska vera. Ako neko ima takva verovanja koja dovode do dobrog ponašanja i do dobrih namera, da li će Bog pamtiti stvari koje taj neko učini? Bog ne pamti takve stvari, pa se one čine uzalud! Umesto toga, Bog je rekao: „Odlazi od mene, Satano!” (Matej 16:23). Razmislite o tome. Zašto je Gospod Isus izgovorio reči koje ljudi smatraju tako neuviđavnim? Zašto Gospod Isus nije pokazao razumevanje kad je video Petrove dobre namere? Kakav je bio Božji stav o tome? Da li je Bog odobrio ovu Petrovu dobru nameru? (Nije.) Bog je ispitao Petrovo srce i video da on nema nikakve zle namere, pa nije bilo potrebe da On razotkrije suštinu toga. Da li je to u redu? (Nije.) Zašto? Šta Bog misli o dobrim ljudskim namerama, o ljudskim verovanjima i o stvarima za koje ljudi misle da su dobre, ali koje se ne slažu s Božjim namerama? Bog kaže da takve stvari potiču od Sotone i da predstavljaju opiranje Bogu. To je ono što Bog veruje. Da li je takvo mišljenje u suprotnosti s ljudskim načinom razmišljanja? (Jeste.) Šta bi prosečna osoba uradila kao odgovor Petru ako bi postupala na osnovu ljudske privrženosti? Dozvolila bi mu da sačuva ponos i dala bi mu prostora, misleći u svom srcu: „Petrove namere su dobre i on hoće da Te zaštiti. Bilo bi neuviđavno tako prekoreti Petra!” Ali Božji postupci ne odgovaraju ljudskim predstavama. Kakva je priroda reči koje Bog izgovara? S jedne strane, one su razotkrivanje, s druge strane, one su osuda, a s treće, one su sud. Kako se Petar osećao kada je čuo te reči? To je za njega bila grdnja i kao ubod nožem u srce. Osećao se užasno, nije razumeo i mislio je u sebi: „O, Bože, ja Te iskreno volim! Toliko verujem u Tebe, tako jako Te volim i toliko hoću da Te zaštitim, a zašto Ti sa mnom tako postupaš? Kažeš da sam Sotona i naređuješ mi da odem od Tebe. Da li sam ja Sotona? Zar nisam ja neko ko Te iskreno sledi, pa kako onda možeš da me posmatraš kao Sotonu? I što je još gore, tako si neuviđavan kada mi govoriš da idem. To je suviše uvredljivo, suviše je bolno!” Da li iz načina na koji Bog postupa i odnosi se prema takvim stvarima možete da vidite kakav je Božji stav prema ljudskom verovanju? (Osuda, sud i razotkrivanje.) Tako je. Bog ne samo što mrzi takve stvari, nego ih se i gnuša i, što je najozbiljnije, On ih osuđuje. Bog se pokazao iz takvih stvari. Da li ste videli Božju narav? (Božja narav je pravedna.) Naravno da je tako. I šta još? Iako su za Boga tolerancija, milosrđe, strpljenje i dobrota veoma korisni za ljude, iako su to delovi nečega što Bog ima i što jeste, a što je ljudima lakše da prihvate, i iako su to stvari koje Bog uvek otkriva i daruje ljudima, kako Bog postupa s ljudima kada uvrede Božju narav i prekrše Njegova načela? Bog ih osuđuje! Bog ljudima ne daje dvosmislene izjave i ne kaže: „Ljudi su to učinili u dobroj nameri i bez skrivenih motiva, pa ću ih ovog puta poštedeti.” Za razliku od čoveka, Bog ne dozvoljava srednji put i ne dozvoljava razvodnjavanje ljudskom voljom. Jedan je jedan, dva su dva. Ispravno je ispravno, pogrešno je pogrešno. Za Boga nema dvosmislenosti. Ako ljudi detaljno analiziraju šta je Petar rekao Gospodu Isusu: „Bože sačuvaj, Gospode! To se tebi neće dogoditi”, oni mogu videti šta je to verovanje. Da li ljudi koji poseduju verovanje mogu da udovolje Bogu? Da li verovanja mogu da dovedu do istinske vere? Da li mogu da zamene istinsku ljudsku veru u Boga? (Ne mogu.) Apsolutno je tačno da ne mogu.

Šta su na kraju krajeva verovanja? Ona su neka vrsta uobrazilje i predstave, lepe želje, dobri ciljevi i uzvišeni ideali koje ljudi uspostavljaju. Kada se te stvari uspostave, ljudi jure u tom pravcu, stremeći im i ostvarujući ih tako što se oslanjaju na ljudske dobre namere, ljudske napore, ljudsku spremnost da pati ili na još dobrih ljudskih dela. Šta tu nedostaje? Zašto ljudi koji poseduju verovanje ne mogu da udovolje Bogu? (Ljudi svojim verovanjima prekidaju i ometaju Božje delo.) To je jedan očigledan aspekt. Osim toga, kada ljudi čine nešto na osnovu svojih verovanja, ima li istine u tome što čine? (Nema.) Hajde da detaljno analiziramo ono što je Petar uradio. Petar je rekao: „Bože sačuvaj, Gospode! To se tebi neće dogoditi!” Da li ima istine u tim rečima? (Nema.) Šta je hteo da kaže kad je rekao: „To se tebi neće dogoditi”? Zašto to ne može da se dogodi Bogu? Da li je to možda zato što Bog nema suverenost nad svim tim? Zar Bog nema poslednju reč u svemu tome? Ako Bog nešto dozvoli, to će se i dogoditi. Ako Bog ne dozvoli, zar to neće biti izbegnuto? Da li su Petrove reči: „To se tebi neće dogoditi” mogle sve da promene? Ko je odredio da se cela ta stvar desi, da se tako odvija i da se tako završi? (Bog je to odredio.) Pa kakve su onda te reči koje je izgovorio Petar? To su nerazumne reči, reči izgovorene u neznanju, reči izgovorene u ime Sotone. A to je posledica ljudskih verovanja. Da li je to ozbiljan problem? (Jeste.) U kojoj meri je ozbiljan? (To predstavlja protivljenje Bogu i služi Sotoni kao izduvni ventil.) Tačno tako. To služi Sotoni kao izduvni ventil, a to znači opiranje Bogu i rušenje Božjeg dela u ime Sotone. Da je Gospod Isus po tom pitanju učinio kao što je Petar rekao, zar Njegovo delo iskupljenja čovečanstva ne bi time bilo uništeno? Kakva je priroda tih reči koje je Petar izgovorio? (One prekidaju Božje delo.) Zato je Bog nemilosrdno izgovorio ove gnevne reči: „Odlazi od mene, Satano!” To su reči osude, kao i sud. U njima leži Božja narav! Kada ljudi poseduju takva verovanja, verovanja pomešana s dobrim namerama, ljudskim žudnjama, lepim ljudskim željama i svim onim što ljudi smatraju pozitivnim, pravednim i dobrim, da li Bog to odobrava? (Ne odobrava.) Ljudi sve to vide kao nešto dobro, pa zašto onda Bog ne daje Svoje odobrenje? S jedne strane, to je zato što ljudi nemaju pravu spoznaju Boga. To je uopšteni razlog. Osim toga, s praktične tačke gledišta, ljudi se iskreno ne pokoravaju rečima koje Bog izgovara i postupcima koje On čini, niti ih stvarno razumeju. Po tome kako ljudi razmišljaju, oni bi stalno da Bog ne radi ovo ili da ne radi ono. Oni uvek misle: „Stvarno nije dobro da Bog tako postupa. Mi ne bismo očekivali takve postupke, to je neuviđavno prema ljudima.” Kada se ljudi suoče s takvim nečim, oni često stvaraju predstave, puni su ljudskih uobrazilja i pribegavaju svim ljudskim načinima da nešto urade. Tu nema pokoravanja, nema prave spoznaje, nema pravog straha od Boga, već samo prekidanja i rušenja Božjeg dela. Nema nijednog elementa istinske vere. Stoga se Petru sudilo nakon što je izgovorio te reči. Da li je nešto zadobio nakon tog suda? (Mogao je malo bolje da razume sebe i Božju narav.) Da li je takav sud nešto dobro ili loše? U najmanju ruku, to je bio jak udarac po glavi koji ga je naterao da zastane i razmisli: „Gospode, da li sam ja Sotona? Ja iskreno verujem u Tebe, ja sam taj koji Te voli, ja sam Tvoj verni sledbenik! Kako ja mogu da budem Sotona?” Nakon što je ponovo razmislio o tome, pomislio je: „Gospod Isus me je prekoreo tako jasnim i jednostavnim rečima. Rekao mi je da stanem iza njega i prekoreo me kao Sotonu. To znači da sam u ovome postupio kao da sam Sotona! Koja to vrsta ljudi može da dela u ime Sotone? Neko ko nije usklađen s Bogom. Takav čovek može u svakom trenutku i na bilo kom mestu da se odupre Bogu i da Ga izda, može da sruši Božje delo, može da omete i pokvari Božje delo i da tako postane neprijatelj Boga. To je grozno! U tom slučaju, brzo ću se povući iza Boga i začepiti gubicu.” Zar to ne pokazuje da se Petar polako urazumio, da je razumeo i da je uvideo ozbiljnost problema? Shvatio je da čovek uvek čovek, a da je Bog uvek Bog i da između čoveka i Boga postoji distanca. Kada čovek postupa iz dobrih namera, Bog to vidi kao prekidanje i ometanje. Ako krenemo dalje, da li ispada da je Božji sud nad čovekom dobra stvar? (Jeste.) Dakle, da li je to nešto loše ako neko pokaže malo nerazumnosti? Ako tako gledamo na stvar, to nije nešto loše nego dobro. Zašto kažemo da ispada da je to nešto dobro? (Ljudi imaju koristi od toga.) Tačno, ljudi imaju neke koristi. Kako se dolazi do tih koristi? Kada si podvrgnut Božjem sudu i pokoriš mu se, kada ispitaš sebe i prihvatiš sve što dolazi od Boga – sve Božje izraze, Božja otkrića i sve što Bog zahteva od tebe – i to postane tvoja stvarnost i tvoj život, onda će, a da to i ne znaš, tvoja iskvarenost biti pročišćena. Dakle, ako si podvrgnut sudu, da li je to dobro ili loše? (Dobro.) Da li ste spremni na to da prihvatite sud? (Spremni smo.) Pa da li bi onda bilo u redu da vam se sudi svakog dana? Zbog toga ne bi mogao normalno da jedeš, spavaš niti da se odmaraš. Kad se nešto desi, Bog će ti reći da odstupiš. Sudiće ti kad On bude imao vremena. Da li bi to bilo u redu? Da li bi to mogao da podneseš? Ljudi ne bi bili u stanju da to podnesu, a i Bog ne bi uradio tako nešto. Bog zaista želi da brzo porasteš i sazriš. Zato i postoje mnogi stepenici u Božjem sudu. On može ponekad da se razgnevi i da ti onda ponudi neku utehu. Ponekad može da te udari, a onda da ti ponudi milost. Iako se Bog često razgnevi, postoje pauze u Njegovim nastupima gneva tokom kojih ljudi mogu da dođu do daha. Samo putem takvog direktnog suda i osude, Bog pomaže ljudima da porastu u životu. Vredi malo propatiti da bi se zadobila istina.

Ljudi koji poseduju samo verovanje daleko su od toga da mogu da udovolje Božjim namerama, a verovanja su daleko od toga da budu odgovarajuća zamena za istinsku veru u Boga. Ako ljudi imaju veru u Boga koja se zasniva na verovanju, oni nikada ne mogu istinski da stupe pred Boga, a kamoli da Mu se pokore i da imaju bogobojažljivo srce. Zašto je to tako? Ljudska verovanja nemaju nikakve veze s istinom i daleko su od toga da ispunjavaju Božje zahteve. Kada ljudi poseduju verovanje, to ne znači da oni razumeju istinu. Ako se njihova vera u Boga zasniva na verovanju, ljudi nikada neće shvatiti Božje delo i mogu samo da ga prekidaju i ometaju. Vera koja se zasniva na verovanju ne znači da će ljudi voditi računa o Božjim namerama, a još manje da će se pokoriti Bogu. Pa šta se onda dalje desilo Petru? Pre nego što je Gospod Isus razapet, On je rekao Petru: „Zaista ti kažem da ćeš me se tri puta odreći ove noći pre no što se petao oglasi” (Matej 26:34). Šta je Petar odgovorio? („Ako treba i da umrem sa tobom, neću te se odreći!” (Matej 26:35).) To je uznemirilo Petra i on je porekao da će uraditi to što je Gospod kazao, ali na kraju, činjenice su potvrdile reči Gospoda Isusa. Da li je tada Petar imao više ili manje poverenja nego vi? (Više, on je odsekao uvo slugi visokog sveštenika kako bi zaštitio Gospoda.) To je učino zbog plahovitosti. Petrova spoznaja Gospoda Isusa i priznavanje Njegovog identiteta predstavljaju stepen njegove vere u Gospoda Isusa. Zbog toga je mogao da se očajnički bori za Gospoda Isusa, govoreći: „Ako iko pipne mog Gospoda, ja ću se boriti rizikujući svoj život!” Njegova vera je dostigla taj nivo, ali da li Bog želi čovekovu plahovitost? Naravno da ne. Petrova vera dostigla je taj nivo da je on mogao da dȃ život za Gospoda, ali zašto se onda Petar ipak tri puta odrekao Gospoda? Da li je to učinio zato što je, po proročanstvu Gospoda Isusa, to bila njegova sudbina? (Nije.) Pa koji je onda bio razlog tome? Zašto se poneo tako kukavički? Mogao je da rizikuje svoj život boreći se s drugima za Gospoda Isusa i da nekome odseče uvo. Mogao je da izgovori te reči iz dubine srca i da postupi u skladu s njima iz ljubavi prema Gospodu Isusu i to pokazuje njegovu izuzetnu iskrenost. Pa zašto se onda nije usudio da prizna Gospoda kad je došlo vreme za to? (Zato što je znao kakve su posledice. Da su ga rimski vojnici tada uhvatili, bio bi pogubljen. Plašio se da će biti uhvaćen, a takođe se plašio smrti.) Glavni razlog bila je njegova želja da spasi svoj život. Tačno je da je Petar posedovao verovanje, ali da li je imao elemente istinske vere? Petar je tada već bio shvatio da Gospod Isus jeste Hristos, Sin Boga živoga i Sȃm Bog. On je posedovao takvu istinsku veru, pa zašto je onda ipak postupio kao kukavica? (Nedostajao mu je takav rast.) Bilo mu je stalo do svog života i plašio se smrti, patnje i fizičkog mučenja. Bez obzira na razlog, on se ipak na kraju tri puta odrekao Gospoda. Bilo je tačno onako kako je Gospod rekao: „Tri puta ćeš me se odreći ove noći pre no što se petao oglasi.” Te reči su se zaista obistinile u Petru. Zašto je Gospod Isus mogao da izrekne tako nešto i da dođe do takvih zaključaka o Petru? (Bog ispituje dubinu ljudskog srca.) Šta je Bog ispitao u Petrovom srcu? (Petrov rast i njegovu veru u Boga.) Gospod Isus je video Petrov rast i dubinu njegove vere. Da li iznenađuje to što se tri puta odrekao Gospoda budući da je bio tako malog rasta? Imajući u vidu situaciju, bilo je neizbežno da postupi onako kako je postupio zbog svog rasta. Zašto je tada imao samo tako malo poverenja? (Do tada je Petar oko tri godine sledio Gospoda Isusa, pa je iskusio suviše malo Božjeg dela.) Pošto je tri godine sledio Gospoda Isusa, njegovo poverenje je moglo biti samo toliko. To je tada bio njegov rast. Stalnim produbljivanjem iskustva, njegov rast se razvio.

Da li je u redu slediti Boga bez stvarnog poverenja? Šta posedovanje istinske vere u Boga zapravo znači za ljude? Da kažemo to što jednostavnije: to je stepen tvog poverenja u sve Božje reči i u Njegovo delo, kao i stepen do kojeg možeš iskreno da veruješ. To je konkretno stepen do kojeg možeš, u svom srcu, da veruješ i priznaš ispunjenje i način tog ispunjenja onih reči koje Bog izgovara, stvari koje je Bog odredio, Božju suverenost, Božje orkestracije i uređenja, način na koji Bog uređuje buduća odredišta ljudi i sve ostalo tome slično, kao i stepen do koga imaš stvarno poverenje u sve to. Petar se tada nije ni usuđivao da prizna ime Gospoda Isusa, niti da prizna svoj odnos sa Gospodom Isusom. Imao je samo malo poverenja, a to malo poverenja ukazivalo je na njegov stvarni rast. Kakav je bio njegov stvarni rast? (On je samo priznao da Gospod Isus jeste Hristos, ali je malo znao o Bogu.) Bio je tako malog rasta i nije mogao dalje od toga. A što se vas tiče, do koje mere trenutno verujete u Boga? Da li je vaša vera jača od Petrove? Da li je slabija? Da li je otprilike ista? (Ista je u pogledu priznavanja Hristosa. Mi malo više razumemo istinu od Petra, ali tek treba da zakoračimo u mnoge od tih istina.) Ako ljudska vera u Boga ne ide dalje od pukog priznavanja da je On Bog, priznavanja da Bog može sve da orkestrira i uređuje i da On ima suverenost nad svime, nad tvojom sudbinom i nad tvojim životom – ako samo to priznaješ, ali imaš malo elemenata verovanja, još manje, skoro nijedan element pokornosti i nijedan element iščekivanja i traženja Boga – kakva je to vera? Stalno govoriš da veruješ u Boga, veruješ da je Bog suveren nad svime i da sve orkestrira, da je Bog ljudima dao život i da ćeš uraditi sve što Bog zatraži, čak i da daš sopstveni život za Boga. Ali onda se nađeš u istoj situaciji kao Petar, kada te ljudi pitaju: „Da li je to tvoj Bog?” Razmislićeš o tome, misleći: „Nevernici su svuda, zar me neće uhapsiti ako Ga priznam? Bog je rekao da možemo da koristimo svoju mudrost u kritičnim vremenima i da se uzdržimo od toga da Ga priznamo, pa ću ja koristiti svoju mudrost, a Bog mi to neće uzeti za zlo.” Ako ti je stalo do života i ako si kukavica, nećeš se usuditi da priznaš Boga, a možda Ga se čak i odrekneš. Gde je tada tvoje poverenje kojim se vodiš u verovanju da je Bog suveren nad svime? (Nema ga.) Da li je poverenje za koje si u normalna vremena mislio da ga imaš bilo stvarno ili lažno? (Bilo je lažno.) Kada se desi nešto što se ne slaže s tvojim predstavama ili nije po tvom ukusu, a Božja namera u tome tek treba da se u potpunosti pokaže, Bog od tebe traži da se u tome pokoriš. On je uredio to okruženje da bi ti mogao da naučiš svoju lekciju. Pa šta onda radiš? Primera radi, recimo da imaš izuzetno čvrstu veru i da si izuzetno pobožan i iskren, ali Bog uređuje okruženje koje ne odgovara tvojim predstavama i postupa s tobom kao da si nevernik. Osećaćeš da ti je učinjena nepravda, oči će ti se ispuniti suzama i požalićeš se Bogu, govoreći u svom srcu: „Oh, Bože, verujem u Tebe, živim za Tebe, ali Ti si ipak za mene uredio ovakvo okruženje, svrstavaš me među nevernike i mešaš me s nečistim duhovima. Zar se neću zagaditi time? Izdvajam se kao sveta osoba, kao neko ko pripada Bogu. Nije trebalo da to tako urediš. Da li znaš koliko mi nedostaješ, koliko Te volim? Ne mogu da budem odvojen od Tebe. Ne možeš sa mnom tako da postupaš, to nije pravedno prema meni!” Šta kažete na to? Gde je vaša pokornost kada se suočite s nečim što se ne slaže s vašim predstavama? (Nema je.) Čime zamenjuete pokornost? (Žalbama, pogrešnim razumevanjem i otporom.) Da li je to stvarno poverenje? Šta bi istinska vera trebalo da ima? Kako se ona pokazuje? (Traženjem Božjih namera i pokoravanjem Bogu.) Jedan jedini slučaj otkriva da li neko ima stvarno poverenje.

Hajde da razgovaramo o jednoj stvari koja se najviše razlikuje od ljudskih predstava. Mojsije je živeo u divljini četrdeset godina. Četrdeset godina predstavlja veći deo ljudskog života. Ako neko doživi osamdeset godina, četrdeset godina je polovina njegovog života. Kakvo životno okruženje je divljina? Ne samo što je divljina bila izuzetno siromašno okruženje u kojem je trebalo živeti sa brojnim poteškoćama sa kojima je Mojsije morao da se suoči, nego je i mnogo značajniji problem bilo to što tokom tih četrdeset godina on nije imao nikakav dodir sa Izraelcima, a ni Bog mu se nije ukazao. Bog je uredio ovo okruženje za Mojsija da bi ga oplemenio. Da li se to slaže s ljudskim predstavama? Ako ljudima nedostaje istinska vera, kako će se to generalno pokazati? Prve dve godine još će imati snage u svom srcu i misliće: „Bog me iskušava, ali ja se ne plašim. Imam Boga! Sve dok me Bog ne pušta da umrem, mogu da živim sve dok dišem. Živim po Bogu. Imam poverenja. Moram da udovoljim Bogu!” Imaju to malo odlučnosti, jer im još uvek ovce prave društvo. Međutim, kada prođe nekoliko godina, ovaca je sve manje, a vetar zavija i duva po ceo dan. Ljudi će se u tišini noći osetiti usamljeno. Nemaju nikog s kim bi podelili ono što im je u srcu. Kada podignu pogled ka nebu, sve što vide su mesec i zvezde. U oblačnim i kišovitim noćima, kada se čak i mesec sakrije, osećaju se još usamljenije. Njihovo poverenje se postepeno hladi a da toga nisu ni svesni. Kada se njihovo poverenje ohladi, na scenu stupa srce ispunjeno žalbama i pogrešnim razumevanjem. Odmah zatim postaju sve depresivniji, a život postepeno gubi smisao. Stalno osećaju da ih Bog ne primećuje i da ih je napustio. Dovode u pitanje postojanje Boga, a njihovo poverenje kopni. Ako ti nedostaje istinska vera, nećeš izdržati iskušenje vremena ili iskušenje okruženja. Ako ne možeš da izdržiš iskušenje koje ti Bog postavlja, Bog ti se neće obratiti, niti će ti se ukazati. Bog hoće da vidi da li veruješ u Njegovo postojanje, da li priznaješ Njegovo postojanje i da li u srcu nosiš istinsku veru. Tako Bog ispituje dubinu ljudskog srca. Da li su ljudi koji žive između neba i zemlje u Božjim rukama? Svi su oni u Božjim rukama. To je upravo tako. Nema veze da li si u divljini ili na mesecu, ti si u Božjim rukama. Tako stoje stvari. Ako ti se Bog nije ukazao, kako možeš da vidiš Božje postojanje i suverenost? Kako da istina koja kaže da „Bog postoji i suveren je nad svime” pusti koren u tvom srcu i nikad ne izbledi? Kako da tu izjavu pretvoriš u svoj život, kako da ona postane pokretačka snaga tvog života, poverenje i snaga koja ti omogućava da nastaviš da živiš? (Moli se.) To je praktično. To je put praktičnog postupanja. U svojim najtežim trenucima, kada si ponajmanje u stanju da osetiš Boga, kada prolaziš kroz najveće bolove i najusamljeniji si, kada osećaš kao da si daleko od Boga, šta bi iznad svega trebalo da uradiš? Da dozoveš Boga. Dozivanjem Boga dobićeš snagu. Dozivanjem Boga osetićeš Njegovo postojanje. Dozivanjem Boga osetićeš Njegovu suverenost. Kada dozoveš Boga, pomoliš Mu se i staviš svoj život u Njegove ruke, osetićeš da je Bog uz tebe i da te nije napustio. Kada osetiš da te Bog nije napustio, kada istinski osetiš da je uz tebe, da li će tvoje poverenje ojačati? Ako imaš pravo poverenje, hoće li s vremenom ono oslabiti i izbledeti? Sigurno neće. Da li je sada rešen problem poverenja? Da li ljudi mogu da poseduju stvarno poverenje tako što će svuda okolo nositi Bibliju i kruto memorisati stihove reč po reč? I dalje moraš da se moliš Bogu i da se oslanjaš na Njega da reši ovaj problem. Kako je Mojsije izdržao tih četrdeset godina u divljini? Tada nije postojala Biblija i oko njega je bilo malo ljudi. Imao je samo ovce pored sebe. Mojsija je svakako Bog vodio. Iako u Bibliji nije zabeleženo kako ga je Bog vodio, da li mu se Bog ukazao, da li mu se obratio, niti da li je Bog omogućio Mojsiju da razume zašto ga je On naterao da četrdeset godina živi u pustinji, ne može se poreći činjenica da je Mojsije preživeo četrdeset godina u divljini. Niko ne može da porekne tu činjenicu. Kako je mogao da preživi četrdeset godina sam u divljini, bez ikoga pored sebe s kim bi podelio ono što mu je u srcu? To niko ne bi mogao bez istinske vere. To bi bilo čudo! Ma kako ljudi razmišljali o tome, oni osećaju da se to nikad ne bi moglo desiti. To se suviše razlikuje od ljudskih predstava i uobrazilja! Ali to nije ni mit ni bajka, to je stvarna, nepromenljiva i neporeciva činjenica. Šta ta činjenica govori ljudima? Ako imaš istinsku veru u Boga, Bog te neće napustiti sve do tvog poslednjeg daha. To je jedna činjenica Božjeg postojanja. Ako imaš takvo stvarno poverenje i takvo stvarno razumevanje Boga, onda je tvoje poverenje dovoljno veliko. Tvoje poverenje se neće iscrpsti bez obzira na to u kakvom okruženju se nađeš i koliko vremena provedeš u tom okruženju.

Mojsije je proveo četrdeset godina u divljini. Bog mu se nikad nije ukazao, niti mu je pružio istinu. Mojsije u svojim rukama nije imao nikakvu knjigu sa Božjim rečima, pored sebe nije imao nikoga od Božjeg izabranog naroda i nikoga s kim bi podelio ono što mu je u srcu. Živeći sam u divljini, mogao je samo da se osloni na Boga i da Mu se moli. Na kraju je to kod Mojsija razvilo stvarno poverenje. Pa zašto je Bog to uradio? Bog je hteo da Mojsiju poveri jedan nalog, da ga upotrebi za nešto veliko; zato je bilo potrebno da Bog dela na njemu, pa ga je iskalio. Šta je Bog iskalio u Mojsiju? (Njegovo poverenje.) Bog je hteo da usavrši, a ne da iskali njegovo poverenje. Bog kali čovekove dobre namere, ono što se zove čovekova odlučnost, njegove sposobnosti i veštine, kao i njegovu plahovitost. Zašto je Mojsije tada napustio Egipat? (Ubio je jednog Egipćanina zbog svoje plahovitosti.) Da li je Bog mogao tada da ga upotrebi? (Nije.) Šta bi se desilo da ga je Bog tada upotrebio? Mojsije je mrzeo Egipćane i imao je običaj da postupa impulsivno. Da je ubio još nekog, zar to ne bi stvorilo probleme? Da je Bog zatražio od njega da ide i izvede Izraelce iz Egipta i da je Mojsije postupio impulsivno kada se Faraon nije složio s tim, zar to ne bi izavalo nevolje? Bog bi rekao: „Možeš li da predstavljaš Boga ako tako postupaš?” Stoga, Bog Mojsija nije mogao da upotrebi zbog njegove plahovitosti. Plahovitost je veliki tabu za ljude. Ako si plahovit, ako stalno hoćeš nešto da uradiš vodeći se svojom prirodom i svojom impulsivnošću i ako stalno hoćeš da rešavaš probleme služeći se ljudskim metodama, ako nemaš istinsku veru u Boga, ne oslanjaš se na Boga i ne veruješ u Njegovu suverenost takvom istinskom verom, Bog neće moći da te upotrebi. Ako Bog pokuša da te upotrebi, ne samo što ništa nećeš postići, nego ćeš i napraviti zbrku. Stoga je Mojsije pobegao u divljinu kada je ubio tog Egipćanina. Bog je iskoristio divlje okruženje da iskali njegovu volju, plahovitost, njegove dobre namere, revnost i impulsivnost, kao i herojstvo koje ga je navelo da brani interese svog naroda i da se bori protiv nepravde. To je nešto što spada u ljudsku volju, plahovitost i ljudsku prirodu. Zašto Bog nije uredio da ga prati nekoliko Izraelaca? Da je Mojsije imao još nekog pored sebe, možda se ne bi oslanjao na Boga nego na tu drugu osobu. U kakvu osobu je na kraju Mojsije oplemenjen u takvom okruženju? Mogao je da se pokori Bogu i da ima stvarno poverenje. To pokazuje da je njegova prirodna plahovitost nestala. Kada se pojavio iz divljine, da li je i dalje imao svoju plahovitost i herojstvo? (Nije.) Kako se to videlo? (Mojsije je rekao da više nije dobar govornik.) Više nije mogao da govori, pa da li je i dalje imao svoje sopstvene namere i impulsivnost? (Nije.) Ako tako gledamo na stvar, kada Bog želi da nekoga usavrši, da usavrši njegovo poverenje u Boga bez obzira na to da li On tog nekoga upotrebljava ili ne, Bog će usavršiti njegovo razumevanje istine i razumevanje Božjih namera i pustiće ga da se Bogu pokori iskreno i u potpunosti, bez ikakvog razvodnjavanja, bez onoga što se zove ljudsko herojstvo, impulsivnost, ambicija i uzvišene strasti, bez plahovitosti i bez ljudskih dobrih namera i oduševljenja – bez tih takozvanih verovanja. Svi se dive i streme tim stvarima koje proističu iz ljudske volje, to je nešto što, relativno govoreći, ljudska srca zovu pozitivnim, dobrim i ispravnim. To je nešto po čemu su svi spremni da žive. To su ljudska verovanja. Kada ih ljudi nemaju, oni mogu istinski da se pokore Bogu i neće ništa činiti ni govoriti na osnovu ljudskih uobrazilja i ljudske dobrote. Kada ljudi ponovo stupe pred Boga, imaće više elemenata istinske vere u Boga. Koji su to elementi istinske vere? Da li će i dalje savetovati Boga, govoreći: „Bože, ono što Ti radiš nije u skladu s ljudskim predstavama i ljudima je teško da prihvate Tvoje postupke. Stvarno bi trebalo da to uradiš ovako” i „Bože, to što si rekao ne zvuči ispravno. Ton nije odgovarajući, pristup je pogrešan, a reči koje koristiš su netačne”? Te stvari nestaju iz njih i oni više neće savetovati Boga. Moći će da se istinski pokore Bogu, da budu razboriti i da se boje Boga. Posle četrdeset godina stišavanja u divljini, Mojsije je istinski osećao postojanje Boga. U okruženju gde je prost opstanak nemoguć za pojedinca, on se oslanjao na Boga da preživi dan za danom i da održava nadu godinu za godinom i preživeo je do kraja. On je zaista video Boga. To nije bila slučajnost niti je to mit. Tu nije bilo ničeg slučajnog ili iznenadnog. Sve je to bilo istinito. On je video stvarno postojanje Boga i video je da je Božja suverenost nad svime stvarna. Kada Božje delo u ljudima ostvari takav efekat, njihova srca će doživeti promenu. Njihove predstave i uobrazilje će nestati i oni će osetiti da oni sami nisu ništa i da ništa ne mogu da urade bez Boga. Kao rezultat toga, oni neće hteti da insistiraju da rade stvari na svoj način. Da li će tada ljudi izgovarati nešto slično ovome: „Gospode! To se tebi neće dogoditi”? (Neće.) Možemo da kažemo da ljudi sada neće govoriti na osnovu ljudskih predstava da bi ometali Boga, niti će raditi nešto vodeći se ljudskom voljom niti će insistirati da rade stvari onako kako oni smatraju da treba da ih rade. Po kojoj osnovi ljudi sada žive? Šta bi trebalo da prožive? Subjektivno, oni mogu da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima. Objektivno, oni mogu da puste prirodu da ide svojim tokom, da čekaju i traže Božje namere i da se pokore Bogu u svemu što On traži da učine, a da pri tome ne vrše pojedinačne izbore.

Onomad kada je Bog poslao Mojsija da Izraelce izvede iz Egipta, kako je Mojsije reagovao na takav Božji nalog? (Rekao je da nije rečit čovek, da govori sporo i da zapliće jezikom.) Imao je tu jednu, blagu slutnju, da nije rečit čovek, da govori sporo i da zapliće jezikom. No, da li se opirao Božjem nalogu? Kako se odnosio prema njemu? Pao je ničice. Šta znači pasti ničice? To znači pokoriti se i prihvatiti. Pao je ničice pred Bogom, ne hajući za sopstvene sklonosti i nije pominjao nikakve poteškoće koje je možda imao. Šta god da je Bog od njega zahtevao, Mojsije bi to odmah izvršio. Zašto je bio u stanju da prihvati Božji nalog iako je osećao da ne može ništa da uradi? Zato što je u sebi imao istinsko poverenje. Imao je ponešto iskustva sa Božjom suverenošću nad svim stvarima i pitanjima i tokom četrdeset godina, koliko je živeo u divljini, došao je do spoznaje da je Božja suverenost svemoguća. Poletno je, dakle, prihvatio Božji nalog i zaputio se bez ijedne reči da uradi ono što mu je Bog naložio. Šta znači to da se zaputio? To znači da je imao istinsko poverenje u Boga, da se istinski uzdao u Njega i da Mu je istinski bio pokoran. Nije bio kukavica i nije samostalno odlučivao, niti je pokušao to da odbije, već je potpuno verovao i zaputio se, ispunjen poverenjem, da postupi po Božjem nalogu. Ovako je razmišljao: „Ako je ovo Božji nalog, onda će biti izvršen kako Bog zapoveda. Bog mi je rekao da Izraelce izvedem iz Egipta i tako ću i učiniti. Pošto Bog tako nalaže, On će delovati i dati mi snagu. Ja samo treba da sarađujem.” To je ono što je Mojsije uvideo. Ljudi koji nemaju duhovno razumevanje smatraju da sami mogu da izvrše ono što im Bog poveri. Poseduju li ljudi takve sposobnosti? Zasigurno ne. Ako su kukavice, neće imati hrabrosti ni da se sastanu sa egipatskim faraonom. U svom srcu pomisliće: „Egipatski faraon je đavolski car. Pod svojom komandom ima vojsku i jednom rečju bi mogao da me pogubi. Kako mogu da izvedem toliki broj Izraelaca? Da li bi me egipatski faraon saslušao?” Te reči predstavljaju odbijanje, otpor i buntovništvo. Pokazuju neveru u Boga, a to nije istinsko poverenje. U to vreme, okolnosti nisu išle naruku ni Izraelcima, ni Mojsiju. Sa ljudskog stanovišta, izvesti Izraelce iz Egipta naprosto je bio nemoguć zadatak, jer je Egipat bio odsečen Crvenim morem, a njegovo prelaženje bi predstavljalo ogroman poduhvat. Zar Mojsije stvarno nije mogao da zna koliko bi teško bilo ispuniti taj nalog? U svom srcu je znao, ali je ipak samo rekao da sporo govori i da mu se jezik zapliće, da se niko ne bi obazirao na njegove reči. U svom srcu nije odbio Božji nalog. Kada je Bog rekao Mojsiju da Izraelce izvede iz Egipta, pao je ničice i pristao. Zašto nije pomenuo poteškoće? Možda zato što, posle četrdeset godina provedenih u divljini, nije znao za opasnosti ljudskog sveta ili za situaciju u kojoj se Egipat s vremenom našao ili za neprilike u kojima su se Izraelci tada nalazili? Zar nije mogao jasno da uvidi te stvari? Da nije možda to bilo u pitanju? Sigurno nije. Mojsije je bio pametan i mudar. Sve to mu je bilo poznato jer je to lično prošao i doživeo u ljudskom svetu i nikada to ne bi zaboravio. Sve to mu je i previše dobro bilo poznato. Dakle, da li je znao koliko mu je težak nalog Bog poverio? (Jeste.) Ako je znao, kako je mogao da prihvati taj nalog? Imao je poverenja u Boga. Sa svojim životnim iskustvom, verovao je u Božju svemogućnost, pa je prihvatio taj Božji nalog sa srcem punim poverenja i bez imalo sumnje. Kakva iskustva je imao? Recite Mi. (Prema svom iskustvu, svaki put kad je dozivao Boga i svaki put kada bi se primakao Bogu, Bog ga je vodio i usmeravao. Mojsije je video da Bog nikad nije prekršio Svoju reč i imao je stvarno poverenje u Boga.) To je jedan aspekt. Još nešto? (Tokom tih četrdeset godina u divljini, Mojsije je zaista video Božju suverenost tako što Ga je dozivao i molio Mu se. Mogao je da preživi i da prođe kroz sve to i imao je istinsku veru u Božju suverenost.) Još nešto? (Bog je već bio učinio dosta toga na Mojsiju. Mojsije je znao nešto o tome kako je Bog stvorio nebo, zemlju i sve stvari, kako je Bog koristio potop da uništi svet u vreme Noja, znao je nešto o Avramu i drugim takvim stvarima. On je sve to napisao u Petoknjižju, što dokazuje da je stekao uvid u sva ta Božja dela i da je znao da je Bog svemoguć i sveznajući. Stoga je on verovao da će poduhvat zasigurno biti uspešan ako ga Bog bude vodio. Hteo je da posmatra Božja dela, da vidi šta će Bog učiniti kroz njega i kako će mu Bog pomoći i voditi ga. To je bilo poverenje koje je on imao.) Tako je to bilo. Reci mi, u tih četrdeset godina u divljini, da li je Mojsije mogao da doživi da uz Boga ništa ne pada teško i da je čovek u Božjim rukama? Upravo tako – to je bilo njegovo najistinskije iskustvo. Tokom četrdeset godina provedenih u divljini, bilo je mnogo stvari koje su ga smrtno ugrožavale i Mojsije nije znao da li će ih preživeti. Svakog dana se borio za život i molio se Bogu za zaštitu. To mu je bila jedina želja. U tih četrdeset godina, njegov najdublji doživljaj bila su Božja suverenost i Njegova zaštita. Kasnije, kada je prihvatao Božji nalog, njegovo prvo osećanje mora da je bilo sledeće: „Uz Boga ništa nije teško. Ako Bog kaže da je moguće, onda to sigurno i jeste. Pošto mi je Bog to naložio, On će se sigurno za to i postarati. On je taj koji će to uraditi, a ne neki čovek.” Pre nego što išta preduzmu, ljudi moraju unapred da planiraju i da se pripremaju. Moraju pre svega da unapred obave pripremne radnje. Mora li Bog to isto da učini pre nego što počne da dela? Ne mora. Koliko god da je uticajno, sposobno ili moćno, i koliko god da je odvažno, svako stvoreno biće je u Božjim rukama. Mojsije je u to imao poverenje, imao je znanje i iskustvo o tome, pa u njegovom srcu nije bilo ni trunke sumnje niti straha. Pošto je bio takav, njegovo poverenje u Boga bilo je posebno iskreno i čisto. Može se reći da je bio ispunjen poverenjem.

Upravo sam govorio o tome šta je to istinska vera. Recite Mi, da li na kraju Bog od ljudi želi verovanje ili istinsku veru? (On želi njihovu istinsku veru.) Bog od ljudi želi istinsku veru. Šta je to istinska vera? Najjednostavnije i najdirektnije rečeno, to je ljudsko stvarno poverenje u Boga. Kako stvarno poverenje izgleda u praksi? Kakve veze ono ima sa svim aktivnostima u stvarnom životu ljudi? (Ljudi veruju da je Bog suveren nad svim stvarima i da ih On predodređuje. Veruju u Božju suverenost nad svime s čime se susreću i veruju da Bogu ništa nije teško.) (Ljudi veruju da će se svaka reč koju Bog izgovori ostvariti.) Razmišljate dalje o tome. Kako će se stvarno poverenje još pokazati? (Mojsijevo poverenje razlikuje se od poverenja običnih vernika. Kada je napisao Postanje, on je verovao da je Bog svojim rečima stvorio nebo i zemlju i sve stvari, verovao je da su nebo i zemlja i sve stvari nastali Njegovim rečima, verovao je da sve što Bog kaže da postoji zapravo i postoji i da će se desiti sve što Bog predodredi i verovao je da će se sve Božje reči ostvariti i ispuniti. U tom pogledu, on je imao stvarno poverenje u Boga. On nije samo verovao u činjenicu da Bog zaista postoji. Verovao je da je Bog stvorio nebo, zemlju i sve stvari. U svom srcu je apsolutno verovao da Božje reči sve ostvaruju i verovao je u Božju svemoć. Da nije imao takvo poverenje u Boga, nikada ne bi mogao da napiše Postanje. Te reči je takođe inspirisao ili otkrio Sveti Duh i on je mogao jasno da vidi.) Recite Mi, da li je Božje stvarno postojanje činjenica zato što ljudi veruju u to? (Nije.) Kakva činjenica je Božje stvarno postojanje? (Bez obzira na to da li ljudi veruju u Božje postojanje ili ne, Bog postoji i Bog je samopostojeći i večan.) U najmanju ruku, poverenje u Boga mora se zasnivati na ovim temeljima: Bog ne postoji zato što Ga verbalno priznaješ, niti On ne bi postojao da ga ti ne priznaješ. Naprotiv, Bog postoji bez obzira na to da li veruješ u Njega ili Ga priznaješ. Bog je večni Stvoritelj i večni suveren nad svime. Zašto je potrebno da ljudi to shvate? Šta to može da promeni u ljudima? Neki ljudi kažu: „Ako verujemo u Tebe, Ti si Bog, ali ako ne verujemo u Tebe, ti nisi Bog.” Kakve su to reči? To su buntovničke i lažne reči. Bog kaže: „Ako i ne veruješ u Mene, ja sam ipak Bog i ipak sam suveren nad tvojom sudbinom. Ti to ne možeš da promeniš.” To je činjenica koju niko ne može da porekne. Ma koliko da ateisti poriču ili se opiru Bogu, njihova subina je ipak pod Božjom suverenošću i oni ne mogu da pobegnu od Božje kazne. Ako u potpunosti prihvatiš Božje orkestraciju i uređenja i pokoriš im se i ako možeš da prihvatiš sve istine koje Bog izražava, Božje reči mogu da promene tvoj način života, mogu da promene tvoje životne ciljeve i pravac kome stremiš, mogu da promene put koji izabereš i smisao tvog života. Neki ljudi na jeziku kažu da veruju u postojanje Boga i da je Bog suveren nad svim stvarima i nad svim što postoji, ali ne mogu da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima i ne mogu da vide da Bog za svakog pojedinca pravi različita uređenja. Ti ljudi stalno teže ispunjenju sopstvenih ambicija i želja i stalno žele da čine velike stvari, ali se suočavaju sa stalnim neuspesima i na kraju bivaju iscrpljeni, slomljeni i ostavljeni da krvare. Tek tada se predaju. Da li bi tako postupali da stvarno veruju u Božju suverenost? Za njih bi to bilo nemoguće. Šta treba dalje da rade? Pre svega, treba da shvate Božju nameru. Bog u Svom delu spasenja čovečanstva pomaže ljudima da odbace svoju iskvarenu narav i da se oslobode Sotoninog uticaja, da krenu ispravnim životnim putem i da žive u skladu s Božjim rečima. Ako ljudi zaista shvate Božju nameru, postupaće u skladu s Božjim zahtevima u svom stremljenju ka istini i nastojanju da shvate Boga i na taj način će dostići pokornost Božjoj suverenosti i uređenjima. Samo tako mogu da budu u skladu s Božjom namerom. Ima mnogo ljudi koji veruju u Boga, ali nisu u stanju da Mu se pokore. Oni stalno teže ispunjenju sopstvenih htenja, ali svi na kraju dožive neuspeh. Tek tada kažu šta im je u srcu: „To je sudbina i niko ne može da promeni ono što je Bog predodredio!” Kada onda ponovo kažu: „Verujem da Bog postoji i verujem da Bog sve drži u Svojim rukama”, da li se te reči razlikuju od onih koje su ranije izgovarali? One su mnogo praktičnije od doktrina o kojima su ranije govorili. Ranije su samo verbalno priznavali i verovali da je Bog suveren nad svime, ali kada bi im se nešto desilo, oni nisu mogli da se pokore Bogu i nisu mogli da sprovode istinu u delo na osnovu Božjih reči. U svom srcu su mislili da mogu sami da ostvare svoje ideale. Zbog toga Božje reči u koje su verovali u svom srcu i doktrine koje su im bile na jeziku nisu mogle da postanu načela po kojima postupaju. Odnosno, nisu verovali da su Božje reči sva istina i da one mogu sve da ostvare. Mislili su da razumeju istinu, ali nisu mogli da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima i ono što su razumeli bile su samo reči i doktrine a ne istina-stvarnost. Na jeziku su govorili da veruju u Božju suverenost, ali u stvarnom životu nisu mogli da se pokore Bogu. Uvek su išli svojim putem, uvek su težili ispunjenju svojih htenja i nisu ispunjavali Božje zahteve. Da li je to istinska pokornost? Da li tu ima stvarnog verovanja i stvarnog poverenja? (Nema.) Nema nimalo, što je stvarno žalosno! Kako se ispoljava stvarno poverenje u Boga? Ljudi koji imaju stvarno poverenje u najmanju ruku veruju da su Božje reči istina i da će se one ostvariti i ispuniti i veruju da je praktično postupanje u skladu s Božjim zahtevima ispravan životni put. Oni se tokom svog života mole Bogu i oslanjaju se na Njega, unose Božje reči u svoj stvarni život, u svemu praktično postupaju u skladu s Božjim rečima, trude se da budu pošteni ljudi i proživljavaju stvarnost Božjih reči. Oni ne samo što veruju u postojanje Boga i Božju suverenost, nego i nastoje da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima u svom stvarnom životu. Ako su buntovni, mogu da razmišljaju o sebi, da prihvate istinu, da prihvate Božju disciplinu i da dostignu pokornost Bogu. Ako na taj način praktično postupaš, istina u koju veruješ i koju priznaješ postaće tvoja život-stvarnost. Ta istina će moći da usmerava tvoje misli, da usmerava tvoj život i da određuje pravac u kome će teći ceo tvoj život. Tada ćeš moći da imaš stvarno poverenje u Boga. Stvarno verovanje u Boga i istinska pokornost rađaju stvarno poverenje. To poverenje je istinska vera u Boga. Odakle potiče ta istinska vera? Ona se zadobija tako što ljudi sprovode Božje reči u delo i doživljavaju ih i na taj način shvataju istinu. Što više ljudi razumeju istinu i što je veće njihovo poverenje u Boga, to oni više saznaju o Bogu i iskrenije se pokoravaju Bogu. Tako ljudi stiču istinsku veru.

Šta Bog čini u procesu u kome ljudi stiču istinsku veru u Boga? (On prosvećuje, usmerava, orekstrira okruženje, a zatim uzima istinu i unosi je u ljude.) Kada je Gospod Isus prekoreo Petra, to je bilo Božje razotkrivanje, sud i osuda. Da li ljudi treba da iskuse tako nešto pre nego što steknu stvarno poverenje u Boga? (Treba.) Zašto to treba da iskuse? Da li bi bez toga tako nešto bilo nemoguće? Da li je moguće preskočiti sud, razotkrivanje, prekor, disciplinovanje, grdnju pa čak i kletvu? (Nije.) Pretpostavimo da je Gospod Isus razgovarao s Petrom o tome prijateljski, umesto da ga prekori, i da je rekao: „Petre, znam da želiš dobro kada to kažeš, ali nemoj više tako da govoriš. Nemoj da zbog ljudskih dobrih namera ometaš Moj plan. Nemoj da govoriš u ime Sotone i da postupaš kao njegov odušak. Ubuduće pazi i nemoj da govoriš besmislice. Pre nego što nešto kažeš, pažljivo razmisli da li su tvoje reči ispravne i da li će ražalostiti ili razgneviti Boga.” Da li bi takve reči delovale? (Ne bi.) Zašto ne bi? Sotona je suviše duboko iskvario ljude i njihova iskvarena narav je pustila suviše dubok koren. Oni žive u skladu sa svojom iskvarenom naravi. Sve njihove misli, postupci, uobrazilje, predstave, svi ciljevi i pravci u životu, njihova motivacija po pitanju svega što kažu i rade proističe iz njihove iskvarene naravi. Da li bi bilo dobro da ih Bog ne prekori? Da li bi shvatili ozbiljnost problema? Da li se može iskoreniti uzrok njihovog greha? (Ne može.) Ako se uzrok njihovog greha ne može iskoreniti, da li ljudi mogu da se pokore Bogu? (Ne mogu.) Da li vam je sada jasno da li je to dobro ili loše kada Bog osuđuje i proklinje ljude? (To je dobro.) Da li je dobro da Bog razotkriva ljude? (Jeste.) Šta On razotkriva u ljudima? (On razotkriva njihovu slabost, rast i poverenje u Boga.) On potpuno razotkriva ljude. Doktrine kojih se držiš, fraza koju stalno ponavljaš, tvoja verovanja, tvoja spoljašnja revnost i dobre namere nisu nešto što Bog odobrava. On to ne želi. Ma koliko da si revnostan ili koliko daleko da putuješ, da li to može da pokaže da poseduješ istinu? Da li to može da pokaže da imaš istinsku veru u Boga? (Ne može.) To nije nešto što Bog odobrava. Ljudska dobrota i uobrazilje su beskorisne. Da bi zadobio Božje odobravanje i da bi posedovao istinsku vera u Boga, moraš da iskusiš različite metode koje Bog koristi za svoje delo: razotkrivanje, sud, osuda, proklinjanje – ponekad su neophodni i disciplinovanje i kažnjavanje. Da li se treba plašiti tih stvari? Ne treba se plašiti tih stvari. One u sebi nose Božju nameru, Božje pažljivo razmatranje i Božju ljubav. Vredi podneti te teškoće! Bog čini te stvari i koristi te metode da dela na ljudima. To pokazuje da Bog očekuje nešto od tih ljudi i da želi nešto da dobije od njih. Bog ne čini te stvari nasumice, bez razloga ili na osnovu uobrazilja. One u potpunosti odslikavaju Božju nameru. Šta je Božja namera? Bog želi da ljude privede istinskoj veri u Boga i da ih natera da prihvate istinu, da odbace svoju iskvarenu narav i da dostignu spasenje.

Recite Mi, kada se Petar tri puta odrekao Gospoda, da li je razmislio o sopstvenoj veri? (Jeste.) Ljudi koji imaju normalnu ljudskost, koji streme istini, razmisliće o sebi kada dožive neuspeh ili se suoče s preprekama. Petar bi sigurno razmislio o sebi na taj način. Ljudi koji ne vole istinu nikada neće razmišljati o sebi. Ako se nađu u istoj situaciji kao Petar, reći će: „Iako sam se tri puta odrekao Gospoda, to su bile izuzetne oklonosti. Ko se ne bi zabrinuo i uplašio i ko ne bi bio slab u takvim izuzetnim okolnostima? Ništa strašno. Moja ljubav prema Gospodu je i dalje velika, moje srce izgara od revnosti, moj duh je čvrst i ja nikada neću ostaviti Gospoda, nikada Ga neću napustiti! To što sam se tri puta odrekao Gospoda je samo mala mrlja i Bog se verovatno toga neće ni sećati. Na kraju krajeva, imam znatno poverenje u Boga.” Kakvo je to razmišljanje? Da li je to prihvatanje istine? Da li je to način da se dostigne stvarno poverenje? (Nije.) Šta bi bilo da je Petar pomislio: „Gospode Isuse, ti dobro poznaješ ljude, ali kako si mogao da pomisliš da bih ja uradio tako nešto? Nije trebalo da predskažeš da ću Te se odreći. Trebalo je da umesto toga predskažeš da ću Te priznati tri puta. To bi bilo divno i onda bih mogao da Te sledim visoko uzdignute glave. Osim toga, to bi pokazalo moje veliko poverenje u Tebe, a i tvoje predskazanje bi se pokazalo kao tačno. I Ti i ja bismo time bili zadovoljni. Ja tako iskreno verujem u Tebe. Moraš da me usavršiš i da mi daš moje dostojanstvo! Ne bi trebalo da me prekorevaš. Ne bi trebalo da sa mnom tako postupaš. Ja sam dostojanstveni Petar. Nikada nije trebalo da izgovorim reči kojima sam porekao Boga. Suviše je neprijatno i sramotno! Zašto si tako nešto svalio na mene? Zašto ne na nekoga drugog? To što si uradio je nepravedno! Iako prizanjem da sam Te se odrekao, da li je trebalo da me razotkriješ tako da svi mogu da vide moju sramotu? Gde sada da idem? Da li još uvek mogu da dobijem dobro buduće odredište? Da li to znači da si odustao od mene? Osećam u srcu da je to nepravedno.” Da li je ispravno ili pogrešno tako raspravljati se Boga? (Pogrešno je.) Kakvo je to stanje? Ovde je Petar neposlušan i žali se. Petar se žali da Božje delo ne odgovara njegovim predstavama i ukusu. Zbog toga gubi obraz i ugled i ne može da ide uzdignute glave. On tu pokazuje ljudski izbor, ljudske žalbe, neposlušnost, otpor i pobunu. Sve to je iskvarena narav. Očigledno je pogrešno tako razmišljati, tako postupati i imati takav stav i stanje. Ako ljudi tako misle i postupaju, a Bog ih ne prekori, mogu li oni da steknu istinsku veru nakon što budu razotkriveni? Mogu li da imaju stvarno poverenje u Boga? (Ne mogu.) Kakav ishod očekuje ljude koji se žale, bune, opiru i odbacuju ono što Bog razotkriva u njima i kako onda Bog postupa s njima? Šta to donosi u živote takvih ljudi? Kao prvo, to donosi gubitak. Šta podrazumeva „gubitak”? Kako Bog to vidi, potrebno je suviše truda da bi se tobom bavio. Ma šta da ti se desi, ti uvek imaš izbor i uvek imaš svoj sopstveni ukus, svoju volju, svoje mišljenje i svoje uobrazilje, predstave i zaključke. Pa zašto onda i dalje veruješ u Boga? Za tebe je Bog prosto objekat tvog ubeđenja i tvoja duhovna podrška. Nije ti potreban Bog, Božje reči, Božja istina niti da ti Bog obezbedi životnu opskrbu i sigurno ti nije potrebno da Bog na tebi čini bilo kakvo delo suda koje bi ti donelo puno patnje. Bog odgovara: „Vrlo jednostavno, ne moram to da ti radim. Ima samo jedna stvar: moraš da Me ostaviš. Imaš pravo na sopstveni izbor, ali i Ja imam pravo da biram. Ti možeš da izabereš da ne prihvatiš Moj način kojim te spasavam, ali isto tako i Ja mogu da izaberem da te ne spasem.” Da li to znači da ti i Bog nemate ništa jedan s drugim? Da li je to Božja sloboda? (Jeste.) Da li Bog ima pravo da to radi? (Ima.) Da li ljudi imaju pravo da izaberu da ne prihvate Božje spasenje? (Imaju.) I ljudi imaju to pravo. Možeš da odustaneš od spasenja koje Bog ima za tebe ili da ga odbaciš, ali na kraju ćeš ti biti taj koji će biti na gubitku. Ne samo što te Bog neće usavršiti, nego će te On s gnušanjem odbaciti i isključiti. Na kraju ćeš biti dvostruko kažnjen. To je ishod koji te očekuje. To je nevolja koja ti se sprema! Stoga, ljudi koji hoće da budu spaseni moraju da izaberu da se pokore Božjem delu. Samo na taj način ljudi mogu da steknu stvarno poverenje u Boga i da dostignu istinsku veru u Njega. Takva vera se stvara postepeno u procesu pokoravanja Božjoj suverenosti i uređenjima.

Iskvarena narav ljudi krije se u namerama njihovog govora i njihovih postupaka, u njihovom pogledu na stvari, u svakoj njihovoj misli i ideji, kao i u njihovim nazorima, razumevanju, predstavama, stavovima, željama i zahtevima u pogledu istine, Boga i Božjeg dela. Ona se pokazuje u njihovim rečima i postupcima, a da ljudi to i ne znaju. Kako onda Bog postupa s takvim nečim u ljudima? On uređuje različita okruženja da bi te razotkrio. On te neće samo razotkriti, nego će ti i suditi. Kada pokažeš svoju iskvarenu narav, kada gajiš misli i ideje koje prkose Bogu, kada imaš stanja i nazore koji su u sukobu s Bogom, kada imaš stanja u kojima pogrešno razumeš Boga ili Mu se opireš i suprotstavljaš, Bog će te prekoreti, On će ti suditi, izgrdiće te, a ponekad će te čak i disciplinovati i kazniti. Šta je cilj tog disciplinovanja i prekora? (Da nas natera da se pokajemo i promenimo.) Da, cilj je da te natera da se pokaješ. Disciplinovanjem i prekorom postiže se to da možeš u potpunosti da promeniš svoj kurs. Teraju te da shvatiš da su tvoje misli ljudske predstave i da su pogrešne; tvoje motivacije potiču od Sotone, one proističu iz ljudske volje, nisu u skladu sa istinom i sa Bogom i ne mogu da udovolje Božjim namerama, Bog ih mrzi i gnuša ih se, one podstiču Njegov gnev, pa čak i izazivaju Njegovu kletvu. Kada to shvatiš, moraš da promeniš svoje motivacije i svoj stav. A kako se oni menjaju? Pre svega, moraš da se pokoriš načinu na koji Bog postupa s tobom i da se pokoriš okruženjima i ljudima, događajima i stvarima koje On postavlja za tebe. Nemoj da tražiš zamerke, nemoj da iznosiš objektivna opravdanja i nemoj da izbegavaš svoje odgovornosti. Kao drugo, traži istinu koju bi ljudi trebalo da sprovode u delo i u koju bi trebalo da zakorače kada Bog čini ono što čini. Bog od tebe traži da razumeš te stvari. On želi da prepoznaš svoju iskvarenu narav i sotonsku suštinu kako bi mogao da se pokoriš okruženju koje On uređuje za tebe i kako bi na kraju mogao da praktično postupaš u skladu s Njegovim namerama i zahtevima koje stavlja pred tebe. Tada ćeš upešno proći iskušenje. Kada prestaneš da se opireš i suprotstavljaš Bogu, više se nećeš raspravljati s Njim i moći ćeš da se pokoriš. Kada Bog kaže: „Odlazi od mene, Satano”, ti odgovaraš: „Ako Bog kaže da sam Sotona, onda sam ja Sotona. Iako ne razumem gde sam pogrešio ili zašto Bog kaže da sam Sotona, On mi naređuje da idem, pa neću oklevati. Moram da tragam za Božjim željama.” Kada Bog kaže da je priroda tvojih postupaka sotonska, ti kažeš: „Priznajem sve što Bog kaže, sve prihvatam.” Kakav je to stav? To je pokornost. Da li je pokornost to kada nerado prihvatiš da ti Bog kaže da si đavo i Sotona, ali ne možeš da prihvatiš – i nisi u stanju da se pokoriš – kada On kaže da si zver? Pokornost podrazumeva potpunu usklađenost i prihvatanje, a ne raspravljanje i postavljanje uslova. Ona znači da ne analiziraš uzrok i posledicu bez obzira na objektivne razloge i da se isključivo posvetiš prihvatanju. Kada ljudi dostignu takvu pokornost, oni su blizu istinske vere u Boga. Što Bog više čini i što više ti to doživljavaš, to će Božja suverenost nad svime biti stvarnija za tebe, tvoje poverenje u Boga biće još veće i sve više ćeš smatrati sledeće: „Sve što Bog uradi je dobro, ništa od toga nije loše. Ne smem da budem izbirljiv, nego treba da se pokorim. Moja odgovornost, moja obaveza, moja dužnost – to je da se pokorim. To je ono što bi trebalo da uradim kao stvoreno biće. Šta sam ja ako čak ne mogu ni da se pokorim Bogu? Ja sam zver, ja sam đavo!” Zar to ne pokazuje da sada poseduješ istinsku veru? Kada stigneš do te tačke, bićeš bez ikakve mrlje, pa će Bog lako moći da te upotrebi, a i ti ćeš lako moći da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kada imaš Božje odobravanje, moći ćeš i da dobiješ Njegove blagoslove. Dakle, treba da se nauči puno lekcija o pokornosti.

Petar je istinski bio pokoran Bogu. Kada je Bog rekao: „Odlazi od mene, Satano”, on je ćutao i razmišljao o sebi. Današnji ljudi to ne mogu da urade. Ako Bog kaže: „Odlazi od mene, Satano”, oni će reći: „Koga Ti zoveš Sotonom? Nije u redu da kažeš da sam Sotona. Kaži da sam Božji izabranik – to bi baš bilo lepo. To bih mogao da prihvatim i da se pokorim. Ne mogu da se pokorim ako kažeš da sam Sotona.” Ako ne možeš da se pokoriš, da li onda imaš stvarno poverenje u Boga? Da li si stvarno pokoran? (Nisi.) Kakav je odnos između pokornosti i stvarnog poverenja? Tek kada poseduješ istinsku veru, možeš stvarno da se pokoriš. A tek kada stvarno možeš da se pokoriš Bogu, u tebi može postepeno da se javi stvarno poverenje u Boga. Stvarno poverenje stičeš u procesu istinskog pokoravanja Bogu, ali ako nemaš stvarno poverenje, da li možeš istinski da se pokoriš Bogu? (Ne možeš.) Te stvari su povezane i to nije pitanje pravila ili logike. Istina nije filozofija, ona nije logična. Istine su međusobno povezane i apsolutno nerazdvojive. Ako kažeš: „Da bi se pokorio Bogu, moraš da imaš poverenje u Boga, a ako imaš poverenje u Boga, onda moraš da Mu se pokoriš”, to je pravilo, fraza, teorija, visokoparni stav! Životna pitanja nisu pravila. Usmenim putem priznaješ da je Svemogući Bog tvoj jedini Spasitelj i jedini istinski Bog, ali da li imaš stvarno poverenje u Boga? Na šta se oslanjaš da bi ostao postojan kada se suočiš s nedaćama? Mnogi ljudi prihvataju Svemogućeg Boga zato što je on izrazio toliko mnogo istina. Prihvataju Ga kako bi ušli u carstvo nebesko. Međutim, kada se suoče sa hapšenjem i nevoljama, mnogi ljudi se povlače, mnogi se kriju u svojim kućama i ne usuđuju se da obavljaju svoju dužnost. I reči koje si ranije izgovarao – „Verujem u Božju suverenost, verujem u to da Bog upravlja čovekovom sudbinom i da je moja sudbina u Božjim rukama” – tada su već odavno iščezle bez traga. One su za tebe bile samo fraza. Pošto se ne usuđuješ da te reči sprovodiš u delo i da ih doživljavaš i pošto ne živiš u skladu s njima, da li imaš stvarno poverenje u Boga? Suština vere u Boga nije samo verovanje u Božje ime, već i verovanje u činjenicu da je Bog suveren nad svime. Tu činjenicu moraš da pretvoriš u svoj život, u stvarno svedočenje svog života. Moraš da živiš u skladu s tim rečima. To znači da kada se nađeš u određenim situacijama, pustiš da te reči usmeravaju tvoje ponašanje i da određuju pravac i ciljeve tvojih postupaka. Zašto moraš da živiš u skladu s tim rečima? Primera radi, recimo da imaš priliku da odeš u stranu zemlju, gde ćeš moći da veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost i misliš da je to baš dobra stvar. U inostranstvu ne važi pravilo velike crvene aždaje i tamo se verovanja ne progone; verovanje u Boga ne ugrožava tvoj život, pa ne moraš ništa da rizikuješ. A oni koji veruju u Boga u kopnenoj Kini u opasnosti su da u svakom trenutku budu uhapšeni; oni žive u demonskoj jazbini, a to je veoma opasno! Onda jednog dana Bog kaže: „Već nekoliko godina veruješ u Boga u stranoj zemlji i stekao si određeno životno iskustvo. Postoji jedno mesto u kopnenoj Kini gde su braća i sestre nezreli kada se radi o životu. Treba da se vratiš i da ih vodiš.” Šta bi ti učinio ako bi se našao pred takvom odgovornošću? (Pokorio bi se i prihvatio je.) Možda bi je naizgled prihvatio, ali bi se u srcu osećao nelagodno. Noću bi plakao u krevetu i molio se Bogu: „Bože, znaš da sam slab. Suvše sam malog rasta. Čak i da se vratim na kopno, ne bih bio u stanju da se brinem o Božjem odabranom narodu! Zar ne možeš da odabereš nekog drugog da ide? Ovaj nalog si dao meni i ja hoću da idem, ali plašim se da ga neću dobro izvršiti ako odem, da neću biti u stanju da obavljam svoju dužnost na zadovoljavajući način i da neću uspeti da živim u skladu s Tvojim namerama! Da li mogu da ostanem u stranoj zemlji još dve godine?” Kakav izbor tu praviš? Ne odbijaš sasvim da odeš, ali ni sasvim ne pristaješ da ideš. To je prećutno izbegavanje. Da li je to pokoravanje Bogu? To je najčistiji slučaj pobune protiv Boga. To što nećeš da se vratiš znači da osećaš otpor. Da li Bog to zna? (Zna.) Bog će reći: „Nemoj da ideš. Ne pritiskam te, samo te stavljam na kušnju.” On te je na taj način otkrio. Da li voliš Boga? Da li se pokoravaš Bogu? Da li imaš stvarno poverenje. (Ne.) Da li je to slabost? (Nije.) To je pobuna, to je suprotstavljanje Bogu. To iskušenje je pokazalo da nemaš stvarno poverenje u Boga, da nisi istinski pokoran i da ne veruješ da je Bog suveren nad svime. Kažeš: „Sve dok se plašim, moj izbor da ne idem je opravdan. Sve dok je moj život u opasnosti, mogu da odbijem. Ne moram da prihvatim taj nalog i mogu da izaberem svoj put. Mogu da se žalim i protestujem.” Kakvo je to poverenje? Tu nema stvarnog poverenja. Ma koliko uzvišene bile fraze koje ponavljaš, da li će one sada imati ikakvog efekta? Neće imati nikakvog efekta. Da li će tvoje zakletve imati bilo kakvog efekta? Da li će biti koristi od toga da ostali zajedno razgovaraju o istini i rade na tome da te ubede? (Neće.) Čak i ako te ubede i ti nerado odeš na kopno, da li će to biti istinska pokornost? Bog od tebe ne želi takvo pokoravanje. Ako odeš nerado, ideš uzalud. Bog neće raditi u tebi i ti ništa nećeš dobiti od toga. Bog ne prisiljava ljude da nešto urade. Moraš to da radiš s voljom. Ako nećeš da ideš, ako hoćeš da kreneš trećim putem i ako stalno pokušavaš da pobegneš, da nešto odbiješ i izbegneš, onda i ne moraš da ideš. Kada si dovoljnog velikog rasta i kada imaš takvo poverenje, dobrovoljno ćeš tražiti da ideš, govoreći: „Ići ću, čak i ako niko drugi neće. Ovog puta se stvarno ne bojim i rizikovaću svoj život! Zar mi Bog nije dao život? Šta je to tako strašno u vezi sa Sotonom? On je igračka u Božjim rukama i ja ga se ne bojim! Ako ne budem uhapšen, to će biti zahvaljujući Božjoj blagodati i milosti. Ako okolnosti budu takve da budem uhapšen, to će biti zato što Bog to dozvoljava. Čak i ako umrem u zatvoru, ipak moram da svedočim za Boga! Moram da imam tu odlučnost – predaću svoj život Bogu. Uzeću ono što sam razumeo, iskusio i saznao u svom životu i razgovaraću o tome sa onom braćom i sestrama kojima nedostaju znanje i razumevanje. Na taj način, oni će moći da imaju isto poverenje i odlučnost kao i ja i moći će da stupe pred Boga i da svedoče za Njega. Moram da vodim računa o Božjim namerama i da nosim ovo teško breme. Iako nošenje tog teškog bremena zahteva da rizikujem i žrtvujem svoj život, ja se ne plašim. Više ne mislim na sebe; imam Boga, moj život je u Njegovim rukama i rado se pokoravam Njegovim orkestracijama i uređenjima.” Kada se vratiš, moraćeš da patiš u tom okruženju. Možda ćeš brzo da ostariš, kosa će da ti posedi, a lice će da ti se izbora. Možda ćeš se razboleti ili biti uhapšen i progonjen ili ćeš se možda čak naći u smrtnoj opasnosti. Kako bi trebalo da se suočiš s tim problemima? To opet podrazumeva stvarno poverenje. Neki ljudi mogu da se vrate u naletu odlučnosti, ali šta će uraditi kada se nakon povratka suoče sa takvim poteškoćama? Moraš da reskiraš i da veruješ u Božju suverenost. Čak i ako primetno pomalo počinješ da stariš ili se malo razboliš, to su beznačajne stvari. Ako zgrešiš protiv Boga i odbiješ Njegov nalog, izgubićeš šansu da te Bog usavrši u ovom životu. Ako zgrešiš protiv Boga i odbiješ Njegov nalog, to će biti večna ljaga u tvom životu! Ako propustiš takvu priliku, više to nećeš moći da povratiš u zamenu za bilo koji broj godina tvoje mladosti. Kakva je korist od zdravog i snažnog tela? Kakva je korist od lepog lica i stasa? Čak i ako doživiš osamdeset godina i tvoj um ostane oštar, zar ne bi bilo tužno da nisi u stanju da razumeš značenje nijedne rečenice koju Bog izgovori? Bilo bi izuzetno tužno! Dakle, šta je ono najvažnije i najdragocenije što ljudi moraju da zadobiju kada stupe pred Boga? To je istinska vera. Ma šta da ti se desi, nećeš biti pasivan i slab ako se najpre pokoriš, čak i ako u tom trenutku imaš neke manje zablude o Bogu ili ako ne razumeš najbolje zašto Bog tako postupa. Kao što je Petar rekao: „Čak i da se Bog s ljudima igra kao sa Svojim igračkama, na šta bi ljudi imali da se požale?” Ako ti nemaš ni tolicko poverenja, da li ipak možeš da budeš tako pokoran kao Petar? Ono što Bog čini s tobom je vrlo često odgovarajuće i razumno i odgovora tvom rastu, uobraziljama i predstavama. Bog dela u skladu s tvojim rastom. Ako ipak ne možeš to da prihvatiš, možeš li da dostigneš pokornost kao Petar? To bi bilo još manje moguće. Stoga treba da nastojiš da ideš u tom pravcu i da stremiš tom cilju. Tek tada ćeš moći da dostigneš istinsku veru u Boga.

Ako ljudima nedostaje istinska vera, mogu li da se pokore Bogu? Teško je reći. Oni mogu istinski da se pokore Bogu samo ako imaju stvarno poverenje u Njega. Upravo tako. Ako se istinski ne pokoriš Bogu, više nećeš imati prilike da dobiješ Božje prosvećenje, usmeravanje i usavršavanje. Odbacio si sve te prilike da te Bog usavrši. Ne želiš ih. Odbijaš ih, izbegavaš ih i stalno se izmičeš. Uvek biraš okruženje koje nudi telesne udobnosti a ne patnju. U tome je problem! Ne možeš da iskusiš Božje delo. Ne možeš da iskusiš Božje usmeravanje, Božje vođstvo i Božju zaštitu. Ne možeš da vidiš Božja dela. Zbog toga nećeš zadobiti istinu i nećeš steći stvarno poverenje – nećeš dobiti ništa! Ako ne možeš da zadobiješ istinu i ne možeš da zadobiješ Božju reč da bi je pretvorio u svoj život, može li Bog da zadobije tebe? Naravno da ne. Šta je ono glavno što nameravaš da zadobiješ time što te Bog prosvećuje, usmerava i usavršava? Zadobijaš istinu i Božju reč. Odnosno, Božja reč postaje tvoja stvarnost i izvor tvog života, kao i načelo, osnova i kriterijum za tvoje postupke. Šta proživljavaš u tom slučaju? I dalje iskvarenu narav? (Ne.) Da li će ti Bog reći: „Odlazi od mene, Satano?” (Neće.) Šta će Bog reći? Kako je Bog definisao Jova? (On se boji Boga i kloni se zla, on je savršena osoba.) Ovde je prigodno citirati te reči. Ako hoćete da steknete taj naziv i definiciju koju je Bog dao Jovu, da li će to biti lako? (Neće.) To nije lako. Moraš u svemu da udovoljiš Božjem srcu, da svuda tražiš Božje namere, da postupaš u skladu s Božjim namerama i da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima. Ako samo kažeš da ćeš se pokoriti Božjim orkestracijama i uređenju, ali onda pokušavaš da analiziraš zašto te snalaze određene okolnosti, ljudi, događaji i stvari, ako se žališ i pogrešno razumeš i tumačiš Božje namere, to je za Boga žalosno! Ako ti nećeš Boga, ni Bog neće hteti tebe. Neće postojati nikakva veza između vas. Zar to ne bi bio problem ako bi se stvari tako nastavile? Pošto nisi stvoreno biće, Bog nije tvoj Suveren, niti je tvoj Bog. Kako će te Bog na kraju definisati? „Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!” Da li želite da se to kaže za vas? (Ne želimo.) Šta bi značilo da se to kaže za vas? (To bi značilo da nas je Bog osudio, isključio i kaznio.) To uopšte nije dobro! Kada te Bog osudi i isključi, to nije isto kao da te je osudio starešina ili neka osoba od autoriteta – to je Bog! Bog ti daruje život i održava ga. Sada kada te Bog ne želi, da li i dalje možeš da živiš? (Ne možeš.) Šta to znači? To znači konačan ishod za tebe, što nije dobro. To uopšte nije dobar znak. Ako kažem da se neko boji Boga, da se kloni zla i da je savršena osoba, to je dobar znak i taj neko će sigurno dobiti Božji blagoslov. Kako treba da shvatite reči kojima je Bog ocenio Jova? Ako misliš na to šta je Jov jeo, šta je oblačio, kako je hodao i kakav je bio njegov temperament i pokušavaš da to oponašaš, onda tome pristupaš pogrešno. Treba brzo da razmisliš i tražiš, misleći ovako: „Kako je Jov to uradio? Šta je proživeo da bi dobio Božje odobravanje? Bog je rekao da se Jov boji Boga i da se kloni zla, on je savršena osoba. To nije mala stvar. To je Sȃm Bog rekao. Moram da sledim Jovov primer, da tražim način da se bojim Boga i da se klonim zla i da nastojim da postanem neko ko se boji Boga i takođe se kloni zla. Zbog toga ću imati Božje odobravanje i Bog će i mene tako zvati. Hoću da budem savršena osoba u Božjim očima.” Takvo razmišljanje je u skladu s Božjim namerama.

30. decembar 2016. godine